Претражи Живе Речи Утехе

Дубоко Нас је потресла вест о трагедији која се догодила у престоници наше земље и невиним жртвама овог немилог догађаја. Најискреније саосећамо са породицама посрадалих и узносимо молитве Васкрслом Христу за покој душа новопрестављених ђака и чувара ове школе. Нека Милостиви Христос из непресушног кладенца своје милости источи утеху породицама и пријатељима пострадалих. Молимо се Господу који је лекар душа и тела наших да подари брзо оздрављење и опоравак повређенима и рањенима у овом трагичном догађају. Неспремни да прихватимо величину трагедије која нас је све потресла, молимо се да христољубиви род наш Господ сачува и одбрани од сваког зла. У свим градским храмовима Епархије нишке након вечерњег богослужења биће служен помен свим пострадалима. https://www.eparhijaniska.rs/eparhija/aktuelno/8358-изјава-саучешћа-2

Света тајна Јелеосвећења биће служена наредних дана у следећим храмовима СПЦ: - 23. октобар 2022. - недеља у 18.00 часова - Храм Св. Жена Мироносница - Панчево - насеље Стрелиште - 25. октобар 2022. - уторак у 18.00 часова (празник Богородице Јерусалимске) у Храму Св. Петке у Сурчину - 26. октобар 2022. - среда у 16.00 часова - у Клиничком центру - Храм Козме и Дамјана (Делиградска 38) - (исповест од 13.00 - 16.00 часова) - 28. октобар 2022. - петак у 17.00 часова - Храм.Свети Трифун - Мали Мокри Луг (из Устаничке улице полазак минибус ГСП линија 310) Извор: Радио Слово љубве

На Светој Литургији у београдској Саборној цркви, коју је 25. септембра 2022. године служио протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић архијерејски намесник београдски први, у молитвеном присуству архимандрита Нектарија изабраног викарног Епископа јегарског, уз саслужење братства овог храма и учешће великог броја верника, свечано је у заслужену мировину испраћен старешина поменуте светиње, високопречасни протојереј-ставрофор Петар Лукић, свештеник који неуморно служи Господу и својој пастви преко пола века, најпре деценију у Бијељини, а онда пуних четрдесет година у престоници Србије. Место настојатеља Саборне цркве сада, по благослову Патријарха српског г. Порфирија, преузима викарни Епископ г. Нектарије. Заслуге оца Петра у укупном животу Српске православне цркве далеко су, и давно, превазишле оквире богослужбене праксе. Подсетићемо да је прота Петар старешина Саборне цркве четири пуне деценије, заслужан за њену рестаурацију, као и за организовање великих и многобројних догађаја на овом светом и историјском месту, попут интронизација патријараха и архијереја, посета страних и домаћих државних и црквених делегација, концерата духовне музике и сл. Затим, прота је учинио много у управљању, већ 18 година, хором Саборне цркве, Првим београдским певачким друштвом, најстаријом таквом институцијом код нас. Организатор је чувених традиционалних новогодишњих концерата Саборног храма у Народном позоришту у Београду. Немерљиве су његове заслуге у руковођењу Православним Пастирско-саветодавним центром Архиепископије београдско-карловачке, пуних 25 година. У свим поменутим мисионарским делатностима прота Петар Лукић, добитник многих награда и признања различитих институција, успео је да, као чврста и сигурна спона, повеже духовно-културно-уметнички, научни и просветни, туристички и спортски свет, у једну, врхунску мисију - проповедати Христа Господа свом душом и снагом, целом свету. На пригодној свечаности која је приређена у недељу, 25. септембра 2022. године, након Свете Литургије у Саборној цркви, о. Владимир Вукашиновић је истакао да свештеник, вршећи своју свету службу, никад не одлази у пензију, већ му се само смањују одређене дужности и обавезе, те да се у овом времену посвећује личном духовном напредовању, јер је дотадашње служење било посвећено верном народу. Прота Петар се захвалио свима, архијереју г. Нектарију, свештеницима, свим парохијанима Саборног храма, својим духовним чадима, посебно породици. Епископ г. Нектарије је овом приликом даровао оцу Петру икону Светог Георгија, да крили њега и породицу, указавши да ће наставити тај велики труд који је досад улагао прота Лукић. Прво београдско певачко друштво отпевало је "Многаја љета". Сабрање се наставило послужењем за верујући народ у порти Саборног храма. Радио Слово љубве емитоваће звучне записе са свечаног испраћаја проте Петра Лукића у заслужену мировину у понедељак, 26. септембра, у емисији "Епархија инфо", од 12 часова. Извор: Радио Слово љубве

У циљу организовања пријема и збрињавања избеглица из Украјине и пружања помоћи свима на ратом угроженим подручјима, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће током дана, на своју иницијативу, разговарати са председником Републике г. Александром Вучићем. Извор: СПЦ.РС

Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил честитао је Његовој Светости Патријарху српском Порфирију годишњицу устоличења. Његовој Светости, Најсветијем Порфирију, архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, Патријарху српском Ваша Светости, љубљени Брате и Саслужитељу при престолу Божијем, Од срца Вам честитам годишњицу избора и устоличења на славни трон Архиепископа пећких, Митрополита београдско-карловачких и Патријарха српских. Српска Православна Црква је у лицу Ваше Светости добила достојног наследника блаженопочивших Патријараха Иринеја и Павла, Германа и Викентија, Гаврила, Варнаве и Димитрија, као и линије Првојерарха које сежу до светитеља Саве српског. Угледајући се на богомудре претходнике, несебично се трудите сазидати Тело Христово (Еф. 4,12), поучавајући и тешећи народ Господњи (Ис. 40,1), подстичући исповеднике вере на подвиг очувања истине на древним светињама на Косову и Метохији. На овај свечани дан за Вас и Ваше христоимено стадо, молитвено Вам желим добро здравље и непрекидну помоћ Великодарног Бога током много година мирне и благословене Патријарашке службе. Са братском љубављу у Господу Исусу, +КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Мospat.ru

Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, поводом прве годишњице патријарашке службе најсветијег Патријарха српског г. Порфирија: Подсећам и себе и вас, да се молимо за нашег патријарха, да му Бог дâ здравље, духовне мудрости и срце лавље, да се бори са свим искушењима и проблемима, али и свим недаћама овога света. Нека му је срећно и благословено, и нека Бог дâ, да на многе године у здрављу, духовној мудрости као и до сада, људскошћу, љубављу и приступашношћу за све и за свакога украшава најсветији трон пећки, молитвама Пресвете Богородице, Светога Саве и нашим светим молитвама! Након литургијског отпуста свете архијерејске Литургије коју је у Недељу о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године служио у Светотројичном храму у Земуну, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, указао је на значај прве годишњице патријарашке службе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, те искористио прилику да упути молитвене честитке предстојатељу Српске Цркве. "Данас имам посебну част и радост, пре свега што сам служио у овоме светоме храму, и што могу да вам пренесем благослове Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, његову очинску љубав и молитвено старање. И када ово кажем то није фраза, нити нека флоскула. Наш свети Патријарх кроз молитву, трпљење, кроз велики подвиг ношења тешког патријарашког крста на трону Светога Саве, моли се и бди над свима нама. Све ово говорим због тога што је јуче био мали јубилеј, испунила се годишњица од његовог ступања на трон као 46. Патријарха српског. Као његов викар из близине могу да видим реалност изазова, искушења и свих оних ситуација са којима се наш патријарх свакодневно сусреће. Подсећам и себе и вас, да се молимо за нашег патријарха, да му Бог дâ здравље, духовне мудрости и срце лавље, да се бори са свим искушењима и проблемима, али и свим недаћама овога света. Нека му је срећно и благословено, и нека Бог дâ, да на многе године у здрављу, духовној мудрости као и до сада, људскошћу, љубављу и приступашношћу за све и за свакога украшава најсветији трон пећки, молитвама Пресвете Богородице, Светога Саве и нашим светим молитвама", рекао је Епископ хвостански г. Јустин молитвено честитајући Патријарху српском г. Порфирију годишњицу патријарашке службе. Након овог надахнутог и дирљивог слова Епископа хвостанског Јустина, ђакон Бранислав Јоцић произнео је многолетије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г. Порфирију: Најсветијем и високодостојном Господину Порфирију, милошћу Божјом Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском - на многаја љета! Извор: Телевизија Храм

На многаја љета патријарху и оцу нашем г. Порфирију! Сећајући се, са благодарношћу Господу, радосног звука звона храма Светог Саве на Врачару - где је пре тачно годину дана, 18. фебруара 2021. године, одржан изборни Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве - која су огласила да је тадашњи Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије изабран за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског, редакција Информативне службе Српске Православне Цркве припремила је посебну интернет презентацију свих активности Његове Светости од избора до данас. Нове странице историје Српске Православне Цркве - од изборног Сабора, преко устоличења, богослужења, канонских посета, сусрета са најважнијим личностима из земље и света, добротворних активности, интервјуа до архипастирских обраћања патријарха Порфирија путем друштвених медија - исписане су на следећем линку: http://www.spc.rs/sr/njegova_svetost_arhiepiskop_petshki_mitropolit_beogradskokarlovachki_patrijarh_srpski_g_porfirije * * * На нашој интернет страници, такође, доступна је рубрика посвећена патријарашкој служби Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а исти можете погледати ОВДЕ

Примили смо мноштва оштрих протеста и негодовања поводом јучерашње објаве немачке политичарке Виоле фон Крамон, дате после разговора са Епископом диселдорфским г. Григоријем, да у Немачкој не постоји Српска Православна Црква, те смо одговорни да, истине ради, изјавимо: Српска Православна Црква постоји у Немачкој, као део једне, недељиве аутокефалне Српске Патријашије. Устав Српске Православне Цркве и уредбе важе као и било где на њеном канонском подручју и на теориторији Немачке, а сва црквено-јерархијска тела су обавезна да се по њима управљају. На основу Устава Српске Православне Цркве одговарајуће црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, а Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава епархијског архијереја. Информативна служба Српске Православне Цркве

На празник Светог мученика Агатоника и Светог свештеномученика Горазда Чешког, које прослављамо у данима празновања Светих Новомученика Јасеновачких, 4. септембра ове године, с верним народом, свештенством и монаштвом Епархије захумско-херцеговачке, у молитвеном присуству Његовог Блаженства Архиепископа Охридског и Митрополита скопског г. Јована, Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован молитвено је обележио десету годишњицу своје архипастирске службе. Том приликом, у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, Владика Јован је заједно са Архиепископом Михаловско-кошицким г. Георгијем и домаћином Епископом захумско-херцеговачким и приморским г. Димитријем, служио Свету архијерејску Литургију, известио је Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу на својој фејсбук страници. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Вашој пажњи препоручујемо: Преглед посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији тимочкој и свечаности поводом седме годишњице архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Историјска посета Патријарха српског г. Порфирија Епархији тимочкој Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Патријарх Порфирије у Доњем Милановцу: Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће Торжествено прослављена седма годишњица архијерејског служења Епископа Илариона Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Катихета Бранислав Илић за Радио "Слово љубве": Епископ тимочки Иларион се труди да служи „најмањој браћи Његовој” (Мт 25, 40) Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Епископ Иларион је своје биће уткао у биће Цркве, а љубављу и нас призива на свецело служење Цркви Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ моравички Антоније (Пантелић): рођен је 23. јула 1970. године у Ваљеву (Србија), од оца +Радована и мајке Јелке (рођене Милићевић). Основну школу (Илија Бирчанин) је завршио у Причевићу код Ваљева, након чега (као клирик Епархије жичке) уписује богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије, замонашио га је (у чин мале схиме) 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). У чин јерођакона рукоположен је у манастиру Жичи у храму Вазнесења Господњег 1989. године, а у чин јермонаха 5. јануара 1991. године у храму Светог Саве у манастиру Жичи, такође епископ жички Стефан (Боца). Године 1992, на предлог епископа жичког Стефана (Боце), а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент генерације, био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије (од 31. маја 1996. године), јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије (1996. године), унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија (августа месеца 2000. године) за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске, и то као сабрат манастира Добруна код Вишеграда. Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела (на Божић 2001. године). На предлог патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао (јануара 2002. године) протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај (Мрђа) је 17. марта 2002. године, у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабро-босанског Николаја и митрополита верејског Евгенија (Руска Православна Црква), као и епископа: шабачког Лаврентија, зворничко-тузланског Василија, банатског Никанора, бачког Иринеја, осечко-пољског и барањског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Филарета, далматинског Фотија, полошко-повардарског Јоакима, будимљанско-никшићког Јоаникија, горњокарловачког Герасима, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија. У препуном храму Саборне цркве у Београду, поред архијереја је саслуживало и преко 30 јеромонаха, јерођакона и свештеника из Српске и Руске Православне Цркве. Светој архијерејској Литургији присуствовало је више стотина верника, као и многе званице. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской православной церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, Епископ Антоније предаје на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова (редовна седница од 16. јула 2018. године), Епископ Антоније је постављен за Декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви. Докторску дисертацију, под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”), успешно је одбранио 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Ризница литургијског богословља и живота: Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

У јавности је, као последица медијске кампање инстуриране последњих недеља од стране политичких кругова са подруја које је шире од оног које називамо српским земљама, тенденциозно креирана недоумица ко уопште заступа верни народ у најважнијим црквеним питањима и ко утиче на доношење одлука у најважнијим црквеним телима и органима. Одговор на ова питања је јасан и једноставан, заснован је на канонима Цркве и одредбама Устава помесне Српске Православне Цркве. 1. Верни народ са било ког подручја у Сабору било које помесне Цркве, заступа и у име тог верног народа у Сабору и ван Сабора доноси одлуке у крајњој инстанци искључиво надлежни епархијски архијереј; 2. Архијереји, чланови Сабора неке помесне Цркве, у овом случају Српске Православне Цркве, не доносе одлуке под утицајем политичких или медијских кампања или притисака, него искључиво под свом расуђивању водећи се искључиво бригом за спасење и за добро на овом и ономо свету тог верног народа. Било какви и било чији притисци, медијска халабука, у реалном животу Цркве Христове немају утицај на одлуке Сабора, укључујући избор архијереја, њихово назначење на поједне епископске катерде и слична питања. Извор: Инфо-служба СПЦ

Прошле године цркве и манастири широм Грчке били су затворени током целе Велике недеље и Васкрса, а јавна прослава Васкрса била је одложена до Оданија празника крајем маја. Ове године цркве ће бити отворене и верници ће моћи да присуствују богослужењима. Међутим, према једногласној одлуци Светог синода Грчке цркве, васкршње службе почеће неколико сати раније због полицијског часа који је прописала влада. После своје јучерашње телеконференције Свети синод је најавио да ће се богослужења служиити раније и током Велике недеље, извештава Ромфеа. „Желећи да на најбољи начин пастирски служе верницима, који ни на који начин не би требало да буду лишени учешћа у васкрсној радости“, архијереји су „једногласно одлучили да користе црквену икономију, како се то радило у богатом предању, да уреде да васкрсне службе почну раније на Велику суботу“. Богослужења ће започети у црквеним портама, а за саму пасхалну Литургију ући ће у цркву. Остала ограничења остају на снази: једна особа на 25 квадратних метара и не више од 100 парохијана по цркви, без обзира на њену величину. Извор: Ризница литургијског богословља и живота (са енглеског Сања Симић, проф.)

Празник Покрова Пресвете Богородице, славе свештеног Покровског манастира у Смедјериду, сабрао је све свештенослужитеље Српске Православне Цркве са простора Краљевине Шведске. Светим литургијским слављем прослављена је Пресвета Богородица која својим светим омофором бди над том светом обитељи и Епархијом британско-скандинавском. Велики повод сабрања свештенослужитеља и народа Божјег била и прослава јубилеја 30-годишњег архијерејског свештенослужења Његовог Преосвештенства Епископа британско-скандинавског г. Доситеја. Светом Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство умировљени Епископ канадски г. Георгије, док је саслуживао Преосвећени Владика г. Доситеј са сословијем свештенослужитеља Епископије британско-скандинавске. -Пресвета Богородица је извор милосрђа роду људскоме. Благодарећи Богу што нас је много пута препуштао покрову своје Свете Мајке с љубављу њЊј припадамо и молимо се да нас избави од свакога зла и надаље штити својим часним омофором, беседио је владика Георгије који је нагласио да је почаствован тиме што учествује у прослави значајног јубилеја владике Доситеја чији је самопрегоран рад на њиви Господњој сим адобро познат. Свештенослужитељи из архијерејског намесништва скандинавског даривали су епископа Доситеја архијерејском панагијом и одеждом. Архијерејски намесник скандинавски протојереј-ставрофор Душан Раковић је том приликом у име свих свештенослужитеља заблагодарио духовном оцу и архипастиру што већ три деценије мудро, скромно, пожртвовано и са много очинске љубави и стрпљења управља бродом Цркве Христове у Скандинавији. Владика Доситеј је заблагодарио Богу што је удостојен да баш на просторима славне Краљевине Шведске служи Олтару Бога Живога и што је сваки досадашњи труд подржан трудом и ангажовањем његових сарадника свештенослужитеља Епархије британско-скандинавске. Три деценије архијерејске службе владике Доситеја | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, пре педесет и једну годину, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио. Повезане вести: Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Долгоденствуј, Високопреовећени Владико, на многаја љета!

Свака споменица је свједочанство епохе и незаобилазно штиво у историјским и социолошким истаживањима, али превасходни циљ монографије која приказује дјелање Епископа Цркве јесте – као и све у њој – изграђивање Цркве. Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске Синај је објавила књигу Владика Фотије: Двадесет година епископске службе у којој се пред очи припадникâ Новог Израиља и пред суд историје и Есхатона износе поуке и поруке, бесједе и интервјуи, апели и апологије Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија. Књигу је – сабирајући Епископове ријечи посијане од Јадрана до Посавине – приредило Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини. Свака споменица је свједочанство епохе и незаобилазно штиво у историјским и социолошким истаживањима, али превасходни циљ монографије која приказује дјелање епископа Цркве јесте – као и све у њој – изграђивање Цркве. Књига која је пред нама доноси управо такве плодове. Кроз упознавање са омладинским данима и студентским добом будућег Епископа, његовим призивом ка монашком подвигу, просветним радом у Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, избором на катедру Епископа Далмације и доласком на трон Епископа зворничко-тузланских стичемо увид у биографију човјека коју је обликовало искуство Цркве, а који је касније својим подвигом – носећи бреме страдајуће Далмације – свједочио искуство Цркве на простору и у времену у којем је све (било) прихваћеније и пожељније од апостолског и отачког исповиједања вјере у Богочовјека. По(р)уке које казује епископ Фотије кроз литургијске бесједе, есеје у богословским часописима, интервјуе штампаним и електронским медијима, расписе свештенству и монаштву, јавна обраћања државним званичницима у протеклих двадесет година нам помажу да разумијемо (еклисијалну и друштвену) збиљу у којој јесмо. Међутим, њихова највећа вриједност јесте – како би казао Апостол који је рађао Цркву и у Далмацији – призив свакоме ко их (про)чита ка узрастању у мјеру раста пуноће Христове. Основни извор Епископових поука је живот у Цркви. Не можемо се не сјетити мисли Преподобног Софронија који ће казати да би у случају да нестане последњи примјерак Светог Писма Црква била у стању да поново напише Свето Писмо, јер су светописамски списи рођени у њој и јесу израз њеног искуства. Дакле, искуство Цркве које је Епископ учинио својим искуством је извор ријеке која (је) напаја(ла) богожедне душе. Разумије се да су Јеванђеље и посланице Апостолâ неизоставни оријентири у поукама епископа Фотија. Такође, јасно су уочљиви утицаји дјелâ Светих Отаца и поука древних пустиножитеља сабраних у монашким зборницима. Треба казати да се препознају и утицаји античких и савремених философа, а посебну љепоту књизи даје позивање на савремене књижевнике као што је Џорџ Орвел, чији (аутобиографски) романи су инспирација многих бораца против модерног робовласништва и обезличностњеног економског система. Слово која би могло да илуструје Епископов богословски поглед и – у стилу Георгија Флоровског – стваралачки приступ светоотачком и аскетском насљеђу је Бесједа о старом и новом човјеку изговорена у Шибенику на дан прослављања Светог Саве Српског, 2013. године. Епископ се – не губећи богословску дубину – изражава једноставним језиком о протологији и есхатологији, христологији и антропологији, амартологији и аретологији. Светоотачки језик, будући неријетко непрозиран, Епископ прилагођава уху савременог човјека, који није увијек у стању да се креће по висоравнима византијског теолошког наратива. Ријечи свједоче о дјелима. Дјела потврђују ријечи. Господ Исус Христос нас учи да однос према другом одређује нашу христообразност. Добро знајући да је тако, епископ Фотије је основао у Далмацији Фонд Милостиви Самарјанин, а одмах по доласку у Бијељину Добротворну организацију Богородице Тројеручице. Носећи патњу другога као своју патњу – јер нико не живи и не умире самоме себи – Епископ пише распис својим свештеницима 2015. године у којем их подсјећа на неопходност добротољубиве дјелатности. Од древних времена старјешине Цркве су владајућим структурама упућивали писана обраћања у којима су се заузимали за своје словесно стадо. Писмо епископа Фотија Предсједнику Републике Хрватске из 2010. године – у којем изражава забринутост због нове манифестације усташке идеологије кроз злоупотребу вјере – може стати у ред древних апологија из периода прогонитељског односа Римске империје према Цркви. Зборник у којем су сабране ријечи Епископа Фотија о нашем животу у Логосу и Логосовом животу у нама – како је Цркву назвао један учитељ богословља – помоћи ће нам да пронађемо чврст ослонац и да не потонемо у овим смутним данима, оптерећеним духовним, политичким, социјалним и епидемиолошким ломовима. /приредило Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини, Издавачка кућа >Синај<, Бијељина, 2020. година/ Извор: Епархија зворничко-тузланска

Светом архијерејском Литургијом у придворном параклису Светих четрдесет мученика севастијских у Краљеву, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин прославио је празник Светих врача Козме и Дамјана, обележивши притом 28 година епископске хиротоније. Његово Преосвештенство Епископ жички Господин др Јустин (Стефановић) рођен је 26. маја 1955. године у Чачку, од оца Станислава у монаштву Нектарија и мајке Данице у монаштву Христине, добивши на крштењу име Мирослав. Основну и средњу школу, као и Економски факултет студирао у Београду. Свој монашки живот започиње 1980. године у манастиру Црна Река, где прима монашки постриг 1983. године од Епископа рашко-призренског Павла, потоњег Патријарха српског. Упоредо са манастирским послушањима уписује Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду и дипломира на њему 1987. године. У Атини завршава постдипломске студије на Богословском факултету Атинског Универзитета. Године 1991. постаје игуман манастира Црна Река. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 27. маја 1992. године изабран је за викарног Епископа хвостанског и постављен за заменика оболелом Епископу тимочком г. Милутину, са свим правима и дужностима епархијског архијереја. Хиротонија је обављена у манастиру Сопоћани на дан Светих врача Козме и Дамјана 14. јула 1992. године. Хиротонију је извршио Патријарх српски Павле, уз саслужење великог броја архијереја. Неуморно ради на обнови црквеног и монашког живота у Тимочкој епархији. Три пута је биран за члана Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Учесник је многих домаћих и међународних богословских и научних скупова, конгреса и симпосиона. Преводи и објављује са грчког језика богословске текстове и научне радове. Више од три деценије бави се уметношћу – израдом дуборезних крстова и дрворезбарењем. Своја уметничка дела излагао је на више колективних и самосталних изложби. Једна од њих је изложба Савремена православна уметност у галерији Примењене уметности 1995. године у Београду. Поводом прославе јубилеја – двадесет година његовог архипастирског служења у Тимочкој епархији, своја уметничка дела Епископ Јустин представио је и на самосталној изложби под називом “Сила Часног Крста“ у Народном Музеју у Зајечару 29. септембра 2012. године. Иста изложбена поставка приказана је у галерији “Стеван Мокрањац“, 27. јануара 2012. године у Неготину, као и у Етнографском музеју у Београду 22. маја 2014. године, отворена под насловом “Дрво живота”. Затим је у току 2014. године изложба приказана у Народном музеју у Краљеву, Чачку и Ужицу. Дана 25. марта 2014. године Његово Преосвештенство Епископ Јустин одбранио је магистарску дисертацију на тему Покајање по учењу Апостолских отаца. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2014. године изабран је за Епископа жичког. На Православном богословском факултету Свети Василије Острошки у Фочи Епископ је 23. новембра 2017. године успешно одбранио докторску дисертацију на тему „Могућност примене покајне праксе ране Цркве у савременом добу“ . За свој дугогодишњи рад, као епархијски архијереј, добио је многа црквена и друштвена признања међу којима и звање почасног грађанина града Зајечара, додељено 2006. године. * * * Светом архијерејском Литургијом у придворном параклису Светих четрдесет мученика севастијских у Краљеву, Преосвећени Епископ жички г. Јустин је прославио празник Светих врача Козме и Дамјана обележивши притом 28 година епископске хиротоније, као и имендан архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО Епархије жичке. Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије обележио је 19. јуна 2020. године, на празник Преподобног Висариона Египатског, двадесетогодишњицу свог архијерејског служења. Тим поводом Преосвећеног Епископа г. Фотија у здању Епископије у Бијељини посетили су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, нишки Арсеније, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Поводом јубилеја сестринство манастира Светог Василија Острошког из Бијељине припремило је монографију под насловом Владика Фотије - двадесет година архијерејске службе. Ових дана из штампе је изашла и нова збирка песама Епископа Фотија - Вечност ми треба. Придружујући се молитвама и честиткама упућеним епископу Фотије, данас и свагда молитвено појемо: Фотију, преосвећеном и богоизбраном Епископу, богоспасаване Епископије зворничко-тузланске, нашем оцу и пастиру, многаја љета! Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом 30 година од хиротоније Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја уредништво портала Поуке.орг упућује речи молитвене честитке: Господ Исус Христос – Пастиреначалник (Јн. 10, 14) у архијерејско служење призвао је Преосвећеног Владику Иринеја у временима нарочито изазовним не само за Српску Цркву, већ и за Православну Цркву по свој Васељени. Пуних тридесет година тихо, молитвено, са пуно жртвене и христолике љубави предстојатељ Цркве Божије у Епархији бачкој проповеда и својим богоугодним животом сведочи реч љубави Божије. Носећи архијерејски омофор владика Иринеј носи бреме једног времена, достојно води верни народ путем који су пропутиле велике и свете личности из рода нашега. Молимо се Господу нашем, Човекољубцу и истинском Дародавцу свих добара, да Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. др Иринеју подари крепко здравље, испуњено духовним даровима, с молитвеним жељама да послужи Светој Цркви Православној на многаја и благаја љета. На крају прилога у част преданог и плодоносног тридесетогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо: Преосвештеном и високодостојном Господину Иринеју, Божијом милошћу Православном Епископу новосадском и бачком, сомборском, сегединском и јегарском. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!

Рестриктивне мере у Корејској митрополији продужене су због ширења вируса короне. Као што је Митрополија истакла19. марта, 2020, због избијања вируса корона храмови Митрополије остаће затворени до суботе, 11. априла (Лазарева субота). „Међутим, са великом тугом најављујемо да ће се рестриктивне мере продужити још даље док не добијемо нова упутства од власти наше земље." Све јутарње и вечерње службе у Великој недељи и на Васкрс савршаваће у црквама само свештеници и њихови помоћници. „Молимо вас да, ради заштите свог здравља и здравља других, останете код куће у молитви и молимо вас да пратите службе које ће се уживо емитовати из Саборне цркве Светог Николаја у Сеулу, како бисте на тај начин ипак учествовали у страдањима и славном Васкрсењу Господа нашег. Такође вас подстичемо да проучавате свакодневна читања Библије, онако како се наводе у календару наше Митрополије. " Верници су позвани да заједно прославе Васкрс у црквама у ноћи 26. маја. На данашњи дан, четрдесет дана након Васкрса, одржаће се иста служба као и она у ноћи Васкрсења и кад је пасхални тропар „Христос воскресе...” певан последњи пут. Подсећа се да је сличну одлуку Атинска Архиепископија донела за прославу Васкрса. Корејска митрополија такође наглашава да ће се саборна крштења заказана за Лазареву суботу обавити на Духове. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј није дао интервју за сајт Епархије за Велику Британију и Западну Европу Руске Православне Заграничне Цркве, како су навели поједини инострани и домаћи интернет портали. Интервју поводом сабрања предстојатеља помесних Православних Цркава у Јордану за наведени сајт дао је Епископ лондонски и западноевропски г. Иринеј (Стинберг), као надлежни архијереј Епархије за Велику Британију и Западну Европу Руске Православне Заграничне Цркве. Ове чињенице предочавамо у циљу спречавања нетачног обавештавања јавности и евентуалне злоупотребе информација у вези са активностима Епископа бачког господина Иринеја. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Бугарски патријарх Неофит богослужбено је обележио 7-годишњицу свог устоличења на патријарашки престо Свете Бугарске Цркве. Нови бугарски патријарх, на крштењу Симеон Николов Димитров, рођен је 15. октобра 1945. у Софији. Софијску духовну семинарију је завршио 1965. да би од 1967. до 1971. студирао на Духовној академији Светог Климента Охридског у Софији. О јесени 1971. до 1973. године провео је на богословској специјализацији при катедри „Црквено певање“ на Московској духовној академији, да би од 1. септембра 1973. био предавач црквеног појања и диригент студентског хора на Духовној академији у Софији. У Тројанском манастиру је пострижен у монашки чин 3. августа 1975. кад је добио име Неофит. Чин монашења савршио је лично блаженопочивши патријарх Максим. Патријарх Максим је рукоположио монаха Неофита у јерођаконски и јеромонашки чин у Саборној цркви Свете Недеље у Софији 1976. године. Почев од 1975. он је диригент Свештеничког хора, а од 1977. он је виши предавач источно-црквеног појања и богослужбене праксе на Софијској духовној академији. У тој служби остаје до 1980. године. У чин архимандрита произведен је у софијској Саборној цркви 21. новембра 1977. године. За викарног епископа Митрополита софијског с титулом Левкијски хиротонисан је 8. децембра 1985. у патријаршијској катедрали Светог Александра Невског. Почев од 1. децембра 1989. године епископ Неофит је ректор Софијске духовне академије, а 15. јула 1991. изабран је за првог декана Богословског факултета од како је 1. јула те године ова висока богословска школа враћена у састав Софијског универзитета. На овом положају је остао до јануара1992. године. Наиме, од 27. јануара 1992. епископ Неофит је главни секретар Светог Синода. За Митрополита доростолског и червенског изабран је 27. марта 1994. године, а канонски је устоличен 3. априла. Међутим, одлуком Петог црквено-народног сабора од 17. децембра 2001. године Доростоло-червенска епархија је подељена на Русенску (град Русе на Дунаву) и Доростолску епархију, па је митрополит Неофит остао на Русенској митрополији, с тим да врши дужност администратора новоосноване Доростолске митрополије. Као Митрополит русенски обављао је дужност председника синодалне Просветне комисије. За Патријарха Бугарске Православне Цркве изабран је 24. фебруара 2013. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

Саопштење за јавност Информативне службе Српске Православне Цркве. Поводом нетачних информацијa које су се појавиле у појединим медијима обавештавамо јавност да Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј жали што неће моћи да посети архијереје и верни народ Српске Православне Цркве у Црној Гори јер је раније заказана његова посета Српској Православној Цркви у Сједињеним Америчким Државама. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 7. фебруара 2020. Његово Блаженство Јероним II, архиепископ атински и све Грчке, богослужбено је обележио 12 година од свог избора за првојерарха Грчке Православне Цркве. Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену. Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру. Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991), а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981). Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године. Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња). Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије. Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској. Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља. Извор: Инфо-служба СПЦ