Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског казао је на данашњој сједици скупштинског Одбора за људска права, на којем се расправља о Владином предлогу закона о слободи вјероисповијести да је Влада 2015. године јавну расправу о овом законском акту симулирала тако што ју је организовала у неадекватним просторијама, са недовољно мјеста да уђу сва стручна лица, а камо ли сви заинтересовани. „Европска комисија је препоручила да водимо истински дијалог са субјектима којих се дијалог тиче. Мисли се на отворен, инклузиван и институционални, уз поштовање транспарентности. Дакле, не мисли на тајне састанке, иза затворених врата, не мисли на сепаратне састанке представника државних органа са појединим цркванма и вјерским заједницама. И овај скуп је организован некако неспретно, уочи католичког Божића. Ако сте скупштински одбор и ако располажете довољним бројем чињеница, знате да представници међународне заједнице из Западне Европе тешко да ће доћи два дана пред Божић“, казао је отац Гојко. Рекао је да се у потпуности слаже са примједбама представника Демократског фронта да није примјерено да се традиционална Црква, која вјековима траје, и кроз позив и кроз третман изједначава са једном заједницом, односно групом грађана која је своје дјеловање пријавила од 2000. године па наовамо. „И која злоупотребљава име већ постојеће вјерске заједнице. Ви сте ту правници – знате о чему причам. Исто тако, скуп је до те мјере неспретно организован да поред себе имам два своја познаника и пријатеља из Которске бискупије, иако сте замолили Митрополију да дође само један представник. А тако би ми данас овдје пријало присуство неког од правника из Митрополије, кога нисмо делегирали поштујући вашу молбу да дође само један“, примијетио је прота Гојко. Казао је да је у току 2019. године одржан само један састанак представника Владе и СПЦ на коме се расправљало о овом Владином Предлогу закона. „Када је 24. јуна ВК упутила своје препоруке и приговоре, Митрополија и друге епархије СПЦ су одмах објавиле своју спремност на дијалог који препоручује Европска комисија. Међутим, чекали смо до 24. септембра да нас на нашу иницијативу прими предсједник Владе. А од тада, од тог састанка од 24. септембра прошла су два мјесеца до 26. новембра кад је одржан тај један једини састанак на коме је потпредсједник Владе господин Пажин наступио у смислу узми или остави“, подсјетио је он. Прота Гојко је подсјетио да 5. децембра Влада утврђује предлог. „И ми достаљмо гомилу примједби, на преко деведесет страна, образложених примједби на које, господине заштитниче људских права, нијесмо добили ни један одговор. Одговор. А камо ли да покушамо да вршимо дијалог“, нагласио је он. Нагласио је да се све ово дешава у атмосфери када су друге Цркве и вјерске заједнице потписале темељне уговоре са Владом Црне Горе. „А СПЦ није, иако је 20. априла 2012. године она сама дала Влади предлог о томе, за који такође нијесмо удостојени ни једног коментара. А посланик ДПС у овој Скупштини Миодраг Вуковић, господине заштитниче људских права, је рекао да је Влада ЦГ са свима донијела темељни уговор, осим са СПЦ, а са њом није зато што је она реликт прошлости који треба пустити да изумре“, подсјетио је отац Гојко. Додао је да се све ово догађа у атмосфери кад предсједник државе крши Устав. „Крши члан 14 Устава Црне Горе и јавно саопштава у Парламенту и ван Парламента да ће он и његова партија основати или обновити цркву. Уопште не улазим у детаље каква је то црква у његовој замисли, ко би чинио ту цркву, какви су то вјерници, по којим канонима – али вас питам: Да ли устав ове земље дозвољава да предсједник грађанске, мултиконфесионалне државе узима на себе право и још најављује да ће да оснује или обнови цркву? То је атмосгфера у којој причамо о овом закону“, истакао је отац Гојко. Казао је да је Влада јуче објавила текст којим обмањује јавност у многим сегментима. „Говори се о незаконитом укњижавању деведесетих година, да је наша Црква нешто незаконито укњижила на себе, иако је све то урађено по тада важећим законима, на начин како су се укњижавали грађани, институције па и сама држава“, казао је он. Подсјетио је да је на захтјев једне НВО 2008. године СПЦ избрисана као титулар. „Ми смо се жалили министарству финансија и оно је уздало акт по коме је наше укњижење валидно. Онда се ишло на управни поступак, на суђење код Управног суда. И тада смо судски процес добили. И Влада налази за сходно, после свега тога, да су укњижења извршена под сумњивим околностима“, истакао је прота Перовић. Казао је да је Владина обмана њена тврдња да се из Законика Валтазара Богишића јасно види како је држава била власник неких црквених објеката. „А баш се ту јасно наглашава, у том Општем имовинском законику, да је Црква имаоник власништва“, прецизирао је он. Додао је да се стечена права и субјективитет регистрацијом прекидају. „Сад ви видите како Црква може, и да ли ће, да се региструје, или неће у таквој ситуацији“, рекао је он. Упитао је ко је писао овај закон. „Не може са црквама и вјерским заједница, да преговара неформални састав у име Владе, без акта са протоколом. Ми не тражимо да се овдје поштују канони – тражимо да се поштују Устав, закони и процедура ове државе. Апсурдно је овај разговор данас овдје водити као један – једини ове врсте, и то кад је већ све завршено“, сматра он. Одбацио је оптужбе из Владе да је СПЦ била против дијалога. „Влада није исказала вољу и спремност да на наше примједбе стручно одговори или да о њима разговара. Примједбе и препоруке ВК, господине министре, нијесу инкорпориране у овај Предлог закона адекватно. А има, избројали смо их – тридесет и шест суштинских примједби“, додао је отац Гојко. Прва је, рекао је, о отвореном, институцијалном и инклузивном дијалогу. „Предлог закона није у сагласно са Уставом, јединственим правним поретком због дискриминаторских одредби, што је указано у овом нашем допису на деведесет и двије стране. Овај предлог закона третира стечени правни субјективитет цркава и вјерских заједница кроз доношење нових рјешења о уписима Цркава и вјерских заједница која имају конститутивни карактер, што се види по чану 26 Предлога закона“, нагласио је прота Гојко. Предлог закона, сматра он, радикално је сужен опсег права на слободу вјероисповијести у колективном аспекту. „Радикално се атакује и на својинска права цркве и вјерске заједнице на начин који је супротан члану 1 првог протокола, Уставу Црне Горе и Закону о својинско-правним односима као и Закону о заштити културних добара и осталим важећим правним актима, као рецимо о Закону о државном премјеру и катастру. Црква никад никоме ништа није отела, и не бјежи од судског разматрања по том питању. Али, не, господине потпредсједниче Владе, пред Владиним органима који су јој подређени. Господине заштитниче људских права, овдје се боримо за одвојеност три гране власти“, прецизирао је он. Упитао је зашто Влада кроз одредбе Предлога закона бјежи од редовних судова суверенме државе, у парничном поступку. „Тиме она, по мени лично, она нарушава саму структуру ове државе. Избјегава капацитете коју нам ова држава даје. Зато Митрополија црногорско-приморска и друге епархије СПЦ предлажу да се жури са оваквим правно неодрживим, неуставним и дискриминаторским Предлогом закона који ће само да погорша стање вјерских слобода. Истичемо да се радом кроз дијалог који треба наставити до новог предлога закона, усклађеног са међународним актима и мишљењем ВК, усклађеног са уставно-правним поретком ове државе може доћи, по нашој процјени за шест мјесеци“, рекао је он. „Ако је Влади стало до квалитетног уређења ове осјетљиве области друштвеног живота, онда ће прихватити овај став, повући предлог закона из скупштинке процедуре, као што је више пута повлачила друге предлоге закона и започети инклузиван и транспарентан дијалог са црквама и вјерским заједницама. И са, што да не, са независним правним експертима из НВО сектора, представницима цивилног друштва. То све до сад није био случај. А истрајавање на овом Предлогу закона видимо само као рушење добре атмосфере“, конкретизовао је став Цркве отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У препуној сали Центра за културу у Беранама, у понедјељак 16. децембра, одржана је јавна трибина о Предлогу закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Преосвећени Епископ Јоаникије је изразио наду да ће наступајући празници Светог Николаја Мирликијског и Рођења Богомладенца Исуса Христа обасјати вјерни народ у Црној Гори Божјом милошћу, радошћу и свјетлошћу, као и предстојећи велики Црквено-народни сабор у Никшићу око моштију Светог Василија Острошког. Владика је, коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповјести, казао да он није рађен са добром намјером, као што треба да се ради Закон, него са злом намјером. „Држава Црна Гора је, уз дијалог са осталим вјерама, регулисала са њима односе путем уговора и то има снагу закона, са Католичком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом и све је то рађено кроз дијалог и на обострано задовољство. Са нама никад није хтјела да започне такав дијалог ради потписивања уговора са Српском православном црквом. Она сад нуди закон тобож за све, али ће овај закон да се односи само на СПЦ. Дакле, односе са другима је регулисала путем уговора и загарантовала својим уговорима право на имовину и остало, признала њихов субјективитет“, навео је Преосвећени Епископ. Указао је да, по Уставу и по нормалној људској логици, држава не смије да прави неравноправност међу вјерама, јер је то дискриминација. Овдје се, сматра владика, ради о дискриминаторском Предлогу закона који би се односио само на СПЦ, њиме би СПЦ била обесправљена у односу на друге вјере у Црној Гори. „Ми смо више пута помињали да не тражимо више права него што су дали другима путем уговора. Никакве специјалне повластице, као већинска вјера у Црној Гори, која је толико дубоко утемељена и која је толико учинила за Црну Гору. Поред свега тога, не тражимо никакве веће повластице, нити већа права од других вјера у Црној Гори. Власт је, изгледа, заузела став да према свима, као што је нормално, покаже благонаклоност, а да према нама покаже злобу, да под видом благонаклоности према онима који су споља, западни свијет, римокатолици, исламски свијет, јеврејски народ, а да овамо спроведе отимачину, пљачку и да, заправо, припреми прогон“, оцијенио је владика. Закон о својинско-правним односима, о имовини, који постоји у Црној Гори, за СПЦ по ријечима Епископа Јоаникија, не важи. Држава хоће да јој одузме оно што има путем само једног параграфа. „Дакле, не можемо дозволити да наша вјера буде понижена и да наша вјера буде обесправљена, а посебно не можемо дозволити да нам се отимају светиње. Они кад кажу: само да ми то преведемо на државу, а ви служите и даље. То је лицемерје. То је као кад би неко рекао неком човјеку: ајде да ја уђем у твоју кућу па ћемо ми живјети заједно, нормално, фино, па следеће године му каже: сад се ти мало помјери у другу собу, па се и из те друге собе помјери, па сад ајде напоље. То је таква намјера“, констатовао је Његово преосвештенство. Постоји још једна чињеница на коју Преосвећени Владика Јоаникије често указује кад је у питању овај накарадни закон о слободи вјере. „Шиптари на Косову и Метохији су припремали исти такав третман за СПЦ преко закона о културним добрима. Практично исти параграф стоји и у једном и у другом закону. Цркве и манастири као културна добра припадају држави. Нијесу они то спровели, али, отприлике да је циљ да прво то спроведе Црна Гора, па онда на такав начин да се направи услуга шиптарима да и они све српске цркве и манастире на Косову и Метохији препишу на тзв. државу Косово, коју Црна Гора признаје“, нагласио је Епископ Јоаникије. Он сматра да су ове ствари врло јасне, те да су правници Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке тај Предлог закона оспорили и поразили својим аргуманетима, истином, знањем. „На нивоу струке, на нивоу права то је све оспорено. Држали смо научне скупове, написано је неколико књига од наших најбољих стручњака, анализе, све је то достављено Влади Црне Горе. Они не реагују, нити одговарају. Јасно је да је ово удар на Цркву, на светиње. Удар, драга браћо и сестре, на православље, то је више него јасно. Да је тај удар од неког другог народа, неке друге државе лако бисмо се бранили. Ми смо научили да бранимо своје светиње, али овдје је удар од наше власти, од нашег народа, од наше браће и зато је нама сав тај бол, и туга, и јад, и чемер. Из тога разлога смо ријешили да направимо велики народни скуп у Никшићу, као што је био онај у Подгорци.“ Ради мира, љубави, слоге, разумијевања и дијалога међу браћом наш Високопреосвећени Митрополит је ријешио да нас окупи све заједно око моштију Светог Василија Острошког у Никшићу, граду и храму Светог Василија. „Ми смо позвали све, кад не можемо овако док сједимо за столом да се договоримо како ваља, братски и људски, да се саберемо око светих моштију, да се Богу помолимо, да призовемо Божју благодат, Божју истину, свјетлост Божју, правду и да нас Светац уразуми и просвјетли и оплемени, па ћемо онда, надамо се, боље и разговарати. То нам је циљ, прије свега, да се Богу помолимо, јер сваки разговор међу људима претпоставља добру вољу и Божји благослов, а онда као паметни и одговорни људи можемо и разговарати и можемо се увијек договорити, све наше међусобне неспоразуме превазићи“, казао је владика и закључио: „Дај Боже и Свети Василије. Кад смо имали братске неспоразуме, ми смо увијек тако и радили, да се окупимо око свеца, па да ту кажемо шта имамо, на крају крајева, и да се завјетујемо и да се закунемо. Позивамо све да се саберемо око моштију Светог Василија Острошког, да духовно ојачамо, да се објединимо. Видимо, наравно, злу намјеру и, свакако, се морамо бранити. Бранимо оно што су нам наши оци завјештали, бранимо нашу свету вјеру, бранимо наше претке, бранимо наше домове, наша огњишта, наше гробове, бранимо вјеру коју мислимо да предамо чисту и свету нашем потомству“. На јавној трибини о Предлогу закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница стручна мишљења изнијели су: протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, др Владимир Лепосавић и Горан Киковић. Модератор је био Дамјан Ћулафић, а организатори су: Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Беране. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, каже Шијаковић. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Звучни запис разговора Професор београдског Православног богословског факултета Богољуб Шијаковић рекао је да су последњи догађаји у вези са доношењем Закона о слободи вјероисповијесте објашњење због чега годинама, већ деценијама нема закона о вјерској слободи у Црној Гори. У разговору за Радио-Светигору Шијаковић је рекао да је у процедури закон чији би прави назив требао да буде Закон против Српске православне цркве. „То је један негативан, рестриктиван и дискриминаторски правни акт, који нам, будући да је очигледно такав, даје објашњење због чега до сада законских решења није било. Неко је чекао моменат да овакав закон, боље рећи антизакон донесе. Истовремено је то начин да власт у Црној Гори честита Српској православној цркви, а прије свега Митрополији и Епархији будимљанско-никшићкој осамсто година постојања на том простору. То је њихов начин да упуте честитке за овај велики јубилеј“, каже он. Кад је, каже Шијаковић, у питању законодавство које регулише положај Цркве и уопште вјерску слободу, те ствари су у нормалном свијету већ одавно прилично униформисане. „Постоје стандарди којих су земље дужне да се придржавају, наравно, уз поштовање своје традиције. Овдје немамо ни говора о поштовању тих стандарда, а још мање о поштовању сопствене традиције. Један нормалан закон о слободи Цркве и о вјерској слободи требало би да садржи четири фундаментална начела, која су врло једноставна. Прво је начело вјерске слободе, слободе вјероисповиједања – да нико не утиче на индивидуално, колективно и корпоративно право на слободу вјере. Друго фундаментално право је неутралност државе. Држава по овим питањима треба да је неутрална. И управо то значи да је модерна, демократска држава – секуларна држава. То значи да она не улази у простор сакралног него се та држава креће у простору секуларног, а простор сакралног препушта црвама и вјерским заједницама. Ми видимо да Црна Гора није неутрална држава по овом питању“, објашњава Шијаковић. Шијаковић подсјећа да је треће фундаментално начело једнаки правни третман или паритет када су у питању све цркве и вјерске заједнице. „Видимо такође, да овдје није такав случај, јер неке цркве и вјерске заједнице имају специјалне уговоре са Владом Црне Горе. Митрополија је више пута нудила да и сама потпише уговор, исти онакав какав је Црна Гора већ потписала са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом, али је наилазила на административно ћутање, на администратину опструкцију“, објашњава професор Шијаковић. Четврто начело је, каже он, право на самоодређење. „Црква или вјерска заједница има право да сама одређује свој идентитет, да сама себе организује и да сама управља својим организмом и вјерским пословима. Овдје видимо да то апсолутно није случај. Дакле, у савком случају се ради о кршењу фундаменталних норми, фундаменталних људских права, јер вјерска права су срж људских права“, наглашава Шијаковић. Додаје да када ми као вјерници тражимо поштовање наших вјерских права, онда треба да знамо да смо ми уједно и грађани и да као грађани тражимо и од државе очекујемо да јемчи наша грађанска права. „А вјерско право је срж свих наших права и наше слободе. Видимо да постоји чврста намјера да се то наше грађанско право и вјерско право и слобода погазе“, тврди професор Шијаковић. Шијаковић напомиње да је у крви овдашњих властодржаца такозвано револуционарно право, односно неправо. „Једино у Црној Гори већ од Другог свјетског рата власт нити се мијењала нити је мијењала своју природу, нити своје амбиције. У демократском друштву бисмо очекивали да, након периода комунизма, власт врати имовину онима којима је ту имовину отимала, прије свега Цркви. Јер, Црква има специфичан статус у закону у свим земљама, јер се црквена имовина рачуна као нека врста јавног добра које Црква посједује, којим управља и које није нека приватна својина нити својина која се отуђује итд… Тим прије се увијек даје предност у реституцији црквеној имовини. У Црној Гори не само да то није учињено него имате један апсурдан закон који је донешен о реституцији из ког је искључена Црква. Дакле, доносите закон да вратите имовину која је отета, а експлицитно кажете да то не важи за Цркву. Умјесто да се донесе закон о реституцији црквене имовине, не само Православној цркви него и Римокатоличкој и Исламској заједници као традиционалним на простору Црне Горе, ево видимо намјера је да се доноси нови закон којим се најављује, једноставно речено – отимање оне имовине која није отета. И не само то, него отимање оне имовине коју је Црква успјела да у међувремену увећа, умножи, обнови. Ово је апсурд и ово не постоји ни у једном законодавном систему. Чак и револуционарно право је било блаже и искреније, да тако кажем, и прихватљивије него што је ово како се најављује“, упозорава Шијаковић. Чим неко каже да је држава пројекат, наглашава Шијаковић, то значи да њени пројектанти државу схватају као сопствену имовину. „Они заправо пројектују неки свој простор којим желе да апсолутно владају. И онда долази до оваквих девијација. Сигурно да у свему овоме што се дешава око ово овог закона има идеолошких елемената, има и једне несигурности уопште у томе шта значи управљати једном земљом и непознавања шта је то држава. Јер, ми смо имали прекиде у неком историјском континуитету, па се то изгубило из свијести људи шта то уопште значи држава и која је улога државе. Врло једноставно речено, држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, примјећује он. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Коментаришући ћутање других традиционалних цркава и вјерских заједница у процесу доношења Закона о слободи вјероисповијести, Шијаковић напомиње да су друге Цркве и вјерске заједнице у Црној Гори заштићене или се осјећају заштићенима уговорима које су склопиле са Владом Црне Горе. „Неки од тих уговора имају већи а неке мањи степен заштите. Вјероватно да постоје увјеравања да се закон неће примјењивати и односити на њих, па онда се не осјећају тангиранима у довољној мјери да би се супротставиле једном оваком закону“, каже он. У вези с тим Шијаковић посебно подвлачи да наша Црква наступа начелно и универзалистички. „И то је оно чиме ми можемо да се поносимо и чиме ми свједочимо своју вјеру. Наиме, ми све што тражимо за себе – тражимо и за друге. И сваку ситницу и детаљ и крупницу коју заговарамо да имамо на њу право, ми тражимо и за друге. И ја мислим да је то једна позиција, не само морално узвишена и не само у складу са нашом вјером, него једна позиција која говори о нашој толеранцији, о нашем уважавању других, о нашем поштовању других вјера и наших сународника, наше браће… Јер, сви смо ми ту повезани, безброј је веза међу нама, тако да, без обзира како год да се понашају други, ми треба да истрајавамо на овом универзализму, на једном општехуманом ставу да ништа не тражимо за себе што не тражимо и за све друге“, наглашава Шијаковић. Шијаковић такође наглашава да Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка и друге епархије наше Цркве у Црној Гори већ годинама, па и деценијама нуде разне правне акте, предлоге закона, уговора држави. „Наша Црква је организовала неколика врхунска међународна скупа на тему вјерских права и слобода. Ти скупови су публиковани и то је ванредно драгоцјена грађа и у теоријском и у практичном смислу кад је ова област у питању. А кад се, с друге стране, окренемо на то шта је чинила Влада Црне Горе за све то вријеме, не можемо показати ни један-једини акт, ни један потез. Није пружен ни мали прст, а камо ли рука да се у заједничком дијалогу, сарадњи и комуникацији дође до једног цивилизованог и нормалног демократског правног акта. Црква ни на који начин, а и ни једна вјерска заједница, није учествовала ни у једној фази израде овог закона“, истиче Шијаковић. Закључује да је тај процес обављен уз игноранцију Цркве и уз један одиозан став према њој. С тим у вези истиче да земље ЕУ, којој тежи Црна Гора, имају писане обавезе у Амстердамском уговору и у другим актима да са црквама и вјерским заједницама воде јавни, транспарентни и суштински дијалог о свим питањима од јавног друштвеног интереса, а камо ли о питању вјерског законодавства. „Овдје чак ни о томе није било никакве сарадње, а камо ли о неким другим важним питањима од јавног интереса. Ово је антуиевропско понашање, антидемократско, антицивилизацијско… То су чињенице. Видјећемо куд ће све то да нас одведе“, упозорава Шијаковић Шијаковић је на крају разговора за Радио-Светигору рекао да је дужност свих нас да 21. децембра будемо на великом црквено-народном сабору око моштију Светог Василија Острошког у Никшићу. „Позива нас наша Црква, позива нас Свети Василије Острошки, слава му и милост, позива нас наша историја, наши преци, позива нас наша савјест, позива нас наше право да будемо слободни људи, слободни грађани… А слободе без вјерске слободе нема. А овај законски акти има једну изричиту намјеру – да погази вјерску слободу и да угрози нормалан живот Цркве. Слобода је један идеал, и томе нас, уосталом, учи и наш Господ: да будемо слободни и да као слободни људи станемо испред Њега. Према томе, дужност је свих нас да се том позиву одазовемо и да на тај начин одговоримо и позиву наше савјести, наше грађанске савјести и наше вјерске савјести“, закључио је Шијаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Контакт између Цркве и државе постоје свакодневно, али институционални дијалог о закону о слободи вјероисповјести, у смислу дијалога са радном групом за израду закона није почео“, поручио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске. Он је гостујући у емисији Клуб А са Иреном Татар објаснио да су контакти, као и сваки разговор добри, међутим то се не може дефинистаи као дијалог. „Дијалог о закону значи субјекти вјерске слободе са једне стране, експерти поред њих, представници цивилног сектора са друге стране и преко пута радна група Владе Црне Горе. То је дијалог. Митрополија је још прије пар мјесеци, одмах након усвајања Мишљење Венецијанске комисије, званично обавијестила Владу Црне Горе да прихвата и да је отворена за дијалог и да је именовала своје представнике за дијалог о том важном питању.“ Даље је објаснио да је свако људско право универзално и припада сваком човјеку у сваком времену, свакој епохи, на свакој тачки земљине кугле, али да ниједно људско право не може да буде политичко питање: „Ако се вратимо на то, да то буду политичка питања, онда ћемо да се вратимо у најгора времена људске прошлости. Сматрам да је од једне врло јасне и прецизне ствари, какво је право на слободу вјероисповијести, направљено класично политичко питање у Црној Гори и то је оно што забрињава“, оцијенио је координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске. Подсјетио је да годинама указује да се Предлог закона и уопште законски акт о слободи вјероисповјести припрема на до сада невиђени начин што је преседан у припреми закона о било ком људском праву. Истичући да Влада Црне Горе нема стратегију о начину остваривања и заштити права на слободу вјероисповести, као што има за сва остала људска права, објаснио је да је стратегија битна зато што се њоме дефинише јавна политика Владе, односно извршне власти по том врло важном питању. У прилог томе је навео да на званичној интернет страници Министарства за људска и мањинска права постоји сијасет стратегија о свему и свачему, што није спорно, али о слободи вјероисповести нема као што нема ни акционог плана, ни радне групе. По његовом мишљењу то је једна ствар која веома забрињава, иако су многи, који нису правници, склони да то олако тумаче као „нека процедурална питања“. „Али, у праву је форма на првом мјесту и она је веома важна и готово да је она и суштина док дођемо до оне праве материјално-правне стране којем се бавимо“, рекао прота Велибор Џомић. Истиче да је законодавни поступак врло јасан и прецизан. У радној групи за израду таквог једног закона као што је закон о слободи вјероисповјести, као и о другим људским правима, неизоставно морају да партиципирају они који су субјекти вјерске слободе, дакле они на које се тај будући општи правни акт односи, а тога није било: „У питању је један унилатерални, једнострани предлог извршне власти при чему никад нико од нас није спорио Влади Црне Горе, Скупштини Црне Горе, дакле држави Црној Гори, да има право по Уставу да припрема законе и регулише различите области друштвеног живота. Међутим ни једна власт није неограничено у томе, зато постоји устав, као устава самовољи који овдје очевидно није то што треба да буде.“ Мишљења је да је у питању врло нетранспарентан и дискриминаторни процес што је проблематично у првом сегменту, док је у другом сегменту још проблематичнији садржај Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, и по оцјени Венецијанске комисије која је дала скоро 40 врло битних готово суштинских примједби. „Забрињава то је да је прошло скоро пет мјесеци од кад је Венецијанске комисије усвојила своје Мишљење. У првим препорукама је, чини ми се да је и прва препорука Влади Црне Горе, да отвори инклузивни транспарентни дијалог са црквама и вјерским заједницама, експертима и цивилним друштвом. До дана данашњега тај дијалог у институционалном облику кроз радну групу, кроз присуство представника свих цркава и вјерских заједница којих ће се тај закон тицати, то до сада није учинила.“ Подсјетио је отац да су се септембра мјесеца срели премијер Душко Марковић и Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, што је јако важно, да је тада је речено да ће се стрпљиво водити дијалог, али након мјесец дана са исте адресе стигла је порука да се неће ту много чекати и да се неће трошити вријеме, и да постоји теме око којих нема дискусије: „Ако једна страна није спремна да преговара, води дијалог и увјери другу страну или друге стране, потенцијалне саговорнике, у исправност својих решење и њихову усаглашеност са Европском конвенцијом за људска права, са пресудама Суда у Стразбуру, са Уставом Црне Горе, правним и друштвеним поретком Црне Горе, онда проблем постоји. Дакле ми још увијек данас, на данашњи дан. на овај празник Светих врачева Козме и Дамјана, 14 новембра, немамо информацију ни ко је у радној групи, нити имамо чињеницу да је дијалог почео“, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске у емисији Клуб А са Иреном Татар. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Бивша репрезентативка Црне Горе у одбојци, Ксенија Ивановић потписала је петицију за повлачење предлога закона о слободи вјероисповјести, саопштено је на званичном интернет порталу Митрополије црногорско-приморске. У наставку погледајте видео прилог:

Предлог Закона о слободи вјероисповијести основано је предмет критика и приговора, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за Радио Светигору. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Гостујући у емисији “ Питајте свештеника“, свештеник Гојко Перовић је одговарајући на питање слушаоца – Чије су наше цркве у Црној Гори – истакао да цркве припадају вјерницима и свештенству и да је нецивилизовано да оне буду у власништву државе. Такође, сматра да је борба против Предлога закона о слободи вјероисповијести заправо борба за Црну Гору. „Цркве, богомоље истовремено морају бити на неки начин у вези са државом у којој се налазе, али не да буду у власништву државе, јер је то нецивилизовано и некултурно. Зашто ово кажем? Зато што имовински законик Валтазара Богишића из 19. вијека јасно разликује неколико типова имовина у Црној Гори: на једној страни је државна имовина, а на другој црквена. Па ако он разликује државну и црквену имовину, немамо право да будемо толико неписмени да данас, 150 година послије Валтазара Богишића, не разликујемо што је државно, а што је црквено.“ У прилог томе износи чињеницу да ће данас сви правници у Црној Гори рећи да је Валтазар Богишић темељ нечега што се зове наше право, исказано на нашем језику и амбијенту у коме ми постојимо. Мишљења је да држава треба да штити културно благо, али да та својина, зато што је културно благо, не губи својство црквене имовине. „Што кажу правници, постоје ограничења када су у питању културна блага (манастир Морача, Октоих, одежда Светог Петра Цетињског..итд). Та имовина и даље је црквена, само што Црква не може да је прода или пресели у неку другу државу. И ја потписујем, са обје руке, да то тако остане, јер је то давно препознато и то је, кад кажемо, наше.“ У смислу културног блага та имовина једнако припада свима, сматра отац Перовић и објашњава да је једно питање доступности јавности, а друго питање својине. Говорећи о указу књаза Николе из 1895. године који се односи на заштиту имовине Цетињског манастира, прота подсјећа да је у њему господар Црне Горе казао за Ивана Црнојевића да је он последњи српски владар прије турске окупације и да је склонио столицу Светог Саве, зетског епископа, на Цетиње. Такође је дао аманет и проклетство да нико не дира црквено имовину. „То су тековине! То значи бити Црногорац! Поштовати оно што су ти оставили претходни Црногорци. И сад на почетку 21. вијека, ми хоћемо да установимо државу на крађи, да неко имовину црквену мимо суда, мимо доказивања, препише некоме другоме! Борба против овог закона је борба за Црну Гору, за оне тековине које ми, као Црногорци, имамо: за Валтазара Богишића, за књаза Николу, за кнеза Иван-бега Црнојевића, за оно што су нам они оставили. Какав сам ја Црногорац ако сад хоћу да будем паметнија од њих и радим контра онога што су они оставили?!“ Осврнуо се отац Гојко и на пописивање петиције за одбрану наших светиња, поручујући да ће се она потписивати докле год буде требало, јер је јако важно да помогнемо нашим политичарима. По информацијама, којима располаже, број потписника петиције се увећава: „Скупило се преко 50.000 потписа и иде се ка 100.000? Дакле идемо према 20% грађана који су против! Нека се све лампице упале да нешто није у реду с тим текстом и да треба писати нови.“ Између осталог, отац Гојко је казао да је грађанин ове државе, као и да је за њега Влада Душка Марковића легитимна, и да је он његов премијер, а Мило Ђукановић предсједник. На крају се посебно осврнуо на реаговање црногорске власти да је интересовање предсједника Србије за Предлог закона о вјероисповјести мијешање у унутрашње ствари. „Неће нам предсједник Србије говорити шта ми ође да радимо, али може да пита о чему се ради, како то иде… Може, има право, јер је Српска православна црква једна међународна институција, међудржавна, која се канонски простире на територију Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и тако даље. И све те државе је признају као партнера.“ Дакле, кад предсједник Србије замоли Можете ли ми рећи шта радите с тим законом, одговор је:Нећеш се ти мијешати у унутрашње ствари! А ти који то вичеш, ти си одавде пошао на Косово, на територију за коју пола земаља свијета још тврди да је србијанска, да се тамо сликаш са Харадинајем! И ти некоме говориш о унутрашњим питањима! Срамота, стидим ме! Ја се стидим, у име мога премијера и предсједника“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући на Радио Светигори. Весна Девић ******** У наставку транскрипт гостовања оца Гојка Перовића, који се односи на Предлог закона о слободи вјероисповјести: Предлог Закона о слободи вјероисповијести основано је предмет критика и приговора. Често кад причам са људима који ме питају – Зашто се Црква буни против овог закона – не желим да идем даље од чињенице: да се не зна ко је писао закон, да није формиран према процедури, или јесте, али је непознат њен састав и радна група која закон израђује, да није донијет у ваљаној комуникацији са црквама и вјерским заједницама, него је рађен испод жита и без транспарентности, да је покушано да се спроведе јавна расправа прије три године и да је то испало како не треба, и више се та јавна расправа није водила, и да је онда на брзину такав текст упућен Венецијанској комисији која је савјетодавно тијело савремене Европе. Али, пошто тек улазимо у Европу, ми смо сада у позицији да то савјетодавно тијело прогласимо за неко пресађујуће тијело, чије одлуке представљају Свето писмо и тако даље. Па, чак и то савјетодавно тијело, тај прерађени закон, који није рађен по процедури и у договору са црквама и вјерским заједницама, нашло је за сходно да на 23 стране откуца приговоре и сугестије шта да се поправи у том ревидираном тексту. Ми чекамо, јер је последња препорука Венецијанске комисије била да се отвори транспарентан дијалог. Дакле, да Влада, прије гласање у Скупштини, ступи у контакт и дијалог са црквама и вјерским заједницама. Ми, из Цркве, показали смо више пута спремност да тај дијалог траје. Нама не пада на памет да диктирамо Влади какав ће бити закон, али исто тако не треба да се иде у другу крајност, да Влада доноси текст закона без консултације са нама. Дакле чекамо те консултације. Тренутно, док ми вечерас причамо, траје то прочишћавање Предлога јер је пуно примједби од стране Венецијанске комисије. Нећу сад да изигравам правника, има доста правника, и у Правном савјету Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке, који објашњавају те кључне тачке, али све се ради како не треба. Чуо сам од правника, и вјерујем им, да ниједан закон у Црној Гори: закон о о ловцима, закон о риболовцима, закон о фризерима…, није донијет без консултације са људима на које се тај закон односи. И ја нећу вечерас ићи даље од тога. Нећу коментарисати друге ствари. Значи нешто дебело не ваља чим се процедура толико крши, чим се ради мимо принципа и стандарда! А шта не ваља у тексту о томе? Највише приче је било о питању црквене имовине. Сад ћу да завршим одговарајући на питање слушаоца: Чије су наше Цркве? Ако постоји разума, ако нисмо пали с Марса, ако нијесмо у џунгли, Цркве, богомоље припадају вјерницима и свештенству. Оне истовремено морају бити на неки начин у вези са државом у којој се налазе, али не да буду у власништву државе, јер је то нецивилизовано. То је непристојно, некултурно. Зашто ово кажем? Зато што имовински законик Валтазара Богишића из 19. вијека јасно разликује неколико типова имовина у Црној Гори: на једној страни је државна имовина, а на другој црквена. И није то Богишићу пало напамет тек тако, него је прочитао друге законе, јер ми смо дио Европе. Ми смо наслеђе једне цивилизације и као што ријека окреће камен па направи савршени облутак, тако и европска мисао и цивилизација, право и филозофија, неке ствари на почетку нису препознавале, па су имале проблем. Али на крају су искристалисале шта значи секуларна држава, шта значи одвојеност Цркве од државе, шта значи право, шта значи грађанин и шта значи право својине. Дакле, нијесмо пали с Марса! Сви правници у Црној Гори данас ће рећи да је Валтазар Богишић алфа и омега, темељ нечега што се зове наше право, исказано на нашем језику, исказано с обзиром на амбијент у коме ми постојимо. Не могу бити све ставке права једнаке у Паризу и на Цетињу, просто зна се шта је менталитет, шта је амбијент, шта је нека средина, шта је наслеђе, обичајно право неке средине. Па ако он разликује државну и црквену имовину, немамо право да будемо толико неписмени, непристојни, некултурни, да данас 150 година послије Валтазара Богишића не разликујемо што је државно, а што црквено. Наравно да Црква, колико год била канонска и колико год имала своју својину, не може кад је у питању њена својина, која је истовремено и културно благо, да је отуђи. Пазите сад ово, Октоих из Цетиња је књига. Ја питам људе из Владе да ли ико зна шта је Октоих? Шта значи ријеч Октоих и чему служи та књига? Је ли то неки кувар православни или се из те књиге пјевају неке пјесме? Октоих је пар екселанс богослужбена књига која је написана и штампана ради службе унутар Цркве. Она јесте црквена, али истовремено то је прва штампана књига на словенском југу. Не могу сад ја, као поп, зато што је то црквена књига, да је продам. Држава је обавезна да штити Октоих од неког, рецимо, лудог попа, свештеника који је скренуо. Може се мени десити сјутра да полудим и тако луд кренем да продам Октоих. Ту су полицајци, правници, државни службеници, да ме зауставе да то не урадим, да Октоих остане у Цетињском манастиру, јер осим што је богослужбена књига, она је и културно благо државно. Али, зато што је културно благо, оно не губи својство црквене имовине! Што кажу правници, постоје ограничења када су у питању културна блага (манастир Морача, Октоих, одежда Светог Петра Цетињског, итд). Та имовина и даље је црквена, само што Црква не може да је прода или пресели у неку другу државу. И ја потписујем, са обје руке, да то тако остане, јер је то тако давно препознато и то је, кад кажемо, наше. У смислу културног блага тај Октоих, једнако припада и неком муслиману из Рожаја, јер је он грађанин Црне Горе. И он каже: Да то је најстарија штампана књига на словенском југу, ја сам грађанин Црне Горе и то је моје у том смислу. Могу да поведем дјецу било кад за руку у ризницу, иако нијесам хришћанин, него муслиман, хоћу да покажем своме ђетету ту најстарију штампану књигу која је овдје, у мојој држави Црној Гори. Једно је питање доступности јавности и могућности да било који научник, без обзира је ли атиста, муслиман или хришћанин, истражује тај Октоих, слику и сл, а друго је питање својине. Чије је то, за шта је уопште писано, зашто и коме је јеромонах Макарије штампао и Божидар Вуковић послије тога тај Октоих?! Па Цркви! Друго је мумија Тутанкамона у Египту. Прво нема више царства чији је Тутанкамон био цар. Религија коју су поштовали Тутанкамон и његови дворјани више не постоји. У Египту је владајућа религија ислам, има и хришћана, али нема људи који вјерују у онога бога Ра сунца у којег је вјеровао фараон. Па пошто нема, дакле, настављача те религије, држава Арапска Република Египат је то прогласила културним благом. Више нема никога ко мумифицира људе, па кад умре неки египатски предсједник неће га замотати у мумију, него ће бити сахрањен по исламским обичајима и тако даље! Али овдје, и даље, су најбројнији припадници оне религије и оне вјере којој вјеровао краљ Никола, Иван – бег Црнојевић, Свети Јован Владимир, Немањићи, Петровићи, Балшићи, Црнојевићи, сви су били вјерници Православне цркве. Има један указ књаза Николе из 1895. године који се односи, конкретно, на имовину Цетињског манастира, гдје он каже: Ово је имовина Цетињског манастира. Пошто је мој претходник Иван Црнојевић, па још каже, последњи српски владар…Књаз Никола пише 1895, прије Карађорђевића, прије него су нас спалили, окупирали и наћерали да будемо Срби и још штошта. Па цитирају неког са Подгоричке скупштине који 1918. каже: Ми од данас више нијесмо Црногорци, него смо Срби! Не интересује ме тај лик који је ту глупост изговорио, јер 1895. књаз Никола каже за Ивана Црнојевића да је он последњи српски владар прије турске окупације и да је склонио столицу Светог Саве, зетског епископа, на Цетиње и ту дао аманет и чак проклетство да нико не дира црквено имовину. Па онда, каже књаз Никола, пошто сам и ја његов наследник и владар Црне Горе као он, не дам ни ја да се црквена имовина дира. И ко је од грађана Цетиња направио нешто на црквеној имовини или је користи нека плати Цетињском манастиру лактарина. То су тековине! То значи бити Црногорац! Поштовати оно што су ти оставили претходни Црногорци. И сад на почетку 21. вијека ми хоћемо да установимо државу на крађи, да неко имовину црквену, мимо суда, мимо доказивања, препише некоме другоме! А имате и стравичну клетву Ивана Црнојевића, коју у Хрисовуљи (повељи) о оснивању Цетињског манастира каже: Ја нијесам отимао од цркава, него колико сам могао давао црквама. Ја, господар! Ако је мого бити неко коме нико није смио ништа рећи, то је средњовјековни владар, који нема ни скупштину, ни суд…. сам влада. Каже: Ја сам давао црквама а ово дајем Храму Пресвете Богородице и ако некоме падне на памет, од мојих наследника или од представника некога другога народа, који овдје дође, да ову имовину отме од овога храма – Цетињског манастира, и пребаци неком другом, нека му Пресвета Богородица и 12 апостола и Свети Јован Крститељ…. нека му они суде! Страшна клетва једног од најпросвећенијих наших владара! Није он био нека затуцана баба која куне, него човјек чији ће син донијети штампарију на Цетињу. То значи, борба против овог закона је борба за Црну Гору, за оне тековине које ми, као Црногорци, имамо: за Валтазара Богишића, за књаза Николу, за кнеза Иван-бега Црнојевића, за оно што су нам они оставили. Какав сам ја Црногорац ако сад хоћу да будем паметнија од њих и да радим контра онога што су они оставили?! Што се тиче петиције за одбрану наших светиња, она ће се потписивати докле буде требало. Потписивала се до Видовдана, потписивала се до данас, потписиваће се до Петровдана, ако буде требало потписиваће се и послије Петровдана, јер је јако важно да помогнемо нашим политичарима. А ко су политичари! Шта значи бити посланик у Скупштини? Скупштина треба да изгласа тај закон, дакле, они су представници народа. И ако их је народ, прије три године, изгласао да сједе у Скупштини и гласају, не можемо сваки час доводити у питање њихову позицију! Народ их је изгласао и они гласају у име народа, за ово, или оно. Али, кад су у питању крупне ствари, па не могу баш они о свему тек тако да гласају из своје памети! Они, ако су паметни, послушаће шта мисли народ који их је изабрао. Скупило се преко 50.000 потписа и иде се ка 100.000. Шта је 50.000? То је 10% грађана Црне Горе, а 100.000 је 20%. Дакле, идемо према 20% грађана који су против, па о чему да причамо?! Нека се све лампице упале да нешто није у реду с тим текстом и да треба писати нови. Неће ни грађани излазити сваки час да гласају, потписују за ово или оно, за пето и десето. Ако су сад изашли у овоме броју, сваком нормалном, без обзира на политичку орјентацију и идеолошко увјерења, то би требало да значи да нешто није у реду са овим текстом. Петиција се по мојим информацијама сваког дана све више и више потписује. Не умањује се број потписника, него се повећава. Многи људи које је срећом у цркви нијесу ни знали ни ђе треба да дођу и потпишу! У првим данима није било најбоље организовано потписивања, јер смо се и ми бавили разним другим стварима, требало је организовати Тројичиндански сабор, одговорити медијима, организовати људе за литије, долазак у Подгорицу итд. Али, сад према информацијама које ја имам, а не добијам информације са Новог Зеланда, него из градова Црне Горе, сви се знамо од Никшића до Бара, Улциња и Бијелог Поља, петиција се још више потписује. И питам било ког посланика, без обзира којој партији припада и без обзира за шта је, и за кога, да ли му нешто значи ако 20% грађана Црне Горе потпише петицију, а већ је 10%. Нијесам сигуран да ли је ако 10% грађана нешто потпише, то предуслов да се распише референдум за неко питање. Начуо сам негдје, ево нека провјере! Лијепо је рекао предсједник Владе да је био референдум, не би грађани подржали НАТО. Да је био референдум, не би грађани подржали признање Косова, које је стварно, једна срамна и срамотна ствар ове наше државе! Ја сам грађанин ове државе и за мене је Влада Душка Марковића легитимна Влада. Он је мој премијер, а предсједник Мило Ђукановић, шта год мислио о неким његовим ставовима, он је предсједник моје државе. И ја се срамим. Стид ме чињенице да је ова наша земља настала на референдуму да се одвојимо од Србије и направимо своју земљу, а једна од ствари у тој референдумској кампањи је била ајте да се раздвојимо да се нико никоме не мијеша више ни у шта. Ми смо мали, Србија је велика. Нећемо да будемо 27 изборна јединица.., Србија нас асимилује, ајмо фино да се одвојимо и да се међусобно поштујемо. И шта је било прво што је на међународном плану урадила ова Влада независне Црне Горе?! Признала Косово – унутрашње питање Србије – које још пола земаља није признало! Ђе си ти пожурио да се плекаш у унутрашње ствари Србије и да идеш тамо да се сликаш са оним терористима, који су сад обукли цивилна одјела, како каже Клинтон: Било је храбро да скинете своје униформе и обучете цивилна одјела. Отишао си да се сликаш са Харадинајем!? А када предсједник Србије пита шта то радите са имовином Српске православне цркве, која осим што је аутентична Црква православна у Црној Гори, њена Митрополија цетињска, она је саставни дио Српске православне цркве, чије је сједиште стварно у Београду. И тај предсједник Србије неће нама говорити шта ми ође да радимо, али може да пита о чему се ради, како то иде… Може, има право, јер је Српска православна црква једна међународна институција, међудржавна, која се канонски простире на територију Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и тако даље. И све те државе је признају као партнера. Дакле, кад овај (предсједник Србије) замоли Можете ли ми рећи шта радите с тим законом, ти вичеш Нећеш се ти мијешати у унутрашње ствари. А ти, који то вичеш, ти си одавде пошао на Косово, на територију за коју пола земаља свијета још тврди да је србијанска, да се тамо сликаш са Харадинајем! И ти некоме говориш о унутрашњим питањима! Срамота, стидим ме! Ја се стидим, у име мога премијера и предсједника. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Закон о слободи вјероисповијести је неуставан, јер не поштије одвојеност Цркве од државе. Иако је уставом загаранатована равноправност вјере, власт је одлучила једино да одузима храмове и манастире Митрополији црногорско- приморској, док је са осталим вјерским заједницама потписала споразуме који гарантују њихову имовину, казао је Његово преосвештенство Eпископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије у „Српској кући“ у Подгорици. Преосвећени је поводом 800 година Српске православне цркве, синоћ говорио на тему „Земаљско је за малена царство а небеско увек и довека“. Дотакао се начина добијања аутокефалности, затим укидања Пећке патријаршије и периода (1766. године), када је Митрополија црногорска, као једина столица српских архијереја и слободни дио Пећке патријашије, чувала тај континуитет. Говорио је и о актуелним проблемима, неправдама којима је изложена наша Црква и вјерни народ, и злом науму црногорске власти у виду закона о слободи вјероисповјести, наглашавајући да ипак имамо довољно снаге, коју Бог даје да не заборављамо оно што је главно, а то је да благодаримо Богу на свему, па и на искушењима која нас сналазе. Појаснио је начин и услове који су потребни да би једна Црква добила самосталност. „Кроз искушења, уколико знамо да их носимо како ваља и побјеђујемо, ми се спасавамо и увјенчавамо овом привременом, али и оно што је најважније, вјечном славом“, казао је одмах на почетку излагања владика и додао да је аутокефалност Српске православне цркве дала плодове који су оплеменили наше вјекове и биће, историју и културу. Нагласио је да је 800 година од хиротоније Светога Саве и истовремено 800 година од аутокефалности СПЦ велики, знаменити и један од најзначајнијих датума у нашој историји. Објаснио је да аутокефалност наше Цркве није само сплет неких околности, већ плод дугих деценија и вјекова духовног и културног успињања. „Имали смо и светитеље и храмове, културу и писменост и прије Светога Саве“, казао је Преосвећени владика и подсјетио на Светог Јована Владимира, Мирослављево јеванђеље, Немању – оца Светога Саве..Већ тада смо се позиционирали као просвећен хришћански народ који у ризницу свијета уноси велике дарове и културу. Како ниједан велики догађај не може бити без одговарајуће личности, тако је и са Светим Савом, који је не само историјска, него светачка личност која је засијала на Светој Гори Атонској као велики духовник и ум, велики градитељ и чувар православне вјере. „Када православна васељена види да је један народ дозрио и да може да чува православну вјеру и јединство духа у свези мира са осталим народима, да његова вјера неће подлећи привременим утицајима ове или оне власти, него ће брод Цркве пловити кроз све валове и ићи правим Божијим путем, као и да се један народ културно утемељио и да рађа духовне плодове, том народу се може повјерити и признати аутокефалност. И то није одвајање него утврђивање јединства!“ Појаснио је да се Српска црква када је добила аутокефалност није одвојила, већ се укључили у православну васељену – заједницу и то са пуним достојанством признатим и потврђеним од свих православних цркава . „То је залог за будуће вјекове који и данас треба да чувамо. И само о таквој аутокефалности се може говорити, а не о некој која је само плод политике и неког владара, као што се то ради у Црној Гори.“ Статус наше аутокефалне Цркве је потврђен тиме што је наш народ ишао Божијом стазом коју је означио Свети Сава, и то не само у вријеме Немањића, него до данас. Осврнуо се на немањички златни период историје на овим просторима и на косовску трагедију, гдје смо се потврдили као народ вјеран својој вјери до крста – жртве. „Ту смо као народ пригрлили Христов крст, њиме се освећивали и везивали за Царство небеско. Земаљско је за малена царство а небеско увек и довека је косовски стих и познање, скраћено Јеванђеље“, казао је Преосвећени и додао да су те недаће, које су нас сналазиле послије Косовске битке, довеле и до тога да је Пећки трон 100-ак био упражњен. Међутим, ми смо имали снаге да обновимо своју Патријаршију и у доба турског ропства: „Када смо обновили Патријаршију, као да смо обновили своју државу. Имали смо патријарха који је у духовном, али у једном смислу и политичком, био вођа свог народа.“ У том периоду обновљене Пећке патријаршији, преко 200 година, ми смо доказали да смо народ који може да ствара и да се духовно и културно уздуже и у вријеме ропства. Из тог периода имамо велике плодове, дивне светиње и светитеље међу којима је и Свети Василије, Свети Стефан Пиперски. Али долази трагедија 1766. године друго укидање Пећке патријаршије. Њеним укидањем све епископије источно од Саве и Дунава, попуњене су грчким епископатом. Томе се највише супроставила Митрополија црногорско-приморска и Митрополит Василије Петровић. „Када је укинута Пећка патријаршија једина столица српских архијереја која је остала испод Саве и Дунава је Митрополија црногорска. И ту је тајна славе коју има Цетиње до дана данашњег. Цио српски народ испод Саве и Дунава, на неки начин, се везивао за Цетињску митрополију. Она је била као неугашена свијећа. Митрополија црногорска је остала слободни дио Пећке патријашије и чувала тај континуитет.“ Митрополија црногорска сав свој капацитет је уложила у обнову Пећке патријаршије, односно Српске православне цркве у и кроз историју њени митрополити увијек су били њој потчињени. Она је чувала искру слободе Пећке патријаршије и са радошћу је дочекала обнављање и уједињење 1919. и 1920. године. У новије вријеме, приметио је владика, да се интезивно ради на промјени идентитета Црногораца, мада тај процес траје одавно: „Многи су радили на промјени црногорског идентитета, нарочито браћа Хрвати, јер су их укључивали у својим теоријама у корпус хрватског народа и културе. И не би то било ништа страшно, да немамо и наше несрећнике који су те наказне теорије прихватили.“ Велики допринос томе се дали наши окупатори: Аустријанци који су забранили ћирилицу, Италијани који су преименовали српски језик у црногорски. Осврнуо се и на програм који су Итлијани у току окупације имали и за Цркву: „План је био да Црква црногорска мора бити аутокефална, али не са идентитетом као у доба краља Николе, већ са новим, латиничним и антисрпским. То није прошло, иако је било оних који су то већ били прихватили као, Секула Дрљевић.“ Он је био намјесник окупатора који на Петровданској скупштини прослављао дан „ослобођења од својих предака“ и „улазак у акциону сферу Рима“, што по ријечима владике је слично данашњој реторици када премијер каже да ћемо када донесемо закон коначно ући у западни цивилазацијски простор. Владика Јоаникије је казао да се сјеме које су посијали наши људи, попут Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, развијало и проклијало у вријеме рушења Ловћенске капеле, када се почело опет говорити о аутокефалној црногорској цркви по италијанском концепту У ово наше вријеме, последњих 20-ак година, траје усиљена кампања промјене идентитета по принципу: Црногорци су Срби, али нек се пишу Црногорци због њихове посебности, послије иде Црногорци су Црногорци, али нису антисрби: „А сада се формирала једна дружина, да је основна карактеристика мржња против српства, мржња и борба против предака, борба против Његоша, и то траје много дуго.“ Црногорске власти почетком овог вијека су унајмиле једну америчку лобистичку кућу за измјену идентитета Црногораца и то баш у вријеме увођења химне Секула Дрљевић: „Сада имамо прилику да гледамо како партија хоће да оснива Цркву, и то коју?! Аутокефалну! Ништа мање. Па шта ће им двије?Једну су формирали, регистровали, плаћају је, подигли су неке храмове, то је оно што партија може да направи и сумњам да би из другог покушаја направили нешто боље.“ Истиче владика да је тај пројекат смишљен у врхушки партије, и да Мило Ђукановић сматра да се мора обновити „црногорска православна црква“ и као аргумент истиче принцип етнофилетизма. „Ако ишта зна из ове тематике, онда мора да зна да је етнофилетизам од стране Цркве осуђен као јерес, а он то истиче као позитивну страну!? Господин Ђукановић, упућујући се у теолошку терминологију, истиче и да се не може дозволити да постоје неке прекограничне епархије (три). Ваљда је мислио и на Епархију будимљанско-никшићку, мада она не прелази границе Црне Горе, али је на сјеверу о којем он мисли само кад су избори.“ Говорећи о усклађености предложеног закона о слободи вјероисповијести са Уставом, владика је нагласио да Устав Црне Горе, као и у већини европских земаља, прописује да су Црква и држава одвојене. „Свуда се у Европи промовише сарадња између државе и Цркве, дијалог на добро народа. И ми заступамо увијек и сада оба начела: да су Црква и држава одвојене и да се успоставља сарадња и дијалог између Цркве и државе… Али дијалога нема, нити је држава заинтересована за дијалог који прописује ЕУ, континуирани, транспарентни и институциионални дијалог.“ Запитао се Епископ Јоаникије како се може говорити о одвојености државе и Цркве, кад држава хоће да Цркви узме све: „Држава хође да буде господар, да потчини и чак уништи Цркву! Ту се више не ради о нама свештеним лицима као поједницима, ради се о светињи, о Цркви, Дому Божијем. Како овај закон поштује начело одвојености државе и Цркве, ако хоће да узме оно што је црквено!? То је пљачка!“ Иако је уставом загаранатована равноправност вјере, власт је одлучила једино да одузима храмове и манастире Митрополији црногорско – приморској док је са осталим вјерским заједницама (Католичком црквом, Исламском заједницом и Јеврејима) потписала споразуме који гарантују имовину тих заједница, казао је Његово преосвештенство Eпископ Јоаникије. Додао је да Митрополија црногорска приморска нема ништа против тих споразума. Напротив, она их подржава и сматра да би такву врсту споразума потписала и МЦП. Међутим, са свештенством Митрополије о томе нико не разговара, него се предлажу прописи који омогућавају отимачину њене имовине: „Ако вам неко отима кућу и преписује на себе, ту нема никавих правила, ту мора доћи до сукоба. Наравно, држава као структура која располаже силом може да нас позатвара, протјера, побије, али не може очекивати да ми то икада прихватимо.“ Казао је да нико никада није доводио у питање поријекло имовине Цркве, а сада се држава бави тиме, иако постоје ктиторске повеље и разна друга свједочанства о завјештањима и куповини. Наглашава да многи из свијета говоре о питању поријекла имовине врха наше власти, те би требало и то провјерити, па онда и Цркву, ако је сумњива, казао је Епископ Јоникије. Осврнуо се и на поједине изјаве премијера Душка Марковића, који кад говори о закону о слободи вјероисповијести, каже да све цркве и манастири као културна добра морају да се воде на државу: „Културно добро може бити у приватном власништву, а до сада у Црној Гори је највише културних добара било у власништву Цркве и то је свака власт до сада признавала. Држава има право да региструје културна добра, да води рачуна и помаже власницима културних добара и да се по том питању успостави нормална сарадња, нарочито када се ради о светињама.“ Затражио је од државе одговор шта је са несталим културним благом из Народних музеја, јер је према тврдњама поједних запослених нестало око 2000 вриједних регистрованих експоната, али се ти подаци заташкавају. Примјетио је Епископ Јоаникије да се овдје пријети и то са партијских скупова и на такав начин се приступа оснивању или утемељивању „аутокефалности црногорске цркве“. „Нема ништа гротесније, антиевропскије, него покушај неке партије да прави своју цркву. Они говоре да је овај закон, који очигледно крши Устав Црне Горе, а да не говоримо о међународним правним актима који прописују и регулишу ову материју, који је закон о отимачини црквене имовине, храмова и светиња, проевропски и да ће таквим потезима коначно ући у тај жељени и хваљени круг цивилизованих западних народа.“ Иако све то подсјећа на Секуле Дрљевића улазак Црне Горе у акциону сферу Рима, ово је још горе и злокобније, упозорава владика, јер је он био појединац у рукама власти, а овдје је цијела организована дружина која је на власти. Најсрамније је ипак што ово раде заједно са Хашимом Тачијем. По његовом мишљењу циљ је да се овдје направи модел да Хашим Тачи и Харадинај по истом моделу препишу све српске светиње на Косову и Метохији на лажну државу Косово: „Овај закон о су заједно правили са Хашимом Тачијем. Тамо је направљен нацрт закона о културним добрима гдје се изричито каже да цркве и манастири, као културна добра, припадају држави и зато су се наше власти опредјелиле да помогну и гласале да лажна држава Косово буде примљена у Унеско, да би на такав начин стекли легитимитет да могу да узму српске цркве и манастире као културна добра и да их препишу на лажну државу Косово.“ Преосвећени је казао да је и раније било оваквих покушаја унијаћења, криза у нашем народу у историји тако да ово није ништа ново, али јесте злокобно: „Није ово само нека прича државе да ће преписати цркве и манастира на себе, али ништа се неће промијенити! Не, ово је удар на православље, јер колико већ раде на промјени идентитета овога народа и није се успјело. Дакле 30% њих се храбро изјашњава као што су се њихови преци изјашањавали, нијесу мјењали идентит. Цио тај инжињеринг још није успио, јер треба измјенити и направити партијски вјеру са проусташким садржајем Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, највећих изрода које је овај народ родио, и да се са њима поистовјетимо.“ Има између оних који се изјашњавају као Црногорци доста оних који размишљају исто као и ми, то смо видјели ових дана док сакупљамо потписе, примјетио је владика: „То је наш добри и поштени свијет, многи тих људи је дало свој потпис иако се изјашњавају као Црногорци.“ Епископ Јоаникије је нагласио да су нападнути Црква, вјера и храмови те се ствари морају именовати правим именом.Овога пута нападнуто је православље и наша вјера и морамо се томе супроставити. Онај ко то уради данас потврдиће да је хришћанин и да брани своју вјеру „У таквој смо прилици, несрећним временима, али у овом времену ко сачува образ тај је заиста прави хришћанин и прави човјек. Надам се да ћемо ми, сљедећи наше претке и поштујући завјете и завјештања наших највећих људи кроз нашу историју и ријечи Светога Саве, Његоша, Светог Петра, Светог Василија, и овог пута сачувати душу и наше светиње. Да ћемо спријечити ову неправду која се организује против сопственог народа од стране наше несрећне власти“, поручио је на крају свог обраћања Његово преосвештенство Eпископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост у нашем јутарњем програму био је протојереј ставрофор Велибор Џомић који је говорио о настојања црногорских власти да одузму имовину Митрополије црногорско-приморске. Тиме су изазвали тектонске поремећаје у политичком и опште-друштвеном животу Црне Горе а одјеци ове кризе осјећају се у читавом региону. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА О спорном пропису је, како је познато, расправљала и Венецијанска комисија а да ли се назире епилог ове црквене, политичке и опште-црногорске кризе разговарамо са можда најпозванијом адресом по овом питању оцем Велибором. Oн је за наше слушаоце објаснио процедуру по којој је црквена имовина уписана у катастар. Извор: Радио Светигора

Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије казао је синоћ да је преко 50.000 вјерника досад својим потписима подржало захтјев Цркве да Влада Црне Горе повуче из процедуре Предлог закона о слободи вјероисповијести. „До сада смо скупили 50 хиљада потписа. 50 хиљада људи се именом и презименом изјаснило против овог зла. Нисмо могли све лијепо пребројати, а ова активност за одбрану наших светиња ће да потраје још, једно одређено вријеме“, казао је Владика Јоаникије на Видовданском пјесничком бденију у манастиру Ђурђеви ступови у Беранама. Због великог интересовања потписивање петиције ће бити настављено до Петровдана, а сви који то желе петицију могу потписати у својим парохијским црквама. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преко 5000 мјештана Херцег Новог потписало је петицију за повлачење Предлога закона о слободи вјероисповијести. Петицију је потписао и градоначелник Стеван Катић са сарадницима. Видео прилог ТВ Нови:

Након данашњег објављивања мишљења Венецијанске комисије о Владином предлогу Закона о слободи вјероисповијести, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић казао је Радио-Светигори да се показало да су нетачна увјеравања представника црногорске власти и њој наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона. „У вези одредбе о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и вјерских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно,могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада. Ништа ново у односу на оно што већ данас па и деценијама сваки субјект, па и држава као субјект права има, а то је доступност судским органима. Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтјев, и ја могу данас да поднесем захтјев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтјеву“, рекао је он. Подсјетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63. овог спорног Владиног предлога закона. „Та интенција није добила пролаз. То је могуће, само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негдје није завршен државни премјер. А тамо гдје су окончани поступци, гдје је све завршено, гдје већ деценијама и годинама постоје правоснажна рјешења, тамо искључиво путем судске одлуке… И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, вјерујте ми, одговорно тврдим – немогуће“, казао је отац Велибор Џомић. Додао је да се из првог читања овог мишљења види да све и када би се десило да негдје у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује „ко ће у какву цркву да иде“. „Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни“, нагласио је он. Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено. „Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником“, категоричан је отац Велибор Џомић. Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савјету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана. „Даћемо и јавно саопштење, једну правну анализу о томе. И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога рјешења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља“, поручио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник силаска Светог Духа на апостоле – Тројичиндан Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. http://hramvaskrsenja.me/files/Voice 048.m4a http://hramvaskrsenja.me/files/Voice 047.m4a У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић. Сабраном вјерном народу обратио се пастирском бесједом протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Подсјетио је да је данас рођендан наше Цркве и да се Црква непрестано. „Тај огањ који су апостоли примили тога дана, он непрестано гори. И све нас који смо примили науку Христову, од апостола па до данашњих дана, који смо крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, непрестано нас благослов и благодат Божија обасјава и мудрост и слава Божија се непрестано у нама пројављује, велича и слави. Тако и Црква Христова расте, непрекидно и непрестано, још од њеног настанка па до краја свијета и вијека, стога нам празник Духова (Тројичиндан) као празник мудрости Божије то и потврђује и открива“, нагласио је он. Отац Далибор је рекао да и овај празник, као и сви остали црквени празници, свједочи да смо призвани и позвани на заједницу са Богом и са ближњима. ,,Сви смо призвани на заједницу, баш као што је Дух Свети сишао овог дана не на једног апостола, него на заједницу . Кад смо сви јединствени, када смо једно у Христу распетоме и васкрсломе онда та наша вјера и нада у заједници која нас све призива биће узрок нашега спасења. И овај празник Духова, и сваки празник који славимо у нашој Светој Цркви сви нас призивају на заједницу, на заједницу са живим Богом и ближњима“, закључио је отац Далибор Милаковић. Пред само причешће вјерних, свима сабранима у овоме светоме храму, обратио се и Владика Кирило. Владика говорио о обновљењу наше природе коју је Христос својим домостројем спасења совршио до краја, будући да то обновљење коначно доноси Дух Свети, односно доноси је Господ животворни свој твари свим људима и свим народима. Он је такође нагласио да је нама дарована слобода да то Божије спасење прихватимо слободном вољом, будући да смо слободне личности. Владика Кирило је говорио и о значају приношења васцијеле твари Творцу, будући да се она приноси кроз човјека, што по његовим ријечима управо представља велику одговорност пред Богом, јер се сва твар освећује посредством човјека. Владика Кирило је позвао да стојимо у слободи коју нам је Христос даровао и којом нас је ослободио, те да никако не стојимо у ропству гријеха које је насупрот слободи, већ да свагда прихватамо и благодаримо на благодати Духа Светога која нам се изобилно дарује у Светој Цркви Божијој. По одслуженој Литургији, служена је и свечана вечерња на Свету Педесетницу, са кољенопреклоним молитвама, а вјерни народ је по древном обичају правио вијенце од траве и цвијећа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји, Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве. Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе. ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор. Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво: ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама. „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “ Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде. „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор. Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум. ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“ Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката. „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим. То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић. Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе: ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу. „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката. „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина. Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама. ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић. Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/

Овај закон је, према неким анализама, чак ригиднији и за Српску цркву неповољнији и од косовског закона о верским слободама који је донет под окриљем Унмика. – Видим да неки у Црној Гори мисле да Законом о слободи вероисповесги заправо треба извршити поробљавање Цркве и њено спутавање. Па се чак Цркви прети законом због изјаве патријарха Иринеја – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Наша црква се залаже за доношење закона, али не за кресање мачуге. Он подсећа да представници СПЦ и верских заједница нису учествовали у изради нацрта закона, док су представници ЛГБТ организација били укључени у израду нацрта закона о хомосексуалним заједницама. Џомић наводи да су писци закона отишли тако далеко да су универзално право на слободу вероисповести, које мора да важи за све људе, признали само црногорским држављанима! Они нису, истиче Џомић, избрисали само Митрополију него су укинули правни субјективитет свим црквама и верским заједницама, па чак и оним за које се хвале да су „регистроване“, а уместо обавезе да врате или надокнаде одузету имовину, они су предвидели нову конфискацију храмова и имовине цркава и верских заједница. – Какав је то апсурд да секуларна држава жели да буде власник сакралних објеката – каже Џомић. На молбу да прокоментарише наводе да је црногорски закон за Српску цркву неповољнији и од косовског, наш саговорник одговара потврдно. – Закон о верским слободама на КиМ је донет под окриљем Унмика и то пре нелегалног проглашења независности тзв. Републике Косово – истиче Џомић. – Да се не заваравамо, на КиМ привремене институције самоуправе доносе законе и друге акте само да би се приказали у бољем светлу и да би прикрили прави смисао постојања те неодрживе државолике творевине на српској историјској територији. Увек је, наравно, битан садржај закона, али је још важније питање његове примене. Смисао права није у писању и доношењу закона и других аката него у њиховој примени. Џомић сматра да се поставља питање смисла дискусије о законима на окупираној територији Србије. – Ако бисмо изузели те важне чињенице о бесмислу закона које припремају припадници терористичке УЧК на окупираном КиМ и ако бисмо само упоређивали садржаје тог и нацрта Закона о слободи вероисповести у Црној Гори онда бих ја као правник могао да кажем да је, иако има много мана, бољи овај Унмиков. У том закону нема такве врсте недопустивог државног интервенционизма у индивидуални и колективни аспект слободе вероисповести као у нацрту закона у Црној Гори. Али, Приштина већ дуже време покушава да измени тај акт. На горе, наравно. ПРИМЕДБЕ СПЦ НА 50 СТРАНИЦА Митрополија и остале епархије СПЦ су на 50 страница доставиле и објавиле своје аргументоване примедбе на нацрт закона и на њих већ три године није одговорено. У том нацрту закона је 95 одсто спорних одредаба које су у супротности са обавезујућим међународним конвенцијама, Уставом и правним поретком Црне Горе. Реч је о нацрту акта који је гори од оног комунистичког закона о правном положају верских заједница из 1977. године – истиче Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Док ужива слободу, човек мало размишља о њој. Он дише, живи и наслађује се њоме; он непосредно плива у њеној лаганој бујици. Слобода је слична ваздуху: човек дише ваздух, не размишљајући о њему. Ваздух као да се сам удише и сам нас напушта, све време се ширећи и ширећи. Ми га се сетимо обично само онда када га нема довољно, када постане тежак или смрдљив – када човек почиње да се гуши. Тада се сетимо, понекад са ужасом који нас одједном обузме, да се без ваздуха не може живети, да смо на њега заборавили и да га нисмо довољно ценили, да је он апсолутно неопходан, да нам прети смртна опасност… Тако је и са слободом. Човек без ње не може да живи; она му је, као и ваздух, апсолутно неопходна… Зашто? Зато што човек може да воли само слободно. Јер, права љубав је искрена и потпуна, она не може бити изнуђена и лицемерна; она се слободно јавља и слободно дише… или се пак уопште не јавља и, у том случају, се нема чиме заменити… Ко је волео, тај то зна из сопственог искуства. И стога се са увереношћу може рећи да човек који презире и гуши туђу слободу, не зна шта је то љубав: његово срце је окамењено и мртво. Само се слободно може веровати и молити се. Јер права, жива вера увек обузима најдубље слојеве душе до којих не допиру никакве туђе заповести и забране, где човек самостално сазрцава, види, воли и верује: где је слободан. Уколико, пак, тога нема, онда је његова вера неискрена и уопште је и не треба звати вером. Молитва верујућег слична је дубоком уздаху, или појању срца, или светом пламену: она уздише, пева и пламти сама, и њу је немогуће прописати… Стога треба признати да човек који гуши слободу вере и молитве – био он безбожник или „религиозни“ фанатик – не зна ни за молитву, ни за веру; у њему „нема Бога“, и од њега је узалудно очекивати нешто добро. Слично овоме – човек може једино слободно да мисли и истражује: зато што је право мишљење самостално и свако аутентично научно истраживање самоиницијативно; оно не трпи наметнути ауторитет и не признаје наредбе и забране. Наметнути начин мишљења убија мишљење, тако да од њега остају само празне речи. „Слепо истраживање“ је жива противречност, научна немогућност. Управо стога, мислећи човек признаје другима право на глупост и на заблуду: јер, он чува слободу као неопходно и драгоцено станиште у које ће се затим, једном, уселити умна истина. Насупрот томе, ко намеће ропски епигонски шаблон, тај не схвата природу мисли; њему су далеки и истина и ум. Да би човек доживео очигледност и стекао уверење – неопходна му је слобода; само слободно уверење има духовну снагу и животну тежину; само оно задире у последњу дубину личности; само оно формира човеков карактер; само оно може бити верно, чак до смрти… Онај ко то не разуме, онај ко сматра да је људима могуће наметати уверења, тај никада није доживео очигледност и није одмакао даље од слепе опседнутости. Свако људско стваралаштво захтева слободу: добровољно самоулагање, сазрцавајућу иницијативу, лични подстицај, љубав и надахнуће. Стваралаштво настаје из унутарње, неспутане, тајне побуде у којој учествује индивидуални инстинкт и којом управља лични дух. Ова лична иницијатива драгоцена је у свим сферама културе: у уметности и у привреди, у науци и у политици, у васпитању и у свакој животној борби. Свако људско стваралаштво настаје из невоља и страдања и свака културна творевина није ништа друго до превладано и уобличено страдање. Да би ово превладавање било могуће, човек мора сам да прихвати своје страдање, да сам тражи излаз, да сам сазрцава, да се моли, да прочишћује и просветљава своје срце. Нико то не може да уради уместо њега; помоћ споља може доћи само у виду савета, а не у виду наредбе или забране. Нема стваралаштва без слободе. Онај ко то не схвата, тај никада ништа није стварао, нити је икад осетио надахнуће. Човек само слободно може да доживи акт савести: да отвори своје срце, да чује апел савести, да га вољно прихвати и реализује кроз поступак. Овај драгоцени акт не може бити ни забрањен ни наложен. Он је, истовремено, и духован и органски целовит, тајанствено дубок и самоиницијативан. Нарушити његову слободу, значило би покушати лишити човека савести, а на то су спремни једино људи без савести… Али, зар љубав, вера и молитва, мишљење и истраживање, очигледност и духовни карактер, стваралачко надахнуће и акт савести, нису оно најважније у животу човека, зар није у томе смисао његовог овоземаљског живота? Зар се тиме не ствара култура? Па, наравно, управо тиме! Али тада је живот без слободе – бесмислен или немогућ. Тако то, у ствари, и јесте. Све духовно и велико појављује се у животу на тајанствен начин само из себе и само кроз себе; у бићима се тајанствено пали пламен живота, који је у њих уметнуо Бог; он се слободно распламсава, стремећи увис, ка Богу. Тако се разбуктава љубав; тако се човек моли; тако се ствара уметност; тако се гради наука; тако се превазилазе духовне кризе; тако јача духовни карактер човека; тако се извршавају херојски поступци. Ово је неопходно схватити, у ово је неопходно уверити се једном заувек: наложено мишљење је лажно мишљење; то је симулација мисли, неодговорно празнословље. Изнуђена љубав није љубав. Наметнута молитва, која се изговара без учешћа слободног срца, само је жалостан привид молитве, лицемерје којим се настоје обманути и Бог и људи. Човек лишен слободе духовно одумире; он само остварује наложену му баналност: он води подвојен, безвредан и неискрен живот; он живи од обмана и самообмана; и цео живот стоји на ивици издајства. Или – у најбољем случају – његов здрав инстинкт и његов живи дух напуштају сферу спољашњег лицемерја и повлаче се у духовну дубину, саздајући себи, тамо, катакомбни живот, где он брине о својим слободним побудама и следи глас слободног надахнућа… Тако ствари стоје у људском животу уопште; не само у духовној култури, већ и у привреди. Само слободан рад не понижава човека; баш зато је он продуктиван и конструктиван; само неизнуђена, добровољна, радосна приљежност може бити сматрана инстинктивно-здравом и духовно-веродостојном. Принуда ни у чему не може да замени слободни интерес и стваралаштво. Сви слични покушаји су бесмислени, ма где се они јављали и каквим год циљевима тежили. Ко то не зна и не схвата, једном ће се у то уверити на свом сопственом, вероватно мучном искуству; јер се свако одступање од закона духа и природе кажњава страдањем. Две велике опасности прете људској слободи: као прво, потцењивање слободе које води лакомисленом одрицању слободе; и, као друго, злоупотреба слободе, која води разочарању у слободу и губитку слободе. Сваком човеку и сваком народу може се десити да потцене здраву и благословену слободу или, пак, да подлегну претеривању и необузданости и злоупотребе је. У том случају, они ће је изгубити. У овоме још нема ничег срамотног; али то јесте велика грешка која води несрећи, а може да доведе и до срамоћења. Тад почиње добровољно или недобровољно поробљавање које може дуго да потраје и да доведе до праве – личне или свенародне – трагедије: тада се мора проћи сурови пут страдања, трпљења, науковања и ослобађања. Онај ко губи слободу услед тога што је лакомислено потцењује, можда у почетку неће ни приметити свој губитак и свој недостатак; али, убрзо ће почети понижења и невоље и он ће морати да пати све дотле док не постане свестан чега се, заправо, лишио, и док поново не зажуди за слободом. Међутим, вратити изгубљену слободу није нимало лако: неопходно је борити се за њу, треба схватити смисао добијене животне лекције, треба схватити неминовност борбе и припремити се за њу. Избављење ће доћи тек онда када онај ко је поробљен осети да му је слобода драгоценија од живота; када схвати да слободу треба ценити као ваздух, и да се она не сме злоупотребљавати. У њему ће тада, под притиском принуде, букнути истинска жудња за слободом: инстинктивна потреба и духовна воља сјединиће се у тој борби и у човеку ће сазрети способност не само да се избори за слободу, већ и да је учврсти у достојним формама, ради правилног животног испуњавања… Слобода се не „дарује“ просто одозго: она мора бити прихваћена, узета и веродостојно реализована одоздо. Дарована одозго, она може постати „узалудан дар“: доле је потцењују, неправилно тумаче и злоупотребљавају. Човек мора да схвати њену природу, њену правну форму, њене правне границе, њену узајамност и општост, њен циљ и задатак; и не само то – он мора да сазри да би правилно схватио њене моралне и духовне основе. Ако тога нема, он ће слободу претворити у самовољу, у „рат свих против свију“ [Bellum omnia contra omnes] и у хаос. И, трагедија губитка слободе – почеће из почетка. Слобода је духовни ваздух за човека; али за недуховног човека она може постати саблазан и опасност. Култура без слободе је лажна култура; али некултуран човек слободу обично схвата као право на разузданост, или као позив на самовољу. Народи споро сазревају за истинску слободу. Историја човечанства слична је бесконачном смењивању поробљавања, страдања, трпљења и ослобађања. А ми, посматрајући то трагично смењивање, не сумњамо у слободу, пошто исправно и тачно схватамо њен духовни смисао. Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010. Превод: Радослав Божић

Оног тренутка када је човјек злоупотријебио слободу, постао је заробљеник гријеха и смрти. Зато Син Божији и долази у овај свијет, да ослободи човјека, да га учини бесмртним и да га обожи. То значи да човјек једино у Христу постиже истинску слободу – слободу од смрти, гријеха и зла. Зато хришћанин треба да цијени такву слободу и да свагда у њој стоји (Гал. 5,1). Савремени свијет слободу схвата углавном као могућност избора. Такав тип слободе који се савременом човјеку нуди – било да је то кроз избор одређеног модела понашања или кроз избор одређене идеологије или политичке партије – нема ничег заједничког са правом, истинском слободом. Јер, ако је слобода само могућност избора, онда се тиме претпоставља и могућност гријеха као избора. А гдје постоји гријех – као отуђење од Бога и сопствене, боголике природе – ту не постоји слобода. Таква слобода, која би водила гријеху, јесте само привид слободе. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, права слобода је вјечно да Богу, она је остваривање иконе Божије у човјеку, тј. остваривање истинске човјечности. Као таква, она је нераздвојна од љубави, јер је саглашавање са Богом Који је љубав. Љубав Божија јесте љубав која ослобађа. Другим ријечима, ако истински волимо онда смо истински слободни. Јер љубав тражи другог, није затворена у себе, не тражи своје (1Кор. 13,5). У данашње вријеме су све гласнији и борци за “равноправност.“ У првом плану је борба за родну равноправност при чему је преовлађујући наратив да су жене подређене мушкарцима. Отуда тежња да се жене “изједначе“ са мушкарцима, да им се да мјесто које “заслужују“. При свему томе, традиционални поглед на ово питање (који не значи шовинизам, него на хришћанству утемељен поглед на свијет и човјека) се карактерише као ретроградан и погрешан. Тако се ствара једна догма и свако ко не вјерује у ту догму се предаје “инквизицији“ савременог, демократксо-либералног друштва. А у чему је разлика између такве “равноправности“ и хришћанске равноправности? Као што нас Црква, кроз уста Апостола Павла учи: у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског (Гал. 3, 28). Сви смо једно у Христу Исусу. Сам Христос, на питање Садукеја о стању људи након Васкрсења, каже да се у Царству Божијем људи неће удавати ни женити, него ће бити као анђели на небу (Мт. 22,30). Дакле, свака раздвојеност која је одлика данашњег стања свијета и човјека јесте посљедица грјехопада. И управо је те раздвојености Христос превазишао и укинуо. Говорећи од односима мужа и жене, Апостол Павла наглашава дужну љубав као обавезу: Мужеви нека указују жени дужну љубав (1Кор. 7,3). Тиме показује како ни муж, ни жена нису своји сопствени господари, но су слуге једно другом. Овдје нема ни спомена о већој или мањој власти. Хришћански и литургијски етос нас учи да нисмо ту да би нам неко служио него да бисмо служили (Мт. 20,28). Разни савремени покрети за “права жена“ нагласак стављају на равноправност у смислу неке “уравниловке“, код њих одсуствује моменат жртве и жртвене љубави. А управо одсуство жртвене љубави и хришћанског служења у љубави, јесте одузимање човјеку и жени оне слободе и “права“ које им је Бог дао. Љубав и спремност на жртву јесте оно због чега Црква и Христос гледају на жену као на узвишено биће. Пресвета Богородица је због њеног смирења, љубави и жртве била удостојена да се од Ње роди Спаситељ. Жене Мироносице су први свједоци Христовог Васкрсења, управо због тога што Га нису никад напустиле, ни при Његовој крсној смрти кад су се апостоли разбјежали. Једнакост мушког и женског, коју проповиједа апостол Павле не значи да не постоји никаква разлика између полова. Разлика постоји а огледа се у различитости дарова и служења у Цркви: Дарови су различни, али Дух је исти. И различне су службе, али Господ је исти. И различне су силе, али Бог је исти, који чини све у свима (1Кор. 12,4-6). Сви смо пред Богом у Христу једнаки и равноправни али нисмо сви исти, свако је засебна и непоновљива личност. Нити је муж без жене нити жена без мужа (Гал. 3,28). Стварање и човјека и жене у потпуности припадају Богу. Они су једнаки у Божјим очима и жена је на истом нивоу као и човјек. Прије стварања жене, човјек у створеном свијету није имао никога с ким би општио на истом нивоу. Због тога му је Бог и створио жену наспрам њега, лицем к лицу. У Христу не постоји никаква хијерархија, јер је Он један. Он је глава а ми смо сви Његово Тијело, удови Његовог тијела. Различитости које постоје међу удовима не значи да је један уд мање или више важан од другог: Овако је много удова, а тијело је једно. Не може око рећи руци: „Не требаш ми“, или опет глава ногама: „Не требате ми“… да не буде неслоге у тијелу, него да се уди сложно брину један за другога (1Кор. 12,21-22,25). И само у сагласју удова Тијела Христовог остварује се истинска слобода и истинска равноправност. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Правни Савјет Митрополије је тада Министарству за мањинска и људска права доставио велики број примједби. На првом мјесту, за Вјерске заједнице у Црној Гори неприхватљива је чињеница да у Радној групи која је припремала и писала Нацрт није било мјеста ни за експерте, ни за представнике заинтересованих страна, ни за представнике цивилног сектора. Потпуно је логично да такав састав Радне групе није могао да донесе срећно решење. Тако предложеним На­цр­том за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти ко­ји је пред­ло­жи­ла Вла­да ни­је­су би­ли за­до­вољ­ни пред­став­ни­ци ни Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, Ка­то­лич­ке цр­кве и Ислам­ске за­јед­ни­це у Цр­ној Го­ри. Пред­став­ни­ци цр­ка­ва и вјер­ских за­јед­ни­ца ука­зи­ва­ли су да на­црт за­ко­на угро­жа­ва вјер­ске сло­бо­де, да се ми­је­ша у њи­хо­ва уну­тра­шња устрој­ства, те да вла­сти њи­ме же­ле да оза­ко­не оти­ма­ње вјер­ске имо­ви­не. Нацрт закона је повучен из процедуре, и до данас никаквих контаката није било између Министарства и Вјерских заједница. У оквиру емисије Реплика, РТЦГ је поново актуализирала питање Нацрта и позвала представнике Вјерских заједница који су поновили своје ставове и предложили начин како и којим се путем треба ићи ако се жели доћи до правог и праведног решења. У име Православне Цркве у емисије је гостовао Кординатор Правног Савјета Митрополије протојереј – ставрофор доц. др Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска