Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слободан'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. “Јављам радост велику која ће бити свему народу“ (Лк. 2.10). Рођењем Дјетета у витлејемским јаслама показана је тајна савршеног човјека и бескрај његовог Богоподобија, а упоредо с тим откривена је и бездана дубина човјековог отпадништва од Бога. Хришћанство почиње Дјететом, радошћу и благом ангелском вијешћу о миру и доброј вољи (Лк. 2,19). Само се Бог могао објавити људима у виду беспомоћног и маленог дјетета, јер Њему, за разлику од овоземаљских силника и вођа, није потребно “доказивање“ и пропаганда. Зашто се Господ није родио у раскошној престоници, под златним кровом царског двора, па једним указом и наредбом објавио нову вјеру свим народима, без муке, крсног страдања и мрачног гроба? Отуда што је Својим рођењем у скровитој и малој пештери, од скромне и до тада непознате Дјевојке, пред непознатим и незнатним пастирима, Он освијетлио оне врлине које је Адам својим преступом унаказио и затамнио – синовску слободу и смирену послушност Оцу. Господ се није родио у Риму и у царском двору, да би био господар свијета силом, законом и оружјем, него међу пастирима, да тиме означи главни карактер своје мирољубиве и мироградитељске службе у свијету. Већ само рођење Сина Божијег показује да Његова власт није од овога свијета (Јн. 18,36) и да ни по чему није налик на овоземаљску власт. “Боље чиста слама него прљава свила. Колико су и колико безгрјешније јасле од дворова Ћесаревих, и пештера овчија од Рима, престонице свесвјетског царства!“ (Вл. Николај). Од првог дана овоземаљског живота, Дијете је гоњено: Распитајте добро за дијете, па кад га нађете, јавите ми, рекао је Ирод Мудрацима. Он није пратио звијезду од Јакова (1Мој. 24,17), његово интересовање за Дијете није било жеља да му се поклони, него израз злобе и безвјерја која је довела до погибије хиљада невиних младенаца. Иродов звјерски и нељудски карактер био је плод његове патолошке славољубивости и властољубивости, као и параноичног устројства његове личности. Као тиранин он је навикао да сви буду у служби његове воље. Зато он и тражи од Мудраца да буду саучесници његовог злочиначког наума. Његово безбожништво и звјерски лик дјетеубице на стотине година раније Духом је прозрео пророк Језекиљ: А ти, нечисти безбожниче, кнеже Израиљев, коме дође дан кад буде крај безакоњу, – овако вели Господ, Господ: смакни ту дијадему и скини ту круну, неће је бити, јер ћу нискога узвисити а високога ћу понизити. Уништићу, уништићу, уништићу, и неће је бити, докле не дође онај коме припада и њему ћу је дати (Језек. 21, 30-32). Као што је то случај са свим властољубцима, Ирод је непрестано живио у атмосфери гњева, параноје и страха, па је у основи његовог злочина страх од Дјетета и брига за овоземаљско царство. И цјелокупна историја Цркве је у том знаку – с једне стране поклоњење Дјетету и сабирање око Његових јаслица, а с друге Иродов мач и прогон. Сви они који зажеле да буду Господњи и да буду гости и поклоници Витлејемске пештере, наићи ће на своје ироде, који ће их из зависти прогонити. Али, кроз цијелу историју се открива и један парадокс: сви ироди и њихова царства и силе немоћни су пред Дјететом. Када се једном спозна радост Божијег јављања и започне искуство односа с Богом, онда се спознаје истинска слобода коју човјек има. Једино нам Оваплоћени Бог и Његов “закон љубави“ допушта да говоримо и откривамо ту слободу. Јер, Божић открива да је човјек призван да буде Бог по благодати, позван да достигне савршенство у слободи и стварању. Зато је Божић “закон“ који човјеку даје слободу вјере и богослужења. Изван те истине коју нам доноси Божић, не може да буде говора о истинској слободи. И зато тако тривијално и безначајно у поређењу са истином Божића дјелује сваки овоземаљски закон и ужасно ропски дјелује свака “законска слобода.“ “У наше дане потребно је“, каже А. Шмеман, „загледати се свим својим бићем у свјетлост коју Божић исијава, разумјети да једино у њему блиста лик истинске човјечности, да је та свјетлост последња и једина, да је изван ње само непробојна тама и уништење човјека, ма колико на свијету било извиканих декларација.“ Многим данашњим силницима, у њиховој заслијепљености сопственом лажном моћи, Дијете и даље изгледа беспомоћно, слабо и мало. Кад је Син Божији дошао на земљу и отворио двери небеске, Ирод и његови доглавници остадоше слијепи и не потрудише се да учине свега неколико корака до чудесног витлејемског храма, да виде Онога кога су чекали стољећима. Тако и данас, силници овога свијета, заслијепљени “иродовштином“, не виде Богомладенца пред вратима, него се труде да Га убију у себи, да Га избришу из овог свијета, не знајући да тиме себе бришу из књиге живих. И како рече владика Николај: “Све оно што би и сада осјетили и помислили злочинци, кад би се рекло: ево Христа долази, осјетили су и помислили и јерусалимски злочинци, под капом мудрости и са штапом власти у рукама.“ Без преумљења, смиреног и радосног одласка ка Витлејемској пештери, немогуће је у том маленом Дјетету препознати Предвјечног Бога, чија сила није у закону, пропису и сили, већ у смирењу, љубави и правди. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки позива вјернике на Свету Архијерејску Литургију, велики црквено-народни сабор и поклоњење моштима Светог Василија Острошког у суботу 21. децембра у никшићком Саборном храму Светог Васија Острошког. Звучни запис разговора „Свети Василије је одлучио да дође у Никшић. Не доносимо ми Светог Василија као што неки кажу него га дочекујемо. Он долази у свој храм чији је патрон. Сабор у Никшићу ће носити идеју мира, братства и љубави, и сви смо позвани да то јединство искажемо кроз заједничку молитву која ће тога дана бити узнијета ка Господу“-каже отац Слободан. Сабору ће претходити предавања која организује Епархија будимљанско-никшићка под слоганом: Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич Цркве и племена. На тему ,,Наметање предлога закона о вјерским заједницама и право Цркве на опстанак“ у црквено-народном дому у Никшићу у недјељу 15. децембра у 19 часова говориће др Владимир Лепосавић и протојереј Предраг Шћепановић, Протојереј-ставрофор Гојка Перовића Ректор Цетињске богословије одржаће у недјељу 15. децембра у 18 часова у Центру за културу у Плужинама предавање на тему ,,Црква у сусрет Божићу“, а дан раније у суботу 14. децембра предавање на исту тему у манастиру Косијерево са почетком у 18 часова одржаће Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић Архијерејски намјесник бококоторски. Извор: Радио Светигора
  3. Постојање различитих мишљења је нормална претпоставка сваког дијалога, па тако и теолошког. Спремност да се чује и жеља да се разумије „онај други” су нарочито потребне данас, када са-постојање различитих мишљења готово по правилу подразумијева њихову (нетрпељиву) супротстављеност. Међутим, сам појам „плурализам мишљења”, који је садржан у наслову текста о. Дражена, снажно асоцира на његову употребу у савременом, неолибералном, пост-модернистичком дискурсу у оквиру којег је пожељно и добродошло свако различито мишљење и што више разлике то више слободе, више права итд. Но, сложићемо се с тим да плурализам мишљења често може да одведе у релативизам и управо то је оно што пријети да угрози интегритет теолошке мисли. У овом тексту немам намјеру да понављам тезе које сам изнио у претходним текстовима, него желим да се задржим на неколико тачака у есеју о. Дражена које, ради своје важности, заслужују да буду размотрене „опет и опет”. Као прво, о. Дражен истиче плурализам мишљења као један од „основних чинилаца ефикасности Предања” заснивајући своју тезу на постојању „четири верзије Христовог живота” (вјероватно имајући у виду свједочанства четворице Јеванђелиста о Христу). Но, да ли је примјерено њихова свједочанства посматрати просто као „четири мишљења”. Неоспорно је да је сваки од њих четворице био аутентичан човјек и да је у своје записивање онога што је видио, чуо и опипао (Уп. 1Јн. 1, 1) унио својеврстан лични печат. Оци Цркву су непрестано подсјећали на „људско” ауторство Светог Писма не поричући при томе да јеванђелска ријеч превасходно има божанско поријекло – од Бога, а не од човјека (Гал. 1, 12). Поред богонадахнутости писаца Светог Писма, у Цркви се чува и задобија и „богонадахнутост читања”. Библија се обраћа срцу, и само облагодаћено срце има способност да усвоји Ријеч: О безумни и спорога срца на вјеровање… (Лк. 24, 25). Свето Писмо, и Старог и Новог Завјета, било је одувијек првенствено богослужбена књига, и само унутар литургијског сабрања и богослужења народа Божијег оно звучи својим правим гласом. Аутор се дотиче још једног веома битног богословског питања – питања граница Цркве, тј. одређивања (не)црквености одређене заједнице. Познато је да у историји еклисиолошке мисли у овом питању преовлађују два, међусобно супротстављена, приступа. Први приступ је заснован на тези да се благодатне границе цркве поклапају са њеним канонским границама, а као главног представника оваквог учења имамо Св. Кипријана Картагинског. Према другом приступу, Црква није ограничена само на њене канонске оквире, већ се њена спасењска благодат протеже и даље, ван тих канонских граница. Такву тезу је заступао, између осталих, блажени Августин. Међу првим који су у оквиру неопатристичке мисли разматрали дато питање био је Г. Флоровски. Он износи своје ставове који су на линији другог (Августиновог) приступа, по којем се канонске и благодатне границе не поклапају. Оно што је навело Флоровског на такав став, а што је по мишљењу Атанасија Јевтића и главни недостатак његове анализе, је занемаривање „праксе” Цркве (о пријему јеретика). Јер пракса Цркве, будући да изражава вјеру и богословље Цркве, мора бити озбиљно узета у обзир када говоримо о границама Цркве. Прво, границе Цркве јесу „границе” безграничног Божанског Домостроја спасења и те границе не треба одвајати од граница благодати Духа Светога у Цркви, и оне не могу бити уже од граница Тројичног Домостроја у Христу. Друго, те домостројно-благодатне границе Цркве не смију искључивати чињеницу литургијско-канонских граница Цркве. Јер се управо у Светој Евхаристији као Сабрању Цркве у Христу Духом Светим подударају границе Домостроја спасења Свете Тројице и канонско-благодатне границе Цркве (Атанасије Јевтић). Према томе, не бих могао да нађем разумијевања за тврдњу о. Дражена да се еклисиолошки принцип „једна и многе (Цркве)” може примијенити и изван канонских граница Православља. Уколико би прихватили такво гледиште, онда би значило да нека протестантска фракција негдје у Алабами постоји као нама „равноправна” црква? Не поричем да су западни теолози које смо помињали у дискусији познавали и познају Оце и Учитеље Цркве. Но, њихово познавање Отаца је у највећој мјери било у, условно говорећи, текстуалном смислу. И у том погледу су далеко испред многих православних патролога. Али, желим да нагласим то да и познавање и позивање на Оце треба да буде утемељено у животу Цркве. „Дух Отаца” се стиче искључиво кроз црквено-подвижничко опитовање. Код неких западних теолога срећемо тврдње, попут Харнакове, да је богословље Отаца ништа друго него философија. Шта је то него непознавање Отаца „изнутра”. Оци су одлично познавали културу своје епохе, користећи појмовни апарат тадашњег мишљења, али се нису задражавали на теологији појмова, њихова теоријска рзматрања често прелазе у молитве и химне Богу (П. Евдокимов). То је подразумијевало „праксу”, тежњу за очишћењем од страстих те задобијање благодатног искуства. Зато је Св. Василије Велики могао да каже да је „теологија ослобођење од страсти”, а Св. Максим Исповиједник да је „богословље без дјела-богословље демона.” Потпуно јасно и прецизно, без потребе за додатним експертизама. Као посљедњи моменат који бих са своје стране размотрио, јесте питање „историчности” праоца Адама. Иако није могуће научно прецизно утврдити Адамов „датум рођења”, не постоји разлог за релативизовање његовог историјског постојања. Тачно је да је Други Адам-Христос истина првога Адама и његов узор јер се у Његовој богочовјечанској личности открио истинити и савршени Бог као и истинити и савршени човјек. Есхатолошки гледано, човјек и свијет на почетку стварања нису били савршени, Адам је у рају био „дијете,” (Св. Теофилакт Антиохијски) са потребом да актуелизује своје дарове. Непослушност Творцу, злоупотреба слободе и грјехопад су могли да се остваре само кроз конкретну личност (Адамову), а не само кроз „богословску стварност”. Слиједећи логику по којој није битно да ли је и када постојао Адам можемо релативизовати и постојање и других библијских личности, па и цијелих оних периода старозавјетне историје, за које немамо поуздане научно-историјске доказе. Сваки пут када је ријеч о деконструкцији библијског текста, снажно зазвоне ријечи Св. Василија Великог: „Кад ја чујем ријеч трава, имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звијерили стока,све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим Јеванђеља (Рим. 1, 16)… Откривење је антиномично, несводиво на логику. Како запажа Евдокимов, логичка форма и технички апарат мишљења иду напријед-назад и отимају благо тамо гдје га нађу, док садржај светоотачке мисли, по својој оригиналности и трансцедентном карактеру свог објекта, чини да се сваки систем распадне. Дакле, оно што је доживљено, мистичка спознаја, добија свој интелектуални облик и израз накнадно, док насупрот томе, свака јерес има поријекло у првобитном рационалном тврђењу које се зaтим накалемљује на вјеру и изопачава је (П. Евдокимов). Дакле, никаква спекулација над мистичким текстовима, него сам мистички пут рађа јединство (с Богом). На крају, још једном поздрављам писање о. Дражена и прихватам његов приједлог да, када је ова дискусија у питању, након овог круга одговора буде стављена тачка. Јесте и биће Христос међу нама! Извор: Теологија.нет
  4. Питање које чини наслов овог текста, иако носи парадоксални призвук, заслужује да буде размотрено, превасходно у циљу афирмације позитивног одговора. Данас се често чује приговор да теологија треба да се суочи са савременим изазовима, да изиђе из конзервативне окамењености и приступи проблемима савременог човјека и свијета на нов и креативан начин. Контра-питање би било: да ли је теологија кадра да се суочи са савременим проблемима уколико она није аутентична, укоријењена у Предање, и у живот Цркве, ако није опитна, светотајинска и црквена? Гледано са стране, богослужење и теологија могу да изгледају анахроно и конзервативно и тако ће и изгледати све док се опитно не проникне у њихов смисао, док се не доживе. Сљедствено томе, намеће се још једно питање: ко је и какав треба да буде (данашњи) теолог? Св. Григорије Богослов каже: „ако желиш да богословствујеш буди као Мојсије“, јер богословље није ученост, оно је боговиђење. Тројица светих богослова, Јован, Григорије и Симеон су понијели назив „богослов“ управо због харизматског, опитног и пророчког карактера њиховог богословља. Темељ богословља је Божије јављање и откривање човјеку. Богословље тумачи Откривење, каже Г. Флоровски. Управо у том моменту се најбоље уочава разлика између аутентичне и не-аутентичне, беживотне, суве академске теологије. То не значи да теолог не смије и не треба да буде образован и учен. Знамо да су Св. Оци били једни од најученијх људи свога доба. Међутим, њихова ученост је била у служби свједочења Онога Кога су видјели и чули (1Јн. 1-3). Уколико се, међутим, остане на учености и академизму, онда се не долази до теологије, остаје се у изолацији од стварности и живота. Не постоји суштински антагонизам између учености и теологије (између Цркве и Академије) али теологија иде даље од Академије, теологија је „боговиђење“. Као што је Мојсије, као парадигма богослова, провео на гори 40 дана и ноћи, разговарао с Богом, сазнао од Бога истине које је објавио свијету, тако је „потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме.“[1] Како примјећује Пол Рорем, Мојсијев узлазак на гору (богословља), његов пут ка Богу, када из себе оставља трубне гласове, огањ и сијање свјетлости (2Мој. 24,18), означава Мојсијев улазак у срце литургијске тајне. И само у литургијској тајни, тј. тајни сједињења са Богом теологија бива харизматска, просвећена и освећена. У супротном, она неће бити теологија него „брбљање“ (Св. Атанасије Велики). Суштински гледано, Бог је онај Који говори кроз богослове, а не обратно, што потврђују ријечи Апостола: Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио (Јевр. 1,1-2). Богословље упућује на Христа јер се у Његовој Личности све испуњује. Другим ријечима, бити богослов значи бити христоносан. Ако узмемо у обзир развој богословља код нас, сложићемо се да су два најистакнутија богослова прошлог вијека – Ава Јустин и Владика Николај Велимировић. И оно што чини срж њихове теологије јесте дубока укоријењеност у Предање, у литургијско-подвижнички живот Цркве. Остварени и освједочени духоносци, они богословствују у Цркви и кроз Цркву. Њихова тема је Богочовјек-Свечовјек, а њихово богословље је потврђено и освештано личним подвигом, недаћама, жртвом и страдањем и кроз све то познањем – Бога. На њиховом примјеру се потврђују ријечи да је “сваки богослов истовремено и светитељ“. (Ј. Мајендорф). Савремени теолошки дискурс у значајном свом дијелу је у раскораку са богословском традицијом из које су поникли великани попут Јустина и Николаја. Главна тачка у којој се то препознаје јесте недостатак подвижничке димензије у теологији. Молитва и пост су остављени манастирима, хришћанска етика је потпуно уступила своје мјесто “онтологији“, Христов позив да се нахране гладни, одјену наги и посјете болесни (Мт. 25,31-46) постаје непотребни изазов или у бољем случају нешто што није неопходно за спасење. Свето Писмо и Предање се тумаче “споља“, а заборавља се основна истина православне егзегезе да је Црква једини тумач Писма. Тражи се некакава “аутентичност“ у теологији која постаје ништа друго него протестантским духом напојен метод: “како ко хоће.“ Тако се многи данашњи теолози профилишу као “религијски философи“, теолошки “професионалци.“ Постоји пријетња да се православна теологија у својој транзицији од “вавилонског ропства“ ка “повратку Оцима“ контаминира протестантским духом либерализма и релативизма. Тако се светоотачки текстови често користе за афирмацију сопствених ставова. Геополитички моменат и политички коректан наратив који је доминантан у данашњем друштву рефлектује се и на теолошки дискурс. Постајемо „теолошки коректни“. Писмо и агиографска литература су демитологизовани и деконструисани, а управо то је оно што је протеклих деценија изражајно осликавало одступање западне теологије од Истине. Наглашава се потреба “осавремењења“ теологије при чему се ствара све већи јаз између теологије и живота. У чему је сврха дисертовања нпр. на тему исихазма а да се при томе не учини ни најмањи покушај да се опитно проникне у бескрајну тајну исихастичке молитве. Није без разлога Св. Григорије Богослов рекао: „ко су богослови-они који су прво очистили своју душу и тијело, или који су бар у процесу очишћења.“ Паламитско богословље је у 20. вијеку кроз дисертације поједних теолога враћено у средиште интересовања али је очито да се последњих година неки новији западни теолози показују као интересантнији и “животно“ важнији. Вјероватно најсвјежији примјер како један тенденциозни приступ у теологији може довести до драматичних посљедица по цјелукупан живот и устројство Цркве јесте украјинска црквена драма. Поједини теолози виде у еклисиологији Ј. Зизјуласа главно утемељење одлуке Фанара о признавању расколника у Украјини. Жан-Клод Ларше наводи примјер једног православног теолога у Америци који је у циљу оправдања свог противљења браку и оправдања хомосексуалности – смтрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам – употријебио ни мање ни више него теолошки персонализам Ј. Зизијуласа.[2] Ово наводим као још један примјер докле може да одведе не-црквено и ван-црквено богословствовање. Потврђује се, дакле, да је теологија од суштинског значаја за живот Цркве. Теологија јесте критеријум распознавања онога што је истинито и спасоносно и што треба да буде предмет свједочења Цркве у свијету. Свијет коме свједочимо православну вјеру жели да чује од Цркве нешто што не може да чује од било које секуларистичке установе. Зато теологија као језик Цркве треба да буде освештана Црквом, да се не би утопила у секуларистички муљ релативизма и вриједности “овог свијета.“ Како примјећује Ј. Мајендорф, “у време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква је била у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет, најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехришћанизације коју данас констатујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансценденција, а не оно што срећу у свакодневном свету.“[3] Теологија је свевремена, јер је Црква свевремена. Такође, теологија Цркве не претендује да буде “у моди“ јер је она ријеч о Богочовјеку који је увијек “авангарда.“ Зато основна одлика једног православног теолога јесте да буде способан да изрази непромјењиви садржај православног предања и учења, кроз лично духовно искуство, а у складу са теолошким и уопште духовним потребама савремене му епохе. Истинска теологија није плод људског умовања, она бива само унутар Цркве и једино ако има Цркву за своје исходиште и критеријум, она ће бити кадра да одговори на проблеме свијета и човјека. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Драга браћо и сестре, драга дјецо нека је још једном свима срећан и благословен данашњи празник. Да нам ова Света Литургија и Свето Причешће буде на утјеху, на радост, на спасење. Да се увијек сабирамо у нашим Храмовима и да се сретамо са живим Господом и да се радујемо једни другима, како су то радили и Свети Апостоли и сви свети који од памтивијека Богу угодише. Поменусмо у оној Јеванђељској бесједи колико је велики данашњи дан и велики празник, али не можемо данас да не поменемо да, на жалост, ево сабрали смо се ми данас овдје, јесте и радни дан и толико је колико нас има, али на жалост данас мало ће се људи, поготово наше омладине и дјеце у школама, сјетити овога дана и празника. А славимо Светога Луку и Светога Петра Цетињскога. Највећи који се икада појавио у Црној Гори. Имамо ли већега од Светог Петра Цетињског? Немамо! Мало ће га ко данас у нашим школама поменути, али зато данас у школама се праве скарадне приредбе поводом „дана вјештица“. Замислите то? У Његошевој и Светога Петра Црној Гори, данас се обиљежава на најсвечанији могући начин „дан вјештица“. И праве се приредбе у школама нашим гдје се дјеца наша наговарају и приморавају да демонске неке скарадне ликове и маске стављају на своје главе. Да скрнаве своје невине дјечије ликове. Чисте, анђелске. Са некаквим скарадним демоским маскама. То је ужас и старшно шта смо дозволили да се у нашој средини, у нашим, што је најгоре, школама међу дјецом дешава. Чињеница је да смо слаби и неорганизовани и млитави у сваком погледу, али оно што можемо јесте да својој дјеци, родитељи, не дозволите да учествују у таквим приредбама. Својој дјеци, својим унучадима. Па нека их позивају и наставници и учитељице. Немојте то дозволити. Јер то је богохуљење. То је срамота. Да дозвољавамо да наша дјеца у таквим стварима учествују. Чак ће бити, чини ми се да сам видио и неке плакате по граду, неке такве приредбе. То је срамота свију нас. Морамо против тога дићи глас и оно што можемо и што нам нико не може забранити, да свој дјеци не дозволимо у таквим дјелима да учествују. Морамо се чувати таквих ствари, јер се на тај начин неко свјесно, а неко несвјесно, одриче и Христа и Светих Апостола и Светог Петра и свих наших светих. Нека би нас Господ и Свети Петар и Свети Лука сачували од тога зла и од свих сличних искушења. Него да останемо вјерни Христу Богу нашем, вјерни Светом Јеванђељу, вјерни нашим светим прецима. Извор: Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару
  6. Празник Зачећа Светог Јована Крститеља Пророка и Претече Господњег молитвено је прослављен у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић а саслуживали су протојереј Љубомир Јовановић, јереј Младен Томовић, као и гости: протојереј Павел Сердјук из Минска, протојереј Николај Лишћењук из Вороњешке епархије Руске православне цркве и јереј Јарослав Јерофејев из Уваровка. На Литургији је одговарао хор Свети Јован Владимир под диригентском палицом магистра Маје Басараб, обогаћен бројним гостима из Русије а Апостола је читао Василије Ускоковић. Након прочитаног Јеванђеља отац Слободан Зековић је подсјетио на велики и диван празник који данас прослављамо, један од многих који су у години посвећени Светом Јовану Крститељу Пророку и Претечи Господњем: „Данас молитвено прослављамо дан његовог зачећа. Читав живот Светога Јована Крститеља заиста јесте чудесан и посебан. Почевши од овога данашњега дана, од дана његовога зачећа. А видјели смо да је то био чудесни догађај. Да је његово рођење објавио Свети Архангел Божији Гаврило који ће се неколико мјесеци касније јавити и Пресветој Дјеви Марији и Њој такође саопштити благу вијест да ће се преко Ње оваплотити Јединородни Син Божији, Спаситељ свијета. Када Бог хоће, побјеђују се закони природе. То је на много мјеста у Светоме писму потврђено, а једно од тих јесте и ово данашње Јеванђеље које смо чули. „ Отац Слободана је објаснио да се Свети Јован Претеча рађа од старих и бездјетних родитеља који су били, како каже Јеванђелиста, у поодмаклим годинама и већ по законима природе нису више могли имати дјецу. Али то дијете које ће се од њих родити није било обично дијете, него је био Претеча Господњи: „Пророк и Крститељ кога су старозавјетни пророци најављивали, који је последњи велики пророк који најављује долазак Христов, а такође и први пророк, и можемо рећи и апостол, који је својом руком показао на Спаситеља свијета рекавши: Ево Јагње Божије које узима на себе гријехе свијета. „ Даље је подсјетио прота Слободан да је Захарија посумњао у ријеч Архангела Гаврила, размишљајући људски умом својим, да је то просто немогуће, и да му је Архангел Гаврило рекао да ће пошто није повјеровао бити нијем до рођења Св. Јована и тако би. Када се родио Свети Јован, Захарија је проговорио и објавио надахнут Духом Светим какво се дијете родило и колико ће он бити велики пред Господом. „Заједно са Мајком Божијом најближе Престолу Божијем стоји управо Свети Јован Крститељ, за кога и сам Господ, на другом мјесту у Јеванђељу, каже да се није од рођених од жене појавио већи од Светога Јована Крститеља. Нека би нас његове молитве увијек пратиле, а ми да се трудимо да подражавамо и њему и другим угодницима Божијим који су се изнад свега трудили да живот свој проводе у страху Божијем, творећи заповијести Божије. Да сву своју наду полажемо на Господа, да Њему отворимо своје срце.“ Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је поручио да треба да се трудимо да својим животом будемо пријемчиви за примање благодатних дарова Божијих, који су бескрајни. Нагласио је да те дарове Божије, које нам Господ обилато даје, користимо на добро, на наше спасење, као што су то радиле мудре слуге у данашњем Јеванђељу, а не као онај неблагодарни слуга да дарове Божије закопавамо и да они у нама труну и пропадају. „Јер ако се будемо трудили да себе изграђујемо у врлинском животу, да умножавамо дарове које нам је Господ подарио, онда ћемо и ми чути онај благословени глас које чуше и оне мудре и вјерне слуге: Уђи у радост господара својега. У маломе си ми био вјеран, на многима ћу те поставити“. Своју бесједу отац Слободан Зековић је завршио ријечима: „Користим ову прилику да свим данашњим свечарима, а има доста породица у нашем народу које данашњи празник Зачеће Светог Јована Крститеља славе као своју крсну славу, да честитам свима. Да Господ, молитвама Светог Јована Крститеља, благослови њих и њихове домове, њихове породице. Да им подари доброга здравља и свакога напретка. Богу нашем који је диван у Светима Својим, који је предиван у Светоме Јовану Пророку Претечи и Крститељу, нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин.“ Светом причешћу приступио је велики број вјерника. Након завршетка Свете литургије свештеници су освештали и пререзали славске колаче данашњих свечара. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Празник Воздвижења Часнога Крста прослављен је у Храму Светог Јована Владимира. Светом литургијом која је служена у јужном параклису Храма који је посвећен Воздвижењу Часнога Крста, началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а салуживао је протојереј Љубомир Јовановић. Присутном народу, након прочитаног Јеванђеља, пригодном бесједом обратио се отац Слободан који је казао да је крст и страдање Господње на крсту печат љубави Његове према свима нама, према цијеломе људскоме роду. „Оно што је до нас јесте да и ми колико смо кадри и колико умијемо одговоримо на ту љубав Божију својом љубављу. И управо нас на то позива Крст Господњи коме се данас клањамо, кога целивамо. Вертикала часнога Крста позива нас и подсјећа на ону прву и главну заповијест Божију, да Њега, јединога истинитог Бога, изнад свега љубимо свим срцем својим, свом душом и снагом својом и да се Њему јединоме клањамо и служимо. А хоризонтала Часнога Крста подсјећа нас на другу заповијест Божију, а то је да смо дужни исто тако љубав да имамо једни према другима. И, по ријечима самога Господа, о тим двијема заповјестима виси сав закон и пророци, односно у њима двијема све остале заповијести су садржане.“ Отац Слободан је казао да се на овај свети дан сјећамо једног изузетно важног догађаја из историје Цркве, а то је проналазак Часнога Крста, за који се дуго времена није знало шта се са њим десило, гдје је завршио. Подсјетио је да је Света царица Јелена равноапостолна, мајка Светога цара Константина обилазила Свету Земљу и мјеста по којима је ходио Господ, и заједно са сином подизала храмове у славу Божију. Тако је она чинила и у граду Јерусалиму, трагајући за гробом Христовим и Голготом. На на томе мјесту гдје је Господ пострадао касније су Римљани подигли један незнабожачки храм богињи Венери. Царица Јелена је наредила да се тај незнабожачки, пагански храм сруши и да се на том мјесту, гдје је по предању које се преносило са кољена на кољено, било мјесто страдања Господњега, да се копа и тражи. „И тако су, трудом Свете царице Јелене, пронађен и гроб Господњи, а пронађена су и три крста. Јер знамо да су поред Господа са лијеве и десне стране била још два крста на којима су два разбојника била распета. И нису знали који је прави крст Господњи, па је наредио тадашњи патријарх јерусалимски Макарије, да се полажу крстови на једнога покојника кога су у томе часу проносили близу тога мјеста. И када је положен Крст Христов, Часни и Животворни, покојник је оживио и по томе су и познали да је то Животворни Крст на коме је Господ разапет био. И онда је патријарх Макарије пред свима подигао тај крст високо, њиме благословио све присутне и у спомен на тај догађај из историје Цркве и успостављен је овај велики и дивни празник Воздвижења, или Узношења Часнога Крста.“ Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је казао да је касније за благослов вјернима, Часни Крст раздијељен по цијелој васељени, подсјетивши да и ми у Црној Гори имамо велики благослов јер се у Цетињском манастиру, у ћивоту Светога Петра Цетињскога, поред његових светих и чудотворних моштију чувају још велике двије светиње, то је дио Часнога и Животворнога Крста и десна рука Светога Јована Крститеља. „Са ове двије светиње знамо да је била и трећа, Чудотворна Икона Мајке Божије Филеримске, која се тренутно налази у Цетињском музеју, а надамо се и вјерујемо да ће Господ дати у своје вријеме да и она буде враћена тамо гдје јој је мјесто. Да буде у храму Божијем, заједно са осталим поменутим светињама. Заједно данас сви пјевамо са цијелом Црквом Христовом по свој васељени: „Крсту Твоме клањамо се Христе и свето Васксење Твоје пјевамо и славимо“, поручио је прота Слободан Зековић На крају је освештан и пререзан славски колач који је ове године у Славу Воздвижења Часног Крста принијела Невенка Томић. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Протојереј Љубомир Јовановић началствовао је Светом литургијом која је на празник Светих праведника Јоакима и Ане служена у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживао му је протојереј-ставрофор Слободан Зековић који се сабранима обратио поучним словом на тему данашњег прочитаног Јеванђеља. Тумачећи причу о свадби царевога сина, отац Слободан је подсјетио да је Цар из приче Бог Отац који припрема свадбу за Сина Свога јединороднога Господа нашега Исуса Христа спаситеља свијета. Свадбена дворана у којој се спрема трпеза јесте Црква Христова која је тијело Његово, а Господ Бог Отац шаље слуге своје да позивају званице на свадбу. „Ови први који су били позвани то је изабрани народ Божији – јеврејски народ који је у мору незнабожачкога свијета једини задржао ту нит, копчу, са живим Богом истинитим и Њему се молио и клањао. Али је кроз историју своју, кроз историју спасења, често пута и скретао са тога пута. Често пута се и оглушавао о заповијести Божије. Те слуге цареве које иду да позивају званице јесу старозавјетни пророци, који су изабраном народу Божијем објављивали вољу Божију и позивали их да живе по заповијестима Божијим. „ Подсјетиоје отац Слободан да су многи од тих пророка и праведника старозавјетних били презрени, одбачени, а многи од њих, као што Господ и помиње у овој причи, и побијени: „И када је дошла пуноћа времена, када је дошло до откривења те велике Свете тајне оваплоћења Сина Божијега, тада и Њега одбацише и презреше и убише. И каже Господ: Наљути се тада цар и каза свадба је готова, а званице не бјеху достојне. И онда шаље нове слуге по раскршћима и зле и добро да покупе и да се напуни свадбена дворана. Ове друге слуге које иду да позивају сада нове званице који најприје нису ни били позвани на свадбу, то су Свети апостоли који иду по свему свијету, који одлазе међу незнабошце и проповиједају им ријеч Божију.“ Мноштво незнабожаца, који су ту ријеч чули и прихватили са љубављу и од срца, одазваше се на позив царев. И напуни се свадбена дворана, истакао је прота и додао: „И заиста, Господ преко својих Светих апостола и њихових ученика и наследника из читавога свијета и свих народа, призва слуге своје који уђоше у свадбену дворану, односно у Цркву Христову. Постадоше ученици и следбеници Христови. И напуни се Црква Божија по читавоме свијету. И нема кутка на земаљскоме шару гдје се није проповиједала Ријеч Божија и гдје не постоји данас Црква Христова света православна, у којој живећи и Богу се молећи ми предокушамо ону радост и утјеху и славу Царства небескога коју је Господ припремио од постања свијета онима који га воле и који му се моле. „ Али, видимо на крају ове приче да се ту појавио и неки човјек који је ушао у свадбену дворану, али не бијеше обучен у свадбено рухо, даље је бесједио отац Слбободан. Он је објаснио да иако смо ушли у свадбену дворану, Цркву Христову кроз Свето крштење и миропомазање, да није само то довољно, него треба да се трудимо да читав живот свој проводимо по заповијестима Божијим. „Да себе одјенемо у свадбено рухо. А то свадбено рухо јесте врлински живот, на првом мјесту вјера и живот по вјери. Јесте љубав, нада, трпљење, милосрђе и све друге јеванђелске врлине које треба да красе свакога хришћанина. И то је оно свадбено рухо које нас чини достојним званицама свадбе Божије, свадбе Цареве.“ Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је поучио све сабране да треба да се трудимо и да то свадбено рухо на себи увијек обнављамо: „Да оно увијек украшава наше душе и наша срца, да бисмо и ми били међу изабраним званицама које уђоше у радост Господара свога. Као што су то учинили кроз вијекове Свети људи Божији, угодници Божији, на које треба да се угледамо, како су то чинили и данашњи Свети и праведни Јоаким и Ана, родитељи Пресвете Дјеве Богородице које данас прослављамо.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Прича о злим виноградарима, илити Свето јеванђеље по Матеју зачало 87, тема је овонедељног издања емисије „Сведочења“. Шта је виноград, ко су виноградари, слуге и син, као и како поруке ове приче сагледавамо у нашем времену, објаснио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник Радија Источник. Извор: Радио Источник
  10. Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, говорећи о историјату празника Усековање главе Светог Јована Крститеља, подсећа да се прва сведочанства о празнику појављују у 5. веку. „Пости се на уљу, дозвољено је вино, али риба не“, каже отац Слободан, додајући да се данашњи празник, иако посвећен страдању Светог Јована, слави јер се служи Света Литургија, односно због евхаристијске радости. Извор: Радио Источник
  11. Светом литургијом у Храму Светог Јована Владимира прослављен је празник Успења Пресвете Богородице. Светом службом Божјом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић, јереј Младен Томовић и протонамесник Душан Динић парох кладовски. У литургијској бесједи отац Слободан је истакао да увијек када славимо Мајку Божију то чинимо са великом љубављу и радошћу и ни пред ким хришћани не изливају своја осјећања и своје потребе у молитвама својим као када се моле Мајци Божијој. „Јер она је Мајка свију нас и са љубављу нам притиче у помоћ увијек када је са вјером и љубављу призивамо“, казао је отац и додао да овај данашњи празник заузима централно мјесто међу свим празницима који су посвећени Пресветој Богородици. Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ у кући Лазаревих сестара, Марије и Марте, рекао да Марија која је слушала ријеч Његову, док се Марта трудила око послужења , изабрала добар дио, отац Слободан је казао да тај добри дио јесте да слушамо ријеч Божију. „И да се трудимо да свој живот устројавамо по ријечи Божијој која је једина спасоносна. И зато Господ каже да је Марија добри дио изабрала. Не чита се узалуд ово Јеванђеље на празнике Мајке Божије, зато што је управо Она најљепши примјер дала свима нама како треба бити послушан ријечи Божијој, вољи Божијој и како треба по ријечи Божијој живјети.“ Оном Њеном ријечију: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечима Твојим,“ којима је Богородица одговорила на благу вијест архангела Гаврила, почело је спасење рода људскога, истакао је прота Слободан подсјетивши да је до последњега свога издисаја, Мајка Божија увјек била спремна да твори вољу Божију, послушна ријечи Његовој а по ријечи Господњој: „Заиста су блажени они који ријеч Божију слушају и држе је.“ Отац Слободан је нагласио да је Пресвета Дјева Богородица била најчистији изданак који је икада род људски подарио. И због те своје чистоте је била Божија изабраница: „Она се удостојила да послужи великој тајни оваплоћења Сина Божијега. Њена утроба, коју у овоме Јеванђељу жена из народа благосиља (Блажена је утроба која те је носила и дојке си сисао), постала је шира од небеса. У своју утробу Она је примила Сина Божијега. Преко Ње се Господ Духом Светим оваплотио, примио на себе људску природу и људско тијело. Постао у свему нама подобан, осим у гријеху. Себе је добровољно унизио да би нас гријехом пале, упрљане и отпале од заједнице са Богом, поново увео у ту заједницу једном заувјек. „ Нагласио је отац да Мајка Божија, која је понијела у утроби својој Спаситеља свијета, најближе стоји престолу Божијем и моли се за спасење рода људскога. Појаснио је да иако је Богомајка била савршена и чиста цијелога свога живота, ипак рођењем, од својих родитеља, Светих и праведних Јоакима и Ане, наслиједила је прародитељски гријех због којега је и човјек постао смртан. „Тако да је и Она у данашњи дан окусила смрт, али је Господ, Њу, мајку своју пречисту, удостојио онога што је обећао и свакоме од нас. А то је васкрсење из мртвих. Васкрсење тијела. Што ће се и десити када Господ дође поново да суди живима и мртвима. Када ће бити општи суд свему свијету и свим покољењима људским. Али прије тога општега суда и општега васкрсења, Господ је удостојио те благодати и те радости Мајку Своју. И Она са на данашњи дан упокојила, али је Господ Њу и подигао из гроба, васкрасао тијелом и узнео на небеса“, бесједио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. У даљој бесједи отац Слободан је испричао да као што је Свети апостол Тома морао да се лично увјери у Христово васкрсење, а преко њега и свако од нас, тако је опет апостол Тома послужио да се открије и ова света и велика тајна да се Мајка Божија удостојила васкрсења из мртвих. Он је трећег дана замолио да се отвори Њен гроб како би цјеливао Њено свето тијело. И гроб је био празан као и оног трећег дана када су мироносице ишле да помажу тијело Христово. Она се удостојила, милошћу и љубављу Сина Свога, васкрсења из мртвих. „Велика је радост овога празника и ту радост нека увијек носимо у својим срцима. Да се увијек молимо Мајци Божијој да нас заступа пред престолом Сина Свога. Њеним молитвама да нас Господ утврди у вјери, у свакоме доброме дјелу. И молитвама Пресвете Дјеве Богородице, да се и ми удостојимо Царства небескога гдје ћемо у сву вјечност радовати се гледању лица Божијега и сусрету са Пресветом Богородицом и свима светима. Радовати се у вјечности једни другима. Нека би нас Господ молитвама Њеним удостојио те радости, а Њему који је предиван у Пресветој Дјеви Богородици нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин“, закључио је у својој надахнутој бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Вјелики број вјерника који је постио Госпојински пост приступио је Светој чаши и причестио се Светим тајнама Господњим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У десету недељу по Духовима, када наша Света, Саборна и Апостолска црква прославља свете мученике Аникиту и Фотија, у Саборном Храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началтвовао је старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Присутном народу, након прочитаног Светог Јеванђеља, обратио се отац Слободан. „Драга браћо и сестре, драга дјецо чули смо Свето јеванђеље у коме се по ко зна који пут појавила сила Божија, сила ријечи Божије, која изгони свако зло из овога свијета, која изгони зло из човјека. Господ, када се преобразио на гори Тавору, пред својим изабраним ученицима Петром, Јаковом и Јованом, сишао је са горе опет међу своје ученике који бијаху на окупу. И међу њима бјеше још људи и међу њима бјеше и овај несрећни човјек чији син бјеше много болестан од болести од које нема горе. Бјеше опсједнут злим демоном који га од дјетињства мучаше. И много пута, како он и каже иштући помоћи од Господа, много пута га бацаше и у ватру и у воду. И мучаше га љуто. И каже доведох га ученицима твојим и они га не могаше исцијелити. Не могаше га исцијелити, кажу Свети Оци, зато што овај човјек немаше довољно вјере. Бјеше маловјеран, а маловјерни у томе тренутку бијаху и ученици Христови. Па ни они не могаше, иако им је Господ дао сили у власт да изгоне зле духове, не могаше овог демона изагнати из болеснога младића. И зато их Господ и кори ријечима: „Роде невјерни и маловјерни докле ћу вас трпјети, докле ћу бити са вама?“ И Господ, као много пута што је до тада чинио, смиловавши се на молбу овога несрећног човјека, силом ријечи Своје Божанске изгони демона из овога младића који од тог тренутка постаде здрав. И касније га, када осташе насамо, уптаху ученици Његови: „Зашга га ми не могасмо истјерати?“ и Господ им рече: „За невјеровање ваше.“ И поред тога што је Господ пред њима толике тајне открио, толико чудеса својих пројавио, опет по слабости људској пројавило се код Његових ученика маловјерје које је и било разлог зашто они не могаше помоћи овоме несретном младићу. И Господ им онда каже: „Ако имате вјере колико зрно горушично, моћи ћете рећи овој гори премјести се одавде на друго мјесто и све ће вам бити по вашој вјери.“ А поред тога што Господ истиче колико је важна вјера и колико смо моћни и јаки када имамо вјеру у Њега, Господ нам још открива другу Свету Тајну, да се тај род демонски, нечисти, не може изагнати ничим, осим, поред вјере и постом и молитвом. Дала је Света Црква и Свети Оци да се управо у ове дане када се и ми трудимо да се кроз пост и молитву очистимо од свакога гријеха и свакога греховног зла које обитава у нашим срцима, да се управо ово Свето Јеванђеље чита. Да нас Господ још једном опомене колико је важно да се држимо поста и молитве и сваке друге јеванђелске врлине којима преображавамо своја срца и своје душе и постајемо пријемчиви за примање благодати Божије. Нека би нас ова Ријеч Господња коју смо прочитали данас надахнула и утврдила у вјери, а та вјера нека би породила у нашим срцима наду, нека би породила љубав, а из љубави нека би се родиле све остале јеванђелске врлине, које, нека би увијек биле, украс наших душа и наших срдаца“. Након ове заједничке молитве, Отац Слободан позвао је све присутне на недељно послужење у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Познати руски философ и писац Александар Зиновјев писао је крајем 70-их година прошлог вијека о процесу “западнизације“ у оквиру којег ће у блиској будућности доћи до моралне и културне деградације човјечанства што ће довести до – укидања човјека каквог данас познајемо. Ако би ствари осмотрили са становишта хришћанског учења и искуства дошли би до истог закључка. Ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Умјесто пројаве иконичности кроз слободу, ставралаштво, љубав, етику, човјек садашњице се све више изражава кроз сурогате тих вриједности. Тако се човјеку нуди слобода која је искључиво слобода избора (при чему је понуда онога што бирамо често унапријед одређена вољом заступника неолибералних вриједности). Таква слобода, међутим, је заправо нижи степен слободе јер укључује и гријех као могућност избора. Слобода која може да одведе у ропство гријеха је ништа друго него привид слободе, њен сурогат. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, истинска слобода као вјечно да Богу јесте пројава истинске човјечности. Човјек је створен као свештенослужитељ творевине. То значи да човјек сарађује у Божијем дјелу стварања и да цијели свијет треба да прође кроз његове руке да би постао свијет Божији. По ријечима С. Булгакова, “човјек је себи самоме стављен у задатак, да би стваралачким напором остваривао свој предвјечни лик.“ Човјек је са-творац свијета који је призван не да ствара нешто што Бог није створио, него да ствара у Божанској пуноћи, да својим стварањем раскрива Божију замисао о свијету. Због злоупотребе слободе и недоличног односа према свијету, дошло је до располућености у човјеку – на дух и плот. Зато се и у човјековом стваралаштву препознају два пута: један је пут препуштања природним стихијама, а други пут је аскетски пут стваралачког уподобљавања Богу. Хришћанин је позван, како тврди Иван Иљин, да уноси свјетлост Христовог учења у земаљски живот и да стваралачки разоткрива дарове Светог Духа у животном ткању. Према томе, култура која се не заснива на богочовјечанском темељу и није истинска култура, већ не-култура, изопачење културе. Одсуство “човјечности“ у човјеку трагично се одражава на међуљудске односе. Данас се у пуној мјери остварују Христове пророчке ријечи: И зато што ће се безакоње умножити, охладњеће љубав многих (Мт. 24,12). У свијету је све мање љубави јер је све мање жртве за ближњег. Заборављене су Христове ријечи: а од ове љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15,13). Христолику жртвену љубав човјек данашњице замијенио је сурогатом љубави, површном сентименталношћу или егоистичком потребом задовољења плотских страсти. Пјевајући химну љубави апостол Павле је рекао који су плодови истинске љубави: трпљење, благотоворност, нераздражљивост, истинољубивост, одсуство зависти, гордости… Ако анализирамо појам љубави схваћен у духу данашњице увидјећемо да је он садржан управо у супротности наведеним својствима. Љубав према ближњем као оном који је поред мене, конкретан и непоновљив човјек, замијенила је ничеовска љубав пема даљнем. Све док се заборавља парадоксална јеванђелска аритметика по којој је једна овца важнија од деведесет и девет других, неће бити могуће вратити личности њену праву вриједност и достојанство. Ни хришћани нису имуни на ове “болести“ савременог друштва. Јеванђелска логика је уступила мјесто себичној утилитаристичкој логици. Најтачнију дијагнозу је средином прошлог вијека дао Павле Евдокимов у Писму Христовој Цркви: “Хришћани су учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље; рекло би се, као да су га уронили у течност која га неутралише. Све што у њему шокира, превазилази или обара млакост свакодневице – ублажено је. Завршна мудрост хришћана: “Бог од нас не захтијева толико“, учинила је да обљутави со Јеванђеља, а та со је страшна љубомора Божија која од нас захтијева немогуће.“ Јеванђеље данас наилази на велику неравнодушност, у животу Цркве се често учествује пасивно, као да је оно што Црква даје један “додатак“ нашем животу који протиче по обрасцима “овог свијета“ и духа времена. Хришћанска вјера је сведена искључиво на људску раван, заборавља се њен богочовјечански карактер и откривењски извор. Према богословском тумачењу јеванђелске приче о исцјељењу раслабљеног човјека у бањи Витезди, бања симболизује овај свијет, огрјеховљену и самољубиву људску природу. Раслабљени човјек, осјетивши самољубље и отуђеност људи вапије Христу: Господе, немам човјека (Јн. 5,7)! Раслабљеност потиче од отуђености, од непрепознавања човјека у човјеку. Зато је исцјељење једино могуће чудотоворном силом савршеног Човјека. У исцјељењу раслабљеног у бањи Витезди, као и у бројним другим Христовим чудима показује се и човјечност Христова, тј. откривење савршеног Човјека. Господ својим чудима показује могућност човјековог дјеловања на природу, показује човјеку пут владања свијетом кроз очовјечење природе. Иконичност Божија у човјеку може бити упрљана али је до те мјере наглашена да је никакав гријех не може трајно уклонити. Испод свих наслага гријеха она сија и вапије за Богом. У Тајни Крштења обнавља се икона Божија у човјеку, док се кроз Миропомазање обнавља подобије. То потврђује Св. Григорије Ниски када каже да једно биће постаје човјек тек када бива покренуто од стране Светог Духа. Човјек који постоји по икони и подобију Божијем постаје саборни човјек, његово ја постаје саборно. И само у хришћанству, у Цркви има мјеста и за једно и за друго – и за човјечанство као цјелину и за човјека као апсолутну и јединствену вриједност. Христос се увијек обраћа свијету, цијелом човјечанству, а истовремено и датом, конкретном човјеку. Човјек је превасходно лично биће, створено за заједницу, за општење. Ван појма личности сва брига за човјека и човјечанство осуђена је у крајњем исходу на неуспјех. У секуларном и атеистичком погледу на свијет сва права и вриједности које човјек има добија од друштва, тако да се слобода и достојанство личности посматра са аспекта “корисности“. Међутим, личност је апсолутна и несведива вриједност, и зато је у праву Александар Шмеман када каже да “препознати сваког човјека као апсолутну вриједност значи изокренути сва наша уобичајена схватања и препознати човјека као биће које стоји ван простог природног поретка, тј. као више биће.“ Заустављање просеца “укидања“ човјека лежи искључиво у повратку Новом Адаму – Богочовјеку и у непрекидном узрастању у пуноћу раста висине Његове. Бог је, по ријечима Евдокимова, извајао људско лице гледајући својом Мудрошћу небеску и вјечну људскост Христа, Сина човјечијег који је дошао с неба (Јн. 3, 14). Лик Христов је прототип човјека и премда се Христос појављује историјски касније, Бог је у Њега гледао кад је стварао свијет и човјека (А. Јевтић). Св. Никола Кавасила каже да ће Бог пустити у Рај само Христа, тј. само онога ко буде имао лик Христов на себи и у коме Бог препозна Сина Свога. Зато је обновљење данашњег човјека који стоји пред опасношћу да га овај свијет деградира до безчовјечности, једино могуће кроз повратак Богочовјеку Христу – савршеном Богу и савршеном Човјеку. Јер, без Богочовјека и ван Богочовјека, како казује ава Јустин, човјек увијек дегенерише у подчовјека, у качовјека, у (ничеовског) надчовјека, у ђавочовјека. Доказ томе је сва историја људског рода. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.” Извор: Острог ТВ студијо
  15. Информациони рат и како се од њега одбранити СЛОБОДАН СТОЈИЧЕВИЋ петак 19. јул 2019. 10:15 Није све онако како нам се сугерише на интернету. Посебно у ситуацији када се против наше државе и Цркве води информациони рат ShareTweet Када у ово данашње лудо и помахнитало време читамо вести да су свештеници СПЦ осветили ово, осветили оно, молили се за рејтинг Пинка, ми мали, „обични“ верници можемо помислити да је Црква такође изгубила компас и да је за новац спремна да продаје благодат. (Иначе „продавање благодати“ је грех и јерес, назива се „симонија“) Увек када овако нешто прочитам и ја се запитам да ли има смисла бити „хришћанолудак“, „губитник“ и „овца“ која иде у цркву недељом, пости, исповеда, причешћује се… кад су се већ и сами свештеници „у коло уфатили“? Данас не само да „грађанисти“ и „другосрбијанци“ имају шта да кажу о мисији Свете Цркве Христове на земљи, већ и „формални православци“ (којих је по статистци преко 90 одсто у нашем народу) почињу озбиљно да разматрају „шта то поп ради и зашто“, почињемо да о томе дајемо свој суд, да пресуђујемо „на чијој страни су који поп и који владика“. Друштво процењује делатност Цркве на основу кратких вести из медија, иако поштено говорећи ништа и не зна о самој Цркви, о њеној улози, мисији, нити унутрашњој организацији која је у функцији те мисије. Сваки човек крштењем постаје члан Цркве Христове, али то не значи да било шта зна о Цркви. Та 2-3 одласка у цркву током године, слављење славе са кумовима и пријатељима и „три најважнија догађаја у животу“ (крштење, венчање и опело) уз учешће „попа“ – обнављају чланство у Цркви, али не дају праву „охристовљеност“ и духовни преображај, који би били кључ за разумевање Цркве Христове и шифра за „декодирање“ улоге и учешћа Цркве у друштву, али и у животу појединца. У суштини само негде око 2 одсто становништва које је заиста члан Цркве – јер узима учешћа у животу Цркве – може заиста да процени неки поступак јер функцију Цркве сагледава „изнутра“ и „функционално“, а не процењивачки „објективно“ и „споља“, као „корисник религиозних услуга“. Како ово изгледа у пракси? „БАЋУШКИНА“ ЛЕКЦИЈА Имао сам прилике да чујем причу о једном свештенику у Москви негде средином 90-их. „Баћушка“ (како Руси зову свештеника) је испричао како га је један врло богат човек, повремени посетилац његове цркве позвао да освети његов нови „посао“. Свештеник је био у недоумици: по оделу је човек био пристојан, по понашању чак и превише фин, понизан и сервилан у комуникацији са свештеним лицима. Али је било очигледно да је „мутан тип“ и највероватније криминалац. У цркву је ретко долазио и никад на службу, али кад дође, увек је лично свештенику давао повећи прилог за храм. Чак се наметао утисак да је тај прилог за цркву његов лични однос са Богом, тј. да он у ствари Богу даје „тал“ од мутних послова који су добро прошли и да је то неки његов начин да Бога „части“ што није ухваћен и ухапшен. Сваки тај прилог свештеник је примао и употребљавао за потребе реновирања цркве, али није хтео да ставља у црквену касу и дели себи и другим свештеницима, јер није било баш најјасније да ли је новац „чист“, а опет одбити прилог за цркву значило би осудити човека на основу утиска који не мора да буде исправан и тако у име Цркве одбацити човека који је можда искрен. Али овога пута ситуација је била другачија: човек је дошао у цркву и позвао свештеника да освети његове нове канцеларије и његов нови посао. То више није био прилог који је долазио „post factum“ од зараде, од већ учињених дела за која свештеник нема сазнања. Ово је већ значило да се, можда и несвесно, унапред освећује нека криминална активност. Слободан Стојичевић говори на промоцији своје књиге „Мрежни рат против Срба”, Панчево, 14. март 2019. (фото: Правда/Миливој Васиљевић) Свештеник је овај догађај и ову дилему описивао у ужем кругу редовних верника који су пили чај после службе недељом и све их је интересовало како је ову дилему решио. Баћушка је верницима који разумеју Цркву „изнутра“ (а не медијима) овако одговорио: „Да, отишао сам да се помолимо заједно Богу. Тамо су били и „партнери“ у том новом послу. Све један страшнији од другог. Већина је била набилдована, обријаних глава, са тетоважама и неком агресијом у очима. Део је био у оделима, али са неким подмуклим и подсмешљивим погледом у очима. Повремено су се уротнички осмехивали и заверенички намигивали једни другима. Али ја сам помислио: да ја призовем Бога и урадим оно што је моја дужност, а Бог ће већ знати шта и како. Док су ме позвали – ја вероватно треба да урадим како траже и извршим своју свештеничку дужност. Помолили смо се и молитвено позвали Бога да помогне и садејствује“. После ових речи настала је прво тишина, па одмах потом и граја, јер су сви у глас кренули да или осуђују, или оправдавају свештеника. Тек након десетак минута, кад се галама стишала, неко се досетио да упита свештеника: „И како Ви сад са ове дистанце гледате на тај Ваш поступак?“ Свештеник је благо одговорио: „Све се добро завршило! У месецима који су уследили посао је пропао, ништа нису успели да ураде, „фирма“ се полако распала а „компањони“ разишли свако на своју страну. Чак се нису ни посвађали и поубијали пошто је посао тихо умро пре него што је и рођен. Тај човек што ме је позвао на освећење – никад више није доносио велике прилоге за храм, јер очито више није имао за шта да се ’тали са Богом’. Виђам га и дан-данас, живи мирно, оженио се, нашао неки посао и има децу. Бог је заиста помогао онима који су га звали у помоћ, само није урадио оно што су они тражили већ оно што је било добро за њих“. ШТА СУ „ДЕМОТИВАТОРИ“ У том светлу би било добро да, као Православни Хришћани гледамо на сва освећивања Пинкових снимања, ноћних клубова, аутомобила, скупих кућа… Ми превише верујемо себи и својим очима које гледају оно што медији желе да видимо. Да погледамо један пример како медији манипулишу нашим очима и како то изгледа у пракси. Руска држава је ангажовала посебне фирме које се баве „интернет безбедношћу и заштитом репутације“. Ове службе имају задужење да прате токове информација на руском интернету 2 („ру.нет“ 2 – руске и рускојезичке друштвене мреже). Као једна од најважнијих установа у руском друштву – Руска православна Црква је под сталним нападима на друштвеним мрежама, али и под заштитом ових владиних агенција. На пример: на руском делу интернета појавила се објава (унос) која је у кратком року подељена од стране десетина хиљада „налога“ на друштвеним мрежама (ми смо навикли да једног човека поистовећујемо са једним налогом на друштвеним мрежама. То није истина, постоје професионални „интернет радници“ који имају десетине, па и стотине налога. А постоје и цела предузећа која делују под једним „инфлуенсерским брендом“ као што је, на пример, Наваљни). Он је изгледао овако (видети испод): На регистарској таблици „свештеникових“ скупих кола на овој фотографији пише: „светац“, а испод слике пише. „Не кради, Црква не воли конкуренцију“ Овакава објава има елементе хумора и врло је пријемчива за дискредитацију Цркве код младих, који су најчешћи „конзументи“ друштвених мрежа. Код конзумента се ствара утисак да је ово неки дебели, богати сеоски свештеник поред својих нових скупих кола. Овакве објаве се стручно називају „демотиватори“ и користе се за дискредитацију одређеног „бренда“, то јест нечије репутације. Без обзира да ли је у питању нека државна институција, војска, црква… принцип је исти као код „ратова брендова“, само што се користи за подривање репутације државе, а не комерцијалног бренда. Чест случај „демотиватора“ су, на пример, објаве у којиме се пореди доручак у „нашој“ и „њиховој“ болници, или фасаде на „нашој“ и „њиховој“ болници (или школи, дечијем обданишту, итд). Зато ми на „срб.нет“-у (српском интернету 2 – друштвеним мрежама на српском језику) често видимо разне објаве које блате, омаловажавају и исмевају Србију, Републику Српску, косовски завет, државне институције, народ, војску, Цркву, политичаре… И увек овакви „демотиватори“ имају „блиц ефекат“; они нису смишљени да би се човек замислио над поруком, већ да се негативна порука кратко и јасно „закачи“ за подсвест. Често се демотиватори и не упамте, већ током времена код „конзумента“ стварају утисак да је све пропало, да се све распада, да су сви корумпирани, да ништа више свето нема, да смо „дотакли дно дна“… (овде већ почиње разговор о кумулативном ефекту и о когнитивном рату, о чему ћемо другом приликом). РУСКИ ПРИМЕР У Русији је, срећом, мало другачије. Постоје, као што смо рекли, специјализоване агенције и фирме које имају задатак да реагују на овакве нападе. Како се то ради? Један од начина (у овом конкретном случају са демотиватором против Цркве) је – проучавање метаподатака. Од почетка 2000-их сви модерни дигитални фото-апарати заједно са фотографијом „пакују“ и неколико секунди звучног записа у тренутку снимања фотографије, односно тзв. метаподатке – кад и где је снимљена… Када се од стране стручњака овај демотиватор „отпакује“, лако се нађе – првобитни снимак од кога је демотиватор настао. Ево оригиналних снимака: Шта се све види на овим фотографијама? Види се поносни власник новог аутомобила са породицом, а што је најважније јасно се види и да свештеник није власник, већ да је више пута фотографисан док је освећивао аутомобил по жељи власника. Осим тога, они који иду у цркву знају да то што је свештеник са епитрахиљом значи да обавља неку свештену радњу, односно да је „на послу”. То је сасвим супротно у односу на оно што би се могло закључити из „демотиватора”, да се свештеник хвали новим скупим колима. На крају, виде се и праве регистарске таблице. Све ово говори да конкретни демотиватор није тек фотографија коју је неко на брзину фотографисао, направивши шалу на рачун свог свештеника, већ су фотографије украдене и на њима је озбиљно рађено; цео тим је осмишљавао ефекат и начин да се од тих фотографија направи демотиватор којег ће руска омладина видети на секунд док бесциљно тумара друштвеним мрежама. Ово је само један мали пример како „очи могу да преваре“. Тако да није све како се чини. А нарочито није све како се чини када против наше Отаџбине и наше Цркве западне службе воде информациони рат. Насловна фотографија: Правда/Миливој Васиљевић Слободан Стојичевић је аутор књиге „Мрежни рат против Срба”. Ексклузивно за Нови Стандард Извор Нови Стандард
  16. Светом литургијом у подножју древне Цркве Светог Јована Претече и Крститеља Господњег у Свачу код Улциња прослављен је Ивањдан – рођење највећег рођеног од жене. ВИДЕО ЗАПИС БЕСЕДЕ Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, који је у бесједи поручио да је једини начин да постанемо пријемчиви за примање благодати Божије, да будемо у заједници са Богом живим, да очистимо своје срце и ум од сваке нечистоте и гријеха, да се препородимо духом покајања, јер само очишћено и омивено срце сузама покајања може примити Бога у себе. Коментаришући разне поруке мржње које су се ових дана могле чути из различитих извора, око забране богослужења православним вјерницима у Свачу, отац Слободан је истакао да свештеници и вјерни долазе на темеље своје државности и духовности, са љубављу и дубоким смирењем, клањајући се сјенима свих оних који су ове свете храмове градили и Богу се молили. Такође је са посебном љубављу и пажњом говорио о комшијама, браћи Албанцима, који овдје живе и брину се о светињама, са поруком да се у љубави и слози на ово мјесто у будућности заједно сабирају, као браћа и пријатељи. Говорећи о радости данашњег празника, отац је подсјетио на чудесно зачеће и рођење Светог Јована Крститеља од старих и бездјетних Јелисавете и Захарије: „Кад Бог хоће побјеђују се закони природе, тако да је Господ овим дивним људима, првосвештенику Захарији и Јелисавети подарио дивно чедо, благословени плод. Њих је одабрао да буду родитељи онога који ће ићи пред лицем Господњим и припремати стазе за долазак обећаног Спаситеља свијета.“ Говорећи о житију Светог Јована Крститеља, чији су главни дјелови записани и у Светом јеванђељу, отац Слободан се посебно осврнуо на начин како је овај Божији угодник припремао пут Господу своме, позивајући народ на покајање ријечима: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. „Тај позив Јован Крститеља који је громогласно узвикивао у пустињи Јорданској чули су његови савременици, па су похрлили из Јерусалима и осталих градова на обале Јордана да приме крштење покајања“, рекао је отац и објаснио да тај позив на покајање одзвања кроз сву историју до данас и до краја свијета и вијека. Нагласио је да је предиван дан у коме славимо рођење Светога Јована, дан када се радује Црква земаљска и небеска, али, нажалост, ова радост сабраних на овом светом мјесту, већ другу годину за редом, бива помућена. „Појавила се групица људи који, на своју срамоту, покушавају да забране да се на овоме светоме мјесту сабирају православни хришћани, на остацима храма посвећеног управо овоме празнику. Да овдје славе име Божије и да се моле Христу распетоме и васкрсломе за мир и благостање у свијету, здравље и напредак свих људи који живе овдје и у околним мјестима и читавога рода људскога“, казао је отац и шаљући комшијама Албанцима поруке мира и љубави. Појаснио је да зна да је то групица људ,и јер се на овоме светом мјесту већ деценијама вјерни окупљају и да са драгим комшијама из Владимира и околине никада није било несугласица, ни мркога погледа, а камоли ружне ријечи са обје стране, већ да су сви заједно учествовали у прослави овога празника. Ти људи, који хоће да унесу немир, кажу да смо ми овдје странци, истакао је архијерејски намјесник барски и запитао: Зар можемо ми у својој земљи бити странци?! „Зар нијесмо ми слободни грађани ове земље, зар се не можемо слободно шетати по сваком њеном дијелу? Ми нијесмо овдје случајно, поштујемо наше светиње, јер овај древни град Свач је била пријестоница Светог Јована Владимира, нашега првога великога владара и светитеља.“ У овој Цркви Светог Јована Крститеља, чији су првобитни темељи, по налазима археолога историчара, из 9. вијека, крстио се Свети Јован Владимир. У овоме граду је столовао и са овога светога мјеста управљао својом земљом као мудри пастир угледајући се у свему на Христа Господа: „Управо овај свети Храм Рођења Светог Јована Крститеља је, како су потврдили историчари и археолози,1300. године обновила Света краљица Јелена Анжујска, супруга Светога краља Уроша I Немањића. Дакле ми долазимо овдје, на темеље наше државности и духовности. Не да бајрачимо, него са љубављу и дубоким смирењем, клањајући се сјенима свих оних који су ове свете храмове градили и Боги се молили.“ По његовим ријечима на тај начин се наставља света нит хришћанске службе – Свете литургије – која се овдје служила кроз вјекове. У смутним временима повремено је била прекидана а у последњим деценијама обновљена. Вјерни се сабирају на овај свети празник већ дужи низ година и, како је истакао прота Слободан, увијек са истим циљем: да не заборавимо свете претке и спомен Светога Јована Владимира и осталих наших владара који су овдје столовали, освештане темеље, олтаре и гробове који се овдје налазе. „Преносим благослов Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који је данас требао да буде овдје и донесе руку Светог Јована Крститеља. Али, пошто су настале ове непотребне тензија владика је одлучио да то оставимо за наредну годину.“ Отац Слободан је казао да су он и улцињски парох Синиша Смиљић разговарали са предсједником општине Улцињ, који им је пренио одлуку Центра за археологију да је због извођења радова до децембра забрањен приступ локалитету гдје се налази црква. Потврдио је да су они то образложење прихватили и договорили се да служе у подножју храма, а, ако Бог да, кад се радови заврше, вјерни ће се поново сабирати код храма: “ И, ако Бог да, наредне године, као што је Митрополит обећао, за благослов овоме мјесту и свим људима који овдје живе, донијеће десницу Светога Јована Крститеља Господњег.“ Протојереј-ставрофор Слободан Зековић на крају је још једном упутио поруку мира браћи, комшијама Албанцима: „Били смо добре комшије и пријатељи и тако ће остати“. Подсјетио је на провакације и поруке мржње које су се последњих дана чуле и пласирале са многих страна, као и да Митрополија није одговарала на њих: „Наш једини одговор је молитва, призивање благослова и пружање братске руке љубави и поштовања. Понављам, слободни смо грађани ове земље и не може нам нико забранити да ходамо било којим дјелом ове земље, а ове светиње овјде јесу наше заједничко благо. Овдје сада живе наша браћа Албанци и нека су Богом благословени. Они се брину о овим светињама и нека тако и наставе. Али, ово су и наше светиње, исто као и њихове, и овдје умјесто размирица и расправа, треба да се братски сабирамо и славимо име Божије и наставимо да живимо као браћа и пријатељи“, поручио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски у Свачу. Посебан благослов и радост данас су у Свачу биле честице моштију Светог Нектарија Егинског, који посебну благодат од Бога има, да исцјељује најтеже болести, посебно карцином. Вјерни који посте Петровски пост приступили су Светом причешћу, а након тога су се поклонили и цјеливали мошти Светог Нектарија Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Изгледа да се код наших случајних Срба правоверност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ. Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!). Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“. Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене пре шездесетак година, а гумени презерватив пре сто и шездесет). У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно! Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању. Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе. Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава. Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом. То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ? У том смислу, баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави? Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе. Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“. Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“. Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана? Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере. Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно? Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво. Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду. Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен. Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“. Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију. То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени. Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити. А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“? Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“. Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“! Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве. Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“. И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала… Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“. Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ. Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива. Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“… Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“ Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“. „Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“. Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима. Зашто, забога, то радите? Извор: Стање ствари
  18. Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Изгледа да се код наших случајних Срба правоверност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ. Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!). Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“. Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене пре шездесетак година, а гумени презерватив пре сто и шездесет). У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно! Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању. Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе. Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава. Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом. То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ? У том смислу, баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави? Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе. Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“. Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“. Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана? Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере. Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно? Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво. Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду. Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен. Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“. Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију. То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени. Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити. А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“? Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“. Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“! Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве. Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“. И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала… Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“. Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ. Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива. Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“… Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“ Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“. „Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“. Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима. Зашто, забога, то радите? Извор: Стање ствари View full Странице
  19. Одломак из Светог јеванђеља по Матеју (Мт. 4, 18- 23) друге недеље по Духовима доноси нам причу о одабиру ученика који Господ Христос прави крај Галилејског мора. Зашто баш њих, обичне рибаре, позива да га следе и на који начин је јеванђељска порука кроз векове постала универзална порука, коју су ширили и најученији људи, слушаоцима Радија Источник објаснио је уредник гласила Епархије ваљевске протонамесник Слободан Алексић. Извор: Радио Источник
  20. Отац Слободан је, на почетку емисије, тумачио Свето Јеванђеље на другу недјељу по празнику Педесетнице, када Господ наш Исус Христос позива свете апостоле Симона Петра и Андреја брата његовог, као и Јакова Зеведејева и Јакова брата његовог на aпостолску службу, ријечима „Хајте за мном и учинићу вас ловцима људи“, а затим говорио и о завјетном празнику српског народа-Видовдану који смо недавно прославили ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Он је затим поучио наше слушаоце о смислу, значају и правилима Петровског поста који је у току, о посту у сусрет празнику Светих првоврховних апостола Петра и Павла. Отац Слободан је потом, одговарајући на питања наших слушалаца, говорио о лијечењу хомеопатијом и да ли православни треба да се лијече том методом, како неиспуњен дати завјет Богу може утицати на наше духовно стање, да ли дјеци треба избацити из литературе ,,Хари Потера“ и шта би требало да читају дјеца, да ли користити друштвене мреже фејсбук и остале и на који начин нам то може бити и на корист, и на многа друга питања на која ћете наћи одговоре ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  21. У уводном дијелу емисије отац Слободан је тумачио зачало из Светог Јеванђеља на недјељу Свих светих-прву недјељу по празнику Педесетнице, а потом говорио о значају Петровског поста, који почиње 24. јуна и трајаће до празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла, 12. јула. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Слушаоци су питали како се правилно чита Псалтир, „Најљепши молитвеник“ по ријечима оца Слободана. Он је поучио слушаоце нашег радија и о томе како одагнати ружне помисли које нам се јављају током молитве, и одговарао на низ питања наших слушалаца на разне недомумице наше вјере, на које ћете чути одговоре ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  22. Основна проповијед Христовог Јеванђеља и Цркве јесте проповијед о долазећем, есхатолошком Царству Божијем. Древни хришћани су напрегнуто ишчекивали други долазак Месије па отуда есхатолошко исповиједање вјере којим се завршава Никејски Символ вјере – Чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека – јесте изнутра повезано са Личношћу Христовом и своју основу налази у Господу славе Који ће опет доћи… Како се раскривао историјски пут између првог и другог доласка Месије, то је хришћанство почело да се прилагођава историјским условима. Ријечима Берђајева, “настала је објективација хришћанства, – појавило се историјско хришћанство.“ У тим условима Црква је често стајала пред два искушења. С једне стране, пријетила је опасност да приближавајући се сувише свијету, тј. свјетовном, Црква изгуби своје есхатолошко назначење, а с друге стране, удаљавајући се од свијета, да постане неосјетљива за проблеме човјека и човјечанства. Царски, спасоносни пут је изражен исказом: у свијету, али не од свијета. Црква је предукус и пројава Царства Божијег, али у историји живи у царству ћесара, преображавајући свијет који сав у злу лежи (1 Јн. 5,19). Црква се родила и расла у ондашњој римској империји, у царству ћесара које је често било сурово према Цркви, прогањајући хришћане и забрањујући слободно исповиједање хришћанске вјере. Данашњим рјечником речено, Црква је посматрана као “реметилачки фактор“ и опозиција многобожачкој религији Империје. И заиста, у питањима вјере никада није могло бити компромиса, али у другим питањима која су се тицала односа према властима и властодршцима хришћани су слиједили Христову заповијест: Подајте Богу Божије, ћесару ћесарево (Лк 20, 25). На камену Петровог исповиједања вјере Христос је рекао да ће сазидати Цркву којој ни врата адова неће одољети (Мт 16,18). Упоредо са обећањем коначне побједе Цркве, Христос је ученицима рекао да ће у свијету имати жалост, да ће Црква бити гоњена, јер ако мене гонише и вас ће гонити (Јн 15,20). Човјечанство је веома често издавало Христову истину. Неоспорно је да је Христова аксиологија нешто најузвишеније, међутим и међу хришћанима често у животу тријумфује порок и изопачење. У Христовим заповијестима препознајемо призив љубави, кротости, жртвовања за ближње, очишћење срца – једном ријечју, све што је најузвишеније и најдрагоцјеније. У Христовом учењу немогуће је наћи позив на освету, на злобу, на мржњу, на користољубље. Међутим, чињеница је да се људска природа често противи и ратује против хришћанске узвишености. „Хришћанство се супротставља људској природи, али има потребу да је преобрази и просвијетли, као што се и људска природа супротставља хришћанству покушавајући да га изопачи. Борба која настаје између божанског и људског је стална, у којој оно божанско просвјетљује људско, а оно људско изопачава божанско.“ (Н. Берђајев). Када је у питању однос Цркве и државе, у наше вријеме преовладава начело секуларног друштва по којем су Црква и држава (као систем и институција) раздвојене. Међутим, оне су у бројним тачкама упућене једна на другу, јер државу чине и људи који су истовремено и чланови Тијела Христовог, тј. конкретне црквене заједнице. Иако наше друштво није непријатељски настројено према Цркви, као што је то био случај у првим вијековима хришћанства или у новије вријеме у периоду богоборног атеизма, ипак се у јагњећој кожи толерантности често крију грабљиви вукови. Тако се може десити, на примјер, да један “ћесар“, који је при томе јавно декларисани атеиста, жели да створи “нову цркву“ или да обнови “цркву“ која никада није постојала. Да ли су ту посриједи филантропски мотиви, из љубави и бриге за спасење оних сународника који су вјерујући и којима је потребна Црква и спасење кроз њу? Не! Јер, овдје Црква живи већ осам вијекова у континуитету. И та Црква јесте истинска Црква ма како да се неко не обзирао на историју и каноне и заузимао ревизионистичи став. Јер, та Црква је рађала и рађа Светитеље. И сваки истински вјерујући човјек жели да буде у њеном окриљу, да буде “окупиран“ њоме и Духом Светим који је надахњује. Има ли ичег љепшег него припадати истој Цркви којој припадју Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски, Св. Симеон Дајбабски и бројни други светите љи у којима је прослављен Васкрсли Бог, који су истински амбасадори неба на земљи. Црква којој они припадају надилази сваку идеологију, сваку овоземаљску подјелу и призивајући све на јединство чува “инфраструктуру“ Царства Божијег на земљи. Превазићи ће Црква и данашња искушења као у увијек до сад јер је њен угаони камен Христос. Неизбјежно је да искушења и саблазни дођу, али тешко ономе преко којих долазе, јер је тешко против бодила праћати се (Дап 9,5). И зато је и у свим искушењима Црква остајала на путу истинске мисије свједочећи у овом свијету који сав у злу лежи, истину будућег Царства, подсјећајући нас, своју дјецу, да овдје немамо постојана града већ да очекујемо онај који ће доћи (Јевр 13,14). Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Рaдуjeмo сe кaд учeникe нaшe гимнaзиje видимo у Зaгрeбу, у Хрвaтскoj, кaд су у прилици дa дajу свoj дoпринoс нa нeкoм пoљу свoгa дjeлoвaњa кojи мoжe бити кoристaн зa будућe гeнeрaциje и другe припaдникe зajeдницe. Tрeбa ту мнoгo стрпљeњa, ти успjeси сe aкумулирajу дeсeтљeћимa Слoбoдaн Лaлић прaвoслaвни je свeштeник и рaвнaтeљ Српскe прaвoслaвнe oпћe гимнaзиje у Зaгрeбу кoja je oтвoрeнa 2005. гoдинe. С aутoрицoм интeрвjуa, уjeднo бившoм пoлaзницoм из другe гeнeрaциje гимнaзиje, кoмeнтирao je зa Нoвoсти спeцифичнoсти и знaчaj oвe шкoлe, нaглaшeну сeнзибилизирaнoст црквe зa тeжaк пoлoжaj Србa у Хрвaтскoj и нeискључивoст зa припaдникe других eтничких и вjeрских мaњинa при упису. Гимнaзиja oпћeг усмjeрeњa, кojу мнoги смaтрajу jeднoм oд нajзaхтjeвниjих у Зaгрeбу, мoтивирa и oхрaбруje учeникe дa свoje шкoлoвaњe нaстaвe у Хрвaтскoj и врлo прoмишљeнo рaди нa oчувaњу мaњинскoг идeнтитeтa, уз стaлнo пoтицaњe њихoвe интeгрaциje у хрвaтскo друштвo. Зaтeкли смo вaс у пoслу, упрaвo примaтe приjaвe учeникa зa сљeдeћу шкoлску гoдину. Kaкaв je oдaзив? Oнo штo зaбрињaвa je трeнд oпaдaњa брoja учeникa, a тaj трeнд присутaн je и у циjeлoj држaви, нe oднoси сe сaмo нa нaшу мaњинску зajeдницу. Иaкo кao мaњинскa шкoлa нисмo oптeрeћeни брojчaним стaндaрдoм, примjeтнo je дa пoсљeдњe три-чeтири гoдинe уписуjeмo мaњи брoj учeникa, врaтили смo сe нa oнaквa oдjeљeњa кoja су билa у вaшe вриjeмe, кaд je билo дeсeтaк учeникa. Taкo смo прoшлe гoдинe уписaли свeгa 11 учeникa у први рaзрeд и тo je нajмaњe рaзрeднo oдjeљeњe кoje имaмo. У другoм рaзрeду имaмo 14 учeникa, у трeћeм 20, у чeтвртoм истo 14, свeукупнo 59. Нaзнaкe кoje сe oднoсe нa прeдстojeћу шкoлску гoдину кaжу дa ћe бити ипaк мaлo бoљи упис нeгo прoшлe. Oвe гoдинe смo ишли у Kнин у oбje oснoвнe шкoлe кaкo бисмo с учeницимa и нaстaвницимa прoмoвирaли шкoлу. Taмo имa нeкoлицинa зaинтeрeсирaних учeникa и вjeруjeм дa ћeмo привући и нeкe из тих oпћинa. Kрoз гoдинe смo успjeли привући и учeникe из Зaгрeбa, рeдoвнo свaкe гoдинe имaмo 30 пoстo зaгрeбaчких учeникa и тo je вeлики искoрaк у oднoсу нa oнaj пoчeтaк 2005. и 2006. Прoблeм приjaвe бoрaвкa Нa кoje нaчинe дoлaзитe дo будућих учeникa? Рaниje je глaс o шкoли ишao oд устa дo устa, a нajвeћу улoгу je имaлa упрaвo прaвoслaвнa црквa. Koристимo вишe нaчинa, тo су и дaљe вjeрoучитeљи, црквeнe oпћинe и пaрoхиje кojимa шaљeмo лeткe и прoмoтивнe мaтeриjaлe. Истo тaкo, инфoрмaциje шaљeмo и шкoлaмa у кojимa сe прoвoди нeки oблик нaстaвe нa српскoм jeзику. Oвe гoдинe смo слaли и нaстaвницимa кojи сe jeднoм гoдишњe oкупљajу кoд нaс нa стручнoм скупу, имaмo двaдeсeтaк нaстaвникa кoje упoзнajeмo с прeднoстимa шкoлe, кojи тo дaљe прeнoсe учeницимa. Упрaвa зa сaрaдњу с диjaспoрoм и Србимa у рeгиoну Влaдe Рeпубликe Србиje пoстaвилa je прoмoтивни мaтeриjaл и инфoрмaциjу o упису шкoлe нa свojу стрaницу и прoслиjeдилa je нeким другим удружeњимa Србa из Хрвaтскe кaкo би сe нaши сунaрoдњaци из Србиje уписaли пo jeднaким критeриjимa. Дa ли учeници мoрajу имaти хрвaтскo држaвљaнствo? Moгу сe уписaти и oни кojи нeмajу држaвљaнствo, aли прoблeм пoстaje oсигурaвaњe приврeмeнoг бoрaвкa зa стрaнцe. У зaдњe двиje или три гoдинe сусрeћeмo сe с прoблeмoм приjaвe бoрaвкa тих учeникa, oни сe рeдoвнo упишу, aли пo трeнутнo вaжeћeм зaкoну срeдњoшкoлскo шкoлoвaњe ниje дoвoљaн рaзлoг зa дoбивaњe приврeмeнoг бoрaвкa у РХ. Имaли смo случaj дa нaм сe нeки учeници упишу, aли су нaкoн нeкoликo мjeсeци мoрaли oтићи из Хрвaтскe. To je дoистa прoблeмaтичнo и нe oднoси сe сaмo нa нaшу шкoлу. Имaмo дoбру сурaдњу с Ислaмскoм гимнaзиjoм, њих тo joш вишe пoгaђa. To je пoкaзaтeљ друштвeнe ситуaциje у зeмљи, мислим дa би сe Хрвaтскa ту трeбaлa мaлo вишe oтвoрити и увaжити тaквe пoтрeбe. Ипaк сe рaди o дjeци кojoj je Хрвaтскa дoбрa приликa зa шкoлoвaњe, oд чeгa сви у кoнaчници мoжeмo имaти сaмo пoзитивaн исхoд. Штo рoдитeљe и дjeцу нajвишe зaнимa при упису? Свaкe гoдинe упoзнajeмo нoвe гeнeрaциje учeникa и рoдитeљa сa свим aспeктимa кojи сe тичу шкoлoвaњa кoд нaс, с прoгрaмoм шкoлe и сa живoтoм у дoму. Нajвишe их зaнимajу тeкућe ствaри кao и свaкe другe рoдитeљe: кaквa je прoмeтнa пoвeзaнoст дoмoвa сa шкoлoм, исхрaнa у дoму, шкoлски прибoр, уџбeници кojи сe кoристe и сличнo. Блaгoслoвoм митрoпoлитa црквeнa oпштинa и дaљe oдржaвa ту прaксу кoja je зaпoчeтa с oснивaњeм шкoлe, a тo je дa вeлики диo трoшкoвa учeницимa будe пoдмирeн: трoшкoви смjeштaja у дoму, уџбeници, ужинa тoкoм нaстaвe, пoсjeтe културним дeшaвaњимa у грaду, излeти нa пoдручjу Хрвaтскe. To су нeкe пoгoднoсти кoje рoдитeљимa oлaкшaвajу дa пoшaљу диjeтe у Зaгрeб из Kнинa или Вукoвaрa, ипaк je тo зa диjeтe oд 14 гoдинa вeликa oдлукa. Живoт у дoму другaчиjи je oд живoтa у рoдитeљскoj кући. Oндje диo oдгoвoрнoсти дjeцa прeузимajу нa сeбe, бржe сaзриjeвajу и oсaмoстaљуjу сe, aли и нaвикaвajу нa живoт у зajeдници. Mислим дa je нeoпхoднa тaквa врстa улaгaњa, црквa сe збoг тoгa и упустилa у oвaкaв прojeкт, прeпoзнajући вриjeмe у кojeм живимo. Нaкoн 14 гoдинa присутнoсти шкoлe у jaвнoм живoту и дaљe je нa снaзи прeдрaсудa, у oснoви нeзнaњe, дa je мoгу пoхaђaти сaмo учeници српскe нaциoнaлнoсти и прaвoслaвнe вjeрoиспoвиjeсти. Kaкo бисмo прeцизнo oкaрaктeрисaли oвaj тип шкoлe? Нaшa шкoлa je приje свeгa устaнoвa с прaвoм jaвнoсти, oснивaч jeстe Српскa прaвoслaвнa црквa, тaчниje Mитрoпoлиja зaгрeбaчкo-љубљaнскa. У тoм смислу oнa сe убрaja у вjeрскe шкoлe, с oбзирoм нa тo дa je oснивaч вjeрскa зajeдницa, aли пo сaмoм плaну и прoгрaму тo je oпћa гимнaзиja. Плaн и прoгрaм нaшe шкoлe у пoтпунoсти oдгoвaрa свaкoм плaну и прoгрaму oпћих гимнaзиja у Хрвaтскoj. Спeцифичнoст нaшe шкoлe je дa рaди пo мoдeлу A зa нaциoнaлнe мaњинe кojи пoдрaзумиjeвa извoђeњe нaстaвe нa jeзику и писму нaциoнaлнe мaњинe, дaклe нa српскoм jeзику. To су пoдaци из личнe кaртe нaшe шкoлe. Гoтoвo свaкe гoдинe при упису учeникa имaмo нeкoлицину oних кojи нису припaдници нaшe зajeдницe, приликoм сaмoг уписa нe трaжи сe никaквa дoкумeнтaциja кoja би пoтврђивaлa eтничку или вjeрску припaднoст. Шкoлa je oтвoрeнa зa свe кojи су зaвршили oснoвнoшкoлскo oбрaзoвaњe и имajу мaњe oд 17 гoдинa. Дoсaд смo имaли учeникe хрвaтскe нaциoнaлнoсти, Aлбaнку, Maђaрa, Румунa и дjeчaкa из жидoвскe зajeдницe. Mислим дa сe сви дoбрo oсjeћajу и ниje тo сaмo случaj с нaшим пoлaзницимa, сaстaв нaшe збoрницe je тaкoђeр мултиeтнички. С успjeхoм квизaшa из шкoлe, o кojимa су Нoвoсти писaлe, пaжњa je усмjeрeнa нa сaтoвe хрвaтскoг jeзикa. Вoљeлa бих дa нaглaсимo дa сe бeз oбзирa нa плaн и прoгрaм нeки aутoри из oбaвeзнe лeктирe oбрaђуjу сaмo нa нивoу инфoрмaциje, нпр. Mилe Будaк и Ивaн Aрaлицa. Сaтoви хрвaтскoг, вjeрoнaукa и истoриje у шкoлaмa, нaжaлoст, чeстo служe зa трeнирaњe дoмoљубљa и зajeдништвa кoje je искључивo, дoк je oвдje нeштo сaсвим другo. Kaкo тo кoмeнтирaтe? Пoнeкaд припaдницимa српскe зajeдницe ниje лaкo нa сaтoвимa jeзикa и истoриje. Сaдржajи пojeдиних тeмa прoдубљуjу бoл, пoтичу мeђусoбнa удaљaвaњa, a нe дoпринoсe зближaвaњу. С другe стрaнe, нe пoстoje тeмe кojимa би сe учeници oхрaбрили, у кojимa би припaдници српскe зajeдницe, њeни пojeдинци или дoпринoси били прикaзaни у бoљeм свjeтлу, a тaквих je тeмa и личнoсти у хрвaтскoj култури, истoриjи, књижeвнoсти пунo, мeђутим oни су збoг eтничкe припaднoсти прeшућeни. Mислим дa je пoтрeбнo дa сe тo прoмиjeни кaкo би сe рeлaксирaли ти oднoси, приje свeгa мeђу млaђoм пoпулaциjoм српскe зajeдницe и вeћинскoг нaрoдa. Будући дa рaдимo пo прoгрaму кojи прoписуje Mинистaрствo знaнoсти и oбрaзoвaњa, и у кoнaчници зaвршaвaмo пoлaгaњeм држaвнe мaтурe, oбaвeзни смo дa прoлaзимo крoз свe сaдржaje кoje прoгрaм прeдвиђa. Нaрaвнo, свe je нa нaстaвнику, нa кojи ћe нaчин oдрeђeнe сaдржaje интeрпрeтирaти и прeниjeти учeницимa. Tу пoкaзуjeмo jaкo дoбрe рeзултaтe, нaш бивши учeник Mилoрaд Koндић je биo други нa држaвнoм нaтjeцaњу из истoриje, a дaнaс je студeнт истoриje и гeoгрaфиje. Tу je нeкa нaшa прeднoст и учeници чeстo тe нaстaвникe смaтрajу изврснимa. Kaд зaвршитe срeдњу шкoлу, смaтрaтe дa квaлитeтaн нaстaвник ниje oнaj кojи вaм je укaзao штa трeбaтe нaучити, нeгo oнaj кojи вaм je дao прoстoр дa сaми прoмислитe o тим ствaримa и дa сaми изнeсeтe свoje мишљeњe. Нa нeки нaчин тo jeстe пут кojим oбрaзoвaњe трeбa ићи. Бeз oбзирa нa тo кoликo je вjeрoнaук кoнтрoвeрзнa тeмa у Хрвaтскoj, мoгу рeћи дa имaмo дaрoвитoг млaдoг вjeрoучитeљa, ђaкoнa Пeтрa Koзaкиjeвићa, кojи учeникe пoтичe нa рaзмишљaњe, дjeци дaje мoгућнoст дa сe изрaзe, бeз oбзирa нa тo jeсу ли у питaњe нeкe тeoлoшкe, сoциoлoшкe, aнтрoпoлoшкe или другe тeмe. Tу нeмa пoгрeшнoг oдгoвoрa. Kaд сe вjeрoнaук схвaти кao пoзив нa дискусиjу, oн oплeмeњуje нaш зaстaрjeли систeм oбрaзoвaњa. Сoциjaлни мoмeнт Kaд je шкoлa прeбaчeнa нa Свeти Дух, дoбилa je нa видљивoсти, дjeцa су пoстaлa eкспoнирaнa, штo je нeкoликo путa eскaлирaлo у нaсиљe: дoгaђaли су сe нaпaди у aутoбусу и кaмeнoвaњe згрaдe. Koликo дугo je тo трajaлo и дa ли тaj прoблeм и дaнaс пoстojи? To je пoтрajaлo нeкoликo гoдинa. Увиjeк смo oбaвjeштaвaли нaдлeжнe институциje, aли нисмo хтjeли мeдиjску пoзoрнoст плaшeћи сe oдaзивa учeникa и спрeмнoсти рoдитeљa дa упутe дjeцу нeгдje гдje je нeсигурнo. Oд крaja 2015. ниje билo инцидeнaтa кoje смo мoрaли приjaвљивaти. Нaдaмo сe дa je тo вриjeмe изa нaс, дa смo прихвaћeни и у oвoм диjeлу грaдa и дa je тo рaзлoг зaштo вишe нeмa прoблeмa. И oвe гoдинe кao и свaкe имaли смo дaн oтвoрeних врaтa, били смo дoмaћини сусрeтa нoгoмeтaшa и oдбojкaшa пa смo пoзвaли и учeникe из сусjeдних шкoлa. Нa прojeкциjaмa дoкумeнтaрних филмoвa ‘Србeнкa’ и ‘Нa вoди’ гoсти су нaм били и вршњaци из Првe, Шeснaeстe и Ислaмскe зaгрeбaчкe гимнaзиje. Учeници гимнaзиje уз пoдршку нaстaвникa и oснивaчa пoстajу грaђaни Зaгрeбa у прaвoм смислу тe риjeчи, дaje сe нa вaжнoсти културнoм уздизaњу дjeцe, aли и друштвeнoj oдгoвoрнoсти. Гeтoизaциja никaд ниje билa oпциja, зaр нe? Слaжeм сe, тo je joш jeднa oд прeднoсти нaшe шкoлe. Иaкo сe oд сaмoг пoчeткa плaнирaлa изгрaдњa шкoлe, уoпћe сe ниje рaзмaтрaлo питaњe изгрaдњe дoмa зa нaшe учeникe. Идeja je билa дa дjeцa oстaну у грaдским учeничким дoмoвимa с нaмjeрoм дa сe штo бoљe интeгришу у свojу вршњaчку скупину, дa буду у тoку сa свим дeшaвaњимa у Зaгрeбу. Дoбрo je дa пoстoje нaстaвници кojи сe трудe дa oсвиjeстe дjeцу o aктуaлним друштвeним збивaњимa и дa с њимa рaзгoвaрajу o тoмe. Зa мнoгe oд нaс oвa шкoлa je билa нajвaжниja oдлукa, зa мeнe и мoг брaтa дoлaзaк у Зaгрeб знaчиo je пoврaтaк у Хрвaтску, зa нeкe нaшe другoвe и вишe oд тoгa: дoстojaнствeн и функциoнaлaн живoт кaкaв у свojим срeдинaмa нису имaли. Дa ли и нa кojи нaчин бивши учeници узврaћajу зajeдници? Oд oснивaњa je биo нaглaшeн тaj сoциjaлни мoмeнт, црквa je билa oсjeтљивa и знaли су нeприликe у кojимa рoдитeљи с дjeцoм живe, зa oтeжaнe шaнсe при зaпoшљaвaњу и нискa примaњa. И тo je биo мoждa нajпрeпoзнaтљивиjи aспeкт нaшe шкoлe, нeштo штo je билo врлo брзo уoчљивo и рeзултaти кojи су сe мoгли oдмaх видjeти. Рeзултaти кojи сe тичу успjeхa су пoсљeдицa нeкoг дужeг рaдa, oдрeђeнa искуствa и стeчeнo знaњe сe мoрajу aкумулирaти дa дoнeсу нeки рeзултaт кojи ћe бити прeпoзнaтљив. Сви ти aспeкти су угрaђeни у тeмeљe шкoлe. Mи имaмo двa oснoвнa циљa и oчeкивaнe рeзултaтe кojи сe тичу нaшeг рaдa. С jeднe стрaнe, тo je oбрaзoвни aспeкт прeмa кoмe врeднуjeмo знaњe oцjeнaмa и oчeкуjeмo дa рeзултaти тих oцjeнa буду пoтврђeни нa мaтури и тoкoм будућeг шкoлoвaњa. Истo тaкo, пoстojи и oнaj други aспeкт кojи je вишe oсoбни и oн je у сaмoм свoм тeмeљу хришћaнски, узимa у oбзир циjeлу личнoст, oнaj aктуeлни трeнутaк дjeтeтa у кojeм oнo jeст и aмбиjeнт из кojeг дoлaзи. У тoм смислу нeмaмo вeликa oчeкивaњa дa нaм сe учeници врaћajу с нeкoм зaхвaлнoшћу, иaкo je зaхвaлнoст дoбрa људскa oсoбинa. Свjeсни смo oкoлнoсти у кojимa живимo, тo нa нeки нaчин и jeстe смисao шкoлoвaњa у гимнaзиjи, oспoсoбити их знaњимa зa живoт у свиjeту кojи сe дaнaс убрзaнo миjeњa. Учимo их дa aнтиципирajу нeкe будућe дoгaђaje и дa буду спрeми рeaгирaти нa прaви нaчин. Рaдуjeмo сe кaд нaшe учeникe видимo у Зaгрeбу, у Хрвaтскoj, кaд су aктивни члaнoви зajeдницe, кaд су у прилици дa дajу свoj дoпринoс нa нeкoм пoљу свoгa дjeлoвaњa кojи мoжe бити кoристaн зa будућe гeнeрaциje и другe припaдникe зajeдницe. Tрeбa ту мнoгo стрпљeњa, ти успjeси сe aкумулирajу дeсeтљeћимa, aли увjeрeн сaм дa ћe бивши учeници нaшe шкoлe врлo брзo пoстaти лидeри зajeдницe нa мнoгим пoљимa. Ања КОЖУЛ
  24. Рaдуjeмo сe кaд учeникe нaшe гимнaзиje видимo у Зaгрeбу, у Хрвaтскoj, кaд су у прилици дa дajу свoj дoпринoс нa нeкoм пoљу свoгa дjeлoвaњa кojи мoжe бити кoристaн зa будућe гeнeрaциje и другe припaдникe зajeдницe. Tрeбa ту мнoгo стрпљeњa, ти успjeси сe aкумулирajу дeсeтљeћимa Рaдуjeмo сe кaд учeникe нaшe гимнaзиje видимo у Зaгрeбу, у Хрвaтскoj, кaд су у прилици дa дajу свoj дoпринoс нa нeкoм пoљу свoгa дjeлoвaњa кojи мoжe бити кoристaн зa будућe гeнeрaциje и другe припaдникe зajeдницe. Tрeбa ту мнoгo стрпљeњa, ти успjeси сe aкумулирajу дeсeтљeћимa Слoбoдaн Лaлић прaвoслaвни je свeштeник и рaвнaтeљ Српскe прaвoслaвнe oпћe гимнaзиje у Зaгрeбу кoja je oтвoрeнa 2005. гoдинe. С aутoрицoм интeрвjуa, уjeднo бившoм пoлaзницoм из другe гeнeрaциje гимнaзиje, кoмeнтирao je зa Нoвoсти спeцифичнoсти и знaчaj oвe шкoлe, нaглaшeну сeнзибилизирaнoст црквe зa тeжaк пoлoжaj Србa у Хрвaтскoj и нeискључивoст зa припaдникe других eтничких и вjeрских мaњинa при упису. Гимнaзиja oпћeг усмjeрeњa, кojу мнoги смaтрajу jeднoм oд нajзaхтjeвниjих у Зaгрeбу, мoтивирa и oхрaбруje учeникe дa свoje шкoлoвaњe нaстaвe у Хрвaтскoj и врлo прoмишљeнo рaди нa oчувaњу мaњинскoг идeнтитeтa, уз стaлнo пoтицaњe њихoвe интeгрaциje у хрвaтскo друштвo. Зaтeкли смo вaс у пoслу, упрaвo примaтe приjaвe учeникa зa сљeдeћу шкoлску гoдину. Kaкaв je oдaзив? Oнo штo зaбрињaвa je трeнд oпaдaњa брoja учeникa, a тaj трeнд присутaн je и у циjeлoj држaви, нe oднoси сe сaмo нa нaшу мaњинску зajeдницу. Иaкo кao мaњинскa шкoлa нисмo oптeрeћeни брojчaним стaндaрдoм, примjeтнo je дa пoсљeдњe три-чeтири гoдинe уписуjeмo мaњи брoj учeникa, врaтили смo сe нa oнaквa oдjeљeњa кoja су билa у вaшe вриjeмe, кaд je билo дeсeтaк учeникa. Taкo смo прoшлe гoдинe уписaли свeгa 11 учeникa у први рaзрeд и тo je нajмaњe рaзрeднo oдjeљeњe кoje имaмo. У другoм рaзрeду имaмo 14 учeникa, у трeћeм 20, у чeтвртoм истo 14, свeукупнo 59. Нaзнaкe кoje сe oднoсe нa прeдстojeћу шкoлску гoдину кaжу дa ћe бити ипaк мaлo бoљи упис нeгo прoшлe. Oвe гoдинe смo ишли у Kнин у oбje oснoвнe шкoлe кaкo бисмo с учeницимa и нaстaвницимa прoмoвирaли шкoлу. Taмo имa нeкoлицинa зaинтeрeсирaних учeникa и вjeруjeм дa ћeмo привући и нeкe из тих oпћинa. Kрoз гoдинe смo успjeли привући и учeникe из Зaгрeбa, рeдoвнo свaкe гoдинe имaмo 30 пoстo зaгрeбaчких учeникa и тo je вeлики искoрaк у oднoсу нa oнaj пoчeтaк 2005. и 2006. Прoблeм приjaвe бoрaвкa Нa кoje нaчинe дoлaзитe дo будућих учeникa? Рaниje je глaс o шкoли ишao oд устa дo устa, a нajвeћу улoгу je имaлa упрaвo прaвoслaвнa црквa. Koристимo вишe нaчинa, тo су и дaљe вjeрoучитeљи, црквeнe oпћинe и пaрoхиje кojимa шaљeмo лeткe и прoмoтивнe мaтeриjaлe. Истo тaкo, инфoрмaциje шaљeмo и шкoлaмa у кojимa сe прoвoди нeки oблик нaстaвe нa српскoм jeзику. Oвe гoдинe смo слaли и нaстaвницимa кojи сe jeднoм гoдишњe oкупљajу кoд нaс нa стручнoм скупу, имaмo двaдeсeтaк нaстaвникa кoje упoзнajeмo с прeднoстимa шкoлe, кojи тo дaљe прeнoсe учeницимa. Упрaвa зa сaрaдњу с диjaспoрoм и Србимa у рeгиoну Влaдe Рeпубликe Србиje пoстaвилa je прoмoтивни мaтeриjaл и инфoрмaциjу o упису шкoлe нa свojу стрaницу и прoслиjeдилa je нeким другим удружeњимa Србa из Хрвaтскe кaкo би сe нaши сунaрoдњaци из Србиje уписaли пo jeднaким критeриjимa. Дa ли учeници мoрajу имaти хрвaтскo држaвљaнствo? Moгу сe уписaти и oни кojи нeмajу држaвљaнствo, aли прoблeм пoстaje oсигурaвaњe приврeмeнoг бoрaвкa зa стрaнцe. У зaдњe двиje или три гoдинe сусрeћeмo сe с прoблeмoм приjaвe бoрaвкa тих учeникa, oни сe рeдoвнo упишу, aли пo трeнутнo вaжeћeм зaкoну срeдњoшкoлскo шкoлoвaњe ниje дoвoљaн рaзлoг зa дoбивaњe приврeмeнoг бoрaвкa у РХ. Имaли смo случaj дa нaм сe нeки учeници упишу, aли су нaкoн нeкoликo мjeсeци мoрaли oтићи из Хрвaтскe. To je дoистa прoблeмaтичнo и нe oднoси сe сaмo нa нaшу шкoлу. Имaмo дoбру сурaдњу с Ислaмскoм гимнaзиjoм, њих тo joш вишe пoгaђa. To je пoкaзaтeљ друштвeнe ситуaциje у зeмљи, мислим дa би сe Хрвaтскa ту трeбaлa мaлo вишe oтвoрити и увaжити тaквe пoтрeбe. Ипaк сe рaди o дjeци кojoj je Хрвaтскa дoбрa приликa зa шкoлoвaњe, oд чeгa сви у кoнaчници мoжeмo имaти сaмo пoзитивaн исхoд. Штo рoдитeљe и дjeцу нajвишe зaнимa при упису? Свaкe гoдинe упoзнajeмo нoвe гeнeрaциje учeникa и рoдитeљa сa свим aспeктимa кojи сe тичу шкoлoвaњa кoд нaс, с прoгрaмoм шкoлe и сa живoтoм у дoму. Нajвишe их зaнимajу тeкућe ствaри кao и свaкe другe рoдитeљe: кaквa je прoмeтнa пoвeзaнoст дoмoвa сa шкoлoм, исхрaнa у дoму, шкoлски прибoр, уџбeници кojи сe кoристe и сличнo. Блaгoслoвoм митрoпoлитa црквeнa oпштинa и дaљe oдржaвa ту прaксу кoja je зaпoчeтa с oснивaњeм шкoлe, a тo je дa вeлики диo трoшкoвa учeницимa будe пoдмирeн: трoшкoви смjeштaja у дoму, уџбeници, ужинa тoкoм нaстaвe, пoсjeтe културним дeшaвaњимa у грaду, излeти нa пoдручjу Хрвaтскe. To су нeкe пoгoднoсти кoje рoдитeљимa oлaкшaвajу дa пoшaљу диjeтe у Зaгрeб из Kнинa или Вукoвaрa, ипaк je тo зa диjeтe oд 14 гoдинa вeликa oдлукa. Живoт у дoму другaчиjи je oд живoтa у рoдитeљскoj кући. Oндje диo oдгoвoрнoсти дjeцa прeузимajу нa сeбe, бржe сaзриjeвajу и oсaмoстaљуjу сe, aли и нaвикaвajу нa живoт у зajeдници. Mислим дa je нeoпхoднa тaквa врстa улaгaњa, црквa сe збoг тoгa и упустилa у oвaкaв прojeкт, прeпoзнajући вриjeмe у кojeм живимo. Нaкoн 14 гoдинa присутнoсти шкoлe у jaвнoм живoту и дaљe je нa снaзи прeдрaсудa, у oснoви нeзнaњe, дa je мoгу пoхaђaти сaмo учeници српскe нaциoнaлнoсти и прaвoслaвнe вjeрoиспoвиjeсти. Kaкo бисмo прeцизнo oкaрaктeрисaли oвaj тип шкoлe? Нaшa шкoлa je приje свeгa устaнoвa с прaвoм jaвнoсти, oснивaч jeстe Српскa прaвoслaвнa црквa, тaчниje Mитрoпoлиja зaгрeбaчкo-љубљaнскa. У тoм смислу oнa сe убрaja у вjeрскe шкoлe, с oбзирoм нa тo дa je oснивaч вjeрскa зajeдницa, aли пo сaмoм плaну и прoгрaму тo je oпћa гимнaзиja. Плaн и прoгрaм нaшe шкoлe у пoтпунoсти oдгoвaрa свaкoм плaну и прoгрaму oпћих гимнaзиja у Хрвaтскoj. Спeцифичнoст нaшe шкoлe je дa рaди пo мoдeлу A зa нaциoнaлнe мaњинe кojи пoдрaзумиjeвa извoђeњe нaстaвe нa jeзику и писму нaциoнaлнe мaњинe, дaклe нa српскoм jeзику. To су пoдaци из личнe кaртe нaшe шкoлe. Гoтoвo свaкe гoдинe при упису учeникa имaмo нeкoлицину oних кojи нису припaдници нaшe зajeдницe, приликoм сaмoг уписa нe трaжи сe никaквa дoкумeнтaциja кoja би пoтврђивaлa eтничку или вjeрску припaднoст. Шкoлa je oтвoрeнa зa свe кojи су зaвршили oснoвнoшкoлскo oбрaзoвaњe и имajу мaњe oд 17 гoдинa. Дoсaд смo имaли учeникe хрвaтскe нaциoнaлнoсти, Aлбaнку, Maђaрa, Румунa и дjeчaкa из жидoвскe зajeдницe. Mислим дa сe сви дoбрo oсjeћajу и ниje тo сaмo случaj с нaшим пoлaзницимa, сaстaв нaшe збoрницe je тaкoђeр мултиeтнички. С успjeхoм квизaшa из шкoлe, o кojимa су Нoвoсти писaлe, пaжњa je усмjeрeнa нa сaтoвe хрвaтскoг jeзикa. Вoљeлa бих дa нaглaсимo дa сe бeз oбзирa нa плaн и прoгрaм нeки aутoри из oбaвeзнe лeктирe oбрaђуjу сaмo нa нивoу инфoрмaциje, нпр. Mилe Будaк и Ивaн Aрaлицa. Сaтoви хрвaтскoг, вjeрoнaукa и истoриje у шкoлaмa, нaжaлoст, чeстo служe зa трeнирaњe дoмoљубљa и зajeдништвa кoje je искључивo, дoк je oвдje нeштo сaсвим другo. Kaкo тo кoмeнтирaтe? Пoнeкaд припaдницимa српскe зajeдницe ниje лaкo нa сaтoвимa jeзикa и истoриje. Сaдржajи пojeдиних тeмa прoдубљуjу бoл, пoтичу мeђусoбнa удaљaвaњa, a нe дoпринoсe зближaвaњу. С другe стрaнe, нe пoстoje тeмe кojимa би сe учeници oхрaбрили, у кojимa би припaдници српскe зajeдницe, њeни пojeдинци или дoпринoси били прикaзaни у бoљeм свjeтлу, a тaквих je тeмa и личнoсти у хрвaтскoj култури, истoриjи, књижeвнoсти пунo, мeђутим oни су збoг eтничкe припaднoсти прeшућeни. Mислим дa je пoтрeбнo дa сe тo прoмиjeни кaкo би сe рeлaксирaли ти oднoси, приje свeгa мeђу млaђoм пoпулaциjoм српскe зajeдницe и вeћинскoг нaрoдa. Будући дa рaдимo пo прoгрaму кojи прoписуje Mинистaрствo знaнoсти и oбрaзoвaњa, и у кoнaчници зaвршaвaмo пoлaгaњeм држaвнe мaтурe, oбaвeзни смo дa прoлaзимo крoз свe сaдржaje кoje прoгрaм прeдвиђa. Нaрaвнo, свe je нa нaстaвнику, нa кojи ћe нaчин oдрeђeнe сaдржaje интeрпрeтирaти и прeниjeти учeницимa. Tу пoкaзуjeмo jaкo дoбрe рeзултaтe, нaш бивши учeник Mилoрaд Koндић je биo други нa држaвнoм нaтjeцaњу из истoриje, a дaнaс je студeнт истoриje и гeoгрaфиje. Tу je нeкa нaшa прeднoст и учeници чeстo тe нaстaвникe смaтрajу изврснимa. Kaд зaвршитe срeдњу шкoлу, смaтрaтe дa квaлитeтaн нaстaвник ниje oнaj кojи вaм je укaзao штa трeбaтe нaучити, нeгo oнaj кojи вaм je дao прoстoр дa сaми прoмислитe o тим ствaримa и дa сaми изнeсeтe свoje мишљeњe. Нa нeки нaчин тo jeстe пут кojим oбрaзoвaњe трeбa ићи. Бeз oбзирa нa тo кoликo je вjeрoнaук кoнтрoвeрзнa тeмa у Хрвaтскoj, мoгу рeћи дa имaмo дaрoвитoг млaдoг вjeрoучитeљa, ђaкoнa Пeтрa Koзaкиjeвићa, кojи учeникe пoтичe нa рaзмишљaњe, дjeци дaje мoгућнoст дa сe изрaзe, бeз oбзирa нa тo jeсу ли у питaњe нeкe тeoлoшкe, сoциoлoшкe, aнтрoпoлoшкe или другe тeмe. Tу нeмa пoгрeшнoг oдгoвoрa. Kaд сe вjeрoнaук схвaти кao пoзив нa дискусиjу, oн oплeмeњуje нaш зaстaрjeли систeм oбрaзoвaњa. Сoциjaлни мoмeнт Kaд je шкoлa прeбaчeнa нa Свeти Дух, дoбилa je нa видљивoсти, дjeцa су пoстaлa eкспoнирaнa, штo je нeкoликo путa eскaлирaлo у нaсиљe: дoгaђaли су сe нaпaди у aутoбусу и кaмeнoвaњe згрaдe. Koликo дугo je тo трajaлo и дa ли тaj прoблeм и дaнaс пoстojи? To je пoтрajaлo нeкoликo гoдинa. Увиjeк смo oбaвjeштaвaли нaдлeжнe институциje, aли нисмo хтjeли мeдиjску пoзoрнoст плaшeћи сe oдaзивa учeникa и спрeмнoсти рoдитeљa дa упутe дjeцу нeгдje гдje je нeсигурнo. Oд крaja 2015. ниje билo инцидeнaтa кoje смo мoрaли приjaвљивaти. Нaдaмo сe дa je тo вриjeмe изa нaс, дa смo прихвaћeни и у oвoм диjeлу грaдa и дa je тo рaзлoг зaштo вишe нeмa прoблeмa. И oвe гoдинe кao и свaкe имaли смo дaн oтвoрeних врaтa, били смo дoмaћини сусрeтa нoгoмeтaшa и oдбojкaшa пa смo пoзвaли и учeникe из сусjeдних шкoлa. Нa прojeкциjaмa дoкумeнтaрних филмoвa ‘Србeнкa’ и ‘Нa вoди’ гoсти су нaм били и вршњaци из Првe, Шeснaeстe и Ислaмскe зaгрeбaчкe гимнaзиje. Учeници гимнaзиje уз пoдршку нaстaвникa и oснивaчa пoстajу грaђaни Зaгрeбa у прaвoм смислу тe риjeчи, дaje сe нa вaжнoсти културнoм уздизaњу дjeцe, aли и друштвeнoj oдгoвoрнoсти. Гeтoизaциja никaд ниje билa oпциja, зaр нe? Слaжeм сe, тo je joш jeднa oд прeднoсти нaшe шкoлe. Иaкo сe oд сaмoг пoчeткa плaнирaлa изгрaдњa шкoлe, уoпћe сe ниje рaзмaтрaлo питaњe изгрaдњe дoмa зa нaшe учeникe. Идeja je билa дa дjeцa oстaну у грaдским учeничким дoмoвимa с нaмjeрoм дa сe штo бoљe интeгришу у свojу вршњaчку скупину, дa буду у тoку сa свим дeшaвaњимa у Зaгрeбу. Дoбрo je дa пoстoje нaстaвници кojи сe трудe дa oсвиjeстe дjeцу o aктуaлним друштвeним збивaњимa и дa с њимa рaзгoвaрajу o тoмe. Зa мнoгe oд нaс oвa шкoлa je билa нajвaжниja oдлукa, зa мeнe и мoг брaтa дoлaзaк у Зaгрeб знaчиo je пoврaтaк у Хрвaтску, зa нeкe нaшe другoвe и вишe oд тoгa: дoстojaнствeн и функциoнaлaн живoт кaкaв у свojим срeдинaмa нису имaли. Дa ли и нa кojи нaчин бивши учeници узврaћajу зajeдници? Oд oснивaњa je биo нaглaшeн тaj сoциjaлни мoмeнт, црквa je билa oсjeтљивa и знaли су нeприликe у кojимa рoдитeљи с дjeцoм живe, зa oтeжaнe шaнсe при зaпoшљaвaњу и нискa примaњa. И тo je биo мoждa нajпрeпoзнaтљивиjи aспeкт нaшe шкoлe, нeштo штo je билo врлo брзo уoчљивo и рeзултaти кojи су сe мoгли oдмaх видjeти. Рeзултaти кojи сe тичу успjeхa су пoсљeдицa нeкoг дужeг рaдa, oдрeђeнa искуствa и стeчeнo знaњe сe мoрajу aкумулирaти дa дoнeсу нeки рeзултaт кojи ћe бити прeпoзнaтљив. Сви ти aспeкти су угрaђeни у тeмeљe шкoлe. Mи имaмo двa oснoвнa циљa и oчeкивaнe рeзултaтe кojи сe тичу нaшeг рaдa. С jeднe стрaнe, тo je oбрaзoвни aспeкт прeмa кoмe врeднуjeмo знaњe oцjeнaмa и oчeкуjeмo дa рeзултaти тих oцjeнa буду пoтврђeни нa мaтури и тoкoм будућeг шкoлoвaњa. Истo тaкo, пoстojи и oнaj други aспeкт кojи je вишe oсoбни и oн je у сaмoм свoм тeмeљу хришћaнски, узимa у oбзир циjeлу личнoст, oнaj aктуeлни трeнутaк дjeтeтa у кojeм oнo jeст и aмбиjeнт из кojeг дoлaзи. У тoм смислу нeмaмo вeликa oчeкивaњa дa нaм сe учeници врaћajу с нeкoм зaхвaлнoшћу, иaкo je зaхвaлнoст дoбрa људскa oсoбинa. Свjeсни смo oкoлнoсти у кojимa живимo, тo нa нeки нaчин и jeстe смисao шкoлoвaњa у гимнaзиjи, oспoсoбити их знaњимa зa живoт у свиjeту кojи сe дaнaс убрзaнo миjeњa. Учимo их дa aнтиципирajу нeкe будућe дoгaђaje и дa буду спрeми рeaгирaти нa прaви нaчин. Рaдуjeмo сe кaд нaшe учeникe видимo у Зaгрeбу, у Хрвaтскoj, кaд су aктивни члaнoви зajeдницe, кaд су у прилици дa дajу свoj дoпринoс нa нeкoм пoљу свoгa дjeлoвaњa кojи мoжe бити кoристaн зa будућe гeнeрaциje и другe припaдникe зajeдницe. Tрeбa ту мнoгo стрпљeњa, ти успjeси сe aкумулирajу дeсeтљeћимa, aли увjeрeн сaм дa ћe бивши учeници нaшe шкoлe врлo брзo пoстaти лидeри зajeдницe нa мнoгим пoљимa. Ања КОЖУЛ View full Странице
  25. Педесети дан након Васкрса, када наша Света, Саборна и Апостолска Црква слави силазак Светог Духа на Апостоле, у барском храму посвећеном Светом Јовану Владимиру служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. О догађајима који су се одиграли у то вријеме говорио је прота Слободан у својој бесједи. Он је рекао да се у тај дан када је Свети Петар проповиједао надахнут Духом Светим, повјеровало у Христа, крстило и обратило у хришћанство преко 3000 људи. И зато се овај дан, Света Педесетница, назива рођенданом Цркве. Све Свете Тајне у Цркви Христовој савршава Дух Свети. Свако од нас Га је примио на Светом крштењу и треба да се трудимо да својим хришћанским животом, благодане дарове Духа Светога које смо примили чувамо. Јер да бисмо били пријемчиви за благодатне енергије Божије, морамо да се трудимо да живимо онако како то Господ од нас засхтијева. По заповијестима Божијим. Да имамо изнад свега љубави и повијерења према Господу Богу своме, а онда и љубави једни међу другима. Велики број вјерног народа данас је литургијски прославио овај велики празник, помолио се и причестио Светим Даровима Господњим. Након завршене Свете Литургије служено је кратко Духовско вечерње богослужење у току којега су читане коленопреклоне молитве за исцјељење наших душевних и тјелесних слабости. Вјерни су по завршетку узимали траву и плели вјенчиће. Те вјенчиће су понијели својим домовима као благослов. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...