Претражи Живе Речи Утехе

Ријеч о књизи Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа- народ, језик, црква, држава“, протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића у Никшићу, дана 20. фебруара. По хришћанском схватању људска историја није просто след догађаја, већ догађање са једним одређеним циљем. Зато историја није просто и једино описивање догађаја из прошлости, већ проналажење њиховог смисла. Долазак Христов и Његово присуство у свијету, уводе нову перспективу у вријеме. Вјечност нам се даје у садашњости и сваки тренутак у историји поприма есхатолошки карактер. Док је стари Израиљ био заокупљен спасоносним јављањима Божијим у времену и историји, у Новозаветној Цркви вријеме и историја су усмерени према вјечности. Христос је својим животом и својим учењем, својом смрћу и Васкрсењем дао човеку перспективу вјечности, што је у ствари и циљ историје. Библијски историчари посматрају и оцењују прошле догађаје у контексту коначног циља историје, а циљ је спасење човјека и свијета у Христу. То се спасење остварује у Цркви и кроз Цркву, као сједињење свих људи и целокупне природе са Богом у Христу. Отуда су библијска и црквена историја Божанска историја. Оне говоре о Божијој дјелатности у историји ради остварења коначног циља историје, почевши од стварања свијета и човека, па до последњег догађаја – ослобођења човека и природе од гријеха и смрти кроз њихово сједињење с Богом у Христу. Значи, циљ историје човјека и свијета за хришћане је Царство Божије, односно Црква обухваћена и вођена Христом и улазак свијета у Цркву као Царство Божије, у коме ће он бити ослобођен од смрти. У књизи Црна Гора кроз историјска документа, народ, језик, црква, држава која представља једно озбиљно и надасве корисно дјело вишегодишњег труда њеног аутора Јована Маркуша у једном дијелу управо говори о једној таквој Цркви и њеној историји. Моје излагање ће ићи у два правца која су по мени најбитнија у данашње вријеме када говоримо о Цркви у савременој Црној Гори. То су континуитет постојања цркве на овим просторима са посебним нагласком од самосталности српске архиепископије успостављеној и утемељеној прије осам вјекова и контринуитет светосавске традиције која је дубоко уткана у Црну Гору. Ова књига кроз разне изворе, документа, чињенице, копије и илустрације је потврда вишевјековног непрекинутог континуитета богослужбеног живота Православне Цркве у Црној Гори, са свим различитим и светотајинско-литургијским и историјско-социјалним изазовима пред којима се она налазила у свом вишевјековном постојању. Она је свједочанство да су православље и Црква у Црној Гори присутни од 4. вијека када се датирају почеци хришћанства на подручју данашње Црне Горе, преко древних епископија Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, преко Светога Саве и Епископија Зетске, Хумске и Будимљанске, цара Душана када је и уздигнута у ранг митрополије, а увијек у канонском припадању и јединсту поменутих епархија Архијепископији Жичкој, потом Архијепископији Пећкој и Пећкој Патријаршији, тј. Српској Православној Цркви. И управо мноштво свеједочанства овог континиутета доноси нам Маркуш у својој књизи. Ту ћемо наћи да је свети Сава је основао Зетску, Хумску и Будимљанску Епископију 1219. године. Зетска је услед различитих околности више је пута мијењала своје сједиште. Пречиста Крајинска манастир, манастир Врањина на острву на Скадарском језеру све док владари из династије Црнојевића не пренесу сједиште Зетске Епископије, односно Митрополије, на Цетиње гдје 1484. године подижу и манастир гдје је њено сједиште и мјесто устоличења њених митрополита до данас. Након 1776. године па све до почетка 20 вијека, Митрополија остаје једини дио Пећке патријаршије који није признао власт фанариота. Најјаснији доказ за то је титула егзарха Пећког трона коју носе цетињски митрополити још од 1750. године. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. У овој књизи наћи ћемо још да је Митрополит Василије у својој Историји Црне Горе набројао себе са осталим архијерејима пећке патријаршије. Даље налазимо да је први помен у историји Црне Горе из 1504. када се зетски митрополит титулише као црногорски и приморски. Овај запис митрополита Романа а факсимил тог записа налазимо у Маркушевој публикацији је из рукописне књиге Молитвеник који се данас налази у бечкој националној библиотеци. Из ватиканских докумената из 1640. и 1643. јасно се види да је митрополија црногорска тих година дио Пећке патријаршије. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. Свети Сава је вјековима дубоко уткан у црквено, црквеноправно, просвјетно, књижевно, језичко и културно биће Црне Горе. Формирање култа светог Саве у средњовјековној Зети, Боки, Полимљу, Хуму и осталим крајевима данашње Црне Горе отпочело је веома рано и има свој континуитет кроз вјекове до данашњих дана. Прије свега у историјској науци је познато да је Стефан Немања отац светога Саве рођен у Рибници, на ушћу ријеке Рибнице у ријеку Морачу, у данашњој Подгорици, гдје су и данас видљиви остаци зидина града. Запис из животописа свог оца Стефана Немање тј. светог Симеона Мироточивог гласи: „Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем ктитору господину Симеону, од рођења његова до смрти. Рођење његово било је у Зети на Рибници. Осим те чињенице постоје многа свједочанства која нам преноси Мркуш а која несумњиво говоре о значају и присуству светог Саве у нашем народу у Црној Гори. Светосавска и традиција Немањића у Црној Гори је велика. Међутим, оно што је најзначајније је то да је Свети Сава своме народу у Црној Гори оставио најпоузданију вриједносну оријентацију, и то оријентацију око олтара и Христове жртве, одакле исходи све што је везано за светог Саву и Светосавље. И управо око олтара као мјеста Литургијског сабрања из којега све извире и у који све увире, свети Сава је прослављан као заштитник народа и државе. Ова књига је и најновија потврда кроз коју ћемо видјети да када говоримо о Црној Гори и прослављању и утицају светога Саве да ниједна личност није више присутнија но што је дјело и мисао Светога Саве на читавом простору данашње Црне Горе. Коријени његовог дјела су дубоки и генетски су усађени у душу народа. Ти коријени су разноврсни и многобројни. У Цетињском љетопису се каже да је Свети Сава основао архиепископију у Зети 1220. године. У календарима Молитвеника/ Требника како Вуковићевом из 1538/40, тако и Црнојевића из 1495/6, уписани су у јануару свети Сава Српски, у фебруару свети Симеон Мироточиви. Дакле, неспорно је да се и у вријеме Црнојевића литургијски прослављао свети Сава и остали светитељи светородне лозе Немањића. Све то налазимо у овој књизи коју представљамо. Налазимо и фотографије страница службе са иконама светитеља у Празничном минеју, који је такође штампао Божидар Вуковић 1536-38. Даље је Маркуш публиковао странице календара од Грлице до календара владе у изгнанству у којима је уписам молитвени спомен Немањића. Даље ћемо наћи многе помене и прославе Светога Саве у пјесама, уставима, и устројствима школа, читанкама, наставним уџбеницима, прославама и државним а нарочито школским славама почев од књаза Данила па све до краља Николе. Треба напоменути да Цркава и манастира њему посвећених у Црној Гори је знатан број и да највећи број храмова и манастира посвећених светом Сави у епархијама Српске православне цркве се налази у Митрополији црногорско-приморској, а територијално на Црногорском приморју. Што се тиче световног прослављања у ондашњој Кнежевини Црној Гори, прослављен је свети Сава први пут на Цетињу 1856. Чула се химна „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. Касније, како су се оснивале школе, нарочито од 1884, свети Сава прослављао се редовно као школски патрон. Многобројне фреске и иконе овога светитеља настале су у Црној Гори. Најпознатија је његова икона у манастиру Морачи гдје су представљене сцене из његовог живота. Темељ црквеног постојања јесте да вјерно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог поријекла и развоја. Из свега приказанога у овој књизи јасно да дјела и допринос светога Саве превазилазе границе њиховог времена, задобијајући свевремени значај за будућа поколења и њихове егзистенцијалне проблеме. Из свега реченог јасно је да је Православна Црква је примила своју веру од Отаца Цркве. Њена верност учењу Отаца чини темељ њеног идентитета. С обзиром да митрополити Црногорско-приморски никада нијесу довели у знак питања тај изворни црквени поредак, апостолско прејемство и заједништво; с обзиром да нијесу сами тражили положај у коме су се нашли, него им је наметнут силом прилика; с обзиром да су све чинили што је било до њих да се успостави поновни нормални црквени поредак за њих можемо рећи и да су били и да су и данас на питу светих отаца Цркве. Црква ходи унутар ковитлаца историјских промена, држећи свој поглед ка последњим догађајима, ка визији Царства Божјег. Колико међутим, Црква остаје верна овој визији, толико више шансе има да преживи у историји. Без обзира на изузетно сложене околности у оквиру којих се одвијао црквени живот у Црној Гори он је био увијек у процесу узрастања некада већем а некада мањем, и изграђивања Тијела Христовог. Ова књига је најбољи одговор онима који оспоравају данашњој Митрополији црногорско-приморској и епархијама да су настављачи континуитета оне три светосавске епархије које смо поменули. Она је најбољи одговор онима који желе да умање или скроз да избришу чињеницу да је Црква кроз историју Црне Горе била народна и државотворна, да је она стварала и уобличила и освештавала традиционални идентитет нашег народа и државе. Она је најбољи одговор свима онима који смартају да је светосавље фундаментализам и великосрпска религија без Бога. Она је одговор и онима који кажу да нема мјеста Светосављу у темељима савремене Црне Горе. На крају да закључим да овде у овој књизи је било истраживање истраживача из прве руке; било је као да се посматра грнчар за његовим точком, и дубоко се осјећа креативност истраживачког рада. Свијет историчара и истраживача не постоји тако да га свако види, већ неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости, што је Матица Српска друштво чланова у Црној Гори успјела овим својим великим издавачким подухватом. И баш на самоме крају закључујемо да Маркуш радио са највећом објективношћу и без икаквог прикривеног мотива, изузев жеље да се служи Богу кроз служење његовом народу. Извор: Ин4с

На празник Успења Пресвете Богородице, у храму Светога Јована Златоуста у Силбашу служена је света Литургија, којом је началствовао протојереј Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење презвитерâ Владимира Маркова и Слободана Ђурђића. Том приликом, отац Стевица је на основу одлукâ Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја, разрешио дужности оца Владимира Маркова, пароха силбашког, који је, по потреби службе, премештен за пароха при Светониколајевском храму у Каћу, а потом новорукоположеног презвитера Слободана Ђурђића увео у дужност привременог пароха при силбашком светом храму и представио верном народу, пожелевши му плодоносан рад на Њиви Господњој и повереној му парохијској заједници. Отац Слободан је заблагодарио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и представио се вернима сабраним на светој Литургији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, на празник Свете Марије Магдалине, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог архангела Михаила и освештао конак у Манастиру Светих мироносица у селу Дупило у Црмници. Звучни запис беседе У току Свете службе Божје Високопреосвећени владика је произвео у протопрезвитера оца Слободана Лукића, пароха црмничког, пожељевши му да још ревносније настави своје свештенослужење живоме Господу нашем Исусу Христу, приносећи себе на дар оним ријечима из Свете литургије: Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. “На то смо призвани сви, да живот свој предамо Христу Господу. И ти, као презвитер Цркве Божје, као провједник Јеванђеља, као служитељ Свете литургије, онај који приноси Свете дарове, призван си да управо у том Духу служиш у све дане свога живота Господу. Потрудио си се у ових десетак година овдје у Црмници у служењу Христу Богу нашем и надамо се у Господу да ће и ова награда да буде подстицај да још ревносније, још спремније, приносиш себе Христу Богу на дар, као и оне које ти је Господ повјерио да васпитаваш у страху Божјем, у вјери, нади и љубави да их приводиш Тијелу и Крви Господњој – Причешћу – и да их преко Светих тајни уграђујеш у вјечно и непролазно Царство Христа Бога нашега”, казао је Митрополит. Отац Слободан је заблагодарио, истичући да ову награду доживљава као велики благослов и позив на ревносније служење Христу и Цркви Његовој: “Молим се Богу, да да крепости и снаге да у том призвању истрајавам, да достојно послужим Цркви, народу, а уздам се у ваше молитве и благослов, молитве отаца браће и цијеле Цркве.” У архипастирском слову након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Архиепископ цетињски је казао да је све што је створено руком Божјом чудесно те да нема ничега у Божјој творевини што није свједочанство божанске доброте и љепоте. “У свему је Бог диван, али је посебно диван Бог живи и истинити у човјеку, у људском лику, јер у људском бићу Бог је уградио све дивоте и љепоте које је уградио у свеукупној својој творевини.Тако да онај који види човјека и сагледа га, он кроз њега, као малога, као мали свијет, микрокосмос, сагледава сав макрокосмос, сву величину божанску. Сва Божја творевина је присутна у човјеку, духовна и тјелесна, али човјек је и више од тога, он је биће створено по лику и подобију Божјем”, бесједио је владика Амфилохије. Нагласио је да је диван Господ у свему постојећем, диван је у човјеку, предиван и чудесан у личности Христа богочовјека и у личностима оних који су Његови, који су Му послужили кроз своју историју: “Диван је Господ у светим пророцима, светим апостолима, светим богоносним оцима, мученицима, мученицама кроз вјекове, у свима онима који су посвједочили Христа и својом људском природом и својим животом и својом мученичком смрћу, који су примили на себе христолики начин постојања, а Христос је рекао: Нисам дошао да Ми служе, него да служим и не само да служим људима него да живот свој положим за људе своје. То је Његова љубав која не тражи своје, која се само дарује”, казао је владика и додао да су на ту христолику љубав призвани сви који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, сви људи и сви земаљски народи. Међу онима који су Богу послужили посебно мјесто заузима равноапостолна Марија Магдалина. Како је казао, њен спомен је повод данашњег сабрања у овој древној светињи и још древнијој светињи која се налази недалеко од ове, а која је била посвећена овој угодници Божјој, гдје су се многи подвизавали и трудили да ходе путем Господњим, гдје су написане, преписане и преведене многе драгоцјене књиге. “Обновом ове светиње обнавља се и та древна светиња. Ове наше сестре које уграђују своју младост, живот, у обнову ове светиње, оне обнављају и спомен на ту древну светињу која је од најстаријих овдје на овим просторима саграђена у спомен Марије Магдалине, дивне и чудесне дјевојке коју је Господ исцијелио, истјерао из ње седам злих духова. Ослободила се тјелесно и духовно, уселио се Господ у њено срце, биће.” Подсјетивши да је Марија Магдалина међу првима повјеровала у Христа као Месију, Спаситеља, Искупитеља свијета, Митрополит Амфилохије је истакао да је она Господу служила заједно са Његовом Мајком и осталим женама мироносицама, док је проповједао Јеванђеље у Јерусалиму и на свим другим мјестима Свете земље Палестине. Када је Христос био распет потресена тим страшним догађајем, била је поред Њега, заједно са њима и Св. Јованом Богословом када су Господа сви ученици напустили. Марија Магдалина је прва која је дошла послије Христовога распећа и погребења на Његов гроб, прва којој се Васкрсли Господ јавио и послао је да ту велику истину коју је видјела јави и осталим ученицима. “И од тада па до краја свога живота Марија Магдалина је остала живи свједок у којој се Господ прославио. Свједочила је васкрслога Господа и сво њено житије послије тог догађаја је управо свједочење Њега васкрсклога из мртвих, Кога је она видјела, чула и опипала”, рекао је владика, подсјетивши да је она стигла и до цара римскога Тиберија и понијела му то свједочанство, поздрављајући га ријечима: Христос васкресе! Такође, Блага Марија је прва која је офарбала јаја као симбол Христовог васкрсења. Након резања славског колача Митрополит Амфилохије је за настојатељицу манастира Светих мироносица поставио сестру Лукију, која је дошла из манастира Рустово и своју родитељску кућу претворила у манастирски дом, а чији су преци себе такође уградилу у ову светињу. Митрополит је говорио и о значају манастира Рустово, који је постао огњиште духовног рађања из чије свете обитељи је рођен и овај и Манастир Светог Василија Острошког у Улцињу. Митрополит црногорско-приморски је освештао конак Манастира Светих архангела и Свете Марије Магдалине, истичући да је то наставак великога дијела још од времена Светог Андреја Првозваног, који је овдје проповиједао Јеванђеље, затим Војислављевића и свих оних који су уградили себе у лавру Светих Архангела Михаила и Гаврила и лавру Свете Марије Магдалине која поново васкрсава и обнавља се. “У Цркви Божјој све је у знаку Христовог распећа, што значи у знаку страдања, подвига, али и у знаку васкрсења.То је тајна личности Христове, Христа богочовјека, то је тајна Цркве Његове сараспете Њему и сараспињане кроз вјекове, као и у наше вријеме и у ове наше крајеве свуда, па и овдје у Дупилу”, рекао је владика. Појашњавајући да је Црна Гора била сва крштена и за вријеме књаза Николе и послије њега, Митрополит је нагласио да, нажалост, данас има доста Црногораца који себе проглашавају за “монтенегрине” и који више неће да припадају тим Црногорцима краља Николе, црмничког војводе Маше Ђуровића, 70 Дупиљана и других великих људи који су жртвовали себе за ову светињу: “Ова обитељ васкрсава и кроз њу васкрсава све што је свето и честито кроз вјекове од Војислављевића па до наших времена. Обнављају се преко ове свете обитељи не само они који ће да живе и који живе у њој, него се обнавља и древно предање Светога апостола Андреја, Војислављевића, Светих отаца наших Немањића, Балшића, Црнојевића и Петровића. Све се то обнавља преко обнове наших душа часним крстом. Преко обнове овдашње светиње, Дупило постаје познато читавом свијету”, казао је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Због одржавања традиционалне литије која је синоћ прошла улицама Бара у част Светога Јована Владимира небеског заштитника града, протојереј-ставрофор Слободан Зековић дао је јутрос изјаву у ЦБ Бар коју преносимо интегрално: ЗАПИСНИК О ОБАВЈЕШТЕЊУ ПРИМЉЕНОМ ОД ГРАЂАНИНА Изјава Архијерејског намјесника Барског господина Слободана Зековића од 05.06.2020. године диктирана на записник службеницима МУП-а ЦБ Бар. Започето дана 05.06.2020. године у 08.05 часова. На питање полицијског службеника: Поводом којег црквеног празника је Митрополија Црногорско-приморска – Црквена Општина Бар организовала служење молебана у Саборном храму Светог Јована Владимира а након тога литију градским улицама? У склопу традиционалне манифестације ”Дани Св. Јована Владимира” која се одржавала од 31.05.2020. године до 04.06.2020. године, због опште епидемиолошке ситуације у Црној Гори програм манифестације сведен је искључиво на литургијска сабрања. Изостављени су уобичајени пратећи садржаји и разноврсна културна дешавања. Централни дан ове прославе био је 04.06.2020. године када се и прославља празник Св. Јована Владимира. У јутарњим часовима служена је света литургија у Саборном храму Св. Јована Владимира на Тополици, а послије подне у 18.00 часова у истом Храму служен је молебан како је и било најављено у овогодишњем програму прославе. Традиционална литија која се одржава већ више од 20 година на овај дан овога пута није била најављена нити планирана. Последњих 10-ак дана сви свештеници у Бару међу којима сам и ја добијали смо небројено велики број позива од стране наших вјерника и суграђана који су се интересовали за одржавање литије која за све њих представља велики благослов и најсвечанији догађај у години. Да ли сте упознати са мјерама Националног координационог тијела Владе Црне Горе, односно Наредбама Министарства здравља за предузимање привремених мјера за спречавање уношења у земљу, сузбијање и спречавање преношења новог Корона вируса а које се тичу јавног окупљања са јасно дефинисаним упутством за вјерске објекте-цркве, као и да на отвореном и затвореном простору може бити највише 200 лица која поштују физичку дистанцу најмање 2 метра и других препорука у складу са одговарајућим упутством Института за јавно здравље Црне Горе? Упознат сам дјелимично с обзиром да се те мјере из дана у дан мијењају. А званично као старијешина Храма нисам добио никакво званично упутство по том питању. А из средстава јавног информисања сам сазнао да је 02.06.2020. године проглашен крај епидемије. Да ли сте прије почетка службе путем разгласа или на било који други начин упозорили присутне грађане и вјернике на поштовање мјера Националног координационог тијела Владе Црне Горе? На улазу у Саборни храм постоји истакнуто обавјештење о поштовању свих мјера у вези спречавања вируса ”ЦОВИД-19”. Колико је по вашој процјени грађана и вјерника присуствовало служењу молебана а затим и учествовало у литији улицама Бара? По некој мојој слободној процјени било је око 200 грађана унутар Храма и исто толико у дворишту уз поштовање физичке дистанце. Како је вријеме одмицало придруживало се још грађана. Капацитет Храма је три хиљаде људи а дворишта тридесетпет хиљада људи. Када сте завршили са служењем молебана да ли сте путем разгласа или на било који други начин позвали окупљене грађане и вјернике да се разиђу? У току молебана пролазио сам кроз окупљени народ. Општи захтјев и тражење свих присутних је да се не прекида традиција него да се одржи свечана литија као и свих претходних година. Пошто сам процијенио да постоји реална могућност да већи дио сабраних вјерника крене самостално у молитвени ход и без свештеника сматрао сам као најодговорнији потез у датом тренутку да до краја будемо са народом и не дозволимо да било ко самостално без присуства свештеника поведе народ улицама града Бара. Дана 03.06.2020. године захтијевао сам састанак са начелником ЦБ Бар господином Магочевићем и командиром станице Предрагом Бушковићем. На том састанку обавијестио сам поменуте челнике полиције да постоји могућност и ако литија није организована и планирана, да добар дио вјерника поштујући традицију самостално крене у молитвени ход. Обавјестио сам начелника и командира полиције да ћемо ја и остали свештеници у том случају бити принуђени да будемо уз народ како би цијела ситуација била под контролом. Дана 04.06.2020. године када је на основу ситуације у Храму и око Храма процијењено да је тешко избјећи пролазак народа кроз литију отишао сам код господина Магочевића и Бушковића који су се налазили код Бензинске пумпе преко пута Храма и обавијестио их да ћемо на инсистирање народа кренути у кратки молитвени ход. Обавијестио сам их детаљно о путањи којом ће се молитвени ход кретати, а та путања је 3 пута краћа од уобичајене. Тако да констатација службеника полиције да овај молитвени ход њима није најављен није тачна. По повратку вјерног народа у Саборни храм лично сам преко разгласа позвао све присутне да се у миру разиђу својим кућама што су и учињели. Да ли сте путем друштвених мрежа позивали грађане да присуствују молебану у Саборном храму Светог Јована Владимира а након тога и литији градским улицама? Путем наше званичне Фацебоок странице обавијестили смо јавност о цјелокупном програму манифестације ”Дани Светог Јована Владимира”. Саставни дио тога програма био је молебан у Саборном храму дана 04.06.2020. године са почетком у 18.00 часова. Није било никаквог обавјештавања о литији пошто иста није била планирана нити организована. Да ли сте планирали организацију литије након одржавања служења молебана на дан 04.06.2020. године? Као што сам горе навео ове године литија није била планирана нити припремана. Како објашњавате присуство дјечјег хора Светог Јована Владимира? То није дјечји хор већ млађа постава КУД Свети Јован Владимира који су били обучени у народне ношње са циљем да у свечаном шпалиру дочекају Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија који је требао да дође на молебан али је у последњем тренутку отказао свој долазак због непланираних обавеза које није био у могућности да одложи. Како објашњавате унапријед припремљено возило са озвучењем у Порти Саборног храма Светог Јована Владимира? С обзиром да смо претходног дана обавијестили надлежне у полицији на постојање могућности самосталног поласка у литију вјерника без свештенства поменуто возило је било припремљено како би у случају потребе послужило да се окупљени народ може контролисати и да не би дошло до неких скандирања и слично. Да ли сте за организацију литије имали благослов хијерархијски надређеног свештенства? Одлуку о поласку на литију донијели смо у току служења молебана након процјене цјелокупне ситуације и нисмо тражили за то било какво одобрење од виших црквених власти. Касније сам добио информацију да се на појединим друштвеним мрежама преносила информација о наводном Митрополитовом благослову за литију што је најобичнија дезинформација. Који су све свештеници били ангажовани у организацији литије 04.06.2020 године и која је њихова појединачна улога? Није било никакве организације литије, све се дешавало у тренутку и спонтано а сва одговорност и упутства лично сам давао ја као старјешина Саоборног храма и Архијерејски намјесник Барски. У којој функцији су била физичка лица-грађани који су организовали трасу литије, блокирали раскрснице и градске саобраћајнице и усмјеравали саобраћај у ул. Јована Томашевића, ул. Владимира Роловића, ул. Обала 13. Јула, ул. Бранка Чаловића? С обзиром да је полиција у два наврата у току два дана била обавијештена о могућем поласку литије као и о траси кретања исте, професионална и морална обавеза полицијских службеника који су цијелом путањом пратили литију, међу којима су били господин Магочевић и Бушковић била је да осигурају безбједност окупљених грађана. Пошто они нису хтјели да испуне своју професионалну и моралну обавезу грађани су били приморани да се сами побрину о безбједности свих учесника овог молитвеног хода. При повратку литије на раскрсници улица Јована Томашевића и Владимира Роловића на очиглед полицијских службеника дошло је до инцидента када је један бахати возач великом брзином улетио у колону грађана која се кретала и том приликом окрзнуо једну жену и истом брзином наставио кретање не обазирући се на жену која је престрављено запомагала. Поуздано знам да је возило фотографисано али немам информацију да ли је накнадно полиција поступала по овом питању. Тај инцидент сматрам великим и неопростивим пропустом присутних припадника полиције. Ко је одобрио изношење црквених обиљежја и реквизита из Саборног храма Светог Јована Владимира и ко су лица која су носила горе наведена обиљежја? Изношење литијских барјака сам одобрио ја а исте су носили вјерници. Ко је био задужен за распоређивање и кореографију учесника литије; (мисли се лица са црквеним обиљежјима, возило са озвучењима, дјечји хор Светог Јована Владимира са пратећом кореографијом? Био сам задужен лично ја за све наведено. Ко је од свештенства предводио литију градским улицама? Ја као старјешина Храма. Констатација: Свој исказ желим да допуним личним мишљењем да поступање полиције и осталих надлежних институција дана 04.06.2020. године како у току одржавања саме литије тако и послије до касно у ноћ као и данашње саслушавање у просторијама ЦБ Бар представљају отворену дискриминацију и наставак систематског прогона Српске Православне Цркве, њеног свештенства и вјерног народа од стране актуелног режима у Црној Гори. Бројне одлуке НКТ-а су управо и донијете у функцији систематског прогона Српске православне Цркве, њеног свештенства и вјерног народа од стране актуелног режима у Црној Гори. Бројне одлуке НКТ-а су управо и донијете у функцији наставка прогона Српске Православне Цркве и на најгрубљи начин се злоупотребљавају од надлежних институција. Као доказ да се ради о дискриминацији наводим цјелодневне манифестације и јавна окупљања у Бару и другим градовима Црне Горе које су одржана 21.05.2020. године поводом прославе дана независности Црне Горе. И ако су тога дана у Бару и другим градовима одржана јавна окупљања и друге манифестације које су трајале од јутра до касних вечерњих часова, нико од организатора и учесника тих јавних окупљања није процесуиран и ако се радило о отвореном кршењу прописаних мјера НКТ-а које су тада биле неупоредиво строжије него дана 04.06.2020. године. Због оваквог поступања полиције и других надлежних институција бићемо приморани да затражимо заштиту од међународних институција које се баве заштитом људских права и слобода. Констатација адвоката: Приговарам на начин на који се испитује овај предметни догађај обзиром да прослава дана Св. Јована Владимира не представља само духовну традицију града Бара, већ су поједини њени сегменти уписани као културно добро државе Црне Горе код међународне организације УНЕСЦО. Значај непрекидног одржавања ове традиције макар и у скромној форми има тежину и даљег постојања и одржавања овог културног добра као дијела културне баштине државе Црне Горе и Православне цркве, не само на националном нивоу, него и у међународним размјерама. Као такав гест одржавања континуитета ове прославе у свим њеним сегментима представља јавни интерес и сматрам да су институције државе а нарочито МУП биле дужне да пронађу форму и начин како да се сви ови сегменти у постојећем стању, са постојећим ограничењима ипак одрже. Додао бих да код најшире лаичке па и стручне јавности постоји недоумица око тога које су мјере у одређеном тренутку на важности и снази, које од тих мјера представљају наредбу, које препоруку, а које су престале да важе. Истичем да је непрофесионално да представници институција овај догађај обрађују као кривични догађај прикупљајући обавјештења од грађана само због тога што је овај културни догађај одржан, а не због било које чињенице, околности и инцидента који заслужује крично-правну, прекршајну или било коју другу пеналну пажњу. Такође је непримјерено да се свештеници због вршења своје свештеничке дужности позивају да дају обавјештења као грађани у касним ноћним сатима, а тек након инсистирања бројних грађана у 06.00 часова. Предлажем да се у будућности овакве непријатне ситуације у потпуности искоријене јер оне не служе на част нити институцијама нити представљају примјену било ког закона, наредбе или правила па чак ни оних прописаних од стране Националног Координационог тијела. Завршено дана 05.06.2020. године у 09:50 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира у двадесетпрвој недјељи по Духовима служио је протојереј Љубомир Јовановић уз саслуживање протојереја-ставрофора Слободана Зековића и јереја Младена Томовића. Након Светог јеванђеља присутном народу се обратио отац Слободан. Тумачећи јеванђељске причу о сијачу, прота је казао да нас Господ и сам тумачећи ову Своју ријеч Светим апостолима, поучава да сијач који сјеме сије јесте Син Божији – Исус Христос који је из наручја Очевога са Небескога престола славе Своје сишао међу нас да нас просвети, очисти, преобрази и својом жртвом и љубављу васпостави људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека: „Изашао је Господ и на пространу њиву људских душа и срдаца почео да сије сјеме Своје спасоносне јеванђелске науке. И како тада, када је Господ почео да сије то божанско сјеме а послије Њега наставили његови ученици Свети апостоли и њихови наследници, тако до данашњега дана то сјеме пада на различиту земљу. На ону мање добру, камениту и ону у којој има трња и кукоља, па то сјеме често бива угашено. Али исто тако, пада то сјеме и на земљу добру и доноси велике плодове.“ Он је казао да се то сјеме науке јеванђелске проширило по целој васељени и на свих пет континената је родило добрим плодовима и да се то сјеме и наука јеванђељска шири и даље и тако ће бити до краја свијета и вијека: Подсјетио је отац Слободан да су пророци старозавјетни припремили ту њиву људских душа својом проповиједи, а апостоли наставили да узоравају: „Призвани смо и ми, сваки понаособ да уложимо труда да њиву своје душе и срца преоремо, уредимо и припремимо покајањем, вјером, молитвом, трпљењем, љубављу, надом, праштањем да би то сјеме јеванђелске науке пало на добру земљу и почело доносити добре и благословене плодове.“ Истакао је да кроз примјер светитеља које данас прослављамо видимо колика је благодат и сила ријечи Божије. Данас прослављамо Свету Пелагију и Свету Таису које су своју младост провеле у разврату и блудничењу. Када су чуле проповијед јеванђељску, ријеч Божију су прихватиле и кроз покајање се удостојиле да постану сасуди благодати Божије. „И ево кроз вјекове Црква Божија памти њихов спомен и молитвено им се обраћа да и нама, који такође често у гријех падамо и посрћемо, буду на помоћи и да и ми у своје срце и душу истински прихватимо реч Божију и по њој почнемо да живимо.“ Такође, данас прослављамо Сабор 365 Светих отаца седмог Васељенског сабора који су следујући оцима претходних васељенских сабора осудили све дотадашње јеретике-иконоборце који су зло сјеме јереси и богохулства сијали по људским душама: „Дакле следујући њима, Светим оцима које данас прослављамо, Преподобној Пелагији и Таиси, и свима светима који од памтивјека Богу угодише, и ми да се потрудимо да своје срце отворимо за Господа, за примање ријечи Божије, али онда ту ријеч Божију да држимо и по њој свој живот да устројавамо“, закључио је у својој пастирској проповједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Вјерни народ приступио је Светој тајни причешћа и сјединио се са Господом. Причешће је вршено из два путира, а након Свете службе сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ова историографска и теолошка студија на преко 200 страна расветљава вишевековни континуитет богослужбеног живота Православне цркве у Црној Гори, али пружа и значајан увид у различите светотајинско-литургијске и историјско-богословске изазове пред којима се налазио, посебно се везујући за период 18. и 19. века. Присутне је поздравио Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, а књизи су говорили проф. др Јелица Стојановић, проф. др Драго Перовић и аутор. Извор: Матица српска

Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Вишегодишњи старјешина Саборне цркве у Никшићу, од 2010. на дужности архијерејског намјесника никшићког, протојереј Слободан Јокић магистрирао је на Богословском факултету у Фочи, прошле године. Рад на тему Светотајински и литургијски живот Православне цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека је послужио као основа за настанак новообјављеног дјела. Преосвећени Епископ Јоаникије сматра да је штампање ове књиге изузетно значајан догађај, јер нас она уводи у Цркву, освјетљава корјене на којима смо насађени и помаже нам да разумијемо прошлост, да оно што је вриједно сачувамо и унапредимо, а према ономе што није од велике вриједности заузмемо правилан став, што је о. Слободан, оцијенио је Владика, и учинио. „Тематика књиге је обухватна. Срећа је што постоји доста извора, докумената, свједочанстава, нешто мање студија, на које се аутор могао ослонити. За похвалу је огромна марљивост, прави истраживачки рад. Тематика се, углавном, односи на онај период историје Митрополије црногорске када је она остала као „иза грома“, једини остатак испод Саве и Дунава од Пећке Патријаршије, послије њеног укидања 1766. године“, навео је Његово Преосвештенство. Кобну одлуку о укидању Пећке Патријаршије, подсјетио је Владика, коју су донијеле турске власти, а у којој је учествовала и јерархија Васељенске Патријаршије, црногорска Митрополија није прихватила. Неколико Митрополита црногорских и јерарси Српске Цркве, покушавали су да обнове Патријаршију, али се у томе није успјело. „Како је опстала Митрополија тешко је и данас разумјети, али њен углед је порастао зато што је опстала, што су на њеном челу били српски јерарси, а не грчки. Наш народ се због тога везивао понајвише за Митрополију црногорску, увијек је био одан са њеног подручја тој светој столици, али и других српских крајева. Међутим, она се није само задовољила тиме што је њен углед порастао, него је настојала да то у сваком смислу оправда и оправдала је“. „Црквени живот се, уз много искушења, сачувао у ономе што је суштинско и то отац Бобан сјајно свједочи. Светотајински живот, уз доста искушења и недостатака, се, ипак, сачувао, а то значи да се вјера сачувала што се види по конкретним плодовима. Управо тај архијереј, који је на својој кожи претрпио трагично укидање Пећке Патријаршије, Свети Петар Цетињски, као млади јерођакон је то преживио и остао је вјеран Пећком трону са надом да ће се опет успоставити. Његош је наставио његово дјело и тај ток светости од Светог Саве преко Светог Василија и Преподобног Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Преподобног Симеона Дајбабског до Светог Мардарија Либертвилског Ускоковића је непрекидан“, указао је Владика Јоаникије. Доц. др протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, који је био ментор при изради Јокићеве магистарске мастер тезе, сматра да ова књига представља синтезу историјских околности и црквено-богослужбеног живљења нашег народа у свеукупној Православној Цркви, конкретно у Митрополији црногорској у 18. и 19. вијеку. „Радостан сам да је та теза доживјела своју завршну форму и да се пројавила у пуној научно-истраживачкој светлости пред нама. Света Црква Божја има једно историјско кретање, свој живот у овом свијету, иако сама није од свијета, али носи последице свијета по заповијести и ријечи Господњој, а с друге стране она никада није била огољена као једна иституција, као заједница која је конгломерат индивидуа, него увијек као заједница, окупљена око Христа“. „Света Црква никада није постојала, нити може постојати ван богослужења, нити се може замислити, уколико жели да остане Црква Христова, Црква Православна. Такав је случај и Цркве у Црној Гори, Србији и широм васељене православне да је она, сходно историјским околностима и изазовима, морала да преживи, али не било како, већ да преживи исконски и аутентично, свједочећи Христа кроз богослужење Цркве“, рекао је протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, осврнувши се на промишљен избор наслова књиге, којим се, како је оцијенио, обухватају сви сегменти, живљење, кретање, дјелање, богослужење, све у чему се човјек налази од народних обичаја, преко светотајинског и литургијског живота до одређених значајнијих историјских момената, какави су били у вријеме Митрополита Митрофана Бана, Илариона Рогановића, Светог Петра Цетињског. У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, саиздавача промовисане књиге, обратила се проф. др Јелица Стојановић, предсједник. Она је запазила да је ово дјело богато веома занимљивом и новом грађом о једном нерасвијетљеном времену црквеног живота о којем се често произвољно и стихијски говорило. „Књига је својеврсна енциклопедија догађаја из црквеног и црквено-народног живота и обичаја. Обилује живим и животописним примјерима, изворном грађом, свједочанствима, документима, својеврсна је панорама и ход кроз године, просторе, личности (без иједне импровизације и произвољности). Уз то, обилује богатом литературом, изворима, у традицији писања добрих стручних и научних књига и монографија. Сигурни смо, постаће незаобилазна литература за многе који се баве разним областима које се тичу простора данашње Црне Горе, а и шире: теолозима, историчарима, етнолозима, онима који се занимају културолошким, етичким, духовним, књижевним проблемима и темама“, мишљења је Стојановић. Књига се састоји из три целине: Непрекидност светотајинског и литургијског предања православне цркве у Црној Гори у 18. и 19. вијеку; Молитвословља и остали (специфични) обреди; Богослужбене књиге. „У књизи је описан народни дух и обичаји, уткани у православни живот и Цркву, проблеми, животне недаће, потешкоће, борба…, сиромаштво, потреба за вјером, поштовањем црквених обичаја, али и народних. Времена су била тешка, али, да се закључити по многим детаљима, и вјера и црквени живот, без обзира на неке отклоне, били су добоко уткани у човјека… Зато нам постаје јасније како је у тим временима одржана Црква, народност, писмо, језик, слобода“, казала је др Јелица Стојановић. Отац Слободан Јокић је написао дивну књигу, систематичну, читку, прегледну, научну, поучну, написао је црквено-историјску, животну читанку, чији, нарочито, први дио би, по мишљењу проф. Радинка Крулановића, морао бити обавезна литература за све који сматрају да припадају овом народу и његовом духу. „Књига Оца Слободана није писана да буде штиво, хладно и информативно. У њој има фине, танане поетичности, која књигу чини читљивом и занимљивом. Није тешко открити одакле му поетичност…Слова су му жива, ријечи заокружене, реченице усмјерене, цијела књига писана у славу Божју, што је и природно, јер писац по Богу живи, како живи, тако и исповиједа. А, исповједа љубав!“, поручио је Крулановић. Крулановић је додао да нам аутор овом књигом жели да саопшти да је богослужбени живот једини прави живот, а средиште богослужбеног живота Литургија. „Служити Литургију, учествовати у њој је насушна потреба, јер се у Литургији мире времена, призива Дух Свети и лично се појављује Бог да нас измири са собом, са другима и са свијетом у којем живимо. У Литургији се једино и остварују сва људска права и слободе“, сматра проф. Крулановић. На крају вечери, којој је, као ријетко када присуствовала бројна публика за коју није било довољно мјеста у сали Парохијског дома, обратио се и аутор, протојереј Слободан Јокић. Он је захвалио издавачима: Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, „Светигори“ и „Свевиђу“, потом, учесницима у промоцији, нарочито Владици Јоаникију, који је дао благослов за штампање књиге, о. Ненаду Тупеши на корисним сугестијама, предусретљивости и срдачности, те професорици Јелици Стојановић, која је са доц. др Драгом Перовићем најзаслужнија што је ова књига отишла у штампу. Захвалност је изразио и управама манастира Острога, уреднику издања и свима који су се потрудили да књига угледа свјетлост дана. „Надам се да сам макар дјелимично успио или бар одшкринуо врата сазнању да је богослужење како у периоду који је обрађиван тако и данас, једна од најбитнијих одлика свакодневног живота народа на територијама које данас припадају Црној Гори и да, на крају, закључимо да свештенство и народ у Црној Гори нијесу „сањарили“ над Литургијом, већ је Литургија и светотајински живот био и остао центар, извор и увир – најдубљи смисао цјелокупног живота“, закључио је протојереј Слободан Јокић. Вече, које је организовала Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине, а програм је водио Марко Ковачевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска