Претражи Живе Речи Утехе

У Галерији Матице српске је 7. октобра 2022. отворена изложба "Урош Предић. Живот посвећен лепоти и уметности", а свечаном отварању је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј. Поставка траје до 31. јануара 2023. године. Аутори изложбе су Игор Борозан и Снежана Мишић. Изложба обухвата преко 140 експоната ‒ више од 100 Предићевих дела, документарну грађу о уметниковом животу, његове портрете које су начинили пријатељи уметници, као и документарни филм у режији Блажа Поповића. Присутнима се обратили др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, проф. др Игор Борозан, историчар уметности, Предраг Михајловић, председник Извршног одбора ОТП банке Србија, док је изложбу свечано отворила Драгана Милошевић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Захваљујући виртуелној презентацији, која ће бити доступна на сајту Галерије Матице српске, шира јавност, како у земљи, тако и у иностранству, биће у прилици да из удобности свога дома, у било које време „прошета” изложбом и ужива у стваралаштву Уроша Предића. Стварајући непрекидно више од осам деценија Урош Предић је оставио изузетно богат уметнички опус са преко 1700 дела, у којем је остварио високе домете. Изложба је састављена из уметничка дела различитих колекција из земље и иностранства која ће публици пружити увид у животне, стваралачке и тематске просторе Уроша Предића. Поред уметничких дела из Народног музеја Србије, Народног музеја Зрењанин, Матице српске, Музеја Српске православне цркве, Музеја града Београда, Факултета ликовних уметности у Београду, Националног музеја модерне умјетности из Загреба, и многих других, на изложби се налазе и дела из приватних колекција од којих већина до сада није била излагана па самим тим ни доступна широј јавности. Кроз неколико целина: анегдотски и социјални жанр, религиозно сликарство, портрети, теме из националне историје, везе са Матицом српском, представиће се Предићева основна тематска опредељења. Међу изложеним сликама су и оне кључне, најпознатије: Девојка на студенцу, Косовка девојка, Надурена девојчица, Весела браћа, Сироче на мајчином гробу, Херцеговачки бегунци и многе друге. Захваљујући сарадњи са Катедром за рачунарску графику Факултета техничких наука у Новом Саду и примени савремених технологија, на изложби су доступни цртежи Уроша Предића из Галеријске колекције, као и иконостас цркве Светог великомученика Георгија у Бечеју. Извор: Епархија бачка; Галерија Матице српске

„Неки простори оживе у нама, јаче и снажније, тек кад их напустимо“ Небеска дворишта – живе слике, одшкринула су своје капије и као најновија књига Епископа диселдорфског и њемачког, господина Григорија, у издању Лагуне, након Београда, отворила своје корице и излистала своје странице и пред требињском публиком, и то у дворишту Саборне цркве Светог Преображења Господњег. Живе слике, мисли и ријечи Владике Григорија призване су најприје позивом на молитву Епископа захумско-херцеговачког Димитрија, а затим и звуцима гитаре, класичног гитаристе Василија Тољића, који је извео Сарабанду Франсиса Пуланка, након чега је госпођа Тамара Рајковић представила учеснике у овом догађају, који су, уз самог аутора књиге Владику Григорија, били и пјесник Ђорђо Сладоје и госпођа Неда Цвијетић Супић. Ђорђо Сладоје истакао је да књижевно дјело Владике Григорија може бити посматрано у двоструком контексту и кроз три димензије: најприје у контексту наше црквене књижевности, која почиње са Светим Савом, преко Његоша до Јустина Поповића и Николаја Жичког, па све до нашег савременика Митрополита Амфилохија Радовића.., а други контекст извире из народнога епа, такозвани свјетовни. Поред тога ова књига је у једној димензији прича о Београду, затим о Планиници, а трећа димензија приказује унутрашњу драму владике, некадањег студента теологије, који одлучује да се замонаши. Ако бисмо тражили мото ове књиге, то је ријеч старца Силуана: држи ум свој у аду и не очајавај, рекао је владика Григорије, истакавши да цијели наш живот је одрицање, одлажење, растанци али најчудесније је што са собом носимо читав наш свијет куд год одемо и некад кад нешто напишемо схватамо колико тај свијет у нама живи. Неда Цвијетић Супић исказала је свој доживљај књиге Владике Григорија, а нарочито у њој поменуте поуке, поменутог старца Силуана, рекавши: Мене је погодила ова реченица … и некако сам осећала да се ту крије огромна тајна али нисам могла да је разумем. А, као упечатљиво у свему томе, истакла је, да јунак ове приче о томе размишљао непрестано, а изгледао је уобичајено.., тако да не постоји прејака корелација између духовне озбиљности и стајлинга. Међу многобројном публиком, која је ушла у једно од небеских дворишта – порту требињске Саборне цркве и међу првима завирила између корица ове књиге били су и Епископ домаће Цркве, господин Димитрије, као и градоначеник Града Требиња, те игумани Манастира Високи Дечани и Манастира Острог. Бранислав Рајковић, ђакон Извор: Епархија ЗХиП

Грачаница – „Има једна ваша слика. У кола је, да видите”, говорио је на лошем српском језику средовечни Албанац у Дому културе „Грачаница”. Историчар уметности Небојша Јевтић видео је на задњем седишту аутомобила уље на платну. Боје сликарске школе настале у Приштини, једва видљиви споменик на Газиместану, сликар је Љубиша Танасковић. Питање где је нашао слику није разумео, али је знао да ту слику може продати само Србима, „да се не баци”. На крају су се погодили око цене и уметничко дело је сачувано. Годину дана касније, тихи и уздржани стваралац и културни радник Љубиша Танасковић срео се са својим делом. У том сусрету није могао да сакрије дрхтање руку, није желео да има сведоке тог сусрета. Биле су задушнице, а он се срео и са својим радом и бившим животом. У њему је Љубиша, рођени Призренац, стигао да буде уметник, да студира лепе уметности у Лиону, да добије звање специјалисте ликовне уметности у Марсеју, да буде наставник и директор Галерије уметности у Приштини. За разлику од многих, он се трудио да буде невидљив и тих, да ради за друге, и око других. Кроз његову галерију прошли су Сава Шумановић, Мића Поповић, Драган Мојовић, Саво Ракочевић и сви значајни сликари Косова и Метохије. У свему је био човек града, зато је после рата одлучио да не иде из Приштине, а онда су га у Голешкој улици 5. августа 1999. отела тројица припадника Ослободилачке војске Косова. Слике из подрума у коме је био заточен остале су само за њега, а знање о томе ко га је отео било је део осмеха човека који је преживео. Остао је директор Галерије, сликар и уметник који за себе није урадио ништа. Годинама је писао Министарству културе да га разреше функције директора Галерије, чији су се радници претворили у расељена лица, а он је одржавао минимум рада. На задушнице је узео своју слику и отишао. Годину дана касније, умро је Љубиша Танасковић, тихо и никоме на терету. Његова супруга сакупила је сликарску заоставштину, и у марту ове године, у Кући Ђуре Јакшића у Београду, организовала изложбу „ Свет моје слике”. Око те слике скупио се један нестали град, његови сликари, писци, свештеници, урбани свет, расељена породица. На централном месту стајала је она пронађена слика и уметникова и породична жеља да се у Грачаници, у Дому културе организује ова изложба. Са позивним писмом из Грачанице, са списком радова и печатом Куће Ђуре Јакшића стигло се до прелаза Јариње и повратка уметника у завичај. Љубазни цариник Ђингиз узео је папире и отишао, затражио најаву изложбе из Општине Грачаница, и кад му је објашњено да ће најава одмах стићи, уз осмех је рекао да се она мора слати Министарству, а да Министарство обавештава њега: „Процедура!”. Објашњења, молбе, позивање на раније проласке са сликама завршавају се смиреним позивањем на законе. Сати пролазе, а сликар Љубиша Танасковић ни мртав не може у свој завичај. На најбесмисленијој од свих болесних балканских граница, која раздваја један свет, једну културу и њено схватање, уметност не пролази. Мора се назад у Рашку, у дом професора Владана Виријевића и Дејана Котурановића, директора Центра за културу „Градац”. Ту ће Љубиша „сачекати” повратак у завичај, а цариник Ђингиз је завршио свој посао. На Јарињу, усред кањона, у пустари – пландишту дивокоза – уметност неће проћи. Ове границе, које се сваким даном дограђују и опремају средствима заштите, пропуштају дрогу, оружје, криминалце и кријумчарење људи, али су херметички затворене за пролаз нормалних вредности. Годинама књиге не могу стићи на Косово и Метохију. Неки невидљиви етнички поштар, специјалиста за литературу и библиотекарство, негде у Приштини, враћа или баца књиге на српском језику и ћирилици. За протекле четири године у грачанички Дом културе стигла је књига писца и новинара Војкана Ристића из Врања и часопис „Луча” из Суботице. Ристићев роман „Енглески издавач” штампан је латиницом и чудног је имена, а „Луча” је танка као писмо, па су промакли цензору у Приштини. Како је могуће да су се 1539. године, осамдесет година после Гутенберга, овде штампале књиге, а данас они који баштине то наслеђе не могу добити књигу на свом језику и писму? Невидљива гвоздена завеса је око нас, од 24. новембра 2018. Срби на Косову и Метохији су једини европски народ који нема право на новине. Забрањено му је читање новина. Уведене су таксе, и свет што је у Османском царству имао гласило, које се звало „Цариградски гласник”, више не чита штампу на своме језику. Та штампа је део живота, на гробљу у Гораждевцу, на фотографији је човек, испред ког се налази неотворена „Политика”, с њом испод руке је отет Ђорђе Цвијановић у Приштини, 1999. године. Пре Другог светског рата, у селу Сврачак код Вучитрна, излазило је „Сељачко коло” уредника Адама Прибићевића, имало је 4.000 претплатника, читали су га и Албанци. У доба, како то данас Албанци тврде, српске превласти, уочи сукоба 1999. године, Албанци су имали 18 дневних, недељних и месечних публикација, данас их имају једва седам, са свеукупно 3.000 продатих примерака, док се српски лист „Јединство” дели бесплатно по гетима, готово илегално. Граница је по својој природи средство репресије, на њој су чувари бесмисленог система, и заштитници антивредности. На њој је љубазни цариник Ђингиз на Јарињу подржао отмицу Љубише Танасковића из 1999, деценију касније учествовао у продаји његове украдене слике и коначно га, са свим што је урадио, после смрти зауставио на граници. Ђингиз мора једном отићи, он је данас мера наше слободе. Стално и непрекинуто одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба у институционални гето, око њега се налазе службеници које систем усмерава да доврше оно што је оружје започело. Како је могуће да се двадесет година од рата некоме може забранити сусрет са сликама? Проблем је мало дубљи, јер наша култура и духовност овде чувају изузетне слике, још од 13. века и од тада су оне наша најважнија галерија. Хектари фресака су већи и важнији од свега што смо урадили и што и данас можемо да покажемо. Због тога су после свих препрека, административних прелаза или граница, слике Љубише Танасковића ипак стигле у Грачаницу. Светлост и љубав Меморијална изложба Љубише Танасковића „Свет моје слике” отворена је синоћ у Галерији Дома културе „Грачаница”. Родна Средска и оближњи Призрен, али и Приштина су више од онога што се очима може видети – они су дубоко лична химна вечне љубави, они су најдубља мисао која обликује и одређује читаво биће, уткана светлост и мистична ватра духа, што трансформисано у ликовну азбуку веома речито проговара из Љубишиних слика, рекла је о Танасковићевим сликама историчарка уметности Весна Тодоровић. Изложбу је отворио писац Петар Сарић. Живојин Ракочевић Извор: Политика