Претражи Живе Речи Утехе

У Министарству знају да наша деца слабо шта знају. Ово није прозивка Министарства, тиче се и буџета државе Србије, тиче се деценијског унижавања угледа сваког наставника. Ана Томашевић: Трагедија у основној школи „Владислав Рибникар“ и ова ноћашња добрим делом, наравно, потресла је све структуре нашег друштва. Огласила се и Српска православна црква, патријарх Порфирије све нас је позвао да се молимо за пострадалу децу, њихове родитеље, браћу и сестре. Верска настава, као и грађанско васпитање уведени су у школе, између осталог, да помогну у њиховом одрастању, схватању света у коме живимо. Злочин на Врачару поставља питање да ли смо или зашто нисмо успели у „морализовању“ и одуховљењу младих. Ово су уједно и моја прва питања за саговорника професора Вука Јовановића, вероучитеља. Господине Јовановићу, шта је боље да вас питам, зашто нисмо успели? Вук Јовановић: Па то је тешко питање на које сви тражимо одговор. Хвала на позиву, пре свега, да се извиним и Вама и слушаоцима. Данас сам некако очекивао да ћемо бити барем мирнијих глава ако у срцима још не знамо шта нам се дешава, али ево нове вести које поново уздрмају све од почетка, тако ћу се ја трудити да трезвено конципирам то што имам да кажем, ал ето унапред имам потребу да затражим извињење. Дакле, у чему све нисмо успели? Па, прво верска настава и грађанско васпитање јесу примљени у образовни систем, али им системски није дозвољено да га промене. Ја предајем верску наставу, али никакав проблем никад нисам имао са колегама из грађанског. И у обе школе у којима сам радио, у Основној школи „Јосиф Панчић“ и у Тринаестој београдској гимназији где и даље радим, имам скоро двадесетогодишње искуство, верска настава и грађанско васпитање су били у обе школе комплементарни предмети. Деца су могла да учествују формално на настави једног а да повремено дођу на други час, имали смо заједничке часове. Мислим да је то пракса у већини школа, ако није, чини ми се да би требало да буде, али начин на који ти предмети функционишу прилично је супротан ономе како је системски решено у нашем школству. И када преиспитујемо домашаје ова два предмета, који су драгоцени такви необични какви јесу, где нема императива оцена, где нема тих врста можда је тешко рећи уцене, али један лакши начин да се натерају ђаци на нешто на шта би у ствари требало позвати и омогућити им да они то прихвате као свој циљеве. Е, ту нисмо успели, и нисмо успели да та два предмета буд тако смештени у систем да они омогуће много интензивнији утицај на ђаке око онога што су људске вредности, тако најкраће речено. Црква, па и веронаука, као мисију имају ширење љубави, толеранције, међусобног разумевања. Како из Ваше праксе, а посебно са становишта хришћанског морала, тумачите трагедије које су се десиле у последња два дана? Вук Јовановић: Да. Најпре ову последњу нисам стигао још, то тек не знам. Али у сваком случају нови губици, страшно много људи страда, то је једна нова траума за све нас, нова рана. Али хајде да пробам да се вежем за оно претходно. Ту ми се чини да сам јуче у много разговора са пријатељима, колегама, слушањем ваших емисија, у разговору са ђацима, то морам да напоменем. Деца имају свашта да нам кажу… То је истина. Вук Јовановић: Нешто тога питаће се да ми разумемо њих, а нешто тога може да нам помогне да ми разумемо себе. Ја бих у овом тренутку одустао од тога да кривимо, односно ево овако да кажем. Док се овај случај детаљно не испита, да ми видимо, они који истражују ове околности, надам се да ће имати довољно трезвености да уз све покличе који ипак проговарају из већине људи, мени је то и разумљиво, лакше се бране људи бесом него спремношћу да признају беспомоћност у овој ситуацији. То се већ десило, та деца су побијена, тај човек је мртав, за ове људе се боре лекари, за ову децу, њих шесторо и наставницу, за њих се боре. Не знам сад у овом другом случају, трећем случају. Значи, мени сада треба фокус да буде на томе шта све не ваља у широј слици коју сви знамо. О овој малој, о овом момку који је побио ове људе, то не знамо, али ширу слику сви знамо. Што каже мој пријатељ, колега и кум, у Министарству знају да наша деца слабо шта знају, стварно је тако. Ово није прозивка Министарства зато што је прича већа од Министарства просвете, тиче се буџета државе Србије, тиче се деценијског унижавања угледа сваког наставника, а верујте ми наставници верске наставе су додатно у лошем положају. Јесте, начелно смо ми ти који би требало да негују душе и другим запосленима, да помажу и деци и сопственим душама, да се оплемењујемо. Али ми немамо простора да то урадимо. Једном недељно један час у групама које се формирају на разне начине, врло често преко 30 ђака. Ђаци су опхрвани другим предметима. У гимназијама имате 17 предмета. Ко може да очекује да ће 17 предмета, од којих се 16 оцењује бројчано и те оцене утичу на њихову пролазност на факултетима, и у даљем животу, ко може да очекује да ће они имати душевног простора да било шта чују од нас и да то заиста пусти корена? Ако заиста не пусти корена, то остаје ритуална побожност, то остаје нешто чиме може да се маше пред неким, нажалост, најчешће пред неким ко је другачији. Али оно најважније, не оставља му се простор у нашем школству да порасте. Ето то сам имао потребу да кажем. Професоре, а и шире од тога, дозволите ми следеће потпитање, ми живимо у свету брзих промена, нових наратива, па и односа према деци, њиховим слободама и правима. Колико је ту колективно испољених неопрезности и „трчања пред руду“? Вук Јовановић: Хвала. То је једна од ствари коју сам хтео да поменем у овом нашем разговору а мислим да би ми промакла. Хвала вам на овом потпитању. Прича везана за људска права је страшно важна и драгоцена, али чини ми се да није на добар начин ушла у наш систем. Ми смо некако учинили наше школе местима где смо попустљиви, али смо некако безосећајни. Систем је безосећајан за ту децу, за те ђаке, безосећајан је и за наставнике да се разумемо. Начин на који се комуницира, начин на који функционише Министарство, школа, родитељи, ђаци, то би сад све морало стварно најпоштеније да се претресе и промени. Јер, колико год детектора и полицајаца ви ставили, ако не успевамо да ђаци из школе изађу, ја сам то овако формулисао. Из школа ђаци могу врло лако да изађу у горем стању него што су у њих ушли. То не сме да се деси. То би морали да урадимо све што можемо да се то не деси, а то је посао целог друштва. Да родитељи поштују наставнике, а прво морају да имају поверења у њих, а деценијама је то поверење разрушавано најдрастичнијим примерима који су једини нуђени у медијима. Друга ствар, начин на који се комуницира изнурује наставнике, изнурује родитеље, изнурује децу. Ја немам за сад никакво решење. И мислим да нам треба неколико месеци поштеног, широког друштвеног разговора. Отворена, велика ствар мора да се деси зато што је ово много велики ужас. Добрим делом, ако смем да приметим, Радио Београд од тренутка откад су се десиле ове трагедије на неки начин то и ради, и не само Радио Београд него и већина медија. Дозволите ми само за крај, да Вам поставим једно питање, може Вам се учинити деликатно. Тиче се хришћанске етике која подједнако уважава и жртву и грешника. Како Ви доживљавате, али и објашњавате ово што сам сада рекла на конкретном случају. Вук Јовановић: Најпре, хришћанин би требало да је човек који се у заједници с другим људима труди да оствари оно што је Христос позвао да остваримо, а то је љубав која је апсолутна категорија, и љубав чак и према непријатељима, према онима који нам желе зло и који нам чине зло. И он је то показао умирући на крсту, док умире на крсту моли се за оне који га убијају. Значи, не за своје ученике, него за оне који га убијају, тако да хришћани имају најекстремнији део љубав и добронамерности. И то је просто један теоријски ниво. Сад кад га спустимо, исто је врло важно, нико не би смео, мислим да је и некорисно и нетачно изједначавати ствари. Жртва није исто што и злочинац. Злочинац као грешник, неко ко живи потпуно погрешан начин живота, или је у одређеној ситуацији то показао, сада у овом случају ово несрећно дете је на неки начин дошло дотле, само себе довело, други омогућили, сад ту ћемо лицитирати. И ово је толико тешка ствар да питање докле ћемо ту стићи у појединачном случају. Али нема везе, наше је да пробамо да размишљамо и о томе. Чини ми се да у нама не би смео да превлада бег у неку врсту агресивног. То не значи да треба да занемаримо шта се десило, то не значи да треба не називати ствари правим именом. У питању је вишеструко убиство, у питању је прорачунато убиство, убиство вршњака који су деца, основци. Не знам да ли је ико могао да претпостави, уз све насиље којим смо засипани са свих страна, не знам да ли је ико могао да претпостави да ће основна школа бити место оваквог ужаса. Ако би уопште могли да причамо о претпоставкама, ово је најужаснија… Најмање реална ситуација се управо дешава пред нашим очима у нашој земљи. Вуче, најлепше Вам хвала на издвојеном времену, хвала Вам и на стрпљењу… Вук Јовановић: Нема на чему, то је наша заједничка обавеза да будемо стрпљиви једни с другима. И верујем да ће бити, надам се да ће бити прилике и за више и опширније анализе… Вук Јовановић: Ја се надам, има добрих људи у нашем друштву који се баве својим послом предано и могу из своје перспективе да помогну. Хвала Радио Београду, надам се да ћете наћи начин да позовете све који имају шта да кажу, па да онда заједно донесемо боље одлуке. Да спасимо децу, барем да покушамо. Хвала Вам најлепше, вероучитељ Тринаесте београдске гимназије Вук Јовановић говорио је за Радио Београд. Извор: Разговор са уредницом Магазина Радио Београда 1, Аном Томашевић, 5.5.2023. https://zurnal.me/prosvetni-sistem-je-bezosecajan-i-za-djake-i-za-nastavnike/ View full Странице

Radi preglednosti, sve vesti i clanke na ovu temu mozemo da postavljamo ovde. Ako Bog da, i micemo u neko dogledno vreme da se otkacimo od tog samozaglupljivanja i da se vratimo svetosavsko-vizantijskim korenima.

У неким регионима Кине већ је уведен пробни "систем оцењивања лојалности храмова и капела". Кинески хришћани очекују да ће се овај систем проширити на целу земљу. Храмови су обавезни да скупљају бодове, максималну лојалност држави изражава 100 бодова, а ако се падне испод 70 бодова, храм може да изгуби право деловања и буде затворен. Негативни бодови су због прљавих тоалета (5 бодова), због неистицања државне заставе (5 бодова), због коришћења верских текстова који нису штампани у државној штампарији (10 бодова), због критике владе (10 бодова), због примања помоћи из иностранства (15 бодова). Поједина црква може да добије и позитивних 5 бодова ако пријави нелојално држање унтар своје заједнице или у деловању друге цркве. Извор: В Китае вводят систему оценивания религиозных объектов - СПЖ - Союз православных журналистов SPZH.NEWS

Уочи тријумфа Напредњака на политичкој сцени, тј њиховог освајања власти, дошло је до измене закона о политичким странкама. Новим законом је измењен политички систем који је Србија наследила из времена Милошевића, а који је давао могућност оснивања безброј малих странака, које су прилично лако прелазиле цензус. Захваљујући новом закону су временом нестале многе мање странке, а оне које су преживеле имају то захвалити само коалицији са великим странкама унутар којих су практично изгубиле свој идентитет. Стари, „Слобин“ политички изборни систем јесте омогућавао већи плурализам у смислу лакшег оснивања странака али не треба се заваравати да је демократичност таквог система била већа. Напротив. Милошевић је заправо користио мноштво малих странака да разводни политичку сцену и онемогући консолидацију опозиције, између осталог и захваљујући томе је владао 10 година. Од 2008. године, тачније од оснивања Српске напредне странке, још тачније од реформисања Српске радикалне странке у једну политички коректну и западу прихватљиву партију, креће прича о двопартијском систему и укрупњавању политичке сцене у Србији. Први ту причу пласира Мирољуб Лабус, а затим и Божидар Ђелић уз канонаду медијског спиновања тадашње генерације „независних“ политичких аналитичара који су били блиски ДС власти и странцима, који незнавеном пуку упорним гебелсовским понављањем објашњавају како је за Србију на дуге стазе најбољи двопартијски систем, како је време за укрупњавање политичке сцене у Србији и како мале партије заправо само сисају буџет, а значајно не доприносе развоју демократије у Србији. Оно што су Демократе планирале, Вучић је реализовао, само су улоге замењене. Уместо да СНС буде та вечита опозиција Демократама, бројне фракције ДС-а окупљене око Ђиласа су постале вечита опозиција СНС-а. Оно што се чинило као теорија завере 2012. године уочи избора, после избора је постала реалност – двопартијски систем је заменио вишепартијски. Најгласнији против двопартијског система су били Социјалисти, тачно предвиђајући да ће постати приперак у некој будућој коалицији и да ће временом изгубити значај. Тада је Дачић, схвативши у ком правцу иде то фамозно „укрупњавање политичке сцене Србије“ претио да „трећа Србија“ (при том није мислио на истоимени покрет који је настао нешто касније) може својом јачином да изненади. Трећа Срба или трећи политички блок, иако је било неколико покушаја, није реализован до данас. Дачићева упозорења су била пуцањ у празно. Но касније је идеја двопартијског система пропала јер се ДС поделио и урушио готово потпуно. Тако од 2014. имамо једноипопартијски систем у коме доминира СНС, а остали представљају сателите који су у влади или пак који глуме опозицију. Сада се чини да после турбуленција на прозападној опозиционој сцени у којој су готово нетрагом нестали Радуловић, а на маргини је Јанковић, се нешто мења. Формира се Савез за Србију у коме главну реч има Ђилас, а асистира му Јеремић и “прислужује” Обрадовић уз оно што је остало до ДС-а. Ђиласов савез има амбицију да се наметне као алтернатива власти и то је делимично успео овим протестима. Но циљ је да се формира двопартијски систем. До тога је још далеко али консолидација опозиционе сцене са Ђиласом на челу може до тога довести за неколико година. Данас је резултат СНС недостижан за СзС и потребно је да се десе драматичне промене и тешки порази Вучића и његове владе (нпр. око Косова) да би се тај однос значајније променио. Поред тога потребно је да Ђилас ојача своју позицију унутар СзС и унутар опозиције што ће исто тако ићи не без проблема и трзавица. Након деценија вишепартијског система многима се може учинити да двопартијски систем и није тако лош. Што трошити државни буџет на 600 странака, када могу да постоје само две или два политичка блока. Зашто се ангажовати и улагати труд у политичкој борби, када једна од две могуће партије има много више изгледа да пређе цензус. И отприлике то су предности двопартијског система. Проблем двопартијског система у Србији је што две коалиције, позициона и опозициона, уопште немају различиту политику (однос према ЕУ, тржишној економији и сл.). То је уједно и проблем „службене опозиције“ у Србији јер нема чиме новим и привлачним конкурисати на политичком тржишту владајућој партији. Њихов однос са Западом је сличан. Спољна и унутрашња политика се разликују у нијансама, економска политика такође. Чак се и национална политика, која је до сада била ексклузива коалиција око СНС, не разликује превише од како је Ђилас инкорпорирао Двери у своју коалицију. Уосталом ни другосрбијанаца и бивших функционера ДС не мањка у Вучићевој владајућој коалицији. Смисао и идентитет тренутне позиције и опозиције у Србији је једино у њиховом међусобном конфронтирању. Вашингтону и Бриселу такође иде на руку двопартијски систем у Србији јер која год партија/коалиција да је на власти, спроводиће се воља Запада. Просто не постоји фактор изненађења, не постоји трећа политичка опција, која би могла да се организовано супростави Западу или властима које спроводе вољу запада. Временом двопартијски систем чини оно што смо имали прилику у недавној прошлости да видимо у комунистичком једнопартијском систему. Симбиоза позиције и опозиције у једну посебну политичку касту, чији се представници смењују на власти али константно чине један естаблишмент-од народа одвојену класу. Касту у чијим рукама је судбина народа, државни ресурси, велика моћ и капитал, повезану међусобним диловима. Касту којој је главни циљ одржање у политичком животу зарад бенефиција који тај живот доноси. Непрекинута владавина ове политичке касте у двопартијском систему је оно што присталице једне или друге стране не виде или не желе да виде, замајавани вечитим сукобима позиције и опозиције, сукобима који су често и фингирани. За Србију је двопартијски политички систем можда погубнији од једнопартијског јер даје привид демократије. Једнопартијски систем се потроши или бива срушен од народа. Док је у двопартијском систему тај исти народ ангажован у политичкој борби која доноси добробит само политичкој касти. Јасно је зашто Ђилас жели да се иде ка укрупњавању у опозицији јер се он намеће као алтернатива постојећој власти, а то значи и као могућа “будућа власт”. Запад уједињеном опозицијом добија полугу притиска на Вучића коме шаље поруку “имамо са ким да те заменимо ако нам не одрадиш то и то”. Вучићу са друге стране не одговара уједињена опозиција али му одговара Ђилас на челу опозиције јер га не види као правог ривала. Кадар бивше власти, без харизма и са тајкунским богатством које је стекао док је био на власти, Ђиласа чине осетљивим на нападе од стране режима. Осим тога Вучић и Ђилас су сарађивали и док је Вучић био у опозицији али и док је Ђилас био градоначелник, а власт формирала коалиција СНС СПС и УРС. Зашто и данас не би сарађивали кад је политика у суштини бизнис. Управо је тај двопартијски партократски систем у формирању Ђилас-Вучић, највећи ријалити који је Србија до сад имала прилику да види, узрок апстиненције већине гласачког тела у Србији. Народ није глуп. Можда не уме све да сагледа или прецизно дефинише, али му је сасвим јасно да је нова политичка каста далеко од њега, да не заступа његове интересе и да је у дебелом међусобном талу. Јасно је и да постоји координација на линији власти и опозиције у којој међусобним нападима јача и Вучић у редовима власти и Ђилас у редовима опозиције. Тако режимски медији својим свакодневним нападима на Ђиласа, Јеремић и Обрадовића само овима дају легитимитет “праве опозиције“. Све заједно се прави ријалити који треба да доведе до двопартијског система Вучић-Ђилас. Жељко Ињац видовдан

Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу, каже професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић Проф. др Даница Грујичић (Фото: vostok.rs) У додатку о здрављу Viva недељника Илустрована Политика професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић је у разговору са Јасмином Вујадиновић-Мирковић најавила оснивање и предности апарата за стеротаксичну радиохирургију при предвиђеном Центру за радиотерапију Клиничког центра Србије. Потом се осврнула на проблеме нашег здравственог система: Претпостављамо да је набавци овог апарата претходило истраживање о његовој неопходности. Имате ли неке податке да ли је и колико повећан број пацијената са туморима у Србији? Колико год да нам је близак гама-нож који је неурохируршки апарат, ово је радиотерапијски апарат и ту ће главну реч водити радиотерапеути, који ће одлучивати о томе ко ће се на њему зрачити. Имајући у виду колико је оболелих сваке године од карцинома плућа, питам се зашто се поново не уведе флуорографисање за одређене ризичне групе, барем једном у годину дана или две. Када се узме у обзир анамнеза наших пацијената који болују од малигних болести, у највећем броју случајева постоје одређени благи симптоми који указују да се у организму нешто дешава. Нажалост, људи не воле да иду код лекара, па се јаве после, када више не могу ни да ходају. Дакле, код нас постоји проблем ране дијагностике и треба га решавати. На које симптоме људи не обраћају пажњу, а требало би? Када су у питању тумори мозга, требало би обратити пажњу на промене у понашању и проблеме са меморијом. Данас када постоје скенери, бесмислено је да се неко лечи од депресије, а онда се испостави да има тумор који захвата половину лобање. По мом мишљењу, ниједан психијатар не би требало да почне да лечи пацијенте, док се не уради скенер. Рецимо, на здравствени проблем са плућима може да укаже искашљавање крви, слабљење, као и ничим објашњив губитак тежине уколико није повећана функција штитасте жлезде. Превентива Због одређених сметњи приликом пробаве после педесете године живота обавезно би требало урадити колоноскопију. Жене би једанпут годишње требало да оду код гинеколога, као и да науче да саме прегледају дојке. Нажалост, у нашој средини још увек постоје припаднице лепшег пола које са ранама на дојци дођу на преглед. Мушкарци би, пак требало да ураде тест ПСА, који указује да ли се нешто дешава у простати. Сваки млад човек требало би да прегледа своје тестисе, да их опипа и одреагује на бол одласком код уролога. Важно је бринути о себи. Реорганизација здравственог система је нешто што тек треба да се направи код нас. Пошто је повећан број обољевања од канцера, да ли мислите да би неким законом требало обавезати грађане да превентивно одлазе на здравствене прегледе? Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу. Није у реду да имамо шест пута више специјалиста, него лекара опште праксе. Потребно је да се дође на ниво породичног лекара, јер је превентива најважнија, а реорганизација би, вероватно, запослила све младе лекаре, који су жељни рада. Осим тога, сви грађани Србије требало би да схвате да овакав начин осигурања неће моћи да опстане, него да мора да постоји додатно осигурање, а све ради бољег лечења. Наравно и тада бисмо водили рачуна о такозваним заштићеним групама становништва који не би могли да плате додатно здравствено осигурање. Суштина је да неко ко годинама плаћа осигурање за своје зубе, у једном тренутку ту стекне довољно новца да оде да их поправи, а не као сада да иде код зубара, само када вади зуб. Другим речима, неопходно је да постоји породични лекар, педијатар, породични апотекар и породични стоматолог. Уколико бисмо направили такву реорганизацију здравственог система, колико пацијената са канцерима би се могло открити на време? Кубанци четири пута чешће откривају карцином у почетној фази у односу на Американце, а имају управо такву организацију здравственог система. Зато мислим да не треба да копирамо земље које су много богатије од нас а нису тако ефикасне, него земље које су добро организовале своју здравствену службу. У том случају, мислим да бисмо за десет до петнаест година могли да имамо најбољу здравствену службу, ако не у Европи, онда сигурно у региону. Извор: Илустрована Политика, 23. 1. 2018. View full Странице

Часни оци, побожна браћо и сестре помози вам Бог! Мишљења сам да би за ово време билo веома погодно објављивање књиге састављене од два списа Св. Владике Николаја: ЖИЧКИ УСТАВ и од списа СРЕДЊИ СИСТЕМ. Списи се налазе на линковима: ЖИЧКИ УСТАВ http://borbazaveru.info/content/view/5400/31/ СРЕДЊИ СИСТЕМ http://svetosavlje.org/srednji-sistem/?pismo=cir Мирослав ЖИЧКИ УСТАВ.docx СРЕДЊИ СИСТЕМ.docx