Претражи Живе Речи Утехе

Убеђени у своју победу над светом, хришћани првих векова нису жалили своје животе и проливену крв. Из земље натопљене крвљу хришћанских мученика расла је Црква Христова показујући својим непријатељима до данашњег дана да је непобедива јер своју моћ црпи од Бога – неисцрпног извора којим се свака немоћ и непријатељ побеђујe. Пример такве борбе и непобедивости Цркве можда је најлепше исказан у лику дивних светитеља које слави ивањички храм – Светог цара Константина и царицу Јелену, које десница Господња изабра за сасуд Божанске славе и победе. Светом Архијерејском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин коме су саслуживали архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић, протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, протојереј Крстивоје Милуновић, јереј Бојан Милошевић, старешина цркве Светог Ахилија у Ариљу, протојереј Рашко Стјепановић, јереј Александар Стјепановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Иван Ћурчић. Својим појањем најсветију службу цркве украсили су протопсалт Иван Трајковић и монахиње Манастира Ковиље. Након прочитаног Јеванђеља, поучавајући верни народ Епископ Јустин истакао је значај цара Константина и његове мајке царице Јелене за васцели хришћански свет. Поред живота у Истини највећи дар Цркви је тај што је после триста година цар Константин својим указом у Милану 313. године дао слободу хришћанима. Такође, сазвао је и Први Васељенски сабор у Никеји 325. године који је осудио Аријеву и многе друге јереси и извитоперености вере. То је јако битно за живот Цркве, јер није свеједно како верујемо. Царицу Јелену поред тога што је родила Константина, Бог је удостојио да у Јерусалиму нађе Часни Крст на којем је разапет наш Спаситељ Исус Христос. Честитавши славу, Преосвећени Владика беседу прожету Духом истине завршио је подсећајући нас управо на обећање Христово дато апостолима. Оно се односи на празник који ишчекујемо – на Педесетницу. Крепљени силом Божијом све можемо у Христу који нам силе даје. А те силе Христос нам даје кроз Ризницу добара – Светог Духа у коме треба да се радујемо и без кога нам је немогуће задобити врлине потребне за спасење. Отпојавши похвалне песме и пререзавши славски колач у част равноапостолних царева Константина и Јелене, одслужен је помен пострадалим војницима и полицајцима који своје животе часно положише за своју домовину у ратовима од 1991–1999. године. Својим присуством почаст су им одали представници града, Министарстава одбране и унутрашњих послова, као и породице и пријатељи пострадалих. Свечана славска трпеза послужена је у хотелу „Парк“. Старешина ивањичке Цркве протојереј Синиша Раденковић се у пригодној беседи захвалио на указаној љубави и доделио захвалнице донаторима за предан рад и пожртвованост за ивањичку Цркву и парохијски дом који се адаптира. На крају, изразио је захвалност Епископу на радости и благослову Божијем који је сишао на нас његовим доласком. Извор: Епархија жичка

Саопштење за јавност Управе Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавјештавамо црногорску јавност да је дана 30.12.2019.године након молебана за мир који је одржан у Саборном Храму у Подгорици и јавног позива свештеника да се народ мирно разиђе, лица која нијесу носила полицијску униформу под пријетњом пиштољима и примјеном силе, привели групу дјеце од 14 година и старије и одведели их у возила која нису имала полицијске ознаке. Препорука свештенства донесена на основу информација са којима смо располагали да ће бити убачене особе које ће гађати полицајце и изазивати хаос и неред улицама Подгорице, показала се истинитом. Најоштрије осуђујемо примјену силе од стране тајне полиције над недужном дјецом и позивамо представнике савјета за грађанску контролу рада полиције, као и невладин сектор да затраже унутрашњу контролу рада службеника полиције и ако се утврде ове чињенице и прекорачења овлашћења, казне лица која су тукли дјецу у ове благе дане пред Божић. Поред свега изреченог, Црква као и хиљадама година уназад позива све људе на мир и љубав пред Колијевком Богомладенца Христа. У Подгорици, 31. 12. 2019.године Господње УПРАВА САБОРНОГ ХРАМА ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ Старјешина Храма Христовог Васкрсења у Подгорици Протојереј-ставрофор Драган Митровић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих мученика Сергија и Вакха служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Пантелејмона у Брђанима. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, архимандрит Манастира Вујна Јован (Никитовић), протојереј Милорад Величковић, јереј Звонко Рацић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Након прочитаног Јеванђеља које нам говори о чудесном улову и првом позиву у апостолску службу Владика Јустин се обратио сабраном народу. Владика је на почетку своје беседе подсетио на велики јубилеј осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и да је то централни догађај у овој години. Данашње Јеванђеље нам говори једну причу са Генисаретског језера како је Господ Исус Христос дошао рибарима, јер је тако било устројено да Господ Бог који је рођен овде на земљи међу нама често није имао где да главу склони. То чини међу рибарима где се осећао најбезбедније, јер су рибари простодушни, радни и вредни људи. Рибари су ти који стално гледају у небо да ли ће им Господ Бог послати улов, јер то што они раде се не види голим оком, јер риба је под водом. Господ улази у лађу код Симона Петра и моли га да се мало удаљи од обале, јер је било много људи на обали и да би га боље чули. Један број оних који су чули проповед пошли су за Христом, док други који нису нашли потврду за своју сујету, заљубљеност у себе, они су се одвратили. Господ говори Симону Петру да баци мреже на дубину, а он каже да су се трудили целу ноћ и ништа нису уловили. Али послуша реч Божију и уловише много рибе и напунише две пуне барке. Видели су да Господ Исус Христос који је са њима није само обичан човек. Стога, Симон Петар када виде силу Божију рече: Иди Господе од мене, јер сам ја грешан човек. И заиста тек када човек упозна Бога види колико је грешан, слаб и немоћан. Без Бога се меримо са оним што је у природи и са онима који су око нас, па налазимо да смо често бољи од осталих. И тада Господ позива прве апостоле Симона Петра, Андрију, Јакова и Јована, који оставише своје мреже, родитеље, место и пођоше за непознатим да их учини ловцима људи. Пођоше за Господом Христом који још није ушао у славу Своју. Овакву љубав Христос је могао да нађе само код простих рибара, зато их и позива да пођу за Њим. Својим апостолима Христос даје највећу тајну, да спознају ко је истинити Бог. Да кроз спознају Бога, спознају себе и даје им Духа Светог да проповедају реч Божију. Том речју, ево, већ две хиљаде година уловљена је читава васељена. Дакле, бацили су мрежу на дубину где је крупан улов. У плићацима где је ситна риба лове они који су страшљиви, несигурни и немају поверења. Они који се осмеле да чују реч Божију чак и кад им нешто делује немогуће – Богу је све могуће. Често смо ми хришћани сведоци да што је нама немогуће, Бог нам кроз извесно време да. Бог нам отвара врата да уђемо у предворје највећих тајни и тако из тајне у тајну, из силе у силу, ми узрастамо у меру раста Христовог. Тачно је да се ми усавршавамо, али као људи често пута и грешимо. Када сагрешимо морамо да знамо да се враћамо назад, не стојимо у месту. А тек они који никада не одлазе у Цркву и немају везу са Богом, њих су силе овог света одвојиле и полако их увлаче у свој промисао, јер овај свет има своје размишљање, радости и интересантне делове. Али овај читав свет у злу лежи, по речима Светог апостола Јована Богослова. Господ је овај свет створио савршен, али људи су злоупотребом упропастили свет. Пошто видимо да је Бог тај који нас спасава, да је Он милост и љубав, ми као хришћани смо дужни из љубави, не из ропске покорности, да се молимо Њему, да држимо заповести Његове. Онога тренутка када престанемо да држимо заповести које нас изграђују и утврђују, морамо да знамо да смо се удаљили од Бога и требамо да се вратимо – јер смо крштени, миропомазани и Дух Свети је на нама. Бог нам је дао све потребне силе да овде на земљи имамо живот достојан човека, а када напустимо ову земљу нека нам Господ Бог дарује Царство небеско. Владика Јустин је овом приликом старешину Храма Светог Пантелејмона јереја Звонка Рацића одликовао чином протонамесника. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави, где се отац Звонко захвалио Владики Јустину на канонској посети и добијеном чину. Извор: Епархија жичка

На празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а којему су саслуживали протојереји Предраг Шћепановић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Непосредно пред свету Тајну Причешћа, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај велики празник, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Отац Далибор је говорио о узвишеном животу Светог Јована Крститеља, који се са правом назива оним који је највећи од жене рођени у историји рода људског, будући да нико тако у историји није држао вјеру и љубав и ревност према Богу, али исто тако је неуморно проповједао покајање: ,,Свети Јован Крститељ је имао беспрекорну ревност и љубав према Богу и људима, прије свега зато што је проповједао покајање, као што га проповједа и данас нама који слушамо живу ријеч из Светог Јеванђеља. А ријечи Светог Јована гласе: ,,Покајте се, јер се приближило Царство Небеско''. И заиста треба да се покајемо, Царство Божије - Царство Небеско не да се приближило, него је овдје међу нама. А питамо се како? Тако што је нама задато да Царство Божије завлада управо у нама, у срцима нашим, у души у уму, те да постанемо сви причасници Царства Небескога.'' ,,На то нас призива Свети Јован Крститељ, призива нас дакле на то да сада, док још на Земљи живимо покајањем испунимо срца и душе наше, да непрестано спознајемо своје гријехове, да се смиравамо, јер, колико год човјек да се труди, увијек и гријеши. Међутим, не постоји гријех који Господ не може опростити ако се човјек истински покаје за гријех. Безброј је таквих дивних примјера у историји рода људског који показују како су многи Божији угодници покајањем задобијали Царство Божије и ако су прије тога као и сви ми људи, живјели грешним животом. Но, ето то нам показује да нема веће силе на Земљи од љубави и покајања које човјек доживи у срцу своме. Зато што покајање и љубав истински преображавају човјека.'' - подјсетио је отац Далибор. Он је у свом даљем обраћању нагласио да није лако покајати се, а посебно да није лако суочити се са чињеницом да смо грешни, првенствено због тога што та спознаја разобличава и разоткрива нашу грешност, наше мане и слабости, но, како отац Далибор наводи, коки човјек то са смирењем прима и са радошћу схвата, онда такву спознају доживљава као оно што она и de facto јесте, акт Божијег старања, милости и љубави који нам показује гдје гријешимо и који нам даје по нашој снази колико можемо да понесемо: ,,Ријечи Светог Јована ,,покајте се'' - као и сами призив и позив на покајање много боли род људски - сваког од нас! Боли кад нас Бог разобличи и открије нашу грешност, међутим, онај који то са смирењем прими у срцу своме, он то прима са радошћу и схвата то као љубав Божију која указује на то што треба исправити у животу, а онај који то доживи као клевету и као увреду, за ту ријеч и опомену може да убије и брата свога и савјест своју. И таквих примјера имамо много, јер то јесте својствено нашој палој природи људској.'' Он је у задњем дијелу свог обраћања појаснио да један од најљепших дарова јесте дар слободе, нагласивши притом да велики дар слободе којом нас је Бог даривао значи уједно да и сваки од нас може сасвим свјесно и слободоно изабрати пут свјетлости, пут покајања или пак пут таме који води у дубину немира који води у пакао: ,,Један од највећих дарова којим нас је Бог даривао уз дар вјере и љубави, јесте дар слободе - слободног избора. А дар слободе значи да свако од нас по срцу своме може изабрати пут покајања који иде ка Царству Небеском, или, пут таме који води у најкрајнију таму и дубину немира и мржње који води у пакао, паклено стање расположења и стања душе. Само та два пута постоје у нашем животу. Зато гледајмо да сви заједнички у љубави кренемо правим путем - путем љубави и покајања, а самим тим то значи да ходимо путем Царства Небеског.'' - пожелио је на крају свог пастирског слова отац Далибор. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

И ове, седме недеље по празнику Ваксрсења Господњег, вјерни народ је учествујући у Светој Литургији испунио Саборни храм Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Литургијско славље предводио је протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење старешине овог храма протојереја-ставрофора Драгана Митровића, протојереја-ставрофора Далибора Милаковића као и протојереја Миладина Кнежевића. На свештеничке молитве и прозбе одговарао је хор Светог апостола Марка из Подгорице уз учешће мјешовите пјевнице подгоричког Саборног храма. Бесједећи уочи светог причешћа протојереј Мирчета Шљиванчанин објаснио је значај и садржину данашњег празника – отаца Првог васељенског сабора. „Овај празник нас утврђује у истини да је Црква Божија непобједива и да нема силе земаљске која може надвладати силу Божију“ истакао је протојереј Шљиванчанин додавши да нас оци, аутори Символа вјере, надахњују да останемо на путу истине. „Онај ко живи истином је непобједив јер истина неће никада престати и нестати“ нагласио је отац Мирчета рекавши да су свједоци те истине су свјетитељи Божији и оци Цркве који постоје и данас. Он је нагласио да ниједно вријеме у историји није лишено таквих свједока и подсјетио да су и данашњи хришћани позвани да ходе путевима отаца. Протојереј Шљиванчанин је такође рекао да је пут Бога живога – пут љубави. „Сваки човјек се најприје бори да буде на том, истинитом путу, на Божијем путу и да би остао на том путу треба да живи љубављу.“ рекао је отац Мирчета нарочито нагласивши да је љубав та која је неуништива, а да је таква зато што је Божије својство, зато што је љубав Божанска. Отац је истакао да нашу земљаску државу волимо и поштујемо али да је као хришћани не можемо обоготворавати. „Наша истинска дражва је вишњи Јерусалим и за ту се државу ми боримо.“ рекао је отац Мирчета. Он је додао да Црква Божија није ни против кога, да не презире никога, да не одбацује никога. „Црква је за љубав, мир и слогу“ закључио је протојереј Мирчета Шљиванчани позвавши све вјернике на велики тројичиндански Сабор у нашем Саборном храму. Извор: Митрополија црногорско-приморска

САОПШТЕЊЕ ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ Као Епископ Рашко-призренски, са својим свештенством, монаштвом и верним народом најоштрије осуђујемо данашњу претерану употребу силе од стране Косовске полиције на северу Косова и Метохије. Без обзира на стварне мотиве ове акције, упади у куће при којима су цивили, жене и деца застрашивани, ломљење намештаја и нескривена бруталност показују да је намера Приштине била пре свега да застраши наше становништво и демонстрира силу. Посебно осуђујемо и употребу силе против припадника УНМИК-а. Док истовремено Приштина игнорише гажење владавине права и институционални терор који општина Дечани примењује против манастира Високи Дечани, одбијајући извршење судске одлуке Уставног суда Косова, претећи манастиру блокирањем пута и протестима на сам празник Вазнесења (6. јуна), север Косова се дисциплинује бруталном употребном полицијске силе, под изговором завођења реда. Овакви поступци нимало не доприносе ни владавини права, нити изградњи међуетничког поверења, већ још више дестабилизују ионако тешку безбедносну ситуацију на Косову и Метохији и највише иду на руку онима који без икаквог стида упорно заговарају идеју територијалне поделе на етничкој основи. Као Црква остајемо чврсто уз свој верни народ, апелујемо на владавину права која треба да се примењује према свима једнако, а не по кључу етничке и верске дискриминације и очекујемо од КФОР-а и међународне заједнице да спрече понављање оваквих немилих догађаја. Грачаница-Призрен 28. мај 2019. год Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

У трећу недјељу Васкршњег поста – Крстопоклону, 31.марта 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог Кирила Јерусалимског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Сабрани се на данашњи дан поклањају Часном Крсту, који се износи у храм на цјеливање. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началаствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му острошка сабраћа јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима као и протојереј Раде Радовић из Колашина. После читања Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Раде, који је између осталог казао да је ово велики и свети дан посвећен Часном Крсту Господњем, највећој светињи и највећој сили. – Крст Господа Исуса Христа је дрво на коме је Он када је осуђен на смрт разапет и Он је своју божаснку крв пролио на том крсту и својом крвљу осветио тај Часни Крст и одјенуо му ту огромну силу крста, која кроз вјекове оне који су се упутили Христовим путем који су хришћани, кроз вјекове живе силом Часног Крста, упућују своју дјецу и њихов живот је био усмјерен у том смислу и у тој љубави према крсту Христовом, према Господу Исусу Хросту, према Господу Богу, према Светој Тројици – казао је о. Раде и додао да је то највећа сила и највеће знамење. Српски род је, подсјетио је о. Раде кроз вјекове пролио много крви за крст часни и слободу златну. – Нема те силе која је већа од силе Часног Крста. Зато је највећи задатак да сваки човјек своје дијете што му даје Бог, да га крсти и кад се крстимо, попримамо ту благодат и ту силу божанске и вјечне љубави – рекао је о. Раде и нагласио да је и Свети Василије Острошки коме долазимо и коме се молимо, свједочио силу Часног Крста, силу Господа Исуса Христа. Након узошења молитве Господу и освећења Часних Дарова, сабрани који посте Васкршњи пост причестили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа. На крају богослужења сабранима је празник честитао о.Владимир који је говорио о значају Крстопоклоне недјеље, а заједничарење је настављено манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог