Претражи Живе Речи Утехе

У знак сећања и поштовања првих авијатичара НОВЈ, Врховни командант ОС ФНРЈ маршал Јосип Броз Тито наредио је 20. октобра 1947. године „да се 21. мај слави у свим јединицама Југословенске народне армије као дан ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА.“ Тај датум обележаван је и као дан вида РВ и ПВО све до почетка деведесетих година XX века, до распада СФРЈ. И данас се многи ваздухополовци са сетом сећају тог великог празника ваздухопловаца, војника и грађана Југославије. Партизанска авијација Југословенски ваздухопловци привржени својој држави и заклетви храбро су се борили у Априлском рату 1941. године. После слома, део ваздухопловаца напустио је земљу нашавши се код савезника на Блиском истоку, део је оставши у Отаџбини приступио устанку против фашистичких окупатора и укључио се јединице НОВЈ, а део се нашао у заробљеништву у Немачкој и Италији. Један број ваздухопловаца, првенствено оних који су својим издајничким понашањем постали фашистичке слуге, али и из других разлога, приступио је квислиншким формацијама, а највише ваздухопловству тзв. НДХ. После непуних годину дана од дизања народног устанка против окупатора 1941. године, настала је „партизанска авијација“; тако је Народно-ослободилачка војска Југославије (НОВЈ) добила и ваздухопловну компоненту као снажан морални фактор јачању Народноослободичаког покрета (НОП). Априла месеца 1942. године авио-механичар стрелац Ивица Митречић, предратни резервни ваздухопловни подофицир, пребегео је из домобрана у партизане. Одмах је добио задатак да на слободној територији, са Другим крајишким партизанским одредом и мештанима, уреди помоћно летилиште код села Међувођа за прихват авиона. Крајишки и банијски партизани ослободили су 16. маја 1942. године Приједор у чијој се близини налазило помоћно летилиште Урије, погодно за прелет авиона. Обезбеђењем два летилишта и припремама за прихват створени су услови за прелет пилота присталица НОП са авионима на слободну партизанску територију. То се остварило 21. маја 1942. године када су из ваздухопловства НДХ пребегли и прелетели на слободну територију пилот Фрањо Клуз на авиону Потез-25 и пилот Рудолф - Руди Чајавец са авиомеханичарем Милутином-Мишом Јазбецом на авиону Бреге-19, и слетели на летелиште Урије код Приједора. Тако је почела да дејствује партизанска авијација, па се тај датум узима као почетак стварања ваздухоплвоства НОВЈ, односно СФРЈ. Партизански авиони на слободном крајишком небу почели су одмах борбене задатке. Већ 4. јуна дејствовали су изнад Бања Луке и других места. Руди Чајавец и Мишо Јазбец су рањени на борбеном задатку и после принудног слетања изгубили животе. Фрањо Клуз и Ивица Митрачић су успешно дејствовавали до 6. јула када је њихов авион уништен на земљи у нападу немачког ловца код села Лушци Паланка у близини Босанског Новог. Храбри пилот је касније био у саставу Прве ескадриле НОВЈ и погинуо на борбеном задатку 14. септембра 1944. године. Авиомеханичар Ивица Митрачић – Брегејац, преживео је рат и дуго година је за Дан РВ и ПВО као гост на манифестацијама евоцирао сећања на људе и догађаје из времена настанка и дејства партизанске авијације. Ваздухопловство НОВЈ Партизанска авијација је трајала кратко али је оставила неизбрисив траг у нашој ваздухопловној историји, који показује да се и у партизанским условима оружане борбе може користити авијација. У јесен 1943. године формирано је ваздухопловно одељење при ВШ НОВЈ, а потом и прва ваздухопловна база, и упућен је позиов свим југословенским авијатичарима да се јаве у јединице НОВЈ ради озградње нове авијације. Наредне године на школовање у СССР отишло је више стотина ваздухопловца, а на Блиском Истоку су уз помоћ савезника формиране Прва и Друга ескадрила НОВЈ. У јесен 1944. године на основу добијене помоћи од СССР формиране су једна ловачка ваздухопловна дивизија са три ловачка пука, једна јуришна ваздухопловна дивизија са три јуришна пука и ваздухопловне позадинске јединце јачине девет батаљона. Стварају се и друге партизанске авијацисјке јединице и школе, тако да крај рата НОВЈ дочекује са снажним ваздухопловством. Дан југословенског ваздухопловства У послератном периоду РВ и ПВО је развијено у снажан вид оружаних снага са свим компонентама и сегментима модерног ваздухопловства и ПВО, са бројним јединицама, установама, школама, институтима и фабрикама. На врхунцу развоја крајем осме деценије XX века РВ и ПВО СФРЈ имало је три корпуса, модерно наоружање, инфраструктуру и обучен стручни кадар. Велика пажња посвећивана је моралном васпитању и неговању ваздухопловних традиција. Наредбом врховног команданта Југословенске армије од 20. октобра 1947. године установљен је 21. мај као Дан ЈРВ, а од 1957. године Дан РВ и ПВО. Тај датум се празновао више од четири деценије и оставио дубоки траг у сећању ваздухопловаца. Тада су на свим војним аеродромима широм државе организоване свечаности, смотре, аеромитинзи, приредбе, такмичења и друге манифестације. То је био прави и велики, не само војноваздухопловни, већ и народни празник – права светковина. Поводом Дана РВ и ПВО јединице су добијале нове ваздухоплове и другу борбену технику, модерну опрему и наоружање. И поред свега тога Југославија се распала, настале су нове дражве и државне заједнице, нови систем вредности и неговања ваздухопловних традиција. Дан РВ и ПВО 21. мај, који је више од четири деценије слављен као највећа ваздухопловна светковина, остао је запамћен као бисер у мозаику ваздухоплоних традиција. Дан РВ и ПВО Војске Републике Србије - 24. децембар У држави Србији, на темељу светлих ваздухопловних традиција које сежу до почетка 20. века, када је наше земља међу првих 15 у свету формирала војно ваздухопловство, а међу првих пет га применила у ратне сврхе, 24. децембра 1912. године наредбом војводе Радомира Путника, министра војног, формирана је у Нишу, ваздухопловна команда на челу са мајором Костом Милетићем. Осамдесет година после тога, 24. децембра 1992. године обележили смо први пут дан српске војне авијатике, и обележавамо га сваке године, ево већ четврт века, са поносом и узвишеним осећањем припадности српском ваздухопловном корпусу, једном од најстаријих у свету. Негдашњи Дан РВ и ПВO 21. мај нисмо заборавили, сећамо га се по добром и лепом, као и времена у којем је га је пратило.

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина Иринеја, у суботу, 28. априла текуће године у храму Преноса моштију светог Саве на Бистрици одржано је молитвено сећање на Гаврила Принципа поводом стогодишњице од његовог упокојења. Иницијатива за обележавање овог датума потекла је од стране управе МЗ „Гаврило Принцип“ на Новом Насељу која жели да сачува успомену на личност човека који се вођен својим идејама одрекао живота, а све зарад слободе потлаченог народа у Босни и Херцеговини. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Тим поводом, свештено братство Светосавског храма на Бистрици је након вечерњег богослужења служило помен Гаврилу Принципу а потом је одржан и пригодан културно-уметнички програм у порти храма, под називом „Спомен Гаврилу Принципу“. Програм је отпочео теметском књижевном вечери на којој је говорио истакнути књижевник Мирослав Тохољ, који је у току свог плодотворног рада писао о Гаврилу Принципу и организацији „Млада Босна“. Потом су поштоваоци ликовне уметности могли да уживају у изложби слика Удружења ликовних уметника „Ликум“ док је хор „Просветари“ под вођством Мише Близанца обогатио вечерашње догађање одабраним музичким делима. На крају богатог програма, у биоскопу на отвореном приказан је филм „Бранио сам Младу Босну“ редитеља Срђана Кољевића из 2014. године, у којем се обрађује тема Сарајевског атентата и суђење члановима организације „Млада Босна“ којој је припадао и сам Гаврило Принцип. Извор: Радио Беседа View full Странице

У оквиру годишњих свечаности у славу владике Саве Косановића, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 4. марта 2018. године, на другу недељу Часног поста посвећену Светом Григорију Палами, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавица у Епархији бихаћко-петровачкој. Литургијском проповеди обратио се архимандрит Варнава, говорећи о људској природи и томе да човек својим гресима престаје бити човек и изобрази се, али покајањем он поново дође себи, поново постане човек, сети се дома Очевог. -Знајући то, велики и милостиви Бог установио је у Цркви својој, Духом Светим руковођеној, и све остале, али, посебно, овај Велики и Часни пост, јединствен, необичан, пребогат, прелијеп, пресадржајан молитвама, богослужењима, начином пролажења кроз њега самог. Током цијелог поста православни хришћани, од краја до краја васељене, свјесни себе и свог стања, говоре какав дух да Бог одузме од њих, а какав да им да. И стављају тачку на ту молитву, говорећи: Господе, дај ми да видим сагрешења моја још једном. Тиме не завршавају него опомињу колика је цијена човјека и каже се: Да не осуђујем брата свога, казао је отац Варнава, који је додао је да је Часни пост и долажење себи плаћано крвљу у историји Цркве. -Зато се Црква данас сјећа великог мислиоца, великог богослова, човјека који је видио Бога, а истински богослови су они који виде Бога, Григорија, Архиепископа солунског, који је у једном моменту, увидјевши опасност заблуде несагледавања самог себе у Богу, у законима Његовим, у јеванђељским заповјестима, подигао свој глас и борио се за то што је осјетио Блудни син кад је дошао себи, кад се преобразио и сјетио оног достојанства које је Бог, као Отац уготовио њему као сину. Црква га се нарочито сјећа данас, у другу недјељу Часног поста, да нас напомене шта је задатак ових дана у којима стојимо - сагледати себе, браћо и сестре, поручио је архимандрит Варнава. По обављеном причешћу бројних верника архипастирским словом обратио се Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, напомињући да се свештенство никшићке Саборне цркве, по иницијативи Удружења Бањана и Рудињана, у овај дан молитвено сећа великог ктитора овог светог храма, блаженопочившег митрополита Саве Косановића. -Он је оставио завјештање да са сахрани поред мале никшићке цркве, мада је било ријечи о томе да он буде никшићки Епископ када је обновљена Епархија захумско-рашка. Велика личност, треба да се подсјетимо, јер су његова ријеч и његов примјер данас толико актуелни, не мање него у вријеме када је он свједочио Јеванђеље Христово, бранио свету православну вјеру и српско име, у временима аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, казао је Владика. -Босна и Херцеговина је на Берлинском конгресу, подсетио је Владика, додијељена на управу аустроугарској монархији. План аустроугарске монархије или, боље речено, Њемачке био је, а то је, по ријечима епископа Јоаникија, актуелно и данас: што већа Албанија и што мања Србија, никад Србија и Црна Гора заједно. То је био стари аустроугарски план; и никад Срби преко Дрине. Тај план су врло грубо, насилно почели спроводити у Босни и Херцеговини, тамо гдје је митрополит Сава био Владика. Почели су да подижу католичке манастире, доводе монаштво из разних крајева, врше мисију, пропаганду да би том народу промијенили идентитет, рекао је Његово Преосвештенство додајући да је митрополит Сава био непожељан, јер се томе успротивио. -Аустроугарске власти, нарочито злогласни управник Босне министар Калај, направили су за њега неиздрживу ситуацију и митрополит Сава је поднио оставку. Принуђавали су га на унију, а његов одговорио је био: Никад за никад. То је имало своје последице. Велики страдалник, велики мученик, исповједник. Нијесу му дали ни два метра земље на имању, које је откупио да би се сахранио поред своје задужбине Сарајевске богословије. Многи су прећутали ту велику неправду. Дакле, пророчка личност, велика. Био је човјек обдарен, не много школован, али је добро схватио о чему се ради и борио се јуначки. Имао је подршку од благочестивог народа, уживао велики углед у народу, али је, као и сам народ, био обесправљен. -Блаженопочивши Митрополит упокојио се мирно, као светитељ Божји, никога не осуђујући, за све благодарећи Богу, јер је служио Христу и све за Христа поднио добровољно, за своју свету православну вјеру. Није он само омиљен у Бањанима његовим, него у цијелом српском народу. Још ће се говорити о његовој жртви, његовом подвигу, мучеништву, страдању, задужбинарству, његовој мисли и ријечи, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. По одслуженој Литургији, Владика је са свештенством и у присуству верног народа посетио гробно место митрополита Саве Косановића у старом градском гробљу. Годишњи помен владици Хаџи Сави Косановићу одслужили су архимандрит Варнава и ђакон др Никола Маројевић. Земни остаци блаженопочившег Митрополита дабробосанског Саве Косановића од 2003. почивају поред цркве Светих Петра и Павла у непосредној близини Саборне цркве Светог Василија Острошког, чији је био велики приложник. епархија будимљанско-никшићка View full Странице

Поводом годишњице од упокојења блаженопочившег монаха Теодора Косијеревца, редакција Радио Светигоре, приредила је кратку емисију сјећања на овог слугу Божијег. У прилогу ће те чути дио из бесједа Владике Јоаникија и игумана манастира Косијерево о. Арсенија Самарџића, које су изговорили на сахрани монаха Теодора 30. октобра 2016. године. Звучни запис емисије Ту су и два текста сестара, монахиње Синклитикије из манастира Преображења Господњег на Сомини, и сестре Иване, учитељице из Котора, које су подијелиле своја сјећања на монаха Теодора Митровића. Емисија је прожета и грчком духовном музиком, коју поје Христос Сантикаи из Грчке. Вјечнаја памјат и Царство Небеско, блаженопочившем оцу Теодору Косијеревцу. Христос воскресе – Ваистину воскресе! Извор: Радио Светигора View full Странице

На празник преподобне мајкe Параскеве – Петке, 14/27. октобра 2017. године, навршава се 40 дана од блаженог представљења у Васкрслом Господу Христу приснопамјатног Митрополита видинског Дометиjана. Поред наших личних и заупокојених молитви, које као чланови Цркве чинимо за упокојење новопрестављеног владике, а које пуноћу добијају кроз литургијско помињање на Светој Евхаристији, овим текстом желимо да подсетимо о духовној величини овог великог Божјег човека и једног од најзначајнијих архијереја сестринске нам Бугарске Православне Цркве (БПЦ) и васељенског Православља нашег времена. Високопреосвештени Митрополит видински Дометијан (крштено име Димитар Попвасилев Топузлиев) рођен је 11. новембра 1932. године у многодетној свештеничкој породици у малом али живописном родопском селу Хасовица код Смољана у Бугарској. После завршеног основног образовања, у јесен 1947. године, примљен је за ученика Пловдивске духовне семинарије која је у то време била смештена у знаменитом Бачковском манастиру. Од јесени 1950. године долази до њеног обједињења са Софијском духовном семинаријом и школа бива премештена и наставља свој рад у близини, исто тако значајног, Черепишког манастира у близини Враце. Семинарију успешно завршава 1952. године и исте године уписује Духовну академију „Свети Климент Охридски“ у Софији, коју завршава 1956. године. У Маглижком манастиру светог Николаја код Старе Загоре , 14. јануара 1959. године, под духовним руковођењем архимандрита Панкратија (касније Митрополита старозагорског), прима монашки постриг из руке тадашњег Митрополита старозагорског Климента и на монашењу добија име Дометијан, у част светог Дометијана Епикопа мелитинског. Исте године 10. марта, митрополит Климент га рукоположе за јерођакона у катедралном храму Светог великомученика Димитрија у Старој Загори и назначује га за епархијског ђакона, проповедника и појца при храму Пресвете Богородице у Старој Загори. Од почетка септембра 1959. до 1962. године налази се на богословској специјализацији на Московској духовној академији у Сергијев посаду где га 18. јула 1962. године, у храму Покрова Пресвете Богородице при Академији, Патријарх руски Алексеј I рукополаже за јеромонаха за време заједничког служења свете литургије са Патријархом бугарским Кирилом. Вративши се у Отаџбину од 1. јануара 1963. године назначен је за протосинђела Великотрновске митрополије у којој обавља дужност до краја фебруара 1967. године. У катедралном храму Рођења Пресвете Богороице у Великом Трнову одликован је чином архимандрита 4. децембра 1963. године од стране Великотрновског митрополита Стефана. Од 10. марта 1967. године архимандрит Дометијан је на научној специјализацији у монашко-мисионарском центру у Тезеу код Лиона у Француској, а од октобра исте године је на Екуменском институту при Светском Савету Цркава у Бозеу у Швајцарској. Од фебруара до августа 1968. године слуша предавања на Теолошком факултету у Лозани а од августа 1968. до августа 1969. године је на језичком усавршавању и пракси у Лондону и Оксфорду а поред тога слуша и предавања на чувеном колеџу Кадестон. Од 1. септембра 1969. године до 1. новембра 1970. године обавља службу пртосинђела Софијске митрополије а од 1. новембра 1970. до 1. марта 1979. године врши службу главног секретара Светог Синода. На овој одговорној служби га затиче и избор за епикопа са титулом „знепољски“ а хиротонисан је рукама, блаженог спомена, Патријарха бугарског Максима 15. децембра 1974. годиине у Патријаршијском катедралном храму Светог Александра Невског у Софији. Како у отаџбини тако и у расејању усрдно испуњава сва послушања задата му од Светог Синода. Од 1. марта 1979. до марта 1983. године управља бугарском Акронском епархијом у Сједињеним Америчким Државама. После повратка у Бугарску, од 1. априла 1983. па до јула 1987. године служи као викарни епископ у Митрополији софијској помажући патријарху Максиму у управљању Софијском митрополијом. За Митрополита видинског је изабран 26. јула 1987. године а 2. августа исте године је устоличен у Видину. Треба напоменути да је као високо образовани епископ и богослов и зналац многих страних језика (течно је говорио руски, француски и енглески а поред њих се служио румунским, турским, италијанским и српским језиком) представљао Бугарску Православну Цркву широм света на многим богословским скуповима, конференцијама и свечаностима како на свеправославном тако и на свехришћанском нивоу. За тридесетогодишње архипастирско служење у древној Видинској митрополији (1987-2017.) блаженоупокојени митрополит Дометијан је успео да, као истински трудбеник на Њиви Госпоњој а у исто време као и активна друштвена личност, у врло тешким временима, непосредно пре а и после пада безбожне идеологије, када су се и те како осећале а и до дана данашњег се још осећају њене погубне последице, покрене духовно-материјалну обнову у митрополији кроз обнову и изградњу многих храмова, параклиса и манастира. Због тешке материјалне ситуације у држави и граду за живота му се није испунила жеља, да се прикупе материјална средства за генералну обнову катедралног храма Светог великомученика Димитрија, по величини другог храма у БПЦ после катедралног храма Светог Александра Невског у Софији и споменика од изузетног националног значаја. На његов предлог и иницијативу празник Светог великомученика Димитрија Солунског, престолни празник истоименог катедралног храма, одређен је за празник града Видина. Нарочито је његовим благословом и заједничким трудом са његовим најближим сарадницима (његовим викарима најпре Епископом величким Сионијем а касније и Епископом белоградчишким Поликарпом) била приметна обнова богослужбено-литургијског живота као и мисионарско-катихетско и социјално- харитативно служење Цркве у наше дане. Нарочито је била видљива обнова мушког и женског монаштва у митрополији доласком многих младих и Бога жедних душа у временима када је свуда приметно смањење интересовања и жеље за монашким начином живота. Његова љубав, једноставност и пријемчивост за сваког човека без разлике, ма из ког народа, друштвеног сталежа и које вере да је био, чинила га је јединственим и непоновљивим. Нарочито је волео наш српски народ и Цркву и са великим одушевљењем је причао о нашим светињама, нарочито га је погађало тешко стање у коме се налази наш народ и његове светиње на Косову и Метохији јер се и лично у то уверио приликом његове последње посете Косову и Метохији 2. и 3. октобра 2010. године, када је предводио делегацију БПЦ, на устоличење Патријарха српског Иринеја у Пећкој Патријаршији. Као интересантна анегдота може се поменути детаљ из Митрополитових сусрета са нама Србима, када би увек запевао, нама непознату песму о Светом Сави, коју је чуо, заволео и запамтио још када је као члан делегације БПЦ на челу са патријархом Максимом био у посети нашој Цркви и патријарху Герману. Кроз шалу би тада говорио „Ајде Срби певајте и ви да не буде да један бугарски владика зна а ви не знате песму о највећем српском свецу“ Разним поводима, више пута је долазио у мирне посете нашим епископима и Тимочкој епархији. Задња Његова посета, која је била за саму црквену и градску славу града Зајечара, Рођење Пресвете Богородице 2015. године, уписана је златним словима у историју односа две сестринске православне цркве и два братска народа. Уочи славе, са својом делегацијом, у којој је био његов викар Епископ белоградчишки Поликарп, такође велики пријатељ владике Илариона и Тимочке епархије, и неколико свештеномонаха из Видина, митрополит је посетио манастир Суводол, који такође слави Рођење Пресвете Богородице, и у коме је присуствовао празничном бденију. За сам Празник у зајечарском Саборном храму началствовао је Светом Литургијом уз саслужење, домаћина, Епископа тимочког Илариона и епископа белоградчишког Поликарпа, као и свештенослужитеља из Видинске митрополије и Тимочке епархије. У беседи на крају литургије митрополит Дометијан је срдачно заблагодарио на указаној љубави и топлом гостопримству којим је Његова делегација удостојена и још је нагласио да су два наша народа (српски и бугарски) братска, суседи и једино што треба да буде и постоји између нас је узајамна љубав, уважавање, помагање и утврђивање у хришћанском миру, љубави и јединству. Митрополит је тада изразио жаљење због догађаја, који су једна црна страница у историји два братска народа (Српско- бугарски рат 1885. године као и Први и Други светски рат) и помолио се Богу да опрости братоубилачке поступке људима који су били одговорни и који су допустили да се браћа убијају. Исто тако изразио је жаљење и кајање због чињенице да је више од 50 српских свештеника побијено у периоду од 1914-1918. године од бугарских војника под дејством тамних и нељудских сила. Митрополит је нагласио да су свештеници мученици који се моле како за српски тако и за бугарски народ. Истакнувши љубав са којом долази, казао је још да нас Христос обједињује и дарује нам јединство које је неопходно да ценимо, обнављамо и да кроз њега будемо мирољубиви и да као једна велика породица идемо ка светлој и достојној будућности. После митрополитове беседе поздраве је упутио и домаћин Епископ тимочки Иларион који је још једном заблагодарио за част којом је Зајечар удостојен да га, од свих вољени дјадо Дометијан, посети и буде учесник у празновању славе града. После литургије, пред спомен обележјем на северном зиду храма, архијереји су одслужили мали помен убијеним свештеницима Тимочке епархије од стране бугарске војске у Првом светском рату. Услед старачке изнемоглости и због све учесталијих здравствених проблема митрополит Дометијан је задњи пут литургију служио у митрополитском храму Светог Николаја у Видину на сам храмовни празник 6. децембра 2016. године. У години када се Видинска митрополија увелико припремала да 11. новембра (дан митрополитовог доласка на овај свет) свечано прослави двоструки митрополитов јубилеј, 30 година од устоличења на древну Видинску митрополију и 85. рођендан, у универзитетској болници „Лозенец“ у Софији 18. септембра 2017. године, митрополит Дометиан је уснуо у Господу коме је целог свог живота предано служио. Тело уснулог митрополита је сутрадан допремљено у Видин, у коме је 30 година као архипастир мудро свештенослужио и пастирствовао, и положено било на одар у катедралном храму Светог великомученика Димитрија где је народ из Видина, целе митрополије као и из других бугарских градова долазио да се опрости од свог вољеног владике. Сутрадан 20. септембра после одслужене заупокојене литургије коју је служио, аминистратор Видинске митрополије, Врачански митрополит Григорије, служено је опело којим је началствовао Патријарх бугарски Неофит са многобројним митрополитима, епископима и свештенослужитељима. По благослову Патријарха српског Г. Иринеја, Српску Православну Цркву је, на овом молитвеном испраћају, представљао Епископ тимочки Г. Иларион. После опела литијна поворка са телом блаженоупокојеног митрополита кренула је улицама Видина до митрополитске цркве Светог Николаја. Уз највеће црквене и државне почасти и после малог помена тело митрополитово је положено у гробницу иза олтара храма у дворишту Митрополије, где се налазе још неколико гробова његових светлих претходника на трону Видинских митрополита, и где заједно чекају Други и славни долазак Христов, васкрсење мртвих и живот будућег века. Вечан ти спомен, достојни блаженства незаборавни владико Дометијане! Извор: Епархија тимочка View full Странице

У оквиру мајског циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 21. маја 2017. године, о томе како је и сећање на срећу - срећа, говорила је Жаклина Писано Беридо View full Странице

У касарни "Бањица-2" одслужен парастос Парастос припадницима војске и полиције погинулим током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године служен је данас у капели Светог Ђорђа, у београдској касарни „Бањица-2“. Богослужењу, које је служио главни војни свештеник мајор Слађан Влајић, присуствовали су начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са члановима Колегијума, и припадници Војске Србије запослени у овој касарни. МОРС