Претражи Живе Речи Утехе

1. Мисли се да је чин сећања човекова одлика, и више од тога: његова обавеза. Сећањем човек остварује целину сагледања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, облика. Но, истовремено, сећање може да наведе на лудости, што се види код народа сувише обузетих традицијом, сећање може да испуни појединца и групе дубоком меланхолијом, и најзад, сећањем се може уништити нешто врло драгоцено, оно што је предмет самог сећања. Могу се покварити, унаказити сопствене успомене, које су дотле лежале у нама скривене и способне да делују племенито, изазивајући у нама недовољно објашњива озарења. 2. Враћањем у свест, успомене се могу прелити непријатним бојама и мирисима, од којих се више не ослобађају. Треба изгледа неговати полузаборав; у њему се успомене најмање кваре, најмање преиначују у друкчију, дотле непостојећу, прошлост. Или сећање треба ритуализовати, од његовог индивидуалног арсенала начинити нешто заједничко. Ако и не би било дато колективно сећање, треба га измислити. Ту је и могућност да заједничка својина успомене буде прочишћена, узвишена и да се избегну странпутице које кроз сећање воде у нихилистичку идиосинкразију, у философију свеопштег презира. 3. Заједничко сећање може бити и заједничка хистерија, неуроза или како се све те полу-болести називају. Зато се сећање пречишћава у трагедији, слаже у слику са космичким оквирима у којима много шта може да буде опроштено, осмишљено, оздрављено. Сећање треба да буде нешто свештено и храмовно, дакле, супротно од оног што хоће и може већина историчара. Историчари сликају историју црњом него што је била: срећа и благост нису њене теме, блаженство није историјски догађај. Племенитост и дарежљивост, праштање и просвећивање себе и других, нису поглавља писане историје откад је она постала „позитивна“ наука. Тукидид и Тацит су свакако претеривали описујући зло, други су историчари прескакали феноменологију добра да би се држали зла које је увек занимљивије. За песнике се говори да „много лажу“ када описују рај. Онај ко описује пакао сматра се за истинољубивог. 4. Меморија треба да прочишћава указивањем на прошлу патњу, да постане сакрална, као што и ритуал подразумева страдање, онда показује животне снаге и завршну епифанију у којој се облик живота изједначује с духом. После епифаније меморија више није потребна. Сећање се затворило у ритуални круг у којем можемо имати претке који по крви никада нису били наши, можемо замишљати свете ратове које наш народ није водио, прогласити својим краљем и својим пророцима људе са другог континента. Сећање добија храмовни облик и свештену контролу; стрма раван света постаје узлазна путања душе. Извор: Теологија.нет View full Странице

Пројекат "Албум сећања на наше претке из Првог светског рата" са благословом Његове Светости Патријарха српског г.Иринеја започео је свеобухватни попис страдалих Срба у Првом светском рату. За реализацију овог пројекта неопходна нам је помоћ и сарадња свештенства Српске Православне Цркве у остварењу циљева пројекта у делу приказа видљивости споменика и имена страдалих ратника из периода Великог рата, а који су доступни на простору православних светилишта која се налазе у Србији и у иностранству. Помозите у заједничком попису и стварању јединствене базе података имена ратника Великог рата као и видљивости споменика наших Хероја из Вашег краја! Све детаље можете прочитати на страници: http://славним-прецима.срб/spomenici-junaka-spc/ --------------------- НАПОМЕНА: ова порука је намењена искључиво редакцијама и институцијама СПЦ, није за јавно објављивање! --------------------- View full Странице

У командама, јединицама и установама Војске Србије данас је обележен 24. март – Дан сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године.Делегација Војске Србије, коју је предводио начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, уз највише војне почасти положила је венац на спомен обележје „Херојима 37. моторизоване бригаде“ у касарни „Стефан Немања“ у Рашки. У пратњи начелника Генералштаба били су командант Друге бригаде пуковник Жељко Кузмановић и заменик команданта 22. пешадијског батаљона мајор Иван Ћатић. Венце су положили и чланови породица погинулих, као и делегација локалне самоуправе, предвођена председником општине Рашка Игњатом Ракитићем, представници МУП-а, борачких и удружења која баштине патриотску традицију. Генерал Диковић је истакао да савремена светска историја не памти разорнију употребу силе од тих 78 дана константног бомбардовања, али „ни већу срамоту једне цивилизације која на најбруталнији начин напала малу земљу поносних и слободољубивих људи“. - Врло брзо дејство НАТО авијације проширило се са војних на цивилне објекте, а удари су били такви да је у њима погинуло више цивила него припадника Војске. Све се то дешавало супротно конвенцијама међународног права, како ратног тако и хуманитарног, јер су у својим нападима НАТО снаге неретко употребљавале и муницију са осиромашеним уранијумом и касетну муницију, чије су последице и данас видљиве у нашој земљи - истакао је начелник Генералштаба и додао да је то било време страдања туге и бола, али и доказа нераскидиве везе војске и народа. Генерал Диковић је подсетио да је, по узору на своје претке, земља храбрих и поносних људи, инспирисана жељом за слободом, пружила херојски отпор на целој територији, а поготово на Косову и Метохији. - Било је много примера јуначких и витешких дела, чинили су их појединци и читаве јединице, а међу најбољим јединицама наше Војске у то време била је и 37. моторизована бригада, коју су чинили припадници из Рашке, Краљева, Врњачке Бање, Александровца и Новог Пазара, која је у тој борби изгубила 60 својих јунака, а четири пута више их је било рањено - рекао је начелник Генералштаба и додао да „сећање на крв и бомбе не може да избледи ни 19 година после агресије и неће, док год на овом простору постоје људи који су спремни да памте и да се жртвују“. Он је подсетио да Србија и данас осећа последице, јер тај рат није тражила, а када се већ задесио „показали смо се достојнима историјског наслеђа и пружили херојски отпор вредан дивљења“. - Породицама погинулих је најтеже, њихова рана је највећа и тешко је наћи речи утехе, али будите поносни на витешка дела својих најмилијих, а Србија их не сме заборавити због онога што су учинили за своју отаџбину. Чувајмо успомене на оне који су своје животе положили током НАТО бомбардовања јер су, својом жртвом, уградили себе у нашу будућност - рекао је генерал Љубиша Диковић и истакао да се догађаји из прошлости предају суду историје, а да је на нама да из историје учимо и такву стечену мудрост користимо за грађење светлије будућности наше земље. Парастос припадницима 37. моторизоване бригаде страдалим током НАТО агресије служио је војни свештеник потпоручник Владан Вуковић. Током 78 дана одбране од НАТО агресије, међу многобројним браниоцима, страдало је и 60 припадника херојске 37. моторизоване бригаде чију традицију наставља 21. пешадијски батаљон, данас стациониран у Рашки. Због успешног отпора агресији, 37. моторизована бригада одликована је Орденом народног хероја. У касарни „Мија Станимировић“ у Нишу, Дан сећања је обележен полагањем венаца и цвећа на споменик жртвама НАТО агресије. Венац је на споменик положила делегација Копнене војске предвођена командантом Копнене војске генерал-потпуковником Милосавом Симовићем и у пратњи пуковника Владете Балтића и Звонка Стојковића. Опело погинулима одржао је војни свештеник Команде Копнене војске, капетан Ђорђе Димић. Скупу су присуствовали и представници борачких и ослободилачких удружења из Ниша, припадници јединица Копнене војске из гарнизона Ниш, пријатељи и породице погинулих.Комеморативном скупу у касарни „Југовићево“ у Новом Саду, присуствовали су командант Прве бригаде, бригадни генерал Жељко Петровић, потпредседник покрајинске владе Ђорђе Милићевић, градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, начелник Јужно-бачког управног округа Милан Новаковић, делегације СУБНОР-а, Резервних војних старешина, Удружења ваздухопловаца, пилота и падобранаца Војводине, Завода за заштиту споменика културе, чланови породица и пријатељи погинулих припадника војске. У Куршумлијској касарни „Топлички устанак“, служен је помен и полагани су венци на споменик погинулима у НАТО агресији. Обележавању Дана сећања у Куршумлији присуствовали су заменик команданта Треће бригаде, пуковник Слађан Стаменковић, припадници бригаде, представници локалних власти и борачких удружења.Припадници Четврте бригаде Копнене војске који се налазе на интервидовском полигону „Пасуљанске ливаде“, обележили су Дан сећања и помен жртвама НАТО агресије.У Команди и јединицама РВ и ПВО Дан сећања на жртве НАТО агресије обележен је комеморативним скуповима и полагањем цвећа на спомен обележја погинулим припадницима. У Дому ваздухопловства у Земуну, у касарнама и на аеродромима у скуповима су поред активних припадника Ратног ваздухопловства и ПВО учествовали чланови породица погинулих ваздухопловаца, припадници ратног састава и чланови удружења која негују ваздухопловне традиције. Комеморативни скуп у Дому ваздухопловства предводио је бригадни генерал Сава Миленковић, заменик команданта РВ и ПВО.У касарни „Топчидер“ у Београду, у организацији Команде за обуку, парастосу и полагању венаца на споменик четворици официра Команде 1. Армије погинулих у НАТО агресији 1999. године присуствовали су припадници команди, јединица и установа размештених у овој касарни и породице погинулих.Поред одавања поште припадницима Гардијске бригаде који су током агресије изгубили живот, испред болнице „Доктор Драгиша Мишовић“, припадници Гарде положили су венце и у касарни „Дедиње“, код спомен плоче посвећене погинулом војнику 25. батаљона војне полиције Гардијске бригаде. Комеморативни скупови и церемоније полагања венаца на спомен-обележја посвећена погинулим припадницима Војске уприличене су и у другим касарнама широм Србије, а припадници Војске Србије учествовали су и у комеморативним активностима које су организовали градови и општине, борачке и друге организације које негују војничке традиције.

Државна церемонија обележавања Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања ове године биће одржана у Алексинцу, граду великог страдања током НАТО агресије 1999. године. У току НАТО бомбардовања СРЈ, град Алексинац је бомбардован у два наврата. Најтеже бомбародовање Алексинца десило се 5. априла 1999. У 21.35 часова са седам пројектила погођене су две централне градске улице. Погинуло је 11 грађана, а 50 задобило телесне повреде. Уништено је 700 стамбених објеката, здравствене установе и привредни објекти. Алексинац је поново бомбардован у ноћи 27. на 28. мај 1999. године када је погинуло још троје људи. Напади НАТО започети 24. марта, трајали су 11 недеља и у њима је, према проценама различитих извора, погинуло од 1.200 до 2.500 људи. У бомбардовањима која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, верски објекти и споменици културе. Пренос централне комеморације поводом Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања почиње у 20 часова на Првом програму Радио телевизије Србије. На скупу ће говорити сведок страдања др Братислав Миладиновић, председник Републике Српске г. Милорад Додик и председник Србије г. Александар Вучић. Алексинац Јунака погинулих у одбрани Отаџбине и народа треба свакодневно да се сећамо у нашим молитвама У параклису Светог краља Милутина у Дому Војске у Београду 23. марта 2018. године јереј Славко Папић служио је парастос пострадалим јунацима и недужним жртвама НАТО бомбардовања 1999. године. У кратком слову пуковник Стевица Карапанџин, директор Медија центра „Одбрана“ је поручио: -Наших јунака погинулих у одбрани отаџбине и народа треба свакодневно да се сећамо у нашим молитвама. У храму Светог архангела Гаврила у Хумској улици 24. марта 2018. године у склопу свете Литургије служен је помен жртвама бомбардовања наше земље од стране НАТО пакта 1999. године. Архиепископија београдско-карловачка | View full Странице

О Рацији у јужној Бачкој, као и о централном помену који ће бити уприличен 4. јануара у Жабљу, говорио је протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Одбор за обележавање Рације у Бачкој, на чијем челу су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, одржао је у уторак, 26. децембра 2017. године, радни састанак на којем је договорено да централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној јануарској Рацији у јужној Бачкој 1942, буде уприличен 4. јануара 2018, у Жабљу. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј ће служити парастос невиним жртвама рације у Бачкој, са почетком у 11.30 часова, у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Жабљу, док ће у 12.15 часова, на платоу испред зграде Општине Жабаљ, бити служен мали помен. Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. Тим поводом, на састанку је договорено и да ће 2019. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, бити одржан у Тителу. Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих. Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942. Извор: Радио Беседа View full Странице

Одбор за обележавање Рације у Бачкој, на чијем челу су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, одржао је 26. децембра 2017. године радни састанак на којем је договорено да централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној јануарској Рацији у јужној Бачкој 1942. године, буде уприличен 4. јануара 2018. године у Жабљу. Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих. Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942. Извор: Епархија бачка View full Странице

„Сви моји напори биће усмерени на очувању достојанства Србије... Ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбини Србије“ Цар Николај II Романов - Краљу Александру, 1914. Савез потомака ратника Србије 1912-1920. "Албум сећања на наше претке из Првог светског рата" – изложба славним прецима у част! У склопу обележавања јубиларних година Првог светског рата и Видовдана, у Амбасади Републике Србије у Москви 09. новебра 2017. године, са почетком у 18 часова, биће отворена изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, у организацији : Савезa потомака ратника Србије од 1912. до 1920. Београд Пројекат „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ У времену обележавања стогодишњице Великог рата враћа се сећање на славну епопеју српског и руског војника и незаборавно доброчинство руског народа према српским ратницима и избеглом народу. Стога, српски потомци руским потомцима желе да путем „Албума сећања на наше претке из Првог светског рата“ расветле из сећања потиснуту причу о обичном човеку, силом прилика ратнику. Његова судбина много казује о тежњи да се одбрани слобода, правда и истина – вредности које су темељ повезаности свих слободарских народа. Као сведочанство историјског пријатељства руског и српског бића на Калемегдану – месту пресека времена и простора – уздиже се обележје у облику крста, у чијем је центру мотив Светог Ђорђа, симбола руске војске и победе. Овај споменик је посвећен руским и српским војницима палим у Првом светском рату у одбрани Београда 1915. и борбама у Србији пре тога. Изложба фотографија пројекта „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ приказује фотографије, ратне дневнике, војничка писма, дописне карте, споменице и осталу историографску грађу учесника Првог светског рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата” резултат је жеље да се данас, сто године касније, ода дужна почаст том малом човеку из Великог рата за цивилизацију, и да се његово велико жртвовање за правду, истину, слободу и човечанство не избрише из нашег цивилизацијског памћења, већ постане културна баштина. Видео филм „Васкрс јунака из Великог рата“ представља резултат жеље да се ода почаст појединцу – српском војнику и део је прикупљене историографске грађе из периода Првог светског рата коју су потомци послали у част сећања на своје претке, учеснике Великог рата. Амбасада Републике Србије у Москви – Руска Федерација Мосфилмовскаја бр. 46 М О С К В А 09. новембар 2017. године у 18:00 сати Изложба је отворена до 24. новембра 2017. Године View full Странице

View full Странице

Документарни филм у продукцији Музеја жртава геноцида Музеј жртава геноцида у оквирима својих активности започео је продукцију дугометражних документарних филмова. Први у планираној серији био је филм „Пакао Независне Државе Хрватске“. Вредност филма потврђена је емитовањем на програмима Радио телевизије Србије и Радио телевизије Републике Српске, на неколико мањих локалних телевизијских програма и доступан је на Интернету. Продукцију настављамо дводелним филмом о логору Сајмиште: први је под насловом „Judenlager Semlin“ („Јеврејски логор Земун“), а други „Anhaltelager Semlin“ („Прихватни логор Земун“). Филм је урађен у оквиру обележавања 75-годишњице страдања српског народа на Козари (1942–2017) од којих је више од 8.000 особа било депортовано на Сајмиште. Овим филмом подсећамо и на страдање припадника јеврејског народа са територије Краљевине Југославије са посебним освртом на Сајмиште. Екипа која је урадила филм „Пакао Независне Државе Хрватске“, урадила је и овај: аутор филма је др Вељко Ђурић Мишина а режију потписује Драган Ћирјанић. Пројекција филма ће бити 21. октобра 2017. (дан сећања на страдање у Крагујевцу 1941) у простору Дома Војске Србије, у 13 часова. View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је 9. октобра 2017. године, предавању Eпископа пакрачко-славонског г. Јована, који је у просторијама Јеврејске општине Нови Сад, говорио на тему: „Косово и Метохија и повратак на Гору Храма: Балканска епика и државност Израела.” У свом излагању, Владика Јован је истакао да је Косово и Метохија главна тема балканске епске поезије, српске епске поезије. Култура сећања има смисла онолико колико ствара будућност, а будућност коју је стварала епска поезија било је нешто што се у поезији називало освета Косова. Освета Косова значи повратак на Косово, значи повратак на заветну земљу, повратак завету, повратак оном месту где је један народ формулисао своје историјско биће, поручио је Епископ Јован. Будући да је магистарске студије из јеврејске културе похађао у Спомен-установи „ Јад Вашем” и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму, да је 2007. године у Израелу учествовао у припреми и реализацији конференције Косовски проблем на БЕСА центру за стратешка истраживања, а да је у тој земљи боравио и као члан државне делегације СР Југославије јануара 2001. године и том приликом сведочио о Косову и Метохији, владика Јован је изнео занимљиве податке и поделио са присутнима чињенице које су мање познате и доступне јавности. По завршеном предавању, г. Горан Леви, председник Јеврејске општине Нови Сад захвалио је Епископу Јовану на гостовању, динамичном и интересантном излагању, и уручио Преосвећеном пригодан дар. Извор: Епархија бачка View full Странице

Поводом обележавања стогодишњице од Првог светског рата 13. октобра 2017. године, са почетком у 11:30 часова, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г.Теодосија у Српској Православној Богословији Св.Кирила и Методија у Призрену, свечано ће бити отворена изложба "Албум сећања на наше претке из Првог светског рата". Изложба фотографија пројекта „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, приказује фотографије, ратне дневнике, војничка писма, дописне карте, споменице и осталу историографску грађу учесника Првог светског рата. То су јединствена сведочења о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ величанствен је омаж сенима наших предака. Она је израз жеље, да се славна ратничка прошлост херојског српског народа никада не преда забораву. Познато је да је народ који не познаје своју прошлост, осуђен на то да је увек наново понавља. Зато је Савез потомака ратника Србије 1912-1920, повео племениту мисију, да младе нараштаје подсети на моралну одговорност према Отаџбини и свом властитом народу и његовим жртвама. Изложбу прати и мултимедијални приказ који ће посетиоцима омогућити интерактивну комуникацију са поставком. Изложба се приређује у склопу Међународног научног скупа Савремена српска фолклористика - ,,Фолклорно наслеђе Срба са Косова и Метохије у словенском контексту“ Придружите нам се у намери да поносно испричамо велику причу о нашим прецима! славним-прецима.срб ********* Пројекат Албум сећања реалиује се са благословом Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја и са благословом Његове светости Патријарха московског и целе Русије г. Кирила. Контакт особа: Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Александар Василић 063 480 011 View full Странице

Драги пријатељи и сарадници, Са задовољством вас обавештавамо да је изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ у Крипти Храма Светог Саве у Београду продужена до 15. 07. 2017. године. Изложба је отворена сваког дана од 10:30 до 19:00 сати. Добро дошли! Ваш тим Албума сећања View full Странице

Лику сам увек замишљао камениту, оковану у стене, нешто попут Катунске нахије. Оно што сам видео није ни налик томе. Првог дана јула бујала је у зеленилу. Оивичена планинама прекривеним шумом, зелена и свежа сијала је на јутарњем сунцу. Над њом се надноси Велебит, моћан и мрачан, који се пружа читавим западним обзорјем. Све је деловало уснуло – обрађена поља, жита која су се таласала као море, зелени пашњаци, брда под шумом и куће на ободима поља под брдима. Просто је несхватљиво да овакав предео има тако мрачну и крваву историју. Лика је натопљена крвљу десетина хиљада невиних жртава. То су били људи који никоме ништа нису скривили. Највећа кривица им је била што су били Срби и православци. Десетине хиљада Срба са простора Независне Државе Хрватске је страдало у велебитским јамама у пролеће и лето 1941. Већина нас зна за злочине усташа над нашим сународницима али то је сувопарно и бескорисно знање које једино добија на тежини ако се лично, лицем у лице, суочите са местима где су страдале хиљаде недужних. Нажалост таквих места је на простору Хрватске и Босне и Херцеговине и превише. Једно од њих је и Јадовно. Јадовно је било део комплекса усташког логора Госпић - Јадовно – Паг. У овом комплексу логора страдало је више од 40000 људи, а велика већина, њих око 38000, били су Срби. Жртве су довођене са свих страна – из Херцеговине, Босне, Славоније, Срема, Лике, Баније, Кордуна и других делова тада створене Независне Државе Хрватске. Зверски су мучени, па су тако измучени и измрцварени, довођени на Велебит и бацани у крашке јаме. Парастос код Шаранове јаме Веле да на Велебиту постоје тридесет и две јаме које су 1941. године гутале Србе. Када неко помене јаму, а никада нисте видели ни једну, немате ни представу шта је то. Првог јула ове године, учествовао сам на ходочашћу на Јадовно и први пут се сусрео са јамом. Била је то Шаранова јама, а потом и јама под Гргиним Бријегом. Ко не зна да је то јама, не би је ни приметио. Јама под Гргиним Бријегом налази се одмах поред шумског пута, окружена дрвећем и ако вам неко не каже шта је, можете помислити да је обична вододерина. Када сте свесни да је та једна јама прогутала можда и на хиљаде људи почнете да је посматрате као врата пакла. Поред ове јаме је постављен велики дрвени крст који су ходочасници изнели 6 километара, уз велебитске стране, шумским путем. Када сте тамо, на том месту, осећања вам се мешају и навиру. У грудима ми се стегло нешто, велико попут песнице и пело се ка грлу. Врло је тешко причати о томе и верујем да то може да у потпуности разуме само онај ко доживи тако нешто. После свега тога треба јести, спавати, наставити свој живот и говорити људима о томе. А то није лако. Ништа од тога, а нарочито ширити причу даље. А то је оно најважније јер многи људи о појединостима стравичних злочина над нашим сународницима не знају готово ништа. Врло је важно освестити људе, приповедати им о свом искуству и приволети их да и они крену на исто ходочашће. Довољно је да на наредно ходочашаће, следеће године, крене макар једна особа којој сте пренели утиске и већ је велика ствар урађена. Јер ако се ми не сећамо, нико се други неће сетити. Ако заборавимо шта нам се догодило, може нам се поново десити нешто слично. Постављање крста код јаме под Гргиним Бријегом А Лика, лепа, зелена и помало тужна. Тужна јер је остала без Срба. И Теслин Смиљан је без Срба. Усташе су у Смиљану 1941. године побиле више од 500 Срба свих узраста, спалиле цркву Св. Петра и Павла и Теслину родну кућу. Оно мало преосталих Срба однео је потоњи рат који је почео 1991. Православна црква у Смиљану је два пута рушена и данас је обновљена. Живи само када дођу Срби из других крајева. И тада звоне звона. Звоне и њихова тужна јека пролама се брдима око Смиљана као подседник да су ту некада живели људи којих данас више нема и чији потомци, ако их има, негде далеко сањају дедовину. Црква Св. Петра и Павла у Смиљану Нас ходочаснике је потом пут одвео у Медак. Медак се налази на обалама реке Лике, подно Велебита. Некада је био једно од највећих српских села госпићког краја а данас једва да у њему неко живи. Посетили смо манастир Св. Јована, стару цркву, која је више пута рушена и обнављана. Тамо су нас топло сачекали локални Срби на челу са њиховим младим свештеником. У Медку су остали углавном стари људи. Некада је медачки крај насељавало више од хиљаду Срба а данас их у десетак села и заселака има шездесетак. Можда најдирљивији тренутак је био наш одлазак из Медка. Локални Срби су се скупили испред цркве и поздрављали нас док смо ми кретали пут Србије и Републике Српске. Њих тридесетак, са младим свештеником на челу, остало је да нам маше док су наши аутобуси одлазили. Ми смо отишли нашим домовима и оставили ове људе да и даље воде своју битку. Али нисмо их заборавили. Бар не ми који смо тог дана били њихови гости. Али и даље се питам јесмо ли их ми колективно као народ заборавили и од њих одустали. Такође, стално ми се враћа једно питање – зашто? Зашто је неко побио стотине хиљада недужних Срба од 1941. до 1945? Зашто су потомци страдалих протерани педесет година касније? Која је била њихова кривица? И на послетку, питам се, зашто заборављамо наша страдања? Јер ако ми заборавимо, ко ће се сећати. Манастир Св. Јована у Медаку Аутор: Марио Јегдић, старешина Српске омладинске културне организације "СОКО" https://sokoudruzenje.blogspot.rs/2017/07/2017.html View full Странице