Претражи Живе Речи Утехе

У недељу, 28. августа 2022. године, на празник Велике Госпојине, у Инзбруку је одржана друга шетња сећања на Диану Будисављевић (рођ. Обекер) и њене помагаче. Шетњу сећања на Диану Будисављевић је 2021. године покренула Српска православна омладина Инзбрук (СПОЈИ) уз подршку и учешће Српске православне црквене општине Инзбрук и српске заједнице у Тиролу. Полазна тачка шетње била је непосредно после свете Литургије испред Српске православне цркве посвећеној рођењу Светог Јована Крститеља, где се окупила група од око 70 људи, што је најмање дупло више учесника у односу на прошлу годину. Протојереј Александер Столић, парох Српске православне парохије инзбрушке, објаснио је свима да се шетња сећања одржава у августу, пошто је 20. августа (1978.) дан упокојења Диане Будисављевић. Затим се кренуло од цркве према Западном градском гробљу где је Диана сахрањена на породичном гробу породице Обексер. Тамо су Оливер Ранисављевић, заменик председника СПОЈИ и председник Заједнице Срба Тирол, и мр Владимир Влајић, један од оснивача СПОЈИ, упалили свећу и положили цвеће у знак захвалности и вечног помена Диани Будисављевић и њеним помагачима у име свих учесника шетње. Мр Владимир Влајић, иначе први припадник Аустријске службе сећања у Србији, испричао је затим најважније чињенице из Дианине биографије и подсетио на залагање „СПОЈИ-а“, који је од 2010. спровео бројне иницијативе и активности како бисе очувало сећање на Диану и њене помагаче. „Шетњу сећања на Диану Будисављевић и њене помагаче смо покренули, како бисмо сваке године у августу изразили вечну захвалност њој и њеним подржаваоцима, као и да оставимо још један траг активне и живе културе сећања у нашем граду Инзбруку и нашој покрајини Тирол. Тако желимо да покажемо колико нам је важно живо сећање на Диану и њене помагаче, колико је волимо и ценимо, јер је она заједно са својим подржаваоцима током Другог светског рата спасила између 7.500 и 12.000 српске деце од геноцида и двоје хрватске деце антифашиста од политичког реваншизма у логорима смрти фашистичког усташког режима у тадашњој Независној Држави Хрватској. Тако желимо сваке године да одржимо сећање на све жртве Другог светског рата, јер је Диана успела да спаси на хиљаде пре свега српске деце из тих логора, али је над далеко више хиљада српске, јеврејске и ромске деце извршен геноцид и страдало је безброј деце антифашиста различитих националности у тим логорима, само зато што су били другог порекла или зато што су се њихови родитељи супротставили лудилу нациста, усташа и других фашистичких групација.“ – рекао је мр Влајић на крају свог кратког предавања. ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ, ДЕВОЈАЧКИ ОБЕКСЕР Диана Будисављевић рођена је 1891. године као Фрида Олга Диана Обексер у Инзбруку. Била је ћерка тиролског трговца Макса Обексера и Ане Розе. Њен деда Михаел Обексер био је и оснивач ваздушне бање Иглс надомак Инзбрука. Младост је провела у Инзбруку, највише у кући у којој је рођена, у „Обексер-Хаусу“, у улици Марије Терезије, најпознатијој пешачкој зони у самом центру главног града покрајине Тирол. Завршила је основну и средњу школу у Инзбруку, где је 1910-их година радила обуку за медицинску сестру на инзбрушкој универзитетској клиници где је упознала лекара на хируршкој клиници, др Јулија Будисављевића (1882-1981), Србина пореклом из Хрватске, за којег се удала 1917. године. Селе се у Загреб 1919. године, где је њен муж радио као професор хирургије на Медицинском универзитету. Када је 6. априла 1941. године нацистичка Немачка без упозорења бомбардовала Београд и напала Краљевину Југославију, дошло је до распада краљевине, чије су територије потом подељене међу савезницима Трећег рајха. Тако је на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и једном делу северне Србије уз помоћ националсоцијалиста настала Независна Држава Хрватска под фашистичким усташким режимом. Та вазална држава по Хитлеровом благослову у дело је спровела агресивну расну политику пре свега против Срба, Јевреја и Рома. Почео је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, концентрациони логор смрти, постао је балкански Аушвиц, а усташе нису имале милости ни према деци. Када је Диана Будисављевић сазнала да деца масовно страдају у концентрационим логорима, није се либила да нешто учини. Иако је породица њеног мужа такође била у опасности од усташког режима, организовала је између 1941 и 1945 заједно са многим сарадницима, међу којима су били инжењери Марко Видаковић и Ђуро Вукосављевић, приватну акцију спашавања под називом „Акција Диана Будисављевић“. Акција је имала за циљ слање помоћи у логоре смрти, као и ослобађање и збрињавање заточене деце и жена, који су били претежно српског порекла. Уз помоћ транспортних листа и других белешки успела је са својим сарадницима да направи картотеку, која је на крају рата садржала податке од око 12.000 деце. По завршетку рата, када је требало да преда децу својим преживелим породицама, њена акција је доживела највећи ударац када су јој комунисти одузели картотеку са свим подацима. Заједно са својим мужем се 1972. враћа у Инзбрук, где је до њене смрти 1978. године живела такође у центру на адреси Анихштрасе 24. Сахрањена је на Западном градском гробљу у породичној гробници под сводом са бројем 48. Извор: Српска Православна омладина Инзбрука - СПОЈИ

Фондација „Нови Сад — Европска престоница културе” најавила је расписивање јавног урбанистичко-архитектонског конкурса у оквиру којег ће бити изабран најбољи дизајн за комплекс будућег Меморијалног центра посвећеног свим невино страдалим жртвама у Погрому у Јужној Бачкој током јануара 1942. године. Најаву расписивања конкурса преносимо у целости, благодарећи Информативној служби Епархије бачке: Фондација „Нови Сад — Европска престоница културе” расписаће јавни урбанистичко-архитектонски конкурс у оквиру којег ће бити изабран најбољи дизајн за комплекс будућег Меморијалног центра посвећеног свим невино страдалим жртвама у Погрому у Јужној Бачкој током јануара 1942. године. Меморијални центар, најзначајнији меморијални пројекат Града и Јужне Бачке, бићe смештен уз простор Креативног дистрикта, дајући тој локацији нову вредност. На тај начин заокружује се програмски лук Тврђава мира Европске престонице културе, који је уметничким програмима ставио јак акценат на културу сећања, сагледавање последица рата и промоцију мира. Тачно осамдесет година од страшног Погрома, претежно Срба и Јевреја Град Нови Сад је у сарадњи са Епархијом бачком и Фондацијом „Нови Сад — Европска престоница културе” формирао тим за даљу координацију активности на пројекту будућег Меморијалног центра, како би се по одабиру победничког решења приступило изради техничке документације. Жири ће чинити најрелевантнији представници Епархије бачке, Јеврејске општине, Историјског архива Града Новог Сада, а најбројнији чланови биће управо стручњаци — архитекте. Планирано је да јавни урбанистичко-архитектонски конкурс буде расписан 8. августа 2022. године. Циљ конкурса јесте да се у складу са конкурсним задатком, програмским захтевима, урбанистичким условима за уређење и изградњу, те потенцијалима локације изабере најквалитетније урбанистичко-архитектонско решење у којем ће се интегрисати и остварити полазне идеје и мисија Меморијалног центра. Извор: https://novisad2022.rs Извор: Информативна служба Епархије бачке

Данас, 24. марта 2022. године, у Краљеву ће бити обележен Дан сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године, коме ће присуствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, сазнаје Радио "Слово љубве". Централна церемонија обележавања Дана сећања одржаће се на Тргу српских ратника са почетком у 20 часова, а пре тога ће Патријарх Порфирије служити парастос жртвама. Пре 23 године, НАТО је почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. Према подацима Министарства одбране Србије, током ваздушне агресије НАТО-а убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 деце и 1.031 припадник Војске и полиције. Према истом извору, рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајца, а 25 особа се и данас води као нестало. Готово да нема града у Србији који се током 11 седмица агресије није нашао на мети. НАТО је извршио 2.300 удара и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и оних пуњених уранијумом. Извор: Радио "Слово љубве"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 10. септембра 2021. године у Патријаршији српској у Београду орден Светог деспота Стефана Лазаревића члановима породице постхумно одликованог историчара Јована Мирковића, дугогодишњег директора Спо­мен под­руч­ја Јасе­но­вац и ку­сто­са-ис­тра­жи­ва­ча у Музеју жртава геноцида у Београду. Уручујући високо црквено одликовање сину одликованог, г. Доротеју Мирковићу, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је истакао: -Дело Вашег оца није непознато. Толике године је водио Спомен подручје Јасеновац и марљиво радио у Музеју жртава геноцида у Београду и истински био посвећен култури памћења и незаборављања, али у исто време и праштања. Верујем да се Јован данас радује заједно са нама, да су му многе ствари много јасније него кад је био међу нама и да му је нарочито јасно да љубав и благодат Божја воли сваког човека и да је једини исправан и нормалан пут постојања нас као људи праштање и покајање. Нека Господ нама да снаге да праштамо, али исто тако нека нам да снаге да можемо са свим људима - у светлу праштања и покајања - да превазиђемо неспоразуме и да идемо једни другима у сусрет као бисмо се у неком тренутку као иконе Божје међусобно препознали и загрлили као браћа у љубави Божјој, у љубави Христовој, како се никада и никоме не би поновило оно што се десило у Јасеновцу, а што је брижљиво од заборава чувао наш брат Јован. У одлуци коју је прочитао главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић се наводи да Свети Архијерејски Синод, на предлог Преосвећеног Епископа пакрачко-славонског г. Јована, додељује историчару Јовану Мирковићу високо одликовање орден Светог деспота Стефана Лазаревића за делатну љубав према Светој Мајци Цркви нарочито показану истрајним сведочењем о страдању српског народа у једном трагичном времену које је у својим књигама описао и отргао од заборава са јасном поруком да се тако нешто више никада и никоме не понови. У име породице на одликовању је захвалио г. Доротеј Мирковић који је патријарху Порфирију уручио капитално дело свога оца Страдање Српске Православне Цркве у Независној Држави Хрватској. Свечаној додели одликовања присуствовали су и супруга одликованог гђа Кармела Марковић, Преосвећени Епископ славонски г. Јован, шеф Кабинета Патријарха српског изабрани Епископ марчански архимандрит Сава и директор Музеја жртава геноцида др Дејан Ристић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће 4. августа 2021. године у земунском приградском насељу Бусије, са почетком у 19.30 часова, помен пострадалим Србима у злочиначкој оружаној акцији „Олуји“. Његова Светост Патријарх ће затим одржати пригодну беседу. Уследиће програм посвећен Дану сећања на страдање и прогон српског народа током којег ће се присутнима обратити председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Извор: Инфо-служба СПЦ

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас је дан у коме треба да ћутимо и смирујемо се Звучни запис беседе Велики петак, дан страдања Господа Христа, у Храму Васкрсења Христовог обележен је молитвено у складу са мерама ванредног стања, које су прописале државне власти услед пандемије вируса корона. Свештенство саборног храма служило је вечерњу службу уз молитвено присуство знатно мањег броја верника у односу на раније године, а на растојању које мере медицинских стручњака налажу. На крају вечерњег изнесена је Плаштаница, којој су се свештенство и верници поклонили до пре почетка полицијског часа. Потресно слово о празнику и страдању блаженоуснулог Епископа ваљевског Г. Милутина, које ће засигурно остати трајно урезано у срцима верних и расветлити многа питања о тајни Христове и жртве свих који су посвећено следили Његов пут, произнео је архијерејски заменик, протонамесник Филип Јаковљевић. „У дану Великог петка сунце се завило у таму да не гледа муке Творца свога“, речи су Преподобног Оца Јустина о најтужнијем дану људске историје на које је у проповеди подсетио протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина. У данашњем дану Господ Христос, савршени Бог и савршени човек, пролио је Своју безгрешну крв за очишћење греха људског рода и победу живота над смрћу. А само неколико дана пре страдања, дочекан је у слави у Јерусалиму. Разапињу га они који су видели сва чуда која је чинио и чули Његове проповеди. Видимо како се, чудном логиком, расположење код људи променило. Епархија ваљевска прошла је своју Страсну седмицу од друге недеље Васкршњег поста, када је управо на овом месту блажене успомене наш Владика Милутин беседио, поучавао и говорио да не треба да имамо претеран страх, већ веру у искупитељну моћ Господа Христа, указао је отац Филип Јаковљевић. Такође, говорио нам је да се не бојимо онога што убија тело, већ да се чувамо онога што душу убија. Те речи његове су нам биле подршка у тешким тренуцима и та проповед наликује уласку Господа у Јерусалим. Убрзо, ситуација се мења. Господ допушта болест и дане страдања кроз које је прошао наш епископ, а у одређеној мери и сви свештеници и читава епархија. У тим животно тешким тренуцима, појединци и неки медији разапињали су га, иако он, баш као Христос на крсту, није могао да им одговори. Страдао је наш Владика, следујући Онога Коме је читав живот свој посветио. Данас је дан када треба више да ћутимо, него да говоримо. Више да се молимо, него да говоримо. Више да се скрушавамо и смирујемо, него да говоримо и да се гордимо – беседио је протонамесник Филип Јаковљевић. Зато, истакао је он, нећемо одговарати на све неистине изречене за нашег епископа, свештенство и монаштво наше епархије, које су имале за циљ да њихов углед уруше и пребаце кривицу за несрећу која се догодила. Ми који смо познавали Владику Милутина можемо да кажемо да је био човек који је испуњавао Христове речи „Богу Божје, а цару царево“. Данас ћемо само ћутати, јер би то и Владика Милутин данас чинио. Оно што са сигурношћу могу рећи да душа нашег Владике стоји на коленима пред крстом Христовим, са обе руке грли крст и ноге Господње и говори:“Опрости им, Господе, јер не знају шта чине“- речи су оца Филипа Јаковљевића, које су многи верни дочекали са сузама. Са болом у срцима, свештенство је примило одговор власти на молбу Светог Архијерејског Синода да верници присуствују Литургији на празник Васкрсења Христовог. Хришћани су се одувек одликовали тиме да са смирењем усклађују своје поступке у животу. Тако ћемо, закључио је отац Филип Јаковљевић, поступити и овога пута, следујући речима покајничког 50. Псалма:“Жртва је Богу дух скрушен и срце смирено“. Стога, замолио је протонамесник Филип Јаковљевић, када у храму посвећеном Васкрсењу Христовом у поноћ буде служена Света Литургија, да сви у својим домовима „обришу своје иконе, упале кандила, напуне кадионице тамјаном и сви заједно да окадимо град“. Да заједно у духу будемо сабрани и прославимо Васкрсење Христово, изговарајући речи Васкршњег тропара, најлепше које људско ухо може да чује. Беседа архијерејског заменика протонамесника Филипа Јаковљевића У име Оца и Сина и Светога Духа, Драга браћо и сестре, господо хришћанска, следбеници Господа нашег Исуса Христа, налазимо се у Страсној седмици, у дану Великог петка, дану у коме је човек убио Бога. Како каже Преподобни Ава Јустин: „Сунце се завило у таму да не гледа муке Творца свога…“ Данас иде на добровољну, крсну жртву, савршени Бог и савршени човек, пролива Своју безгрешну крв за грехе рода људскога, за мој и твој грех. Пролива своју безгрешну крв за искупљење и очишћење од греха и победу живота над смрћу. А видимо да само неколико дана пре овог страдања Христовог, приликом уласка у град Јерусалим, како га деца са својим родитељима дочекују, бацајући палмове гранчице и говорећи:“Благословен који долази у име Господње“. Разапињу га они људи који су гледали у Његова чудеса и слушали све оно што је говорио, проповедао и делима својим потврђивао. Чудну, да не кажем, демонску логику су применили људи на савршеног Бога и савршеног човека – да Га разапну и убију. Видимо како се расположење мења код народа. Од оног момента када Христос улази у Јерусалим до оног када вичу „распни га, распни“, много тога се променило код људи. Видимо како подругљиво и иронично Пилат пита:“Зар цара вашега да разапнем?“, а они на то одговарају:“Распни га, распни… крв Његова на нас и на децу нашу.“ Епархија ваљевска претходних дана прошла је своју Страсну седмицу и још увек пролази. Почевши од друге недеље Васкршњег поста, када је на овом месту блажене успомене наш Владика Милутин беседио, поучавао и говорио, као што је то увек чинио, да не треба да имамо претеран, хистерични страх, него да имамо на првом месту веру у Богочовека Господа Исуса Христа и његову искупитељску моћ. Исто је говорио:“Не бојте се оних и онога што убија тело, него бојте се онога и оних који душу убијају!“ Ту његову беседу сви смо са радошћу прихватили и заиста су нам те речи његове биле подршка у тешким тренуцима. То бих упоредио са Христовим уласком у Јерусалим, када сви говоре:“Благословен који долази у име Господње!“ Убрзо затим ситуација се мења. Господ допушта болест и те дане страдања кроз које је прошао наш епископ, а у одређеној мери и сви свештеници и читава наша епархија. У тим животно тешким тренуцима, како појединци, тако и неки медији, разапињали су га, иако он, као Христос на крсту, није могао да им одговори. Страдао је наш Владика, следујући Ономе Коме је читав живот свој посветио. Данас је дан када треба више да ћутимо, него да говоримо. Данас је дан када треба више да се молимо, него да говоримо. И данас је дан када треба више да се скрушавамо и смирујемо, него да говоримо и да се гордимо. Зато, нећемо говорити, нити одговарати на све оне неистине које су говорили за нашег епископа, за свештенство и монаштво наше епархије. Нећемо одговарати на измишљене приче да је зараза кренула од свештеника. Нећемо одговарати ни на приче да је Владика у време ванредног стања позивао да се служи Света Литургија и да је то чинио, јер то није истина. О Владици Милутину говоре они који га нису познавали. Ми који смо га познавали можемо да кажемо да је он био човек који је испуњавао Христове речи „Богу Божје, а цару царево.“Данас нећемо ништа говорити, ни одговарати, већ ћемо само ћутати, јер би то и Владика Милутин данас чинио. Оно што са сигурношћу могу рећи јесте да данас душа нашег бесмртног Владике стоји на коленима пред крстом Христовим. Стоји на коленима, са обе руке грли крст и ноге Господње и говори:“Господе, опрости им, јер не знају шта чине!“ Са болом у души, примили смо одговор на молбу Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве да буде дозвољено православним верницима да присуствују Литургији Празника над празницима – Светог Васкрсења Христовог. Те мудре и седе главе, које се брину, са одговорношћу то кажем, за душу сваког православног хришћанина, молиле су силе овога света да дозволе. Али, опет се потврдило оно да сила Бога не моли, а Бог силу не воли. Са болом смо прихватили тај одговор… Хришћани су се одувек одликовали тиме да са смирењем и скрушеног срца усклађују свој живот, своја дела и своје поступке . Са болом у срцу, али скрушеног срца и духа ћемо поступити тако, да испунимо речи 50. Псалма најзаступљенијег у богослужењима, који каже:“Жртва је Богу дух скрушен и срце скрушено Бог неће одбацити.“ Да заједно са Светим старцем Вукашином Јасеновачким кажемо оне речи преко којих се он причестио и сјединио са Христом, а то су речи:“Само ти, дете, ради свој посао.“ Зато вас коленопреклоно молим да када будемо у овоме светоме храму, који је посвећен Васкрсењу Христовом, у поноћ на празник Васкрсења и Пасхе Господње служили Свету Литургију, да сви у вашим домовима пребришете прашину са икона својих, да упалите кандила, да напуните кадионице тамјаном, да замирише и да окадимо читав град. Да, када се проломи звук васкршњих звона, окадимо своје домове, да заједно у духу будемо сабрани и прославимо Васкрсење Христово, изговарајући оне речи, најлепше које може да чује људско ухо, а то су речи:“Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова.“ Амин Извор: Епархија ваљевска

Одузимање сећања је вероватно најгора од свих врста крађа. Или пљачки. Поред свих својих губитака – људских, оних који се односе на имиџ и ресурсе – руски народ је у ХХ веку пострадао и од овог насиља. Била нам је одузета прошлост. Бољшевици су узурпирали њено тумачење и мрвицу по мрвицу, у паковању које је одговарало узурпаторима, руском човеку су „милостиво изволели“ да сазна нешто о својој историји. Надесно се не сме, налево такође. Сувишна питања не треба постављати. Позивање на Лењина је обавезно. Све у свему, живота пре 1917. године није ни било. Била је само припрема за живот који је у потпуности наступио тек након Априлских теза, колибе у Разливу (колиба у којој се В. И. Лењин крио 1917. године за време прогона од стране привремене владе, прим. прев.) и оклопног воза на Финској станици. Кроз ову мисаону машину за месо на силу је прошло неколико генерација Руса. У периоду информационе слободе ситуација се споро мења. Историја отаџбине је подједнако мало позната. И Рус још увек нема много ствари да воли (у историји), нема чиме да се поноси и нема на кога да се угледа. Овде су му опет оставили само делове Великог отаџбинског рата, као да у великој руској историји немамо ни за ким да плачемо, ни чиме да се надахњујемо. Један прост пример. Дана 24. јула била је једна у низу годишњица такозваног „Напада мртваца“. И прошло је већ 10 година откако је ова прича превазишла оквире ратно-историјске свести и постала симбол непокорности руског духа. Ради се о гарнизону тврђаве Осовјец на територији данашње Пољске коју је у току Првог светског рата руски гарнизон бранио од надмоћних снага противника. Исцрпљени због дуготрајне опсаде и храбрости Руса који су пружали отпор Немци су употребили гас. И кад је непријатељу преостало само да заузме опустеле позиције на њега су у последњи напад кренули жалосни остаци на смрт отрованих бранилаца тврђаве. Подвиг триста Спартанаца заиста није толико упечатљив у поређењу с подвигом војника и официра 226. пешадијског Земљанског пука. То је Брестска тврђава у Брестској тврђави, с њеним „умиремо, али се не предајемо“. То је руско јунаштво без преседана и то још под двоглавим орлом, а не под црвеном заставом. Извор: Православие.ру

„Постоје народи који то презиру, правци у умјетности који то презиру, али се ипак зна да права култура, ако хоћемо да идемо у вјечност као умјетници или да васкрснемо, мора да пође од Свете тајне“, говорио је велики српски архитекта проф. др Предраг Пеђа Ристић који је свом роду оставио велико и свијетло завјештање у више од 150 храмова. Доајен српске архитектуре проф. др Предраг Пеђа Ристић који је јуче уснуо је у Господу у 88. години, остаће упамћен као највећи неимар православних храмова нашег времена на просторима гдје живи наш народ. Поред многих цркава проф. др Ристић себе је уградио у бисере савремене црквене архитектуре код нас: Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Носилац је Ордена Светога Саве II реда и многобројних награда и признања. За изградњу светиња у Црној Гори одликован је Златним ликом Светог Митрополита Петра II Петровића Његоша (2013) и орденом Светог Јована Владимира (2016). Уручујући Ристићу високо одликовање Златник лик Ловћенског Тајновидца, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је, на свечаности уприличеној октобра 2013. у новоосвештаном подгоричком Саборном храму, рекао да се Саборним храмом Христовог Васкрсења, Подгорица уписала у Божје градове у Европи. „Један од најзаслужнијих за љепоту овога храма, за његово знамење, јесте др Пеђа Ристић, који је његов главни неимар. Он је, мирне душе могу да кажем, надахнут Духом Светим, а не само својим образовањем, пројектовао овај храм. Са тог разлога додјељује се Златни лик Петра II Петровића Његоша архитекти др Пеђи Ристићу, богонадахнутом неимару Храма Христовог Васкрсења, озареном виђењем тајне свесветија Ловћенског Тајновидца“, рекао је тада Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је храм у Подгорици круна Ристићевог животног дјела заједно са Храмом Светог Јована Владимира у Бару. „Ја овдје осјећам пуноћу, пуноћу свих својих предака и пуноћу свих својих потомака на свом тлу, на свом коријену“, казао је проф. др Предраг Пеђа Ристић те 2013. године. Уз одликовање, Архиепископ цетињски Амфилохије је Ристићу поклонио и реплику чувеног Подгоричког дискоса из четвртог вијека чији се оригинал чува у санктпетербуршком Ермитажу. Гостујући у емисији Духовни портрет ТВ Храм, архитекта Ристић је истакао да је Храм Христовог Васкрсења у Подгорици назидан тамо гдје су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, геодета Митар Чворовић и он осјећали да треба да буде црква. То је назвао „цивилизацијским ударом“. Испоставило се да је руски дипломата, око 1852. године, на том мјесту гдје је подигнут храм ископао ранохришћанску цркву у којој су сачувани сасуди међу којима и Подгорички дискос чију је реплику као награду добио у Подгорици. „Постоје народи који то презиру, правци у сликарству који то презиру, али се ипак зна да права култура, ако хоћемо да идемо у вјечност као умјетници или да васкрснемо, мора да пође од Свете тајне.“ Говорећи о Косово и Метохију професору Горану Раденковићу у емисији Духовни портрет, Предраг Ристић је казао да смо нашу завјетну земљу на неки начин привремено физички изгубили, али духовно никада: „Остаје наш духовни простор и у цијелом том простору Црква треба да се зида на највећем гробљу ради васкрсења.“ Говорио је брат наш Предраг да му је црква у Пребиловцима драга јер је ишао стопама Светога Саве који је знао да је цивилизацијски центар у Јерусалиму. „Црква Христовог гроба је прављена ради васкрсења и ја се надам да ће у Пребиловцима да се упали благодатни пламен који се пали само у православљу.“ Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима је урађен по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму, која је симбол васкрсења и симбол живота. Евоцирајући успомене током изградње Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, проф. др Предраг Пеђа Ристић је испричао пред телевизијским аудиторијумом да је имао прилику да разговара са богословима који су се вратили из Свете земље: „Пуни утисака говорили су да сада знају због чега су православни и гдје се пали благодатни огањ – јер прво мјесто до Христовог гроба гдје се пали благодатни пламен су православни. Тако је и са на нашим црквама које градимо на гробовима васкрсења“. Духовни портрет Пеђе Ристића; Аутор и водитељ: проф. Горан Раденковић; Производња: Телевизија Храм Вјечнаја памјат брату нашем Предрагу! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Централна државна манифестација обележавања Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у оружаној акцији „Олуја“ биће одржана 4. августа 2019. године, у 19 часова, у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори. Парастос жртвама служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у молитвеном присуству председника Републике Србије г. Александра Вучића, највиших представника Влада и Народних скупштина Републике Србије и Републике Српске, представника Војске Србије, чланова удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и многобројних грађана. Акција ”Олуја” почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције и јединица Хрватског већа одбране на подручју Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације. Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избеглица тражиле спас у Србији. Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије саопштио је да је током хрватске војно-полицијске акције „Олуја“ из својих домова протерано више од 200 хиљада крајишких Срба. Том приликом живот је изгубило или се води као нестало више од две хиљаде људи, а сећање на десетине километара дугу колону оних који су у Србију стигли преко Босне и Херцеговине и данас сведочи о једном од најмасовнијих егзодуса у Европи после Другог светског рата. Извор: Српска Православна Црква

Поводом обележавања имендана блеженопочившег Патријарха српског Г. Г. Павла, који ће бити обележен на Павловдан - Сабор Светих дванаест апостола, 13. јула 2019. године Сабором у Кућанцима, родном селу Патријарха Павла, разговарали смо са протојерејем-ставрофором Радованом Петровићем. Отац Раша поделио је своја сећања на блаженопочившег Патријарха Павла из времена када је био Епископ рашко-призренски. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190712-112228-185_27_128_46-470.mp3 Извор: Радио Глас

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака... Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици... Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима. У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље. Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу". Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године. У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта. Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства. Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница. У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница. Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје... Да се никада не заборави...

Државна церемонија обележавања Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања ове године биће одржана у Нишу, граду великог страдања током НАТО агресије 1999. године. Помену пострадалим у НАТО агресији, који ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, присуствоваће цео државни врх предвођен председником Републике Србије г. Александром Вучићем као и највиши представници Републике Српске. Напади НАТО алијансе започети 24. марта1999. године трајали су 11 недеља и у њима је, према проценама различитих извора, погинуло од 1.200 до 2.500 људи, док су тешко оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, верски објекти и споменици културе.

Београд: Изложба „Да се не заборави“ у Светосавском дому и комеморативна академија у Народном позоришту. Грачаница: Света Литургија и парастос у манастиру. Изложба „Јесен у Призрену“ и академија у Дому културе. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Висока школа Академија Српске Православне Цркве за уметности и конзервацију, поводом мартовског погрома српског народа на Косову и Метохији пре 15 година, приредила је 17. марта 2019. године изложбу у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару под називом „Да се не заборави“. На изложби су представљене копије фресака - радови студената те црквено-просветне установе у сарадњи са Галеријом фресака Народног музеја у Београду. После свете Литургије у крипти храма Светог Саве, у Недељу Православља, у пратњи Преосвећеног Владике ремезијанског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је обишао поставку изложбе, коју су у поподневним часовима истог дана отворили протојереј др Жељко Ђурић и управник Музеја Српске Православне Цркве ђакон мр Владимир Радовановић. Они су подсетили да је изложба посвећена сећању на свирепи прогон Срба са јужне српске покрајине Косова и Метохије 17. марта 2004. године и упозорили: -Временом сећање бледи и кроз пар десетина година можемо бити сведоци неком новом прекрајању историје и оспоравању злодела која су нам учињена. Злодела нису чињена само људима, већ и нашем културно-историјском и уметничком наслеђу које је такође и део светске културне баштине. Комеморативном академијом у Народном позоришту у Београду, којој је присуствовао Преосвећени Епископ ремезијаски г. Стефан, викар Патријарха српског, обележен је Дан сећања на Погром на Косову и Метохији. -Догађаји који су се пре тачно 15 година одиграли на Косову и Метохији, односно погром над српским становништвом покрајине, паљење њихове имовине и уништавање духовне баштине Српске Православне Цркве од прворазредног културног значаја, нису нажалост означили крај непријатељске политике коју представници привремених власти у Приштини воде према Србији и свим суграђанима српске националности, рекао је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања г. Зоран Ђорђевић. -За пуних 15 година, колико је протекло од погрома над српским становништвом и уништавањем српских светиња на Косову и Метохији, до увођења такси на српске производе и усвајања платформе за преговоре, привремене власти у Приштини непрекидно су доказивале да је једини континуитет који су у стању да остваре у пракси континуитет мржње, деструкције, дискриминације, криминала, страха, неслободе и репресије над грађанима, оценио је министар Ђорђевић и подсетио на речи председника Србије Александра Вучића да Србија има капацитет да у сваком тренутку одбрани све своје грађане и да се неки нови погром над српским становништвом на Косову и Метохији, нека нова Олуја или Бљесак, или неки нови Јасеновац, више никада неће догодити. На почету Комеморативне академије изведена је химна Републике Србије Боже правде", а затим и музичко-сценска поема посвећена Косову и Метохији ауторке Иване Жигон и композитора Предрага Радосављевића. Недеља Православља у манастиру Грачаници обележена је светом Литургијом коју је служио Преосвећени Епископ рашко-призенски г. Теодосије уз саслужење свештенства архијерејског намесништва приштинског. У молитвеном присуству многобројног верног народа појале су монахиње манастира Грачанце. Литургији и парастосу пострадалим у Мартовском погрому 2004. године присуствовали су заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију г. Дејан Павићевић и градоначелник Грачанице г. Срђан Поповић. Више стотина Срба у молитвеном мимоходу прошло је од манастира до Дома културе где су положили беле руже испред уметничке инсталације у знак сећања на нестале Србе. У наставку програма посвећеног сећању на Мартовски погром 2004. године у галерији Дома културе „Грачаница“ отворена је изложба слика насталих на ликовној колонији „Јесен у Призрену“ у манастиру Светих Архангела који је тешко пострадао у погрому. -Изложба је креативни стваралачки одговор на разарање које се догодило 17. марта 2004. године. Суштина окупљања у Призрену је дубоко лични подстицај уметницима, ангажованост у сведочењу савременог тренутка и подршка угроженом културном благу тог града и простора Косова и Метохије. Ликовна колонија „Јесен у Призрену“ је одговор рушилаштва, мржње, зла и агресије. Настала је 2015. године као допринос свеобухатном националном и државном отпору на настојање Приштине да се учлани у UNESCO и тако преузме српско историјско, културно и духовно благо, рекао је г. Небојша Јевтић, уредник ликовног програма Дома културе „Грачаница“. Помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију г. Дејан Павићевић отворио је изложбу речима: -Ове слике настале се у манастиру Светих Архангела у новембру прошле године представљају цикличне кругове живота, стварања и разарања. Колонија у Призрену избором уметника, продукцијом и свеукупним ангажовањем организатора постаје један од стубова културног модела како треба деловати у условима опште изолованости и неслободе. Ми на деструктивност и уништавање одговарамо креативношћу и стварањем. Ми на смрт одговарамо рађањем и надамо се мудрости и нашем васкрсењу на Косову и Метохији. У наставку програма одржана је академија Петнаест година незаборава у великој сали Дома културе. На академији је приказан филм Страдање аутора Ранка Ђиновића, а присутнима су се обратили Епископ рашко-призренски Теодосије, г. Дејан Павићевић испред Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, представник Удружења „Косметски страдалници“, градоначелник Грачанице г. Срђан Поповић и представник Комисије за нестала лица. На крају, пригодни уметнички програм извели су певачка група ансамбла „Венац“ и хор Музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Грачаницњ. -Док се чују звона у Пећкој Патријаршији, Призрену, Дечанима, Девичу, Грачаници, док се поје у Бањској, Соколици, Гориочу, Зочишту, наш народ треба да зна да никада неће бити остављен, рекао је владика Теодосије нагласивши да обележавање сећања на Мартовск погром није само тужна комеморација већ крсно-васкрсно подсећање да никакве претње ни страдања не могу одвратити Србе од решености да остану своји на своме, поручио је владика Теодосије. -Никада пролазне смутње овог времена не могу затрти оно што је Христовом љубављу посађено и што је као феникс васкрсавало после свих бура кроз које је српски народ пролазио, подсетио је Владика. Указавши на значај да са обновом светиња обнавља и духовно јединство и заједништво око Цркве као једине институције у историји српског народа која је истрајавала на просторима Косова и Метохије, Владика је поручио да духовна обнова не треба да допринесе само опстанку Срба већ и повратку свих који вјерују и осећају да се на Косову и Метохији може живети упркос свим тешкоћама и насиљима. -Вековима је тело српског бића убијано и сакаћено, али српски дух нису успели да убију. Можемо да опростимо али не смемо да заборавимо. Зашто нико није за ових петнаест година подигао глас. Зашто међународна заједница и Уједињене нације под чији смо протекторат ставили Косоово и Метохију нису предузеле нешто?, запитао jе помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију г. Дејан Павићевић. -Данашње сећање је тражење правде и вапај за правдом. Овај дан не сме бити дан очаја и сазнања да ништа не можемо урадити. Напротив, данас морамо рећи, ако смо тако страшно насиље успели да преживимо, морамо радити и градити, морамо се поправљати и поштовати међу собом. И на крају морамо рећи, ми остајемо овде!, поручио је градоначелни Грачанице г. Срђан Поповић. Присутнима се обратила и гђа Наташа Шћепановић у име свих породица страдалих на Косову и Метохији: -Жртве нису само они који су страдали, жртве смо и ми чланови породица који чекамо правду и одговоре о судбинама наших најближих. Наше приче су већ много пута испричане, иза свега тога стоји зид ћутања, непробојан зид до истине, глас разума, људскости и помоћи. Извор: Српска Православна Црква

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, поводом обележавања стогодишњице од завршетка Великог рата из штампе је изашла публикација Албум сећања на наше претке из Првог светосг рата. Публикација-каталог представља резултат четворогодишњег рада на пројекту „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ и приказ је прворазредних сведочанстава - фотографија, ратних дневника, војничких писама, дописних карти, споменица и остале историографске грађе учесника Првог светског рата које су поносни потомци послали у част својих предака - учесника Великог рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Публикацију су уредили Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић, а рецензенти овог по свему јединственог штампаног дела су проф. др Мира Радојевић и др Јана Алексић. Својим ауторским текстовима из личног али и стручног погледа на Велики рат публикацију су оплеменили др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда, проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат. Суиздавачи публикације су Издавачка фондација Српске Православне Цркве, Савез потомака ратника Србије 1912-1920 и Издавачка кућа Прометеј. Публикација је двојезична / српско-енглеска. Публикацију је могуће поручити: Издавачка фондација СПЦ Арх.беог-карловачке тел:011/30 25 210 Продавница 1 (Теразије бр. 22): +381 64 / 800 1803 Продавница 2 (Краља Петра I бр. 5): +381 11 / 3025 118 Продавница 3 (Нушићева бр. 5): +381 11 / 3034 242 e-mail: [email protected] Пројекат Албум сећања на наше претке из Првог светског рата покренуо је Савез потомака ратникаСрбије 1912–1920. и резултат је жеље да се данас, сто година касније, ода дужна почаст појединцу - српском војнику, том малом човеку из Великог рата за цивилизацију, његовом несебичном жртвовању за правду, слободу и истину. Увидом да је обичан, анонимни ратник-сељак био онај који је равноправно са војсковођама, краљевима и државницима, обликовао српску историју, започет је Јавни позив грађанима Србије и Србима у региону и дијаспори за достављање фотографија и осталих докумената из Првог светског рата и учешће у стварању Албума сећања на наше претке из Првог светског рата. У Галерији Албума сећања налази се преко 4000 јединица, прворазредних сведочанстава -фотографије, ратни дневници, војничка писма, дописне карте, споменице и остала историографска грађа учесника Првог светског рата.То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Историја нас позива да покажемо „умеће памћењаˮ и преузмемо личну одговорност за будућност наших потомака. Историја нас обавезује да испричамо велику причу о нашим славним прецима и да се њихово велико жртвовање не избрише из нашег цивилизацијског памћења, већ постане културна баштина. Пројекат се реализује са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила. Извор: Српска Православна Црква

Албум сећања на наше претке из Првог светског рата / THE ALBUM OF REMEMBRANCE TO OUR ANCESTORS FROM THE WORLD WAR I Уредници Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић Рецензенти Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић Текстови др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат Едиција: Историја Број страна 291 / Повез Тврд / Писмо / Ћирилица, двојезична српско-енглеска Димензије: 21 cm ИСБН: 978-86-515-1405-3 COBISS.SR-ID 268564492 Година издавања: 2018. Издавач / Суиздавач: Издавачка Фондација СПЦ,СПРС 1912-1920, Издавачка кућа Прометеј ******* Поруџбенице: Издавачка фондација СПЦ Арх.беог-карловачке тел:011/30 25 210 Продавница 1 (Теразије бр. 22): +381 64 / 800 1803 Продавница 2 (Краља Петра I бр. 5): +381 11 / 3025 118 Продавница 3 (Нушићева бр. 5): +381 11 / 3034 242 ***** ПУБЛИКАЦИЈА-КАТАЛОГ АЛБУМ СЕЋАЊА НА НАШЕ ПРЕТКЕ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Публикација-каталог представља резултат четворогодишњег рада на пројекту „Албум сећања на наше претке из првог светског рата“ и приказ је прворазредних сведочанстава - фотографија, ратних дневника, војничких писама, дописних карти, споменица и остале историографске грађе учесника Првог светског рата које су поносни потомци послали у часат својих предака - учесника Великог рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Публикација је посвећена обележавању стогодишњице од завршетка Великог рата. Уредници: Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић Рецензенти Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић Текстови др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат Издавачи: Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Издавачка фондација Спрске Православне Цркве, Прометеј Нови Сад. „ Није се тад мислило на голи живот, на муке, патње и ране, него на то ко ће се пре жртвовати за свој народ и своју отаџбину. А за то што смо такви скоро сви били, ми смо слободу стекли.” Илија Илић (1879–1942) из Лабуништа, Солунски добровољац

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/Culibrk vladika Jovan.mp3