Претражи Живе Речи Утехе

Као муња је кроз сва српска срца прохујала вијест о упокојењу митрополита црногорско-приморског Амфилохија, одјекнувши у душама многих као небеско звоно које нас позива да се молитвено саберемо око блаженопочившег митрополита, који нас је, за живота, духовно сабирао око Христа. Упокојио се наш добри митрополит уочи празника Светог Петра Цетињског, свог претходника на трону митрополије црногорске, који га је, чврсто вјерујем, дочекао на рајским дверима, духовно га загрливши као сина, који је „добар рат ратовао, трку свршио, вјеру одржао“ (2. Тим. 4, 7). Упокојио се наш митрополит да својом смрћу умири страсти у којима је Црна Гора пребивала протеклих годину дана, а литије, које је неуморно предводио, од данас су добиле свог небеског предводника. У земаљској Црној Гори – туга непреболна, у небеској – радост неисказива! Отишао је митрополит Амфилохије у духовни загрљај онима које је за живота славио – Светом Василију Острошком, Светом Арсенију Ждребаоничком, Светом Стефану Пиперском, Светом Јовану Владимиру, великом Његошу, краљу Николи, патријарху Павлу... Отишао је велики митрополит, али нас није оставио, већ нам је оставио дио свога срца у свему ономе што је за живота постигао – у вјери, нади и љубави. Због тога данас и плачемо, јер знамо без кога физички остајемо, не знајући гдје нам је био потребнији – на Земљи или на Небу?! Имајући његов лик и дјело свагда пред очима, благодаримо Господу што смо га имали за оца, учитеља, брата, састрадалника и молитвеника, знајући да ће он то и остати, не по нашим заслугама, већ по љубави његовој. Вјечан ти покој у Царству Цара Славе, драги и добри митрополите!

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Бихаћу у Недјељу двадесету по Духовдану 25. (12) октобра 2020. године. Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, Синиша Сердар, протонамјесник Јован Бањац, презвитер Славиша Милиновић и протођакон Немања Рељић. Звучни запис беседе У својој јеванђелској бесједи Његово Преосвештенство Епископ Сергије је бесједио о Христовом Васкрсењу из мртвих и о вјеру у Њега. О томе нас учи данашње свето Јеванђеље по Луки које нам још једном показује да Христос Васкрсава из мртвих, а то може да учини само Онај, Господар и живота и смрти. Ако вјерујемо истински у Христа, не желимо да умремо већ да живимо са Њим у будућем вијеку које нам је даровао својим Васкрсењем. Владика је послије Литургије представио новог пароха бихаћког Славишу Милиновића и пожелио му многе и благе године пастирског рада на њиви Господњој. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Ко није упознао владику Јефрема тешко може схватити шта су истински ред и поредак, шта је потпуна посвећеност служби на коју је призван и изабран. Због тога и јесте заорао предубоку бразду у Винограду Господњем, по којој се данас, на мапи Српске Цркве, издваја Епархија бањалучка, која ни по чему не заостаје за било којом епархијом у Грчкој или Русији. Било је потребно уложити много труда како би Епархија бањалучка изгледала како данас изгледа. Старе обрисе некадашњег изгледа данас блиставе Епархије неки су изгледа потиснули у памћењу, али је довољно погледати старе шематизме и видјети шта је све направљено за вријеме откако је епископ Јефрем преузео епархијско кормило. Довољно је рећи да је у протеклих 40 година у Епархији бањалучкој саграђено и освећено 279 нових храмова, обновљено је 60 порушених, тренутно је 36 у изградњи, а изграђена су 84. парохијска дома… Мало ли је?! Наравно, није владика Јефрем све постигао сам, али без његових благослова, личног труда, огромне посвећености и љубави, надзирања и личне иницијативе, ништа не би изгледало како данас изгледа. Нема манастирског и парохијског храма који није доживио своје поновно васкрсење. Величанствени храм Христа Спаситеља у Бањалуци постао је најпрепознатљивији симбол и града и Епархије, а манастири Ступље и Осовица подигнути су из темеља, као и приједорски Милошевац који ће ускоро засијати у свој својој љепоти. Неком будућем владичином биографу неће бити лако побројати све оно што је епископ Јефрем урадио за вријеме свог живота, за вријеме своје архипастирске службе. Због тога га ја и називам Новим краљем Милутином, јер је саградио више манастирских и парохијских храмова него било који архијереј у цјелокупној историји наше Цркве. О самој личности епископа Јефрема нисам најпозванији да говорим и пишем, јер има оних који га познају и много боље и много дуже. Оно што сасвим сигурно знам јесте да епископ Јефрем ужива неподијељени углед међу српским архијерејима, због чега је, не без разлога, био један од кандидата за патријарха српског. Иако спада у ред тихих и скромних епископа, сусрет са њим је празник, истинска част, али и прилика да увијек сазнате нешто ново, да добијете користан братски савјет, али и руку помоћи када је то најпотребније. Због свега што сам написао, а иза чега чврсто стојим, као човјек, монах и епископ, сматрам да смо епископу Јефрему сви помало дужни, јер нас је задужио много више него што смо му у стању вратити, било молитвеном захвалношћу или синовском оданошћу. Епископ Јефрем је човјек какав се ријетко рађа. Он је човјек и епископ какав се постаје, самопрегорним трудом и посвећеношћу којом се ријетки могу похвалити. Због тога је част имати га за епископа, брата и пријатеља, за суграђанина и комшију. Знам да то Бањалука и зна и препознаје, као што то зна свака црквена душа у Српској. Знају то и сва браћа архијереји, са којима епископ Јефрем састрадава и саслужује више од четрдесет година, бринући о Српској Цркви као о својој јединој кући. Нама остаје да га слиједимо, молећи се Господу да га поживи на многаја љета! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

За личне неуспјехе, посртања и падове најлакше је оптужити неког другог. Побјећи од себе је најлакше, али се тиме проблем не рјешава. Напротив! Потребно је суочити се са собом, али то је најтеже, јер је лакше видјети трун у оку брата свога, неголи брвно у оку своме (Лк. 6, 41). Није на православном епископу да се бави политиком, по најмање оном партијском, али на скрнављење реда и поретка државе коју волимо, без чије помоћи не можемо, није могуће ћутати а гријех је прећутати, јер би то значило давати индиректну подршку онима који дјелом и ријечима желе да зацари општа анархија и безвлашће, да се Србима опет понови братоубилачка прошлост. Нереди испред прелијепог здања Народне Скупштине Републике Србије пријали су оку само оних који Србији не желе добро, као и онима који би да без изборне воље закораче у српски парламент, јер једино тако могу прескочити народ који их напросто не жели за своје представнике. Под плаштом жеље за ред и поредак производе се немири и анархија, а они који оптужују власт за ширење короне позивају грађане на окупљање, не би ли се тако, ваљда, стекао колективни имунитет на било какву одговорност за учињена недјела која смо имали прилике гледати у директном преносу. Наравно, за све је окривљен Вучић, како од опозиције (чији представници народном вољом нису ни ушли у парламент), тако и од свих оних који би да стану на пут напретку Србије, јер им, очигледно, смета што Србија данас има свега више него јуче и што помаже свом народу у региону и дијаспори. Без жеље да предсједника Вучића учиним већим него што јесте, морам нагласити да до његовог избора за предсједника Република Србија није ни знала да постоје Срби у овом дијелу Крајине. Тачније је рећи да је знала, али је нису занимали. Знају Дрварчани колико је предсједник Вучић учинио за овај град, знају посебно они који раде у дрварском Јумку, у дрварском Дому здравља, али знају и они у Петровцу, Грахову и Гламочу. Тужно је рећи, али овдашњи Срби се по први пут у својој прошлости данас могу поуздати у Србију, јер је она тек ових година постала наша истинска матица. У немирима испред Скупштине видјели смо и једног „свештеника“ који се сукобљавао са полицијом. Ријеч је о бившем монаху Антонију, који је лишен монашког чина прије више од десет година, али и даље злоупотребљава мантију, прљајући је својим поступцима. Дакле, није ријеч о било каквом свештенику (још мање о монаху), већ о преступнику о црквене и државне законе. Црква је одувијек поштовала легално изабране државне органе, сагласно њеним црквеним заповјестима. Видјели смо током немира да они који тобоже воле и брину се за Косово, без стида и срама лупају свој и наш Београд, палећи аутомобиле своје полиције и нападајући саму полицију. Ако је то љубав према Србији, онда не желим да је такви „родољуби“ воле. На крају, предсједник Вучић испаде крив за све! Ако је ту лаж могуће замислити као истину онда смо ми најсрећнији народ на планети, јер је предсједник Србије понио кривицу нас „безгрешних“. Умјесто да сједињени гледамо како помоћи нашем народу на Косови и Метохији, Црној Гори, Македонији и српским Крајинама, ми ћемо у директном преносу опет гледати како се међусобно сукобљавамо, док наши освједочени непријатељи ликују, желећи опет видјети Београд у пламену. Није до Вучића, до нас је, јер је питање колико наш нараштај заслужује земљу коју су нам оставили преци, да је чувамо чинећи је бољом, а не да је палимо, мрзећи браћу своју. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У духовски понедељак 8. (26) јуна 2020. године када се присјећамо и преноса моштију светих преподобномученика Медљанских Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светих преподобномученика Медљанских, Серафима, Авакума и Мардарија у Манастиру Медна. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј Влајковић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је поучавајући и тумачећи Јеванђеље у духу Празника. Да би прославили Оца Небескога гледајући добра дјела једна других и задобили спасење, водимо се овом мишљу и заповијести. Љубити све људе и љубављу приступајући Светој Чаши и Светој Трпези Господњој. Дух Свети дошао је међу нас и остаће у нама градећи Цркву само онда ако ми будемо хтјели да саградимо Цркву која се зида и гради љубављу. Послије заамвоне молитве Владика је благословио вјерни народ и прочитао молитве које се традиционално читају о Празнику Педесетнице. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 7. јуна 2020. године, на празник Силаска Светог Духа на Апостоле - Духове, свету архијерејску Литургију у Бихаћу. Звучни запис беседе Саслуживали су протопрезвитери-ставрофори Далибор Ненић и Саша Црљић, протопрезвитер Бојан Митрић, презвитер Немања Балабан и протођакон Немања Рељић. -Ми, данашњи хришћани, саображавајући се некадашњим хришћанима и светим апостолима који су били свагда у Христу и са Христом, остајемо и ми уз Њега благодаћу којом нас је озарио, пославши нам свога Светога Духа кроз којега је и основао Цркву своју, беседио је владика Сергије. После заамвоне молитве обављен је чин освећења славског колача и жита. На крају свете архијерејске Литургије, Епископ је, како налаже типик, прочитао традиционалне молитве на празник Педесетнице и благословио је верни народ. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

На Празник Вазнесења Господњег-Спасовдан у четвртак 28. (15) маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије богослужио је у Храму Вазнесења Господњег у селу Врточу на Спасовини, у Храму који прославља своју славу. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, Саша Црљић, Синиша Сердар, протонамјесник Никола Аркула, презвитер Савко Плавшић и протођакон Немања Рељић. У својој празничној бесједи Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије подсјетио је окупљене вјернике на Божији Домострој Спасења Који је Премудро устројавајући благоизволио да спаси овај свијет дошавши у њега, рађајући се као човјек, пострадавши и васкрснувши трећи дан из гроба и затим узнијевши људску природу пред Престо Бога и Оца омогућивши на тај начин творевини да постане бог по благодати. Након заамвоне молитве извршен је трократни опход око храма како се врши по обичају и благословено је славско кољиво и колач. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У недјељу шесту по Пасхи-Недјељу о слијепом када прослављамо спомен на свету браћу Кирила и Методија просвјетитеље и учитеље словенске, 24. (11) маја 2020. године Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Саборном Храму светих Апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу. Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, протопрезвитер Бојан Митрић, протонамјесник Јован Бањац и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Јовану Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије произњео је надахнуту бесједу у којој је говорио о Христовом доласку у овај свијет као свјетлост свијету да просвјети свакога човјека. Ми требамо да вјерујемо као овај човјек из јеванђелског примјера, како Христос једноставно приступајући њему и рекавши о Сину Божијем: Ја сам Онај који са тобом говорим. Између осталог прослављајући данас велика свјетила словенских народа кроз писменост и хришћанство на првом мјесту, остајемо вјечно захвални на овоме дарованом Слову Божијем које нас је учинило оним шта данас и јесмо. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

На првим страницама мајско-јунског 373. броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г. Сергијем (Карановићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Епископ Сергије: Литургија је наша спона са вјечношћу! *Ваше Преосвештенство, благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, уписали сте се и завршили Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Каква Вас сећања вежу за живот у богословији? Богословија није само образовна установа, у којој смо стекли темељна знања о Богу, вјери и свештеничком позиву, већ, на својеврстан начин, најљепши дио живота у којем дјечак постаје човјек. У времену када смо од дјеце постајали људи, стекао сам пријатељства за цио живот. Упознавајући друге упознавао сам себе, своје мане и врлине, своје слабости и своје снаге. Благодаран сам Богу што сам се школовао у манастиру Крка, која је саздана над древним ранохришћанским катакомбама, што сам стасавао крај мјеста гдје почива велики Стефан Кнежевић, незаборавни епископ далматински, који је у ту исту Крку дошао са својих шест година. Наравно, никад не треба заборавити да је Богословија у манастиру Крка најстарија српска школа, а свима нама који смо је похађали треба да буде на част и понос што нас је она изњедрила као честите људе, продубљујући нам вјеру и ширећи нам видике знања. Због свега тога, Крка је била, јесте и биће мјесто мог сусрета са Богом, са самим собом, али и свима онима које сам заувијек понио у срцу, никада не заборављајући своје духовно гнијездо из којег сам се винуо у свијет. Зато јој се враћам са радошћу, као син доброј мајци која не смије бити заборављена, никад и ни по коју цијену. *Благодарећи школовању у овој најстаријој Богословији, у Вашем срцу се родила посебна љубав према богослужењу и благољепију. Замолио бих Вас да нам кажете нешто о значају богослужења као конститутивном делу нашег живота? Наш живот је служење. Свако од нас некоме служи: родитељи дјеци, дјеца родитељима, супружници једно другоме, радници својим претпостављенима… Старац Тадеј је једном рекао да је изабрао монаштво из разлога јер сви некоме служе, а ако већ мора некоме служити нека то буде Бог. Зато је служење Богу – богослужење, било у храму, на молитви, или ван њега. Ипак, храм је централно мјесто нашег сусрета са Богом. У њему сваки хришћанин, ако је то могуће, треба да започне и заврши свој дан, да би му сваки други посао био благословен, да би му свака помисао била богочежњива, да би му сваки сусрет, са било којим човјеком, био истинско сретење. Ако схватимо да је храм Дом Господњи, а да је Света Литургија наша спона са вјечношћу и јединством са Оним Који је пострадао и васкрсао из љубави према нама, биће нам јасно зашто богослужење треба постати и остати срж нашег живота. У том смислу оно мора бити и лијепо и свечано, блиставо и искрено, охрабрујуће и надахњујуће, како бисмо осјетили да смо једно са Господом, што и јесте циљ богослужења - да нас присаједини, да нас учини једним са Господом. *Драги Владико, реците нам нешто о богослужењу као извору истинског богословља? Нема науке без књиге, а нема ни богопознања без богослужења. Имајући на уму подвижнике који су о Богу неупоредиво више знали него они који су се бавили академском теологијом, стичемо непогрешив утисак да је свако истинско знање проистекло из молитве. Примјер Светог Силуана Атонског, који се, по сопственом признању, школовао „двије зиме“, а који је, захваљујући богослужбеном животу и молитвеном начину постојања, постао један од највећих православних мислилаца, говори нам да је једино истинско знање – богопознање, а пут до тог знања – молитва. Управо због свега реченог, требамо се чешће опомињати његових ријечи: "Моје тијело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу. И ја волим и служим Божијем народу без изласка из моје пећине." *Преосвећени Владико, да ли је савремени човек свестан важности и освећујућег карактера свештеног богослужења? Плашим се да савремени човјек све више служи самом себи, а све мање ближњима и Богу. Смјестили смо себе у вријеме технике, гдје идентитет почињемо црпити из дјела својих руку. Мартин Хајдегер, водећи њемачки мислилац прошлог вијека, је рекао да наш однос према техници одређује наш однос према Богу. Ова његова тврдња испоставила се тачном. Што више урањамо у свијет технике то више израњамо из океана љубави Божије. Али, свијет технике ће нас увести у цивилизацијски суноврат, па ће савремени човјек морати потражити изгубљеног себе, а наћи ће се тамо гдје једино истински може бити човјек – са и уз Богочовјека. Дакле, нeма човјека без Богочовјека, а то ће, суочен са болним искуством себељубља, схватити и човјек 21. вијека, али тек онда када га савремена цивилизација онечовјечи и исцрпи до те мјере да не буде у стању препознати сам себе. Повратак на Извор биће неопходан, нужан и исцјељујући. *Који је проценат литургијски активног народа у повереној Вам Епархији? Тешко је, а чини ми се и непотребно говорити о процентима, јер је Црква заједница, а не предузеће којем је проценат мјера успјеха или неуспјеха. У Цркви, као заједници, љубав је једина категорија којом се мјери да ли смо Христови или нисмо. Епархија бихаћко-петровачка је раскућена епархија. Наша су села празна или полупразна, народ прогнан, обездомљен, осиромашен, али још увијек и жилав и снажан да сачува себе онаквим какав заиста јесте. Зато је литургијски живот наша духовна смотра, јер на Светој Литургији пребројавамо сами себе, оживљавамо заједницу која је распршена на све четири стране свијета, а истовремено дајемо завјет (Богу, себи и потомцима) да ћемо до задњег даха остати на бедемима Тврђаве Истине - Цркве Христове. У том смислу је литургијски живот, у времену распећа, истовремено она васкрсна сила која нам даје снагу за сваки нови корак, нови успјех и нову наду. *Налазите се на челу Епархије бихаћко-петровачке која је поделила судбину са својим народом и много пострадала. Замолио бих Вас да нас упознате са историјатом ове епархије, као и са животом у њој? Прије неголи кажем коју ријеч о Епархији бихаћко-петровачкој, морам Вас подсјетити да црквена прошлост на овим просторима сеже у вријеме раног хришћанства. О томе свједоче археолошки локалитети, остаци базилика из 4. вијека и мноштво других артефаката који нам дају за право да тврдимо да је хришћанство на овим просторима присутно непосредно након проглашења Миланског едикта. Од тада до данас, у већој или мањој мјери, хришћанство је присутно у свим епохама. То је наше насљеђе којег се не смијемо одрећи, нити га се одричемо. Напротив. Важно је истаћи да је манастир Рмањ више од једног вијека био сједиште митрополије дабробосанске. Добро је познато да је митрополит Теодор, управо из Рмња, сада већ далеке 1615. године, основао Богословију у манастиру Крка. Из Рмња се управљало Црквом у Далмацији дуги временски период. Ови простори су најдуже били у саставу Митрополије дабробосанске, да би касније неколико епархија обухватале дијелове који данас припадају Епархији бихаћко-петровачкој. Између два свјетска рата, 1925. године, основана је Епархија бихаћка, али није била дугог вијека. Тек 1990. године овај простор је духовно оснажен оснивањем Епархије бихаћко-петровачке, која је за врло кратак период прошла три интензивна периода: духовног буђења, распећа, а потом и васкрсења. Током прошле године границе Епархије су проширене. Присаједињено нам је архијерејско намјесништво јајачко-мркоњићко, које је до тада било у саставу Епархије бањалучке. Демографски губици су велики и ако гледамо земаљским очима нема разлога за велики оптимизам. Али, ми смо хришћани, и знамо да ће овај нараштај бити јачи од искушења која су пред њега стављена. Тако ће и Епархија којом управљам, чврсто вјерујем, доживјети свој врхунац тек у годинама које долазе, јер планова је заиста много, а чини се да нам не мањка ни вјере ни воље. *Сведоци смо да у последњих неколико година поверена Вам Епархија васкрсава, особито када је реч о свештеним обитељима. Подручје Епархије бихаћко-петровачке преиспуњено је стратиштима, страдалницима, мученицима и новомученицима, а прије много вијекова Тертулијан је рекао да је "крв хришћана сјеме Цркве". Управо на тој крви, на жртви наших предака у вјери, ова Епархија гради себе, подижући се изнова из смрти у васкрсење. Манастир Медна је изникла у протеклих петнаестак година над моштима Преподобномученика медњанских - Серафима, Авакума, Марадарија, чије нам је чудесно јављање било подстрек да нисмо заборављени ни од Господа нити од Његових Светих. С друге стране ту су још и манастири: Рмањ, Глоговац, Клисина, Трескавац, а у изградњи је и манастир Милановац, који ће, ако Бог да, сјајем монашког живота обасјати Ћопићев Грмеч и Подгрмеч. *У релативно кратком периоду извршили сте неколико обретења моштију свештеномученикâ који су у Вашим благословеним крајевима служили Богу и народу, а скончали мученичком кончином. Дивна је прилика да поделите са нама неке детаље у погледу обретења моштију, а који су оставили посебан утисак у Вашем срцу? Страшно је и блиставо бити свједок Обретења моштију оних који су сопственом крвљу посвједочили вјеру у Христа. Страшно, јер се на њиховим моштима још увијек, у виду рана на њиховим костима и лобањама, може видјети бар трунка бестидности њихових мучитеља, а блиставо због величине подвига наших претходника у свештенству, које ни извјесна физичка смрт није ни на трен поколебала да остану вјерни Христу и Цркви Његовој. Свештеномученици Милош Билбија и Вукосав Милановић, као и Никола Рожић, Илија Родић и многи други, били су истински сасуди Духа Светога, а да тога, можда, ни сами нису били свјесни. Због тога су Обретења њихових моштију велика утјеха нама који смо још увијек на Земљи, јер физички контакт само је пројава оног нашег молитвеног заједништва, које ни на трен није било прекинуто. Због тога смо благодарни Богу што је баш овој генерацији дао благослов да се духовно напоји над моштима оних који су били духовни пастири нашим прецима. Вјера је и овај пут надишла и простор и вријеме. *Једно од најстаријих сведочанстава хришћанске црквене историје о моштима проналазимо код светог Поликарпа (+156). Црква је од најранијих времена поштовала мошти као „драгоценије од драгога камења” и „чистије од златаˮ. Како Ви доживљавате све свештене кивоте у Вашој Епархији који сведоче љубав Божију и благодатно дејство које се кроз њих пројављује? Већ сам рекао да су Свете Мошти божански дар, пројава Неба на Земљи, али и утјеха, молитвено прибјежиште и духовни ослонац. Још је Свети Јефрем Сирин, говорећио о Светима, рекао: „Они и по смрти дејствују као живи, исцјељују болне, изгоне ђаволе, и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је у Светим Моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа”. У тој благодати, која исцјељује сваку нашу слабост, пребива и наша нада у васкрсење, јер нам Господ, преко Светих Кивота, обећава да наша љубав према Њему неће остати без одговора. Свети Кивоти наших молитвеника пред Господом, вјерујем, сабираће у будућим временима потомке своје некадашње пастве, а пастирска служба оних који су у кивотима, и по њиховој земаљској смрти, бива настављена на један други узвишенији начин. Треба ли нам веће чудо и већи дар? *Живимо у времену када народ често погрешно поима значај светих моштију посматрајући их у неком магијском смислу. Драги Владико, дивна је прилика да нас поучите о значају светих моштију које су „преносиоци“ свемоћних божанских енергија на оне људе који им са вером, побожношћу и љубављу притичу, тражећи и очекујући од њихових посвећеника или светих поседоватеља помоћи и излечења. Над Моштима Светих изникла је земаљска Црква, јер је и Сâм Господ сопственом смрћу на Голготи поставио темељ васкрсењу. Зато су Свете Мошти прибјежиште кроз вијекове, физичка спона са духовним пространствима. Добро је познато да и најмањи дјелић Светих Моштију има благодатну силу цјелине. Знају то хришћани данашњег времена, чак и ако им то нико никада није казао. То осјети срце и оног нашег најпростијег брата или сестре, па зато вјера, врло често, бива пробуђена из срца окованог сумњом, баш тамо гдје Свете Мошти свједоче љубав. На крају, или на почетку, као потврда свега реченог, довољно је опоменути се ријечи Господњих: "Заиста вам кажем, ако имате вјере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће" (Мт. 17, 20). *Ваше Преосвештенство, у име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, благодарим Вам на љубави и дивним поукама које су озарила наша срца, и молим Вас да на крају упутите једну пастирску поуку? Некада је довољно рећи само једну ријеч, а да се она прими у срцу наших ближњих, а некада ни књиге нису довољне да нас пробуде из духовног мртвила. Због тога је важно да говоримо језиком срца, језиком љубави, па ће нас тада разумјети и они који не познају језик којим говоримо. Зато позивам да љубављу Божијом обновимо сопствени живот, да у сваком страдалнику видимо брата, да у свакој старици видимо сопствену мајку, и да понесемо јарам једни другима. До које мјере треба да узрастамо у љубави, поучио нас је Свети Силуан, када је, говорећи о сопственом доживљају ближњих, рекао: „Мој брат је мој живот!“ Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 4-10)

Корона јењава, али пандемија усташтва још увијек не! Брижно чувани вирус, настао у берлинско-римско-загребачкој лабораторији зла, који је однио на стотине хиљада живота и данас је активан, јер га оживљавају они који би међу првима требало да га сузбијају. Да се присјетимо. Бјежећи од права, правде и освете, усташе и домобрани су крајем Другог свјетског рата бјежали у правцу Аустрије, да би у корушком Блајбургу били суочени са одмаздом партизанских јединица. Истина, страдали су без суђења, али исто тако се заборавља да су и они сами, неколико година раније лишили живота на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома, такође без суда и суђења, а што је још важније – без икакве кривице! У Блајбургу је, према процјенама, страдало и око двије хиљаде четника, који су, поражени и остављени од оног коме су се заклели, доживјели сличну судбу као усташе и домобрани. Али, то је зло рата, из којег смо да сада сви требали понешто научити. Плашим се да нисмо. Није проблем у томе што браћа римокатолици служе мисе за жртве (било које и било када), већ што то упорно чине из политичких и ревизионистичких побуда, којима је, чини се, једини циљ оживјети сјећање на НДХ – највећу срамоту хрватског народа и најмрачнију (квази)државну творевину у цјелокупној историји Европе. Њемачки народ је смогао снаге да се суочи са злом Хитлеровог Трећег Рајха, али хрватски бискупи, сасвим је очигледно, још увијек жале за Независном Државом Хрватском. У прилог томе, својим изјавама, предњачи сисачки бискуп Владо Кошић, а већина га, чини се, ћутке подржава. Ако другим хрватским бискупима није познато, бар би надбискуп сарајевски, кардинал Винко Пуљић, као рођени Бањалучанин, требао знати шта су ти исти, којима је данас служио мису, урадили у Шарговцу, Дракулићу и Мотикама, 7. фебруара 1942. Јасеновац, Јадовно, Гаравице и Шушњар нећемо ни помињати, као ни убијене православне епископе, свештенике и хиљаде и хиљаде Срба, који су (без кривице, суда и суђења) страдали из само једног разлога – зато што су били Срби. У односима православних и римокатолика, као претешко бреме, које стоји на путу добрих односа, јесте насљеђе прошлости. Стога браћу римокатолике желимо познати и препознати као оне који, заједно са нама, слиједе Христа Исуса, а не оне који оплакују злочиначку Независну Државу Хрватску и њене идеологе, њене кољаче и монструме! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Утамничени брате, Нема тог полицијског мрака који може затамнити светост Светог Василија, нити има тог зла које ће прекрити темеље истинске Црне Горе. Да је то тако свједочиш и сам, неправедно заточен вољом подгоричког дахије, чији послушници, за шаку сребрењака, себе стављају у улогу Јуде, не марећи о себи и своме потомству. Иако утамничен, слободнији си од свих оних који су те затворили, а браћа која су те бранила и која ће те одбранити, нису ништа друго до војска Светог Василија, истински насљедници оних часних предака који су гинули на Мојковцу и Грахову, бранећи само оно без чега би изгубили себе. Ми, твоја браћа у архијерејству, али и твоја многобројна духовна дјеца, пријатељи и поштоваоци, са зебњом пратимо сва дешавања у вези твогa заточења, вјерујући и надајући се да ћеш што прије слободан угледати сунце слободе, те да ће та слобода обасјати ону већинску Црну Гору која слиједи тебе и нашег митрополита Амфилохија. Знам да ћеш из ове невоље изаћи већи и виши но што иначе јеси, зато више страхујем за оне што те прогоне, надајући се да неће истрајати у своме безумљу, јер тебе, свакако, не могу сломити, али зато могу навући гњев на себе и своје потомке. Да није таме ни сјаја не би било, да није злих ни добре не бисмо познали, да није ноћи ни зори се не бисмо радовали. Владико и брате Јоаникије, већа је истинска Црна Гора, која ноћас моли за тебе, него безумље безумних. Зато те поздрављам цјеливом љубави и молитвама, вјерујући да ће ускоро доћи дан када ћемо сви заједно служити Свету Литургију, радујући се Ономе Који нам је рекао: „Мене су гонили и вас ће гонити“ (Јн 15,20). Пред зору је најтамније! Христос Васкрсе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Све је на празник Светог Василија некако другачије, топлије, искреније, побожније. Чини ми се да свако српско срце данас заигра, да се свака душа небеским сјајем натопи, да бар данас бивамо људи какви увијек требамо бити, да постанемо и останемо Свечева дјеца, његов духовни род и пород, а он заувијек наш благи Отац и велики Чудотворац. Зато је данас, чини ми се, сваки српски храм ништа друго до мали Острог, а Свечеве Мошти, отјеловљене у нашим молитвама, физички одсјај нематеријалне благодати, која је једина у стању да нас преобрази и исцијели, да нас врати себи самима у Крило Очево. И овдје, у Светониколајевском Рмњу, када смо се вратили из избјеглиштва, у једном малом, неугледном параклису, остала је сачувана само једна икона, а остало је све било разнешено. На тој икони, испод слојева прашине и заборава, блистао је, баш као и данас што блиста, нико други до Свети Василије, који нас је једини сачекао да се вратимо рмањској светињи. Од тада је прошло много, али сјај Светог Василија и данас кријепи и обасјава ове пусте крајеве, у којима су се подвизавали знани и незнани угодници Божији. Зато је рмањска воштаница, данас упаљена Светом Василију, принос наше генерације, коју ћемо предати својим насљедницима у вјери, да би и они знали ходити по тами овога свијета. Данас је готово свуда падала киша. Мајска киша је, знају то наши стари који су живјели на земљи и од земље, велика благодат. Али, данашња киша није била обична киша, већ је свака кап, чини ми се, била суза Светог Василија. Свечева суза спира сваки гријех, одгони сваку слабост, јер је то суза нашег духовног родитеља и препородитеља, нашега Оца, онога који се рађа једном у вијеку да би сијао у вјечности. Свечева суза је извор нашег покајања. На нама је да је покајани пригрлимо, умивајући сопствене душе молитвом Светом Василију. Зато ће Рмањ, као и све друге српске светиње, остати дом у којем ће Свети Василије бити домаћин. И ако неко, из не знам којих разлога, не може походити Острог, Свеца ће наћи и у Рмњу и у Студеници, у Жичи и у Крки, у Ковиљу и у Дечанима, у сваком српском срцу, у свакој српској души, јер је свуда дом Острошког Чудотворца. Блгодарећи Свецу на сваком добром дјелу, дару и благословима, молитвеним шапатом поновићу стихове: „У твој Свети Кивот цио св`јет је стао, Да се Христу дигне у Небеса плава, И да наша срца ускликну ти опет: Василије Свети, милост ти и слава!“ Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У недјељу о четврту по Пасхи-Недјељу о Раслабљеном 10. (27) маја 2020. године када се присјећамо још и спаљивања моштију светог оца Саве српског на Врачару Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Манастиру Рмњу. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протонамјесник Јован Бањац и протођакон Немања Рељић. Епископ је по завршетку свете Литургије бесједио о значају данашњег Празника у којем се садржи она вјечна истина о односима људи и спасењу свакога на свијету створеног. „Немам човјека“ су потресне и тешке ријечи које изговара овај унесрећени човјек, али ипак наилази на Самог Господа, Човјека над сваким човјеком-Богочовјека од којега добија исцјељење и опроштај својих гријехова. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Откако је Христос утемељио Цркву, она је на мети напада. Нападали су је они који су вјеровали у мноштво богова, распињали је они за које је Христос само један од пророка, прогонили они који су човјека прогласили Богом… Историја се понавља. У времену које ће остати забиљежено као „Доба короне“ Цркви се спочитава друштвена неодговорност, иако смо овај Васкрс прославили скромније него икад, дајући тиме свој допринос у борби против вируса који је паралисао читаву планету. Ипак, ни то није било довољно да се Црква, њена мисија и њено свештенство оставе на миру. Прозивају нас лажни душебрижници, којима би, чини се, једино одговарало да Црква затвори врата свих храмова, да свештеници поскидају мантије и да коначно ово друштво, у духу старих парола, „раскрсти са религијом“. Схватајући уплашеност и неких наших вјерника, који страхују од већих окупљања, не схватамо оне који извориште ширења корона вируса смјештају у Путир, и који крајње злонамјерно дистрибуирају фотографије и видео снимке са Светих Литургија, желећи да гњев јавности запљусне Цркву, њене епископе и остало свештенство. Епископ Милутин се упокојио од посљедица корона вируса, један млади вјероучитељ такође; епископ Стефан је на болничком лијечењу, као и још неколико свештеника. То је доказ да смо и ми, свештеници, дио овог друштва, али нико није нити може доказати да је вирус пренешен баш на Светој Литургији, баш из Светог Путира. То ће заувијек остати тајна, коју су наши душебрижници већ „открили“, откривајући своју површност и злонамјерност, раскривајући себе пред свијетом. Смета им Црква, а не сметају тржни центри, трговине, банке, пуне улице… Они који нас нападају, споља или изнутра, суштински не разумију улогу Цркве у историји. Да појасним, крајње добронамјерно: Научници ће ускоро, вјерујем, направити вакцину која ће уклонити овај вирус из наших живота. Упркос тој чињеници, коју ће човјечанство дочекати са одушевљењем и олакшањем, човјек ће и даље остати смртно биће. Са короном или без ње, нама је умирати. У томе је суштина, а управо због те суштине ми не можемо, ни на трен, заборавити Онога чија смрт на Крсту и Васкрсење представљају темељ наше вјере, која је „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 1, 11). Због тога Црква Христова мора, може и хоће наставити литургијски и светотајински живот, јер нам је узалуд и хиљаду година живјети на Земљи ако не окусимо радост Невечерњег Дана. То ће разумјети само они који су допустили да им Христос, Својом љубављу, раздани тмину у којој живимо. Посрћући из гријеха у гријех, из понора у понор, из ништавила у ништавило, ставили смо човјека изнад Бога, похлепу изнад природе, грамзивост изнад љубави. Зато се немојмо чудити онима који би да посвјетовњаче Цркву Христову, да је лимитирају сопственим безумљем, остављајући уплашеног човјека на мети овосвјетских вјетрова лажи. Збуњени, уплашени и изманипулисани човјек нашег времена, треба да стане пред духовно огледало, да потражи у срцу изгубљеног Христа, да Му се поклони, да Га пригрили, молећи опроштај за сва лутања, падове и посрнућа, те да се сјети давно изречених ријечи Светог Павла: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак“ (Фил. 1, 21). Христос Васкрсе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У недјељу по Васкрсењу Господњем, недјељу Томину-Антипасхе, 26. (13) априла 2020. године Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Веселињу који је посвећен светом славном Јовану Претечи и Крститељу Господњем. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер Слободан Кљајић, протонамјесник Срђан Белензада, презвитер Предраг Црепуља, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. На малом Входу Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије одликовао је чином протопрезвитера намјесника Обитељи Манастира Веселиња протонамјесника Срђана Белензаду за његов труд који даје у очувању ове Свештене Обитељи. Васкрсења које се прославља поново ове недјеље, и не само ове, већ и сваке недјеље која је свака за себе Васкрсење у малом. Ми се присјећамо Христових страдања, али и Његовог славног Васкрсења којим је Он побиједивши смрт даровао свијету живот вјечни. Након свете Литургије Епископ је посјетио спомен Храм светих новомученика Гламочких гдје се поклонио и цјеливао свете Мошти. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54). У цјелокупној историји људског рода, Христос је једини залог вјечности. Није Господ Марти, сестри Лазаревој, узалуд упутио ријечи: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“ (Јн. 11, 25-26). Питајући Марту, Христос пита све нас, у свим временима и у свим нараштајима, испитујући снагу наше вјере, желећи да разбије окове наше сумње. Један велики мислилац је рекао да ђаво управља свијетом тако што га обесмишљава. Ја бих још додао да нас Нечастиви плаши, страхом нас поробљава, желећи да нас зидом сумње одвоји од вјере. Тако је било у прошлим вијековима, а ни данас није другачије. Вирус познатији као Корона или Ковид 19 није ништа друго до испит наше вјере. Многи нас плаше да ће се вирус проширити и на нас ако приступимо Светој Чаши, ако путем исте кашичице примимо Свето Причешће након некога ко је, евентуално, заражен поменутим вирусом. На нивоу атеистичког размишљања ово би становиште имало своје мјесто, али за сваког вјерујућег хришћанина овај став је лишен било каквог смисла. Напротив, бесмислен је јер је ван Смисла. У дугој историји није никада забиљежен случај да је било ко икада заражен тако што је примио Свето Причешће, па чак ни онда када је куга односила у наручје биолошке смрти хиљаде наших сународника. Имајући на уму бројна историјска искуства у вези са многобројним заразним болестима, блаженопочивши патријарх Павле је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“. Уосталом, зар није Свети Порфирије Кавсокаливит велики дио живота провео исповједајући, храбрећи и причешћујући многобројне болеснике на Атинској поликлиници, па је поживио у свијету 85 година. Примјера је много, а нама чак није потребан ниједан од њих, под условом да вјерујемо Христу и у Христа. Ако Му не вјерујемо, наше Причешће је потпуно бесмислено. Ако Му вјерујемо, питања која се све чешће провлаче кроз медије неће дотаћи наше срце које пребива у Господу. Уосталом, зар није Христос, унапријед познајући нашу слободну вољу, избројао наше земаљске дане, рекавши: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). Вирус Корона, највјероватније вјештачки створен и проширен са злом намјером, неће поколебати нашу вјеру нити ће нас удаљити од Светог Причешћа, али ће свакако одвојити жито од кукоља, вјерујуће од невјерујућих, продубљујући већ предубок јаз између Добра и Зла. Остајући у вјери, као првој и посљедњој овоземаљској Тврђави нас хришћана, не остаје нам ништа друго него да заблагодаримо Господу на свему, па чак и на искушењима какво је ово, да бисмо сачували своју вјеру, као једино истинско богатство. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

„Нама је доста и наше муке“, поручио је Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Г. Сергије у тексту који се односи на актуелни проблем Срба у селу Липа, у Епархији бихаћко-петровачкој, где је у непосредној близини православне цркве Вазнесења Господњег изграђен мигрантски центар. Текст Владике Сергија, који је објавила ова Епархија на својој интернет страници, преносимо у целини. Свједоци смо задњих година, мјесеци и дана како је проблем са мигрантима постао и наш проблем. У земљи, која још увијек вида ратне ране и гдје је међунационално повјерење на стакленим ногама, мигрантска криза увелико је почела да се рефлектује првенствено на српско-бошњачке односе, које желимо градити бар до оне мјере која ће осигурати миран суживот једних са другима, као што је то било током већег дијела наше заједничке прошлости. Ипак, свјетска политика и њени познати и непознати креатори генерисали су проблем са којим ни Срби ни Бошњаци немају ништа, а због којег ће, врло је могуће, нарушити сопствене међусобне односе. Актуелан је проблем у селу Липа, гдје је у непосредној близини православне цркве Вазнесења Господњег већ изграђен мигрантски центар. Да напоменем да је Липа српско село, у којем данас нема Срба, а од сутра ће нека нова статистика обешчастити ово село, његову прошлост, али и оне његове некадашње житеље чији је смирај у сеоском гробљу сада под знаком питања. Индикативно је да се није могла наћи ниједна друга локација на подручју Града Бихаћа, а да не ремети оно преостало зрно поштовања према бихаћким Србима, који су, свима је познато, безмјерно страдали. Зар се на подручју Града Бихаћа, гдје Бошњаци данас чине 88 одсто становништва, човјекољубље мора исказати баш у српском селу? Зар нема другог села, мјеста и објекта, па да сви будемо задовољни, као и они којима је потребна наша помоћ? Или, да ли успон српско-бошњачких односа вриједи нарушавати због воље политичких стратега из бијелог свијета? Мноштво питања, а ниједан одговор. Све ово се првенствено питам као човјек, а онда и као српски владика, који жели да буде упознат са неприликама на подручју којим духовно управља као православни епископ. Не желећи било какав неспоразум међу људима, комшијама и народима, не могу да се не упитам: због чега је неком стало да у овој земљи, међу народима, никада не буде мира? Да поштујемо једни друге, колико би требало, никада одлуке већине не би биле у супротности са виталним потребама оних који су мањина. Посматрајући животне прилике и неприлике из хришћанске перспективе, људима у невољи, без сумње и одлагања ваља помоћи. Свети Јован Златоусти, имајући на уму узрок и посљедицу сваког доброчинства, с опрезом наглашава: „Различит је начин чињења милости и широка је заповијест ова“ (Тумачење Јев. по Матеју, Бесједа 15). У нади да ће Липа поново процвјетати, позивам све њене некадашње становнике да обилазе своју дједовину, да не забораве гробове предака и храм Вазнесења Господњег, вјерујући да ће и невољници – мигранти наћи свој смирај тамо гдје су кренули или тамо одакле су пошли. Нама је доста и наше муке.

Улице су затворене, на друмовима пустош, у душама празнина, у умовима сумња… Нада тоне на хоризонту. Човјечанство се уплашило себе, а човјек је човјеку (п)остао вук. Да ли откуцава посљедњи час свијета каквог смо познавали? Егоизам западног човјека коначно је стигао на касу историје, да плати дуг који дугује свему свијету. Остарјела Европа још увијек даје знакове живота, ослањајући се на економске штаке, без којих би се стропоштала у сопствени понор похлепе. Заборављени Бог (издан, попљуван и распет), потиснут у крајност постојања, чека да му се врате они који су Га оставили самог на Крсту. Али, како рече велики Берђајев: „Европа је бесрамно богата и зато не осјећа потребу за Богом“. Наши храмови данас су готово пусти, али у њима обитава Бог са Светима Својим, чекајући да евхаристијски пригрли Чеда Своја, која ће у тишини дома свога, заједно с Њим, поћи на Голготу. Србина није миловала историја. Он зна шта је страдање, мука, невоља. Србин зна да пати, да патећи пјева, да страдајући ревнује, да умирући живи. Зато је Србин Христов, па чак и онда када мисли да није. Сваки наш предак је Симон из Кирине, који Крст Господњи носи хиљаду година. Наша огњишта имају судбу Голготе, а наша прошлост наликује Великом Петку. Зато нам је позната свака суза Господња. Исус плаче, а нама сузе низ образе теку. Христа шибају а ми јаучемо, Њега распињу а ми умиремо. Плачући са Христом живимо своје дане, са вјером да ће нас Господ познати по вјери нашој, коју је имао и пјесмом опјевани незнани монах. „Испред двери царских, у одежди црној, Стари монах ћути. И он би да плаче, Ал` у њему вјера, као ватра плану, Па усрдно поче молити се јаче. Окрену се пастви па јој тихо рече: Не бојте се чеда, доћи ће спасење. Ова смрт ће нама нови живот дати: У недјељу рано – биће Васкрсење!“ Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Са страхом и молитвеним трепетом ишчекујући Распеће Христово, идући на Голготу заједно с Њим, вријеме је да свако од нас стане пред двери сопствене смрти, да стане и да се молитвено загледа у питања у чијим ће одговорима спознати истинског себе. Тако и ти, Србине, брате, стани пред самог себе, сагледај сопствене падове у амбису овога свијета, да би се могао вратити себи, да заједно са Разбојником, док још није касно, завапиш: „Сјети ме се, Господе!“ (Лк. 23, 42). Србине, брате, упитај себе: Ако ниси све опростио ближњем своме, како ће Господ опростити теби? Ако си брата оговарао, да ли си узалуд постио? Ако си брату завидио, да ли си узалуд на кољена падао? Ако си сиромашног презрео, како ће тебе Господ удостојити блага из своје Ризнице? Ако си се одрекао свога оца, како ће тебе препознати Небески Отац? Ако си заборавио своју мајку, како ћеш умолити Богородицу Марију? Ако си заборавио сопствену земљу, како ћеш тражити Небеску Отаџбину? Ако си се одрекао сопствених предака, како ћете молитвено заступати свети преци? Ако ниси у брату видио брата, како ћеш у Христу видјети Исуса? Ако те није забољела бол другог човјека, како ћете забољети ране Богочовјека Христа? Испитај своје заспало срце, Србине, брате, да би у њему пронашао себе, онаквог каквог те Господ жели, покајаног и преображеног, достојног и Земље и Неба. Времена је све мање, Господ је близу! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

На Празник Уласка Господњег у Јерусалим 12. (30) априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у манастирском Храму Манастира Трескавца посвећеног светом Архангелу Михаилу и свим небеским Архистратизима. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), игуман Јеротеј (Влајковић), протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Стојан Ђурђевић (Епархија бањалучка), Чедо Ђурић, Немања Росић и протођакон Немања Рељић. У току свете Литургије Епископ Сергије је рукуположио дипломираног правника и апсолвента богословског факултета г. Алексу Марића у чин ђакона. Послије прочитаног јеванђелског зачала Владика Сергије је бесједио о данашњем Празнику Уласка Господњег у Јерусалим када је Господ наш Исус Христос у пратњи Апостола уз усклике: „Осана на висини“, допраћен до града у којем ће за неколико дана бити предан да се разапне, да буде предан смрти Онај Који свима даје живот, међутим предсказујући своје тридневно Васкрсење из мртвих и побједу над смрћу Господ је најавио и ону вјечну будућу побједу када ће васкрснути сви створени, најавио је оно свеопште Васкрсење и коначан суд овоме свијету. Послије заамвоне молитве по обичају су традиционално освећене врбове гранчице И подијељене вјерном народу. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Невоља је дошла да нас врати себи, да нам укаже без чега смо све могли док смо даноноћно журили да постигнемо све оно што се од нас очекивало. Сада је јасно да смо били робови непотребних потреба, да смо стицали више него што нам треба, те да смо често пута, без икаквог разлога, били несрећни. Сада се изнова потврђује истинитост оне изреке „да није богат онај који много има, већ онај коме мало треба“. Браћа са Далеког Истока кажу да су човјеку, за срећу, потребне само три ствари: кров који не прокишњава, шака риже и срце које воли! Дух потрошачког друштва одавно је ушао у сваку пору нашег постојања, начинио нас робовима новца, произвођачима и потрошачима, бришући оно човјечно у нама. Вредновали смо једни друге по томе ко колико зарађује и троши, како се облачи и гдје љетује, какав аутомобил вози и с ким се дружи. Јели смо храну, не знајући ко је и гдје производи, како расте и како се прави. Ништа нам то није било битно јер смо се поодавно удаљили од самих себе, мислећи да ипак постојимо као људи. Али, варали смо се! Свети Максим Исповједник је рекао да човјек није ни добар ни зао, већ да је пријемчив и на добро и на зло, уколико дође у додир са њима. Тек сад видимо да су нам животни обрасци били лоши, да смо живјели у свијету недостојном човјека и његове слободе, по матрици коју су нам одредили други, а не по обрасцу којег бисмо сами требали створити. Наше је слобода заправо била наше добровољно ропство, у којем смо себе оковали очекивањима свијета који нас је заслијепио својом варљивом свјетлошћу. Каквог ли апсурда: у вријеме технолошког успона на Гору Посрнућа, данас људи опсједају трговине тражећи брашно. Заборавили смо на зимовања, љетовања, на пријеме и дочеке, јер човјек садашњег тренутка само жели да (пре)живи. Данас је задовољан ако је сит и здрав. Јуче тиме није био задовољан. Шта се промијенило? Околности или човјек? Данас је вриједнија колиба на селу него стан на петом спрату у срцу метрополе, јер у колиби је слобода, а у стану ропство. А тако лако смо се одрекли села и његових благодати, хрлећи у градове да будемо туђе робље, да живимо од милости послодаваца, а могли смо на селу бити слободни људи, истинска господа; да живимо на своме и од свога рада, да нас не дотичу свјетски економски и политички токови, да не осјетимо кризу у кризним временима. Још су Свети Оци давно рекли да је првобитни окус гријеха преиспуњен сладошћу, а тек касније, својом горчином, покаже нам своје истинско лице, али и дубину нашег суноврата. Нама остаје да се молимо, да чувајући ближње од самих себе покажемо колико нам је стало до других, али исто тако да у времену физичке раздвојености у молитви загрлимо једни друге, радујући се поновном сусрету, до којег требамо свима опростити све, у име Христово! Пјесник је рекао: "Некад бјеше добро, кажу наши стари, Вољели се људи, користиле ствари. А за вријеме ово Бог ће да нам суди, Јер се воле ствари, а користе људи!" Зато, ако из овог данашњег тренутка ништа не научимо, узалуд страдамо! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У недјељу другу Великог и Часног поста-пачисту (светог Григорија Паламе) 15. (2) марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у параклису Манастира Рмња посвећеном светом Јовану Златоустом. Владици је саслуживао протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић, Парох први дрварски. Његово Преосвештенство Епископ Сергије произњео је надахнуту бесједу у којој је говорио о светом Григорију Палами који је препознао ону нетварну Божанску Свјетлост приликом тиховања и својим божанственим умом одбранио свештене Исихасте. Управо због тога што се у ово великопосно вријеме Исусова Молитва константно изговара као вид непрестаног славословља Богу. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У прву недјељу Часног Поста-Чисту, или како се још назива недјељом Православља, када се присјећамо велике побједе Православља над иконоборством, а уз то и првог и другог Обретења главе светог Јована Крститеља, 8. (24) марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму преподобне мајке Параскеве у Подбрду. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер Горан Травар и протођакон Немања Рељић. Након прочитаног јеванђелског зачала које говори о разговору Господа Нашег Исуса Христа са својим ученицима који препознају у Христу Онога Који је најављиван од пророка из Старог Завјета, Епископ је бесједио и тумачио Ријеч Господњу. По угледу на свете Апостоле, данашње Јеванђеље позива и нас да у Христу препознамо истинског Господа и Спаситеља свијета, иако смо на почетку пута, на почетку Великог Поста, ми жељно ишчекујемо да угледамо Васкрслог Христа и исповиједимо да је то заиста Он, Бог који је узео људско обличје и Васкрсао га из мртвих. Послужење и трпеза љубави припремљена је у парохијском дому. Извор: Епархија бихаћко-петровачка