Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'серафим'.
Found 30 results
-
Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено. Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер. Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече: – Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније! Медвед се послушно окрену и оде у шуму. Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима. Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе. После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру. Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи. Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај. Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота. https://mitropolija.com/2024/01/15/sveti-serafim-sarovski-i-medved/ -
Један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао "убоги Серафим". Родио се у Курску, у Русији, 19. Јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Прохор се 18. Августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Старац Серафим је 2. Јануара 1833. године завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере " Умилење". О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима. Српска православна Црква га празнује као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по старом, а 15. јануара по новом календару. Тропар (глас 4): Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш. http://www.manastirrukumija.net/index.php/praznici/25-praznici/190-prepodobni-serafim-sarovski -
Схи архимандрит Серафим Бит-Хариби: У Србији се осећам као у свом дому
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
Схи архимандрит Серафим Бит Хариби, један од најпознатијих светских аутора и извођача духовне музике, одржао је 31. маја 2022. године, у Великој сали Коларчеве задужбине величанствен концерт, где је наступио са хором манастира Тринаест асиријских отаца, саопштила је за Радио „Слов љубве“ гђа Зорица Зец. О. Серафим је након концерта, ексклузивно за Радио „Слово љубве“, изразио велику благодарност Богу и свима који су помогли да дође до реализације концерта и поручио да се у Србији осећа као у свом дому. Ово је иначе други долазак архимандритов у Србију. Наступали су на Кипру, у Италији, Шведској, Аустрији, Пољска, Русији, Украјини, многим земљама. Након Србије одлазе у Естонију, па у Чешку и у Стразбург. Под руководством Саре Цинцаревић и Јоване Микић на концерту је наступила и Црквено певачка дружина „Бранко“ из Ниша, која ове године обележава 135. година постојања. Видели смо потпуни склад композиције, хорског извођења и сигурне диригентске руке Саре Цинцаревић, која руководи мешовитим хором и осетили сву мекоћу срца њеног и свих чланова хора, сву љубав ка Творцу свега света, творцу који је композиторе наградио надахнућем. Осетили смо и сву љубав према Творцу ангелских гласова дечјег хора, чији су сви чланови рођени у 21. веку и где само најмлађи певачи, из првог реда, нису ходочастили у Јерусалим. Амбасадор Грузије у Републици Србији, г. Давид Дондуа, поручио је да је одушевљен концертом као и сарадњом народа Грузије и Србије, нарочито исказаним интересовањем за културно и духовно благо Грузије. Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби је један од најпознатијих аутора и извођача духовне музике данас. Своје композиције изводи на арамејском језику. Нарочито је запажено његово извођење Псалама. Животни пут схиархимандрита Серафима је веома необичан. Већи део детињства је стицајем несрецћних околности провео у болници. У младости се активно бавио спортом и био је четвороструки првак Грузије у теквондоу. Услед великог животног искушења, тешке болести супруге током трудноће, проналази веру, даје завет и након оздрављења супруге одлази у манастир и постаје монах Серафим. Духовник је асиријске заједнице која живи у Грузији у месту Канда, недалеко од Тбилисија. Већина припадника ове етничке групе још се служи арамејским језиком. Слушаоцима Радија „Слово љубве“ о. Серафим је послао посебан благослов кроз Исусову молитву коју је изговорио на арамејском језику (звучни запис је у наставку вести). Извор: Радио "Слово љубве" Схи архимандрит Серафим Бит Хариби -
Уопште узев, не бисмо смели да предузимамо подвиге преко мере, него треба да се настојимо да нам наш пријатељ, тело наше, буде одано и способно да твори добродетељ. Треба ходити средњим путем, „не удаљавајући се ни десно ни лево од њега“ (Прич. 4, 1) и дајући духу духовно, а телу телесно, оно што му је потребно у овом пролазном животу, и оно што се законом захтева у друштвеном животу, по речи Св. Писма: „Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу.“ (Мт. 22, 21) Прави монах никада не смишља сам себи подвиге, његови подвизи произлазе претежно из послушности игуману, односно духовном оцу, тј. преко њих Самом Духу Светом. Није монах онај ко се лењи и радо спава, као што ни онај није војник ко из страха да не погине током борбе пада на земљу и без отпора полаже оружје и предаје се у ропство непријатељу. Треба снисходити души својој у немоћима њеним и манама, и трпети своје недостатке, као што трпимо недостатке ближњих, наравно, пазећи да се не олењимо и свагда себе подстичући на боље. Ако си појео сувише хране или нешто слично учинио, понео си се сходно људској слабости. Али, то нек те не узнемирава, него се храбро крени ка исправљању, а у међувремену настој да сачуваш мир душевни, по речи Апостола: “ Блажен онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро“ (Римљ. 14, 22). Исти тај смисао имају и речи Спаситељеве: „Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18, 3). Тело измождено подвизима или болестима треба крепити умереним сном и умереном храном и пићем, не гледајући чак ни на време. Исус Христос је, по васкрсењу кћери Јаирове из смрти, наредио да јој „дају да једе“ (Лк. 8, 55). Искушеник је као комад платна које ваљар гњечи, удара, ногама гази, пере и испира да би постало бело као снег. У подношењу понижавања, увреда и невоља чисти се душа и постаје као сребро у ватри очишћено… Права монашка мантија је смирено подношење прогона и клевета. Нема ничег већег од послушности… Ако нас ко речју или делом увреди, а ми то поднесемо са радошћу, онда смо извршили – највећи подвиг! Ономе ко своје болести подноси стрпљиво и благодарно, болест ће се узети уместо подвига, па чак и као нешто више од подвига! До тридесет пете године тј. до половине нашег земаљског века, велики је подвиг за човека да себе сачува, и многи се у тим годинама не одрже у добродетељи но скрену са правога пута – за својим жељама, како о томе сведочи Свети Василије Велики: „Многи су много сабрали у младости, па потом, када су се нашли на средини живота, нису поднели буру искушења коју су против њих подигли духови лукавства, него су све изгубили“. И зато да не бисмо доживели такав жалосни преокрет, треба да се такорећи ставимо на теразије самоиспитивања и пажљивог бдења над собом, по учењу Светог Исаака Сирина: сваку ствар у своме животу приличи нам да извагамо као на теразијама. Сваки успех у било чему треба да приносимо Господу и са Пророком да говоримо: “ Не нама, Господе, не нама но Имену Своме дај славу!“ https://radiosvetigora.wordpress.com/2014/01/15/свети-серафим-саровски-o-подвизима/#more-15189 -
Преподобни Серафим Саровски: О дужностима и љубави према ближњима
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
С ближњима се треба опходити са благошћу, не ожалошћујући их, чак, ни својим изгледом. Када се човека гнушамо или га жалостимо, тада као да се на наше срце наваљује неки камен. Дух узнемиреног или унинијем обузетог човека треба да се трудимо да ободримо речју љубави. Жеднима дај да пију, гладнима да једу!… Брата који греши, покриј, како саветује Св. Исаак Сирин (Сл. 89, л. 169): „Простри ризу своју на грешника и покриј га!“ Ми сви потребујемо милости Божије, као што пева Црква: да Господ није у нама, ко би се могао жив сачувати од непријатеља људског, који је уједно и човекоубица. У своме односу према ближњима, треба да будемо, како речју тако и мишљу, чисти и према свима подједнако пријазни, иначе ћемо живот свој учинити бескорисним. У мери у којој неко сам духовно напредује, он и добија дар разумевања људских слабости. За увреду коју нам нанесу други, не само да не треба да се светимо, него, напротив, треба још да је од срца опраштамо, макад нам се срце томе и противило. Ми треба да љубимо ближњега не мање него себе саме, по заповести Господњој: „Љуби ближњег свога као себе самог!“ Али, (ближњега) не треба да љубимо тако да љубав према њему излази изван граница умерености и одвлачи нас од испуњавања прве и главне заповести, тј. заповести о љубави према Богу, како о томе учи Господ наш Исус Христос у Јеванђељу: „Ко љуби оца или мајку више од Мене, није Мене достојан… И ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан!“ (Мт. 10, 37) О овом предмету веома добро расуђује Свети Димитрије Ростовски: „Онде се испољава неискрена човекова љубав према Богу, где се твар изједначава са Творцем, или где се више поштује твар од Творца. А искрена и истинска љубав показује се тамо где се само Створитељ љуби изнад свега створења и свему претпоставља“. Преузето из књиге "Радости моја Христос васкрсе" Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- 1
-
-
- љубави
- дужностима
- (и још 5 )
-
Отац Серафим (Алдеа): Хоћу ли се икада ослободити од греха?
a Странице је објавио/ла Иван Ивковић у Поучни
Извор: https://youtu.be/Nu7BJMpTQ48 Званична презентација: https://mullmonastery.com Превод: "Хришћани у покушају"-
- 3
-
-
-
- ослободити
- икада
- (и још 5 )
-
Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама. Извор: https://youtu.be/ClYuwqet2Kc Званична презентација: https://mullmonastery.com Превод: Хришћани у покушају -
Отац Серафим (Алдеа) из манастира на острву Мал (Mull Island, Шкотска), посвећеног свим келтским светитељима, говори о опасностима замене стварности садашњег тренутка за непостојећи, измаштани свет из прошлости. Морамо научити како да се ослободимо прошлости и живимо у садашњости. Често се деси да особу која је пред нама заменимо сенком из своје прошлости. Често не успемо да чујемо праве речи које нам говоре и уместо тога реагујемо на болне одјеке из прошлости која ништа нема заједничко са опипљивим људима око нас. Често угрожавамо своју садашњост из страха од прошлости која више не постоји. Постоји изрека пустињских отаца: ако не можеш ни да се молиш, ни да постиш, нити да бдиш, онда пребивај у својој келији и она ће те поучити свему. Тек кад задржимо себе у стварности наших келија (брака, монаштва, самачког живота), тек кад научимо да држимо своје умове у "овде и сад", тек тада ћемо бити слободни од сенки и одјека наше (бескрајно учитаване) прошлости. Тек тада ћемо видети ко смо, ко је Христос и како да приђемо спасоносном крсту. ________________________ Извор: https://youtu.be/3kewCZxAfw4 Званична презентација: https://mullmonastery.com/-
- 2
-
-
- садашњости
- живети
- (и још 3 )
-
Отац Серафим (Алдеа): Монашко послушање за мирјане / Житија светих
a Странице је објавио/ла Иван Ивковић у Поучни
Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимo га са вама. Извор: https://youtu.be/cKxvadSgdV0 Подржите: https://mullmonastery.com/donate/ Званична презентација: https://mullmonastery.com/ -
Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама. Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU Званична презентација: https://mullmonastery.com/ -
Отац Серафим (Алдеа): Да ли су ми потребни молитвено правило и духовник?
a Странице је објавио/ла Иван Ивковић у Поучни
Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делим га са вама. Извор: https://youtu.be/EtSFTMbaGIU Подржите: https://mullmonastery.com/donate/ Званична презентација: https://mullmonastery.com/ -
Отац Серафим (Алдеа): Како (не) постити? Свети оци о посту, послушности и смирењу
a Странице је објавио/ла Иван Ивковић у Поучни
.jpg.067a654b5facb8988dc8a1e14a5c7ea4.jpg)
-
Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимo га са вама. Извор: https://youtu.be/iVcOCY6XquE Званична презентација: https://mullmonastery.com/ View full Странице
-
“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим". Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- 2
-
-
- чудотворац
- саровски
- (и још 2 )
-
Прота др Милош Весин: Отац Серафим је удахнуо вечност!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
"Упокојио се у Господу наш драги и вољени отац Серафим, духовник безбројних Срба, нарочито из расејања, који су обремењени својим проблемима долазили код њега заиста са свих континената. Тиховао је и молио се у рудничком манастиру Благовештење, тај чили старчић, који би на сваког после првог сусрета оставио тако дубоки траг", рекао је протојереј-ставрофор др Милош Весин поводом упокојења архимандрита хаџи Серафима, духовника манастира Благовештења рудничког. Ова беседа је објављена 23. децембра 2020. године на јутјуб каналу – страница Отац Милош Весин. Звучни запис беседе Прота Милош је говорио о животопису блаженопочившег оца Серафима истакавши: „Оно што је заиста обележило животну стазу свакога од нас који смо га сусретали је благост, незлобивост и искреност његове детиње душе. Посебна особина је била то што је проникао у тајну послушања, које није аутоматска послушност у смислу потчињености неком. То је заправо дијалог, умеће ослушкивања свега онога што жубори у нечијој души и што би да изађе на површину“. Прота Весин је у својој беседи поводом упокојења оца Серафима напоменуо да су безбројни примери из његовог живота да је са великом љубављу примао свакога ко би му се обратио и препоручивао га Благом Господу и Мајци Божијој, у чијем се манастиру подвизавао – манастиру Благовештење, на обронцима планине Рудник. На крају своје беседе прота Милош Весин је казао: „Господ је дошао по свога верног слугу. Издахнуо је ово зрнце маловремености и удахнуо вечност! Бог душу да прости нашем драгом и вољеном оцу Серафиму“. Извор: Радио Слово љубве -
Уснуо у Господу архимандрит Серафим, духовник Благовештења рудничког
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Дана 9/22. децембра, када наша Света Црква прославља празник Зачећа Свете Ане, упокојио се у Господу, у својој 86. години, архимандрит хаџи Серафим (световно име Живојин Миљковић), духовник манастира Благовештења рудничког. Света заупокојена Литургија биће служена у манастиру Благовештењу рудничком у четвртак, 24. децембра 2020. године, у 9 часова, а опело ће служити Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован са почетком у 14 часова. ЖИВОТОПИС НОВОПРЕДСТАВЉЕНОГ АРХИМАНДРИТА СЕРАФИМА Архимандрит Серафим рођен је на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског 18/31. октобра 1935. године у богомољачкој породици у селу Дубница код Свилајнца. Године 1958. након одслуженог војног рока у Славонском броду, на празник Светог Василија Великог одлази у Миљков манастир, где проводи 7 месеци, а након тога и у манастир Тумане код Голупца. Из манастира Тумане одлази у манастир Јошаницу код Јагодине, где је провео 25 година. У манастиру Јошаници је замонашен добивши монашко име Јаков, након чега је рукоположен у јерођаконски, а потом и у јеромонашки чин. По благослову тадашњег Епископа шумадијског др Саве Вуковића, 1984. године прелази у манастир Благовештење рудничко у селу Страгари. У чин мале схиме замонашен је 2004. године од стране надлежног Епископа шумадијског Господина Јована добивши монашко име Серафим. Цео свој монашки живот провео је испуњујући монашке завете, а пре свега завет послушања. Живео је јеванђелским стилом живота водећи се Христовим речима: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском“ (Мт 18, 3–4). Остаће запамћен као велики духовник који је годинама свакодневно исповедао по неколико десетина верника из Србије, Босне и Херцеговине, Македоније, па чак и из Америке и Аустралије. Поред тога памтићемо га и као великог подвижника и молитвеника, који је све време свог монашког живота провео у искреној умно-срчаној молитви. Служећи искрено у благовештењској светињи, заједно са сестринством манастира, допринео је како на духовној, тако и на материјалној обнови. Славећи Господа и Пресвету Богородицу, са радошћу и осмехом на лицу увек је све вернике радо дочекивао дајући им духовне савете и речи утехе. Свакодневно је до последњег издисаја своју духовну ризницу обогаћивао стиховима из Псалтира, Јеванђеља и светоотачких дела. Са дусима преминулих праведника упокој, Спасе, душу слуге твога, чувајући је у блаженом животу који је у Теби, Човекољубче! Христос воскресе! Извор: Епархија шумадијска -
Архимандрит Серафим, игуман манастира Рајиновац: Свето причешће
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- 2
-
-
-
- архимандрит
- серафим
- (и још 5 )
-
Свети Серафим Саровски: Не стиди се хришћанине да се прекрстиш!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Не стиди се хришћанине да се прекрстиш са десном руком и три спојена прста пред Црквом када пролазиш, пред светињом, пред иконом на коју наиђеш у дому пријатеља свог, пред оброк да би заблагодарио Господу, пред почетак посла, након завршетка рада, када крећеш негде и када стижеш, када се молиш у цркви или код куће. Нигде се и никада не стиди да се прекрстиш десном руком у славу Божију, јер како ти њега познаш међу људима, тако ће и он тебе познати на небу јер га се ниси постидео! Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Грех је тако крстити се! Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем. Кажеш – нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе, и то велике, када се крстиш како треба – са вером и страхопоштовањем, и мислећи о томе шта заправо чиниш. Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“ Ако, пак, мислиш, човече, да у крсту нема силе, зашто се онда уопште и крстиш? Или никако не стављај на себе крста, и онда ће сви знати да ниси Хришћанин, или га стављај онако како треба: не брзајући, са страхопоштовањем и пажњом, удубљујући се у то што чиниш!Значи, ми се осењујемо крсним знамењем да бисмо привукли на себе благодат Божију. И још се крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ – ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог – Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против – непријатеља… Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.Најзад, ми се крстимо и ради тога да бисмо пред другима исповедали Исуса Христа, Који је распет на Крсту – да, нека људи виде Кога ми то исповедамо, у Кога верујемо, у Кога се надамо, Кога волимо, Кога поштујемо! А тебе је, међутим, понекад стид да се прекрстиш! Знаш ли ти какав грех тиме чиниш? То значи да се стидиш што си Хришћанин – стидиш се што припадаш Христу, што у Христа верујеш, у Христа се надаш, Христа поштујеш и волиш!… Не, немој се стидети да признаш да си Хришћанин, да си Христов, иначе ће се Исус Христос постидети да те призна Својим на Страшном суду Своме и неће хтети да те прими у Царство Небеско. Према томе, ми се крстимо ради тога да бисмо показали да смо Хришћани, да би то видео Бог, да би видео Анђео-Чувар наш, да би видео лукави и да би људи видели да смо Хришћани. По томе како се човек крсти, може се одредити и какав је Хришћанин. Чак се може и овако рећи: „Како се ко крсти, тако и верује“! У духовном животу у свему се почиње од малог. Ко испуни мало, утврђује се у већем. Из мајушног семена страхопоштовања израста велико стабло хришћанске побожности. Свети Серафим Саровски Извор: Епархија зворничко-тузланска -
Презвитер Александар Поповић: Преподобни Серафим Саровски - проповедник христолике љубави!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Наша света Црква 2/15. јануара молитвено спомиње преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. О овом дивном угоднику Божјем, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке-
- 1
-
-
- презвитер
- александар
- (и још 7 )
-
“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим". Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Подвиг љубави преподобног Серафима Саровског Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- 1
-
-
- чудотворац
- саровски
- (и још 2 )
-
“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим". Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- 1
-
-
- преподобни
- серафим
- (и још 2 )
-
Упорност Патријарха Вартоломеја у пружању подршке расколницима у Украјини по питању аутокефалности води печалним резултатима, а констатинопољком Патријарху је, умјесто комуникације с римским Папом, потребно покајање, стоји у саопштењу Митрополита Серафима, које је достављено РИА Новостима. „Био сам веома дубоко ожалошћен кад сам сазнао за прекид црквеног општења Патријархата Русије с васељенским Патријархатом. До тих печалних и жалосних резултата довела је упорност константинопољског Патријархата за давање аутокефалности украјинским расколницима, који су одијељени од наше свете Православне цркве, то јест од свих православних патријархата и помјесних аутокефалних православних цркава, и који представљају малу мањину украјинског народа“, саопштио је Митрополит. Митрополит Серафим је напоменуо да је све до недавно контантинопољски Патријарх признавао једино канонску Украјинску православну цркву под руководством Митрополита Онуфрија. „Сада он из својих личних разлога даје аутокефалију расколницима у Украјини и доводи у питање свештени поредак и канонску православну Архиепископију Украјине, коју признаје не само Руска православна црква, него и све друге помјесне православне цркве“, стоји у саопштењу. „Раколници, као што је познато, нијесу Црква и општење с њима забрањено је Божанственим и светим канонима, апостолским и васељенским саборима. Чему онда упорност и настојање васељенског Патријарха Вартоломеја да призна расколнике као аутокефалну цркву? Због провокације раскола и диобе у једној, светој и апостолској Цркви Христовој?“, пише у саопштењу. Митрополит је рекао да су многе невоље биле узроковане и испровоциране решењима Светог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године и додао да се моли да се Црква избори с духовном кризом и избјегне болне последице за јединство православне пастве. „Јер знамо ријеч Светог Јована Златоуста да се гријех раскола не пере чак ни мученичком крвљу“, саопштио је Митрополит кифирски. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит кифирски Јеладске православне цркве Серафим оптужио је Патријарха константинопољског Вартоломеја за изазивање раскола у православљу и позвао га на покајање и престанак провоцирања шизме. Упорност Патријарха Вартоломеја у пружању подршке расколницима у Украјини по питању аутокефалности води печалним резултатима, а констатинопољком Патријарху је, умјесто комуникације с римским Папом, потребно покајање, стоји у саопштењу Митрополита Серафима, које је достављено РИА Новостима. „Био сам веома дубоко ожалошћен кад сам сазнао за прекид црквеног општења Патријархата Русије с васељенским Патријархатом. До тих печалних и жалосних резултата довела је упорност константинопољског Патријархата за давање аутокефалности украјинским расколницима, који су одијељени од наше свете Православне цркве, то јест од свих православних патријархата и помјесних аутокефалних православних цркава, и који представљају малу мањину украјинског народа“, саопштио је Митрополит. Митрополит Серафим је напоменуо да је све до недавно контантинопољски Патријарх признавао једино канонску Украјинску православну цркву под руководством Митрополита Онуфрија. „Сада он из својих личних разлога даје аутокефалију расколницима у Украјини и доводи у питање свештени поредак и канонску православну Архиепископију Украјине, коју признаје не само Руска православна црква, него и све друге помјесне православне цркве“, стоји у саопштењу. „Раколници, као што је познато, нијесу Црква и општење с њима забрањено је Божанственим и светим канонима, апостолским и васељенским саборима. Чему онда упорност и настојање васељенског Патријарха Вартоломеја да призна расколнике као аутокефалну цркву? Због провокације раскола и диобе у једној, светој и апостолској Цркви Христовој?“, пише у саопштењу. Митрополит је рекао да су многе невоље биле узроковане и испровоциране решењима Светог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године и додао да се моли да се Црква избори с духовном кризом и избјегне болне последице за јединство православне пастве. „Јер знамо ријеч Светог Јована Златоуста да се гријех раскола не пере чак ни мученичком крвљу“, саопштио је Митрополит кифирски. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
- 1
-
-
- провоцира
- вартоломеја
- (и још 6 )
-
Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. Извор: Пријатељ Божији-
- 1
-
-
- живети
- православно
- (и још 3 )
-
Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим? Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. Извор: Пријатељ Божији View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.