Претражи Живе Речи Утехе

Светом архијерејском Литургијом у нишком Саборном храму, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније обележио је 31. августа 2021. године, седам година архијерејске службе и четири године од увођења у трон епископа нишких. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Бранислав Цинцааревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Дејан Арсић, јеромонах Јефрем Шекарић, протојереј Борислав Стаменковић, јереј Владе Капларевић, јереј Стефан Цинцаревић, протођакон Ђорђе Филиповић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Немања Ристић. Нишка црквена певачка дружина "Бранко", хор катедралног храма под вођством госпође Саре Цинцаревић, одговарао је са леве певнице, док су за десном певницом били свештеници, катихете и богослови Епархије нишке. Након отпуста Свете Литургије, а по благослову Преосвећеног Владике Арсенија, надахнуто слово произнео је отац Бранислав Цинцаревић, старешина храма, честитајући овај јубилеј свом Архијереју у име данашњих свештенослужитеља, чланова епархијских тела, црквеног хора катедралног храма и верног народа. Владика Арсеније заблагодарио је кратким словом оцу Браниславу на лепим речима, као и драгим гостима из четири Епархије у којима је службовао - банатске, жичке, београдске и нишке, својим свештеницима, монасима и епархијским службеницима и верном народу на молитвеном учешћу у данашњем сабрању. Преосвећени Епископ се присетио своје трогодишње службе као викарни Епископ Његове Светости блажене успомене Патријарха Иринеја, од кога се учио благости и смирењу, и који му је, како је рекао Владика у свом слову, служио као узор, када је по његовој жељи, дошао као 56. познати архијереј на трону Епископа нишких. Радио Глас Православне Епархије нишке реализовао је директан аудио пренос Свете Евхаристије, путем радио таласа на 92 МHz и путем сајта. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године дотадашњи aрхимандрит Арсеније (Главчић) изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја. Његова Светост Патријарх српски Иринеј обавио је чин хиротоније Епископа Арсенија у Саборном храму у Београду у присуству више архијереја СПЦ 31. августа 2014. године. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне цркве 24. маја 2017. године за Епископа нишког изабран је дотадашњи Епископ топлички Г. Г. Арсеније. Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј увео је Његово Преосвештенство Епископa нишкoг Г. Г. Арсенија у трон Архијереја нишких у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу, 13. августа 2017. године. Долгоденствуј Преосвећени Владико на многаја и благаја љета! Извор: Епархија нишка

Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион прославио је у уторак 10. августа 2021. године седму годишњицу хиротоније и увођења у трон епископа тимочких. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Катихета Бранислав Илић за Радио "Слово љубве": Епископ тимочки Иларион се труди да служи „најмањој браћи Његовој” (Мт 25, 40) Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Епископ Иларион је своје биће уткао у биће Цркве, а љубављу и нас призива на свецело служење Цркви Звучни запис беседе Епископа Кирила Звучни запис беседе Епископа Илариона Тим поводом, у храму Светог оца Николаја у Доњем Милановцу Преосвећени Епископ Иларион служио је свету архијерејску Литургију заједно са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом, архимандритима Стефаном, Козмом и Јованом, протојерејем-ставрофором Луком Јовићем, протосинђелом Захаријом, протојерејима Сашом Степановићем и Иваном Милановићем, јеромонахом Енохом, протонамесником Радојем Мијовићем, Јерејом Николом Стојанцем, архиђаконом Илијом, јерођаконом Романом и ђаконима Вуком Јовановићем и Урошем Памучарем. Након читања Јеванђеља Епископ Кирило беседио је сабраним верницима а Епископу Илариону је честитао јубилеј заблагодаривши му на позиву и гостипримству и пожелевши му да у духовном и телесном здрављу још дуго води поверену му паству. Након свете Литургије, владика Иларион је примио дарове од председника Општине Мајданпек г. Драгана Поповића, од владике Кирила и од игумана Козме који му је уручио поклон у име свештенства и монаштва тимочке Епархије. Епископ тимочки је потом заблагодарио свима на молитвеном сабрању, гостопримству, љубави и подршци. Извор: Епархија тимочка

Домаћа Седма сила: њени часни и нечасни активисти код нас јуче и данас Преузмите текст у ПДФ формату ОВДЕ Памте се времена када се сматрало чашћу и благословом писати о Српској Православној Цркви. Угледни новинари су извештавали за реномиране новине и електронске медије. Да они испољавају хришћанску веру могло се осетити по питањима која су постављали и по начину опхођења са црквеним великодостојницима, свештенством и монаштвом. Додуше, и данас имамо такве људе у новинарској професији, и сваки пут у Цркви долази до одазива њиховим тражењима да им се, колико је то могуће, понуде одговори на актуелне црквене и друштвене теме. Сваки такав вид комуникације у Цркви је благословен по природи ствари, јер представља могућност и за својеврсну заједничку мисију. Сами новинари, публицисти и аналитичари су на том пољу временом стекли драгоцено искуство благодарећи управо разговорима са људима из Цркве. Чињенице сведоче да су међу њима изграђивани односи узајамног уважавања и поштовања, што је било на корист и друштву и Цркви. Захваљујући овој спрези појавили су се и доајени јавне речи на домаћој сцени и друштва и Цркве. Класично новинарство је и на домаћој медијској сцени као и у свету, прошло кроза све своје ерозивне фазе: од истраживања и аналитичности до умекшавања и причљивости, од празнословља и знатижеље до исповести и кршења приватности, од полицијског ислеђивања и клеветања до оптужби и монтираних процеса, од уцена и ратних поклича до хушкања на рат и сачекуша, од крађе информација и тајни до лишавања људи слободе и живота, од јавних харанги, егзекуција и трагедија до одређења судбина и животних токова, те од хуманости и милосрђа до мржње и демонизма... А онда је у српски медијски простор грунуо страни платиша са својим капиталом, који не само да је изнајмио новинарско перо значајног броја људи, него им је запленио и новинарски ум и душу. То би се још дало разумети у случају новинара атеиста и агностика, али се тешко може разумети у случају извесних људи унутар Цркве; људи који напросто нису могли одолети трима јеванђелским искушењима. Овај страни платиша се наиме директно и индиректно домогао душа ових, у црквеној вери неутврђених и нетрезвених људи; и то људи распоређених на значајним местима у Цркви. Улогу коју су у древно време имали Ефијалтис, тројански коњи и петоколонаши, одскора невладине организације, у овом часу је имају и врше је извесни умрежени плаћеници у одеждама и учитељским тогама. Споља огрнути плаштовима и тогама и монденским костимима, ови отуђени људи су у међувремену и имиџ харлекина и чаробњака попримили, једнако тако и старова и магова. Њихови наступи су редовно јавни и темпирани, поготово када треба себи да уберу политикантске поене; док су обично потајни када пљују и псују и проклињу оне који им сметају. Поготово су они тако настројени када имају неутаживу потребу да избљују сав свој наталожени јед и отрове непреображених страсти; док су исти перфидни када глумљеним шармом анимирају незнавене људе да промовишу њих и њихове визије идеалног и праведног друштва и Хришћанства. Зато је све то код људи који се не дају обманути створило дубок и неизбрисив утисак да је на делу стварање једне глобалистичке структуре; структуре дубоке државе и дубоке парацркве; створене у држави Србији, и авај, у Српској Православној Цркви!!! Наравно да дубока држава & дубока парацрква као одвојени и здружени пројекти самозваних и самонабеђених архитеката из Српске Цркве, сакривених иза медијских картонских кулиса, имају и своју квази-теолошку основу: дугу са израженом жутом и зеленом бојом, теологију прилагодљиву преко сваке мере, укуса и побожности. И опет теологију алтернативну, те неолибералну и мекану; теологију са „канонима окаченим мачку о реп“ и са догматима које неталентовани и пропали богослови, притворно комуникативни а уствари сурови у срцу, растежу као вашарску хармонику; теологију са сличицама и твитовима ала Шарли Ебдо (Charlie Hebdo) која никога у Србији не штеди! Као таква, она није поштедела ни Српског, Богом датог нам Патријарха, блаженоупокојеног Иринеја, као ни садашњег бачког епископа, хвала Богу живог и здравог! Иначе својевремено Самим Христом упућеног преко светог старца Порфирија у Србију за учитеља отачке вере и Предања. И док данас са муком гледамо и слушамо како описане опустошене и пустопашне душе дубоке државе & дубоке парацркве „скидају и Онога с Небеса“ по рецептури сопствених теолошких формула и измишљотина о своме изабраништву, не знамо више чему бисмо се чудили? Самодеструктивном ли нагону сите и обесне и црквено неваспитане деце, која се на сваком кораку одричу очинства и синовства, или аутошовинизму опијених потомака оних дедова који су проповедали Јеванђеље у Српском народу, и истовремено синова чији су оци проливали крв за исти, напаћени Српски народ. А део шаролике гараве штампе чије актуелности више не трају ни један једини час, са делом пиратских медија, плаћаних да изазива навијачку и митингашку вику и дреку и хаос код полусловесних, неуких и потплаћених навијача, здружено наставља да раслабљује народни и црквени организам и етос. Будући у спрези, они наиме подстичу дефетизам, уносе панику, застрашују псеудо-пророчанствима о наследницима тронова и пропасти Српског народа и његових првака; исти они опет само на један миг изричу судове о наводној непоправљивој јаловости Српског народа (његовој потураној геноцидности и некомпатибилности са Европом). И то упркос чињеницама да је Српски народ због своје оданости Христу, Православној вери и предањском етосу до сада доживео свако зло, све врсте прогона и шиканирања, ускраћивања права на сопствену историју, и наравно, губитак права на своје многобројне територије. На нашу највећу жалост, уврежењу нетрпељивости туђинчеве према свему српском у овом наопаком времену нарочито доприносе и помињане у овом тексту опустошене и пустопашне душе дубоке државе & дубоке парацркве. Што се пак ставова спрегнутих кланова на друштвеној и црквено-теолошкој сцени у овом тренутку тиче, ствари још и додатно стоје: кланови дубоке државе & дубоке парацркве су антицрквено настројени, и унутар њих се размишља и делује у категоријама обмана, спинова и завера, медијских харанги и стигматизација неистомишљеника... Сума-сумарум, овде се више не скривају механизми уклањања неподобних, ма о коме се од неподобних радило, па и о онима које је везивала болесничка постеља. Сама православна теологија такође није поштеђена, него се даље врше експерименти да се она удворички стално прилагођава модернистичким трендовима неких црквених центара и палога света. Квази-теолошка камарила притом циљано, а лично перфидно и каприциозно манипулише необразованим и полуобразованим парохијским и епархијским гласноговорницима, који се нити људи стиде, нити Бога боје. А само се у једноме истичу: у медијском вашару имбецилности. Што се људи другосрбијанаца и војвођана аутономаша тиче, они су већ пословично постали аутошовинисти. Ту спада и део домаће неосвешћене интелигенције – научници и универзитетски предавачи, неотпорни на манипулације петиционашкога типа, без стварног познавања чињеница и резона у преломним црквеним стварима. Они дакле ни не слуте како се коцкају са својим научним ауторитетом, као и личним идентитетом. О њиховој стварној црквености и компетентности опет, мучно нам је ишта више говорити. Осим да Црква наиме није ничија, па ни њихова прћија, те да не би требало да се олако љуте на Њу! Још мање да је игноришу зато што им Њене структуре нису по мери и вољи. Подсетимо их, или им кажимо да не хуле на Њу, да не пљују на Њу, јер је Црква Тело Христово. Она иста предањска Црква којој су били верни преци данашњих грађаниста-атеиста, Црква која је одржала Српски народ кроз најтежа времена његове грандиозне историје, и која ће га и у будућности одржати! На крају крајева верујемо да је при оваквом стању ствари сада најбоље свеколику бујицу антидржавне и антицрквене кампање од стране дубоке државе & дубоке парацркве обуздавати браном Светог Писма-Писма у коме је о свему и о свима нама јасно речено – јасно као дан речено: И гле, иду дани, говори Господ Бог, кад ћу глад пустити на земљу, не глад хлеба но слушања Господњих речи. И биће потуцања од мора до мора, и од севера до истока биће трчања и тражења речи Господње, но не и њеног налажења (Амос 8, 11-12). * И гле, беше једнога дана да Анђели Божји дођу предстанути Господу, а да међу њима дође и ђаво (шпијун, клеветник). Тако би да и Господ рекне сатани: „Откуда ти дође?“ Ђаво пак одговоривши, да рекне Господу: „Обишавши земљу и прошавши поднебесје, дођох“ (Јов 1, 6-7). * Замке положише они који траже живот мој. И који траже зло за мене говорише пагубне ствари, и по цео дан смишљаху лукавства (Пс. 38/7, 13). Епископ крушевачки Давид Преузмите текст у ПДФ формату ОВДЕ Извор: Епархија крушевачка

,,Двадесет година траје наш живот у изолацији, од када је српски народ на Косову и Метохији остао без основних структура наше државе: Војске, полиције, судства и свега онога што може да нормализује живот на једном простору“-каже новинар Оливера Радић професор из Ораховца говорећи у двострукој изолацији у којој се сада налазе због вируса covid-19 који је погодио цио свијет, а однио и један живот са Косова и Метохије. Звучни запис емисије Оливера наглашава да је све вријеме изолације, од 1998. године наовамо једино Црква увијек остала уз народ свој. ,,Црква је била та која је српски народ одржала на овим просторима“-каже Оливера. Упоређујући нову изолацију, насталу падемијом корона вируса, она каже да је разлика у томе што смо свих ових година до сада знали ко нам је непријатељ и од кога да се чувамо. ,,Ово сада је нешто опасније. Створена је атмосфера да се народ боји од сусрета са својим ближњим. За нас је ова изолација страшнија него што је то у другим мјестима у Србији или Црној Гори јер је здравство код нас ослабљено, самим тим што ми немамо ни слободу. Конкретно у Ораховцу имамо једну малу амбуланту, у којој ради једна љекарка опште праксе, док је до најближе болнице у Лапљем селу сат и по времена вожње а до Клиничког центра у Косовској Митровици два сата, док чак ни поменуте болнице нису адекватно опремљене како би се избориле са овим вирусом. Тај страх затвара људе у куће. Немамо гдје да купимо маске, рукавице и дезинфекциона средства. Предали смо се у Божије руке а колико страдање ће Господ да нам допусти то само Он зна, нико од нас не зна“-каже Оливера Радић. Оливера са пуно наде вјерује да ће побиједити вјера у нашем народу, да ћемо вјером и сједињењем са Господом, преко Светог причешћа, успјети да побиједимо и ово искушење као и многа до сада. “Много нам је било лакше да се боримо са изолацијом раније када нисмо имали интернет и медије који умногоме више уносе пометњу разним порукама и статусима на друштвеним мрежама. Окренимо се заједно са својом породицом Господу и свом породичном Свецу и заједно, у смирењу и стрпљењу, чекајмо да и ова пошаст прође“-каже Оливера Радић. Од Оливере смо сазнали доста тога и о лијепој традицји шарања васкршњих јаја у ораховачком крају, које је почело на Средпосну сриједу Часног поста. Она напомиње да ће нас и страшник, јаје које се прво офарба том приликом, које наш дом иначе штити од свих зала, заштити и од ове нове пошасти. Извор: Радио Светигора

Мати Ефимија (Тополски): ,,Отац Лука је био човјек активан у љубави према ближњима. Наши сусрети били су прави духовни драгуљи и жива вода који нас враћају у живот кад је тешко“. Мати Ефимија (Тополски) некадашња игуманија манастира Градац, која сада живи свој монашки подвиг у српском манастиру Ишон у Француској, говорила је за Радио Светигору поводом своје двије изложбе које су отворене у Београду (изложбе икона ,,Свјетлости тиха“ у Храму Светог Саве и слика ,,Интимно и јавно“ у галерији ,,Book&art“). У разговору са новинарком Слободанком Грдинић сјетила се и својих почетака у хришћанском и монашком животу, на које је велики утицај имао блаженог спомена Архимандрит Лука (Анић), кога је упознала још као богортажитељ у манастиру Ваведња Пресвете Богородице у Београду, као Уроша, тадашњег асистента на Факултету историје умјетности. Почеци ,,специјалне обуке“ у духовном животу Још као дијете осјећала сам потребу да добијем одговоре на нека питања на која моји родитељи нису били спремни да ми одговоре, док моји пријатељи таква питања нису ни имали. Питала сам се каква је то књига ,,Библија“? Чему служи? Мама ми је рекла да је то књига која говори о Богу. Питала сам је затим да ли Бог постоји? Одговорила је да сам ја дијете и да је рано да ми говори о томе, да ћу кад одрастем сама видјети и осјетити да ли вјерујем да Бог постоји. Остала сам зачуђена тиме што моја мајка, као зрела жена, не умије да ми каже да Бог постоји док ја, дијете, јасно видим и осјећам Његово постојање. Али нисам знала шта даље? Како да се зближим Њим и уђем у ту живу заједницу са Богом. Било ми је јасно да Бог постоји и да је Он неко ко нас је створио и ко је ту стално присутан. Исто као што сам осјећала присуство свог рођеног оца, тако сам осјећала и присуство Божије, као стално присуство Оца нашег небеског, који је моћнији и који ми улива више повјерења и од мог рођеног оца. То осјећање је у мени стално било присутно, као о и трагање за Богом. Чудно је било и то што се на само пар стотина метара од зграде у којој сам становала налазила Црква Светог архангела Гаврила (код „Партизановог“ стадиона). Пролазила сам туда сваки дан, али нисам знала како да уђем у цркву и шта се ту ради. За мене је било исто што и препливати океан, прећи тих неколико корака од црквене капије до улаза у цркву. Баш у то вријеме су ми моји пријатељи, који су се бавили умјетношћу и студирали историју умјетности, рекли да имају једног другара, асистента на факултету, који о томе све зна и може да нам помогне. И тако смо стигли у манастир Ваведења Пресвете Богородице. А ја сам тада, први пут у животу, видјела нашег драгог, покојног оца Луку, тада Уроша. Тако је и почела једна ,,специјална обука“ у хришћанском, црквеном животу. Наш пријатељ Урош активан у љубави према ближњима Урош Анић је био човјек тако активан у љубави према ближњима. Имао је много љубави и стрпљења према нама који смо имали жељу за Богом, али нисмо знали ништа о духовном животу. Иако сам јако жељела да постанем прави црквени човјек, у почетку сам све погрешно схватила мислећи да је довољно само недјељом одлазити у цркву. А онда се деси да дођем уморна са факултета и да позвони телефон, да подигнем слушалицу и чујем Урошев глас: – Ајде, ајде, дођите у цркву. Сјутра је празник, вечерња служба почиње ускоро, пожурите дођите. Помислим, па човјече Божији каква сад твоја служба у сред радне седмице!? Искрено, све ми је то било мало напорно. Али за све је ту био Урош, прави духовни учитељ и једини побожан младић кога сам, у оно вријеме, познавала у Београду. И тако је кренуло наше познанство. Урош је умножавао многе духовне текстове који би нам могли користити, преснимавао разна предавања и бесједе, јер је у то вријеме духовна литература, за нас хришћанске боготражитеље, била доста оскудна. Од Уроша сам добила своју прву духовну књигу ,,Поуке старца Силуана“. Управо ту књигу је, како сам много касније сазнала, на српски језик превела сестра Теодора која је много, много касније дошла у манастир Градац, што ми је била велика радост јер сам и ту видјела духовну везу. Касније ми је поклонио књигу ,,Виђење лица Божијег“ коју је написао старац Софроније, духовно чадо старца Силуана. То су ми били први дарови од игумана Луке, који су ме и увели у тај мало дубљи духовни живот. И први сусрет са старцем Тадејем, такође је организовао отац Лука, а ми смо све чешће разговарали о монаштву… Урош је отишао. Нема га више у Београду Ипак, колико год је мени све то постајало блиско, кроз наше разговоре, поставши саставним дијелом мог живота, толико да сам и свој живот видјела само у томе, не могавши више себе видјети у оном животу умјетника у граду који ми никада није ни пријао, нити био мјесто моје будућности, доживјела сам шок када сам схватила да је тадашњи Урош отишао, да га више нема у Београду. У недјељу сам дошла сам на Литургију, а њега није било у цркви. Питала сам гдје је наш Урош? Рекли су ми да је отишао. Гдје је отишао? Гдје то човјек оде? Рекли су ми да је отишао у манастир. То је за мене, у том тренутку, био велики ударац. Осјећала сам да је неко, ко се толико старао о мом духовном животу, само отишао и да ја сад више никога немам. Наравно, био је ту владика Атанасије (Јевтић), тадашњи декан на Богословском факултету, наш истински духовни отац који нас је све окупљао у свом широком загрљају. Није отац Лука извршио утицај да ја одем у манастир, већ сам ја, тражећи живот у манастиру пронашла њега Када сам некако пребродила тај почетни шок да Урош више није ту са нама, нити на дохват руке да све објасни, да утјеши, обрадује, схватила сам да отићи у манастир није само бајка, то је заиста могуће. Читајући житија схватила сам да је то могуће, али нисам и вјеровала потпуно. Ипак, када је Урош учинио тај корак, схватила сам да и ми, обични људи који смо се дружили са њим, разговарајући о монаштву уз кафу, заиста можемо да учинимо тај корак одавде – тамо. Осјетила сам да сам и ја, управо у том тренутку, учинила тај корак у своме срцу. Остало је још само да завршим своје обавезе у овоме свијету, гдје је требало привести крају постдипломске судије на Ликовној академији. Није отац Лука извршио утицај да одем у манастир већ сам ја, тражећи живот у манастиру, пронашла њега. Још прије него што сам од Уроша на дар добила моју прву духовну литературу, пронашла сам књигу ,,Дарови наших предака“ др Владете Јеротића, у којој је он анализирао животе наших умних људи који су имали тај један духовни моменат у свој дјелу. Прва личност о којој он говори у својој књизи је Свети Петар Коришки, чији живот је др Јеротић толико лијепо представио да сам у истом тренутку пожељела да и ја тако живим. Свети Петар Коришки је мој узор и остаће вјероватно док сам жива, иако је за мене тешко достићи такве духовне висине и дубине. По ријечима мог духовника, оца Јулијана, да конац дјело краси, знаћу колико сам у томе успјела тек кад дође вријеме, ово је био само почетак, а за крај ћемо видјети. Сад смо ту негдје на пола пута. Од оца Луке смо слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за нас био отац Лука. Заједнички тренутци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“. Памтимо, заједно са мати Ефимијом, дивног човјека, духовника, пријатеља душе, од чијег упокојења се 8. фебруара 2020. године навршило седам година. Сјећамо се и памтићемо оца Луку (Анића) монаха који је, такође, много волио умјетност. Да. Отац Лука је био човјек који је јако дубоко разумијевао и осјећао умјетност. Моје најинтензивније сјећање на њега је управо тај период који смо интензивно живјели у свијету, овдје у Београду. Памтим мјеста на којима смо се кретали, дружили, гдје је живио заједно са свијим родитељима и сестром Јеленом, ту негдје на Дорћолу. А када је свако кренуо својим монашким путем, између нас је остала јака молитвена веза. Иако смо, због обавеза у својим манастирима, ријетко имали прилике да се сретнемо, ти ријетки сусрети били су прави духовни драгуљи и жива вода који нас враћају у живот кад је тешко. Памтим и наше ријетке разговоре телефоном. Ипак, оно што је нераздвојиво са сјећањем на оца Луку је то да код њега ни касније нисам могла да видим никакве промјене у односу на оне духовне почетке, када је говорио о Светим оцима, о духовницима, о старештву и каква треба да буде наша послушност старцу. Онако како је на почетку видио и прихватио монаштво, тако га је држао читавог свог живота, и јасно се видјело да никада није одступио од тога. Многи од нас, који смо заједно са њим ишли тим путем, смо се ту и тамо понекад колебали, повремено помисливши да се може направити и неки експеримент. Тако смо понекад знали да помислимо да смо, можда, мудрији од оних које треба да слушамо. Иако се никад није доводило у питање то устројство послушности, дешавало се да некад склизнемо са тог пута. Е то код њега никада нисам примијетила. Отац Лука је као дијете остао вјеран учењу Светих отаца о послушности и био најбољи и најјачи примјер за све нас, оставши такав до последњег дана. Отац Лука ни са овога свијета није отишао док није добио благослов свог старца Наш отац Лука чак ни са овога свијета није хтио, и није могао, да оде док није добио благослов свог старца. То знамо ми који смо му били блиски, то сам чула и од самог Митрополита Амфилохија када је говорио после опијела оцу Луки. Колико год да му је било тешко у болести, отац Лука је чекао да се касно у ноћ чује телефоном са својим духовником, Митрополитом Амфилохијем, да поразговара са њим и да добије разрешење, да добије благослов да иде куда га је Господ водио још од младости. То су два најјача момента у мом сјећању на оца Луку. Урош онако млад загледан у олтар, загледан у Христа, и отац Лука, опет млад, вјеран послушности и томе што је проповиједао као млад вјерник, будући искушеник, који је био искушеник и живећи у свијету. Остао је наш отац Лука до краја вјеран томе у шта је прво повјеровао, што је схватио и прихватио. Такав је и отишао од нас Господу. Када сам добила вијест да се отац Лука преселио Господу, нисам помислила да нас је оставио, јер знам да није у шта сам се, доста мистично, и увјерила, о чему не бих да говорим. Али сам помислила па зар је он већ, том својом оданошћу старцу, тако равно достигао тренутак у коме га је Господ, осјетивши његову спремност, позвао Себи. Помислиих тада: Оооо, црна Ефимија, колико ћеш ти још чекати на овај дан да те Господ удостоји да те позове!? Ми знамо да нас Господ ипак узима у тренутку када смо најспремнији и сигурно знам да је отац Лука тада био савршено спреман. То се видјело и на његовом опијелу. Његов лик на одру, рука којом је држао крст и благосиљао…о томе ми је јако тешко да говорим. То су дани које сам преплакала. Нису то сузе туге, то је усхићење пред нечим што је много веће од нас. Једино кроз сузе душа успијева да искаже осјећања која нас ријетко преплаве кад се нађемо пред нечим што је велико, што је много веће од нас. То је био онај тренутак када смо испраћали оца Луку. Вјечно почивалиште нашег оца Луке привлачиће многе душе да дођу у Дајбабе Већ је четири године како сам у Француској и осјећам велику чежњу да посјетим мјеста на која сам раније често одлазила. Црна Гора и манастири у њој су ми једно од најдражих мјеста. Од кад нам је отац Лука трајно настањен у Дајбабама, то је моје најдрже мјесто и знам да нисам једина која тако осјећа. Поред светиње и моштију Светог Симеона Дајбабског, мислим да ће и вјечно почивалиште нашег оца Луке многе душе привући да дођу у Дајбабе. Желим и планирам да, када завршим обавезе које имам око изложбе, дођем у поход мојим драгима у Црној Гори и жалим што нисам могла да учествујем у литијама у одбрану светиња. Једва чекам да дођем и посјетим манастире у Црној Гори и своје пријатеље тамо, а прије свих манастир Дајбабе. Можда сам мало сентиментална, јер је ово тема која мене мало више погађа, али ја вјерујем да ћу се и на тај начин срести са оцем, игуманом, архимандритом Луком, који ће за мене остати увијек отац Лука, онај наш драги отац Лука. Осим своја два интензивна сјећања на њега, која сам вам испричала, увијек када га неко помене, видим оца Луку како сједи у својој канцеларији, за оним столом, у Цетињском манастиру, окружен многим гостима. Код оца Луке је свако био добро дошао и увијек је имао нешто духовито да исприча. Причао нам је оне монашке шале и вицеве и колико год би се различитих људи окупило око њега, он је увијек имао заједничку тему за све, да се нико ту не осјети сувишним. Његове вицеви смо после дуго препричавали. Са собом смо дуго носили топлину којом би нас отац Лука испратио из Цетињског манастира, препричавајући свима шта је опет ново смислио. Кроз те наше разговоре препуне шале и хумора, он је провлачио онај прави хришћански дух коме нас је подучавао. И увијек се уз њега нашла и нека књига са информацијама о неким новим светитељима, сјећате се и ви сигурно, музика, појање монаха из неких источних земаља. Много се радовао томе што православље опстаје, не само тамо гдје га ми очекујемо у Русији, Грчкој, Румунији, Бугарској. Волио је да открива православље тамо гдје га је, у ствари, логично наћи, али смо ми то заборавили, мислећи да смо само ми претежно православни. Имам пријатељицу, која је попадија у Подгорици, тако да њу често замолим да оде у манастир Дајбабе, да у моје име уапали свјећицу на гробу оца Луке. Надам се да ћу успјети, прије него што се вратим у Француску, макар да дотрчим на дан-два да се колико је могуће сретнем са њим и свима својим драгима у Црној Гори. Манастир Градац је увијек имао јаке везе са манастирима у Црној Гори и увијек се радујемо доласку у Црну Гору. По ријечима старца Порфирија Кавсокаливита, кога је отац Лука волио и често нам говорио о њему, сигурни смо да је отац Лука негдје и уговорио и заказао овај наш разговор са мати Ефимијом. Анам кара, драги оче Лука, почивај у миру и моли Господа Бога за нас грешне. Слободанка Грдинић (радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уочи Богојављења, данас на Крстовдан чланови Хуманитарног омладинског клуба „Млади за Космет“ су, у заједничкој хуманитарној акцији са члановима групе ,,Београдски синдикат“, уручили помоћ за седам српских породица на Косову и Метохији. Звучни запис емисије Претходно су, поводом Крстовдана молитвено учествовали у Светој литургији у манастиру Драганац на Косову и Метохији, којом је началствовао игуман ове свете обитељи архимандрит Иларион (Лупуловић) уз саслужење ђакона Павла Божовића и молитвено учешће великог броја вјерника. Након освећења воде, на крају свете службе Божије, присутнима се словом пастирске бесједе обратио архимандрит Иларион. Подсјетио је да је Богојављење један од највећих, као и један од првих установљених хришћанских празника. Такође је рекао да је свако очишћење сликовито, а и дословно повезано са водом, а самим тим са крштењем. Чланови Хуманитарног омладинског клуба „Млади за Космет“, након Свете службе, за трпезом, уручили су игуману Илариону престоно Јеванђеље, а отац Иларион је њих даривао иконом Светог Георгија у дуборезу. Члановима групе Београдски синдикат, поклонио је дуборез са ликом Пресвете Богородице. Уочи православне Нове године чланови организације Пиперски омладински збор Светог Стефана Пиперског боравили су у српским селима у околини Пећи, а обишли су и Велику Хочу и Ораховац поделивши поклон пакетиће дјеци тог краја. Један од оснивача Пиперског омладинског збора Светог Стефана Пиперског Миливоје Брковић каже за Косово Онлајн да су чланови те организације на Косову лијепим поводом обишли српске средине и да у празничним данима нису заборавили на „страдалну браћу на Косову и Метохији“. Прије Велике Хоче и Ораховца чланови Пиперског омладинског збора су најприје обишли Осојане и Гораждевац и присуствовали јутарњој служби у Високим Дечанима. Обишли су и Централно Косово гдје су малишанима у неколико вртића подијелили поклон пакетиће. Владимир Милуновић каже да ће чланови Пиперског омладинског збора наставити да помажу своју браћу на Косову и Метохији. Прије само двадесетак дана чланови „Михољкског збор“ из Боке которске боравили су на централном Косову где су уручили донације у бијелој тенхици за четири вртића, а у наредном периоду сакупљају новчана средства како би помогли обнову фасаде на једној српској школи и купили комби за превоз члановима црквеног хора „Симонида“ из Грачанице, подсетио је Брковић, иначе секретар Михољског збора за Подгорицу. Чланови хуманитарне организације „Михољски збор“ поделили су више од 200 пакетића деци у вртићима у Добротину, Гуштерици, Племетини и Угљару. Ови хуманитарци су поклонили и белу технику и намештај за опремање четири вртића на централном Косову. Акција коју су чланови „Михољског збора“ из Боке которске започели пре годину дана, са почетком православне Нове године успешно је приведена крају. После осам шлепера помоћи у храни која је допремљена народним кухињама, акција је настављена уручивањем помоћи овдашњим вртићима. Намештај и бела техника испоручени су пре двадесет дана, а данас је подељено више од две стотине поклон пакетића, каже за Косово Онлајн председник „Михољског збора“, Здравко Нишавић. Председник „Михољског збора“ каже да је ово само почетак помоћи сународницима са Косова и да ће са хуманитарним акцијама наставити с првим данима пролећа. Владимир Арсић, директор Комуналног предузећа у Херцег Новом рођен је и студије завршио на Косову. Колико год му могућности дозвољавају помаже сваку акцију „Михољског збора“ и каже да се увек и радо одазове када треба да се помогне сунородницима на Косову. Арсић, у изјави за Косово Онлајн, није пропустио да прокоментарише закон о верским заједницама који је усвојен у Скупштини Црне Горе. Чланове „Михољског збора“ и Пиперског омладинског збора „Свети Стефан Пиперски“ примио је и председник Општине Грачаница, Срђан Поповић. Сви који обилазе народ и доносе поклоне деци око празника обавезно посећују наше светиње, а многи од њих ноће у манастиру Свeтих Архангела. Тако је било и у недељу, 12. јануара када се на литургији окупило стотинак вјерника. Педесетак њих је дошло организовано из Ниша и околине, а остали су дошли у организацији Фондације Заједно за младе Даница Грујичић, који су ових дана обилазили неке српске средине на Косову и Метохији и даривали децу поклон пакетићима. Благодарећи Оливери Радић чућемо шта је у бесједи којом је окупљене поздравио овог 12. јануара рекао игуман Светих Архамгела Архимандрит Михаило. Извор: Радио Светигора

Светописамска чтенија: Еф. 233 (6:10-17) Браћо, јачајте у Господу, и у сили моћи његове. 11. Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. 12. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју. 13. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се. 14. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, 15. И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; 16. А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; 17. И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија. Лк. 71 (13:10-17) У вријеме оно, учаше Исус у једној синагоги суботом. 11. И гле, бјеше ондје жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и бјеше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старјешина синагоге, негодујући што је Исус исцијели у суботу, одговоривши рече народу: Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лијечите, а не у дан суботни. 15. А Господ му одговори и рече: Лицемјере, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у дан суботни? 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дјела што их он чињаше. Беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у недељу двадесет седму по Педесетници Господ Исус Христос посетио је земљу у сили и смирењу, да научи људе богољубљу и човекољубљу. Људи су безсилни сами по себи; богољубље их налева силом. Људи су охоли сами по себи; човекољубље их испуњава смирењем. Од богољубља долази и човекољубље. Од осећања божанске силе долази смирење. Свако човекољубље без богољубља је лажно; а свака друга сила сем божанске је охола и немоћна. Но човек је био изабрао нешто треће, што није ни богољубље ни човекољубље; изабрао је самољубље – зид, који га одељује од Бога и од људи, и потпуно осамљује. Љубећи једино самога себе човек не љуби ни Бога ни човека. Он чак не љуби човека ни у самом себи; он љуби само своје мишљење о себи, своју самообману. Кад би он љубио човека у себи, он би у исто време љубио и слику Божју у себи, и он би убрзо постао богољубив и човекољубив. Јер би тражио и у другим људима човека и Бога, предмете своје љубави. Но самољубље уопште није љубав но одрицање Бога и презирање људи, било то јавно или притајено. Самољубље није љубав него болест, и то тешка болест, која неизоставно вуче собом и друге болести. Као што богиње неизоставно производе собом огањ у целоме телу, тако самољубље производи огањ зависти и гњева у целој души. Самољубљив човек испуњен је завишћу према онима који су бољи од њега, или богатији, или ученији, или поштованији међу људима. А са завишћу иде нераздвојно и гњев, као пламен уз огањ; потајени гњев, који овда онда избије, и избивши објављује сву ругобу болеснога срца људског, затрованог отровом самољубља. Данашње јеванђеље износи нам једну јасну слику предивнога Христовог човекољубља с једне стране и ругобног фарисејског самољубља са завишћу и гњевом с друге стране. У време оно, кад учаше Исус у једној зборници у суботу, и гле, беше онде жена која имаше дух недуга осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако исправити. Суботни дан био је дан заједничке молитве за Јевреје као што је за нас Хришћане Недељни дан. И ако је Господ Исус често ходио у пустињу и самоћу, где је проводио по целе ноћи на молитви, Он није избегавао ни заједничке молитве у зборници с народом. И уђе по обичају своме у дан суботни у зборницу, каже јеванђелист за Њега на другом месту (Лк. 4, 16). Он је, дакле, имао обичај ходити у дом молитве, и није избегавао свенародне молитве. И ако то Њему није било потребно, Он је то чинио из смирења, и нама за поуку. Данас ћете пак чути од многих како гордо зборе: ја се молим код своје куће, и није ми потребно ићи у цркву на молитву! Тако говори неразум и гордост. А пример Христов јасно нас учи, да треба чинити и једно и друго: и молити се тајно у самоћи, и јавно у цркви са осталом браћом. Но Господ Исус није ходио у цркву само да се моли, него и да учи људе. Колико је и колико пута Он тумачио Свето писмо у цркви, колико предивних поука дао људима, колико медних речи изговорио, које нису записане у Јеванђељу! И сви се дивљаху речима благодати које излажаху из уста његових (Лк. 4, 22). Многе, премноге од тих животворних речи благодати нису дошле до нас, но ипак дошло је до нас онолико колико нам је довољно за мудрење и спасење. Но Господ Исус ходио је у цркву још и зато да према указаној прилици помогне људима и моћним делима, и тако засведочи Своје божанство и своје спаситељство. Такво једно моћно дело Он је учинио и овом приликом, о којој је реч у данашњем јеванђељу. У зборницу је била дошла и једна згрчена жена, згрчена од злог духа, и то згрчена не за недељу или месец или годину дана него за пуних осамнаест година. И не могаше се исправити. Погњурена главом коленима ова бедница није могла видети ни звездано небо над собом ни човечја лица око себе. Тако се зли дух постарао да онакази потомке Адама и Еве заводећи ове лажним обећањем, да ће бити као богови, ако само њега послушају! И на место да постану боговима праоци људски обрели су се наједанпут обучени у зверску кожу и у прашину, а ова њихова потомкиња била је тако наказно згрчена, да је морала служити на језу људима и на страх животињама. Ето боговске части коју је ђаво обећао људима! И не могаше се исправити. Осамнаест година не могаше се исправити, него гмизаше по земљи искривљена као тетива, главом уз колена. Зар је то живот? То није живот него осуда. Недуг те жене био је тако страшан и тако дуготрајан, да они који су је први пут видели склањали су се од ње, а они који су је дуго гледали нису је више ни видели као људско биће него као суво искривљено дрво, које ни за шта друго није до да се посече и у огањ баци. Та отврдлост људи према наказнима није заиста мање наказна од наказе. Но, гле, ево Човекољупца, који се с пажњом и сажаљењем обазре на ово бедно људско створење, и који у њему не виде суво и искривљено дрво него кћер Аврамову, душу створену од Бога и достојну милости Божје. А кад је види Исус, дозва је и рече јој: жено, опроштена си од болести своје. И метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Бога. Ово дивно чудо сотворио је Господ не по молби нити по вери ове жене него по Својој сопственој побуди и моћи. Није ли ово јасан утук свима онима који би злурадо хтели да умање божанску величину чуда Христових говорећи као тобож да су та чуда била могућа само због аутосугестије оних над којима су се и збила? Где је и траг од неке гатарске аутосугестије код ове згрчене жене? Она није могла ни видети лице Христово од згрчености своје. Она није ни замолила Христа за милост, нити је и једним знаком изразила своју веру у Њега. Не само то, него та жена није била ни у близини Христовој, нити је она прва к Њему пришла, него Он њу дозва. Као пастир кад угледа своју овцу заврзену у трње, полумртву и безгласну, па јој се он први јави! Тако и жалостивни Господ, Пастир Добри, први се јави овој Својој овци, заврзеној од Сатане. Прво Он ослови њу: жено!Не каже: богаље! ни: накарадо! ни: сенко живота! ни: грешнице! него: жено! Самом том речју Господ јој повраћа изгубљено достојанство њено. Потом је опрашта од болести, и најзад ставља пречисте руке Своје на њу. Да би тако био савршен дар небесног Дародавца што га Он дарује земнородним! Прво – сажаљив поглед, друго – моћна реч, треће – милујућа рука. Све оно чега је ова жена била лишена пуних осамнаест година. Он јој даје. Јер ако се кад неко и сажалио на њу, сажаљење то није било чисто него помешано са страхом за себе и поноситошћу собом; иако ју је кад неко ословио, ословио ју је по нужди и утекао од ње, и ако је неко опет по нужди морао се дотаћи ње, дотицао се врховима прстију брзо журећи да опере своје прсте. А Господ Исус је нарочито дозва к Себи, и говори јој лековите речи, и ставља на њу обе Своје лековите руке. Он се опходи према овој непознатој жени као отац према кћери својој. Да је оволика милост била упућена на црну земљу или на јарко сунце, земља би се морала потрести и сунце заплакати. Но ова милост је била упућена на згрчену жену, и жена се одмах исправи. Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? како се покрете врат? како наказа поста здрав човек? како се заврзена овца одреши? како безгласна мумија доби аваз и усуди се проговорити? О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше. И одмах се исправи и хваљаше Бога. Видите, како је код ове жене са оздрављењем тела оздравила и душа! Јер само здрава душа зна да хвали Бога за свако добро ма с које стране и ма од кога оно дошло, док нездрава душа заборављајући Бога као Дародавца хвали и слави смртне руке кроз које често Бог даје људима Своје дарове. А Господ Исус баш је и хтео да научи људе, да вазда хвале и славе Бога. Тако, Он нареди исцељеном лудаку Гадаринском: врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог (Лк. 8, 39)! И на све стране где је Господ чинио моћна чуда људи се дивљаху и хваљаху Бога. Отуда је Христос и могао при растанку са овим животом рећи: Оче, ја прославих тебе на земљи (Јов. 17, 4)! Не служи ли све ово за укор нама који кад учинимо неко добро људима тражимо да људи хвале нас место Бога? Свако добро што примамо од људи, не примамо од људи него кроз људе. То Отац шаље поклоне деци Својој преко деце Своје. Јер то је Његова радост и Његово благоволење, да тако чини. Њему припада сва слава и хвала кроз све векове и сву вечност. Но с овим се прича јеванђелска не завршује. До сада смо чули само чудо светлости, а сад, ево, да чујемо чудо таме. А старешина од зборнице расрди се што је Исус исцели у суботу, и одговарајући рече народу: шест је дана у које треба радити, у те дакле долазите а не у дан суботни. То говори озлобљени син таме. Као да је Сатана изишавши из грчене жене ушао у њега! То говори самољубље, праћено својим нераздвојним пратиоцима: завишћу и гњевом. Христос лечи, а он гата. Христос дреши од сатанских уза један живот људски, а он гата са данима! Христос изгони злог духа из болеснице, а он се гњеви што га изагна на ова врата а не на она! Христос отвара небо људима и показује Живога Бога, а он се срди што да Он отвори небо изјутра а не увече! Христос са свећом улази у тамницу сужњима, а он Га укорева што то није одложио за други дан! Заиста, овај старешина је чудотворац своје врсте! Замишљена чуда у његовом срцу у том тренутку била су ужасавајућа, само што му је оскудевала моћ да их изведе. У том тренутку да је могао он би претворио и Христа и исцељену жену и све присутне који се задивише Христу у прах и у дим. И да је могао он би пре наредио, да пола тога града пропадне под земљу само да се не деси оно што се десило у његовом немоћном и злобном присуству. Но сва та црна чуда ђаволска лежала су безсилно у његовом срцу, и једва су се могла довући од срца до језика и исказати своје име. А име им је било Сатана, а презиме пакао. Видите, како је страшљиво и подло увређено самољубље! Овај самољубиви старешина се не усуђује укорети Христа, него укорева народ. У самој ствари он срцем укорева само Христа а не народ, но језиком казује друкчије. Јер шта је народ ту крив? Ако је неко још крив за то добро дело, крива је она исправљена жена. Но шта је и та бедна жена крива? Она није трчала за Христом и молила Га да је излечи. Напротив, Христос је њу дозвао и излечио савршено мимо њене наде и мимо ичијег очекивања у зборници. Јасно је, дакле, да ако је ко крив за све то, крив је Христос. Па ипак старешина зборнице не сме да погледа у очи Христу и да изрече: ти си крив! него управља своју жаоку на сав народ, и укорева народ. Има ли очигледнијег и подлијег лицемерства? Зато га Господ и назва лицемером: А Господ му одговори и рече: лицемере! сваки од вас у суботу не одрешује ли свога вола или магарца од јасала, и не води ли да га напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сатана ево осамнаеста Година не требаше ли је одрешити из ове свезе у дан суботни! Господ познаје срца људска, и Он зна, да старешина зборнице срцем упућује прекор Њему, и ако га он језиком упућује народу. Знајући то Господ не може да дозволи, да народ трпи прекор за оно зашто је само Он одговоран. Светлији од сунца и чистији од кристала Господ не може да лицемери, то јест: да се прави невешт и да ћути када се неко други због Њега кара. И зато док немоћни и неодговорни народ ћути и трпи неправедни прекор од стране свога старешине Господ отвара уста и одговара.Лицемере! ословљава Он старешину, јер му чита срце његово. Зар се сме у суботу помагати стоци а не сме људима? Во и магарац не остају ниједан дан неодрешени од јасала и неизведени из таме на светлост и ваздух, а ова жена осамнаест година стоји неодвезана од сатанског проклетства, и ти се још љутиш што се и њој даде слобода? Заиста и тебе је Сатана везао не мање него њу. Њој је он везао главу за колена, а теби је везао душу за суботу. Она се, ево, одвеза, а ти оста везан. Зашто се и ти не одвезујеш? Субота је дата људима да их подсети на Бога више од других дана. Не подсећа ли ово дело исцељења жене на Бога више и од ове данашње суботе и од свих субота од Мојсеја до данас? Није ли, дакле, ово дело веће од суботе? И зар не видиш да је овде Онај који је већи од суботе? и не само од суботе него и од цркве (Мат. 12, 6)? Зар не осећаш ти, мали старешино синагоге, да пред тобом стоји Старешина душа људских? О, кад би ти знао, како се сви дани и ноћи пред Његовим погледом брзо сустижу на једном истом ушћу у вечност! Но, гле, како Господ још једну част указује оној жалосној жени: Он је назива ћерком Аврамовом! Тиме Он хоће не само да нагласи величину вредности живе људске душе уопште, над бесловесним створењима, као што су во и магарац, него још и узвишеност те згрчене и везане жене над овим лицемерним старешином зборнице. Да је та жена била благочестива и богобојажљива, види се прво из тога што се и поред свог страшног недуга трудила да долази у зборницу, да слуша реч Божју и да се моли Богу; а друго још и из тога што чим је оздравила и усправила се она је одмах стала хвалити Бога. Тако је и праотац Аврам био захвалан Богу за свако добро а стрпљив у страдањима, и то без и најмањег малаксавања у својој вери у Бога. Ово је, дакле, права кћи Аврамова, и то не само по крви него и по стрпљењу и побожности, и то вернија кћи Аврамова од овога старешине, који се као уопште све старешине јеврејске поносио својим аврамовским пореклом. Уствари он је издајник Аврама, а ова жена је права кћи Аврамова. Како, дакле, њој да се не помогне? Шта ту смета субота? Субота је била одређена за одмор човеку. И благословио је Господ дан одмора (2 Мојс. 20, 11). Но не треба ли и душа да се одмори, а не само тело? А душа се не одмара нерадом и лежањем као тело него добрим делима, делима милосрђа, делима богоугодним. То је прави одмор душе, јер то појачава здравље душе, и повећава моћ и радост њену. Несумњиво, да ми треба у дан празнични да чинимо добро и стоци, но тим пре треба да чинимо добро људима. Не забрањује Господ да се у дан празнични не води брига о волу и магарцу и да се не дреше и не изводе на појило, али наређује да се тим пре чине добра дела људима. Такав је био смисао празновања седмога дана, такав је био дух закона Божјега. У својој духовној помрачености и моралној пропасти старешине јеврејске су само могли још да гледају у слова закона, и та слова да обожавају. И тако закон место да буде вођ на путу овога живота претворио се био у лешину коју су они вукли за собом. Место да им закон буде пламена свећа у мраку, он је постао угашени пепео у златноме суду, коме су се они клањали онако исто као негда њихови преци златноме телету. Но у овоме случају није ревност према закону разјарила старешину зборнице против Христа колико његово болесно самољубље. Како то да се неко може показати моћнији, и мудрији, и милостивији у зборници од њега? Он тобож ревнује за закон Божји, међутим цеди језиком гној из свога рањавог срца! И зато га још Христос назива лицемером. Својим одговором, оштрим као мач и јасним као сунце, Господ је ућуткао и постидео не само старешину него и све противнике Своје. И кад он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху, а сав народ радоваше се за сва његова славна дела. Како је лако одбранити човекољубиво дело! Бог стоји иза таквог дела као сведок и штит, и добро дело даје неодољиву речитост језику. Знајући све тајне на небу и на земљи Господ Исус знао је и ову тајну, у коју сумњају маловерни, који траже адвокате и за добру ствар као и за рђаву. Зато Господ и саветује Својим ученицима, да кад их изведу из зборнице, и на судове и пред поглаваре, не брину како ће и шта ће одговарати, јер нећете ви говорити него Дух оца вашег говориће из вас (Лк. 12, 11-12; Мат. 10, 10 19-20)! Погледајте, како архиђакон Стефан одговара пред својим мучитељима! Па како одговарају негдашњи рибари, Петар и Јован! Па апостол Павле! Тако не одговарају људи који се из књиге уче него само они које учи Дух Божји. Тако не говоре адвокати нити смртни људи уопште – тако само Бог говори. Још премудри цар у старо време пророчки је исказао једну истину јеванђелску рекавши: човек спрема срце, али је од Господа што ће језик говорити (Приче 16, 1). Христов одговор старешини у зборници био је такав, да је изазвао стид код противника а радост код свега народа. Народ се радује, јер види у Његовим речима блесак победе добра над злом као што га пре тога виде у Његовом чуду над згрченом женом, као и у многим другим славним делима Његовим. Радоваше се за сва његова славна дела. Тек је једно славно дело било учињено и разглашено, долазило је друго, па треће, па сва друга редом. И једно чудо потврђивало је друго; свако последујуће сведочило је о истинитости предходећег; а сва укупно стварала су радост међу безрадостним и наду међу безнадежним, утврђивала веру међу маловерним, крепила добре на путу добром а одвраћала залутале од пута лутања, ширећи на све стране разговоре међу људима, да је Бог посетио Свој народ и да је царство Божје близу. Ово данашње јеванђеље довољно је поучно и кад се површно чита; но оно има и један свој унутрашњи смисао необично поучан за наш духовни живот. Згрчена жена означава згрчени ум сваког оног ко не стоји близу Христа Господа. Имајући згрчен ум човек не може сам својом силом да се исправи ка Богу и небу непрестано пузи по земљи, хранећи се земљом, учећи се од земље, тужно веселећи се од земље. Згрчен ум је у исто време скучен и ограничен ум, јер он себе чини зависним од чувстава; он верује само чувствима; он тражи своје порекло међу животињама; он тражи своје задовољство у јелу и пићу, он не зна за Бога, нити за свет духовни, нити за бесмртни живот, па зато опет не зна ни за вишу, небесну радост, неутешан је, страшљив, пун муке, и туге, и злобе. Господ Исус дозива к Себи такав ум, да га он исправи, просвети и обрадује. Ако Му брзо приђе као она згрчена жена, заиста бива исправљен, просвећен и обрадован, и свом силом својом хвалиће и прослављаће Бога. Ако ли Му не приђе, он ће помрчати и сасвим умрети у греху своме, као што је и казао Господ неверујућим Јеврејима: помрећете у своме греху (Јов. 8, 21). Тако бива са умом чулним, земаљским, згрченим до земље, пузећем по земљи. Но не бива боље ни са умом слабомоћним и од греха раслабљеним, који не верује да је ни оно истина што он држи за истину а нема моћи да се отресе неистине и да приступи Истини. И кад чује позив Истине, он одмах налази изговора говорећи: данас је субота, не могу, – ти ме ниси позвала у згодан дан! Или: твој позив је оштар, не могу – требала си ме позвати другим речима! Или: ја сам млад и бујан, не могу – требала си очекати с твојим позивом, док се ја још мало забавим лажју! Или: ја имам жену и децу, не могу – требала си се ти прво о њима побринути, па тек онда мене позивати! Или још друго, и десето, и стото! Раслабљени ум увек ће наћи неки смешан разлог, да не пође за Истином. А Истина виче једном, и двапут, и трипут, и одлази, а раслабљени ум остаје пузећи по прашини и умирући у греху. А ко за овога живота одбије позив Истине, смрт ће доћи изненадно, узеће га, и закључати за њим врата земаљског живота. И такав онда нити ће моћи дочекати повратка у овај живот, нити покајања у оном, нити милости на Суду Божјем. А смрт је близу, и Суд Божји је близу – две страшне опомене да и наше покајање треба да буде близу. Не буде ли наше покајање ближе и брже од смрти и Суда Божјег, оно ће онда увек за увек бити далеко од нас. Сада је оно у нашим рукама, и ми се можемо користити њиме још за неко кратко време. Пожуримо се, дакле, да се користимо покајањем, јер то је први и почетни лек за душу људску. Само се покајмо, и онда ће нам се одмах отворити даља врата и казаће нам се, шта нам даље треба чинити. Док је год човек у овоме смртном телу, његов дух је увек згрчен, више или мање. Но Христос позива све згрчене духом, и душом, и умом. Он једини може да исправи оно што овај свет са пакленим силама искриви. Човече! Жено! Дете! дозива нас Он, хотећи тим именима да уздигне наше достојанство и покрије наша права имена срама и греха: слепци! богаљи! губавци! просјаци, и хотећи да замукле и блатом напуњене трубе духа исправи, очисти и учини их гласовитим трубама славе Божје. Да би трубећи славу Божју и ми се прославили у царству светлих ангела и прослављених светитеља на небу, у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру шездесет седмог издања емисије „Светотајинско богословљеˮ, потрудили смо се да приближимо све важније детаље у погледу савршавања свете Евхаристије у време светих славних и свехвалних апостола. Апостоли су примивши заповест од свог Учитеља, да врше Тајну Евхаристије у Његов спомен, након Његовог Вазнесења почели да испуњавају оно што примише. Поштовали су исти поредак у овом дејству по којем је прву Евхаристију савршио Господ наш Исус Христос. Свети еванђелист Лука доноси важно сведочанство: „Бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвамаˮ (Дап. 2, 46). На основу овог, и многих других светописамских сведочанства, можемо да спознамо праву слику на који је начин Литургија савршавана у апостолском периоду. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Светописамска чтенија: Рим. 116 зач. (XV, 1-7). Браћо, дужни смо ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати. Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка. Јер и Христос не угоди себи, него као што је писано: Ружења оних који руже тебе падоше на мене. Јер што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду. А Бог трпљења и утјехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа. Зато примајте један другога. као што је и Христос примио вас на славу Божију. Мт. 33 зач. (IX, 27-35). У вријеме оно, кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слијепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов! А када дође у кућу, приступише му слијепци, и рече им Исус: Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи: Гледајте да нико не дозна! А они изишавши, разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човјека нијема и бјесомучна. И пошто изагна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видјело у Израиљу. А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу. Беседа Светог Владике Николаја у недељу седму по Педесетници Првостворени човек живео је као и ангели од гледања у Бога; његови потомци, после греха, живели су од вере у Бога. Они којима је затворено гледање а није отворена вера, не могу се рачунати у живе, јер немају везе са Животом; чиме ће, дакле, живети? Једно језеро, отворено према небу, прима воду са висине, пуни се и не пресушује. Једно друго језеро, затворено према небу, прима воду кроз земљу од планинских извора, пуни се и не пресушује. Но једно треће језеро, затворено према небу и одсечено од подземних сливова воде, мора се испразнити и пресушити. Може ли се језеро без воде назвати језером? Не, него пре сухим понором. Може ли се човек без Бога у себи назвати човеком? Не, него пре сухим гробом. Као што је вода главна садржина језера, тако је Бог главна садржина човека. Нити је језеро без воде језеро, нити је човек без Бога човек. Но како ће човек имати Бога у себи, ако је затворен од Бога са свих страна као сухо језеро од воде, као тамни гроб од светлости? Бог није као камен, који је једном убачен у човека, и ту остаје и стоји мимо воље човекове. Но Бог је сила, финија и јача и од светлости и од ваздуха; сила, која пуни човека или га напушта према доброј вољи човековој и бескрајној доброти Божјој. И тако човек ни у два дана није подједнако испуњен Богом. То зависи највише од човекове отворености према Богу. Кад би човечја душа била потпуно отворена само, према Богу (а то значи у исто време затворена према свету), онда би се човек вратио у првобитно наслађивање Бога гледањем. Но како је то мучно постићи у смртној средини, у којој се душа човечја налази, то остаје само један отвор, којим човек може доћи у везу са Богом као извором живота - вера. А вера значи: прво, сећање на првобитно изгубљено гледање Бога, - сећање, које је остало записано у савести и разуму; друго, примање као истине онога што је Бог открио видовитим пророцима и светитељима, који су се удостојили гледања Истине; и треће и најважније: признање Господа Исуса Христа као Сина Божјег, као видљиво обличје невидљивог Бога (II. Кор. 4, 4). Ово треће довољно је само собом, и оно обухвата и испуњава до савршенства обоје оно прво. Ово је вера, која оживљава и спасава. Ово је највећи отвор, кроз који Бог улази у човека према мери чежње и добре воље човекове. Зато Господ Исус често питаше болеснике и страдалнике: верујеш ли? Или: верујеш ли, да ја то могу учинити? Наиме: отвараш ли ми врата, да уђем? Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштење Богу, да уђе. Боже испразни мене од мене, и усели се Ти у мене! Овим речима изражава се практична суштина вере. И данашње јеванђеље описује Један од многих случајева, где Господ куца на врата душе људске, и где људи отварају врата и пуштају Га унутра. И данашње јеванђеље описује једно од многих чудеса, која се стварају онда, када човек вером отвори себе и пусти Бога у себе. Јер Бог је чудотворац по целокупној делатности Својој. Где је Он, ту је чудо. Испред Њега се измичу сви закони, природни и људски, као сенке испред сунца, и остаје само Његова моћ, мудрост и љубав, - све предивно, преслатко и преславно. После Гадаринског мрака, у коме су живели незнабошци и где Господ није наишао на веру код људи, чак не ни после тако великог чуда као што је исцељење два бесомучна човека, наједанпут се ређају неколики случајеви, где љубав Христову срета јака вера код људи; случајеви, где Господ куца и људи радо отварају врата своје душе; и Он чини чудеса. Где год се сусретну љубав и вера, рађа се чудо. Најпре јави се вера оних, који донесоше раслабљеног и кроз кров од куће спустише га пред чудотворног Исцелитеља. И видевши Исус веру њихову рече раслабљеном: не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји... устани, узми одар свој и иди кући својој. Зар ово нису речи бескрајне љубави? И уставши отиде кући својој Зар ово није чудо, рођено из љубави и вере? -Потом жена, која је дванаест година боловала од течења крви, дотаче се хаљине Његове говорећи у себи: само ако се дотакнем хаљине Његове, оздравићу. То је вера! А Исус јој рече: не бој се, кћери, вера твоја помогла ти је. То су речи праве љубави. И оздрави жена у тај час. То је чудо рођено из љубави и вере. - Па онда кнез Јаир приступи Господу ожалошћен и рече: кћи моја сад умре; него дођи, и меtни на њу руку своју, и оживеће. Само метни на њу руку своју и оживеће! То је вера без колебања и без сумње. А Господ дође, ухвати је за руку, и устаде девојка. Ухвати је за руку! Зар то није љубав Пријатеља и Лекара? И устаде девојка! Зар то није чудо, рођено из љубави и вере? После ових дивних примера сусрета људске вере и божанске љубави ево још једнога, које данашње јеванђеље објављује: И кад Исус одлажаше оданде за њим иђаху два слепца вичући и говорећи: смилуј се на нас, сине Давидов! Одакле је одлазио Господ Исус? Из куће кнеза Јаира, где је васкрсао мртву девојку. Слепци су чули да Он иде, па су пошли за Њим вичући и молећи за милост. Слично је поступио и слепи Вартимеј у Јерихону. Он је седео крај пута и просио. И чувши да је то Исус Назарећанин стаде викати и говорити: сине Давидов Исусе, смилуј се на мене! (Марк. 10, 46-47). Тако и ова двојица. Чувши од својих вођа да то Исус Чудотворац пролази, они су заборавили и прошњу и све, и одмах кренули за Њим вичући. Гле, и то су синови Аврама, друга Божијега, који је негде гледао Бога, док ови јадници немају вида ни за гледање створења Божјих! Но зашто слепци ословљавају Христа сином Давидовим? Зато што се такво назвање сматрало за највећу почаст у Израиљу. Цар Давид је сматран узором свих царева у Израиљу; и као што се сваки праведник називао сином Аврамовим, тако се и сваки праведан властелин називао сином Давидовим. А Христос је био властелин, мада не по друштвеном положају међу људима, него по истинској власти и моћи, која се из Њега разносила као свеж ваздух унаоколо. А да су Израиљци имали обичај називати и далеке потомке Давидове синовима Давидовим, види се из више места Светога писма (II. Царев, 16, 2; 18, 3; 22, 2). Вероватно је такође, да су слепци помишљали и на Господа Исуса као Месију, кад су Га назвали синим Давидовим, пошто је сав народ очекивао богоданог Месију из потомства цара Давида (II. Самуил. 7, 12-13; Пс. 89, 27; Ис. 9, 7; Лк. 1, 32).("Ко се моли телесно и нема још духовног разума сличан је слепцу, који је викао: Сине Давидов, смилуј се на мене! Но један други слепац, кад је прогледао и видео Господа, није Га више називао сином Давидовим но Сином Божјим" (Јов. 9, 35. 38). Симеон Н. Богослов. Слово 56) И даће му Господ Бог престо Давида оца његова - тако је јављао велики Архангел Пресветој Богомајци. Чак и сам Архангел служи се, дакле, уобичајеним језиком народним, називајући Давида оцем Христовим и ако Га је пре тога назвао Сином Свевишњега, то јест Сином Божјим (Лк. 1, 32). Није ли и ово један страшан утук за мрачне фарисеје и књижевнике, који су Христа називали хулитељем Божјим и грешником? Гле, како их Господ посрамљује кроз оне, које су они сматрали горим од себе: кроз незнабошце, слепце, па чак и демоне! Јер док они у својој заслепљености од сујете нису могли видети у Христу друго до хулитеља и грешника, дотле незнабожачки капетан приписује Њему божанску моћ над болестима (Мат. 8, 5 - ); и демони у Гадари називају Га Сином Божјим, па најзад ево и слепци виде Га духом као Сина Давидова. Незнабошци су, дакле, осетили у присуству Христа присуство Бога, докле затупели фарисеји и књижевници то нису могли осетити; демони су познали у Христу Сина Божјег, докле само мудри вођи народа Израиљског нису Га могли познати; и најзад слепци су видели оно што они нису видели. Докле су слепци викали за Христом, Христос се није освртао нити им се одазивао. Зашто? Прво зато, да би још више појачао њихову жеђ за Богом и веру у Њега; друго, да би многи чули вику слепца и сами се замислили над својим срцем и испитали своју веру; а треће, да покаже Своју кротост и смиреност избегавањем славе људске на тај начин, што ће ове страдалнике излечити не на друму, пред масом света, него у кући, пред неколико сведока. Каква кротост и каква мудрост! Гле, Он је најбоље знао, да нема ништа тајно што неће бити јавно (Лк. 4, 22); и да свако добро што се више скрива то се више објављује. А кад дође у кућу, приступише к њему слепци; и рече им Исус: верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: да, Господе. Толика је вера била у ових слепаца, да су они неуморно ходили за Христом без обзира на то што се Он на њих није освртао нити одговарао на њихове очајне крике. Толика је вера њихова била, да су Га тражили до у саму кућу, у коју је Он свратио; па иако је кућа била туђа и непозната, они су се усудили ући унутра. Они су осећали: сад је дошао тренутак нашега исцељења, - сад ил' никад! Они су знали, да у васцелом свету не постоји жив човек осим Христа, који им може отворити очи и повратити вид. Верујете ли да могу то учинити? пита их Господ. Зашто их пита, кад Он зна и види њихову веру. Он - тајновидац и срцезналац? Пита их зато, да би они јавно исказали своју веру колико ради њих самих толико и ради других присутних људи. Јер јавном исповешћу вере утврђује се вера и код оних, који је исповедају и код оних, који слушају. Да, Господе, - одговарају слепци. Прерадосни што их је Христос уопште ословио, у њих се још више распламтела вера у Њега и Његову моћ. Да, Господе\ Они Га не називају више сином Давидовим - то им се чини и мало и заобилазно - него управо Господом. У томе и јесте њихово вероисповедање: Исус Христос је Господ, Богочовек и Спаситељ. И то је довољно. ]ер који год призове име Господње спашће се (Рим. 10, 13). Вера је, дакле, ту, и у срцу и на језику. Сад треба да изађе љубав у сретање тој вери, и чудо ће се родити. А ево и љубави, која никада не доцни, да изађе вери у сретање - никада! Тада се Христос дохвати очију њихових и рече: по вери вашој нека вам буде! И отворише им се очи. Као кад се једна горећа свећа принесе другој, хладној, и ова се засветли! Пречисти Господ није се гадио нечистог тела људског и још нечисте душе људске. Јер чистоме је све чисто (Титу 1, 15). Он пружи Своје пречисте руке и дотаче се тамних рупа, затворених прозора, гњилих очију слепачких - и очи се отворише. Завеса се скиде, и светлост уђе у тамницу, и од тамнице створише се обасјани двори. По вери вашој нека вам буде. И вера се не посрами: по вери њиховој и би. О, колико високо Господ цени своја створења, и ако су сва створења дим и прашина под ногама његовим! Тражећи веру, Он тражи сарадњу људи у своме стварању. Он је могао, као што каже премудри Златоуст, једном речју учинити све болеснике на земљи здравим. Но шта би тиме учинио? Изравнао би човека са осталим бесловесним тварима, које су без слободне воље, слободног опредељивања, и без највише намене. Понизио би човека на степен сунца, месеца и звезда, које морају да светле под заповести; и на степен камења, које мора да стоји и пада по заповести; и на степен воде у потоцима, и рекама, која мора да тече по заповести. А човек је словесан и разуман и он треба да чини оно што бесловесна твар мора да чини, то јест, да се савршено преда Богу и да испуњује заповести Божје. Господ наређује, ја морам да Га слушам - говори сва природа. Господ наређује, ја треба да Га слушам - говори прави човек. Човек има да бира, но не да бира између два добра, него између добра и зла. Изабере ли добро, биће Божји друг и син у царству вечности, и биће му боље него васцелој природи; изабере ли зло, биће одбачен од Бога, и биће му горе него бесловесним тварима. Таква је, дакле, воља Творца - да се човек слободно определи у овоме животу за добро или за зло. Зато Господ Исус пита људе за веру; зато их призива у сарадњу на њиховом сопственом спасењу. Врло мало захтева Господ од људи. Он само захтева добру вољу од њих, да признаду Њега за свемоћног Господа и себе за ништа. То је вера, и ту веру једино тражи Господ од људи ради добра и спасења самих људи. И заиреши им Исус говорећи: гледајте да нико не дозна. А они изишавши разгласише га по свој земљи оној. Зашто им запрети Исус, да не разглашују ово чудо? Прво зато, што Он не тражи никакве славе и хвале људске. Људска слава и хвала не може ни једну јоту додати Његовој слави. Друго зато, да би показао, да оно што чини Он чини из сажаљења и љубави према људима као мајка према својој деци, а не као волшебници и мађионичари, слуге демонске, који у срцу мрзе и презиру људе, а оно што чине, чине само зато да би их људи славили и хвалили. Треће зато, да би тиме дао пример људима, да свако добро дело чине ради Бога а не из сујете; да не зна левица што чини десница (Мат. 6, 3). А четврто и зато што Он зна, - па би желео да и људи то сазнаду - да се добро не може сакрити, што се, уосталом, одмах и показало. Јер хтели не хтели слепци морали су Га разгласити по својој земљи. Нека је језик њихов и ћутао, очи су њихове говориле. Нека су они баш и хтели прећутати, Божја сила, која све објављује, гонила их је, да говоре, и говоре. А то је Господ Исус и желео, да им покаже, наиме: и мимо ваше воље објавиће се ово дело, ма колико се ви старали, да се оно не дозна: само ви немојте желети да га објављујете по сујети својој, нити ради похвале ни себи ни Мени. Прославите Бога - то је главно. А кад они изиђоше, гле, доведоше к њему човека нема и бесна. И пошто изгна ђавола, проговори неми. Као жедни путници у пустињи што јуре ка једином пронађеном извору воде, тако и људи жедни здравља, мудрости, снаге, доброте, мира, јуре ка Господу Исусу, једином дотле невиђеном извору свих ових добара. А извор је овај прејак, те нико, ко дође да пије, не враћа се жедан. Тек што су изашли слепи, сада са отвореним очима и без вође, а уђоше вође једнога немог и бесног и приведоше Господу овога невољника. Нем и бесан! Нити има ума да склопи реч, нити језика да изговори реч. Господ га не пита за веру, јер како може бесан човек имати веру? Како ли нем исповедити веру? Али Господ види веру његових вођа, који га к Њему и приведоше. Вероватно, да је Господ имао разговор са њима слично ономе разговору са слепцима, но јеванђелист, због сличности тих разговора, тих питања и одговора, не саопштава ништа. Онима, који траже спасења, доста је поуке и путоказа и у ономе што је речено за слепе. За оне пак, који бесповратно срљају у пропаст ругајући се Спаситељу и речима о спасењу, не би било довољно ни све речи нити сва дела Господа Исуса Христа за време целога живота Му на земљи. А све то кад би се стенографски написало и описало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге, вели јеванђелист (Јов. 21, 25). Но ово што се написа, написа се колико, да ми верујемо у Сина Божјег и да имамо живот вечни (Јов. 20, 31). Наш јеванђелист као летимично само помиње цео овај случај у две реченице. А замислите, колики је то догађај: изагнати ђавола из бесна човека, откључати његово немило, и учинити да он мирно и паметно проговори! То је догађај већи до једнога рата, о коме се пишу многе књиге. Ратовати може свако, а изагнати ђаволе и напунити нема уста говором не може нико осим Бога. О овоме једноме чуду могле би се писати књиге, но јеванђелист га помиње само са две реченице; између осталих разлога још и зато, да покаже множину сличних чуда највећег Чудотворца у историји времена, као и да покаже лакоћу, с којом је Господ оваква нечувана чуда чинио. Каже се, да Господ најпре изагна ђавола, па тек онда неми човек проговори. И ово дело показује, да Господ увек иде са површине дубоко у сами корен зла. Зли дух је био у човеку, и тај зли дух је и везао језик немом човеку. Требало је изагнати злог духа, и све његове узде и везе, којима је везивао болесника, одрешиле би се саме од себе. Зато Господ прво изгони ђавола, а потом пуни човека умном и словесном силом. Овај догађај подсећа много на раслабљенога човека, коме је Господ најпре рекао: опраштају ти се греси, па тек онда: узми одар свој па иди кући својој. Христов је најчешћи метод, да прво излечи душевну муку, па тек онда телесни недостатак. Он је могао одрешити језик немоме, а оставити ђавола у њему. Но шта би с тим било учињено? Нашто му одрешен језик, да кроз њега ђаво говори и хули на Бога и на људе? Нашто ослободити човека мањег зла а оставити га у оковима већег? И зар не би временом ђаво опет завезао болеснику језик, и учинио га немим? О, Господе, како је све премудро и целисходно, што Ти твориш! Ми се само можемо дивити Твојој неисцрпној мудрости, и од ње се учити, да и сами све што радимо, радимо темељно и савршено. И дивљаше се народ говорећи: никада се тако што није видело у Израиљу. А фарисеји говораху: помоћу кнеза ђаволског изгони ђаволе. Док се једни диве, други се ругају. Док се једни радују добру, други се жесте против добра. Докле народ прославља Бога, дотле вођи народни мисле на ђавола. Докле простосрдачни називају Христа сином Давидовим и Господом, дотле самомудри књижевници називају Га послаником Велзевула, кнеза ђаволског! И слепи прогледаше и видеше, и глухи прочуше и чуше, и бесни се опаметише и познаше, и неми проговорише и исповедише, а мудраци овога света са одебљаним умом од земне мудрости и окамењеним срцем од сујете и зависти нити могоше видети Сина Божјега, нити Га чути, нити Га познати, нити исповедити. Јер је премудрост овога света лудост пред Богом (I Кор. 3, 19). Никада се тако што није видело у Израиљу, говораше народ с дивљењем. Истина, и Мојсеј и Илија и Јелисеј чинили су разна чуда, али како? Помоћу своје вере, поста и молитве с једне стране и Божје благовести с друге стране. То је Живи Бог чинио моћна дела кроз њих. Но Христос чини све Својом сопственом влашћу и силом. Разлика је између Њега и старих чудотвораца као између сунца и месеца: месец светли светлошћу, коју прима од сунца, а сунце светли својом сопственом светлошћу. Без предрасуда и проста душа народна осетила је ту огромну разлику, зато уста народа и исповедише: никада се тако што није видело у Израиљу. А фарисеји, истина, не одричу моћна чуда Христова - да могу они би одрекли, сакрили, потплатили лажне сведоке као при Васкрсењу Господа; али не могу да одрекну оно што се збивало на очиглед многих маса народних - они, истина, не одричу та чуда, велимо али из злобе и пакости тумаче их на свој начин. Помоћу кнеза ђаволског изгони ђаволе. То су они више пута рекли Господу, и више пута он им је запушио уста страшно јасним одговором (Мат. 12, 24; Мк. 3, 23-26; Лк. 11, 17 - 18). Рекао им је: Ако сатана сатану изгони, сам по себи разделио се: како ће, дакле, остати царство његово? Заиста, тешко је колико толико свесном човеку измислити смешније, недоследније и глупље тумачење дела Христових него што су га измислили помрачени умови народних старешина и књижевника у Израиљу. Помоћу Сатане изгонити ђаволе! Није ли то исто што и рећи: помоћу оца убијати децу очеву? Или: помоћу војводе једне војске тући и уништавати војску тог истог војводе? Но није узалуд речено: завист је слепа. Може се такође рећи: завист је смешна, и: завист је глупа. Јер завист не само да окамени срце, и заслепи ум, него и заплете језик, те језик не зна шта говори; због чега све што говори језик завидљиваца испада безумно, смешно и глупо. Господ Исус није се обзирао на ову срдиту немоћ завидљивих старешина народних, но журно је продужавао Своје дело, да спасе и сачува све оне, које Му је Отац Небески дао, да нико од њих не погине (Јов. 17, 12). Јер се каже на крају данашњег јеванђеља: и прохођаше Исус по свима градовима и селима, учећи по зборницама њиховим, и проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ на људима. Град или село - Њему је свеједно. Он не тражи ни град ни село, - Он тражи људе. По свима градовима и селима, каже јеванђелист, да би показао ревност Христову на делу. Ревност за кућу твоју једе ме (Пс. 69, 9). За Њега је уистини један дан био као хиљаду година. Тројако је било дело Христово, као што показују речи јеванђељиста. Он је учио; Он је проповедао благовест о царству, и он је лечио сваку болест и немоћ на људима. Учио - то значи тумачио је дух стварања и старога закона. Проповедао - то значи постављао темеље Новоме стварању, Царству Божјем, Цркви светитеља. Исцељивао - то значи делима доказивао Своје учење и Своју проповед. И све је ово Господ чинио из љубави не само према ондашњим људима, Својим савременицима - Он је савременик свега што је било, што јесте и што ће бити - него и према нама. Да би Својом светлошћу зажегао свећу у души нашој; да би Својом љубављу изашао у сусрет вери нашој, - те да би се из тога сусрета Божје љубави и наше вере родило чудо нашега спасења: исцељење нашега духовнога слепила, нашег немила и безумља, свих наших болести и немоћи. О, Исусе Господе, Сине Бога Живога, смилуј се на нас! Да би и ми знали прославити име Твоје по свој земљи тела нашега; по свој земљи народа нашег, и по свој земљи човечанства, живог и усопшег, име Твоје и преславног и безпочетног Оца Твога са пресветим и благим и животворним Твојим Духом - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Да би литург у својим рукама држао часне Дарове неопходно је да дубоко у себи осећа покајање и да приђе Жртвенику као блудни син. Псалам покајања, који изговара литург док кади, скрушено изговарање тропара, клањање светом Жртвенику и светом Предложењу, тражење опроштаја од Бога и од саслужитеља, као и од народа, све то открива срце скрушено (Пс. 50,19). Велики вход може представљати и последње јављање Христово, кад се нарочито распалила мржња Јевреја према Њему и кад је предузео путовање из земље Својих предака ка Јерусалиму, у којем је требало да поднесе жртву. Тада је ушао у град на магарцу, уз пратњу и појање мноштва народа. За време малог входа литург је покрио лице светим Еванђељем, чиме је требало да символише Христа који је дошао да проповеда. Током Великог входа литург заклања лице Даровима које приноси, што треба да иконизује Христа Који се успиње на Голготу да би се жртвовао. Херувимска песма, свеће, рипиде, као и све остало што приличи свештености Великог входа, помаже нам да доживимо Христов долазак. Открива нам, поред тога и улазак Светих и свих праведника, који улазе заједно са Светим над Светима. О сему наведеном, као и другим питањима о која се тичу Великог входа, говорили смо у педесет седмој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – припрема и молитве узимања времена (четрдесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - први део (четрдесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - други део (четрдесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - трећи део (четрдесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – Почетни возглас „Благословено Царство…ˮ (четрдесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - први део (четрдесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - други део (четрдесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Антифони (педесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Проповед као саставни део Литургије речи (педесет четврта емисија) АУДИО

У освит обележавања једног века од Првог светског рата и пробијања Солунског фронта 1918. године, ова генерација талентоване деце из Србије, Републике Српске, Федерације Босне и Херцеговине, Црне Горе наставља стопама славних предака као и претходних преко 300 њихових вршњака који су од 2012. године кроз овај пројекат боравили на Крфу и наћи се на местима где се историја догађала: Керкира, Видо, Агиос Матеос, Месонги, Гувија, Като Коракиана и тамо стварати нову. То ће бити првонаграђени ученици који су победили на конкурсу Светосавског звонца на тему Језик моје мајке, затим ђаци генерације Општине Стара Пазова, најбољи ђаци из веронауке у Републици Српској и Црног Гори. Ово наградно путовање има за циљ да се, оваквим гестом, пошаље порука да се препознаје залагање и рад вредних ученика, као позитиван пример у друштву и међу младима, као вид улагања у будућност и у генерације које ће ускоро бити важан фактор друштва у целини. Пројекат „Стопама наших предака“, представља јединствени концептуални пројекат са темом историје српског народа из периода Првог светског рата, током кога је тадашња Србија изгубила, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације. Идеја је да се деца која су награђена за свој труд и рад одморе, а у исто време и науче нешто из историје свога народа, да учествују у разним предвиђеним уметничким радионицама, размене знања из различитих области, итд. Предвиђено је да се у току боравка на Крфу обиђу знаменитости, историјске споменике и места везана за боравак Српске војске на Крфу у току Првог светског рата, као и да их очисте и среде и поставе нова спомен обележја. Острво Крф данас, седам година, од како је прва генерација одабраних најбољих ученика из основних школа из региона била на едукативном боравку на овом грчком острву, као резултат пројекта има бројна видљива обележја, која су њихово лично дело. Од поменутих нових обележја, на острву се могу срести: - Нова спомен плоча на згради хотела „Бела Венеција“ (Bella Venezia) – место где је званично, привремено у избеглиштву била смештена српска Влада и тадашњи државни апарат, - У луци Гувија – где се искрцала српска војска после преласка преко Албаније, подигнути су и постављени јарболи са грчким и српским заставама и пет тројезичних путоказа на различитим локацијама у близини, који су такође намењени посетиоцима и туристима. Обновљена је и плоча са посветом, која се налази спред спомен обележја, - У месту Агиос Матеос (Аgios Mateos), где је боравила Дринска дивизија – постављени су јарболи са српским и грчким заставама и два тројезична путоказа (грчки, спрски, енглески), као и две клупе за одмор, намењене за посетиоце и туристе, - У месту Като Коракиана (Káto Korakiána) – постављено је ново спомен обележје – споменик крајпуташ, који је исклесан од 2 тоне прилепског белог мермера, који је за ову потребу транспортован из Северне Македоније. Посао око израде је изведен у кампу где се борави на Крфу, - На истој локацији (Като Коракиана) постављена су 2 јарбола са заставама и три тројезична путоказа, као и мермерна плоча са исклесаном посветом и појашњењем испред самог споменика,м- После 98. година обновљено је излажење Српских новина, званичног гласила Србије од 1916. до 1918. године на Крфу. Обновљено издање Српских новина сведочи о корацима данашњих потомака и чланци су њихових руку дело. Обновељeне Српске новине, преносе вести, осећања и мисли данашњих генерација инспирисаних животом и делом славних предака на месту где се историја догађала пре једног века, на Крфу. А ове године, нова генерација од око 50 најбољих ученика из региона, између осталих активности које обухвата пројекат, припремиће и поставиће нових 14 путоказа широм Крфа, са информацијама о најважнијим локацијама које се везују за српску историју и тешке моменте кроз које је прошла српкса војска и држава. Такође, Трг пријатељства гршког и српског народа, који је основан прошле, 2017. године, биће адекватно обележен, као и сва друга поменута места. Још једанпут, нове генерације ићи ће „Стопама својих предака“ да би делом показали своју захвалност прецима. За сведочанство историји и будућим поколењима, уградиће још један камен у темеље пријатељства два народа, једног који је пружио братску топлину и доброчинство и другог који је то доброчинство примио са вечном и неизбрисивом захвалношћу, која траје и живи до данашњих дана. Извор: Светосавско звонце