Претражи Живе Речи Утехе

Председник општине Чајетина уручио одлуку о поклону 70 хектара игуману манастира Хиландар (Фотографије: Бета/Општина Чајетина/Никић) Председник Општине Чајетина Милан Стаматовић уручио је данас игуману манастира Хиландар архимандриту Методију одлуку Скупштине општине о преносу власништва над 70 хектара земљишта на Златибору за изградњу научно-образовних кампова тог манастира, саопштила је та локална самоуправа, преноси Бета. Захваљујући се на поклону, игуман Методије је Општини Чајетина даровао златник краља Милутина. „Приликом једне посете Хиландару архимандрит Методије је предложио да на Златибору направимо нешто озбиљније, дугорочније, да направимо један образовни и духовни центар, да саберемо српски народ, нашу децу. Одлука да ово земљиште доделимо манастиру Хиландар је једна од најважнијих одлука које смо донели јер је то пројекат који нема временско ограничење и под руководством наше браће са Хиландара може да траје вековима”, рекао је Стаматовић, обраћајући се гостима са Хиландара. Додао је да је и Влада Србије „учинила добро дело тако што је, препознавши јавни интерес, власништво над државним земљиштем пренела на општину, а општина данас на манастир Хиландар”. Стаматовић је, како је наведено, „доводећи у контекст значај манастира Хиландар и свега оног од чега данас зависи опстанак српског народа, рекао да ће пут Србије у будућности одређивати три теме - Косовски завет, став према Русији и српска саборност”. „Општина Чајетина је, као мала самоуправа, на сва три ова поља учинила колико је могла и уверен сам да ћемо тако радити и у будућности. ;Заједно са братством манастира Хиландар помажемо децу са Косова и Метохије и децу из Хрватске која тешко живе у енклавама, тако што их шаљемо на море или их угошћујемо код нас на Златибору”, рекао је Стаматовић. Чајетина је, како је рекао, једина локална самоуправа која има Канцеларију за сарадњу са Руском Федерацијом. „На плану саборности смо сви дали велики допринос, грађани општине Чајетина, чланови Општинског већа, одборници, инвеститори, и овом одлуком да земљиште доделимо Хиландару, показали смо своју решеност да останемо на светосавском путу”, рекао је Стаматовић. Архимандрит Методије је рекао „да је и њему и свој браћи која је дошла са Свете Горе велика радост што су данас на Златибору и у општини Чајетина јер се ту годинама осећају као код своје куће, а од сада ће то моћи практично да и доживе”. „На Хиландару се чувају повеље древних царева, од Алексеја Трећег Комнина, преко наших светих Немањића, ту су и повеље руских царева, молдавских владара и других, а међу њима ће се равноправно наћи и ова, повеља коју сте нам данас уручили”, рекао је Методије. У типику који је свети Сава оставио монасима, најстрожији је, како је рекао, био када је у питању имовина и „обавезао нас је да све оно што се стекне са великом пажњом и чувамо”. „Тако да ће и овај дар општине Чајетина остати у трајном власништву манастира Хиландара и нећемо га никада отуђити. Потрудићемо се да овом дарованом земљишту дамо највећи смисао, и духовни и национални”, рекао је Методије. Додао је да је, поводом обележавања седам векова од смрти краља Милутина, великог ктитора манастира Хиландар, Сабор манастира Хиландар одлучио да изда само 10 златника са ликом краља Милутина и да их додељује онима које препозна да настављају његово дело и осталих ктитора Хиландара и зато је одлучено да један од добитника златника буде и општина Чајетина. Извор: Председник општине Чајетина уручио одлуку о поклону 70 хектара игуману манастира Хиландар WWW.POLITIKA.RS Председник Општине Чајетина Милан Стаматовић уручио је данас игуману манастира Хиландар архимандриту Методију одлуку Скупштине општине о преносу власништва над 70 хектара земљишта... View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је 23. октобра 2017. године свету Литургију у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу. Истог дана пре четрдесет једне године упокојио се владика Валеријан Стефановић, први Епископ шумадијски, па је тим поводом служен и парастос овом знаменитом српском архијереју. Саслуживали су протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу; као и свештеници Епархије шумадијске, од којих је већину својевремено рукоположио управо владика Валеријан. Звучни запис беседе Епископа Јована -ФОТОГАЛЕРИЈА- У богослужбеном делу прослављања јубилеја седам деценија од оснивања Епархије шумадијске учествовао је верни народ Крагујевца, као и велики број свештеника, монаха и монахиња из многих парохија и манастира. Други део ове свечаности чинио је научни скуп на тему Значај одлука Светог Архијерејског Сабора 1947. године за историју Српске Православне Цркве, којем је присуствовао велики број верника, свештеника, монаха и монахиња, ученика крагујевачке Богословије, представника медијских кућа... Отварајући научни скуп, на којем се говорило колико је прво заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве после Другог светског рата, на којем је основана Шумадијска епархија, било значајно за даљу организацију Српске Православне Цркве и њене односе са државом, Његово Преосвештенство г. Јован, Епископ шумадијски, између осталог је рекао: -Верујући народ Шумадије, дан када је пре седам деценија на заседању Светог Архијерејског Сабора наше Цркве основана Шумадијска епархија, доживљава посебно важним у домостроју спасења. Да би ту чињеницу још једном истакли, окупили смо се да од наших научника, којима још једном најискреније захваљујем за учешће, чујемо објашњење историјских прилика у којима се налазила наша Црква после Другог светског рата, али и сами тај чин сагледамо као Божје дело од користи за наше спасење. -Судећи по насловима радова који ће бити саопштени на данашњем научном скупу Значај одлука Светог архијерејског сабора 1947. године за историју Српске Православне Цркве – из њих ће се видети како се развијао, и слободни смо да кажемо, унапређивао црквени живот у Шумадијској епархији од 1947. године до данас. Говориће се о првобитним тешкоћама и препрекама, првим канонским посетама владике Валеријана манастирима и парохијама тек неколико година након устоличења, о првим подигнутим звоницима и парохијским домовима, настојању архијереја да се обезбеди довољан број кандидата за рукоположење, покушају успостављања односа разумевања и толеранције са државним и органима локалне самопуправе и коначно, о подизању великог броја нових цркава од деведесетих година прошлог века па до данас... Надамо се да ће бити документовано и најважније, повећање броја учесника у литургијском животу, и то активних, који се редовно причешћују, поручио је владика Јован. Поздравну реч учесницима научног скупа Значај одлука Светог архијерејског сабора 1947. године за историју Српске православне Цркве Пресвећени Владика г. Јован је завршио следећим речима: -Молимо вас, драги и љубљени учесници овог сабрања, да чврста вера у Бога оних који су од ове црквене области створили стену необориву, имате увек на уму речи Свтог апостола Павла: Зато те оставих... да уредиш оно што је недовршено, и да поставиш по градовима стерешине, као што ти ја заповедихи (Посланица апостола Павла Титу 1, 5). Милосав Ђоковић, докторанд Понтификалног орјенталног института у Риму (Факултет источних црквених наука), говорио је о процесу оснивања епархија у новијој историји Српске Цркве, од 1831. до 1947. године. Овај рад донео је аутентичну хронику развоја унутрашње организације наше Цркве, али је истакао и допринос Цркве развоју друштвених односа у Србији и Југославији током XIX и XX века. Ток рада Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, који је у пролеће 1947. године сазвао патријарх Гаврило (Дожић), приказао је проф. др Предраг Пузовић. Као једну од најважнијих одлука Сабора истакао је оснивање Шумадијске епархије и постављање за њеног првог архијереја дотадашњег викарног Епископа будимљанског Валеријана Стефановића. Проф. Пузовић је говорио и о занављању епископата на овом Сабору, што је било од одлучујућег значаја за даље унапређење црквеног живота. Др Радмила Радић, научни саветник Института за новију историју Србије у Београду, у реферату Сабор Српске православне цркве 1947. године – консолидација и/или отпор настојала је да расветли компликоване односе новоуспостављене државне власти после Другог светског рата и Српске Православне Цркве. Истакнути су притисци који су вршени на патријарха Гаврила после његовог повратка из прогонства, али и то колико стари Патријарх није био спреман да прихвати намераване злупотребе Цркве. Драгоцено је било чути и податке из непосредних извора колико је комунистичка власт настојала на свим плановима да маргинализује Српску Православну Цркву. Протонамесник Саша Антонијевић, докторанд Православног богословског факултета Универзитета у Београду и парох крагујевачки, говорио је о препрекама које су државне власти чиниле приликом устоличења епархијских архијереја изабраних на заседању Светог Архијерејског сабора 1947. године. Чули су се и подаци о безочним насртајима власти на настојање обнове црквеног живота у током рата пострадалим црквеним областима, али и о чврстој жељи православних верника да се боре за своје владике, који до сада нису били познати историјској науци. Посебно су описане препреке које су власти приредиле када је у Крагујевцу устоличен владика Валеријан. О намери државе и Комунистичке партије да онемогуће после Другог светског рата рад Богословског факултета у Београду говорио је Негослав Јованчевић, професор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Обрађен је период од формирања злогласног Суда части на Београдском универзитету 1944. године, који је са Универзитета избацио четири професора Богословског факултета, до 1952. године када је овај факултет вољом партије и државе искључен са Београдског универзитета са намером да буде ликвидиран. Поменути су и примери писања лажних карактеристика од стране доушника за професоре, нарочито за чувеног византолога др Драгутина Анастасијевића, рођеног Крагујевчанина. У раду протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, пароха у Крагујевцу, о страдању свештенства на подручју данашње Шумадијске епархије током Другог светског рата и после њега, нарочито су важна непосредна сведочанства колико су органи државне безбедности комунистичке и социјалистичке Југославије били заинтересовани за све сегменте црквеног живота, односно на шта су све били спремни да га омету. Све ово је документовано примерима о страдању у свештеничкој породици Арсенијевић због ревносног служења Цркви. Монах Игнатије Марковић истакао је историјске везе Богословије Светог Саве и Шумадијске епархије које су толико чврсте да су сви досадашњи шумадијски архијереји - Валеријан Стефановић, Сава Вуковић и садашњи Епископ шумадијски Јован Младеновић - завршили ово угледно училиште наше Цркве. И данашња Богословија Светог Јована Златоустог у Крагујевцу свој живот је започела као одељење Богословије Светог Саве. Рад Владана Костадиновића, професора Богословије Светог Јована Златоустог, о црквеном животу Крагујевца од 1947. године до данас, поред тога што доноси поуздана сведочанства о напорима архијереја, свештенства и верног народа да би овај град у правом смислу речи постао хришћански, представља и надахнути есеј о исушењима која очекује оне који се боре како би Господ сваки дан додавао Цркви оне који се спасавају (Дела апостолска 2, 47). Једино ваљаном историјском методологијом - заснованом на проверљивим изворима, јереј Марко Јефтић, докторанд Православног богословског факултета Универзитета у Београду и парох младеновачки, приказао је парохијски живот у околини Младеновца у време оснивања Шумадијске епархије, са посебним освртом на оснивање архијерејског намесништва младеновачког. Врло су корисне и информације о личностима које су се старале да Црква у овом делу Шумадијске епархије унапреди своју мисију. Његово Преосвештенство г. Јован, Епископ шумадијски, након целодневног трајања научног скупа Значај одлука Светог архијерејског сабора 1947. године за историју Српске православне Цркве, одржаног у Крагујевцу поводом прослављања седамдесетогодишњице оснивања Шумадијске епархије, за научне раднике који су имали излагања, приредио је пријем у Владичанском двору у Крагујевцу. Извор: Епархија шумадијска View full Странице

Славка (89) и Миодраг Танасић (92) из Бановог Поља славе седамдесет година брака! Упознали се као деца, заволели и узели после рата и до данашњег дана живе срећни, узајамно се поштујући, обасути љубављу и пажњом своје деце, унучади и праунучади. Те ратне 1941. године Миодраг је први пут срео Славку, љубав свог живота. Били су деца. Ни слутили нису да ће их судбина спојити за цео живот, да ће заједно доживети дубоку старост у срећном браку дугом седамдесет година! Миодраг – Мија је био је вижљасто сељаче из домаћинске куће. Имао је 15 година. Славка, девојучурак од 12 година, у родну Мачву, у Баново Поље, избегла је са мајком из Славоније. Играли су се по бановопољским сокацима, расли и сазревали у ратном вихору. Мија је као голобради осамнестогодишњак 1944. отишао у рат, а Славка се са мајком после ослобођења вратила у Хрватску. Спојила их судбина Поново су се срели у пролеће 1947., за Ускрс, у Бановом Пољу. Он тек одслужио војску и стасао у момка за жендибу. Она – наочита девојка стасала за удају. Славкин брат је овде сахрањен и зато је по српском обичају на други Усркс дошла на "преливање" гробља. Миодраг Танасић са мајком, 1946. кад је био војник – Видела је моја мајка на гробљу и кад је дошла кући каже ми: “ Мијо, дошла Славка из Антуновца. Да видиш каква је добра девојкара. Ајде да је узмемо за снају!“ – А ја, ни пет ни шест, одмах отрчим преко башче код комшије Милорада где је она била. Разговарали смо и она пристане да заједно идемо на неку свадбу у селу. Кад смо се враћали кући, ја навалио да је убеђујем како хоћу с њом да се женим. Пред Милорадовом кућом ја опет питам да се уда за мене. Чуо Милорад о чему се ради, па рече Славки:“ Па, добро, Славка, знаш Мију, удаји се него шта ћеш!“ И Милорадова жена Мирка је „навијала“ за жендибу, и Славка пристане. Отрчи Милорад код мојих кући да им јави да сам се оженио. Они већ били полегали, отац истера Милорада из куће, не верујући му шта прича. Уверио се када сам Славку довео кући – прича деда Миодраг. – Кад ме питао да се удам за њега, ја сам мислила да се зафркава са мном – прича бака Славка. – Он је био из богате куће, а ја сирота. Само ми мајка остала, отац и браћа изгинули у рату. Био је навалио да се жени, чак је хтео да иде код мајке у Антуновац да је пита. Ја сам знала да ме тамо неће добити јер сам имала доста прилика за удају. После је и он одустао од те идеје јер је знао како је моја мајка строга и да би ме само одвео назад кући, а не и добио за жену – наставља бака Славка. Славка и Миодраг седамдесетих година Свадба је била на Малу Госпојину 1947. године. У домаћинској авлији весеље је трајало три дана. Ко зна колико је буради ракије попијено, колико се живине, прасади и јагањаца појело. Венчали су се „у општини“ и цркви, али слике са венчања „нису успеле“ јер се учитељу Здравку Мартиновићу, који је био и фотограф, покварио апарат. – Музика је била из Дуваништа, свирао је неки Риста циганин са још неколико свирача. Била добра музика. У нашем великом дворишту је било доста стабала јабука и крушака. И моји пријатељи уз сваку воћку поставе по једног свирача, али је сваки морао да свира и пева другачију песму. Урнебес живи! Онда, Жоја Рашевић дошао на коњу и како води коња по дворишту, успут ашчије точе вино, а он даје коњу да пије. Ашчије у качари из буради у натеге навуку ракију, а ми онда редом из натеге пијемо. Урнебес живи био. Три дана. А на венчање смо, како приличи, отишли у окићеном фијакеру – сећа се деда Мија. Љубав и слога – рецепт за дуготрајан брак Седам деценија су Мија и Славка остали заједно. Вредно радили, градили, рађали децу. – Брак је најважнији. И љубав, слога и поштовање. Мија је добар, никад ме није ни изгрдио. А и ја сам увек поступала како треба. Мислили смо обоје о кући и деци – каже бака Славка. Славка Танасић – Никад се нисмо посвађали, а камоли викнули једно на друго. Ни нас двоје, нити неко у кући од фамилије. Мој отац ми никад ништа није бранио, а ни ја мојој деци. Нема домаћина у нашој кући, нико нема потребе нешто кријући да уради или узме. Кад имамо сви имамо. Лепо се слажемо. Ако се не слажемо и не договарамо, то није кућа – додаје деда Мија. Поносни су на обе ћерке које су завршиле факултете и удале се, као и на сина који је остао да живи и ради на имању у Бановом Пољу. Породица се увећала за седам унучади и деветоро праунучади, па за крсну славу за столом седе четири генерације. Таквим богатством се ретко ко може похвалити. Миодраг Танасић Иако „гази“ десету деценију, деда Мија је као младић. За час ће бициклом отићи до продавнице у центру села, а ни један посао у кући и дворишту њему није тежак. Шеретски осмех не силази са његовог лица, а догодовштине из прошлости може причати у недоглед, а да не досади. Бака Славка се слабо креће и не излази из куће, а млада снаха Роса, удата за унука Милана, најчешће јој је на услузи. – Нана Славка и дека Мија су пример који треба следити. Њихова дуговечност и брак који траје седамдесет година могу да буду инспирација нама млађима јер њих двоје потврђују да је љубав, а не интерес, најважнија за брачну заједницу – каже Роса. Славка и Миодраг Танасић Шеф месне канцеларије у Бановом Пољу Миле Јовичић потврђује да је брак Славке и Мије Танасића најдуговечнији у историји села. -Нико још није доживео седамдесет година заједничког живота. Било је дугих брачних заједница, чак и педесет година и више, али седамдесет није. Деда Мија је један од најстаријих мештана Бановог Поља, а његова кућа честита и угледна – додао је Јовичић. Д. Грујић, МачваПрес