Претражи Живе Речи Утехе

Викарни Епископ хвостански г. Јустин служио је данас, 11. марта 2022, свету Литургију пређеосвећених Дарова у Вазнесењској цркви у центру Београда. У беседи је Владика између осталог истакао да је Велики пост "својеврсна школа духовног живота коју треба да прођемо да бисмо на неки начин посложили поново систем својих вредности, како би млади рекли - нека врста "духовнога ресета". У брзини данашњег живота, често на позив Христов заборављамо, а када заборављамо онда и грешимо. И управо Црква нас сваке године, кроз овај благословени период свете Четрдесетнице, подсећа да се вратимо на тај Пут и да заиста иштемо најпре Царство Божје и правду Његову, а све остало ће нам се додати" - подсетио је Владика Јустин и додао да "хришћанство није систем филозофских вредности, доктрина, идеологија и учења, већ је хришћанска вера - живи Живот - који потребује наш напор, подвиг, труд, да до циља дођемо - а циљ због кога постимо и којем претходи ова света Четрдесетница је радост васкрсења Христовога и нашега васкрсења у Његовом васкрсењу". Јутрење је служио старешина Вазнесењског храма, протојереј Арсеније Арсенијевић. Појали су чланови Хора Мојсије Петровић, под руковођењем Николе Попмихајлова. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Ep.Justin Predjeosvecena Vaznesenjska 11.3.22.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Ово није позив за легализацију оружја. Ово је позив за богаћење сећања и свести човека који се моли речима псалама. Обнављање живота неће доћи из буџета или од законодавне делатности. Зато што је ум помрачен. Обнављање ће доћи од „обновљења ума вашег да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Рим. 12: 2). Затим, ако се ум обнови, бића правилно планирани буџет и нормални закони, који неће постојати само у писаној варијанти. За обнављање ума је потребна молитва, а за молитву – Псалтир. То је посебна књига. Њеним речима је Христос разговарао. На пример, у Јеванђељу по Јовану Христос пита Јевреје који су Га прекоревали због сродства с Оцем: „Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте?... Кад оне назва боговима, којима реч Божија би дата, а Писмо се не може укинути“ (Јн. 10: 34-35).“ А где је речено: богови сте? Речено је у 81. псалму. Тамо Господ стоји у збору „богова“ (и постоји поуздано мишљење да су то судије које заиста, као мали богови, управљају животима милиона). У овом збору Он заповеда да се штити сиромах, сироче и просјак. Овај псалам треба окачити у суднице као што се лекарска заклетва истиче на медицинским факултетима. Значи, треба научити овај 81. псалам. И не само њега. Ево, Христос улази у Јерусалим и „узбуни се сав град говорећи: Ко је то?“ (Мт. 21: 10). А мала деца кличу: „Осана сину Давидовом!“ И рабини захтевају да им Исус забрани. Али Он каже: „Зар никада нисте читали: Из уста деце и одојчади начинио си себи хвалу?“ (Мт. 21: 16). Опет се поставља питање: где је то требало да прочитају? Па опет у псалмима. Ево, 8. псалам говори о томе и Христос цитира управо овај псалам. Значи, треба пажљиво да читамо 8. псалам (после 81) и заиста можемо да га научимо напамет. Наравно, то ни из далека није све. У храму Господ пита фарисеје: „Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше Му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид Њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Када, дакле, Давид назива Њега Господом, како му је Син? И нико Му не могаше одговорити ни реч“ (Мт. 22: 42-46). О чему се овде ради? О томе да су постојали псалми, који су били свеопште признати као месијански, односно који говоре о Месији. Један од таквих псалама је 109. Тамо се појављују нека „два Господа“, иако се у „Шма, Исраел“ јасно каже: „Господ Бог твој је Господ један.“ А овде: „Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране.“ Очигледно је реч о Оцу и Сину Који имају једнако достојанство. Још се говори о томе да је „Христос рођен из утробе пре данице“, односно, пре почетних твари. И рођен је из бића, а није створен, као што и певамо у Символу вере. Још се помиње тајанствени Мелхиседек који је, као праобраз Евхаристије, изашао с хлебом и вином да благослови Аврама. О томе касније размишља Павле у Посланици Јеврејима. То је тајанствени, божански, узвишени псалам, осим тога, врло кратак – седам стихова. Зар га је тешко научити? И зар можемо смислити изговор да то не учинимо? Ево вам, богољупци, посао за следећу недељу: научите напамет 8, 81. и 109. псалам. Томе додајте Шестопсалмије – то су изабрани псалми у којима оваплоћени Син разговара с Оцем. И то сви без икаквог изузетка треба да знамо напамет. Чак и на Крсту Христос скоро да уопште није говорио у Своје име. Наставио је да испуњава написано и предсказано. Све до страшног крика: „Боже Мој! Боже Мој! Зашто си Ме оставио?!“ (Мт. 27: 46). А и то је из псалама. У 21. псалму Давид описује страдање Богочовека као да га је лично видео. Помиње пробадање руку и ногу, бацање жреба за одећу испод Крста... И 21. псалам почиње управо овим страшним речима: „Боже мој! Боже мој! Чуј Ме! Зашто си Ме оставио?“ Ако ваша љубав савлада и овај псалам и научи га напамет, мир ће бити на вама и на Израиљу Божјем. Временом, зрно по зрно, ваш ум ће бити „велики трговац“ који у себи носи златне речи бесмртног Писма. Управо ово се захтева од народа Божјег: да не носи Божје речи само у књигама, ван себе, већ у сећању и у себи. Тада ће човек бити ближи смирењу и праведности. А ако се хришћанство умањује и ако се запоставља, ако нестаје не само светост и праведност, већ чак и елементарна пристојност, то је управо зато што су људи занемарили речи вечно Живог. И речено је: „Изгибе народ Мој, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и Ја ћу заборавити синове твоје“ (Ос. 4: 6). Управо то је наше оружје. И не само то, већ и лек, и небески хлеб, и светилник који гори на тамном месту. Зато, док има времена – наоружавајте се. Извор: Православие.ру

Провизорни текст из Јерминог Пастира: Десета заповест I. - Уклони сву тугу од себе, јер је она сестра сумње и гнева... Зар не схваташ да је туга најзлобнији од свих духова и најштетнији за слуге Божије? Она уништава човека као ништа друго и избацује из њега Духа Светога... II. Слушај сада, будало, како туга изгони Духа Светога и како опет спасава. Када сумњивац због своје сумње не нађе успеха ни у једном послу, тада туга улази у срце такве особе, загушује Духа Светога и протерује га. А када гнев и јако огорчење преплаве човека из неког разлога, онда опет туга уђе у срце, он тугује због свог дела, каје се што је лоше направио. Чини се да је ова туга спасоносна јер подразумева покајање. Али у оба случаја туга растужује Духа Светога... Туга због нервирања због лошег поступка није лоша туга, али такође вређа Духа Светога. Зато уклони тугу од себе и не вређај Духа Светога који живи у теби, да не би гунђао против тебе Господу и повукао се од тебе. Јер Дух Божји који пребива у овом телу не трпи тугу... Зато се обуци у радост, која увек има благодат пред Господом и Њему је угодна, и у њој уживај. Свака радосна особа чини добро и размишља добро, презирући тугу. Тужна особа увек мисли зло. Прво, јер жалости Духа Светога, који је радосан дат особи; и друго, јер тако чини безакоње, не молећи се Господу и не исповедајући му се. Молитва тужне особе никада не досеже престо Божји. И упитах га: - Зашто се, господине, молитва тужног човека не уздиже до жртвеника Господњег? „Јер,“ одговори, „туга пребива у његовом срцу. Туга помешана са молитвом не дозвољава да чист дође до престола Божјијег. Као што вино помешано са сирћетом више нема исту пријатност, тако ни туга помешана са Духом Светим нема исту молитву. Стога се очисти од зле туге и живећеш с Богом, и сви ће живети с Богом, само ако одбаце тугу од себе и обуку се у радост.

Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корана вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу, рекао је за портал Ин4с презвитер Владимир Марковић. Отац Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства и старешина цркве Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру у Београду Драга браћо и сестре, Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корона вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу. Жао нам је свих људи који страдају, болују и умиру широм Земље. Више нам је жао ове године него што нам је било минулих година иако су и тада страшне појаве потресале планету. Ратови на Блиском истоку, окупација и страдање хришћана у Сирији и Либији уврстили су хиљаде људи у календар мученика. Земљотрес и цунами у Јапану, Филипинима, Тајланду, Индији однели су велики број жртава. И није тачно да смо сви окретали главу од ових катастрофа. Било је и нас који смо искрено жалили због тога. Али смо сва та страдања тамо негде далеко поистовећивали са оним што нам је било итекако близу. Са нашим трагедијама овде. И сагледавали смо их увек у светлу Васкрсења Христовог које никада не бива без страдања којим Господ даје славу и вечни живот. Нагледали смо се невиних жртава од рата у Босни, преко бомбардовања 99′ до затирања нашег семена и погрома народа на Косову и Метохији. Зато је угледни лекар Др Бранимир Несторовић веома лепо приметио на почетку ове свеопште хистерије да смо ми народ који је толико тога претурио преко главе да не треба да нас плаши један обичан вирус. Др Даница Грујичић је са друге стране говорила јавно и научно доказала да смо одавно изложени једној епидемији која годинама траје и која односи 20.000 жртава годишње. До данас нас држава није адекватно заштитила од ње већ чак доприноси развоју ове епидемије малигних обољења тако што зарад економских интереса дозвољава да постанемо сметлиште тзв. хришћанске Европе. Понављам вам – годишње од рака умире 20.000 људи у Србији. Од поклона који нам је стизао са војних аеродрома Европе. Њен прагматизам и љубав, посебно за нас Србе који смо чували њену част и границе, се види у томе што су нам дали и посебно име – Адриа. Под то име су стрпали и све наше дојучерашње крвнике и непријатеље. Ваздух нам је затрован и то више нико не може да сакрије. Управо се продају здрави извори воде а целокупни екосистем се урушава и трује до неповратних граница. Брига за здравље нације је била таква да нам је од 2010. године отишло око 8.000 лекара, а тек колико друго медицинско особље. И сада коначно када нас је задесила ова трагедија решили смо да се опаметимо. Решили смо да поштујемо струку. А шта нам каже струка? Каже да овај вирус посебно погађа медицинске раднике јер они чине половину оболелих. Испоразбољевали се људи по свим могућим здравственим установама. Толики директори здравствених установа, рециклирани од стране сваког долазеће режима као прави стручњаци су одговорно иступили и часно признали пропусте? Не, не то се није десило. Али је зато утврђена одговорност и пронађен је кривац. Криви смо сви ми који смо завапили нашем Патријарху и Синоду да умилостиве власти и да нама који не затварамо очи пред свим овим проблемима, не упиремо прстом у заиста одговорне и криве, дају да своју радост Васкрса поделимо једни са другима и са Васкрслим Христом у Литургији и у храму који је одувек био свето место исцељења и лека а не смрти и заразе. Сметамо јер не дамо да нам Цркву сведу на крсну славу и „обичаје старе“ ови стручњаци као овај доктор који слави бабину славу и прославља у свом дому све празнике. Он нам је већи ауторитет од 45. патријарха на трону Св. Саве. Он је на централном месту конференције за штампу окружен својим апостолима – весницима који нас из својих гласила годинама плаше црним хроникама, вестима и апокалиптичким насловима: СТРАШНО, ЗА НЕВЕРОВАТИ, УЖАС… Хајдемо да им ове године покажемо нашу снагу, нашу веру и нашега Бога и Господа Исуса Христа. Да га и они упознају онако како је то учинио јеврејски Синедрион. У Његовом истинском смирењу, мудрости, љубави и жртви. И хајдемо браћо и сестре да се не бојимо. Хајмо да заиста послушамо оне Христове речи којима се најчешће обраћао својим ученицима и које упућује и нама: Не бојте се. Не бојте се јер знамо и све нам је ово најавио наш мили Господ. Да ће охладнети срца многих, и да ће нас многи омрзнути само ради имена Његовог. Знамо добро да се Велики Четвртак десио у четвртак. Да се Велики Петак збио у петак. И да је Христос Васкрсао у Недељу. Не у понедељак, не у уторак него у Недељу. Руси кажу Воскресение, Грци Господњи дан. А нама је нерадна свака недељла, дан Господњи, дан Васкрсења Његовог. Тако ће и ове године бити у Топчидеру и у свим нашим другим храмовима. Празнична, најбитнија Литургија са Васкрслим Христом и са свима вама који будете могли да дођете. А како ћете? Е то ако мене питате више није питање ни за Синод, ни за патријарха, а сигурно не и за „струку“. То је питање које свакоме поставља Христос лично и од свакога очекује лични одговор. Извор: Ин4с

Под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве, казао је прота др Велибором Џомићем за часопис Епархије канадске „Источник“ говрећи о актуелној ситуацији Српске цркве у Црној Гори. Разговор, објављен у новом броју „Источника“, који је посвећен великом јубилеју наше Цркве – 800 година аутокефалности, преносимо у цијелости: Протојереј- ставрофор др Велибор Џомић је рођен 1969. године у Краљеву. Парох је подгорички, старешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом, иначе најстарије православне цркве у Црној Гори, архијерејски намесник подгоричко-колашински и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Доктор је правних наука из области јавног и приватног права са ужом специјалношћу из државно-црквеног права. Члан је Великог црквеног суда СПЦ. До сада је објавио петнаестак књига из црквеног и државног права и историје СПЦ. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења књижевника Србије (по позиву). За почетак, реците нам нешто о предисторији Српске Цркве у Црној Гори. – Никако се, када се говори о историји Српске Цркве, не сме заборавити да је она настала на темељима апостолског, а потом и константиновског наслеђа. То је било време јединствене Цркве Христове. И данас се у Црној Гори налазе белези тог времена почев од Диоклије, Златице, Мартинићке градине, Свача и других хришћанских светиња. То време је на том простору дало најлепше изданке који су оличени у Светом Јовану Владимиру, зетском краљу мученику, који је пострадао 1016. г. На том подручју је било више епископија јединствене Цркве, али су оне увек, у јурисдикционом смислу, биле везане за хришћански Исток. На остацима олтара тих древних храмова се види да су сви, од реда, били окренути према Истоку. Последице великог раскола из 1054. г. се нису одмах осетиле међу свештенством и народом и може се рећи да је скоро век, па чак и век и по, трајало опредељивање за православни Цариград или за католички Рим. Велику улогу у ширењу Хришћанства су код нас Словена, пре раскола, имали Свети Кирило и Методије и њихови петочислени ученици На то и такво, древно, изворно хришћанско наслеђе се наслонио Свети Сава када је започео своју мисију у свом народу која је заврхунила 1219. г. добијеном и свепризнатом канонском аутокефалијом наше помесне Цркве. Важно је да се зна да аутокефалност није дата српској држави, него крштеном српском народу и његовој свештеној јерархији. У црквеном-правном и гео-политичком смислу, аутокефалност наше Цркве из 1219. г. је најчистија и беспрекорна. На тим изворним хришћанским темељима је потом организована и наша Црква. – Апсолутно! Треба имати у виду да Црна Гора, у државно-правном и политичком смислу, није постојала у време Светога Саве. То је била Зета која је имала извесну аутономију у средњовековној српској држави, али је била њен саставни део. На тим древним хришћанским темељима су на подручју данашње Црне Горе организоване четири Савине епископије – Зетска и Будимљанска у потпуности, а Хумска и Дабарска у мањем делу. У Савином каталогу епископија, који је сачуван у Хиландару, Зетска епископија је била прва по рангу. Појмовна одређења су јако важна и треба бити веома пажљив и прецизан када се говори о томе. Наиме, у једном делу антицрквене и антисрпске пропаганде, која није од јуче, врло често се говори да је, наводно, ”Православље у Црну Гору дошло са Светим Савом”. Православље је изворно, непромењено Хришћанство. Наша Црква није основана као некаква нова организација на том простору, него је органски везана за свеукупно хришћанско наслеђе и, пре свега, дотадашњи непрекинути апостолски континуитет. Дакле, неспорна је везаност православне црквене организације на простору данашње Црне Горе за Светог Саву. – Она се без Светог Саве и његовог равноапостолског дела не може схватити, а ни разумети. Зетску епископију је устројио Свети Сава, а у ранг митрополије је уздигао цар Душан. Она је од свог настанка била везана за Архиепископију у Жичи и Пећи, па Патријаршију у Пећи и тако је све до данас. Кад год је постојала Пећка Патријаршија, Зетска митрополија, која је од краја 15. века добила и назив Црногорска, била је везана за Пећку Патријаршију. Када је наша Патријаршија два пута силом укидана од Турака, Митрополија је остајала да функционише фактички самостално, без потчињавања Цариграду, чувајући предање и барјак Српске Цркве. Кад год се Патријаршија обнављала, први пут у 16, а други пут у 20. веку, Митрополија је била под омофором пећког, српског патријарха. О томе сведоче бројни прворазредни историјски извори. У време митрополита Петровића, а потом и за време световне кнеживине и краљевине Црне Горе, Православље је било државна вера. Изграђени су многи храмови и манастири, парохије су биле попуњене свештеницима, а основана је и богословија на Цетињу. Све је то било у функцији духовног просвећивања народа у Црној Гори, који је безрезервно имао и чувао свој српски идентитет. А онда је наступио Други светски рат и оставио стравичне последице. – У Црној Гори је, као и у тадашњој Краљевини Југославији, био је не само Други светски рат него и грађански рат међу браћом. Комунисти су започели своју бољшевичку револуцију и изазвали највеће крвопролиће међу браћом. Последице тог наслеђа су видљиве и данас. Побијени су најбољи синови Црне Горе, а народ је 1945. г. дочекао без духовне, интелектуалне и војне елите. Те поделе су још дубоке и трагичне. Партизани су убили Митрополита Јоаникија и скоро 130 најбољих свештеника. Убијено је и двадесетак свештеника од Италијана и Немаца. Углавном, Црна Гора је, на крају рата, готово остала без свештенства, а било их је око 200 на почетку рата. Оно мало преосталих свештеника се нашло под терором и притиском нових богоборачких власти. Многи су били присиљени да напусте своје парохије и пређу у државну службу као наставници, матичари или општински службеници. Митрополит Арсеније (Брадваровић) је 1954. г. осуђен на 11 година робије зато што се интересовао за изборе у Америци и што је навијао да победи генерал Двајт Ајзенауер. Уништено је, оскрнављено и опљачкано преко 600 парохијских и манастирских храмова. Спаљене су десетине хиљада богослужбених књига. Одузета је огромна црквена имовина која је завештавана светињама и чувана од средњег до 20. века. Присилна атеизација народа, а посебно омладине је оставила духовну пустош какве није било нигде у бившој социјалистичкој Југославији. Покушали су да тај крштени слободарски народ претворе у његову супротност. Симбол духовно уништене Црне Горе је срушена црква Светог Петра Цетињског на Ловћену и њено камење које је разбацано на Ивановим коритима. Од деведесетих година 20. века је приметна велика духовна обнова у Црној Гори. – Пуцањем комунистичких стега и ланаца и доласком првих слобода кренуо је и процес духовне обнове Црне Горе. Тај период се и поклапа са избором Епископа др Амфилохија за Митрополита црногорско-приморског. Пре свега, народ је током претходне три деценије масовно приступио Светој тајни крштења, а обновљано је свештенство и монаштво. Данас смо по броју свештеника негде на нивоу из 1941. г, али број монаха и монахиња превазилази сваку историјску цифру. Никада у Црној Гори није било монаштва као сада. Обновљено преко 650 обурданих и опогањених храмова, манастира и конака и, што је најважније, у њима буја духовни живот. Изграђена су и два нова, велелепна и велика саборна храма, у Подгорици и Бару. А што је најважније, под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве које је итекако на удару. Печат тог процвата вере у Црној Гори су и нови светитељи – Свети свештеномученик Јоаникије са пострадалим свештеномученицима и новомученицима, Света два свештеномученика и 40 ђака – Мученика Момишићких и Преподобни Симеон Дајбабски. То су наши нови духовни бедеми и утврђења. Пратимо ситуацију и видимо да, после Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији, највише проблема има због константних напада на нашу Цркву у Црној Гори. – Проблем је озбиљан, јер су евидентна настојања да се Црква кроји по мери овосветских интереса власти, а не да се поштује уставно начело одвојености Цркве од државе и право на слободу вероисповести. Атаци су дуготрајни и различити. Прво смо проглашени за ”окупаторску Цркву”, а сада имамо катастрофалан садржај Предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Проблем је у томе што то није закон којим се на модеран и демократски начин уређује начин остваривања и заштита права на слободу вероисповести него је то, заправо, закон против Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Тако је препознат у јавности. На делу је покушај правне ликвидације стечених црквених правних субјективитета да би се, потом, од стране државе извршило одузимање храмова и остале непокретне црквене имовине из периода до 1918. г. Одавно трпимо разне притиске, а они су се, поред осталог, огледали и у шиканирању нашег свештенства без црногорског држављанства у погледу боравишних дозвола. Наши свештеници и монаси лакше добијају дозволу за боравак у Канади, него у Црној Гори коју је родила Митрополија црногорско-приморска. Кажу моћници да су све успели и да је остало да ”реше црквено питање” неком политичком аутокефалијом која са канонским предањем Цркве нема никакве везе. Е, па неће моћи! Како ће се све то завршити? – Бог зна, али знамо да све што долази на Цркву споља, без обзира колико је тешко, увек, у коначном изразу, буде позитивно и благословено. То је потврђено свеукупном црквеном историјом. Велики је благослов што су наши епископи, а има их пет у Црној Гори, јединствени под омофором нашег Патријарха, а око њих је свештенство, монаштво и верни народ. И нашој генерацији је велики благослов што смо у прилици и да кренимо, али и да посведочимо веру и верност Христу и Цркви Његовој. Властодршци морају да схвате да могу против свега или свакога, али тешко могу против Бога и Светог Василија. Молимо се Богу да се они врате на прави пут и да не насрћу на оно што је Божје, јер им то не припада. Ми знамо ону еванђелску реч утехе да ће се спасити ко претрпи до краја. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Радио Светигора

Сергеј Н. Булгаков Икона и иконопоштовање: догматски оглед Монографија оца Сергеја Н. Булгакова о икони и иконопоштовању je први озбиљан рад на ту тему након више од хиљаду година. А и у многим аспектима он представља још увек најзначајније догматско истраживање овог богословског проблема. Булгаковљева књига Икона и иконопоштовање је, стога, обавезна лектира за свакога кога занима питање иконопоштовања у Цркви. https://otacnik.blogspot.rs/2017/10/blog-post_31.html *** Сергеј С. Аверинцев Хришћанство у ХХ веку Сергеј С. Аверинцев, водећи православни интелектуалац нашег доба, успео је да крајње сажето, прегледно, прецизно и јасно представи хришћанство 20. столећа. Носећи део књиге „Хришћанство у ХХ веку“ написан је академски честито али не и досадно, јасно али не и упрошћено, са многим уопштавањима али не и непрецизностима... док други део књиге садржи доиста праве бисере савремене хришћанске књижевности – избор најрепрезентативнијих духовних беседа и песама Сергеја Сергејевича. https://otacnik.blogspot.rs/2017/10/blog-post.html *** Владимир Коларић Хришћанство и филм Ова књига представља зборник мојих текстова на широко постављену тему односа хришћанства и филма, односно на који начин филм као уметност и медиј може да „изрази“ или „посредује“ хришћанско искуство Бога, човека и света. Моји одговори, као што ће се видети, нису једнозначни. Текстови су писани у распону од готово једне деценије и одразу трагања које има колико интелектуалну и теоријску, толико и егзистенцијалну мотивацију. У том смислу, текст који отвара књигу је мој први теоријски, научни рад који сам уопште написао, и он покреће она питања о уметности и филму којима сам наставио да се бавим у континуитету, и даље ћу се бавити. (Из Предговора аутора) https://otacnik.blogspot.rs/2017/08/blog-post.html

Уложен је велики труд и рад и најпре желимо да захвалимо нашем члану Поука, веома стрпљивом и посвећеном програмеру @WiseMan , као и нашем техничком уреднику за сервере Мирославу. Шта је ново? На првом месту нови дизајн, нова пријавна страница, са прелепим сликама наше уреднице Данијеле Олуић Нови изгледи профила и страница Нове опције за постављање блогова, догађајâ, претрага YouTuba i gif-ова, прављење страницâ, групâ, фото-албумâ, постављање производа у нашој продавници итд... Нова опција РЕАКЦИЈЕ на објаве Мулти-чет са члановима сајта Прилагођен дизајн за мобилне телефоне и таблете Уједно, позивамо уреднике епархијских сајтова, црквених општина и манастира да направе своје званичне профиле и странице, где могу да објављују најновије вести и догађаје. Могу да затраже и потвду званичних профилâ На крају, урадили смо и апликацију за андроид телефоне, тренутно је у бета фази https://play.google.com/store/apps/details?id=com.crkva.Timeline Препоручите вашим пријатељима и видимо се и на нашем новом сајту Црква.нет www.crkva.net

Чини се да у православним породицама, нема и не може бити сукоба и још више развода. Али чак и на састанцима свештенства пре неколико година Патријарх Алексије је с болом говорио о распадима православних бракова и бракова свештеника. Архимандрита Тихона (Шевкунов), игумана Сретењског манастира и ректора Богословије, овај проблем не може а да не брине, с обзиром да за време студија богословије већина његових студената ствара породицу. Како сачувати будуће свештенике од грешака? Зашто човек раставља оно што Бог саставља? У целини, хришћанске породице наравно, су стабилније него нецрквене породице. Имамо међу парохијанима разводе - што је редак феномен, иако у Сретењски манастир долази око хиљаду људи, и у великој мери су то млади људи и људи средњих година. Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава? Зашто се распадају бракови хришћана Први и општи узрок – уживање у свим чарима живота. Вулгарни циљ хедониста - "узети све од живота", то је, ако не главни, онда у великој мери одређујући разлог, исто је и међу црквеним људима. Постајемо све више и више себични. Ово је свакако важно и за нас, за свештенство. Други разлог: православци, о којима сад и говоримо, једноставно нису научили шта је хришћански брак. И примери срећних, дугорочних, у високом смислу одговорних супружника у браку су ретки. Али супротних примера - беспомоћности самих супружника, рођака, исповедника пред распадом породица – има колико хоћете. На крају, развод, као обична варијанта бежања од породичне кризе, постаје прихватљиво решење. Развод можда није пожељан исход, али се доживаљава као реална варијанта чак и за младе људе, који су тек почели да разматрају брак. Срећне, јаке хришћанске породице наших родитеља и пријатеља саме по себи треба да науче адолесценте породичном животу, и представљају вредне примере за учење и подражвање. Сваки од тих бракова, посебно данас, заиста је наша заједничка црквена имовина. Није ни потребно коментарисати то што деца уче на примерима већине тренутних дисфункционалних породица. У Русији у 2012. години на хиљаду бракова долазило је осамдесет развода. Постоје горки примери православаца који заправо живе са две породице. Овде морамо поменути још један разлог који доприноси хлађењу духовног живота, а посебно колапсу хришћанских бракова. Ради се о лажном односу према исповеди. Многи људи у цркви данас су уверени да ће им све бити опроштено, ма шта да учине. Чак и чинивши смртни грех, човек је унапред сигуран: Отац ће све опростити и грех ће нестати. Постоји у ствари дисторзија самих темеља духовног живота: мекоћу свештеника човек доживљава као охрабрење за грех. Хришћанин мора да се покаје Данас често говоре да су епитимије, изопштење од Светог Причешћа, неефикасне и беспотребне чак и када се ради о оцрковљеним људима. Ја се не слажем са тим. Епитимија је потребна у духовном животу. На томе је, узгред, инсистирао још и патријарх Пимен - он је пре више од тридесет година позвао свештенике да не буду као они које су у старој Русији називали "потаковницима" - свештеницима који су својом лажном снисходљивошћу били попустљиви према греху. У псалтиру, цар Давид нас упозорава Светим Духом: "Господ ће поломити кости човеку који воли да ужива." Свештеник неприметно може да се претворити у човека који воли да угађа другима. Ово, наравно, не значи да треба да будемо крути ригористи: корак напред - може, корак назад - метак. Поготово се то тиче сфере породичних односа, која је можда најделикатнија и најсуптилнија тема у пастирској пракси, што захтева мудрост, време и бригу. Ипак, у другу крајност не треба упадати. Хришћанин мора да се каје и поправља, уместо да просто пролази кроз формалност анулирања својих грехова. Зарад добробити покајника, после озбиљног духовног преступа као неминовна последица треба да следи казна. И то није озлоглашени "легалистички" приступ. Подсетимо се шта значи словенска реч "казна"? Не преводи се као "грдња‟ већ као "учење". Дакле, таквом поуком, наравно у неким случајевима то може бити и потпуно помиловање у истом тренутку, уколико свештеник одговорно види у том свом пастирском решењу корист за хришћана. Родитељи не знају како њихова деца живе Још један нови проблем у изградњи породичног живота - за мене, признајем, неочекивани - али можда највише подмукли: родитељи не знају како њихова деца живе. И, сходно томе, не могу на време да утичу на њих. И то није само дежурна брига. Пре неколико година, док сам радио у програму за борбу против конзумирања алкохола од стране деце и тинејџера, доста сам комуницирао са ученицима из средњих и старијих разреда. Тада сам јасно схватио да родитељи у дословном смислу, немају појма чиме се баве њихова деца. У контексту тренутног разговора о породици, оставићу по страни чак и то да наизглед сасвим имућна девојка, кћер истих таквих родитеља, може скоро сваки дан безбрижно, а да мама и тата не примете, пије алкохолне коктеле, пиво и вино (!): Родитељима није стало до деце. Формално дете иде у школу, код приватног учитеља, на разне секције, а начина да се сакрије мирис алкохола има на претек. Многобројност овог феномена је видљива, јер према подацима Роспотребнадзора од пре четири године у Русији је на дневном нивоу конзумирало алкохол 33% дечака и 20% девојчица, почевши од старости од тринаест година. Што се тиче наше теме - питања брака и посебно будућности брака, морамо да кажемо да многа деца почињу да живе "одраслим" животом са тринаест или четрнаест година, уз потпуно и блажено незнање родитеља. Нажалост, ово није претеривање. Статистика о овоме прилично пуно говори. Као и то да деца у 4. разреду средње школе мењају много партнера, што је просто застрашујућа констатација. Медицински специјалисти појашњавају да у овом случају под речју "много" не мисле на једноцифрене, већ на двоцифрене бројке. Као резултат тога, ови млади мушкарци и жене једноставно нису у стању да створе породицу. И ето, долази код свештеника на исповест, рецимо, млада жена и јеца од сопствене беспомоћности: "Волим свог мужа, али ја не могу да будем само са њим!" Навика, стечена у тинејџерском добу, а везана за психу и физиологију изузетно се тешко превазилази. "Зле навике горе су од демона", - упозорио нас један од древних отаца. Породична срећа је разнолика Чини се да је Свети Игњатије Брјанчанинов (а то је средина XIX века), горко сетовао што су се за годину дана у Црноморској епархији десила два развода. Имајући у виду да је то страшан пад хришћанских морала, светитељ је подсетио да је то изненадило чак и епископе, који за време свог дугорочног управљања нису никада видели развод. Данас, према статистици, 80% младих породица разводи се у првих пет година након склапања брака. Наравно, то не значи да су раније све породице биле потпуно срећне. Али људи који су живели дуго у браку, схватили су да је брачна срећа различита: постоји "млада" срећа и срећа стрпљења и дугорочности, у највишем смислу те речи - јединог живота. Развод је однедавно систематична појава. А да не помињемо предреволуционарно време. Тада нису постојала широм отворена врата развода, који је увек при руци. Уопште је православцима причињавало јако велики психолошки напор да се одлуче на уништење брака. Данас је неопходно тражити црквене начине да се реши овај проблем - да се припреме људи за брак, да се породицама помогне да се не распадну, духовно се одупирати себичности, хедонизаму, попустљивости и равнодушности према греху, и да епископи и свештеници размисле како да поделе пастирско искуство, баш као што се то систематски и обавезно ради у медицини. Не очајавајмо! А ипак, хвала Богу, већина наших младих парохијана и студената са Богословије су изненађујуће чисти младићи! Све у свему, и родитељи и ми смо у стању да им пренесемо идеју чистоће пре брака, као и о православном браку као свеобухватном и одговорном радосном догађају који открива много, посебно у духовном животу хришћанина. Недавно код нас у богословији, месец и по дана пре божићног поста, један ученик је дошао по благослов Његове Светости Патријарха на рукоположење у ђаконство. Овај младић се оженио пре само недељу дана, и он и његова супруга су један изузетно леп, срећан и заљубљен пар. Пошто након рукоположења, ђакон мора да служи литургију свакодневно током четрдесет дана (а то је време строгог поста), па га потом очекује и четрдесет дана божићног поста, ја сам предложио младићу да мало одложимо његово рукоположење. Али он је одмах почео понизно и искрено да ме моли да га свеједно одмах рукоположим и још ми је рекао да му је служба у Престолу Божијем најдражи сан, који ни на један начин не представља препреку његовом новом брачном животу. Такви светли и лепи примери истинске чистоће живота данашњих младих хришћана, срећом, нису реткост. Немојмо очајавати! Архимандрит Тихон (Шевкунов) http://www.pravoslavie.ru/srpska/106747.htm