Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'св.'.
-
Скоро све што постоји у нама (треба исправити). Грех воли пуну власт. Ако у срцу постоји љубави за њега, онда већ осваја цело срце и свег човека покрива својом злом и штетном силом. За грешног човека и човечанство се може исто рећи: „Од пете до главе нема ништа здрава“ (Исаија, 1,6). У ово ће се свако лако уверити ако продре унутар грешног срца. Тамо ће видети у корену семе зла, видеће основне побуде за грех, као и то у чему се испољава (показује). Семе сваког моралног зла је самољубље. Оно је на самом дну срца. Човек би према назначењу своме требало да заборавља на себе у свом животу и делатности – требало би да живи само за Бога и људе. Освећујући своју делатност њеним узношењем, као благодарне жртве, Богу Спаситељу, требало би да је сву употреби на корист ближњих и да њима даје све шта год да добије од Штедродавца Бога. Једно овде не бива без другог: не може се волети Бог без љубави према ближњима, нити се ближњи могу волети без љубави према Богу, – исто као што и волећи Бога и ближње није могуће не жртвовати себе слави Божјој и благу ближњих. Али када се човек мишљу, срцем и жељом окреће од Бога, а тиме и од ближњих, онда се природно зауставља само на себи, – себе поставља за средиште према коме све усмерава, не штедећи ни Божанске уставе (законе), ни добро ближњих. Ето корена греха! Ето семена свег моралног зла! Дубоко се оно крије у унутрашњости срца. Али ширећи се и смештајући се све ближе површини срца, ово семе из њега ниче у три облика, као у виду три стабла испуњена његовом силом, његовим животом: каосамоузношење, користољубље и љубав према уживањима. Прво приморава човека да говори у срцу своме: „Ко је као ја?“ ; друго: „Свиме хоћу да завладам!“; треће: „Желим да живим ради свог задовољства!“ „Које као ја!?“ Која душа није у себи осећала овакав покрет? Да се узносе мислено над другима могу не само они који су природно надарени високим савршенствима, или су својим трудом успели да учине нешто важно и општекорисно. Самоузношење је присутно у свим узрастима, звањима и стањима; оно прати човека кроз све умне и моралне степене усавршавања; оно се не покорава никаквим спољашњим односима, и макар да човек живи сам, непознат и далек за друге, он је увек и свуда отворен за искушење – преузношење. Откако је у срце примио прво ласкање змије: „Бићете као богови“, од тада је почео да се уздиже над свима, као Бог, почео је да се издиже изнад оне црте на коју су га поставили природа и друштво, ово је општа болест свих и сваког. Чини се, шта има ту опасно кад уживам у мисли да сам изнад једног, другог, трећег? Али погледајте само колико зла и мрачних побуда произилази из ове безначајне за нас мисли! Онај који се мишљу и срцем узноси над свима, ако и предузима нешто, чини то не према гласу разума и савести, не према саветима мудрих, или према речи Божјој, већ према својим схватањима, зато што он тако жели: он је својевољан; – ако остварује започето, све очекује само од себе: он је самоуверен, сапоуздан; када оствари, све приписује себи, те је зато охол, горд, себичан, незахвалан; постављајући се према другима, жели да се свуда и у свему испуњава његова воља, да се све покреће на његов миг руком: он је властољубив и склон насиљу; постављајући друге у однос према себи, он не може да трпи њихов утицај, ма колико скроман био: презрив је и непокоран; наилазећи на кршење своје воље постаје бесан, када га увреде, постаје осветољубив; жуди за чашћу и славом, када има снажан карактер; лицемеран је и сујетан када је слабе душе, дрзак, својеглав, охол, склон свађама, када је низак. Ето у каквим се видовима јавља самоузношење, ето колико грешних покрета дугује њему за своје постојање! Једва да постоји неко ко може себе да не изобличава због овог или оног. „Хоћу да све буде моје“, помишља користољубиви – и ето друге гране коренитог моралног зла. Најприметније се показује овде дух самољубља. Оно, као само лично, овде делује: користољубивац неће рећи ни речи, начинити ни корак, ни покрет, а да за њега одатле не проистиче некаква корист. Тако је код њега све прорачунато, тако је све уређено, све се тако одвија да и време, и место, и ствари, и лица – све што додирује његова рука и мисао – носи у његову ризницу себи сродан данак. Лична корист, интерес – то је основна опруга која свуда и свагда доводи до брзог кретања читаво његово биће, и после њеног активирања он је спреман да све претвори у средство за своје циљеве: тражиће највише степене достојанства и части, ако му то доноси корист, узеће и најтежу дужност, само ако од тога има већу добит од других, определиће се за све послове, неће ни јести, ни пити, само да стекне своју корист. Он је или користољубив, или грамзив, или шкрт, и тек под јаким утицајем сујете може да воли величанственост и раскошност. Његова својина му је дража од самог себе, од људи и Божанских правила. Душа његова као да је прогутана стварима и не живи свој живот, већ живот ствари. Ето силе и области друге гране злог семена – самољубља! И ко нема некаквих ствари с којима му је толико болно да се растане као да губи само срце, као да се растаје са срећом? „Желим да живим ради свог задовољства“, говори заробљеник плоти и живи ради свог задовољства. Душа му се губи у телу и чулима. О небу, духовним потребама, о захтевима савести и дуга он не размишља, не жели и чак не може да размишља (Римљ., 8,7). Њему су познате само различите врсте уживања; једино с њима он и уме да се опходи, говори о њима и размишља. Колико је блага на земљи, колико потреба у његовом телу, колико области пуних задовољстава за онога ко се предао чулности, и за сваку од њих се код њега ствара посебна наклоност. Отуд – сластољубље, прождрљивост, размаженост, кицоштво, лењост, разблудност – наклоности чија је снага једнака снази закона природе који гуши слободу. Ако буде удовољавао укусу, – постаје сластољубац; игра боја ће га научити кицоштву, разноврсност звукова – многословљу; потреба за храном води преједању; потреба за самоочувањем – лењости; друге потребе – разблудности. Будући у живој вези с природом преко тела, онај ко је душевно предан телу пије из ње задовољства кроз онолико канала колико тело његово има одвода, а заједно са уживањима он усисава у себе и исконски дух природе – дух механичког присилног деловања. Стога, што неко више има уживања, то је тешњи круг његове слободе, а ко је предан свим уживањима, тај је, може се рећи, потпуно поробљен оковима плоти. Félix Bracquemond – Les Fleurs du Mal Ето како се шири у нама зло од малог, скоро неприметног семена. На дну срца, како смо приметили, лежи семе зла – самољубље; из њега излазе три огранка зла пуна његове силе – три његова вида: самоузношење, користољубивост, чулност, а ова три рађају већ небројено мноштво страсти и порочних склоности; као што се на дрвету главно стабло разгранава на мноштво грана и огранака, тако се и у нама образује цело дрво зла које, пустивши корен у срцу, излази напоље и покрива све што нас окружује. Може се рећи да овакво дрво постоји у свакоме чије срце макар и мало воли грех, – само с том разликом што се код једнога потпуније открива једна, а код другог друга његова страна. Који је разлог што га ми углавном не примећујемо у себи и често држимо у мислима или у слуху, и не стидећи се говоримо: „Па шта сам то урадио? Шта је ту лоше? Узрок овоме је веома природан, и он је нови пород греха који у нама живи.“ Не примећујемо зато што не можемо. То нам не дозвољава грех: он је веома лукав и опрезан. Непокривено дрво зла које смо насликали могло би, приказавши се пред очима ума, да одбије од себе свакога; зато се оно одева у лишће да би прикрило своју ругобу, и прикрива је тако да душа у којој расте ово дрво не може да уочи не само корен и стабло, већ ни гране. Ова одећа од лишћа су у ствари расејаност и многобрижност.Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижни нема ни тренутак слободан. Један не може, други нема када – да примети оно што се дешава унутра. Одмах након буђења из сна њихова душа одмах излази напоље, и код првога одлази у свет маштања, а код другог се погружава у море тобоже потребних послова. Садашњост за њих не постоји, што у ствари и карактерише сву њихову делатност. Један радије живи у свету који је сам створио, а стварног се дотиче само делимично, случајно, површно; други је и мишљу и срцем сав у будућности. Сваки посао жури да заврши што је могуће пре, да би приступио следећем; почиње други и већ жури ка трећем; садашњим су му заузете само руке, ноге, језик и остало, – а мисао му је сва устремљена у будућност. Како онда с таквим унутрашњим покретима да примети шта се крије у срцу? Али грех се не задовољава само овим покривачем од лишћа: кроз њега се још увек некако може продрети, лишће може померити ветар несрећа и унутрашњих потреса савести и разоткрити ружноћу греха који се испод њега крије: зато грех сам од себе ствара некакав непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у који спушта своје дрво с његовим лишћем. Овај покров се образује од незнања, безосећајности и небриге. Не знамо за опасност која нам прети, те је зато и не осећамо; не осећамо, стога се и предајемо безбрижности. И шта год да предузмемо да бисмо уразумили оваквог грешника, све је узалуд. Он је дубоко скривен у греху, као у мору. Ако производите изнад воде што јаче звуке можете – онај у води ништа неће чути. Ако покушате да покренете на било који начин лењивог грешника, он се нимало неће пореметити. Ако му опишете његово сопствено стање, он ће рећи: то нисам ја. Ако му предочите крајњу опасност од које није далеко, он ће вас уверавати да се то њега не тиче: ако га будите из сна, он се неће постидети да каже: ја радим. Толико је чврст покров којим грех скрива себе од очију онога киме господари! То је у општим цртама оно што морамо да изменимо код себе, то је широко поприште деловања у светом подвигу самоисправљања! Треба скинути покров са греха – истерати из душе безбрижност, безосећајност, самољубље, расејаност и многобрижност; потребно је одсећи његове гране – све порочне страсти и склоности; на крају треба ископати са самим кореном, истерати самољубивост самопожртвованошћу. То није нимало лак и једноставан посао! Греховна нечистота коју смо описали не покрива душу као прашина коју може да отресе лак покрет ветра. Не, она је продрла у само наше биће, срасла с њим у једну целину, постала његов део; зато је ослобађање од ње исто што и одсецање себе од себе, исто што и вађење ока, сечење руке. Уосталом, ова потешкоћа не треба да нас растужује, већ да нас побуђује на деловање. Онај који искрено жели спасење не гледа на препреке; оне га чине још бодријим, одлучним да приступи и ревносно отпочне спасоносно дело самоисправљања. Како се обавља ово дело? Од чега почети, како наставити, шта даље, који је развој уопште унутрашњег самоисправљања. Људско срце је дубоко; како сазнати шта се у њему дешава, а још више шта у њему треба да се дешава у случају одређених околности. Свако има свој карактер, своје расположење, своје страсти, склоности, навике. Свако, дакле, треба да има и свој развој унутрашњег самоисправљања; један за све није могуће утврдити. Самоисправљање није ствар хладног закључивања, већ живог и ревносног деловања које се одвија дубоко у срцу. Хришћанство је тајна не само у основи, већ и у додацима. Поступак његовог образовања у срцу је сличан путу кроз скривени и замршени подземни тунел. Ономе који се реши да ступи на тај пут ће рећи: ево пута, и он креће већ сам. „Ко се, дакле, може спасти“, рећи ће неко, сагледавајући све тешкоће самоисправљања? – Одговарамо одговором Спаситеља на слично питање: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“ (Матеј, 19, 25-26). Онај ко је решио да води хришћански живот кроз Св. Тајне добија благодат Духа која просвећује, укрепљује и теши. Пребивајући нераздвојно с њим, она га води за све време опасног земаљског странствовања на најпремудрији и најсмотренији начин. И ко се може надати да ће сам извршити исправљање свог срца? – Зар у овом светом делу може ико да очекује успех од помоћи човека и људског умећа? Чујте шта говори Господ: „И покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших: и даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашега, и даћу вам срие месно. И дух свој метнућу у вас“ (Језек. 36, 25-27). Све је од Господа. Њему и предајемо себе – изложићемо Његовом благодатном дејству себе као нечисту и ружну мешавину, да би од нас створио, као уметник и творац, – добре сасуде часне, – створења веома добра. Са своје стране ми можемо само да покажемо Богу искрену жељу за самоисправљањем и потпуну спремност да се покоримо његовим захтевима. Шта се дешава с оним кога посети благодат Господња, како га она води путем очишћења у стање чистоте и непорочности, то је Спаситељ приказао у причи о блудном сину. Најпре благодат поучава човека како да разоткрије и скине са себе покрове: јер како да приступи послу, ако не види шта треба да ради? Ово деловање скида с очију ума заслепљеност, срцу се враћа осећај, и воља се буди из успављујуће безбрижности. Уједно душа нехотице зауставља пажњу на себи и усредсређује се ка унутра: туга и страх, преносећи душу у загробни свет, пред престо суда, одвајају је од света и предочавају јој други, виши, вечни предмет. Обнажено дрво греха стоји сада пред очима ума грешника, у свој ругобној нагости, и сада већ – не као свој род – рађа самоосуђивање, покрива стидом, пали осудом и грижом савести. Зрак милосрђа Божјег у смиреној души рађа топлину умилења и измамљује потоке суза покајања; обилне непрестане сузе са самим кореном на крају избацују из срца цело дрво греха. Тако се све одвија. Човек сада стоји на чистој земљи непорочности и ревнује за свето благочешће. Кратко и лако изгледа самоисправљање када се опише; али није тако кратко, а још мање лако у стварности. Разнолике су наше потребе: разнолика су и заштитничка деловања благодати у нама: једнога она прима одмах у блажени мир, изоводи у област духа, гаји и милује (услађује); другога дугим тумарањем (странпутицама) искушава и после разноврсних странствовања одводи тамо, као уморног и намученог путника. „Јер иако у почетку води путем кривудавим, нагони га стегом на тјескобу и дрхтавицу, мучи га стегом својом док се не могне у њ поуздати, искушава га заповиједима својим, а на крају ће га привести правом путу и открити му своје тајне“ (Сир. 4,18,19,20). Пожуримо у овај благодатни мир, у место весеља духовног, у сама скривена недра Божанског деловања и освећења. Тешко је! Али шта има без тешкоћа? Откако је проклета за човека земља у делима својим, човек у зноју лица свога прибавља за себе благо телесно, а утолико пре духовно. Али зато колико је на крају утехе у задобијеном.„Жена кад рађа трпи муку“, али од радости због рођеног детета заборавља све пређашње муке (Јован. 16,21). „Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (Римљ. 8, 18), открити се и овде у духу, и тамо, у целом нашем бићу. И шта још нарочито може да нам послужи као утеха? То што труд самоисправљања није толико тежак у стварности како нам се то чини на први поглед. Он изгледа необухватан само са стране, само док га не започнемо. И овде, као и у обичним пословима све зависи од одушевљења с којим приступамо послу. Питајте било ког истински делатног човека о тежини посла и он ће вам рећи да његове послове могу да броје и мере само други, а за њега их нема, он их не примећује. Одушевљење, покрећући брзо све његове снаге, гута све немире, издиже га изнад свих препрека, и окружен непријатностима – он иде као по равном и широком путу. Исто је тако у делу спасења – тесан је пут ка царству, тешким се чини јарам Христов, али само дотле док смо ми још увек изван, док се премишљамо и промишљамо развој новог живота. Али када се створи у срцу спасоносна одлучност, она доноси и одушевљење за добро делање. Одушевљени следбеник Христов иде за Њим, радујући се и благосиљајући јарам од Њега примљен. Са стране ће видети његов труд, муку и срдитост, а он као пред Срцезналцем на глас пред свима исповеда да он и сви њему слични живе – „као незнани и познати, као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све посједују“ (2 Кор. 6,9-10). Питаћете где наћи такво одушевљење? Молићемо се и молитва вере ће спустити овај божански огањ. Молићемо се за одушевљење, за одлучност и буђење из греховног сна. „Јер нам је сада спасење ближе… Ноћ поодмаче, а дан се приближи“ (Римљ. 13,12). „Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2 Кор. 4, 6); „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога“ (Римљ. 15,13). Преузето из књиге „Живети за вечност – шта је духовни живот и како га стећи?“-
- 1
-
-
- срца
- исправљање
- (и још 3 )
-
Комдак Св. Цару Константину и Јелени по запису еп. Стефана Ластавице. Подржите рад и запратите youtube канал, хвала ?
-
-
ПУ "Лане Алексинац", приредба за Св. Ћирила и Методија
тема је објавио/ла ............. у Православни видео/аудио
Предшколска установа "Лане Алексинац". Приредба посвећена Св Ћирилу и Методију одржана 24. маја 2018. године. -
Христос воскресе! Хвала Владици Иринеју бачком на овоме. Слва Богу и на многаја љета! https://eparhijabacka.info/wp-content/uploads/2020/05/EP-BACKI-IRINEJ-O-PRICESCU-KORONA-2020.pdf Требало би првести на енглески, руски и француски јер је по свету је пуно наводно православних богослова који атакју на кашичицу и причешће из једне чаше. Ево на пример један од богослова Жан Клод Ларше на кога се позивају и многе Владике на Западу и у Русији. Он се већ оклизнуо када је подржавао рашчињеног Артемија, али види се да ни то није било случајно. The spiritual origin, nature, and meaning of the current pandemic. An interview with Jean-Claude Larchet by Orthodoxie.com – Orthodoxie.com ORTHODOXIE.COM -
Акатист св. Николају архиепископу мирликијском чудотворцу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Песме
Акатист светом оцу Николају у пдф формату.pdf Кондак 1. Бранитељу чудотворче, и сјајни христов угодниче, светитељу Николаје, славим те с љубављу, ти целом свету изливаш скупоцено миро милости и неисцрпно море чудеса, пошто имаш слободу пред Господом, избави ме од свих опасности, да бих ти клицао: Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Икос 1. Творац свеколике твари, провидевши плодоносну доброту твоје душе, свеблажени Николаје, показа тебе, земаљско биће, као анђела, и научи све да ти кличу овако: Радуј се, од утробе материнске очишћени! Радуј се, свестрано освећени! Радуј се, ти си рођењем својим родитеље задивио! Радуј се, ти си душевну силу одмах по рођењу свом пројавио! Радуј се, врте земље обећане! Радуј се, цвете божанствене саднице! Радуј се, добродетељна лозо винограда Христова! Радуј се, чудотворно дрво раја Исусова! Радуј се, крине рајског растиња! Радуј се, миро Христовог миомира! Радуј се, јер се тобом одгони ридање! Радуј се, јер се тобом доноси радовање! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 2. Видећи изливање твога мира, богомудри Николаје, душе се и тела наша просвећују, и ми распознајемо у теби чудесног живоносног мироточца: јер чудесима која се благодаћу Божјом изливају као вода, ти напајаш оне који са вером кличу к Богу: Алилуја! Икос 2. Несхватљиво знање о Светој тројици чинећи схватљивим, ти си, светитељу оче Николаје, био са светим Оцима у Никеји поборник исповедања православне вере, јер си исповедао да је Син раван, савечан и сапрестолан Оцу, а безумног си Арија изобличио. Тога ради верни се научише да ти кличу: Радуј се, велики стубе побожности! Радуј се, уточишни граде вернима! Радуј се, јака тврђаво православља! Радуј се, чесна носиљко и похвало Пресвете Тројице! Радуј се, јер си проповедао да је Син истог достојанства са Оцем! Радуј се, јер си полуделог Арија са Сабора светих отерао! Радуј се, оче, славна красото Отаца! Радуј се, премудра лепото свих богомудрих! Радуј се, огњених речи говорниче! Радуј се, јер се тобом вера утврђује! Радуј се, јер се тобом јерес обара! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 3. Силом даном ти с неба, богоносни оче Николаје, ти си отирао сваку сузу са лица тешких паћеника: гладнима си био хранитељ, онима на пучини морској изврсни крманош, болеснима исцељење, и сваковрсни помоћник свима онима који кличу к Богу: Алилуја! Икос 3. Заиста би требало, свети оче Николаје, да се теби пева песма с неба, а не са земље, јер ко је од људи у стању да искаже величину твоје светости? Али ми, љубављу твојом побеђивани, кличемо ти овако: Радуј се, узору оваца и пастира! Радуј се, свето очистилиште нарави! Радуј се, сместилиште великих врлина! Радуј се, чисто и чесно обиталиште светости! Радуј се, свесветли и свемили светилниче! Радуј се, златозарна и беспрекорна светлости! Радуј се, достојни сабеседниче Анђела! Радуј се, добри наставниче људи! Радуј се, правило побожне вере! Радуј се, обрашче кротости духовне! Радуј се, јер се тобом од телесних страсти избављамо! Радуј се, јер се тобом духовних сласти испуњујемо! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 4. Бура недоумице смућује ми ум: на који начин да достојно опевам чудеса твоја, блажени Николаје? јер их нико не може набројати, макар имао многе језике и говорио њима. Али ми, Богу који се у теби дивно прославља, усуђујемо се клицати: Алилуја! Икос 4. И ближњи и даљњи, богомудри Николаје, чуше величину чудеса твојих, како на лаким крилима благодати притичеш онима што су у невољама и брзо избављаш оне који ти вапију овако: Радуј се, избављење од туге! Радуј се, даваоче благодати! Радуј се, прогонитељу неочекиваних зала! Радуј се, засадитељу жељених добара! Радуј се, брзи утешитељу оних што су у опасности! Радуј се, страшни казнитељу оних што неправду чине! Радуј се, пучино чудеса, Богом разливена! Радуј се, таблице закона Христова, Богом написана! Радуј се, снажно подизање оних што падају! Радуј се, истинска чврстино оних што стоје! Радуј се, јер се тобом свака обмана обелодањује! Радуј се, јер се тобом свака истина збива! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 5. Јавио си се, свети чудотворче Николаје, као Богом вођена звезда која показује пут онима који се некада за време пловидбе налажаху у опасности на мору, и да им ти ниси притекао у помоћ када су те призивали, њих би брзо снашла смрт. Ти си тада запретио демонима који су бестидно летели и хтели да потопе лађу, и одагнао их, а верне, спасаване тобом, научио си да кличу Богу: Алилуја! Икос 5. Девојке, због сиромаштва свог припремљене на недостојну удадбу, видеше твоје велико милосрђе к ништима, преблажени оче Николаје, када ти старом родитељу њиховом ноћу тајно убаци три завежљаја злата, избављајући на тај начин и њега и његове кћери од пада у грех. Тога ради чујеш од свих ово: Радуј се, ризнице превелике милости! Радуј се, сасуде промишљања о људима! Радуј се, храно и опорављење оних који прибегавају теби! Радуј се, непоједиви хлебе гладних! Радуј се, Богом дано богатство оних што бедно живе на земљи ! Радуј се, брзо уздизање убогих! Радуј се, магновено услишење ништих! Радуј се, пријатно старање о тужнима! Радуј се, непорочни удомитељу трију девојака! Радуј се, усрдни чувару чистоте! Радуј се, надо безнадежних! Радуј се, насладо целог света! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 6. Преблажени Николаје, сав свет проповеда тебе брзог помоћника у бедама: јер често пута зачас притичеш и помажеш онима што сувим путују или морем плове, уједно спасавајући од зала све који кличу к Богу: Алилуја! Икос 6. Имао си светлост живота, добри пастиру Николаје, носећи избављење неправедно на смрт осуђеним војводама који су те призивали, јер си се убрзо јавио цару у сну, уплашио га, и наредио му да војводе пусти неповређене. Тога ради ми ти заједно са њима благодарно кличемо: Радуј се, помоћниче оних који те усрдно призивају! Радуј се, избавитељу од неправедног убијања! Радуј се, ти који чуваш од варљивих клевета! Радуј се, разрушитељу неправедних намера! Радуј се, ти који кидаш лаж као паучину! Радуј се, ти што славно уздижеш истину! Радуј се, разрешење невиних од уза! Радуј се, оживљење мртваца! Радуј се, заточниче правде! Радуј се, помрачитељу неправде! Радуј се, јер су тобом невини избављени од мача! Радуј се, јер се тобом науживаше светлости! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 7. Желећи да растераш богохулни смрад јеретички, ти си се, Николаје, јавио као миро, ваистину миомирисно и тајанствено: људе Мирликијске напасао си, и сав свет благодатним миром испунио си, отерај стога и од нас богомрски смрад греха, да бисмо благопријатно клицали Богу: Алилуја! Икос 7. Свети оче Николаје, ми те сматрамо за новога Ноја крманоша спасоносног ковчега, који својим крмањењем разгониш буру свих тешкоћа и доносиш божанствену тишину онима који ти кличу овако: Радуј се, тихо пристаниште витланих буром! Радуј се, познато спасилиште дављеника! Радуј се, добри крманошу оних што плове пучинама! Радуј се, заустављачу морских бура! Радуј се, избавитељу оних што су у олујама! Радуј се, загревање оних што су у мразевима! Радуј се, сијање што мрак туге разгониш! Радуј се, светило што све крајеве земље просвећује! Радуј се, избавитељу људи из бездана греха ! Радуј се, бацатељу Сатане у понор пакла! Радуј се, јер тобом смело призивамо бездну милосрћа Божија! Радуј се, јер тобом избављени од потопа гнева, ми налазимо мир с Богом! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 8. Свештени храм твој, блажени Николаје, показа се као необично чудо онима који прибјегавају к теби, јер приносећи у њему и малу молитву, добијамо исцељење великих недуга, ако само наду по Богу положимо на тебе, са вером кличући: Алилуја! Икос 8. Ваистину си сав помоћник свима, богоносни Николаје и сабрао си уједно све који прибегавају к теби, као ослободилац, хранитељ и брзи лекар свима земнороднима, подстичући све на похвалу, да кличу к теби овако: Радуј се, изворе свих исцељења! Радуј се, помоћниче онима што горко страдају! Радуј се, лучо што сијаш онима који лутају у ноћи греха! Радуј се, небодана росо онима што су у врелини трудова! Радуј се, даваоче благоустројења потребитима! Радуј се, уготовитељу изобиља онима који ишту! Радуј се, ти који често пута предухитрујеш молитвено искање! Радуј се, ти што старим сединама снагу обнављаш! Радуј се, изобличитељу многих скретања са пута истине ! Радуј се, верни служитељу Божјих тајни! Радуј се, јер тобом завист потиремо! Радуј се, јер тобом добро живљење остварујемо! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 9. Све болести укроти, велики наш помоћниче Николаје, дајући нам благодатне лекове, који ублажују душе наше и веселе срца свих који усрдно прибегавају к помоћи твојој, а Богу кличемо: Алилуја! Икос 9. Празноумне красноречивце безбожника видимо посрамљене тобом, богомудри оче Николаје, јер си победио Арија богохулника који раздељује Божанство, и Савелија који меша Свету Тројицу, а нас си утврдио у Православљу. Тога ради кличемо ти овако: Радуј се, штите који штитиш благочешће! Радуј се, мачу који сечеш злочешће! Радуј се, учитељу божанских заповести! Радуј се, погубитељу богопротивних учења! Радуј се, Богом утврђена лествице, којом узлазимо на небо! Радуј се, богоздани покрове којим се многи покривају! Радуј се, ти који си речима својим умудрио немудре! Радуј се, ти који си својом нарави покренуо лењивце! Радуј се, неугасива светлости заповести Божјих! Радуј се, пресветла лучо уредби Господњих! Радуј се, јер су твојим учењем разбијају главе јеретика! Радуј се, јер се тобом верни удостојавају славе! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 10. Желећи да душу спасеш, ти си оче наш Николаје тело своје заиста потчинио духу, јер си ћутању, војевању с помислима и делању додао богомислије, а богомислијем си стекао савршени разум, помоћу кога си неустрашиво разговарао са Богом и Анђелима, свагда кличући: Алилуја! Икос 10. Преблажени оче, ти си тврђава онима који славе чудеса твоја и свима који прибегавају заштити твојој. Стога и нас убоге у врлинама ослободи од сиромаштва, напасти, недуга и разних невоља, нас који ти с љубављу кличемо: Радуј се, ти који избављаш од вечног убоштва! Радуј се, ти који дајеш богатство непропадиво! Радуј се, непокварљиво јело гладнима правде! Радуј се, неисцрпно пиће жеднима живота! Радуј се, ти који од метежа и рата чуваш ! Радуј се, ти који од уза и ропства ослобађаш! Радуј се, преславни заштитниче у бедама! Радуј се, превелики покровитељу у искушењима! Радуј се, избавитељу многих од пропасти! Радуј се, ти који си безброј њих сачувао неповређенима! Радуј се, јер тобом грешници љуту смрт избегавају! Радуј се, јер тобом покајници живот вечни добијају! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 11. Преблажени Николаје, ти си умом, речју и делом славио Пресвету Тројицу више него други, јер си врло брижљивим проучавањем објаснио православне догмате, учећи нас вером, надом и љубављу да у Тројици Једноме Богу кличемо: Алилуја! Икос 11. У мраку живота ми видимо тебе, Богом изабрани оче Николаје, као неугасиву светозарну буктињу, јер ти са невештаственим светлостима анђелским разговараш о несазданој Светлости Тројичној, а душе верних просвећујеш и оне ти кличу: Радуј се, блистање Тросунчане Светлости! Радуј се, звездо данице Незалазног Сунца! Радуј се, свећо, божанским пламеном запаљена! Радуј се, јер си угасио демонски пламен безбожија! Радуј се, светла проповеди правоверја! Радуј се, блиставо сијање еванђелске светлости! Радуј се, муњо која јереси сажижеш! Радуј се, громе који саблазнитеље плашиш! Радуј се, истинског разума научитељу! Радуј се, тајанственог ума изјаснитељу! Радуј се, јер се тобом уништи поклоњење твари! Радуј се, јер се тобом научисмо клањати Творцу у Тројици! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 12. Свесни благодати дане ти од Бога, ми радосно празнујемо твој спомен, преславни оче Николаје и свом душом прибегавамо к чудесној заштити твојој, а пошто преславна дела твоја нисмо у стању избројати, јер их је много као песка на мору и звезда на небу, ми у недоумици кличемо: Алилуја! Икос 12. Опевајући твоја чудеса, ми те славимо, свеславни Николаје, јер се у теби дивно прослави Бог, прослављен у тројици. Али, иако ти, чудотворче свети, од душе приносимо премноге песме и похвале, ипак је то ништа према дару чудеса твојих, којима дивећи се, кличемо к теби: Радуј се, служитељу Цара над царевима и Господара над господарима! Радуј се, сажитељу Небеских Служитеља Његових! Радуј се, верним царевима помоћи! Радуј се, поносе рода хришћанског! Радуј се, имењаче победе! Радуј се, венценошче знаменити! Радуј се, огледало свих врлина! Радуј се, тврди грудобране свих који прибегавају к теби! Радуј се, сва надо наша по Богу и Богородици! Радуј се, тела наших здравље и душа наших спасење! Радуј се, јер се тобом ослобађамо од вечне смрти! Радуј се, јер се тобом удостојавамо вечног живота! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 13. О, пресвети и пречудни оче Николаје, утехо свих који су у невољама, прими овај наш принос, и умоли Господа да нас твојим благопријатним посредовањем избави од пакла, да бисмо с тобом певали: Алилуја. (Трипут) Икос 1. Творац свеколике твари, провидевши плодоносну доброту твоје душе, свеблажени Николаје, показа тебе, земаљско биће, као анђела, и научи све да ти кличу овако: Радуј се, од утробе материнске очишћени! Радуј се, свестрано освећени! Радуј се, ти си рођењем својим родитеље задивио! Радуј се, ти си душевну силу одмах по рођењу свом пројавио! Радуј се, врте земље обећане! Радуј се, цвете божанствене саднице! Радуј се, добродетељна лозо винограда Христова! Радуј се, чудотворно дрво раја Исусова! Радуј се, крине рајског растиња! Радуј се, миро Христовог миомира! Радуј се, јер се тобом одгони ридање! Радуј се, јер се тобом доноси радовање! Радуј се, Николаје, велики чудотворче! Кондак 1. Бранитељу чудотворче, и сјајни Христов угодниче, светитељу Николаје, славим те с љубављу, ти целом свету изливаш скупоцено миро милости и неисцрпно море чудеса, пошто имаш слободу пред Господом, избави ме од свих опасности, да бих ти клицао: Радуј се, Николаје, велики чудотворче! *** Молитва прва светом Николају О, свехвални и свечесни архијереју, велики чудотворче, светитељу Христов оче Николаје, Божји човече и верни слуго, жељено биће, сасуде изабрани, чврсти стубе Цркве, пресјајни светилниче, звездо која обасјаваш и осветљаваш сву васељену. Ти си праведник, узрастао си као палма посађена у дворима Господа свог, живео си у граду Миру, миром си замирисао и изливаш непресушно миро благодати Божје. Својим путовањем, пресвети оче, море си осветио, када многочудотворне мошти твоје путоваху у град Бари, да од истока до запада славе име господње. О, прекрасни и предивни чудотворче, брзи помоћниче, усрдни заштитниче, предобри пастиру који духовно стадо спасаваш од разноврсних опасности, тебе прослављамо и тебе величамо као наду свих хришћана, извор чудеса, покровитеља верних, премудрог учитеља, хранитеља гладних, радост уплаканих, одећу нагих, лекара болесних, крманоша морепловцима, ослободитеља сужњима, старатеља и заштитника удовица и сиротих, чувара целомудрија, кротког васпитача деце, окрепљење стараца, наставника постника, одмор трудбеника, изобилно богатство ништих и убогих. Услиши нас који ти се молимо и под окриље твоје прибегавамо, заузми се за нас пред Вишњим, и својим богопријатним молитвама измоли нам све што је корисно по спасење душа и тела наших. Помоћу твојом сачувај од сваке невоље свету обитељ ову, сваки град и село, и сваку хришћанску земљу, и људе што у њима живе, јер знамо, знамо да молитва праведнога може много помоћи на добро, а после преблагословене Дјеве Марије ми тебе праведника имамо као заступника пред свемилостивим Богом, и твоме усрдном посредништву и заступништву смирено прибегавамо . Преблаги оче, ти нас, као будни и добри пастир, сачувај од свих непријатеља, погибије, земљотреса, града, глади, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца. И у свим нашим опасностима и невољама пружај нам руку помоћи, и отвори нам врата милосрђа Божјег, јер смо због мноштва неправди наших недостојни гледати висину небеску, оковани смо оковима греха, те никада не сатворисмо вољу Створитеља нашег, нити одржасмо заповести Његове. Тога ради преклањамо пред Творцем нашим колена скрушеног и смиреног срца нашег, и просимо твоје очинско посредовање пред Њим, помози нам, угодниче Божји, да не изгинемо са безакоњима нашим, избави нас од сваког зла и од сваке напасти, упути ум наш, и укрепи срце наше у правој вери, да бисмо твојим посредовањем и заузимањем остали непотамањени ни ранама, ни опасностима, ни помором, нити икаквим гневом Саздатеља нашег. И да тако у миру проживимо овдашњи живот, и удостојимо се видети добра на земљи живих, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици слављеног и обожаваног Бога, сада и увек и кроза све векове, Амин. Молитва друга светом Николају О, свесвети Николаје, прекрасни угодниче Господњи, наш усрдни заступниче, и свуда у невољама брзи помоћниче, помози мени грешном и утученом у овом садашњем животу, умоли Господа Бога да ми опрости све грехе моје које од младости своје починих у целом животу мом, делом, речју, мишљу и свим чулима својим, и при исходу душе моје помози мени кукавном, умоли Господа Бога, Саздатеља свих твари, да ме избави ваздушних митарстава и вечних мука, како бих свагда прослављао Оца и Сина и Светога Духа, и твоје милостиво посредовање, сада и увек и кроза све векове. Амин. Молитва трећа светом Николају О, свеблаги оче Николаје, пастиру и учитељу свих који са вером прибегавају твоме заступништву, и усрдном те молитвом призивају, брзо похитај, и избави стадо Христово од вукова који га растржу, и светим молитвама својим огради и сачувај сваку хришћанску земљу од побуна, земљотреса, најезде туђинаца и међусобног рата, од глади, поплаве, пожара, покоља и изненадне смрти, и као што си се смиловао на три човека што су били у тамници, и избавио их од царева гнева и посечења мачем, тако се смилуј и на мене који сам у тами грехова умом, речју и делом, и избави ме од гнева Божјег и вечне казне, да би ми, због твог посредовања и помоћи, и због Свога милосрђа и помоћи, Христос Бог подарио да тих и безгрешан живот проживим у овом свету, и да ме избави стајања с леве стране, а удостоји са свима светима стајања с десне стране. Амин. -
Поводом текста „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ Мире Ровчанин а који су објавиле Дневне новине и портали Аntena M и CdM – (Cafe del Montenegro), игуманија Ефимија са сестринством Манастира Св. Луке у Жупи Никшићкој огласила се сљедећим саопштењем: Манастир Светога Луке у Жупи крај Никшића је женски општежитељни манастир који је 1998. године, послије дугогодишње запустјелости, доласком наших сестара пропојао, а потом уз наш огромни труд и уз велику помоћ митрополита Амфилохија, владике Јоаникија, локалног становништва и многобројних вјерника, наших пријатеља, доведен у пристојно стање; од обичне кафане и ресторана у који је манастирски комплекс, у вријеме комунизма, био претворен, полако је прерастао у духовну оазу, мјесто молитве и монашког подвига, у духовно средиште цијелог никшићког краја. Колика је слабост атеизма, одсуство свијести о томе шта су светиње, немање потребе да се оне његују и унапређују, одбацивање сваке светости живота, неукоријењеност атеизма у добром и лијепом, и потреба његових носилаца да се наругају и да понизе све што одудара од таковог погледа на свијет, од нашег доласка у овај Манастир, ми смо добро осјетиле на својој кожи. У исто вријеме осјетиле смо бригу, помоћ и подстрек које смо несебично добијале, и даље добијамо, од наших комшија и свих људи добре воље који са посебним односом и пажњом према нама долазе у наш Манастир. Своја врата смо отварале свим пролазницима, јер хришћани вјерују да су Богу важни сви људи, па смо се и за једне и за друге подједнако Богу молиле на нашим службама, и уз посао који обављамо у нашем монашком послушању, као што то и данас чинимо са љубављу и разумијевањем. У свијету у коме се све пребрзо креће и чије механизме све мање схватамо, трудиле смо се и трудимо се, иако нам је то понекад веома тешко, да на људе гледамо из Божије перспективе, и да се према њима односимо са истим поштовањем које и саме од пристојних људи очекујемо. У посљедње вријеме сви смо свједоци великог искушења које је непознати вирус направио од наших живота, од наше стварности. На свјетској позорници се одиграва опасан драмски заплет, који коси животе и чији крај не видимо. Потпуно је угрожена свака човјекова слобода, па и могућност рада и живљења од тога рада. Забране и рестрикције, које је увела црногорска власт, а под паролом борбе против корона вируса, посебно су погодиле нашу Цркву, нарочито због забране вјерницима да присусуствују богослужењима, при чему су, таквом одлуком, наша богослужења прилично осиромашила. Само онај схвата Цркву који разумије Литургију, као дар и принос, заједницу свих вјерних, јединство цјелокупне твари, говорили су Свети Оци. О значају заједнице за хришћански живот у Цркви речито говори једна древнохришћанска изрека: Unus christianus, nullus chirstianus – један хришћанин, ниједан хришћанин. Пошто је Црква заједница и сабор многих или свих, њу не може чинити један хришћанин, па макар он био најсавршенији. Бог је велики и праведан, у њему нема неистине, лицемјерја и лажи, неистина у свијету постоји само у људима. Тамо гдје савремени медији и идеологизована свијест кроје „правду“ и намећу „истину“, живот и тумачење живота често личе на карневал или циркус. Тако је и новинарка Дневних новина у свом веома малициозном тексту „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ (који су пренијели портали Antena M и CdM – Cafe del Montenegro, на основу фејсбук објаве коју је поставила родбина једне наше сестре и у којој се апелује на помоћ за сестринство нашег манастира) злоупотребила и исмијала добру вољу предсједника Мјесне заједнице Жупа господина Драгољуба Радуловића, који је увидио нашу потребу и апеловао на Црвени крст и лично нам донио помоћ. Истине ради, ми то ни од господина Радуловића, ни од Црвеног крста нијесмо тражиле, као што је истина да се за помоћ никоме лично нијесмо обратиле. (Захваљујемо се и њему и Црвеном крсту, као и многим другим људима који су ових дана били уз нас и несебично нам помагали и помажу). Новинарка Дневних новина „однекле зна“ и да су нас „Амфилохије и Јоаникије заборавили“ иако о томе ни са којом нашом сестром није разговарала нити пак са нашим духовним оцима Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем и Преосвећеним владиком Јоаникијем. Поменути портали, исто тако, не водећи рачуна о истини и ништа не питајући другу страну, у вријеме драматичне борбе против корона вируса, умјесто мржње према том узрочнику нашег тренутно жалосног свеукупног живота, у коме умјесто човјекољубља и братског сурета пројављујемо „социјалну дистанцу“ скривајући лице једни од других и избјегавајући сваку врсту заједништва, ти портали, заједно са ауторком текста, пројављују, мржњу према нашим сестрама „никшићким службеницама“ како нас погрдно зову. Непријатно изненађене оваквим писањем и понашањем подсјећамо их да ријеч разликује човјека од свих осталих бића на земљи. Код Светих отаца човјек се често назива „словесним бићем“. Ријечју он општи са Богом, у ријечи је његово велико достојанство и преимућство над другим бићима. За сваку лажну и лицемјерну ријеч човјек, и ако га не опомиње његова савјест, једном ће одговарати пред Богом који га је створио. Опет истине ради, милостиња је једна од најљепших ријечи у српском језику ријеч која означава још љепше дјело на које смо сви позвани. Код хришћана је то врста подразумијеване навике када онај који има нешто више даје онима који немају. Помажу се манастири, болнице, сиротишта, умјетници, студенти, многочлане породице…, који опет милост шире даље. Помаже се једноставно и лако, да није непријатно ни ономе који даје ни ономе који прима. Заиста је смијешна и недопустива констатација новинарке Дневних новина о „забораву“ наших духовних отаца, док је сестринство нашега манастира у најбољој могућој комуникацији са њима. Митрополит Амфилохије и владика Јоаникије су безброј пута, и на све начине, помогали и помажу наш и све друге манастире и цркве у Црној Гори, као што показују саосјећање и бригу за сваку особу, коју Господ пошаље и која се нађе на њиховом путу. О томе поред монашких братстава и сестринстава свједоче и бројне народне кухиње, многи студенти, ћаци и породице којима се та помоћ пружа. На крају, да смо знале колико ће „у доба короне“ једна добра намјера наших пријатеља из Новога Сада да нам помогну, у вријеме када је забрањен сваки долазак у наш манастир и када је веома отежан наш живот и рад, изазвати подозрења и дићи прашине, вјероватно бисмо их замолиле да се тиме не баве. Њихова искрена и истинита љубав према манастиру и сестрама и немогућност да дођу до нас, ипак, су нас убиједиле да дамо пристанак на њихов начин да нам помогну и да учине добро дјело. Овом приликом обавјештавамо и све људе до којих је њихов апел за помоћ манастиру Светог Луке у Никшићу дошао да се ману моралисања и савјета, поготово да не говоре и не зову у наше име никога, као и да не преиспитују ничију савјест. Ако све што чинимо чинимо с љубављу, све ће доћи на своје мјесто и неће бити никакве забуне. Морамо да се молимо да нам Бог да разборитост. Мудрост је способност увида, а сваки дар с љубављу је дат за живот у Христу, који је добар и пун милости. Игуманија Ефимија са својим у Христу сестрама Извор: Митрополија црногорско-пруиморска-
- 1
-
-
- сестринство
- жупског
- (и још 9 )
-
Упокојење Св. Владике Николаја - 18. марта 1956.
тема је објавио/ла Ćiriličar у Актуелна дешавања у СПЦ
„Гледам, како над твојим скромним одром, уцвељена твоја духовна деца проливају горке сузе. Нека их, нека плачу! Нека им сузе оперу бол у души! Нека бар на тај начин сузе оперу огрешење, које га сви сносимо, које нас све притиска, за конац твога земаљског живота, кога си под туђим кровом дочекао. Прости, Свети Владико! Увек си са толико великодушности и разумевања праштао; прости и сад нама, који смо грешни и пред тобом и пред Богом! Ти си нам вазда праштао и за све се Богу молио". УПОКОЈЕЊЕ У суботу 17. марта Владика је служио у манастирском храму Свету Литургију и причестио се. Све је протекло у лепој молитвеној атмосфери. По обичају, после службе је свратио у монашку трпезарију на окрепљење. По сведочењу манастирског сабрата, руског монаха о. Атанасија, „Владика је приликом изласка, три пута рекао: Простите ми братије. Потом је отишао у своју келију“. Сутрадан, на покладе, у недељу 18. марта 1956. године, рано у зору, склопио је Владика Николај своје уморне очи. Иако стар и физички оронуо, духом је био веома бодар. Желео је да и тога дана служи литургију. Литија за дочек чекала га је испред храма. Није се појавио на време. Сви су се забринули, јер никада ни једног секунда није закаснио, ни на безначајне састанке, а камоли на богослужење. Брижни монаси одмах су пошли у собу. Нашли су га простртог на поду са бројаницама у рукама и молитвеником поред себе. Тело је било још топло. Лекар који је убрзо дошао, констатовао је смрт. Узрок смрти је био закречење артерија. Вест о упокојењу Владике Николаја брзо се проширила Америком и стигла је у Србију. У Београду тог дана, зазвонила су сва звона београдских храмова истовремено. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног светитеља на небу. По православном обичају руски монаси у манастиру Светог Тихона, обукли су Владику у нове свечане одежде и пренели у манастирски храм, где су непрестано читали молитве над његовим одром. Сутрадан 19. марта почели су стизати Владичини пријатељи, делегације и представници националних и црквених удружења из целог света. Међу првима стигао је српски епископ Дионисије и са руским епископом Јованом одслужио прву заупокојену литургију. После богослужења, професори, монаси и ученици руске Светотихонске богословије, опростили су се на потресан и дирљив начин од свога ректора и учитеља. ПОМЕН У ЊУЈОРКУ После тога колона аутомобила у пратњи Владичиног кивота, по снежној мећави, кренула је у Њујорк. Ковчег са Владичиним телом унет је у српски храм у Њујорку 20. марта у 12 сати. До увече, поред ковчега дефиловале су колоне Срба који су дошли да испрате Владику на последње земно путовање. Епископ Дионисије са свештенством служио је помен. На крају помена одржао је пригодно слово, у коме је истакао велике Владичине заслуге за Српску цркву и српски народ. Сутрадан, 21. марта, долази протестантски бискуп Скејф из Бафала да се поклони пред Владичином одром. Том приликом држи надахнуту проповед која је са пажњом саслушана, повремено прекидана болним уздасима и јецајима. Истог дана стиже и руски митрополит Леонтије са тројицом руских епископа, свештеницима и црквеном хором и држе помен. Увече у просторијама црквеног дома, по старом српском домаћинском обичају, приређена је „даћа” – вечера за све госте. На вечери је говорио руски митрополит Леонтије и један српски свештеник. У четвртак 22. марта ујутру, служена је заупокојена литургија, после које ковчег са Владичиним телом креће у Лакавану. Око српске цркве у овом граду, улице су пуне Срба који чекају да се поклоне своме духовном вођи. Дубока туга одражавала се на лицу и души сваког Србина. У цркви у Лакавани, непрекидно су вршене заупокојене службе и читане молитве крај одра. ОПРОШТАЈ У ЧИКАГУ У петак увече 23. марта, поворка креће у Чикаго. Тело Владичино било је изложено у српској цркви Христовог Васкрсења у суботу 24. марта од 9,30 до 4 сата поподне. Свету заупокојену литургију служио је руски епископ Дионисије са седам свештеника и два ђакона. Црква препуна народа. Сви у грчу плачу. Чују се уздаси и гласни јецаји. Руски владика држи посмртно слово у коме изражава захвалност за све што је Владика урадио за руску цркву у Америци. Након тога, упечатљив говор одржао је свештеник Душан Шуклетовић на енглеском језику. У говору, поред осталог је рекао: „Гледам, како над твојим скромним одром, уцвељена твоја духовна деца проливају горке сузе. Нека их, нека плачу! Нека им сузе оперу бол у души! Нека бар на тај начин сузе оперу огрешење, које га сви сносимо, које нас све притиска, за конац твога земаљског живота, кога си под туђим кровом дочекао. Прости, Свети Владико! Увек си са толико великодушности и разумевања праштао; прости и сад нама, који смо грешни и пред тобом и пред Богом! Ти си нам вазда праштао и за све се Богу молио. Склопио си своје уморне очи, Свети Владико, далеко од твоје седмоврате Жиче, од твога плавог Охридског језера, где си своје молитве тихо приносио Творцу, са тамјаном и воштаницом. Склопио си их у овој великој пријатељској земљи, коју си много волео и поштовао, и где ћемо твоје заморено тело спустити на починак у сенци манастирског храма Светога Саве. Али, заветујемо се, кад једном сине слобода над твојом и нашом питомом Шумадијом, да ћемо понети твоје свете остатке и, са пуно љубави и пијетета, пренети преко океана и положити у твоме питомом Лелићу, поред вечног почивалишта твојих племенитих блаженоупокојених родитеља, да са њима будеш и на земљи као и на небу. Слава ти и вечан помен, велики Архијереју наш!“ РАДОСТ И ЖАЛОСТ На крају се, потресним речима окупљеном народу око Владичиног одра, обратио чикашки парох Душан Поповић: „Данас, када смо као одбијене и вихором разнесене гране – од нашег српског стабла – разбацани по целом свету, доживесмо, да после све наше државне и националне трагедије, из своје средине испраћамо до вечног починка највећег савременог Духовног Оца српског народа и српске емиграције. Испраћамо путовођу на трновитом путу Христовом и Светосавском… Све се живо српско данас развеселило и ожалостило. Развеселиле су се милионске легије Николајевске Небеске Србије; расплакале су се и ожалостиле живе српске масе у Отаџбини и туђини. Први се веселе због појачања, други се жалосте због губитка. Но, верујући да смо увек једно и преци наши на небесима и ми на земљи, туга наша за бесмртним Владиком треба и мора бити знатно ублажена. У трагичној и несрећној нашој данашњици, мучеништво рода свога оплакао је и праведничким сузама оросио безброј пута честити старац. Али, на плачу се његовом никада није све завршавало. Даноноћно је бдио на коленима праведни Архијереј и молио се Преблагом Спаситељу за спасење народа свога и других нам братских народа… Тужни српски зборе, сви смо без разлике свесни драгоценог губитка… Како из дана у дан будемо ишли у будућност, та ће нам се горка јава све јасније откривати пред очима. Опраштајући се у име Срба и Српкиња града Чикага и ближе околине, последњи пут, Свети Владико и духовни пастиру наш, поздрављамо Те тужна срца и сузних очију – поносе српски! Већ недељу дана оплакује Те и жали Србадија Твоја. И дубоко уздишући искрено се моли Свевишњем за покој Твоје племените душе… Молимо Те, Владико свети, буди и од сада, као и до сада, наш искрени молитвеник пред Господом; за добро целог рода људског, за добро и напредак свих православних цркава и народа, а нарочито за Твој ојађени српски род, који си неизмерно волео и због кога си под старе дане многе муке претрпео… Праштај Велики Владико и поздрављај све наше, на свом славном путу у велику Небеску Србију.“ У МАНАСТИРУ СВЕТОГ САВЕ Из Чикага, у суботу увече, ковчег је пренет у манастир Светог Саве у Либертивил. Неколико хиљада Срба, окупило се у овом манастиру да дочекају свог упокојеног Владику. Народ је даноноћно пролазио поред његовог одра. Многи су плакали и ридали молећи за опроштај. Повремено храмом би се проломио гласни вапај: „Опрости, Свети Владико, нама грешним Србима”. У уторак 27. марта, у манастирском храму, српски владика Дионисије са бројним свештенством, служио је заупокојену Литургију. У свом пригодном слову над одром истакао је: „…Беше воља Божја да га последњих петнаест година живота испитује страдањем, оскудицама, патњама, болестима и разним тешкоћама изгнаничког живота. То је била и припрема за позивање на небо, за остављање земаљског и наслеђе небеског. Дан раније, пред смрт, он је одслужио свету Литургију, причестио се, био веома расположен и благ. То је уосталом била и црта његовог живота последњих година. Са бројаницама у рукама, ноћу између 17. и 18. марта, он се преселио у вечност, у Небеску Србију, где је срео милионе Срба, испосника, мученика, деце, људи и жена, погинулих или пострадалих за веру и отечество, за крст часни и слободу златну. Он је тамо срео Светога Саву и остале српске светитеље, почев од Светог краља Владимира па све до наших дана. Блажен пут којим си пошао, наш мили Епископе Николаје, наш велики духовни учитељу, а овде на земљи, нека Ти је вечан спомен“. ОПЕЛО У један сат по подне почело је свечано опело. Служили су епископ српски Дионисије и епископ руски из Чикага са преко 50 српских, руских, грчких и румунских свештеника. Присутни су били чланови певачких друштава и хорова из Чикага, Гере и Милвокија. Измирен са Богом и Народом српским, у манастирском храму, уз мирис цвећа и тамјана и пламен свећа и кандила, спокојно, на самртничком одру, одмарао се бесмртни Владика Николај. У храму и око храма: народ, свештеници и монаси читали су молитве, певали погребне песме, и грцали у болу и сузама… Стојећи погружено у молитви испред одра свог Великог Учитеља и Владике, Јован Контић, Србин из Америке, после опела написао је потресан и дирљив посмртни псалам: НИКОЛАЈУ НА ОДРУ „Заклопио си уморне очи. За увек. У простом дрвеном сандуку лежиш, покривен шареницом, тканом грубом руком сеоске жене. Њом те покрила мајка кад си угледао свет. Сада, на крају пута, као и на почетку. Завет. Огромно си се успео високо. Као планина. У животу и смрти. Не зато што ти је на глави митра. Носили су је и многи пре Тебе, па су прошли неопажено, као обичан дан у години. Тако ће проћи и многи после Тебе. Ти си великан зато што си Николај. На мраморном лицу стоји ти отисак спокојства и мира вечности. Одужио си дуг Богу и своме Роду. Од кад си се опасао снагом, поклонио си им сваки час и дан живота. Плодно. Зато Ти је лице блажено тако... Од Саве Немањића си нижи. Једино од Њега. У скромности и мучеништву сличан. Он је сагорео после физичке смрти. Ти за живота. Био си Учитељ народа Српског као и Сава. Зато си најближи Њему. Ти ниси водио војске у бојеве као Петар Цетињски, али си их пратио са крстом и молитвом. Из битке у битку, кроз победе у славу. За свој Српски народ стајао си усправно и пред лицем Бога. Твој народ никад није отимао туђе. Бранио је огњиште и име. Зато си за све народе увек био смео. Петру си подобан. Ти ниси физички водио народ испред освајача као Арсеније Чарнојевић. Просвећивао си га да судбоносне одлуке доноси сам. Духовно си водио народ као нико пре Тебе. Боље је привремено оставити дом, а сачувати веру у Бога, правду и слободу, говорио си Ти. Ми смо Те послушали. Ти си пошао с нама. Све до Голготе. Зато си са Арсенијем једнак. У мудрости подареној од Господа и ствараним бесаним ноћима, са Радом Његошем си раван. Од свих осталих за главу већи. У беседама мудрим, ораторе славни, превазишао си сваког у црној ризи од постанка имена српског до данас. У томе си још давно прешао границе своје земље и зашао дубоко у хришћански свет. Зато си Николај Златоусти. Сенка од Твоје огромне величине била је тешка. Малени у Твојој сенци нису могли ни да се примете. Кад људи слабог вида дуго гледају у Сунце, они ослепе. Зато су морали да буду што даље од Тебе. Опрости им! Учитељу српски, клекни пред ноге Господа и моли Га да нам у сваком веку дадне по једног сина као што си Ти. Бићемо богати. И снажни духом“. После опела ређали су се пригодни говори. ФИРМИЛИЈАНОВА БЕСЕДА Најпре се у име српског свештенства у Америци од блаженог покојника опростио архимандрит Фирмилијан, потоњи епископ амерички: „Ти си, Владико, био човек бриљантних способности. Сва врата највиших научних завода била су Ти отворена; парламентарне трибине очекивале се Те чежњиво; министарске прижељкивале су великог човека. Но Ти си свој тој светској сујети окренуо леђа и навукао на себе скромну монашку ризу. На крилима интелектуалних могућности уздигнут си у орловске висине, а Ти, скромни монах светосавске Цркве, сишао си у манастирску ћелију. Ти си углед нас монаха а пример Христових пастира. О, како би срећни били када би могли да Те подражавамо у Твојој скромности! На Твоме родољубљу вежбали смо се у љубави према нашој Отаџбини. Твоје родољубље, Владико, у српском народу постало је пословично. Твоје патриотске проповеди напајале су и напајаће многе свештеничке генерације. На извору Твога родољубља пићемо увек свежу воду. Ту ћемо црпети снагу за нашу свету српску борбу против свих народних и верских непријатеља. Ти си, Владико, наш живи модел патриотизма. Знамо да се Твој патриотизам није завршавао на врху Твога језика. Свака Твоја родољубива реч, засведочена је Твојим чистим животом. Ко се с Тобом може мерити у проповедању Господа Христа? Нико! Ти си ушао у проповедничку област као Господин и Кнез. Испретурао си стваралачком револуцијом дотадашње овештале вредности проповедника. Отпочео си са новом тематиком и обукао стару садржину у предивну нову одећу. Говорио си као Господар речи. Твоја реч – огледало је Твоје душе. Твоја реч – то си Ти био, Владико. Иза Твоје речи – Ти си цео стајао. Твој је глас помутио многа резоновања квази учених људи, многе си окренуо Христу… О Теби и Твојој проповеди говорило се и на Краљевом двору, и у београдским салонима, и у чобанским колибама… Ево, петнаест година како Те немилосрдно шиба и домаћа и туђинска канџија. Страдао си у земљи, као родољуб, богослов, проповедник вечне истине, философ – од обесног окупатора и био си прва српска жртва тевтонских окупатора. Знамо ми зашто си страдао. Знамо ми, иако нам ниси о томе говорио. Страдао си због тога што си свагда руке држао на плугу народном и Господњем. Орао си српску њиву и сејао Христово семе. Страдањем си и свој живот запечатио. Не жалимо Твоје страдање! Ти си нас учио да је Велики Петак пут у Васкрсење. Господе, прими великог српског јерарха у Твоје Божанско наручје!“ ОПРОШТАЈ ПРОТЕ АЛЕКСЕ Посебно дирљив говор одржао је дугогодишњи Владичин сарадник и уредник религиозне библиотеке Свечаник, прота Алекса Тодоровић из Минхена. Између осталог прота је у свом говору рекао: „У превеликој тузи и прегоркој жалости прибирамо снагу да сузбијемо тугу и плач. Имамо разлог за утеху и радост, јер твоја света душа, Владико свети, узнела се на престо Свевишњега и стала поред Саве Светог да продужи молитве за нас жалосне и грешне. А остале су нам мошти твоје свете као неоцењива драгоценост. И оставио си нам, духовниче предивни, пребогату ризницу твојих списа, који ће нам бити најсигурнији путоказ за узвишени живот на земљи и пут у Свету Србију небеску”. САХРАНА У ЛИБЕРТИВИЛУ После опела, свештеници су три пута обнели ковчег око храма, по православном обичају, а потом га положили у припремљен гроб са десне стране цркве близу олтара, поред гроба песника Јована Дучића, Владичиног великог пријатеља. Над гробом су настављени говори. Посмртна слова држали су представници српских националних организација из Америке. Председник Српске Народне Одбране, угледни Михаило Дучић одржао је говор у стилу и духу свог сродника Јована Дучића: „Свестан сам да је моја реч немоћна да осветли величину Твоју. Њој приличи само надахнуто слово. Крилата реч која са гусала полеће или се искива у огњу стваралачком. Због тога се и клоним да у бледим речима својим изражавам апостолску славу Твоју, које сам дубоко свестан. Величина Твоја вечно ће живети у делу Твом, неприкосновено родољубивом и христољубивом. Свесни су је Срби који у Бога верују и за Српство се жртвују. Сви који су данас на окупу око Твоје вечне куће. И сви који духовно бдију над Твојом раком са отаџбинског тла мученичког. Са свих страна, где српске душе живе, чују се уздаси за Тобом, уз молитвени завет Теби – духовни предводниче српског рода на голготском друму. Посустао си на земљи пре остварења идеала, за чије си оживотворење сагоревао кроз свој светитељски допринос. Кренуо си Богу на истину, где си и за живота више био него на грешној земљи. Запутио си се пред Сведржитеља да се молиш за спас Српства. Достојнији молитвеник српски није данас могао да дође пред престо Господњи. Отуда и ми црпимо утеху у неизмерном болу. И убеђење да ће Небеска Србија – јеча данас него икада – извојевати победу над сатаном који нам је Отаџбину оковао и свет угрозио. Кроз молитве скрушене, поткрепљене делима достојним Тебе, пратићемо Те на небу, као што смо Те следовали на земљи. Слава Ти и вечан помен, бесмртниче Светосавља! ПОДУШЈЕ У МАНАСТИРУ После тога по гробу је посута земља донета из манастира Жиче, коју су осветили монаси манастира Враћевшнице. Постављен је дрвени крст, такође, донет из Жиче. Ковчег је био прекривен шареницом коју су ткале љубостињске монахиње и послале пре шест месеци своме „Деки” на дар и молитвену успомену. После сахране одржано је у манастиру подушје по српским обичајима. Држани су бројни говори. Говорили су угледни представници српских националних и културних организација у Америци. У име српске омладине, коју је Владика нарочито волео и о којој се непрекидно старао, говорио је истакнути српски омладинац Светозар Врањеш, председник Српског Певачког Савеза. „Ни на једној сахрани до сада нисам осетио тежину већег губитка по Српство, отаџбинско и америчко. И никада у својих тридесет година нисам заплакао пре данашњег дана. Није то био случај ни при погребу сродника и најближих пријатеља. Данас сам проплакао, јер сам свестан губитка који нам наноси пресељење у вечност једног од најдостојнијих следбеника Светог Саве… Све акције српске омладине у Америци, увек су наилазиле на очинско разумевање и свесрдну подршку Владике Николаја. Због тога је српска певачка омладина у Америци данас са осталим Србима и Српкињама дубоко уцвељена над Његовим одром. И у скрушеној молитви за Његову узвишену душу светосавску. И у завету да ће га следовати упокојеног као живог. Слава Ти ненадмашни духовниче Српске Православне Цркве и Предводниче Српства на Голготи!“ ЋУЈИЋЕВА БЕСЕДА Настао је тајац кад је проговорио легендарни и харизматични динарски војвода Момчило Ђујић, који је одлучно и храбро са својим борцима, ишчупао Владику Николаја и Патријарха Гаврила из чељусти немачких фашиста у Фелдену марта 1945. године. Болом рањеним срцем и гласом славни командант је рекао: „У овом величанственом и тужном часу, ево и мене грешног, Владико наш свети, да се покајнички сагнем над одром Твојим и молитвено опростим с Тобом на Твоме путу у вечност. Да се опростим са Тобом, Владико наш, у име непобедивих српских бораца чије си Ти заставе освећивао, када смо Те, у последњем часу, у планинама Словеније, отргли и избавили из Хитлерова логора смрти… Како ћемо сад без Тебе, Владико наш? Ко ће нас тешити, ко нас путевима Божјим предводити, ко наше ране видати? Ко се за нас светитељски Богу молити, ко у кандило вере наше уље доливати, да се не угаси на ветрометним странама света, у свеколиким искушењима кроз које пролазимо и понижењима, увредама и клеветама којима смо засипани са свих страна… Да плачемо над одром Твојим, Владико наш, и да се кајемо… До неба згрешисмо и до гроба Твога о Тебе се огрешисмо. Јер, Ти ниси био само изгнаник са нама заједно, него понекад и изгнаник и прогнаник међу нама самима, од нас самих! Међу нама ситим и пијаним, одевеним и обувеним – Ти си и слабо одевен и обувен, и гладан и жедан ходио и за нас се Богу молио. О, како је света и племенита душа Твоја, колико ли пострада и напати се тело Твоје! Међу својима си био и они те често не познаше и не послушаше. А међу стране си одлазио и они се радоваше и нудише Ти и своје душе да их лечиш, и своје домове да се у њима одмориш. О, колико ли части за њих, колико ли бола за Тебе, колике ли срамоте и понижења за нас! Ево нас пред одром Твојим, погружени у болу и покајању. Опраштај свима, Владико наш свети, и молим се Господу за све: да нас пламен љубави, кроз веру у победу што пре захвати и понесе Да се Српство сложи, обожи и умножи – по молитви Твојој и вољи Божјој!“ На самом крају, после свих, руски епископ Дионисије, задивљен опроштајем великог мноштва српског народа и свештенства са својим вољеним Владиком, одржао је дирљив говор и на крају рекао: „Блажени Владико, нека је благословен велики српски народ који уме на овакав начин да се опрости са својим великаном”. САУЧЕШЋЕ АМЕРИЧКОГ КОНГРЕСА На вест о Владичиној смрти, многи угледни Срби и Американци, угледне личности из културе, јавног, политичког и научног живота, бројне институције и организације упутили су телеграме саучешћа. Телеграм саучешћа Америчко-канадском Владици Дионисију упутио је из Француске, Краљ Петар II Карађорђевић, који је био спречен да присуствује сахрани: „Ваше Преосвештенство, Са великим болом у души примих вест о смрти Преосвећеног Владике Николаја. Ја Вас молим, да примите моје дубоко саучешће као представник наше Цркве у Америци и Канади, поводом овог великог нашег губитка, којим је погођена Црква и цело Српство. У тој жељи, молим Вас, Преосвећени Владико, да пред представницима тамошњег Српства будете тумач мога саучешћа“. Амерички конгрес изгласао је Резолуцију у виду саучешћа српском народу поводом Владичине смрти која гласи: „Представнички дом Сједињених Америчких Држава, примио је са дубоком жалошћу вест о смрти Епископа Николаја, највећег сина нашег достојног Српског савезника у два светска рата, и духовног вође Српског народа у Југославији. Представнички дом овим упућује саучешће српском народу због губитка свог великог Духовног вође и заслужног сина”. По манастирима и црквама широм Србије, свакодневно су звонила звона и служене заупокојене литургије. Црква у Србији, утамничена и под будним оком УДБЕ и комунистичке власти, тиховала је „стиснутих уста и зуба“ иако је изгубила једног од највећих јерараха у својој историји. Југословенска штампа није ни једном речју објавила вест о Владићином упокојењу. Ни црквена штампа, разумљиво, није се могла огласити макар једним малим некрологом, нити је донела вест о упокојењу. „ЦАРЕВ“ ЗАПИС Док су главешине Свештеничког удружења бахато игнорисале вест о смрти Владике Николаја, а његова „братија“ епископи „страха ради јудејскога“ немо ћутали, дотле су његови богомољци, верни Божји народ у Цркви, свештеници и монаси, храбро и достојанствено одавали пошту и јавно изражавали дивљење и поштовање према своме великом духовном вођи и пастиру. У бројним црквеним летописима тога времена, остали су потресни и дирљиви записи свештеника на вест о смрти Владике Николаја. Сведочанства ради, у Летопису цркве у селу Добрићу код Шапца, под легендарним Цером (данас манастир Св. апостола Петра и Павла), млади свештеник, са две године парохијске службе – Степан Јанковић, школски друг данашњег Српског Патријарха Иринеја, кога су у призренској Богословији ђаци звали „Цар“, записао је: „Велика незгода задесила је нашу намучену Српску цркву, дана (празан простор) 1956. године, умро је Његово Преосвештенство Епископ др Николај Велимировић. Нисам га лично познавао али сматрам да је то један од наших највећих људи које је дао српски народ. Чувени проповедник говорио је увек чистим народним језиком; Просветитељ, револуционар, мисионар, и прогањан Србин од стране (зацрњена реч). Нажалост, смрт његову, смрт једног великана српског, нису огласиле ни једне новине, ни Борба, ни Политика, којима и не замерам толико јер су државни листови, али нажалост, по сто пута нажалост, ни Весник, лист Удружења свештеничког, а на још већу жалост ни Гласник, службени лист Српске православне цркве, не објављује смрт нашег тако славног Епископа кога жали цео хришћански свет свих вероисповести и нација, кога жали сваки онај ко је чуо за име Епископа др Николаја. Још ни до данас, ни ја као православни свештеник у селу Добрићу, немам података о смрти др Николаја, јер ништа о томе нигде нисам прочитао, већ само незванично сазнао. Па зато и пишем ових неколико редака, нека знају и наша поколења како смо се грдно обрукали ми Срби у овом иако тешком времену за нас јер не написасмо ни у нашем службеном листу бар три речи „Умро је Епископ Николај“. На данашњи дан пре 64 године, Велики Владика преселио се у Небеску Србију. На крају, додајмо и ово: Није Небеска Србија у плавим даљинама, иза звезда и галаксија, магли и облака, иза девет гора и мора, како неки у незнању мисле и говоре. Небеска Србија је у душама и срцима српског верујућег Божјег народа. Ту живе сви наши свети преци, све велико и славно у нашој историји, од Светог Саве и Светог Симеона до великих отаца цркве наших дана, на челу са Светим Владиком Николајем. Протођакон др Љубомир Ранковић Епархија сремска 20 / 03 / 2020 -
Честица моштију св. Јована Крститеља боравиће у Петрограду
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Честица мошти светог пророка Јована Крститеља, Крститеља Господњег, из манастира Јована Крститеља у Јерусалиму, боравиће у Петрограду од 9. до 17. марта 2020. године. 9. марта у 20,30 ч. чесне мошти биће донете у Петроград, по благослову Његове Светости патријарха Кирила и јерусалимског патријарха Теофила, преноси агенција.тома.ру позивајући се на веб страницу Петроградске митрополије. Верници ће моћи да се поклоне честици моштију Светог Јована Крститеља од 10. до 17. марта од 8.00 до 23.00 ч. у Казанској саборној цркви (Казански трг, 2). Кивот са светињом пратиће игуман манастира Јована Крститеља у Јерусалиму, архимандрит Вартоломеј (Мелисинос). Извор: Инфо-служба СПЦ -
Свети Марко Ефески је био засигурно једна од најзначајнијих личности средњовијековне епохе и богословске мисли. Његова борба за очување неоскврњене православне вјере представља продужетак светоотачког свједочења и подвига исповиједања и одбране правовјерја, Православља. Учење Св. Марка, као и његова борба и подвиг у споровима с Латинима у вријеме унионистичког сабора у Фиренци могу да послуже као снажан путоказ у данашњој мисији Православне Цркве у свијету и у дијалогу са иновјернима. Најважнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте успостављање Богом заповијеђеног јединства хришћана, које припада самој суштини Хришћанства. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање јесте гријех у односу на Божију заповијест о јединству. Међутим, признајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, православна Црква тврди да је истинско хришћанско јединство могуће искључиво у окриљу једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Сви остали „модели“ јединства су неприхватљиви. Православна Црква не може прихватити став да је без обзира на историјске подјеле, начелно, дубинско јединство Хришћана, наводно, остало неповријеђено и да Цркву треба схватити као истовјетну са осталим „хришћанским свијетом“, да хришћанско јединство, наводно, постоји изнад граница деноминација и да подијељеност цркава припада искључиво несавршеном нивоу људских односа. Епоха „дијалога“, „екуменизма“ и „компромиса“ у којој данас живимо није у могућности да схвати и усвоји ревност и бескомпромисност (нарочито у питањима вјере) св. Марка Ефеског. Унијатски сабор у Фиренци 1438-1439 године заправо је показао да су баш ти унијатски покушаји највише учврстили раздјељење хришћанског Истока и Запада. Св. Марко Ефески је, дакле, у вријеме снажних притисака и унијатских настојања Латина да себи потчине православну Цркву, био непоколебљиви чувар црквене вјере и учења. Тако је он постао преносилац чистоте православља будућим генерацијама, до дана данашњег. На самртном одру св. Марко је изговорио посљедњи завјет своме ученику Генадију Схоларију у коме још једном исповиједа праву вјеру говорећи да “извртање католичанске вере значи општу пропаст.“ Он савјетује своме ученику строго и правилно држање догмата Цркве и ревновање за њих, а са издајницима Православља он не жели општење ни у овом ни у будућем вијеку: “Ја кажем и сведочим…да апсолутно и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (с патријархом), или са његовим људима, ни у овом мом животу, ни после смрти, као што не признајем ни закључену Унију, ни латинске догмате које су примили он сам (патријарх) и његови истомишљеници… Потпуно сам уверен, да што даље стојим од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима светима; и што се више удаљавам од таквих, то сам више у јединству са Истином и са светим оцима, богословима Цркве; такође сам убеђен, да они који себе убрајају међу такве, стоје далеко од Истине и блажених учитеља Цркве. Стога кажем: као што сам током читавог свог живота био одвојен од њих, тако и сада у време мога изласка из тела, па и после моје смрти, одбијам општење и јединство са њима.“ Данас се о обнови црквеног јединства говори у једном не-црквеном тону. „Стварање“ јединства Цркве у оквиру савременог западног Екуменизма покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога—Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака“ Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секти које више не верују ни у основне истине божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, светост Цркве итд.“ Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије и да презре позив неправославних хришћана. Избјегавањем истински екуменске мисије свједочења истине Христове и Његовог Јеванђеља, многе искрене душе на Западу које чезну ка еклисијалној пуноћи и заједништву у светим тајнама, губе наду у могућност налажења пута у Цркву Божију. Свједочење о истини Јеванђеља и могућности спасења у Цркви Христовој, извире из саме суштине Цркве. Јединство никада није могуће претпоставити Истини и одијелити га од Истине. Ко не жели јединство Цркве тај није истински хришћанин, но јединство може бити само у Истини, у Христу и Цркви Његовој. То се јединство у историји Цркве увијек остваривало као „јединство у догматима“, о чему свједочи и св. Марко Ефески: “До сада смо имали веру која ни у чему није имала недостатка, па нам није потребан сабор или акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике васељенских сабора, и отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, вера наша, добро наслеђе наших отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1,8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих ученика.“ Ватикан није само остао на оним разликама које су се, у односу на православну Цркву, појавиле у XI и XIVвијеку, него се у свом развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких отаца и сабора. То је нарочито видно од Тридентског концила па надаље и послије Првог ватиканског концила (1870) када су прокламовани нови, погрешни „догмати“ и усвојена еклисиолошка застрањења и заблуде. Тиме су створене нове суштинске разлике и богословске препреке за васпостављање јединства вјере и Цркве. Проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада јесте и треба да буде предмет теологије и праве, истините вјере, а не само ствар „дијалога љубави“. Упрошћавање и небогословско постављање проблема односа између православне Цркве и Ватикана долази од непознавања историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима. То такође “потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Ватикану. Унионистички менталитет папоцентричног римског екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског православног икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Ватикан од древне православне Цркве светих отаца и васељенских сабора.“ Зато је потребно, при било којем сусрету православне Цркве са Римокатолицима, прије свега преиспитати старе и нове римске „догмате“ –filioque, папски примат и непогрјешивост, као и њихове еклисиолошке и сотириолошке посљедице. Често се сматра да је у данашњим тежњама да се успостави нарушено јединство догматска препрека секундарна. Међутим, догматске разлике су итекако суштинске за успостављање дијалога и евентуалног јединства. На првом мјесту ту је догмат о Богу Тројици. Исповиједање Бога као Тројице-Оца, Сина и Светога Духа је одувијек чинило дио хришћанског крштења. То указује на чињеницу да вјера у Свету Тројицу није само ствар прихватања једног теоријског става о Богу, већ ствар довођења у везу човјековог живота са овом вјером; крштење у Тројицу значи улажење у један одређен начин постојања (какав је) Тројичног Бога. Богословље о Светој Тројици има дубоке посљедице по живот. Дакле, проблем Свете Тројице је у самом центру хришћанске теологије, како она екуменски дјелује данас. Зато је потребно, у екуменском дијалогу са Римокатолицима, изнова се враћати св. Марку Ефеском и његовом начину вјероисповиједања и очувања православне вјере. “Православље не може да мисли о јединству хришћана које предлаже екуменизам другачије, до искључиво на чисто црквеном темељу, за који сви други, додатни моменти стварне и могуће хришћанске солидарности, представљају само вањске, психолошке елементе који немају директне везе са стварним јединством.“ Другим ријечима, православни не треба да се оглуше и презру позив неправославних хришћана, нити да се одрекну своје мисије у свијету. Но, православној Цркви није мјесто у ванцрквеном и нецрквеном екуменизму, него она треба да обнови и појача пред подијељеним хришћанима аутентично црквено свједочење и исповиједање праве вјере. “Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у западном хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14).“ Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Свети Марко Ефески је био засигурно једна од најзначајнијих личности средњовијековне епохе и богословске мисли. Његова борба за очување неоскврњене православне вјере представља продужетак светоотачког свједочења и подвига исповиједања и одбране правовјерја, Православља. Учење Св. Марка, као и његова борба и подвиг у споровима с Латинима у вријеме унионистичког сабора у Фиренци могу да послуже као снажан путоказ у данашњој мисији Православне Цркве у свијету и у дијалогу са иновјернима. Најважнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте успостављање Богом заповијеђеног јединства хришћана, које припада самој суштини Хришћанства. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање јесте гријех у односу на Божију заповијест о јединству. Међутим, признајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, православна Црква тврди да је истинско хришћанско јединство могуће искључиво у окриљу једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Сви остали „модели“ јединства су неприхватљиви. Православна Црква не може прихватити став да је без обзира на историјске подјеле, начелно, дубинско јединство Хришћана, наводно, остало неповријеђено и да Цркву треба схватити као истовјетну са осталим „хришћанским свијетом“, да хришћанско јединство, наводно, постоји изнад граница деноминација и да подијељеност цркава припада искључиво несавршеном нивоу људских односа. Епоха „дијалога“, „екуменизма“ и „компромиса“ у којој данас живимо није у могућности да схвати и усвоји ревност и бескомпромисност (нарочито у питањима вјере) св. Марка Ефеског. Унијатски сабор у Фиренци 1438-1439 године заправо је показао да су баш ти унијатски покушаји највише учврстили раздјељење хришћанског Истока и Запада. Св. Марко Ефески је, дакле, у вријеме снажних притисака и унијатских настојања Латина да себи потчине православну Цркву, био непоколебљиви чувар црквене вјере и учења. Тако је он постао преносилац чистоте православља будућим генерацијама, до дана данашњег. На самртном одру св. Марко је изговорио посљедњи завјет своме ученику Генадију Схоларију у коме још једном исповиједа праву вјеру говорећи да “извртање католичанске вере значи општу пропаст.“ Он савјетује своме ученику строго и правилно држање догмата Цркве и ревновање за њих, а са издајницима Православља он не жели општење ни у овом ни у будућем вијеку: “Ја кажем и сведочим…да апсолутно и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (с патријархом), или са његовим људима, ни у овом мом животу, ни после смрти, као што не признајем ни закључену Унију, ни латинске догмате које су примили он сам (патријарх) и његови истомишљеници… Потпуно сам уверен, да што даље стојим од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима светима; и што се више удаљавам од таквих, то сам више у јединству са Истином и са светим оцима, богословима Цркве; такође сам убеђен, да они који себе убрајају међу такве, стоје далеко од Истине и блажених учитеља Цркве. Стога кажем: као што сам током читавог свог живота био одвојен од њих, тако и сада у време мога изласка из тела, па и после моје смрти, одбијам општење и јединство са њима.“ Данас се о обнови црквеног јединства говори у једном не-црквеном тону. „Стварање“ јединства Цркве у оквиру савременог западног Екуменизма покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога—Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака“ Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секти које више не верују ни у основне истине божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, светост Цркве итд.“ Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије и да презре позив неправославних хришћана. Избјегавањем истински екуменске мисије свједочења истине Христове и Његовог Јеванђеља, многе искрене душе на Западу које чезну ка еклисијалној пуноћи и заједништву у светим тајнама, губе наду у могућност налажења пута у Цркву Божију. Свједочење о истини Јеванђеља и могућности спасења у Цркви Христовој, извире из саме суштине Цркве. Јединство никада није могуће претпоставити Истини и одијелити га од Истине. Ко не жели јединство Цркве тај није истински хришћанин, но јединство може бити само у Истини, у Христу и Цркви Његовој. То се јединство у историји Цркве увијек остваривало као „јединство у догматима“, о чему свједочи и св. Марко Ефески: “До сада смо имали веру која ни у чему није имала недостатка, па нам није потребан сабор или акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике васељенских сабора, и отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, вера наша, добро наслеђе наших отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1,8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих ученика.“ Ватикан није само остао на оним разликама које су се, у односу на православну Цркву, појавиле у XI и XIVвијеку, него се у свом развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких отаца и сабора. То је нарочито видно од Тридентског концила па надаље и послије Првог ватиканског концила (1870) када су прокламовани нови, погрешни „догмати“ и усвојена еклисиолошка застрањења и заблуде. Тиме су створене нове суштинске разлике и богословске препреке за васпостављање јединства вјере и Цркве. Проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада јесте и треба да буде предмет теологије и праве, истините вјере, а не само ствар „дијалога љубави“. Упрошћавање и небогословско постављање проблема односа између православне Цркве и Ватикана долази од непознавања историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима. То такође “потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Ватикану. Унионистички менталитет папоцентричног римског екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског православног икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Ватикан од древне православне Цркве светих отаца и васељенских сабора.“ Зато је потребно, при било којем сусрету православне Цркве са Римокатолицима, прије свега преиспитати старе и нове римске „догмате“ –filioque, папски примат и непогрјешивост, као и њихове еклисиолошке и сотириолошке посљедице. Често се сматра да је у данашњим тежњама да се успостави нарушено јединство догматска препрека секундарна. Међутим, догматске разлике су итекако суштинске за успостављање дијалога и евентуалног јединства. На првом мјесту ту је догмат о Богу Тројици. Исповиједање Бога као Тројице-Оца, Сина и Светога Духа је одувијек чинило дио хришћанског крштења. То указује на чињеницу да вјера у Свету Тројицу није само ствар прихватања једног теоријског става о Богу, већ ствар довођења у везу човјековог живота са овом вјером; крштење у Тројицу значи улажење у један одређен начин постојања (какав је) Тројичног Бога. Богословље о Светој Тројици има дубоке посљедице по живот. Дакле, проблем Свете Тројице је у самом центру хришћанске теологије, како она екуменски дјелује данас. Зато је потребно, у екуменском дијалогу са Римокатолицима, изнова се враћати св. Марку Ефеском и његовом начину вјероисповиједања и очувања православне вјере. “Православље не може да мисли о јединству хришћана које предлаже екуменизам другачије, до искључиво на чисто црквеном темељу, за који сви други, додатни моменти стварне и могуће хришћанске солидарности, представљају само вањске, психолошке елементе који немају директне везе са стварним јединством.“ Другим ријечима, православни не треба да се оглуше и презру позив неправославних хришћана, нити да се одрекну своје мисије у свијету. Но, православној Цркви није мјесто у ванцрквеном и нецрквеном екуменизму, него она треба да обнови и појача пред подијељеним хришћанима аутентично црквено свједочење и исповиједање праве вјере. “Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у западном хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14).“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
СВЕТИ АРХИЕПИСКОП МАКСИМ НОВИ Ђорђе Бранковић, син деспота Стефана Бранковића, (1461-1516) деспот 1486-1495, архиепсикоп влашки око 1506, митрополит београдски и сремски 1513. год. Прославља се 31.01/18.01. Троапр у ноте записао прота Бранко Цвејић.
-
СВЕТИ АРХИЕПИСКОП МАКСИМ НОВИ Ђорђе Бранковић, син деспота Стефана Бранковића, (1461-1516) деспот 1486-1495, архиепсикоп влашки око 1506, митрополит београдски и сремски 1513. год. Прославља се 31.01/18.01. Троапр у ноте записао прота Бранко Цвејић.
-
Подржите рад и запратите канал, хвала
-
Подржите рад и запратите канал, хвала
-
Саопштење за јавност Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Грачаница-Призрен, 18. новембар 2019. год. Имајући у виду информације више медија и видео-снимка косовске певачице Албане Азизи на темељима храма Св. Николе у Новом Брду, уз дубоко згражавање над овим нецивилизованим начином понашања, изражавамо оштар протест. Простор тврђаве Новог брда и њена околина, која укључује и археолошко налазиште храма Св. Николе, древни храм српских православних митрополита новобрдских, по косовским законима је Специјална заштићена зона (СЗЗ) и све активности на овом простору законски су регулисане постојећим законом о СЗЗ. Континуирана злоупотреба локације Св. Николе (неовлаштени радови на храму, разне културне и друге манифестације, служење римокатоличке мисе и коначно овај скаредни и неукусни спот, који је снимљен на темељима под којима се налазе више гробова свештеника, монаха и верника, показује да постојеће косовске институције нису адекватно заштитиле ову локацију и да не умеју или неће да брину о културној баштини. Зато Епархија Рашко-призренска као један од чланова петочланог Савета за Специјалне заштићене зоне има обавезу да што хитније ово питање покрене у првом сазиву Савета чим буду именовани нови ресорни косовски министри за културу и просторно планирање, који су уз шефове ЕУ канцеларије и Мисије ОЕБС-а такође чланови овог тела, чији је иначе задатак да се брине о заштити ових зона и поштовању закона. Очигледно за снимање овог спота није тражена дозвола ни општине ни Српске Православне Цркве, што je експлицитно санкционисано чланом бр. 6 односно 6.3 поменутог Закона који између осталог ограничава активности које су у домену јавних скупова, рекреације или забаве. Такође, снимање спотова који вређају верска и национална осећања националних заједница на Косову и Метохији, потогово у специјалниј заштићеној зони директно је у супротности са чланом 3 овог закона који инсистира да је циљ специјалних заштићених зона између осталог да спрече активности које су у супротности са објектима који треба да буду заштићени, обезбеђујући најбоље могуће услове за хармоничан и одржаив развој заједница који живе на том простору. Као и снимање једног исто тако скаредног спота у храму Св. Николе у Приштини пре неколико година, који је нажалост прошао без икакве реакције косовских институција, и овај случај је показатељ неодговорног односа институција према заштићеним зонама, а овде конкретно према археолошком налазишту из Средњег века и једном хришћанском верском објекту који је од посебног значаја посебно за Српску Православну Цркву, што је, уосталом, и разлог зашто је Ново Брдо стављено на списак Специјалних зона. У том контексту Епархија разматра са својим адвокатима могућност подношења кривичне тужбе за нарушавање верских и националних односа и злоупотребу културно-историјских објеката за профане активности које вређају здрав разум сваког цивилизованог човека. Од међународних представника, којима ћемо се посебно писмено обратити и представника косовских институција очекујемо ни мање ни више од поштовања постојећих закона. Епархија ће на првој седници Савета за специјалне зоне тражити забрану приступа овој локацији неовлашћеним лицима без дозволе и ограђивање објекта, имајући у виду да је овај древни храм постао полигон иживљавања над верском и културном баштином Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. Епархија би, уосталом, на исти начин реаговала и на било какав сличан начин профанације објеката других верских и етничких заједница на овом простору. О кршењу закона у заштићеној зони Ново Брдо Епархија се већ оглашавала три пута (у јуну и два пута у августу ове године). Нажалост, косовске институције нису ништа учиниле да заштите ову локацију од злоупотреба. 1. Епархија Рашко-призренска изражава најоштрији протест због флагрантног кршења Закона о специјалним заштићеним зонама у Новом Брду (16. августа 2019) http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/eparhija-rasko-prizrenska-izrazava-najostriji-protest-zbog-flagrantnog-krsenja-zakona-o-specij 2. Римокатоличка миса служена на темељима православног храма Св. Николе у Новом Брду - Епархија Рашко-призренска изразила озбиљно разочарење и протест (2. августа 2019) http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/rimokatolicka-misa-sluzena-na-temeljima-pravoslavnog-hrama-sv-nikole-u-novom-brdu-eparhij 3. Саопштење Епархије Рашко-призренске поводом неовлашћених радова на локалитету храма Св. Николе у Новом Брду (6. јуна 2019) http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-neovlascenih-radova-na-lokalitetu-hrama-sv-n ------------ ПРИЛОГ: Будући да није прикладно да епархијски сајт преноси линк са овим спотом, који садржи вулгарне сцене и то не темељима једног древног храма и културно-историјског споменика, можете погледати извештај са снимком на сајту новинске агенције Н1 http://rs.n1info.com/Vesti/a544851/Pevacica-snimila-spot-na-temeljima-pravoslavnog-hrama-u-Novom-Brdu.html О овом инциденту известила је данашња Политика на линку: http://www.politika.rs/articles/details/442164 као и агенција Коссев https://kossev.info/pevacica-snimila-spot-na-temeljima-pravoslavnog-hrama-u-novom-brdu-u-specijalno-zasticenoj-zoni/ Против овог најновијег случаја скрнављења нашег храма протествовали су и српски политички представници при косовским институцијама. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска-
- 1
-
-
- епархија
- рашко-призренска
- (и још 12 )
-
Многобројна сведочења о чудесним исцељењима код моштију Св. Зосима испуњавају летопис Манастира Тумана. Ови свети примери јасно сведоче веру и љубав народа према Богу и Светитељу. Осећајући да је Манастир Туман једна од највећих православних светиња, вековима га зову ЂЕРДАПСКИ ОСТРОГ, препознајући исти благодатни дар исцељивања код Св. Василија и Св. Зосима. Слава им и милост! Многи долазе тужни и болешћу утучени. Из светиње одлазе радосни и здрави. Сигурно је то да ко једном дође и осети благослов Божји, туманској светињи изнова се враћа! Сведочења која су пред нама, записана су од 28. маја 2017. до 20. априла 2018. године. ALO_Knjizica.pdf манастир тумане
-
Манастир Ждребаоник - чувар моштију Св. Арсенија Сремца
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Питома оаза усред крша и камена,обасјана дивном свјетлошћу крста православнога и благословом Св. Арсенија Сремца каква је бјелопавлићка равница не би била то што јесте да у њој, Христу Богу на дар Немањићи не оставише једну своју задужбину. Можда би и била лијепа за око намјерника, да се у зеленилу и питомини мало одмори, али не би имала онога свјетила и небескога сјаја који обасјава срце човјеково чак и онда када се сви, за тјелесно око видљиви светионици угасе. Тај неугасиви светионик за бјелопавлићку равницу је манастир Ждребаоник са црквом Св. Архангела. Сијао и сија непрекидно. И порушен и похаран и запуштен и зарастао и обновљен и освећен. Сија и сијаће. Манастир Ждребаоник О настанку имена Ждребаоник постоје двије верзије. Прва каже да су Немањићи на овом имању узгајали коње, а друга се везује за словенску реч ждребје, што означава плодну црквену земљу. На жалост писани документи о настанку манастира нису сачувани. Сачувана су само усмена предања која су сложна кад је у питању ктитор - Стефан Вукан Немања. Зашто их нема? Можда бисмо то питање могли поставити онима који су послије рата спалили библиотеку манастира Мораче. Ко зна да ли су међу живима... И ако јесу то је за њих тад била само хрпа папира која се противи идеји, документа у којима се на разне начине потврђује постојање душе једнога народа. А чак и сама ријеч душа била је партијски непријатељ. Међутим један руски научник, Коваљевски у својим списима наводи да је 1841. године у Манастиру Морачи својим рукама држао повељу у којој је писало да је Манастир Ждребаоник грађен у исто вријеме кад и манастир Морача, као његов метох. 1896. године је тада стогодишњи старац Петар Агичин Радуловић из Пажића записао: "Ја памтим стару цркву Св. Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године." Бјелопавлићи памте да је и једна сестра Стефана Немање била удата у ове крајеве. Кажу да је село Кујава, у околини Даниловграда по њој добило име. Затим да је Јелена Анжујска градила цркве у околини Даниловграда. Манастир Ждребаоник је био мјесто где се састаје, договара, одлучује. У њему је била и монашко богословска школа. Неколико пута је паљен, рушен, пљачкан. 1714. годину и Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, а Мехмед паша је 1612. године попалио Бјелопавлиће. Оба пута и манастир је са народом страдао. Сулејман паша је поново 1876. године разорио храм. Ни у другом свјетском рату манастир није био поштеђен. У извјештају од 07. маја 1941. год јеромонаха Павла Павићевића, тадашњег настојатеља манастира Острог, стоји. ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње У прилог депеши која је послата из Данилова града од стране Управе манастира Ждребаоника извјештавате се да је јутрос 7. о. м. око 6 часова прије подне један вод од 20-22 војника (Италијана) дошао у манастир Ждребаоник, разбили настојатељев стан као и канцеларију Управе, изговарајући се да траже државне ствари и том су приликом покупили скоро све животне намирнице и то 100 кгр. брашна (сите), 50 кгр. масти, 18 кгр. гаса, 200 кгр. кромпира, 50-60 кгр. пасуља, 3 шунке, 30 кгр. шећера, 22 кгр. паште, једном ријечју сву залиху животних намирница са којима је располагала управа манастира, тако да је братство манастира и послуга остала без икакве хране с обзиром на данашње прилике тешко се иста може и набавити, па вас молим да интервенишете код италијанских власти да се ови манастири заштите оваквих или сличних случајева, који ће се, како изгледа, понављати врло често. ПРИВ. НАСТОЈАТЕЉ МАН. ОСТРОГА, јеромонах П. Павићевић Прва обнова, односно изградња нове на темељима старе цркве била је 1818. године. Изграђена је као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслицу. Освештао ју је Св. Петар Цетињски. Половином 19. вијека направљени су конак и једна дугачка приземна зграда. Изнад улазних врата цркве повише лика Св. Архангела Михајла стоји натпис: „На темељу Немањића храм Св. Архангела Михаила саграђен је 1818. године. А звоник из својих средстава подиже окружни протојереј-ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926. године." У цркви се са лијеве стране налази кивот са моштима Св. Арсенија Сремца, првог насљедника Св. Саве у архиепископском трону. 10. новембра 1989. године обављено је пресвлачење светитеља и полагање његових моштију у нови кивот. Нови кивот сачинио је блаженопочивши игуман острошки Георгије Мирковић, а група од 50 верника из Новог Сада заједно са својим парохијским свештеником приложила је унутрашњу дрвену облогу за кивот. Постоље за кивот и сто за цјеливајућу икону рађени су дуборезом и рад су ђакона Томислава Живановића из Крњева. Иконостас се састоји од бетонског и дрвеног дела. У иконостасу су 33 иконе, у три реда. Рад је браће Ђиновски и датира са почетка 19. века. У непосредној близини манастира налази се главичица или гувно на којем се годинама из 66 бјелопавлићких села окупљао народ на Госпођиндан. Ова дивна традиција прекинута је 1947. године. То је ипак требао бити скуп на коме не би било парола „Тито и партија" и сличних, те се морао прекинути. У порти се налази и гробље. Ту су сахрањени: протојереј Срдан Поповић, јеромонах Сава Шарановић, прота Јован Говедарица, Коста Вујошевић, игуман Сава Шалетић, јеромонах Исаија Цуца . Поред моштију Св. Арсенија Сремца у манастиру се чувају дио лобање Св. преподобномученице Февроније, честице моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца, Свете равноапостолне Текле, Св. мученице Јустине, Блажене Матроне Московске, Св. Александра Невског, Св. Сергија Радоњешког, Св. великомученика Георгија, Св. преподобне Олимпијаде и Димитре Кијевске, Св. Серафима Саровског, Св. преподобних Марте, Александре и Јелене и Блажених Пелагије, Параскеве и Марије подвижница Дивјејевских. Прије него што ће стићи у манастир Ждребаоник, мошти Светог Арсенија су око 166 године преношене из светиње у светињу. Сматра се да су због најезде Турака 1690. године из Пећи донијете у манастир Довољу. Одатле су пренијете у манастир Морачу. Након тога 1835. године у цркву на Медуну у Кучима код Подгорице. Због похаре Куча мошти Светитеља су 1856. године први пут донијете у манастир Ждребаоник. 1884. из Ждребаоника су премјештене у манастир Косијерево. 1914. године манастир Косијерево страда, устаници избављају мошти из ватром захваћене цркве и односе их под Острог. У Ждребаоник је Светитељ враћен 1920. године. 1991. године Ждребаоник постаје женски манастир и предано се ради на његовој цјелокупној обнови. Изграђен је нови конак са параклисом посвећеним Св. Арсенију. Конак и параклис су освештани 2000. године руком блаженопочившег патријарха српског г. Павла. Обновљена је црква, као и стари конак, дограђене су неке нове помоћне просторије и уређена црквена порта. Подигнута је агиазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Сада у манастиру живи 11 сестара а већ двије деценије игуманија ове светиње је мати Јустина Таушан. Сестре се баве иконописањем, израдом разних сувенира, уређују и обрађују манастирско земљиште, а изнад свега пружају топлу ријеч и гостољубље за све оне који дођу да посјете ову светињу и поклоне се моштима Св. Арсенија. Јован Б. Маркуш: Обнова манастирâ и цркава у Црној Гори у вријеме Митрополита Амфилохија (11) – Манастир Ждребаоник Кратки историјат манастира Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см. Обнављан је и 1885. године.О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни „просвјетитељи“ нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукан Немања. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише: „На темељу Немањића храм Св. Арх. Михаила саграђен је 1818, а звоник из својих срестава подиже окружни протојереј – ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926“. Интересантно је и свједочење стогодишњег старца Петра Агичиног Радуловића из Пажића, које је записано 1896. „Ја памтим стару цркву Светог Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године.“ Необично је име самог манастира. Објашњавају га двије верзије које се чувају у народу. По једној верзији Немањићи су овдје узгајали коње, а по другој име је везано за словенску ријеч ждребје која се може наћи у старим српским документима, од прилике она би означавала плодну црквену земљу. По Душановом законику властелин је био дужан да свештеницима који немају земље пода ждребје – три њиве законите, плодне. Отуда би се назив Ждребаоник могао превести као плодна земља. Цјелокупна историја Бјелопавлића, поред Острога везана је и за Ждребаоник. Он је вјековима био у жижи свих збивања. Ту су се одржавали племенски сабори и ту су доношене важне одлуке. Његова судбина била је и судбина његовог народа. Најранији писани запис о ждребаоничкој цркви може се извући из контекста народне пјесме „Бој с везиром Махмут пашом.“ Битка се одиграла 11. јула 1796. „А Владика окупи главаре, те су они обрнули пред бијелу Аранђелску цркву те им наук и благослов даје“ Нигдје у Бјелопавлићима нема толико простора на коме би стала сва војска, нити има у близини цркве посвећене Светом Архангелу. У часопису Невесиње који је излазио крајем 19. вијека, стоји да је Свети Петар овдје војску причестио. Манастир је у својој историји неколико пута паљен и рушен. Зна се да је Мехмед паша још 1612. попалио Бјелопавлиће. 1714. године Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, Ждребаоник је спаљен и срушен до темеља. Вјероватно да је послије тог разарања направљена мала црква Светог Архангела коју памти Петар А. Радуловић. 1818. године саграђена је ова данашња као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслици. У дописима часописа Невесиње стоји да је градњу цркве помогао Свети Петар Цетињски, породица Петрушиновић и засигурно и остали Бјелопавлићи. По завршетку радова, храм је освештао Свети Петар. Половином 19. вијека направљен је конак, двоспратна камена кућа са лијеве стране, а са десне дугачка приземна зграда. Да је владарска кућа Петровића вољела и помагала овај манастир види се из тестамента Пера Томова Петровића, Његошевог брата, гдје за своју душу оставља „манастиру светог Василија под Острог талијера 100, у манастир на Ждребаоник 50 и манастир у Морачи 50.“ Сулејман паша је у свом ратном походу на Бјелопавлиће 1876 – 1878. дјелимично разорио храм и манастирске конаке. Крајем вијека манастир је поново обновљен. У току ратних немира, Светац је ношен 1872. на Чево, а 1876. у село Загреда, а потом је био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току Другог светског рата око манастира су опет вођене борбе. Мошти Светог Арсенија су тада склоњене на Јеленак у цркву Светог Николе. Поред свих невоља које су пратиле житеље овог краја и свештенослужитеље ове светиње, при манастиру је 1870. отворена школа а затим 1875. прва Књажевска земљорадничка школа. 1898. године митрополит Митрофан Бан је издао наредбу да се овдје отвори Монашка школа. „Манастир има три куће: његово зданије које се налази источно од цркве. У њему се налази манастирска монашеско-богословска и школска управа, монашеска богословија, школа трећег и четвртог разреда и стан калуђерски. У том зданију кад дођу, почивају Њихова височанства и господин Митрополит. Двије много мање куће налазе се сјеверозападно од цркве: у једној се налази школа другог разреда, а друга служи за стан и кужину ученика монашеске богословије. Школа првог разреда не налази се у манастиру због тјескобе и малог простора куће но је премјештена у кућу господина подофицира Лазара Павличића.“ О манастиру су се старали и у њему живјели и радили многи свештеници и монаси. Гробови неких од њих налазе се уз саму цркву. То су протојереј Срдан Поповић (1845-1937). Он је дао и коначни изглед храма, јеромонах Силвестар (Сава) Шарановић (1893-1917), прота Јован Говедарица (1815-1898) један од покретача херцеговачког устанка, Коста Вујошевић (1862 – 1900), игуман Сава Шалетић (1890-1969). Овдје су сахрањени јеромонах Исаија Цуца (1847) и архимандрит Рафаило (1891) али им гробови нијесу обиљежени. Имена познатих настојатеља од средине 19. вијека су: јеромонах Серафим Митровић – помиње се у једној преписци 1843, јеромонах Исаија Цуца – до 1847, јереј Јован Драговић – од 1870. до 1873, јереј Милутин Жарић – од 1873. до 1876, протојереј Јован Говедарица, од 1878. до 1898, синђел Михаило Ранковић помиње се 1898, јереј Коста Вујошевић – упокојио се 1900, (а не зна се тачно до када је био настојатељ), протојереј Срдан Поповић – до 1937, јеромонах Павле Павићевић – до 1945, игуман Сава Шалетић – до 1962, јеромонах Григорије Траиловић од 1962. до 1968, и јеромонах Матеј Ристановић – до 1991. Вриједно је помена истаћи да је Митрополит Црногорско-Брдски Иларион Рогановић (Илија, рођен у Подгорици од родитеља Ђура и Марије, рођене Марковић) послије 1847. као јеромонах постављен за старјешину манастира Ждребаоника у којем је био до 1856. године, када одлази на Цетиње а потом бива постављен за старјешину манастира Острог. Доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору 1991, Ждребаоник постаје женски манастир на челу са игуманијом Јустином Таушан. Уз Божију помоћ кренуло се одмах са адаптацијом и градњом у манастиру. Помогла је Влада Црне Горе, општина Даниловград, бројна предузећа и добри људи са свих страна. Дограђене су помоћне просторије и нови конак са параклисом Светог Арсенија. (Започет 1996. а довршен 2000). На Аранђеловдан 2000. године параклис и конак је освештан руком блаженопочившег Патријарха српског Павла, Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, Епископа захумско-херцеговачког Григорија и Епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија. Током Свете Литургије крштено је више вјерника, а настојатељица манастира Ждребаоника, мати Јустина постала је игуманија. Вриједна игуманија и сестринство послије ове велике обнове и изградње нијесу стале већ сталним оплемењивањем и додавањем нових детаља трајно уграђују себе у љетопис ове велике светиње. За све ово вријеме манастир су посјетили и многи угледни гости: Васељенски патријарх Вартоломеј, Српски патријарх Павле, Атински архиепископ Христодул, Албански архиепископ Анастасије, игуман Хиландарски Мојсије, бројни архијереји Руске цркве, као и архијереји осталих помјесних цркава, вјерници из земље и иностранства, државници, министри и дипломате. Манастирска здања Храм Св. арханђела Михаила Храм Св. арханђела Михаила је једнобродне основе, са полукружном апсидом, дозиданом припратом и високим звоником изнад дозиданог дијела. Дугачак је 15, а широк 7 и. Градиво је прецизно клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове, скоро без спојница. На подужним зидовима постављена су по два лучна прозора, а на апсиди један. Главни архитектонски украс храма сконцентрисан је на прочељу грађевине, гдје доминира високи звоник, који са двије етаже слободно излази из масе крова. Портал је лучног облика и у његовој линети је лик храмовне славе – Св. арханђела Михаила. Изнад портала је плоча са исклесаним натписом о обнови. Дозидани дио цркве из 1926. године, иако изведен од сличног материјала, јасно се издваја од старијег корпуса грађевине. У средњем травеју, уз јужни зид, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца. Иконостас у цркви је рад браће Ђиновских са почетка 20. вијека. Умјесто традиционалног декоративног дубореза, конструкција иконостаса је изведена од зиданих елемената, прекривених виновом лозом у штукатури. Конак Уз стару зграду са лијеве стране дограђене су помоћне просторије, с десне стране изграђен је нови конак са параклисом Светог Арсенија. У порти је подигнута агијазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Црква је прекривена бакром, те тако заштићена од прокишњавања. Иза конака урађена је зграда вишенамјенског карактера. Манастирска порта је пространа. У њеној средини је црква, а двије зграде конака омеђавају порту са истока и запада. У источном дијелу порте налази се неколико старих гробова манастирских игумана. Свете мошти У средњем травеју, уз јужни зид храма Св. арханђела Михаила, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, који је дуго година био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. Послије земљотреса 1979. Завод за заштиту споменика изводио је радове на цркви и конаку и 1988. и Светитељ је био пренешен у цркву Свете Текле, а 1989. године враћен је у манастир, пресвучен у нову одежду и положен у нови кивот. Пресвлачио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, ондашњи Епископ Рашко-призренски заједно са Митрополитом Црногорско-приморским Данилом. У цркви се налази дио главе Свете Мученице Февроније, а у изложеним мошчевицима похрањене су честице моштију: Светог Јована Крститеља, Светог Николаја, Светог Великомученика Димитрија, Светог Сергеја Радоњешког, Светог Данила Московског, Светог Александра Невског, Светог Серафима Саровског, Светог Григорија Богослова, Светог Јована Златоустог, Свете Марије Магдалине, Свете Марије Египћанке и Свете Матроне Московске. Поред набројаних честица које су изложене у храму постоји још један број који још није изложен. Драгоцености у манастиру Од икона манастир посједује једну стару руску икону Пресвете Богородици и једну новију икону Светог Архангела Михаила, дар амбасадора Украјине г. Оксане Сљусаренко. Нажалост, од некадашњих драгоцјености послије многих похара манастира није остало ништа. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије боравио је у вишедневној посјети Грчкој. Том приликом посјетио је између осталог и манастир Светог Јована Крститеља – Макрино у митрополији Мегарској. Манастир Св. Јована датира још из 11 вијека. Од 1833. манастир је опустио због непријатељског односа према Православној Цркви Грчкој наметнутог краља Отона који је био баварског поријекла. Од 1960. године, доласком на то мјесто архимандрита Дамаскина, који је својом љубављу према светињи и Јевађељу сабирао око светиње душе жедне Бога и жртвене љубави према сваком човјеку, манастир је заживио поново монашким и богослужбеним животом. Тако се временом сабрало и сестринство. Ово наводимо из разлога што је наш Митрополит Амфилохије за вријеме свога боравка у Атини долазио и исповиједао се код дивног старца Дамаскина и од њега добијао духовне поуке за свој монашки и свештенички живот. У манастиру данас живи 70 монахиња. Митрополит је затим посјетио и манастир Светог Јеротеја, првог епископа Атине , који је иначе био и судија атинског Врховног Суда (Ариос Пагос), учитељ Св. Дионисија Ареопагита. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- посјета
- митрополита
- (и још 9 )
-
ПРОТЕСТ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКE Римокатоличка миса служена на темељима православног храма Св. Николе у Новом Брду - Епархија Рашко-призренска изразила озбиљно разочарење и протест Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши са својим свештенством и групом верника служили су јуче мису на остацима православног Саборног храма Светог Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху, директор приштинског Завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине. Тим поводом Епархија рашко-призренска је објавила саопштење за јавност. Епархија рашко-призренска је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (Института за археологију) на том средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности Српске Православне Цркве. Наиме, недавно су поред рашчишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма. Наиме, на храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Светог Николе детаљно су представљени у монографији Црква Свeтог Николе - Катедрала Новог Брдаархеолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму Новог Брда. Та вредна књига у pdf формату доступна је на https://d.pr/free/f/34iYBL Информативна служба Српске Православне Цркве 03 / 08 / 2019 -
Теолошки скуп „Православно-католичке радне групе Св. Иринеј Лионски“
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Епархија ЗХиП је ове године била домаћин и организатор теолошког скупа „Православно-католичке радне групе Св. Иринеј Лионски“, која се већ 16- ту годину за редом састаје сваке године у другој епархији неке православне односно римокатоличке цркве, да би расправљала о темама од значаја за обе цркве. Беседа дубровачког бискупа Мате Узинића (пдф) Након три радна дана у Требињу „Радна група Св. Иринеј Лионски“ је била у посјети Дубровнику, гдје им је домаћин био дубровачки бискуп Мате Узинић, који их је након прочитаног Јеванђеља на миси поздравио пригодном бесједом коју преносимо у цијелости. Овогодишњи скуп у Требињу завршио се у недељу у саборном храму Преображења Господњег Св. литургијом, на којој су саслуживали и православни клирици чланови ове групе. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска -
У петак 25. октобра у 16:30 у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Јагодини биће дочек и освећење иконе Светог Нектарија Егинског, као и поклоњење моштима овог светитеља. Након тога Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће акатист великом Егинском чудотворцу. -
Пољска: свечаности у част св. Максима Горлицког
a Странице је објавио/ла Dominika у Вести из Православних помесних Цркава
Свети Максим Сандович, познат као Максим Горлицки је један од најпоштованијих светца у Пољској Православној Цркви. Захваљајући његовој пастирској слузјби, доста становника јужне Пољске напустило је унију са Римом (гркокатоличку Цркву) и вратило се Православљу. Пољска у тадашње време била је под окупацијом Русије, Немачке и Аустрије; родна земља св. Максима била је у влади Аустрије, која борила се са Православљем. Због тога 6 септембра 1914 године отац Максим био је убијен у градићу Горлице из рука војника аустријачких. Као сваке године од 1994, када Пољска Православа Црква огласила је о. Максима светим, 6. септембра у Горлицама су свечаности посвећене овом мученику. У ствари целбрације почеле 5. септембра бденијем у саборној цркви у Горлицама. Тог дана такође православна омладина прошла је у пешачком ходочасцу око 30 километара из цркве у селу Ждиња до саборне цркве у Горлицама, где налазе се мошти светог Максима. На дан празника служене су две Литургије: прва у 6 сати пошто у то време св. Максим био је убијен, а друга, главна, у 9:45. Између Литургија био је читан акатист испре моштију светог Максима. Главну Литургију служили су архиепископ Прхемишла и Горлица Паисије и архиепископ Лублина и Хелма Абел (Пољска Православна Цркве), архиепископ Праге Михал и епископ Шумперије Исаије (Православна црква чешких земаља и Словачке). После Литургије одржана је литија са моштима св. Максима око саборне цркве у Горлицама. После службе сви верници могли су учествовати у агапи - јело и пиће припремио је парох горлицке цркве, о. Роман Дубец. Тропар и кондак св. Максиму Горлицком - појање монаха из манастира Суково у Србији Извор; превод pouke.org -
Сирија: замироточила икона св. Јована Крститеља
a Странице је објавио/ла Dominika у Вести из Православних помесних Цркава
Дана, 29. августа, када Црква прославља Усековање главе светог Јована Крститеља (по новом календару), у женском манастиру Сајднаја пројавило се чудо. За време Божанствене Литургије са иконе светог Јована Крститеља почело је да тече миро и крв. О наведеном чуду, посведочила је и игуманија манастира Феброња, која је показала икону. Манастир Сајднаја је древни православни манастир Пресвете Богородице - на арапском и арамејском "Сајднаја" значи "Владичица наша". Извор -
Сирија: замироточила икона св. Јована Крститеља
тема је објавио/ла Dominika у Антиохијска Патријаршија
Дана, 29. августа, када Црква прославља Усековање главе светог Јована Крститеља (по новом календару), у женском манастиру Сајднаја пројавило се чудо. За време Божанствене Литургије са иконе светог Јована Крститеља почело је да тече миро и крв. О наведеном чуду, посведочила је и игуманија манастира Феброња, која је показала икону. Манастир Сајднаја је древни православни манастир Пресвете Богородице - на арапском и арамејском "Сајднаја" значи "Владичица наша". Извор View full Странице- 1 нови одговор
-
- 6
-
-
-
- сирија:
- pravoslavna
- (и још 7 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.