Претражи Живе Речи Утехе

У крипти храма св. Марка на Ташмајдану ће сутра, у четвртак 2. новембра 2023. године, после Акатиста Пресветој Богородици који почиње у 17 часова, бити одржана нова духовна трибина. Овога пута, на тему "Трпљење – расадник врлина" говориће јереј Томислав Крчмар, саопштило је братство овога храма. Предавање почиње у 18 часова, сви сте добродошли. Извор: Радио "Слово љубве"

У храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици, изнад Аутокоманде у Београду, последњих неколико година се литургијски прославља спомен св. старца Гаврила (Ургебадзеа) грузијског. Прослава празника започела је Акатистом са читањем молитава против нашествија мракобесја у среду 1. новембра увече, а наставља се светом Литургијом у четвртак 2. новембра 2023. године светом Литургијом са резањем славског колача од 8 часова. Подсећамо да се у овој цркви налази икона овог чудесног Светитеља, која је освештана над његовим моштима у манастиру Самтавро у Грузији. Свештени Синод Грузијске Аутокефалне Апостолске Православне Цркве је 20. децембра 2012. године, архимандрита Гаврила (Ургебадзеа) уврстио лику светих именовавши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2. новембар (20 нов.). Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив Отац Гаврило (у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич) рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре. Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну." Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио. Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор. У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали. Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви, о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке. "1. Родио сам се 1929. године. 2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви. 3. Нисам се женио. 4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима. 5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање. Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади. Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу: "Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског. Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет. Секретар Грузијске Патријаршије П. Гагошидзе на изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену: "Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..." итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма: "Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава. Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен." У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу." После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..." Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила. Године 1991. су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу. Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења. Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника. Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику. Текст преузет са интернет-странице: https://www.monkgabriel.ge/srb/index.htm Извор: Радио "Слово љубве"

У оквиру редовних духовних вечери у Вазнесењском храму у центру Београда (улица Адирала Гепрата 19), са благословом Свјатјејшег Патријарха Порфирија је од овог октобра почео циклус предавања посвећен изучавању Светога Писма. С обзиром да је празник св. Апостола Луке ове године у уторак, на дан када се трибине иначе одржавају, предавање ће бити одржано дан раније, у понедељак 30. октобра после празничног бденија, у 19 часова. Ђакон др Александар Милојков ће наставити са тумачењем Књиге Постања, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Од 24. до 27. октобра 2023. године у Београду ће боравити високопреподобни архимандрит Захарија (Захару), духовник манастира Светог Јована Крститеља у Есексу (Велика Британија), као и високопреподобни архимандрит Петар (Вризас), игуман овог манастира, сазнајемо из Пословне канцеларије светог манастира Хиландара у Београду. Духовници ће приликом ове посете одржати и два лепа предавања: о. Петар у уторак 24. октобра у 18 часова у крипти Светосавског храма на тему „Изградња храма Божијег у нама“, а о. Захарија у среду 25. октобра у 19 часова на ПБФ у Београду на тему "Трезвеноумље, ревност деце Божије и униније света". Повод за посету о. Захарије и о. Петра Србији је учешће на предстојећем "Другом Светопрохорском монашком сабору", који ће се одржати 30. и 31. октобра 2023. године у манастиру преподобног Прохора Пчињског, а у организацији Православне Епархије врањске СПЦ, уз сатрудништво Светог манастира Хиландара, а под покровитељством Светог Архијерејског Синода СПЦ и са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Ово међуцрквено монашко сабрање има духовни, научни и образовни карактер и намењено је превасходно духовној користи, подршци и унапређењу монаштва. Извор: Радио "Слово љубве"

Епархија будимљанско-никшићка СПЦ у оквиру овогодишњег Сајма књига доноси неколико нових издања, међу којима је и књига "Беседе из катихизиса" св. праведног Јована Кронштатског у преводу на српски језик. Епархијска издавачка кућа "Свевиђе" представиће ову књигу у уторак 24. октобра 2023. године од 18 часова у Парохијском дому Вазнесењског храма у центру Београда, а о књизи ће говорити протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић, Главни и одговорни уредник "Свевиђа" и протојереј Арсеније Арсенијевић старешина Вазнесењског храма и приређивач књиге. Интересантно је поменути да су књигу са руског језика превели и за објављивање припремили чланови духовне заједнице при Вазнесењској цркви. Извор: Радио "Слово љубве"

У крипти храма Светог Марка на Ташмајдану у четвртак 19. октобра од 18 часова, биће одржано предавање на тему "Христово крштење и пост као обрасци хришћанског живота". На ову тему говориће јереј Владимир Пекић, сабрат храма св. Марка. Сви сте добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, вечерас, 10. октобра 2023. године, са почетком у 18 часова, биће представљена књига о св. Николају охридском и жичком на енглеском језику најавио је Спомен-Храм св. Саве на Врачару. О делу под називом "Владика Николај Велимировић - Старе контроверзе у историјском и теолошком контексту", говориће Епископ новобрдски Иларион, викар Патријарха српског, затим проф. др Ирина Деретић са Филозофског факултета у Београду, као и Владимир Цветковић и Драган Бакић уредници издања. Сви су добродошли вечерас у Крипту Светосавског храма. Извор: Храм Светог Саве

Сви сте добродошли на отварање изложбе школе иконописа цркве Св. лекара и безсребреника Козме и Дамјана, која ће бити одржана у самој цркви (Делиградска улица 38) при Клиничком Центру Србије. Како је за наш радио известила Тамара Јовановић из ове духовне заједнице свечано отварање изложбе икона полазника ове школе биће у среду 11. октобра 2023. године у 18 часова и 30 минута. Извор: Радио "Слово љубве"

Братство храма Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану, позива вас на предавање "Заповести Божије" у крипти цркве Светог Марка, у четвртак 5. октобра од 18 часова. Беседиће ђакон Немања Радовановић, сабрат храма Светог апостола и јеванђелисте Марка. Извор: Радио "Слово љубве"

Манастир Преподобног Прохора пчињског биће 2. и 3. октобра 2023. године домаћин дводневног Научног скупа од националног значаја под називом "Новоослобођени крајеви Србије 1833–1878–1913", чији су организатори Филозофски факултет Универзитета у Београду и Епархија врањска, уз благослов Епископа врањског г. Пахомија. Организациони одбор овог скупа чине проф. др Сузана Рајић (председник и иницијатор), игуман архимандрит Методије (Марковић), доц. др Урош Шешум и асис. др Александар М. Савић. После прелиминарне сесије која почиње у понедељак 2. октобра, биће одржан низ изузетно занимљивих излагања истакнутих српских делатника у разним научним дисциплинама, која ће се наставити и наредног дана, у уторак 3. октобра, рекао је за радио „Слово љубве“ доц. др Урош Шешум. Наш саговорник између осталог истиче важност једног оваквог, мултидисциплинарног скупа за српску историју, који отвара многа врата и будућим истраживачима. Разговор са др Шешумом: Извор: Радио "Слово љубве"

Света Тајна јелеосвећења биће служена на Крстовдан, 27. септембра 2023. године и у храму св. лекара Козме и Дамјана у Клиничком Центру Србије. Како сазнајемо из духовне заједнице овог храма у Делиградској улици (број 38), од 14 до 16 часова биће вршена Света Тајна исповести и читане молитве за здравље, а од 16 сати и 30 минута почиње Акатист и у наставку Јелеосвећење. Извор: Радио "Слово љубве"

Свештеник Владимир Пекић, сабрат храма св. Марка на Ташмајдану, са љубављу позива све суграђане да дођу у ову дивну београдску светињу и учествују у новом циклусу духовних трибина и разговора. После уводног предавања 14. септембра, са почетком црквене нове године, јесењи циклус предавања ће трајати до пред Божић, а наставиће се у пролеће, каже о. Владимир за Радио "Слово љубве". Намера братства на челу са архимандритом Нектаријем јесте да се још више интензивира разговор са верним народом. У четвртак 21. септембра 2023. године беседиће о. Миодраг Ристић, сабрат Маркове цркве, каже о. Влада: Разговор са о. Владимиром: Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, данас, 14. септембра 2023. године од 19 часова, у храму св. Апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану, почиње јесењи циклус редовних духовних трибина у овој београдској светињи. Прво предавање на тему "Црква и породица" одржаће протонамесник Бранислав Борота. Сви су добродошли на вечерњу службу од 18 сати и предавање у наставку. Извор: Радио "Слово љубве"

Извор: Радио "Слово љубве"

Програм прославе Светих Пребиловачких и осталих Херцеговачких Мученика: Петак, 4. август 19 часова – акатист Светим пребиловачким и осталим херцеговачким мученицима 19.30 – предавање Епископа новобрдског г. Илариона (Лупуловића) на тему "Нови Завет пребиловачки" Субота, 5. август 19 часова – празнично вечерње са петохљебницом Недеља, 6. август 8 часова – празнично јутрење 9 – света архијерејска Литургија Епархија захумско-херцеговачка позива верни народ, потомке пострадалих, као и представнике културног и јавног живота из свих херцеговачких многострадалних места да узму учешћа у овом културно-евхаристијском прослављању Светих Мученика Пребиловачких и осталих Херцеговачких Мученика. Добро дошли! Извор: Eпархија захумско-херцеговачка

Московски синодални хор одржаће концерт у суботу, 29. јула 2023. године, у 19 часова, у Крипти Храма Светог Саве на Врачару. Подсећамо, Московски синодални хор је основан 1721. године указом Петра Великог. Укидањем руске Патријаршије 1700. године и оснивањем Светог синода, хор црквених појаца при Успенској саборној цркви московског Кремља преименован је у синодални. Репертоар хора су тада чинила искључиво дела духовне музике. На прелазу из XIX у XX век у репертоар уводе световну музику и аранжмане руских народних песама. Многи руски композитори су наменски писали за овај хор. У његовим активностима учествовао је чак и Петар Иљич Чајковски. Извор: Радио "Слово љубве"

Вест приредила Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Епархија жичка

На данашњи дан навршило се 24 године од отмице монаха Харитона. Ово је прича о његовој мајци, Милки Лукић, писана за потребе емисије и књиге „Мајке хришћанке” Оливере Балабан. Подаци о породици записани су по свједочењу рођеног брата оца Харитона, Радојице Лукића. Сјећам се своје прве посјете гробу оца Харитона. Велики пост, прије дванаест година. Обилазили смо Студеницу, Ђурђеве Ступове и манастир Црну Реку. Киша је неуморно падала. Право је чудо било те су се облаци примирили само оних двадесетак минута колико нам је било потребно да се поклонимо гробу овог страдалника Христовог и послушамо ријеч сабрата Црноречког манастира о Његовом животу. Гледајући млади гроб, кроз главу су ми пролетела лица уплаканих и уплашених Мајки, које су тих година са зебњом чекале вијести од својих синова: – Да ли ће ми доћи жив? Ако дође жив, да ли ће доћи „читав“. (Јер, ако не дође „читав“ не значи да ће и остати жив.) Хоће ли му дјецу сирочићи звати, са младом невјестом огњиште угасити, рано моја?! Тужбалице српских сјенки! „Мајко“ су сахраниле, постадоше Сјенке! Искривљене и измучене, болом опијене и напаћене, али свијетла образа. У мраку им свијетле гробови Синова. Зато и јесу Сјенке! Са великим „С“! Отргну ми се уздах: Боже драги, њега мајка није дочекала! Нисам тада знала ништа о овој дивној Мајци, једино се сјећам тог размишљала о њеном неизрецивом болу. Али, прича је, иако веома тужна и тешка ипак имала онај моменат среће, како би то наш народ рекао, да је овај син прво испратио Мајку у наручје Господње а онда и он мученичким путем кренуо за њом. Плодови здравих стабала Мајка Милка Лукић, рођена је 18. августа 1929. године, у селу Радуње, на Копаонику, у побожној кући Гашића, од оца Милорада и мајке Ранђије. Њени честити и побожни родитељи изродили су седморо дјеце, три сина и четири кћери. Милка је одрастала у великој заједници, у којој је свако својим животом свједочио скромност, честитост, радиност и пожртвованост, а тиме и традицију доброг породичног васпитања једне побожне српске куће. Милкина мајка Ранђија је била веома молитвена жена. Тај дар је у тишини, молећи се сваке вечери крај своје постеље, оставила у наслеђе и својој кћери. Године су пролазиле брзо. Дјеца у кући Гашића су преживевши Други свjетски рат убрзано стасавала за женидбу и удају. Бијавши из доброга рода, а поред тога сама честита, вриједна и веома лијепа, Милка је важила за дјевојку каква се само пожељети може. По том чувењу, једнога дана су дошли Лукићи из суседног села Сеоце, да испросе Милку за свог Будимира. Будимир Лукић, отац блаженопочившег оца Харитона рођен је 5. августа 1928. године у селу Сеоце, у Куршумлији, од оца Радована и мајке Милунке. Кућа Лукића је била херојска, витешка. Једна од оних у којима су се синови подизали за огњиште али и за отаџбину. Није било фронта у Србина, на којем Лукићи нијесу оставили макар једнога свога сина, па им је тако и овај посљедњи, косовски, понео једног, најмлађег. Од туге за својим старијим сином, који је такође живот положио за част своје земље и гробове својих предака, прерано је умро и Будимиров деда, оставивши за собом пуну кућу сирочади. Будимиров отац Радован провео је у заробљеништву у Немачкој пуне 4 године. Лукићи су волели цркву. Славили су Св. апостола Тому, 19. октобра. Иако су то била тешка времена, они се нијесу двоумили ни скривали. Деда Радован је био црквењак у сеоској цркви. (Можда су баш ово неке од чињеница које објашњавају неустрашивост оца Харитона, који је летећи са послушања на послушање, неустрашив као витез, пролазио кроз звериња легла, намножена и згуснута на сваком педљу Српског Јерусалима. ) Мајка Милка и отац Будимир венчали су се 1950. године. Изродили су шесторо деце. Три сина и три кћери. Најстарија кћер и трећи по реду син упокојили су се јако рано, кћер на самом рођењу, а син нешто касније. Животну битку наставили су да воде четворо њихове дјеце: Радојица, рођен 1952. године, Радијана 1956. године, Радослав (у монаштву Харитон) 1960. и најмлађа Радмила 1964. године. (Све у кући, почев од њихове бројности и имена призивало је радост, међутим, те радости биће лишени јако рано.) Лукићи су живели у великој заједници са дедом, бабом, стрицем, стрином и њиховом дјецом. Касније се стриц са својом породицом одвојио. Мајка Милка је била вриједна, брижна, тиха и повучена. Скована по мјери некадашњих жена живела је поштовање. Поштовала је све око себе и старо и младо. И дјецу је томе поучавала. Знало се да онај ко би нешто погрешно урадио мора да исправи своју грешку, било да је старији или млађи. Нико није смио вријеђати ни угњетавати, а на поштовање су сви били позвани. Учила их је да буду поштени, незлобиви, истинољубиви. Од малих ногу трудила се да у њих усади хришћанске врлине по којима ће као такви, врлински, бити препознати и од људи и од Господа. У таквој великој и богатој заједници лењости није смело бити. Деца су се учила раду од малих ногу. Већ од пете године постајали су вриједни чобани а касније, како је ко какав посао својом снагом и стасом могао понијети. Будимир, отац ове радосне држине, радио је као рудар у руднику Трепча, на копу Запланина. Долазио је кући петнаестодневно и то свега на један дан. Били су жељни једни других. Земља им није дала ни да се нагледају како треба. Да би дошао кући у Сеоце, Будимир је морао да пјешачи више од тридесет километара. Очеви доласци су били празници. Иако су га били жељни, ти кратки сусрети су изгледали као сами предокушај сусрета са Творцем. То припремање… Да ли је све спремно за очев долазак? Да ли је вечера топла, постеља чиста, да ли сам био добар ових петнаест дана? Хоће ли отац доћи весео или тужан, хоће ли ме помиловати, можда донети кесицу бомбона са собом, да ли сам је заслужио? То ишчекивање, отисци дјечијих образа на прозорском окну, док раширених зјеница зуре у планину неће ли угледати трепетљаву свјетлост очеве рударске капе, све то заиста подсјећа на трепет душе при помисли на сусрет хришћанина са Оцем небеским. Жељно ишчекивану свјетлост могли су видјети на десетом километру од куће, на кривудавом планинском путу. Али, онда би услиједила питања. Да ли је та свјетлост стварно очева лампа и да ли тај путник заиста иде ка њиховој кући? Када би се најзад, након 7-8 сати хода појавио на кућном прагу, радост је била неизрецива. Дјечијим поклицима није било краја. И Мајка се радовала, али скромно, тихо, у себи. Како је то већ и било у то дивно вријеме. Нису сви скакутали једни око других и говорили волим те, волим те, већ су живјели том љубављу. Топла вечера, чиста постеља, тај стисак руке на вратима, чекање и стрепња, брига о родитељима, то је била љубав. Отац би понекад успут купио и кесу бомбона. Е, то је тек био доживљај. Живот Мајка Милке није ни по овдашњим, а ни по ондашњим аршинима био лак. Изродити шесторо дјеце уз тешки живот на селу практично без мужа, морао је оставити трагова и на њено тјелесно здравље. Но, она је била више она танана душа, која је својом тихом патњом и трпљењем лагано копнила изнутра. Танане, осјетљиве душе, каква је била Мајка Милка, чак и сузни трептај ока које дубоко осећају, чују као удар грома. Одјекне им у души, сурва се ко лавина. Дјеца су тек кренула да стасавају, тек су корачали сигурније, одважније, а над њиховом кућом се већ надвијао тамни облак. Мајка га је издалека угледала, осјетила, наслутила. Само није знала гдје ће та муња ударити, на коју страну, у који темељ. Када је дочекала повратак најстаријег сина Радојице из војске, стегнувши га у загрљај бојажљиво је проговорила: „ Нека ће нас невоља снаћи!“ – Каква невоља Мајко?- одговорио је син забринуто. „ Не знам, али осјећам је!“ Ништа није могла да уради, могла је само да чека и да се моли. А онда су Лукићи сви на окупу поново једну ноћ дуго чекали трепетљаву светлост на планинском путу. Чекали су и чекали. Смјењивали су се на прозорском окну. Можда отац није могао доћи, можда се негдје задржао, видио старе пријатеље па мало закаснио. Ноћ је одмицала а црне слутње су надјачавале наду. Било је хладно, тог 25-ог новембра. Почела је да пада дуга киша суза која је натапала њихов дом. Из рудника су им јавили да им је отац настрадао у несрећи и да је пребачен у Косовску Митровицу. Кажу да су га из Митровице пребацили у болницу у Скопље, али није издржао. Након једанаест дана, 6. децембра 1973. године подлегао је повредама. Сахранили су га у породичној гробници на сеоском гробљу. Од тог дана Мајчино срце је почело нагло да слаби, да посустаје. Није могла да носи тугу за својим вољеним, ненагледаним, неразговореним. Скупила је дјечицу око скута, трудила се, покушавала, али смрт је била јача. Након непуне двије године једне исто онако тешке ноћи, као кад су изгубили оца, изгубили су и Мајку. Оштар бол пробудио ју је из сна. Тешким кораком дотетурала се до постеље свог млађег сина Радослава (блаженопочившег оца Харитона), загрлила га и издахнула на његовим још дјечачким рукама. Два сандука за двије године испратише ови сирочићи. Двије ране, два ока испратише нејаки. Како рече најстарији брат оца Харитона, чика Радојица (који ми је свесрдно помогао да напишем ову причу о његовој Мајци): „Кад оде мајка, више немаш коме да пођеш, нема ко да те дочека, нема ко да сабере децу…“ Осташе сирочићи да стасавају са дедом и бабом, или боље рећи да они пазе на старе. Научени од малих ногу свим сеоским пословима, наставише са старима да се боре за живот и кроз живот. Смрт родитеља је отуђила безбрижни, радосни израз њихових лица. Иако је као дете био веома живахан и несташнији од свог брата и сестара, млади Радослав је показао много озбиљнији и зрелији приступ муци која их је снашла, од онога што се од њега очекивало. Свом деди је био десна рука. И не само деди. Сви у селу га памте као посебног младића, увијек спремног да притекне у помоћ. Најмлађа сестра Радмила, имала је само једанаест година када су остали без родитеља. Као старији брат за њу се највише бринуо. Послије неког времена послали су је код ујака да учи школу а онда код старијег брата у Ниш. Савијали су се једни око других да би придигли и придржали крст брату или сестри кад отежа. Када су се упокојили деда и баба, центар окупљања и сабирања постао је најстарији брат Радојица. Он их је у свом дому у Нишу призивао, окупљао, усмеравао, колико су му његове моћи дозвољавале. А они су га итекако поштовали. Двије године након Мајчине смрти, дакле 1977. године, од туге за сином и снајом, након јаког можданог удара умире и деда Радован. Смрт је у кући Лукића постала као годишње доба, долазила је у правилним, устаљеним циклусима. Као да се могла и предвидети. Једино је баба Милунка поживела мало дуже. О њој су се до њене смрти 1985. године бринули њени унуци. Средња сестра Радијана, удата је у оближње село, па је и она притицала упомоћ. За оца Харитона, свог брата, чика Радојица каже да је од малих ногу био виспрен, несташан и мало немирнијег духа од остале дјеце Мајка Милке. Када би нешто наумио, то би и остварио. Као мали знао је зарадити и понеку ћушку од Мајке због несташлука. Али, увијек му је срце било незлобиво и чисто као суза. На дан његовог крштења, стари јеромонах који га је крстио, више за себе него за оне око себе рекао је: „Овај ће ме наслиједити!“ У селу је завршио прва четири разреда основне школе са одличним успјехом. Но, за даље школовање требало је ићи у друго село, а он је већ тада од оца био одређен за останак у родитељској кући, тако да на даље школовање није послат. Одувек је волео тиховање и самоћу. И као дијете знао се често удаљити у оближњу шуму и шетати сам уским стазицама. Ничега се није бојао. Када је дошао код брата у Ниш, неко вријеме се посветио завршавању школе а затим послу. Колеге су га због његове марљивост, честитости и скромности веома поштовале. Животни пут га је одвео и на ратиште у Хрватској. Тамо је његово срце још од дјетињства рањено стријелом смрти, још више пострадало гледајући невоље и неправде овога свијета. Од повратка са ратишта носи се само једном мишљу, да оде у манастир и замонаши се. Оно што је намерио то се с Божијом помоћи и остварило. Одлази у манастир Јопу, у близини Ниша, код старог игумана Илије, који ће му постати нови родитељ. Његова ревност у послушању, посту и молитви, није остала незапажена. Из манастира Јопе априла 1995. године одлази на ходочашће у Свету земљу. Жеља му је била да у манастиру Св. Саве Освећеног остане као искушеник. Божији промисао и благослов су били другачији. Радослав је призван Српском Јерусалиму. По благослову оца Илије одлази у манастир Црну Реку под окриље Св. Петра Коришког. Братство га је јако лепо прихватило. Вредан, тих и послушан убрзо је задобио љубав све братије. Није знао за одмор. На свако послушање је одлазио хитро и без ријечи. И околни мјештани су га вољели., јер би се и њима нашао при руци кад год је било потребно. Недалеко од манастира, на двадесетак минута при-лично напорног хода, налазила се стара брвнара, где је живјела једна изнемогла старица Крстијана. Живела је сама у планинској забити, неспособна за рад и бригу о себи. Сазнавши за њен крст његово се срце сажалило и испунило још већим крстом састрадавања. Затражио је благослов игумана да јој помогне кад може. Добивши благослов, он је редовном манастирском послушању додао не мали труд око ове изнемогле и од свих напуштене старице. Сваког јутра, ма какве да су биле временске прилике, он је одлазио да старици однесе храну, наложи ватру и припреми дрва. Навече исто. Старица га је толико заволела да је неутешно плакала, као за рођеним сином, када га је благослов одвео из манастира Црне Реке. Замонашен је у манастиру Светих Архангела, на бденију уочи празника Св. Николаја Жичког, 1998. године, добивши име Харитон. Примивши ангеоски чин за којим је толико жудео, постаје још усрднији и преданији у служењу ближњима. У његовом житију стоји: „Колико је био сакривен од света, толико је сав био у Господу. А ун Господу њему није био потребан ни чин, кога је одлучно одбио, ни власт, ни част. Бити целог живота смирени Христов монах њему је била довољна част и награда. Његово смирење чинило је да му понашање буде природно, просто, без трунке извештачености или дрскости. Смирење и ненасито читање Божанствених књига, је у њему родило мудру разборитост која уме о свему да расуђује и правилно гледа на себе и свет око себе. Смирење га је и узвело на последњи животни крст мучеништво крвљу или треће крштење, после кога је, очишћен од свих грехова, узлетео ка Господу кога је толико волео. Тај крст он као да је предосећао. То се могло закључити из његових речи у којима је било радосног призвука: „Ето, братије, још мало па ћу имати четрдесет година, и још мало после тога, па ћу поћи у радостан сусрет Господу“. Или једном другом приликом, када је после рафалне пуцњаве терориста на ауто којим је управљао рекао једном од братије: „Изгледа да ме оће метак“. Предосећај мученичке смрти се могао наслутити и у његовим речима једном од сабраће за време поклоничког путовања на Свету Гору. Наиме, пошто се отац Харитон у једном тренутку изненадно попео на пирг Св. Краља Милутина, један од братије му је у шали довикнуо: „Сиђи доле, куме, ако сломиш ногу ко ће те носити до манастира?“ Отац Харитон је сишао исто онако брзо и спретно како се и попео, и уз благ осмех одговорио: „Куме, не брини, ако сломим ногу, гурните ме овде у неки јарак поред пута, покријте ме грањем-није грешни Харитон заслужио да се сахрани као човек.“ Иначе, отац Харитон је врло често ризиковао свој живот да би испред шиптарских терориста извукао тела убијених српских војника, стараца, старица, жена и деце, којима се нико данима није смио примаћи. Храбро и неустрашиво је вукао беживотна тијело да би их часно сахранили и опојали. 15. јуна 1999. године, нешто прије 11 сати, отац Харитон је испред епископског двора у Призрену примио своје посљедње послушање. Хитавши да обави посао, рекао је: „Нек је благословено!“ Са последњим послушањем понео је и најтежи крст, ако се у његовом животу уопште могу мјерити и упоређивати тежине и муке које су га сналазиле. Отет и заробљен од шиптарских терориста на очиглед немачких војника из састава Нато „мировних“ снага. Након тога је свирепо мучен. Његово свето тијело пронађено је у августу 2000. године у месту Тусус код Призрена. Све је указивало на мученичку кончину. Тијело је нађено без главе, поломљених руку, ногу и кичме. На његовом џемперу и подраснику, на мјесту око срца, видјело се неколико рупа које су, претпоставља се, настале од убода ножем. „Узалуд тражите, он није више међу живима!“ Када су његови најближи, брат и сестре, сазнали да је отет од стране шиптарских терориста, у њихова срца уселила се стрепња. Дуго су га тражили и надали се, веровали су да ће га пронаћи. Иако је несносна бол због губитка још једног члана њихове породице куцала на врата, нада је ипак била присутна. Само је Његов рођени брат Радојица, био потпуно сигуран да његов брат није више међу живима. Питам га: Како сте знали? Он каже: Па знао сам! Па вјерујем, али како? Јавио ми се у сну, ми смо били блиски, повезани. И шта Вам је рекао? Рекао ми је: „Ја идем брате, не могу више да издржим ове муке!“ Ја сам после звао свуда где сам знао, желео сам да се макар тело пронађе. Тешили би ме и рекли: Тражимо, даће Бог, наћићемо га живог! Ја бих одговарао: Узалуд тражите, он није више међу живима! И тако… Иако се нису видели, ипак су се опростили. Постоји нешто више од стиска руке на растанку, постоји емотивна веза и она невоља коју су преживљавали годинама заједно. Постоји неугасива братска љубав, која не познаје границе светова, ни векова. Постоји Материна суза која их је истим млијеком задојила и једним повојем повила, постоји очева лампа која им још увек осветљава пут и постоји оно Парче неба на земљи у селу Сеоце, чија ће звона још дуго дуго памтити Лукиће. Није дуго Мајка Милка поживела на овој њиви бола и патње. Ни она а ни њен млађи син. Њих двоје су свијетла слика Српкиње која рађа и гаји сина за огњиште и отаџбину и Србина који полаже живот свој за Христа и земљу прађедовску. Нова Мајка Југовића и нови Обилић. Нови, а ако се не промијенимо можда и међу последњим свијетлим примјерима новије историје. Зато, приклонимо колена земљи и савимо руке на груди. Позовимо у помоћ све оне којима смо дужни, који због нас ридају и плачу пред престолом Свевишњега. Помолимо се Анастасији да се зањишу српске колевке. Помолимо се Милици да умудри Мајке и Жене Српске. Помолимо се Параскеви да нам се зазлате житна поља и оранице. Помолимо се Лазару да главешине храброшћу обдари. Помолимо се Сави да нас разбраћене помири. Помолимо се Харитону да нас мучеништво не уплаши. Помолимо се свим Светима који су ради Христа и ради нас животе дали. Помолимо се за светли образ у Србина. А када се поправимо и слику Милке и Харитона у својој кући насликамо, ето нас Српски Јерусалиме! Догодине у Призрену! https://mitropolija.com/2023/06/15/majke-hriscanke-milka-lukic-majka-sv-novomucenika-kosovskog-haritona/

Као и сваког првог уторка у месецу и данас, 6. јуна 2023. године, од 18 часова у храму св. Јована Владимира у насељу Медаковић ће бити служен Акатист св. Ксенији Петроградској, сазнајемо из духовне заједнице ове београдске цркве. Сви су добродошли на молитву! Извор: Радио "Слово љубве"

Велика диптих икона Светога Саве србског и Преподобног Сергија Радоњешког биће свечано и молитвено дочекана у храму Преподобне мајке Параскеве - Свете Петке у Сурчину у петак 2. јуна 2023. године, сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи о. Страхињи Голијану, архијерејском намеснику земунском Епархије сремске. Од 17 часова ће бити служен најпре Молебни канон св. Петки, а потом и Акатист великим Божијим угодницима, изображеним на овој посебној икони. Наредног дана, у суботу 3. јуна од 18 часова ће о "Духовним везама Руса и Срба" беседити г. Ранко Гојковић, писац и православни публициста. Диптих икона св. Саве и св. Сергија Радоњешког остаће у храму св. Петке до Духовског Уторка, када ће наставити свој пут, а распоред богослужења погледајте на фотографији уз ову вест. Извор: Радио "Слово љубве"

У четвртак, 1. јуна 2023. године, после вечерње службе и молебна, који почињу у 18 часова, протођакон Љубомир Ранковић, један од најбољих познавалаца подвига Светог владике Николаја, у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару одржаће предавање под насловом „Над тајнама личности и дела Светог владике Николаја“. Верни народ престонице има прилику да чује протођакона Љубу, који се од младићких дана надахњивао делима и животом Светог Владике, с обзиром на то да је био у служби блаженог спомена Владике шабачко-ваљевског Јована Велимировића, светитељевог синовца, најавила је Информативна служба Српске Православне Цркве. ** Подсећамо, мошти Светог владике Николаја бораве у Спомен-храму Светог Саве на Врачару до недеље, 4. јуна 2023. године, када Црква слави Силазак Светог Духа на Апостоле. Јутрење и света Литургија служе се свакодневно, са почетком у 7.30 часова, а Вечерње и молебан Светом Николају Српском у 18 сати. Извор: Инфо служба СПЦ

Братство храма св. великомученика Димитрија на Новом Београду, на челу са Преосвећеним викарним Епископом марчанским г. Савом, позива благочестиви народ на духовну трибину и разговор на тему "Живети празником или свакодневницом", која ће бити одржана у уторак 30. маја 2023. године од 18 часова и 30 минута. Беседиће јереј Иван Фаранов, парох ове дивне београдске светиње. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

У Спомен-Храму Светога Саве на Врачару, где се по одлуци Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз сагласност Епископа ваљевског Исихија тренутно налазе свете мошти св. Владике Николаја охридског и жичког, свакодневно се, до Духова, служе Јутрење и света Литургија, као и Вечерње и молебно св. Николају Српском. Верни народ у великом броју свакодневно долази да се поклони и целива мошти Србског Златоустог, а тако је било и на светој Литургији у суботу 27. маја 2023. године, када је службом началствовао старешина лелићке светиње игуман Георгије (Мићић) уз саслужење свештеника и ђакона АЕМ. Посебно, можемо рећи и својеврсно лично празнично слово, произнео је умировљени свештеник протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, који је, обраћајући се св. Николају Србском, затражио благослов да подигне здравицу у „част (твојег) боравка у Београду, у којем се налазиш од онда када си пошао у Богословију, до данашњег дана и у којем ћеш живети до краја века и света“. А „ево те ових дана у храму св. Саве, ево те као помоћника и сатрудника на српском Небу св. Сави“, на месту где се налази предајник са најбољим сигналом у роду српском, а са којега се одашиљају „молитве и благодарења и молбе васцелом роду српскоме у целом свету“, рекао је прота у беседи. Беседа проте Стојадина: Отац Стојадин је обраћајући се св. Николају указао да је он могао да дође, јер је имао коме да остави своју кућу, манастир Лелић, на чување и да донесе „подсетник и будилник као славске дарове граду Београду и свима онима који су те дочекали и који су дошли да те целивају“. „Ми који смо авионом летели из Црне Горе ка Србији и обрнуто, знамо да тај коридор иде изнад Лелића“ наставио је прота, подсетивши да је светитеља „у најави лета из Лелића ка Београду“, „напала једна врана управо из Црне Горе“. Међутим, истакао је о. Стојадин, „није врана знала да је она у борби против орла увек губитник“. Свети Владика је дошао у свој Београд на дан његове славе, „у храм који својом архитектуром подсећа на капију Београда“ како је рекао о. Стојадин. „Дочекали су те у храму, али су те дочекали у комшилуку и ученици Математичке гимназије, најуспешније просветно-образовне установе на овим просторима“ рекао је прота и додао да су светитеља исто тако дочекале и сузе из школе у близини - „сузе другова и другарица, родитеља и наставника деце која су невино пострадала - сузе за којима и са којима сви жалимо“. „Хвала ти што си донео утеху свима нама и свима и за све извадио честицу за те пострадале невине душице, како за њих, тако и за младе побијене око Младеновца и Смедерева“ рекао је о. Стојадин у свом слову. Светитеља су дочекали и београдски богослови са својим наставницима, свештеници, часни официри, сјајни полицајци и народ Београда, али и посебно - први међу Србима, Патријарх српски Порфирије са Епископима ових простора, Америке и Аустралије, указао је прота у беседи и потом, у последњем делу свог слова - исказао личну захвалност св. Владики Николају. Најпре што му је светитељ пре више од 4 деценије, преко својих сарадника, слао прве књиге које је Владика Лаврентије штампао у Немачкој, а које су у комунистичкој Југославији биле забрањене; затим што је имао прилику да прву његову икону, насликану руком ћелијских монахиња, из Ваљева однесе у Шабац, али и што је св. Владика „својом руком сачувао локацију на Дивчибарама“ за градњу храма св. Пантелејмона, коју је одабрао још 1940. године са митрополитом Јосифом Цвијовићем. Прота је посебно, на крају, исказао благодарност што је беседништво могао да учи из светитељевих књига, али и што је овога дана, пред Литургију целивао свету десницу узвеши благослов за просхомидију и остао са њим на „ти“. „Добродошао и вазда остао у српском роду“, закључио је прота Стојадин. Извор: Радио "Слово љубве"

Братство храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну, на челу са протојерејем Небојшом Тополићем, обавештава благочестиви верујући народ престонице да ће света Литургија на дан молитвеног спомена свете Матроне московске 2. маја 2023. године, почети у 8 часова. Истога дана од 18 сати биће служен и Акатист овој угодници Божијој. Сви су добродошли на молитву. Извор: Радио "Слово љубве"