Претражи Живе Речи Утехе

Вера у Бога, по мом мишљењу, никада није без сумње. Није константа, стално се мења и креће. Зашто је то тако? Зато што се и ми људи стално мењамо и не можемо а да се не развијамо. Постоје периоди у духовном животу када желимо да се молимо, читамо Свето Писмо и Свете Оце, учимо да упоређујемо свој живот са хришћанским учењем – а има тренутака када то уопште не желимо. Разлози оваквог захлађења могу бити различити, од временских промена до тешких психичких стања. У таквим тренуцима не знамо да ли нас Бог чује или не, а понекад можемо сумњати да ли Он уопште постоји. Кризе вере су веома важне. Клајв Луис има дивну идеју: да немамо искушења лажних богова, не би било знања о правом Богу. Исто се може применити и на потрагу за Богом, кога сте, чини се, већ нашли, али осећате да нешто важно недостаје и да је ваша вера некако безукусна. Није добро када човек мисли да зна све о хришћанству. Ово је веома опасна мисао. То ме је савладало са петнаест година, када сам много тога прочитао и помислио да сам све научио и да све знам. Онда сам наишао на питања за кандидате за богословију и схватио сам да ништа не знам. Била је то таква срамота за мене. Сећам се да сам тада помислио: да ли се духовност мери знањем? У ствари, једно не може постојати без другог. Ако не проучавамо своју веру, онда се тешко можемо назвати православним хришћанима, јер не знамо у шта верујемо, не разумемо шта је „Символ вере“ и молитва „Оче наш“. Ако се нисмо потрудили да сазнамо више о нашој вери, наравно да ћемо сумњати, а неке чињенице ће нас шокирати. Сећам се да сам се зачудио када сам сазнао да није све псалме написао цар Давид. Међутим, желео бих да напоменем да вас ни познавање теорије неће заштитити од сумњи у вери. Све док човек кроз лично искуство не схвати да је Христос у близини, ништа га неће уверити. Као што је апостол Павле рекао: „Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. “ (1. Кор. 13, 11). И вера мора да прође кроз кризе младости и зрелости, када човек почне да је поново открива. Сви смо прошли кроз фазе страха Божијег: у почетку смо се плашили да Га увредимо, да нас не казни, затим, да не изгубимо награду, а сада једноставно не желимо да узнемиримо Онога који неизмерно нас воли. Уосталом, Бог, видећи наш пад, не каже: „Јеси ли прљав? Губи се одавде!” Напротив, зове: „Дођи, опраћу те и обрисати, све ће бити добро!“ Без криза ми не сазревамо у својој вери, што значи да ћемо врло лако бити уздрмани у њој. Сумње се јављају и када одступимо од заповести и живимо само по својим жељама, не проверавајући свој живот, не само учењем Цркве, већ и својом савешћу. За нерелигиозну особу, глас савести је морални закон. Ако га послушате, он ће вас упутити и у тешкој ситуацији рећи ће вам: „Идеш погрешним путем, хајде, окрени се!” Дешава се да сумње у вери резултирају осећањем да нас Бог не чује. Наши захтеви се не испуњавају, наше молитве као да никуда не иду. Шта да радим? – прочитајте апостола Јакова, који учи: „Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите. “ (Јак. 4,3). Такође је корисно читати свете оце – они уче да Господ не одговара увек одмах на наше молитве или молбе. За време молитве имам осећај да се молим зиду. Речи као да се спотичу о непремостиву баријеру између мене и Бога. Чини се да све радим како треба - у чему је проблем? Онда се испостави да у вашем срцу постоји непријатељство према некоме. Или сте се посвађали са женом и мада сте се помирили, у души вам је остао горак осећај. Због тога је тешко чути Бога — барем се мени тако дешава. И док се не покајете, ова препрека неће нестати. Главна ствар коју треба да схватите јесте да разлог што вас Бог не чује није то што се окренуо и не жели да слуша, већ што својим поступцима не пуштате милост Божију у своје срце, оно једноставно није спремно да то прихвати. Сумњу у вери може подстаћи и обичан људски егоизам: згодније је мислити да се Бог окренуо него мењати себе и свој живот. Веома ми се допала мисао игумана Нектарија (Морозова), коју сам недавно прочитао. Он пише да хришћанин није титула која се добија једном заувек. Чињеница да смо хришћани мора се потврђивати сваки дан. Понекад заборављамо да смо хришћани. Као резултат, добијамо осећај празнине и напуштености. У таквим ситуацијама морате пажљиво анализирати свој живот и разумети где сте погрешили. Када се пронађе проблем и разлог за погрешно, одмах постаје лакше. Шта учинити са Светом Тајном Причешћа ако сумњате у веру? Господ каже: „Онога који долази мени нећу истјерати напоље. “ (Јован 6:37). Сетимо се приче о исцељењу једног младића опседнутог демоном: „Исус му рече: Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује. И одмах повикавши отац дјетета са сузама говораше: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!“ (Марко 9:23-24). И ми смо такви: верујемо и не верујемо, за једно се кајемо, за друго не. Нека главна молитва у периоду слабљења вере буду речи: „Верујем, Господе! Помози моме неверју!" Ако се припремамо за причешће са мишљу: „Прво ћу ојачати своју веру, а онда ћу отићи да се причестим“, онда се никада нећемо причестити. „Све могу у Христу који ми даје моћ. “ (Фил. 4:13). Ако схватимо да је дошло време за испит наше вере, коме онда да трчимо ако не Христу? Ако нас боли нога или срце, где да идемо? У болницу, чак и ако не верујемо да ће нам тамо помоћи. Када те боли душа и не жели да се моли или пости – куда да бежиш? Христу, да би нас Он ојачао, дао нам снаге да живимо и верујемо. У савременом свету веома је тешко опстати без темеља који пружа вера. јереј Димитриј Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Архимандрит Павле (Пападопулос) – како бркамо морал са гордошћу Када за човека нема разлике између морала и духовног живота, он лако оправдава своју мржњу и гнев према ближњем. То се дешава зато што морална особа придаје супервредност својој „чистоти“. Али ако немате на савести такозване телесне грехе, то вам још увек не даје за право да осуђујете, клевећете, празнословите, оговарате, будете осветољубиви, уображени, похлепни и незахвални. Често упадамо у ову замку придајући изузетан значај моралној чистоти и оправдавајући се у свему другом. Човек се не може спасти девственошћу, ни телесном ни духовном, ако је његово срце испуњено злобом, себичношћу, охолошћу и гордошћу. Веома је важно одржавати унутрашњу равнотежу. Пре свега, то је разумевање сопствених слабости. Морамо се потрудити да избегнемо замку коју нам тако често намешта ђаво, који , као да чак помаже да се стекне ова или она врлина (нарочито морална) – да би потом испунио наша срца поносом, ароганцијом, осећајем сопственог значаја („Ево, стигло!“), а затим нас гурне у много веће грехе тврдоће срца и осуде ближњег, злобе и сујете. Главно је не бити први у овој или оној врлини, већ победити сопствени егоизам. Морални карактер не спасава сам по себи. Спашава покајање, смирење и љубав – љубав према свима, свуда, сваки дан. А ако нам нешто недостаје за спасење, немојмо очајавати. Нека се овај недостатак претвори у прилику да живимо понизног и скрушеног срца. Познајем високо моралне људе који муче колеге и вољене својим хировима и необичностима, иако се често причешћују. Физичка и морална чистоћа их, међутим, не спречава да од зависти огребу комшијин ауто, клевећу своје колеге, туку жену и децу. Знам и не тако моралне људе који саосећају, дају милостињу, не говоре ружно ни о коме, понизно слушају критике на њихову адресу и мирно поздрављају комшију који их грди иза леђа. Ови људи се ретко причешћују, не подносе дуге службе, већ резигнирано подносе епитимију коју им је наложио исповедник, живећи скромно и смерно свој живот. Не желим да кажем да је недостатак морала добра ствар. Само кажем да сам морал није довољан. Духовни живот и морал нису иста ствар, то треба да схватите. Духовни живот је много виши и шири од сваког морала, не уклапа се у шеме и формуле. Одређује се, не дубином пада, већ дубином покајања, не дужином сукње, већ милосрђем према људима. Када се у човековом животу чистота и доброта споје са срдачним подражавањем Христу, то је дивно. Нека тако буде за све нас! Али, у сваком случају, за мене је важније друго. Фарисеји су били чисти, али их је Господ осудио због тврдоће срца, нарцизма и гордости, док су други људи, не тако високо морални, открили за себе пут ка спасењу, захваљујући једноставности, смирењу и покајању. Било је људи који су благодарили за све: и за оно што су имали и за оно што нису имали, а благодат Божија силазила је и мењала их, претварајући блуднице, зликовце и разбојнике у духовно девичанске свете; док многи високо морални људи нису могли да приме благодат у своја срца због тврдоглавости, злобе и себичности. https://www.pravmir.ru/chasto-prichashhaetsya-i-izbivaet-zhenu/

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговорена 9. јануара 2022. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, на светој Литургији у Саборној цркви Христа Спаситеља у Бања Луци Драги Владико, браћо и сестре, хвала вам на топлом дочеку, на дочеку отвореног срца, на дочеку са љубављу овде у Бања Луци, у центру Републике Српске, овде где се слави име Божје, где се слави име Христово. И отуда и није могло бити другачије него да ме овде дочека ширина ваших срца и ваше душе. Ја сам дошао на други дан Божића. Данас је трећи дан Божића и истовремено празник Светог архиђакона и првомученика Стефана, који је заштитник Републике Српске. Када кажемо Република Српска то није апстрактан појам. Република Српска је презиме за многе људе који имају своје име, за многе православне хришћане који живе на овим просторима и зато када говоримо о слави Републике Српске, ми говоримо о вашој слави, о изражавању ваше вере у Живога Бога, у светост Цркве Његове и светитеље Божје. Дошао сам овде заједно са браћом архијерејима када још увек осећамо радост празника Рођења Христовог, кад се још увек поздрављамо речима: Мир Божји! Христос се роди!. Заиста се роди Господ, браћо и сестре, и у том Рођењу живога Бога, у Његовом доласку међу нас, Он открива и показује и доказује ко је као живи Бог, али у исто време показује и открива какви ми људи требамо да будемо. Показује нам да је Он љубав по својој суштини и да је увек са нама и на нашој страни независно од тога колико ми по својим немоћима и слабостима понекад посрћемо, падамо или бирамо путеве који нас воде од Њега, који је смисао нашега постојања. Христос је дошао да покаже да је Он смисао нашег постојања и у том контексту открива шта је наш циљ. Открива нам да је узалуд човеку ако задобије и читав свет, а души својој науди, изгуби своју душу. Узалуд му је и ако стекне сва богаства овог света. Узалуд му је ако буде најславнији у овом свету уколико изгуби Христа који је смисао постојања читавог људског рода, а и свакога од нас понаособ, јер шта год да јесмо, шта год да имамо, ако мислимо да нам то може обезбедити суштинску и дубинску сигурност - варамо се. Најбољи могући доказ су они који много имају и који су веома славни, који употребљавају безбројна обезбеђења да би сачували то што имају и да им неко не би узео или поткрао од тога што имају. И не само то, него и умножавају све више и више то што имају, јер иако имају толико да не знају шта ће од тога, да им се врти у глави и уму од лудила у правом смислу те речи, они непрестано имају потребу да имају све више и више. Имају све дубљу и дубљу глад , јер то што је материјално и пролазно није могло да задовољи кратер дубински који има жеђ, ево опет, за смислом. Није циљ пре свега имати него бити, како су многи говорили. Потреба је наша да имамо смисао и онда када нам иде од руке и онда када нам не иде баш како смо замислили. Да ли имамо смисао у своме животу зависи од разлога и циља који смо поставили себи као тачке које нас воде кроз Сциле и Харибде овога света. Господ је, браћо и сестре, дошао међу нас да буде наш смисао, да покаже да без Њега ништа нисмо и да ништа немамо. Шта ми поседујемо? Па ни свој живот не поседујемо, наиђе једна прехлада, најблажа, па све до епидемије и сви смо изгубљени. Страх почиње да управља нашим животима, други су нам сметња, бежимо од њих. Зар је то лепота и радост живота? Господ је, дакле, дошао да нас умири, да нам донесе мир, али да покаже да је тај мир могућ једино онако, браћо и сестре, како ви данас сведочите вашом вером овде у Републици Српској, изабравши да Дан Републике Српске посветите једном светитељу Божјем и то не ма којем него архиђакону и првомученику Стефану, ономе чији је живот био служење другима. Ви сте се, дакле, определили да Христос буде ваш смисао, да Он буде ваш живот, да Он буде ваш мир, а Он нам је показао да је истински и прави мир. У времену у којем се родио било је, као и данас, мноштво сукоба, непријатељстава, погибија, убистава, наметања силом модела живота који не одговарају многим појединачним људима и заједницама. У то време када су цареви мислили да одлучују о добру света и о људима, у пећини далеко изван сваке метрополе, у тишини, рађа се Господ наш и показује шта је центар света. Центар света је тамо где је Господ живи. Та Витлејемска пећина постала је центар универзума, читаве историје и вечности и Господ је ту показао да је Он мир, а да ми мир можемо имати само уколико смо љубављу везани за Њега. Тај мир нам долази онда од Њега уколико знамо да нема те силе света која нас може покорити ако смо са Христом. Сетимо се само Вукашина из Клепаца. Злотвор му одсеца један по један део тела у злогласном Јасеновцу, а он без бунта, без незадовољства у односу на Бога, са миром у односу на злотвора изговара речи: Само ти дијете ради свој посао. Зар је то могло доћи од човека, од његове силе и снаге? Наравно да није. Та сила и снага управо је сила благодати Божје, сила Витлејемске пећине, и зато је, браћо и сестре, апостол Павле могао да каже: Онда кад смо слаби тада смо јаки. Да, онда кад смо свесни да ма колико смо моћни, заправо смо најслабији људи ако немамо заједницу са Богом, веру у Њега и Његову помоћ. Онда када смо и најмањи, мали у односу на огромне и велике, ако знамо ко смо, ако знамо своје име, ако знамо своје презиме, као што га зна и Република Српска, а то је Свети архиђакон и првомученик Стефан, ма колико мали и слаби - тада смо јаки. Јаки смо благодаћу Божјом, јаки смо заједницом са Богом, јаки смо љубављу пре свега међусобно, у породици. Не можеш волети никога и ништа ако не волиш своје родитеље, своје претке; не можеш волети никога и ништа ако не волиш своју децу, ако муж не воли жену или жена не воли мужа. О каквој онда љубави према било коме и о било чему говоримо ако не волимо онога који је ту поред нас и који нам је дат да њему посведочимо да смо верни Христу. Браћо и сестре, И моји су корени овде и знам добро своју ђедовину и знам да је ту на том месту дубоки корен вере православне, вере хришћанске, а исто тако и на сваком центиметру ове дивне, благословене земље, а најпре благословене вама људима који сте положили веру у Христа на почетку сваког вашег дана, на почетку сваке ваше мисли, на почетку свих ваших трудова и међусобних односа. Ако је љубав оно што нас везује, љубав према Христу и мир који добијамо од Њега, сигурно је онда да ћемо ту љубав и тај мир сведочити и свима другима који се на другачији начин моле Богу, који имају другачије презиме и који имају друге и другачије празнике. Овај народ као народ Христов јесте народ мира у истинском и правом смислу, а не као они који реч мир употребљавају више него било коју другу реч - рекао сам и синоћ - а у исто време више него ико производе оруђа смрти. Замислимо се! Са једне стране нам причате о миру, а са друге не само да производите оруђа смрти, него их продајете за веома веома велике паре и од тога градите своје империје, градите своје палате, али оруђе љубави у вама је угашено! Срце вам је скучено, јер није Витлејемска пећина, није место где се рађа Господ наш Исус Христос! Браћо и сестре, мир наш је Господ и ми не чекамо боље време, као што је говорио Свети владика Николај, ми чекамо Христа. Његов мир хоћемо! Нека би Господ дао нама - данас овде сабраним у овом светом храму љубављу нашег владике Јефрема и молитвама отачаствених архијереја - чврсту свест о томе да смо Христови, да је Он наше име и презиме, почетак и крај. Нека би Господ дао да се Његова љубав усели у срца наша као што се уселила у срце Светога Стефана Првомученика, па је том љубављу и онда кад му је неко наносио зло могао да каже: Немој им Господе то урачунати у грех. Нека би Господ дао да наше срце постане Витлејемска пећина, а онда ће постати центар света, постаће палата која може да смести у себе све људе без обзира ко су и шта су, палата која ће бити спремна да тражи опроштај и свима све опрости, али да буде своја. Нека Господ да нама овде сабранима тај мир Христов, али исто тако, браћо и сестре, свим вашим сродницама, свој нашој браћи и сестрама који живе овде у Републици Срској, који живе у Босни и Херцеговини, који живе и у Црној Гори, и у Хрватској, и у Србији и на свим просторима где нас има и на свим континентима где нас има. Нека нам да Господ свој мир, али нека да и свим другим људима и своју љубав и своју радост да бисмо онда ми заједно са Светим Стефаном, Архиђаконом и Првомучеником, којег данас славимо по тридесети пут овде у Републици Српској као славу Републике Српске, славили и Име Божје, Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Срећна слава и нека вас Господ благослови! Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је 30. децембра 2021. године на светој архијерејској Литургији поводом престоног празника јединог храма у Архииепископији београдско-карловачкој који је посвећен Светим мученицима ђакону Авакуму и игуману Пајсију у земунском насељу Алтини. -На празник мученика који се нису одрекли своје вере, који нису изабрали овоземаљски живот, него су претпоставили њему вечни живот, Црква одређује да у Јеванђељу чујемо речи да ко жели да сачува живот свој - изгубиће га. Онај који се одриче вечног живота и Царства небеског да би му било добро овде на земљи има препреку да наследи Царство небеско, закључио је епископ Сава. Извор: Инфо-служба СПЦ

У недјељу, 21. по Духовима, када наша Света Српска Православна Црква прославља Свете бесребренике Козму и Дамјана, у народи још познати као Врачеви, вјерујући Модричани, окупили су се у великом броју да дочекају свог Епископа Фотија, који је служио Свету архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице у Модричи. Житељи Модриче били су радосни што је њихов Епископ дошао са њима да се помоли на овај дан, када они поред црквеног празника прослављају и 100. годишњицу од освећења храма, дакле читав један вијек православне богомоље у центру града. Његовом Преосвештенству Епископу Фотију саслуживали су у Христовој оданости и братској љубави: архијерејски намјесници добојски и модричко-градачачки, протојереј-ставрофор Мирко Николић и протојереј Ненад Тојић; пароси модрички, протојереј-ставрофор Перо Танацковић, протонамјесник Стаменко Станковић и јереј Синиша Лазић; парох гаревачки, протонамјесник Ненад Јеремић, те ђакони Немања Спасојевић и Александар Стевановић. Епископ Фотије у својој бесједи на крају Свете Литургије говорио је о историји овог храма наглашавајући битне моменте кроз које је пролазио храм са својим вјерним народом рекавши да је овај храм живео и страдао заједно са народом на овом простору. Људи су живјели благодарећи Богу и благодарећи својим светитељима и овај храм је њих подизао, а они су духовно узрастали у њему. И то јединство непрестано постоји у свакоме мјесту, браћо и сестре, јер то је благослов који нас крстолико везује за наше светиње". У току Свете Литургије, након што се већи број вјерника причестио, од оних најмлађих до најстаријих, Епископ Фотије је исказао радост због тога што је народ поучен од стране свог свештенства схватио потребу за Светим Причешћем. Владика је похвалио благољепије којем доприноси пјевница за којом пјевају сестре Јанковић које су од првих својих корака у овом храму, а онда слога народа када је у питању унутрашње сређивање храма и сам фрескопис. Са тим у вези, Епископ Фотије, је опет појаснио суштину и значај грађења храма рекавши: Подижући једну светињу у неком мјесту то мјесто добија своју личну карту, добија свој духовни профил и људу долазе тој светињи и моле се Богу. Ту се крштавају, ту се вјенчавају, ту се причешћују, ту живе литургијским и црквеним животом и ту узрастају на спасење, како би ми рекли једним богословским речником. Учећи нас о Светим Бесребреницима, причајући нам о њиховом животу и животном позиву, Епископ Фотије је рекао да су нам они данас пријеко потребни, прво због свог светог живота, али и светих дјела, будући да су бесплатно лијечили народ. Данас када смо погођени овом епидемијом, лијек је потребан народу. Љекари, медицинари и други људи који су од науке медицинске, који су за велико поштовање, помажу тим наукама другим људима, а Бесребреници су помагали људима благодаћу Духа Светога они су силом Божијом исцјељивали немоћи људске и све болести. Прогонили су демонске силе и то што људи не могу својим умјећем то може Бог и могу Светитељи Његови. На крају литургијског сабрања Владика је одликовао парохе модричке - оца Стаменка Станковића, чином протојереја, а оца Синишу Лазића, достојанством протонамјесника. За несебичну помоћ овој црквеној општини одликовани су епископским граматама: начелник општине Модрича, господин Јовица Радуловић, господин Миленко Мартић и господин Томислав Ракић. По надахнутој бесједи владике Фотија, уприличен је културно-умјетнички програм у порти храма у изведби дјеце из КУД-а Модрича. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова. Говорећи о сновима који често могу да буду духовна замка нечастивог, отац Александар је поучио како да препознамо наведену духовну девијацију, и истакао: Демони тачно знају психологију човека, знају шта га узбуђује и шта он силно жели, али и чега се плаши. И тачно на међи између страха и жеље он прави "сценарио" кроз сан где човек има осећај да је победник и да је његова жеља остварена. На све наведено гост овонедељне емисије "Врлинослов" дао је јасну поруку гледаоцима: Потребно је да стекнемо искуствен ум, да не верујемо свему што нам се дешава изнутра, већ да своју вољу и свој ум саобразимо уму Христовом и вољи Његовој. Да проверавамо себе кроз ближње, кроз духовнике, а у одређеним ситуацијама сходно потреби, и кроз психијатра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић: Нема ништа љепше и дивније него пјевати Господу свим срцем и свом душом својом- Хор "Преподобне мајке Ангелине" никшићког Саборног храма прославио је своју небеску заштитницу и двадесет година плодоносног постојања. Свету Литургију је служило свештенство Саборног храма уз молитвено учешће вјерног народа. По завршетку Литургије, освећено је славско жито и преломљен славски колач. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, честитао је сабранима данашњи празник, осврнувши се на ријечи из прочитаног светог Јеванђеља: Ево женик долази, изађите му у сретење. Те ријечи, поучавао је о. Слободан, су ријечи нашег живота, јер нам говоре да сваки тренутак нашег живота треба да буде припрема за сусрет са Жеником. „А ко је Женик него сами Христос Господ и Бог наш. Цијели живот треба да нам буде припрема, сваки тренутак и уздисај, треба да буде припрема за сусрет са Њим. Тај сусрет се не дешава некад, у будућности, него се дешава сваког тренутка нашег живота. Сваки наш уздисај треба да буде тај сусрет са Господом, сваки трептај, сваки корак треба да буде сусрет и сретење са Господом нашим Исусом Христом. Кад тако спремамо свој живот, онда се зовемо слуге Божје, браћа и сестре Божје, јер смо онда спремни као ове мудре дјевојке, које украшавају свјетиљке своје и држе жижак упаљен цијелог свог живота, оне улазе у царство небеско“, рекао је отац Слободан, додавши да је прича о украшавању свјетиљки, заправо, прича о украшавању свог бића, своје душе, свога ума, свога срца свим оним што је најљепше и најдивније. „Све оно што је добро, честито, чисто, истинито, све то је украшавање свјетиљки нашег живота, јер, ако не украшавамо свјетиљке онда смо као ове друге дјевојке које ће закаснити кад буде Господ дошао, које касне да се сусретну са Њим. Наш живот и његов смисао је у том сусрету, да се сретнемо са Господом, да Га загрлимо, да Га видимо лицем у лице. Тако нам Господ даје да Му се обратимо и завапимо из свег срца и душе своје. Тај сусрет је спасење наше, ако тог сусрета нема у овом животу, онда га неће бити ни у Царству небеском“, навео је свештеник Јокић. Указао је да је то знала, тако је радила и живјела Преподобна мати Ангелина, која је од своје младости, како каже њено житије, завољела побожност, књигу и ученост, завољела да увијек буде спремна за сусрет са Жеником, са Господом својим. „Тако је живот проводила у љубави према свом супругу, својој дјеци и отаџбини, а оно што је највише, имала је љубав према Господу. Живјела је тако и испунила завјет Христов, оставила свима нама да слиједимо тај примјер, зато њене мошти и њен спомен се чуо на далеко и њена чуда. Зато се цркве посвећују њој, а, ево, код нас у Никшићу, овај хор посвећен Преподобној мати Ангелини“, рекао је прота Слободан, честитајући хористима славу и пожељевши да још дуго година својим гласовима славе Господа. „Овај дивни хор са диригентицом Аном, већ, 20 година, се труди да буду украшене светиљке његовог постојања, најдивније се труди и успијева да буде слика и образац славе Господње, славе имена онога кога носи мајке Ангелине крушедолске, српске. То је оно дивно име, које је средина и темељ око кога се окупљају ови чланови, дивни дјевојке и момци, ових 20 година. Најбнитније је да, свих ових година, узрастају и усавршавају се у љепоти појања Господу. Нема ништа љепше и дивније него пјевати Господу свим срцем и свом душом својом. То је оно за шта нас је Господ створио, да славословимо као они херувими који непрестано поју: Свет, свет, свет је Господ Саваот. То треба да зна и ради сваки човјек, а поготову наши дивни црквени хорови“. „Да Бог да да ово што сте започели и што дивно радите, још љепше, још дивније, још украшеније и савршеније радите, а знамо да хоћете, јер волите да појете Господу, волите да будете црквени хор овог нашег, најљепшег храма. То је ваш смисао постојања и нека вас тај смисао води, и као што је од почетка та светиљка упаљена и украшена тако, прије свега, да буду ваша срца и ваше биће, ваше душе и ваши ликови, озарени, освијетљени љубављу према Господу, љубављу једних према другим и ближњим својима“, поручио је архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје. Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније. Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа. Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства. И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује. Ђакон Стефан Милошевски

У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке. По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког. По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети: - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида! У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао: - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије. Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке. Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга. Извор: Епархија горњокарловачка

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на Видовдан, по читању Светог Јеванђеља на светој Литургији у манастиру Грачаница, произнео изузетну беседу у којој је на почетку напомеуо да су "наша срца и наше душе испуњене радошћу Духа Светога јер нас је Господ сабрао да прославимо Видовдан. Да прославимо оно што Видовдан носи собом, што је био, што јесте и што ће бити. Да прославимо и седам векова од постојања овог бисера, ове лепотице, цркве Грачанице коју је подигао св. краљ Милутин", рекао је Патријарх Порфирије. Звучни запис беседе "Сваки пут сигуран сам, када дођемо у ову свету земљу, дубински знамо да смо се вратили у дом Очев", рекао је Свјатјејши, додајући да о томе сведоче Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и многе друге светиње. "Косово и Метохија - земља у којој смо се родили за Христа, и стекли много тога што други или не могу или не желе да разумеју". "Грачаница и светиње које смо побројали јесу светска културна баштина, али светско као такво, по себи, не постоји, ако негде није поникло, ако нема своје име и презиме" рекао је Патријарх Порфирије додајући да су наша имена и презимена све ове светиње, Косово и Метохија, "наше име и презиме јесте Православна Црква". Пре светске баштине, "то јесте баштина наших отаца, наша баштина, баштина Срба православних" каже Патријарх Порфирије. "То не треба никоме да смета, свако има своју баштину, културу, свако се на неки начин Богу моли. Добили смо дар од Бога да се молимо хришћански православно, други су добили другачији дар, али то не значи да дарови различитости треба да буду повод за сукобе, неспоразуме, раздвајања", напомиње Патријарх српски. Црква пред којом стојимо, Грачаница, "јесте наше око, наше уши, наше срце, то је оно за шта се кнез Лазар на Видовдан определио - изабрао је веру у Христа, а не вечеру... Определио се кнез Лазар за Грачаницу, да има уши, очи, да има срце" нагласио је Патријарх Порфирије. "Ми чујемо, гледамо, осећамо, Видовданом и Грачаницом, а то значи Христом, то значи Христовим Јеванђељем - то је Видовдан. Бог Христос на првом месту" подвлачи Патријарх Порфирије. "То је унутарња духовна битка за суштинску слободу од сваког тиранина коју сеје нечастиви по земљиној кугли... од бирања било чега што је пролазно, слобода од сваке врсте идола, слобода од избора комфорног и лаког живота, по цену да изгубимо оно што јесмо, своје срце, очи и уши" каже Патријарх српски. "Гледајући Видовданом и Грачаницом, гледамо Христом и Његовим заповестима, стога све људе видимо као своју браћу" указује Свјатјејши додајући да сабрани овде, са свих страна света, свуда имамо прилику да срећемо друге и другачије, "али не пристајемо да успостављамо са њима однос на било којој основи осим основе и оквира Цркве". "Зато и браћу Албанце видимо као и своју браћу" каже Патријарх Порфирије и додаје: "сигуран сам да се можемо итекако не само разумети него живети заједно, расти и градити, само нека нас не уче миру и заједници онима који сеју раздоре међу људима, а имају само неке нама стране, далеке, овоземаљске интересе". "Са свима смо браћа, ми Православни Срби, ако смо Христови и ако смо у Христу" подвлачи Свјатјејши Патријарх Порфирије. "То је Видовдан - дана када бирамо веру а не вечеру, то јест када и вечера добија свој духовни смисао и значај, продужетак и у вечност, онда када извире из вере". Цитирајући песму Десанке Максимовић о Грачаници, Патријарх Порфирије је говорећи о Косову и Метохији поучио да "постоји дом Очев - ове светиње косовско-метохијске, ова земља и треба свако од нас да дође и да долази овде, да се сети и да разуме да је странствовао, да је био изван себе, далеко од себе, далеко од дома Очевог, далеко од своје браће". Извор: Радио Слово љубве

Из штампе је изашао нови мартовско-априлски 378. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". Централни део наведеног броја је посвећен 350-годишњици упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца Острошког. О садржају овог броја говорио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

Храм Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици прославио је престони празник у среду, 3. јуна 2020. године, када је свечаним вечерњим богослужењем началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Звучни запис беседе Прота Миливој је благословио славско жито и славски колач, дарове овогодишњег кума – г. Радована Радића са породицом. Беседећи, отац Миливој је казао да су, захваљујући честитости цара Константина, наши преци добили право да могу слободно да исповедају своју веру. Нека вам је свима срећно и благословено данашње сабрање и нека Бог дâ да молитвама светих равноапостолних царева Константина и Јелене овај храм у што скорије време буде уређен, навео је архијерејски намесник новосадски први, честитајући свима празник и храмовну славу житељима новосадског насеља Грбавице. Протопрезвитер-ставрофор Стојан Билић, парох на Грбавици, заблагодарио је свештеницима који су узели учешће у молитвеном сабрању и вернима који су дошли да увеличају празнично славље. Прота Стојан је даривао куму, господину Радићу, дивну икону Светог цара Константина и царице Јелене. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј извршио је 3. јуна 2018. године чин освећења темеља храма Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 28. маја 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег уз саслужење протојереја-ставрофора Ваја Јовића, протојереја Дејана Јаковљевића, јереја Предрага Тимотијевића и Славише Поповића, протођакона Стевана Рапајића и ђакона Бошка Савића. Звучни запис беседе Његова Светост Патријарх је одликовао старешину храма јереја Арсенија Арсенијевића чином протојереја. Домаћин славе био је градски архитекта г. Марко Стојчић, а свечаном богослужењу присуствовали су градоначелник Београда г. Зоран Радојичић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, заменик градоначелника г. Горан Весић, начелница Градске управе гђа Сандра Пантелић, помоћник градоначелника г. Андреја Младеновић, представници Војске Србије и Полиције, као и многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и благочестиви народ престонице. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у параклису манастира Свете Тројице посвећеном Преносу моштију светог оца Николаја, у петак 22. маја 2020. Владици су саслуживали архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково, протосинђел Захарија (Митић), настојатељ манастира Свете Тројице и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. У празничној беседи владика Иларион је говорио о догађaју из XI века, који Црква данас прославља, када се Свети Николај јавио једном благочестивом свештенику и заповедио му да пренесе његове свете мошти из Мале Азије у град Бари који је у то време био под православним епископом, и подсетио да на данашњи дан прослављамо и Светог пророка Исаију, једног од највећих старозаветних пророка који је свој живот дао за исповедање Истине и Живога Бога. Владика је потом приметио да је у данашње време, када су нам многе информације лако доступне, наше интересовање за духовне вредности у опадању и истакао да оно што нас православне хришћане треба да држи у јединству јесте вера у васкрслог Господа и свест о томе да је Он дошао да донесе мач којим раставља светлост од таме и лаж од истине. Имајући такво подсећање у својим срцима, морамо да се крепимо, најпре сами себе да утврђујемо у вери, да се смиравамо пред Господом, да се чувамо осуђивања и свега што нам се данас нуди кроз разне информационе технологије на разне начине. Једно је сигурно – Господ неће оставити Цркву Своју и оне који искрено и смирено верују у Њега, закључио је владика. Извор: Епархија тимочка

Поводом медијских напада на јучерашњи ђурђевдански молитвении вход кроз Беране, Епархија будимљанско-никшићка синоћ се огласила саопштењем за јавност које преносимо у цјелости: У вези са данашњим молитвеним ходом наших свештеника кроз град Беране јасно је да су они само вршили своју редовну пастирску дужност уобичајену за велики вјерски празни Ђурђевдан када се традиционално организује литија кроз овај град. Овог пута свештеници, због важећих мјера услед новонастале епидемије, нијесу организовали литију са вјерницима и у потпуности су испоштовали важеће мјере. Уосталом, ово је био једини начин да нашим вјерницима, којима се неоправдано ускраћује право присуства службама у храму, свештеници честитају празник (и то са прописане дистанце), и према њима покажу своју бригу која је основна свештеничка дужност у свим приликама, а нарочито у вријеме свеопште узнемирености и кризе због вишенедељног дјеловања корона вируса. Служба за саопштења Епархије будимљанско-никшићке

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Томину недјељу Свету архијерејску литургију на темељима ранохришћанског храма на древној Дукљи код Подгорице. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да су у апостолско доба страдали хришћани и да су биле затворене двери када су се били сабрали ученици Христови од страха Јудејаца. “И ево, те затворене двери и данас се догађају, и у наше вријеме после толико вјекова, од страха модерних Јудејаца. Међутим, Господ се и тада појавио, и данас се јавља Господ. Присутан је овдје са нама и међу нама. Господ се појавио кроз затворена врата и поздравио ученике своје поздравом којим се и ми поздрављамо на овој Светој служби: Мир вам”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тај мир свједочи Црква Божја кроз вјекове, призивајући све људе и све земаљске народе на мир у Христу Богу. “И на помирење, на узајамну заједницу, на љубав према живоме Богу и на љубав једних према другима”, нагласио је Владика. Казао је да је након што је Господ поздравио тим поздравом своје ученике, апостол Тома провјерио ране Христове.. “И онда је завапио: Господ мој и Бог мој! Признао га је као Бога и Спаситеља, као Сина Божијега. А Господ му је рекао: Повјеровао си зато што си видио и опипао. Блажени су они који не видјеше, а повјероваше. И такви су хришћани двије хиљаде година блажени – који вјерују у живога Господа, иако немају прилике, пошто се Господ вазнио на небеса, да опипају ране Његове”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је говорио и о корона вирусу као освети природе због човјековог насиља над њом. “То се догађа због тога што човјек своју људску природу не употребљава на начин како је то Бог благословио. А Бог је благословио првога човјека и прву жену ријечима: Рађајте се и множите се и напуните земљу. То је благослов да се напуни земља новим покољењима. А они који су скренули са тога Божјега пута, они данас, намјесто да рађају, стварају бракове који су лажни бракови, који су поклоњење људским страстима и људским немоћима које израбљују и уништавају људску природу”, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да се у исто вријеме озакоњује и убијање дјеце у материнским утробама. “И то постају закони те модерне Европе која тиме постаје нова Содома и Гомора. А од Содоме и Гоморе на крају је остало Мртво море, у коме од тада до данас нема никаквог живота. То је, дакле, пут Содоме и Гоморе, пут смрти, пут ништавила, обоготворења смрти и онога што је пролазно, поклоњења демонским силама и одрицања од Божјега пута, одрицања од истинске употребе творевине коју нам је Бог дао и од истинске употребе људске природе на начин како је то Бог благословио”, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије осврнуо се на крају на чињеницу да је из познатих разлога данас би мали број сабраних на овом светом мјесту. “И поред тога, овдје је данас велики сабор, јер су сабрани владари који су овдје владали, на челу са Светим Јованом Владимиром, и сви они који су градили ову светињу, обнављали је, у њој се крштавали. Присутни су, јер је присутан сам Господ Бог наш који и све њих чини присутним. Сви они се радују што и ми настављамо ово свето дјело“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак четврте недеље Васкршњег поста, 27. марта 2020. године, када се по новом календару слави Преподобни Бенедикт Нурсијски, одржана је у Рачи исповест свештенства архијерејског намесништва рачанског. Звучни запис беседе Ове године исповедник свештенства био је игуман манастира Ћелије Доситеј Хиландарац. После прочитаних молитава, светој тајни исповести приступили су сви свештеници, а затим су заједно са присутним верницима дочекали Епископа шумадијског Г. Јована који је служио свету архијерејску Литургију пређеосвећених Дарова. Епископу су саслуживали игуман Доситеј и протонамесник Дејан Шишковић, уз саслужење протођакона Ивана Гашића. На жалост, због пандемије вируса Covid-19 учињене су све мере превентиве као што су ношење маски и рукавица, као и потребно међусобно удаљавање верника на богослужењу. Епископ Јован је одржао пригодну беседу у којој је нагласио да нам је у садашњим искушењима управо најбитнија молитва, а нарочито треба да се молимо да нам Бог дометне вере. “Ми треба да се трудимо да се бринемо за наше спасење, а оно се састоји од наших молитава, добрих дела, племенитих мисли и живота по Јеванђељу. Треба да се запитамо како испуњујемо време, да ли Богом или неким другим садржајима” - запитао се реторички владика Јован пред верујућим народом. Он је даље рекао да наш будући живот зависи од садашњег тренутка јер не знамо када ћемо бити позвани пред лице Божије. “Бог је са нама онолико колико смо ми са Богом. Он нам је дао да разумно живимо у овом животу, да разумно верујемо и да имамо ревност према вери. Пост је осмишљен да бисмо више мислили на своју душу, јер је Господ рекао да је душа већа од целога света”. Владика Јован је даље цитирао премудрог Соломона и данашњу паримију у којој се каже да ће зло од доброг пасти, а једино потпуно добро је управо Бог. “Хришћанин не сме да мисли само на своје спасење, већ и на спасење свих, док саможив човек мисли само на себе. Ваља нам носити наша бремена, али уједно мислећи и на друге, на оне који су слабије вере” -даље је нагласио владика Јован шумадијски. Он је затим цитирао св. Јована Златоустог који је рекао да онај чији се пост састоји само и једино у томе да се уздржава од мрсне хране у ствари скрнави пост. “У току поста требамо да водимо рачуна о свом језику јер лепо каже народна пословица да језик нема костију, а све кости ломи. Бог нам није дао дарове да их закопавамо, већ да их умножавамо. Треба искрено погледати у себе и сетити се својих грехова. Душа се храни Христом и светим Причешћем и зато је неразумно од неких који сматрају да се могу заразити путем причешћивања Телом и Крвљу Христовом. Пост без молитве је ништа као и молитва без поста, и зато је у ово време искушења битно да појачамо молитве. Своју веру нам ваља доказати делима нарочито у садашње време, а то ћемо учинити тако што ћемо помоћи онима који су најугроженији у садашњој ситуацији”, истакао је епископ. После богослужења одржан је састанак Епископа са свештенством овог намесништва на коме је јереј Мирољуб Блажић прочитао реферат на тему “Радоваће се праведник у Господу”. После прочитаног реферата, који је Епископ похвалио као добро написан, одржана је занимљива дискусија уз бројна питања и коментаре, али и добронамерне сугестије и критике. Епископ Јован је на крају разговора очински поучио оца Мирољуба рекавши му да је реферат начелно добро написан, давши му уједно добронамерне и корисне савете. На крају данашњег сабрања уследила је трпеза љубави коју је у парохијском дому припремило вредно братство рачанског храма са верујућим народом. Извор: Епархија шумадијска

''Живимо, драга браћо и сестре, у тешком времену, времену распетом. Недеља Великог поста у којој се налазимо је посвећена Часном Крсту, управо из разлога што је потребно да разумемо да је Крст у центру нашег и живота наше Цркве. Он је центру нашег подвига, наше смрти али и нашег Васкрсења. Не плашимо се да долазимо у своју цркву. Ми поштујемо државне законе и упутства али желимо да долазимо и у цркву и молимо се Богу на начин како је то Црква прописала'' - рекао је у својој бесједи Епископ Фотије. У недељу Крстопоклону на празник Младенаца Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је Свету Литургију у Трњацима код Бијељине. Његовом Преосвештенству саслуживали су архијерејски намјесник бијељински, протојереј-ставрофор Љубо Богдановић и парох међашанско-трњачански, јереј Младен Пантић, те протођакон Богдан Стјепановић. На Божанственој Литургији Светој Тајни Причешћа приступили су присутни у светоме храму. По завршетку Свете Литургије Преосвећени владика поучио је вјерни народ пригодном бесједом у којој се дотакао и теме новонасталог искушења, те рекао да смо се данас молили не само за нас присутне и за наш хришћански народ него и за читав свијет. "Нека је благослов Божији на вама,посебно онима који су се причестили Тијелом и Крвљу Христовом. Видите да живимо у тешком времену,али морамо да схватимо да је Крст у центру нашега хришћанског живота,нашега подвига, наше смрти али и нашега Васкрсења. Добро је да имамо поред својих икона у кућама и Часни Крст у својим домовима јер је Часни Крст сила на спасење онима који вјерују, а демонске силе прогони и свако зло,болест и друге недаће. Немојмо се плашити да долазимо у свети храм али поштујмо државне законе и прописе." Подсјетивши да се у Часноме посту служе Свете Литургије суботом и недељом те Пређеосвећена Литургија сриједом и петком преосвећени Владика позвао је вјерни народ да се у поменуте дане свештеницима обрате за све вјерске потребе, исповијест и причешће те да се најприје за помоћ обатимо Господу Богу који је Љекар душа и тијела. Такође преосвећени Владика је рекао да та болест није последња нити једина али да је једини љекар сам Господ Бог јер је једини Бог који може за један дан да угаси ту болест. Преосвећени владика обратио се вјерницима са апелом да се и кући и у храмовима моле Богу да ова болест прође: "Да имамо повјерење у Бога, државу и Цркву и да ова правила која даје држава морамо поштовати. Морамо бити у молитви, снажни и не клонути духом, јер ако клонемо духом нападаће нас и овај вирус, јер он напада највише оне људе који имају слаб имунитет. Да будемо храбри да се молимо и очекујемо од Бога помоћ,утјеху и заштиту и да долазимо наравно у своје свете храмове. Ове земаљске прописе да поштујемо, да неби дониијели себи штету и другим људима. Дај Боже да будео сви благословени и да се држимо Крста Христовога јер нам он показује пут спасења и у добру и у злу. Дај Боже да у радости дочекамо празник Васкрења као побједе над сваким злом." По завршетку бесједе, отац Младен Пантић Преосвећеном Владици обратио се са ријечима захвалности за молитву и у спомен данашње прве посјете овој парохији у име парохијске заједнице поклонио икону Светог пророка Мојсија: "Преосвећени Владико, драга браћо и сестре, дозволите ми да на успомену на данашње прво служење у нашој парохији, нашем Епископу поклоним ову икону као успомену на данашњу прву канонску посјету. Свети пророк Мојсије прославља се 17.септембра а то је дан устоличења нашега Епископа у трон епископа зворничко-тузланских. Драги владико, молимо Вас да се молите Светом пророку Мојсију, изабраном Господњем сасуду у избављењу јеврејског народа из египатског ропства, да нас и сву нашу Цркву избави од новонасталих искушења која су нас задесила." Извор: Епархија зворничко-тузланска

У пастирској бризи за народ Божији а поводом ширења вируса Covid-19, познатијег као корона вирус, Епархија милешевска обавештава верујући народ на простору Архијерејског намесништва пљеваљског, учеснике крстоносних литија за одбрану светиња, и ширу јавност да се придружује Митрополији црногорско-приморској у одлуци да привремено обустави одржавање литија четвртком и недељом, уважавајући препоруке надлежних државних институција. Позивамо свештенство и верујући народ Епархије милешевске да појачају своје молитве Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, истинском Лекару душа и тела наших, за здравље свих не само у Црној Гори него и широм света. Позивамо све православне вернике да покажу своју одговорност за духовно и телесно здравље, како за своје лично тако и за здравље својих ближњих и да се понашају у складу са ситуацијом која прети да се претвори у хаотично стање широких размера. Нека Господ наш Исус Христос, који немоћи и болести наше на телу свом понесе, и чијом се раном ми исцелисмо, исцели све болеснике на славу Божију и радост Цркве и њихових ближњих. Из кабинета Епископа милешевског Извор: Митрополија црногорско-приморска

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нажу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Зар то није дивно? Несебично дарујмо своју љубав свима, ни најмање не гледајући на њихово држања према нама. Кад у нас уђе благодат Божја, више се нећемо занимати за то да ли нас други воле или не воле, или да ли нам се обраћају са добротом или без ње. Осећаћемо потребу да ми волимо све. Егоизам је када хоћемо да нам се други обраћају са добротом. Нека нас не жалости супротна појава! Препустимо другима да нам се обраћају онако како сами осећају. Немојмо да просјачимо љубав. Ако ти брат твој досађује и замара те, помисли у себи: сад ме боли моје око, моја рука, моја нога; морам да је негујем својом љубављу (ср. I Кор.12, 21). Али немојте да размишљате нити о томе да ћемо бити награђени за наша тобожња добра дела нити пак о томе да ћемо бити кажњени за зла која смо учинили. Долазиш до познања истине када волиш љубављу Христовом. Тада не тражиш да те воле; то је зло. Ти волиш, ти дајеш своју љубав; то је исправно. Од нас зависи да ли ћемо се спасти. Бог жели наше спасење. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У четвртак 23. јануара 2020. године, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, загребачка Црквена општина била је домаћин шесте вечери овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих деноминација једног града окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се притом за јединство хришћана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Молитвена осмина у испуњеном загребачком православном храму, почела је служењем празничног вечерња, у спомен Преподобног Теодосија Великог, оснивача општежића, уз торжествено појање хора храма Светог Преображења. Вечерњу су присуствовали домаћин, Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, апостолски нунције у Републици Хрватској, надбискуп Ђорђо Лингва, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп Евангеличке цркве у Републици Хрватској Бранко Берић и предсједник савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској пастор Ивица Хорват. Након завршетка богослужења услиједила је молитва за јединство хришћана и обраћање представника Цркава. Митрополит Порфирије је, у свом обраћању, између осталог, рекао да је Господ створио богатство различитости: ”Те различитости су дар Божији људима и израз Његовог човјекољубља, да бисмо ми, имајући свако своју посебност као свој посебни дар, имали шта да дарујемо једни другима. Дајући и примајући, добили смо могућност да обогаћујемо друге и да бивамо обогаћени њима.” Додао је да је ”Господ и Царство небеско довео у нашу везу са другима, називајући сваког другог нашим ближњим. Подсјетио нас је да смо сваки пут, када смо нахранили гладног, посјетили болесног или оног у тамници, то учинили Њему.” Митрополит је нагласио да је у наше дане, понајвише потребно човјекољубље: ”Човјекољубље није апстрактан појам, нити је, као што ми често чинимо, исказивање љубави према онима који су далеко од нас. Човјекољубљу се учимо у свом свакодневном животу, показујући да једни друге препознајемо као браћу, али, и више од тога, показујући и практичну љубав једни према другима”. Кардинал Јосип Бозанић истакао је у свом обраћању да се, током молитвених осмина, окупља свети Божији народ, сабран из различитих народа. Нагласио је да „сви заједно припадамо истом Господу, те да не можемо бити хришћани ако се не прикључимо Исусовој молитви, у којој се молио Оцу, да сви буду једно“. Рекао је и да је „наше заједништво у Христу изнад свих подјела. Христос не укида подјеле и разлике, али оплемењује“. Кардинал је додао и да је прво човјекољубље исказао Бог, по Исусу Христу, показавши нам пут до себе. Бискуп Бранко Берић рекао је да је ”молитвена осмина врло важан тренутак у животу наших Цркава, због чега треба често да се молимо, како би се васкрсли Христос показао присутним на сваком сусрету хришћана и донио плодове Духа”. Према његовим ријечима, ”познавати се, значи ући у срце другог, схватити ране које је историја оставила у међусобним односима различитих Цркава и исцијелити те ране, снагом љубави тражећи дар Духа Светог”. Пастор Ивица Хорват је, говорећи о уском путу који води у вјечни живот и широком срцу, на које су позвани сви хришћани, и реферишући се на чињеницу да често тешко прихватамо једни друге, истакао да на уском путу морамо један другога прихватити и да на њему нема национализма. Говорећи о актуелном проблему емиграната који потреса Европу, пастор је додао да, иако велике економске силе нама сугеришу да су емигранти непријатељи, ”ми као хришћани, немамо право на такво размишљање. Ми морамо, ако је човјек у потреби, да поставимо себи питање шта Христос тражи од нас и шта би он учинио у тој ситуацији”. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска