Претражи Живе Речи Утехе

После овог покушаја психолошког описивања и психопатолошког тумачења типичних карактерних црта становника концентрационог логора, можда се стиче утисак да на људско биће потпуно и неизбежно утиче логорска средина. И заиста je, у границама психологије концентрационог логора, управо логорски живот са свojом социјалном структуром, наизглед присилно, одређивао понашање логораша. Овде је оправдано упитати се: Шта ја са људском слободом? Зар не постоји духовна слобода понашања, слобода става према околини? Да ли је исправно натуралистичко гледање на свет и живот према коме човек није ништа друго него производ многоструких услова и детерминизама – било биолошких, психолошких или социјалних? Зар човек заиста није ништа више него резултат своје телесне конституције, карактерне диспозиције и друштвених околности? И коначно, да ли логорашеве pеакције на посебан свет концентрационог логора доказују да се он не може отети утицајима тог живота којима је присилно изложен? Зар он мора подлећи тим утицајима? На ова питања можемо одговорити било начелно или из искуства. Искуство логорског живота показује да човек може другачије реаговати. Било је много примера, често херојских, који доказују да се апатија може надвладати и да се раздражљивост може контролисати. Човек може очувати делић духовне слободе и слободног става према околини чак и у тако страшним условима физичког и психичког притиска. Ко од преживелих логораша не би могао да прича о људима који сy обилазили зборна места и бараке, делећи негде добру реч, негде свој последњи комад хлеба? Ако их је и било мало, они ипак доказују да се човеку може одузети све осим једнога: базичне људске слободе да у свим околностима изабере своје држање, да прихвати свој сопствени пут. А бирати се морало непрестано! Сваки дан и сваки сат jе логорашу доносио прилику да створи неку одлуку којом би одређивао да ли ћe ce препустити силама које су претиле да му одузму његову праву личност, унутрашњу слободу и којом је одређивао да ли ћe бити играчка околине одричући се своје слободе да би се поистоветио са узорком типичног логораша. Са тог становишта, духовне реакције становника логора су очигледно више од пуког израза неких телесних, духовних и друштвених услова мада сви ти услови (лоша исхрана, недовољно сна и разни духовни комплекси) у неку руку сугеришу да логораш мора да потпадне законитостима типичне логорашке психе. Последња анализа показује да је оно што је од човека, наизглед, створио логор ипак резултат унутрашње одлуке логораша. Начелно сваки човек, и у таквим околностима, може некако да одлучи шта ћe, у духовном смислу, да буде: типичан логораш или човек који и ту чува своје људско достојанство. Достојевски је једном рекао: „Jеднога се плашим: да не будем достојан својих патњи.“ Та мисао ми се често наметала када сам упознао оне мученичке ликове чије је понашање у логору, њихова патња и смрт потврдила чињеницу да се задњи делић слободе не може изгубити. Заиста се може рeћи да су они били достојни својих патњи. Доказали су да истинско трпљење значи унутрашње остварење. Духовна слобода, која се човеку не може одузети, пружа му до последњег даха могућност да осмисли свој живот. Јер, радни живот у коме човек може стваралачким чином да остварује вредности није једини живот смисао, нити је то само хедонистички живот који човеку пружа могућност да се испуни доживљајем лепоте у природи и уметности; већ свој смисао задржава и живот који, као у логору, више нема никакве шансе за остваривање стваралачких или хедонистичких вредности, него му једино још пружа шансу – морално највреднијег држања, тј. става који он заузима према коначној ограничености своје егзистенције. Живот стварања и живот уживања вредности одавно му је ускрaћен. Али, смисао има не само стварање и уживане, већ, ако живот уопште има смисла, онда свој смисао мора имати и трпљење. Та патња некако спада у живот као и судбина и умирање. Тек невоља и смрт обједињују људски живот у јединствену целину. Начин на који човек прихвата своју неумитну судбину и све патње које она собом доноси, начин на који носи свој крст пружа му многе могућности, па и у најтежим околностима и до његовог последњег даха, да свом животу да дубљи смисао. Према томе да ли је неко храбар, достојанствен и несебичан, или пак, у оштрој борби за самоодржање, заборавља на своју људскост па се срозава на животињски ниво, на шта је подсетила психологија логораша: према томе је човек и остварио или пропустио моралне могућности своје мучне ситуације и своје тешке судбине и према томе он jесте или није достојан своје патње. Нико не треба да мисли да су ова размишљања изван овог света и предалеко од стварног живота. Истина, ретки су људи који су дорасли таквој моралној висини. Само ретки логораши су у потпуности сачували своју унутрашњу слободу и достигли оне вредности које омогућава патња. Али, чак и само један такав пример је довољан доказ да човека његова унутрашња снага може да уздигне изнад његове спољашње судбине. Таквих људи има много, свакако и ван концентрационог логора. Свуда је човек суочен са судбином и увек му се пружа могyћност да нешто оствари својим трпљењем. Довољно је помислити на судбину неизлечивих болесника. Једном сам прочитао писмо релативно младог пацијента који свом пријатељу јавља да је управо сазнао да су му дани одброjани и како се сећа неког филма о човеку који је достојанствено и храбро ишао у сусрет смрти. Тада му се чинило да jе то небески дар, а сада, писао jе даље, судбина и њему пружа такву шансу. Виктор Франкл, ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/есеј/виктор-франкл/

Покајте се од својих путева, становници земље. Гле, око Домаћина света бди дубоко у вама. Не верујте заводљивим очима својим, пустите Око да вам осветли пут. Ваше очи су завеса на Оку Божјем. Покајање је признање погрешног пута. Покајање просеца нов пут. Покајнику се отварају очи за два пута: за онај, којим иде, и за онај, којим треба да иде. Више је оних, који се кају, но оних, који скрећу своје колеснице на нов пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику - једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом. Шта вам вреди кајати се а стално тапкати по старом путу? Како називате човека, који се дави и виче за помоћ, а кад му се помоћ укаже не хвата се за коноп спасења? Тако и ја називам вас.Покајте се од жеље за овим светом и свим што је у овом свету. Јер свет је овај гробље ваших предака, које стоји отворено и чека вас. Још мало мало и ви ћете бити преци и желећете чути реч покајање, но нећете је чути. Као што ветар духне и однесе маглу испред сунца, тако ће смрт однети вас испред лица Божја. Покајање подмлађује срце и продужује век. Сузе покајника перу таму са очију, и дају детињи сјај очима. У мога језера око је као у срне, вазда влажно и дијамантски сјајно. Заиста, влага у очима исушује гнев у срцу. Као нов месец таква је душа у покајника. Пун месец мора да опада, нов месец мора да расте. Покајник крчи њиву своје душе од корова, и семе добра почиње да расте. Заиста, није покајник онај ко тугује због једног учињеног зла но онај, ко тугује због свих зала, које је у стању учинити. Мудар домаћин не сече само онај трн што га је убо но и сваки трн на њиви што чека да убоде. Господе мој, похитај и покажи нов пут покајнику, када презре свој стари пут. Мајко небесна, Невесто Свесветога Духа, пригни се к срцу нашем, кад се кајемо. Отвори источник суза у нама, да се оперемо од тешке иловаче, што нам очи помути. Душе Свесвети, духни и разагнај нечисти задах из душе покајника, што га је гушио и покајању привео. Молимо Ти се и поклонимо, Животворни и Моћни Душе! Свети Николај Жички, Молитве на језеру, XVIII

Епископ бачки Иринеј: „Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на бојишту.” На празник Видовдан, у понедељак, 15/28. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи указао на суштину молитвеног прослављања празника Видовдана. „Данас прослављамо велики празник који се посебно свечано слави у нашој помесној Цркви – Српској Цркви – јер је повод за његов настанак био један пресудни, јединствени догађај у историји нашега народа. То је бој на Косову и данас управо зато прослављамо светога кнеза Лазара, мученика косовскога, и све оне који су заједно са њим дали свој живот не само за слободу или само за територију, за неке овоземаљске циљеве него, пре свега и изнад свега, за очување православне хришћанске вере. У предугачком низу светих мученика – сведокâ верности Христу и љубави према Христу – један од највећих у нашој историји је свети кнез Лазар. Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на том бојишту. Нажалост, кроз сву нашу историју до данас тај бој траје. По људској, пролазној логици, његов исход је неизвестан; многи чак мисле да је трагичан по нас, да губимо све, да смо поражена страна у том многовековном Косовском боју. Али, то је врло кратковидо тумачење смисла ових догађаја које прослављамо и ових светих личности које прослављамо зато што је, поред страдања и жртве и делимичног падања у ропство под немилосрдним туђинима, настао и такозвани Косовски Завет или косовско опредељење у нашем народу. То значи да када дође до тренутка у којем треба изабрати или пошто-пото биолошки опстанак и неки друштвени прихватљиви статус или пак – ради непролазних, вечних вредности, а првенствено ради ближњих својих, ради других људи – страдати, ако треба и до краја, онда је избор онај који је учинио свети кнез Лазар. Зато је он, како народни песник каже, изабрао Царство небеско које је вечно, а запоставио, занемарио и заборавио царство земаљско, јер је, каже исти народни песник, царство земаљско кратковеко, замалена, пролазно. Тим заветом, који није ништа друго него примена Христовог Новог Завета на биће и на историју нашег народа, ми смо се и одржали кроз векове, поред свих огромних страдања. Та идеја мучеништва није идеја величања смрти: да је боље погинути него не погинути. Напротив. Али ако треба жртвовати себе ради других – као што је Господ Христос жртвовао Себе ради свих, ради спасења свега света, свих људи, свеколике творевине – то, када околности захтевају, треба да буду спремни да учине и хришћани. Зато данас, слушајући Јеванђеље по Јовану, чујемо речи Христове да као што је Он био прогоњен и страдао, тако ће бити и онима који верују у Њега. Али је додао: Не бојте се, јер сам Ја надвладао свет и смрт. Стога и ми, браћо и сестре, данас, када је наш Патријарх на Газиместану, на месту Косовске битке, и када сви наши храмови свечано прослављају – негде уз велике тешкоће и ограничења, почевши од самога Косова Поља, а негде без тих тешкоћа – увек имамо исто искуство: и страдања и мучеништва, и победе добра над злом; и Крста и Васкрсења у којем учествујемо”, нагласио је Епископ бачки г. Иринеј. После заамвоне молитве, Преосвећени владика Иринеј је служио парастос свим нашим војводама и војницима који су свој живот положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Мт. 16.26 Драга браћо и сестре, децо духовна, љубљени у Христу народе Божји! Српски православни народ већ вековима живи на просторима старе Рашке, Косова и Метохије, где се налазе и најдубљи корени нашег духовног бића, оличени у бројним светињама наше Цркве. Вековима ове светиње светле као светионици, указујући и нама и онима око нас да смо овде своји на своме, да не желимо да отимамо ништа туђе. Све што је отето то је и проклето. Наше је само да очувамо оно што нам припада и што су нам наши преци оставили у наслеђе. Следујући светолазаревском завету и овом приликом, као Епископ рашко-призренски, очински позивам наш верни народ да остане на својим вековним огњиштима и да не отуђује имовину коју су наши преци у најтежа времена турске власти, кроз бројне ратове и страдања, са муком чували и сачували. Није у питању само обична земља, која се продаје или купује, већ је то земља засејана костима наших предака, освештана молитвама, накапана сузама трудбеника и заливена крвљу мученика. Остајући на својим имањима и својим огњиштима, ми бивамо чувари нашег идентитета и наших светиња које су органски повезане са верним народом и вером православном. Наша вера нас је вековима очувала на ветрометини историјских збивања да бисмо били народ Божији, наследници Светога Саве и великих Немањића, Светог Кнеза Лазара и бројних светитеља мученика који су просијали у земљи Рашкој и Косовско-метохијској. Нажалост, сваки пут када чујемо да наши људи продају земљу и трајно одлазе са својих огњишта, осећамо бол и губитак. Овде смо сви повезани у Христу као једно тело и једна душа, без обзира у ком делу наше заветне земље живели. Знамо да живот није лак и да се многи од нас суочавају са тешким материјалним условима, али знамо и то да су наши преци у много тежим условима остајали верни својој вери и родној груди и тиме дали огроман допринос да би и нас данас овде било. Сваки пут када неко има намеру да прода своју имовину, треба првенствено да помисли на своје рођаке и комшије, који желе ту да остану. Треба да водимо рачуна да својом себичношћу њих не доведемо у још тежи положај. Неко ће продајом можда привремено решити своје финансијско питање, али се треба питати, да ли та пролазна утеха вреди да се пореди са свешћу и савешћу да смо тиме још више отежали положај наших сродника и комшија. Они су чврстог опредељења да остану на нашој светој земљи, а наш поступак може да их доведе у још тежи положај. Ниједан човек не треба да мисли првенствено само на себе, већ да испуњава Христову заповест о љубави перема Богу и ближњему. Пастирски апелујемо на све вас, браћо и сестре, да се, ако се икада нађете пред овим избором, дубоко запитате да ли вреди продати земљу и зарадити новац, а истовремено понети тешко бреме савести. Зато, покажимо и у овим историјским тренуцима хришћанску и изнад свега људску одговорност према себи, својој деци која треба да знају одакле су потекла, и према својим комшијама којима остављамо терет који мислимо да смо олако скинули са својих плећа. Зато послушајмо сви, еванђелске речи самога нашег Господа и Спаситеља који нам поручује: – Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? (Мт. 16.26). Покажимо трпљење и жртву љубави, држећи се заједно као један народ Божији, угледајући се на свете из рода нашег, како бисмо се нашли верним слугама Господа нашег. Сачувајмо љубав и братску солидарност како би тиме показали да смо достојна деца својих предака и како би тиме сачували нашу веру, име и постојаност на нашем најсветијем Расу, Косову и Метохији. С благословом Господњим Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ У манастиру Грачаница 23. септембар 2020. год. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црној Гори је у данима кад су сви угрожени најнеопходније грађанско јединство, казао је протојереј Митрополије црногорско-приморске Никола Пејовић, поручујући да није моменат да једни другима пребројавамо грешке и пропусте. Он је нагласио да је ситуација довољно озбиљна и да се људи осјећају несигурно, уплашено и да не треба тражити дежурне кривце. “Грађанско јединство свих у Црној Гори је неопходно, јер нам је оно изнад свега потребно у овим данима када смо угрожени сви, без разлике”, рекао је Пејовић агенцији МИНА. Он је замолио све, “а нарочито уреднике појединих медија, да престану са оптуживањем Цркве за све и свашта”. “Уносити конфузију и подстицати на мржњу у овим околностима није мања опасност од новонастале пандемије. Они који се тиме баве наносе много већу штету са далекосежнијим последицама, јер нам борба за опстанак и преживљавање слиједи и након епидемије”, оцијенио је Пејовић. Према његовим ријечима, треба сачекати да тренутна епидемиолошка ситуација прође, па ће се лако сагледати гдје је ко гријешио и је ли се нешто могло учинити боље. “Црква, од самог почетка, све ради у складу са државним прописима, и тако ће бити и у наредним данима”, поручио је Пејовић. Према његовим ријечима, ако неко не познаје или неће да разумије поредак црквених служби и начин њиховог обављања, треба да се упозна са њима јер су оне дио вјековне црногорске традиције и културе. Пејовић је подсјетио да је прије изричите забране окупљања грађана на црквеним службама, редовна молитва била у свим црногорским градовима, у складу са здравственим мјерама, и да нема разлога да се Цркви ставља на одговорност било шта у вези са ширењем епидемије, прије него се утврде непобитне чињенице. Он је рекао да је МЦП данас уплатила новац за куповину техничке апаратуре потребне за рад здравствених установа, и то за седам монитора и шприц пумпи, од којих је по један намијењен за болнице у Цетињу и Никшићу, а остали за Клинички Центар у Подгорици. “У договору са управама болница у неколико црногорских градова, та ће опрема ових дана бити уручена тамо гдје буде најнеопходније”, рекао је Пејовић. Он је навео да су Православна црква и њени вјерници претходних мјесеци показали личну и друштвену одговорност и достојанство. “Веома смо поносни на све наше вјернике, на њихову спремност да послушају и разумију потребу да се лише за тренутак оног најсветијег најузвишенијег права, пуну слободу вјероисповијести кроз практиковање вјере одласком у храмове и присуством на богослужењима, зарад ширег друштвеног интереса”, истакао је Пејовић. То је, како је навео најбољи показатељ одговорности, што нажалост није случај са поменутим новинарима и медијима. Пејовић је позвао све православне вјернике, који се интересују како ће провести предстојеће празнике, да се у погледу одржавања будућих служби као и по питању њихових личних духовних потреба владају на основу званичних епархијских саопштења и упутстава које долазе од парохијског свештенства. Пејовић је апеловао да се вјерници не поводе за квази-црквеним кампањама које се врше путем друштвених мрежа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Стални Свештени Синод Грчке цркве позива хришћане да се заједнички моле сваке вечери од 10:00 до 10:15 ч. У јучерашњој одлуци после завршетка вишечасовног, Свештени Синод свете Грчке цркве позива „наше хришћане да се моле с нама у својиим домовима сваке вечери од 10:00 до 10:15 ч. за престанак болести и за оснажење рада лекари, медицинског особља сеи научника-истраживача,“ којима великодушно захвално захваљује и благосиља их. Како је истакнуто, већ се у манастирима у Грчкој читају непрекидне молитве. „Сви желимо да Господ наш Исус Христос упокоји нашу браћу која су већ уснула од овог смртоносног вируса и пружи утеху њиховој ожалошћеној родбини, и молимо се за излечење и брз опоравак болесних и потпуни престанак ове пошасти“, истиче се у саопштељу. Извор: Инфо-служба СПЦ

Никшићани су данашњи велики празник, Недељу побједе Православља, прославили како доликује, великим крсним ходом, носећи иконе у знак побједе Православља и иконопоштовања, као и одбране светиња, предвођени својим Епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) Након што је прошла улицама града, литија се зауставила на Тргу Слободе, гдје се окупљенима охрабрујућим словом архипастирске бесједе обратио Владика Јоаникије. Владика је рекао да је ово празник светих икона, Божије љепоте и Божије славе. “Ми кроз ове наше литије имамо учешће и у љепоти и у слави Божијој”, рекао је, подсјетивши да је овај празник настао као спомен побједе православне вјере над крстоломцима и иконоборцима. “Византијско царство је било православно, а као што видите и у православним државама се појављују оваква искушења. Ова борба је трајала преко 120 година, а овај празник је настао као спомен побједе”, рекао је Владика и додао да смо и ми почели да водимо ову борбу за нашу вјеру, против дискриминације, против неправде и понижења којима је изложена православна вјера и наше светиње у Црној Гори. “Ми се боримо као Црква божија, окупљамо се око својих олтара и снажимо се Божијом љубављу, снажимо се својим заједништвом. Превазишли смо све оне људске ситне подјеле”, између осталог је нагласио Владика. “Наша власт нас је изложила великом понижењу, приковала на крст, мислећи да ће тако да нас понизи и уништи; а нама је крст слава, крст има силу Васкрсења, крст нас је сабрао да се заједно боримо за нашу вјеру”, рекао је. Владика Јоаникије је поручио да је ово што се збива продужетак Горског вијенца: “Пише се историја. Боље рећи пјева се историја. Пише се и продужава се Горски вијенац. Ове скупштине су продужетак оних Његошевих скупштина.” Додао је и да је ово наставак побједе коју данас наша Црква прославља: “Ми настављамо оно што смо научили од Његоша и Светог Василија и оних што су се борили за част и љепоту светих икона, а на том Христовом путу ћемо и да останемо. “ Владика је такође рекао да ми не тражимо ништа више али и ништа мање од онога што је Црна Гора дала римокатолицима и припадницима других вјера. “Ми подржавамо свакога ко се бори за право и за правду, а то није против државе”, додао је рекавши да се боримо да држава буде наш дом правде и једнакости, да сви будемо равноправни и слободни, а слободе нема тамо гдје се угрожава слобода вјере. “Не рушимо државу, него је градимо”, још једном је подвукао Владика Јоаникије. Своју бесједу, преосвећени је завршио охрабрујућим ријечима: “Немамо чега да се бојимо ако су се за свете иконе борили преко 120 година и побиједили!” Крсни ход се вратио до Храма Светог Василија гдје је јерођакон Роман, сабрат манастира Острог, прочитао Синодик православља. У Саборном Храму Светог Василија Острошког је претходно Његово преосвештенство Владика Јоаникије уз саслужење великог броја свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа, служио Свету архијерејску литургију. У току Свете литургије, пред Свету тајну причешћа, протојереј Остоја Кнежевић је поучио вјерни народ. Подсјетио је да је вријеме поста благословено и посебно вријеме у нашој православној Цркви, прилика да свој живот уподобимо божанском промислу о спасењу. “Ово је Недеља побједе Православља над јересима који су потресали Цркву, радујемо се побједи вјере наше, а ове године посебно осјећамо овај празник јер се ми овдје у Црној Гори боримо за одбрану наших светиња и за одбрану чистоте наше вјере православне”, рекао је отац Остоја. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Као и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори. На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Инфо-служба СПЦ

У Универзитетској библиотеци "Никола Тесла" у Нишу у петак, 27. децембра 2019. године трибина "Сећајте се својих учитеља" у организацији Православне Епархије нишке, а поводом годишњице од упокојења протојереја Александра Шмемана. Звучни запис излагањâ на трибини На трибини су говорили протојереј Бобан Стојковић, јереј Љубиша Костић и јереј др Бобан Димитријевић, а модератор трибине је био др Ивица Живковић. У току трибине су презентоване фотографије оца Александра Шмемана, које је годинама сакупљао отац Бобан Стојковић. Извор: Радио Глас

Његово преосвештенствио Епископ будимски Лукијан упутио је поводом доношења тзв. „Закона о слободи вјероисповјести или увјерења“, писмо подршке Његовом високопреосвештенству Митрополиту прногорско-приморском г. Амфилохију које преносимо у цјелости: Ваше Високопреосвештенство, Са огорчењем примамо информације о новонасталој ситуацији у Црној Гори, а поводом доношења тзв. „Закона о слободи вјероисповјести или увјерења“ који на наjгори могући начин гази достојанство Српске Православне Цокве, односно њене Митрополије и Епархија у Црној Гори. Нарочито Нас потресају информације о бруталним поступцима полиције према Епископу диоклијском г. Методију, клиру и верном народу који је устао у заштиту својих светиња, али и оне истинске Црне Горе и њених основних вредности. Из древног града Сентандреје, историјског седишта Патријарха Арсенија I Чарнојевића, рођеног у Бајицама у Црној Гори, поручујемо свим архијерејима и целокупном свештенству, монаштву и верном народу у Црној Гори на челу са Вашим Високопреосвештенством, да смо молитвено уз Вас, уздајући се у Божији суд и правду. Молимо се за благочестиви и христољубиви народ Црне Горе да до краја истрају у борби за очување својих светиња, јер тиме себе уписују у вечност, раме уз раме са великанима нашег славног народа. Епископ будимски +Лукијан Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Недељу о митару и фарисеју, 4/17. фебруара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у параклису Светих Отаца Атонских, у манастиру у Ковиљу, уз саслужење јеромонахâ Дионисија и Харитона, протонамесника Милорада Мировића, пароха при Успенском храму у Новом Саду, презвитера Младена Глушца, пароха у Апатину, као и новосадских ђакона Александра Билића, Ивана Васиљевића и Огњена Верића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Исихије је истакао да покајање треба да буде главна тема у предстојећој Четрдесетници. Покајање не значи неко сентиментално плакање због својих грехова, већ је то дубинска спознаја греха као погрешног правца живота, као погрешног настројења и, са друге стране, обраћање свим срцем благодати Божјој да то од нас одузме и да нас управи на прави пут. Покајање значи преумљење, поручио је Епископ мохачки. По благослову Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, владика Исихије је рукоположио катихету Александра Верића из Aпатина у чин ђакона. Извор: Епархија бачка

Крвава окупација Бачке” – наслов је књиге, аутора Тимe Димитријевића, која је представљена у уторак, 22. јануара 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Издавачка установа Епархије бачке Беседа је, заједно за Матицом српском и Српским културним центром Свети Сава, један од саиздавача овог драгоценог сведочанства о изузетно тешком и мучном времену нашег народа. Поздравивши присутне, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рекао је да задивљује то, како је под тадашњим околностима, под окупацијом, покојни Тима Димитријевић вредно сакупљао сведочанства. Аутор, Димитријевић, имао је поглед на покојног владику Иринеја Ћирића, који, са неког другог аспекта посматраног, није онакав каквог га ја видим и многи наши савременици данас. То је потпуно, у историјском контексту времена настанка ове књиге, мени разумљиво и, у том погледу, не може се имати нека замерка покојном писцу, хроничару свога времена. Сами припређивачи су запазили да је његово дело необичне композиције, да је комбинација аутогеографског дела хронике и покушаја интерпретације догађаја о којима је у књизи реч. Та интерпретација, у годинама саме окупације, неколико година после окупације, па и до времена када је рукопис био завршен, пре 1960. године, није било могућно да буде заснована на свим расположивим и релевантним изворима. Не смемо заборавити да је званична пропаганда, поред праведне и људске осуде злочина, истовремено све то злоупотребљавала и у своје идеолошке сврхе. Ја сам баш ових дана читао извештај владике Иринеја Синоду, интерни извештај, о стању у Епархији бачкој у току окупације и о својој улози и одговорности у том периоду. Када човек прочита тај извештај, не може осетити ништа друго до дивљење према човеку који је спреман да поднесе сваку жртву да би умањио жртве свога народа и својих верника, и свих који страдају. То је био једини мотив и његовог чланства у мађарском парламенту и потписивања документа против комунизма, и много штошта што му још замерају. Наравно, то све, поготову такав извештај, није могао имати покојни Тима Димитријевић у рукама, нити имати у виду. Ми смо поступили одговорно, никакве интервенције у његовом рукопису нема. Мени, као Епископу бачком и „Беседи”, као једном од издавача, не смета што је његов поглед на владику Иринеја био, рекао бих, на неки начин једностран, зато што је и то слика једног времена, и то верна слика за коју је понајмање крив Тима Димитријевић, који нас је вечерас окупио, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој додао је да овај материјал велико благо за све нас. То је велика поука и ја заиста сматрам великим догађајем и у нашој култури, али и у нашој историјској свести и самосвести, да је овај рукопис после дугих деценија, постхумно, верујем да душа аутора ипак има неко сазнање, осећање о томе и да се она вечерас радује са нама овде, она је дочекала свој дан, свој тренутак и сасвим сигурно ће извршити своју мисију међу читаоцима, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је ова књига описала један страшан период живота нашег народа. Пун контроверзи сâм тај период јесте, а пун контроверзи су и сва тумачења која су потом уследила и вероватно се задуго нећемо моћи тих контроверзи ослободити. Једини начин је да проговоримо онолико колико можемо, свако од нас, нагласио је професор Станић. О књизи „Крвава окупација Бачке” говорили су професор др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, и приређивачи: др Драго Његован и др Александар Хорват. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, а одломке из књиге читала је др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на Богојављење, у суботу 19. јануара 2019, са свештенством Свету Архијерејску Литургију са великим водоосвећењем у манастиру Ђурђеви Ступови. У архипастирској бесједи, којом се обратио бројним сабраним вјерницима, Владика је казао да крштење Христово, које догодило прије толико вјекова, има дејство и упечаћује се у животу Цркве кроз све вјекове, и овај празник када се крстио Христос у Јордану, када је Јован Претеча, испуњавајући Његову заповијест, вршио погружење Христа у Јордану, слушајући глас са Неба од Бога Оца Који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте. Тада је духовним својим очима видио да силази Дух Божји на Њега, увјеравајући се у истинитост ријечи Божјих, која му је раније саопштена, да на кога види да силази Дух Свети то је Спаситељ, то је Господ, то је Христос, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: „Ми смо се данас сабрали у овој светињи и учествујемо у овом великом догађају, у великом слављу. Сви смо узели живог, правог учешћа у оном моменту кад смо примили крштење, а тада смо у цијелом свом бићу осјетили, доживјели оно што је Господ устројио за нас, јер је Господ примио крштење, не ради очешћења својих грехова, него да би нама устројио бању поновног рођења, крштења, обновљења природе, обновљења мисли, осјећања, душе, на чему стоји све што градимо у Цркви Божјој“. „То је темељ, јер, да би човјек постао хришћанин прво мора да се крсти, па се онда на томе гради све остало, молитва, пост и Свете Тајне. Без крштења човјек није члан Цркве, а са крштењем у нас се упечаћује права, истинита вјера у Свету живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, постајемо чланови Цркве, добијамо пуноћу вјере, истине, живота“, бесједио је Његово Преосвештенство. Он је истакао да се на данашњи велики празник освећује вода у част и у спомен крштења Христовог. Та вода је љековита и чудотворна. У нашем народу постоји лијеп обичај да свака хришћанска породица од ове воде захвата и носи кући да би, у току цијеле године, нарочито у случају болести, слабости, немоћи уз молитве пили богојављенску воду и тако се кријепили душом и тијелом. Данас је пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, прославила своју славу, јер се на овај велики празник 1219. упокојио жупан Првослав, ктитор ове свете обитељи, који почива у древној немањићкој задужбини. „Данас слави пјевница великог ктитора ове свете обитељи жупана Првослава који се упокојио на данашњи дан. Убудуће, вршићемо му помен послије празника Светог Јована Крститеља, а и ово спомињање преко пјевнице жупана Првослава је лијепо. Данас смо ломили колач, свима за здравље и за спасење и у спомен нашег великог ктитора да би се његова душа радовала на Небу и ми овдје да се радујемо сви овом празнику“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Након Светог причешћа, Епископ Јоаникије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Ново друштво и нови свет, подразумевају новог човека, а да ли нови човек може бити кварљива роба, која се кроз смену генерација замењује другим новијим примерцима? То је чиста тржишна логика разменске вредности капиталистичке онтологије која нивелише сва бића сводећи их на међусобно разменљиву и заменљиву робу. Ако се, кад тад, не би ухватио у коштац са таквим скандалозним мисаоним остатком робног фетишизма, комунизам би остао теоријски заробљен у тржишну онтологију, и капитализам би однео победу у самој природи ствари. Зато на првој „слободној територији“ где је социјалистичка револуција однела своју победу (бар за неко време – не треба заборавити како је Лењин плесао на снегу када се револуционарна власт у Русији одржала макар један дан дуже од Париске комуне), креативна „машта“, није остала имуна ни на проблем смрти. Ехо револуционарног ентузијазма ширио се у свим правцима. Од свакодневних животних теорија и пракси – укључујући љубавне, па до уметничких, филозофских и научних, изгледало је да ништа није немогуће, па ни „изменити природу природе“ и победити смрт. Млади Маркс је писао да теорија и пракса мора бити, „безобзирна критика свега постојећег, безобзирна у смислу да се таква критика нити плаши својих резултата нити сукоба са постојећим силама.“ (Писмо Ругу, септембар 1843) А Николај Фјодоров се чудио модерној науци која се хвали својом критичношћу, док се истовремено догматски, априори мири са смрћу, без да и покуша да је доведе у питање (треба знати да је Фјодоров био скромни хришћанин и да он кроз свој пројекат оживљавања мртвих није доводио у питање свеопште васкрсење, баш као што ни „земаљска“ љубав не оспорава есхатолошку, напротив). Ипак, после револуције једно од многих „безобзирних“ довођења у питање „постојећих сила“ могло се видети на делу у експериментима на институту Александра Богданова. Ево једног помало језивог одломка који сведочи о револуционарном кршењу табуа умрлих. Извесни друг, посетилац института, пише: „Једноставно одузима дах када посматраш како се мртва тела помоћу електрицитета буде, како преносе цигле с једне гомиле на другу…како под утицајем тачно прорачунате мишићне стимулације, једни другима пружају руке у некој врсти руковања. Друг Коц ме је позвао да се поздравим са једним другом с одељења, Василијем који је умро пре три недеље. И ја сам осетио руковање – ледено уколико се има у виду температура по Целзијусу, али истински топло, ако се има у виду револуција по Марксу.“ (Глябин Д. О пополнении легионов свободного труда, „Пролетарский авангард“ 1923. Преузето из: Александр Секацкий, Миссия пролетариата) Премда присутне, сличне максималистичке димензије нових идеја, ипак су највише цветале у оквиру пролеткулта, као и у неортодоксним правцима бољшевизма, попут покрета „богоградитеља.“ Тако је 1921 чувени „богоградитељ“ Леонид Красин (народни комесар трговине у бољшевичкој влади и члан социјал-демократске партије од њеног оснивања) на сахрани извесног бољшевика Л. Јаковљевича одржао следећи говор: „Сигуран сам да долази време када ће наука постати довољно све-моћна, да ће бити у стању да рекреира умрли организам. Сигуран сам да ће доћи време у коме ће се животни елементи (умрле) особе моћи искористити као би се та личност физички пресаздала, тј. оживела… Ја сам сигуран да ће када наступи време ослобођења човечанства…снага и потенцијали какве не можемо замислити, бити у стању да васкрсавају… И међу осталим личностима биће тада и наш друг Лав Јаковљевич“ (Из: Tumarkin, Nina, „Religion, Bolshevism, and the Origins of the Lenin Cult“). Сингуларност Свака је, дакле, појединачна личност заувек важна. Зато Марксов изворни назив за егалитарно посткапиталистичко хумано уређење света, није био „комунизам“, већ „друштво слободних појединаца“ (а означитељ „комунизам“ усвојио је због његове очигледне „политичко-пропагандне“ предности над првобитном рогобатном формулацијом). За Маркса је појединац био апсолутна и незамењива вредност, а то је за руске револуционаре значило „вечна вредност“ каква је ипак немислива изван заједнице (баш као и за тзв „руске космисте“ или хришћане, пре њих) а која није, тек тако, проста датост, већ се за њу треба изборити. Троцки је писао, „Болест нашег руског сељака је инстинкт крда и одсуство персоналности, тј. баш тај ’квалитет’ којим се хвале наши реакционарни популисти… Под буржоазијом, лична основа значи себични индивидуализам и конкуренцију. У пролетеријату, пак, лична основа није у контрадикцији нити са солидарношћу нити са братском кооперацијом. Социјалистичка солидарност се не може ослонити ни на одсуство личности ни на инстинкт стада. А управо се одсуство персоналности често скрива иза колективитета.“ Међутим, „да бисмо индивидуу учинили светом, морамо уништити друштвени поредак који је разапиње“ (Троцки, Тероризам и комунизам). Побијајући мисао Лудвига Нуара (филозофа коме је, касније, Алкександар Богданов приписивао неке од сопствених идеја које су одударале од официјалне партијске линије) о потпуној небитности постајања појединаца x или y, већ је Фјодоров овако расуђивао: „Оно што се односи само на неко x и y, не може се односити на синове/кћери човечије учеснике у васкрсењу, чија егзистенција није само витално важна, већ апсолутно незамењива, уколико је живот свих и свакога у себи неопходна сврха“ (Николај Фјодоров, Филозофија заједничког дела – у овом тексту, сви цитати Фјодорова су из тог истог његовог, главног, дела). Сетно васкрсење Седми је јануар 1970, топло је и сунчано и атмосфера је живахна у дому одмора где ветерани ’Великих Година’ светске револуције проводе своје дане.“ Овим простим описом идиличног Божићног дана из „блиске“ будућности Александра Колонтај 1922 започиње своју кратку футуристичку утопију под насловом: „Ускоро (за 48 година),„у којој сунчана идиличност никако није тек метеоролошка. У причи, остарели ветерани светске револуције лепи божићни дан посвећују омладини новог комунистичког света тако што окупљени у топлини комуне приређују празник сећања. Старци покушавају да препричају своја, сада већ непојмљива, искуства подвига стварања тог безбрижног света који садашња омладина живи и познаје, док су, са своје стране, млади за ту прилику старима уприличили атмосферу каква би их подсетила на њихову сопствену борбену младост, што није било нимало лако. До велике јелке је било врло тешко доћи због сада уобичајено развијене еколошке свести. А свеће се више уопште нису ни могле пронаћи у ласерском свету где је чак и електрика резервисана само за најнеразвијеније кутке планете у убрзаном развоју, па су деца морала да научно изнова исконструишу свећице ради романтичне слике прохујалих времена старог света. Светска револуција је поразила капитализам и свет је већ дуго организован у комуне где су „саме речи богат и сиромашан… одавно заборављене“, уз, за сада, ипак, још увек два сата рада, време се проводи „креативно и у истраживањима радозналог ума“, цео свет је, уствари, практично комуна многих комуна: „Млађе генерације и не знају шта је то рат“, а новац имају прилику да виде једино посетиоци музеја. Звезда вечери коју су сви желели да виде и чују је извесна чувена „Црвена Бака“, очигледно сама Колонтајнова. Њој деца постављају најразличитија једноставна питања на која она ипак никако не успева да адекватно одговори: „Да ли сте ви стварно пуцали у људе, у живе људе? Очи омладине пуниле су се изненађења сијајући прекором и збуњеношћу. Живот је био светиња… Бако, црвена бако, причај нам о Лењину…да ли је живео као и други?… Да ли је Лењин икада гледао у звезде, бако?“ Без обзира што деле исти светоназор, млади и стари извесно нису припадали истом свету, нису говорили истим језиком. Очигледно“, комунизам“ није превладао примарни јаз, јаз генерација. „Какве везе имају звезде?“, питала се црвена бака, кад је Лењин још био жив било је толико тога да се ради на самој земљи. Рат и глад…глад и рат.“ Прича се завршава помало агитираним тријумфализмом: „Млади су главе држали високо, суочавајући се чврсто са будућношћу. Очи су окренули ка звездама и тамној подлози неба… Ви сте остварили ваше циљеве и ми ћемо остварити наше, ви сте покорили друштвене стихије а ми ћемо природне. Певај са нама црвена бако, нови људски бој је борба са елементима. Мелодију знаш. То је ваша интернационала, само су речи нове. Позивају нас у борбу, на остварења, на покрет напред. Запалимо дрво. Празник је пред нама. Наш је празник живот подухвата и открића.“ Упркос свечаној пролиферацији оптимизма и наде, читаоца ипак преплављује сета, сета латентно присутна у самој манифестацији победе једнакости у којој не могу да подједнако учествују сви. Ова сета указује на облик отуђења какав се може искусити само у сусрету са неким другачијим светом који је већ превазишао услове отуђеног рада и власништва, а тиме није достигао „истинску натурализацију човека и хуманизацију природе“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Баш је та превазиђеност капиталистичке хијерархизације живота, почев од основне поделе рада па даље, контраст који још више истиче сам генерацијски јаз. Лепљиви дах меланхолије указује на суштинску фрагментацију живота инхибираног ничим другим него смрћу, а оно што смрт инхибира није ништа друго него, декларисани универзализам. Кроз раздвајање генерација, смрт револуције осуђује на парцијалност. Половином 1970-их, дакле, у времену с почетка глобалне доминације, још увек актуелне дистопије неолиберализма „без алтернативе“, где, иронијом историје, Колонтајнова смешта своју утопију, Жак Камат је писао: „Комунистичка револуција је потпуна револуција. Биолошке, сексуалне, социјалне, економске револуције нису више од (њених) парцијалних атрибута; доминантност једног је осакаћење револуције која може бити само тиме што је све“ (Жак Камат, Лутање човечанства, 1975). Такво „све“, наравно, нема везе ни са каквом хомогеном тоталношћу, која би попут „тоталне државе“, била одређена својим, и ка изнутра и ка споља, стално сужаваним и прошириваним, хостилним границама, већ управо супротно: Револуционарно „све“ је „не-све“ тенденцијске универзалности – која не искључује ни „онај део хоризонта заједнице који се још не може асимиловати“ (Chantal Mouffe, Feminism, citizenship and radical democratic politics), што се, такође, мора односити и на прошлост – јер не треба заборавити упозорење Валтера Бенјамина да „ни мртви неће бити сигурни пред непријатељем, ако победи. А тај непријатељ није престао да побеђује“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Дакле, без кретања (и) ка васкрсењу мртвих, револуција није комплетна, према томе, на неки начин, уопште и није. Хуманизација и васионско разотуђење У причи александре Колонтај, скривена космистичка референца, са једне стране је позитивно изражена у окренутости младих генерација ка космосу и орјентацији ка регулацији природних елемената, а са друге стране, хришћанска је нада присутна „апофатички/негативно“ кроз потиштеност због међугенерацијског јаза иза које се крије тежња ка васкрсењу/васкрсавању мртвих. И једно и друго је мисао водиља руског космизма, уз хришћанство као прво, другог универзалистичког критичког пројекта који је утицао на трећи такав пројекат, комунизам. За разлику од Сесила Роудса (неславног британског колонијалног управника Јужне Африке) који је, такође гледао у космос, посматрајући политику као империјалистичку бесконачну економску експанзију, очајан што „те бескрајне светове…ми никада нећемо досегнути“, закључујући резигнирано: „Анектирао бих планете када бих могао… експанзија је све!,” космистичка критика отуђене модерности политику види као хумано-екстрахуману „физику“ разотуђења: „Тада ће се политика препустити физици која не може бити одвојена од астрономије… онда ће земља бити виђена као небеско тело а звезде као многе земље… митолошка патрификација (сједињење звезда и планета у универзални космос) постаће стварно оживљавање и регулација свих светова од стране васкрснутих генерација.“ (Фјодоров) Пред човечанство, и списи Фјодорова и прича Контајеве, постављају исти задатак: „Регулација и контрола слепе природе могу и морају постати велики задатак заједнички свима нама.“ А за тако нешто, неопходно је, најпре, укинути прастару поделу на мануелни и интелектуални рад. Заснивајући друштво, не на квази независној активности експерата и пасивности „неуких“, већ на кооперативној и егалитарној организацији активности „заједничког интелекта.“ Што ће бити могуће једино „када сви људи буду учествовали у знању… тада ће примењена наука бити усмерена на трансформацију оруђа уништења у средства регулације слепе смртоносне силе.“ (Фјодоров). За савремено, еколошки сензитивно уво, скандалозно приписивање природи епитета као што је „смртоносна слепа сила“, итд., показује колико се и комунизам – према чијој дијалектици је будући, нови, човек свест материје – и космизам, подједнако разликују и од капиталистичког ресурсољубивог природњаштва, и од постмодерне дубоке екологије, или од поновних покушаја савремене пост-критичке филозофије (тзв. „спекулативног реализма“) да се, „искомлексирана“ достигнућима природних наука, пробије иза завесе субјекта до природе каква она јесте без обзира на нас, тј. до „ствари по себи.“ Хегел, који данас, такође, поново оживљава, сматрао је да бисмо у пројекту револуционарног пробијања иза завесе, уствари, пронашли, ништа друго него себе: „Показује се да се иза такозване завесе која треба да заклања оно што је унутрашње, не може видети ништа, ако ми сами не одемо иза ње, како ради тога да би се видело тако и зато да би се иза ње налазило нешто што се може видети“(Хегел, Феноменологија духа). Иако је читава природа данас постала „разменска вредност у рукама капиталиста“ (Антонио Негри, Комунизам: Неке мисли о концепту и пракси) тј. новац, ипак је повратак премодерној употребној вредности, подједнако бесмислен као и романтичарски повратак „чистој природи.“ Фјодоров тврди да у „природи (препуштеној себи) нема сврсисходности, на човеку је да је уведе… сама земља постаје свесна своје судбине кроз човека.“ За Фјодорова хуманизација космоса, која подразумева борбу „против слепе природе која делује и у нама и изван нас“, јесте достојно дело које генерише човека – то је „једини задатак који омогућава људима да се осете браћом и сестрама а не тек учесницима или деоничарима у каквом предузећу.“ У проспекту космистичког оптимизма: организована хуманизација могла би искоренити сва зла, али највећа зла нису експлоатација и сиромаштво, већ „најопштије зло које погађа све – уствари, злочин, – јесте смрт, и зато, највише добро, најважнији задатак, јесте оживљавање!“ За Николаја је „вредност неке мисли одређена већим или мањим опсегом људи којих се она тиче“, стога он доводи у питање универзалност „светског бола“ интелигенције, утолико уколико се она не хвата у коштац са смрћу. По њему се „не може сматрати универзалном ни тзв.’грађанска туга’, каква се испољила током неуспеха француске револуције, или пропалих идеала ренесансе, што је све…било врло ограничено.“ Мада каснији егзистенцијализам укрштен са феноменологијом, заиста, освешћује ону универзалну сету која се могла осетити код револуционара попут Колонтајеве, ова се сада узима за аутентично биће човека „болесног на смрт“ који суштински јесте коначност у бачености и „бићу ка смрти“, што је егзистенцијалија у коју се не може дирати, нити се из ње може религијски дезертирати – јер и једно и друго би и даље било тек њен неаутентични облик, и ништа више. Ипак, за Хаједегера, и „властито тубиће/dasein јесте само уколико поседује структуру суштине сабића/mitsein – као за Друге сусретајуће сатубиће“ (Хајдегер, Битак и време). И управо је то хајдегеровско „ mitsein“ можда најтачнији концептуални сажетак комунистичке онтологије – па је тако, Жан Лик Нанси, „mitsein“ сагледавао као сингуларно-плурално биће, онтолошки основ сваке еманципаторне праксе. Хајдегер је овај појам просто бацио у лице свету, нагласивши његову онтолошку неизбежност и уопште га није даље развијао:„Па ако се свагдашњи фактички губитак и не окреће Другима, сматрајући да су му непотребни, или ако их је лишен, он јесте на начин сабитка.“ Ми смо данас, међутим, дошли до тачке, да ништа више не изгледа онтолошки неизбежно, осим капитализма, а новац је још увек универзални еквивалент свега постојећег. Негација За Фјодорова, „смрт је само манифестација наше неспособности за узајамну помоћ.“ Дакле, смрт је тек крајњи израз отуђења. Зато остварење универзалног сродства као коренити облик разотуђења спаја генерације у заједничком делу, али, и живе потомке с умрлим прецима кроз врхунски посао заједнице: оживљавање мртвих. Маркс је тврдио (у свом „уводу у критику политичке економије“) како је човечанство (док је у капитализму) још увек у праисторији, а Фјодоров да су „људи још увек малолетници, полубића… Премда ће „одрастање донети и савршено здравље и бесмртност“ ипак је „бесмртност за живе немогућа без васкрсења мртвих“ – тј. без истинске универзалности и по опсегу и у садржају. Тако стара (хришћанска) универзалистичка жеља за телесним заједништвом кроз васкрсење, проналази нови израз и у сноликим пројектима космизма и у хришћанско-гностичким струјањима комунизма. Без обзира на све разлике, разотуђење кроз свеопште заједничарење различитих бића је крајњи циљ и хришћанске и космистичке и комунистичке визије универзализма. Када је у питању космизам, његова есхатологија је можда исувише праволинијски процес разотуђења кроз заједничко дело, и последично ширење свести и технолошки напредак, што ће омогућити васкрсавање мртвих одлучујуће за стварни универзализам. Ту нема много места за неуспех и кенозу, за дијалектику и неки сингуларни историјски догађај који би могао бити од универзалног значаја. А управо је историјски догађај као извор универзалног разотуђења оно што је заједничко и хришћанству – где би такав догађај било Христово Васкрсење у комунизму – где је то социјалистичка револуција. За оба универзализма последице утемељујућег догађаја развијају се дијалектички, дакле и позитивно и негативно, као „сила, која, се у немоћи показује.“ Ипак, док комунистички универзализам најчешће није довољно радикалан и повлачи се у сусрету са граничним питањима, попут оног, шта са смрћу? Хришћанство често пада у пасивни квијетизам или религијско измештање решења свих проблема у „други свет“, помажући на тај начин силама овог света у њиховом неометаном спровођењу политике смрти. Васкрсење мртвих јесте чин супротан делању чувеног Бенјаминовог Анђела историје. И истовремено, симптоматично испуњење његове потиснуте жеље. Бенјаминов неуротични анђео гоњен у будућност ветром који дува из прошлости, „радо би се зауставио, будио мртве и састављао оно што је разбијено. Али из раја дува тако снажна олуја да му је разапела крила и анђео више не може да их склопи. Та олуја га незадрживо гони у будућност“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Анђео се не усуђује да учини „чудо“ и раскине овај, уписан у наше несвесно, узрочно последични ланац апсолутне потчињености будућих прошлим догађајима. По опису Бенјамина, „олуја – анђела – незадрживо гони у будућност, којој окреће леђа док гомила рушевина пред њим расте до неба. Оно што називамо напретком јесте та олуја.“ А шта нас то, ако не капитализам, све до данас подсећа на ову олују прогреса која на путу у будућност за собом оставља рушевине? Марксово „величање капитализма“(из Комунистичког манифеста) због друштвеног и технолошког напретка који је човечанство извео из феудалне ограничености, не прећуткује чињеницу да је циљ овог „прогреса“ исти онај класни интерес који води до опустошења планете (и осиромашења већине њених становника). Речено Марксовим речима из Капитала: „капиталистичка производња ремети метаболичку интеракцију између човека и земље“ (Карл Маркс, Капитал први том). Али однос између природе и технике није нужно антагонистички: У свом семинару о анксиозности, Лакан није видео неку радикалну разлику између измештања примитивних организама из воде у ваздух и развоја свемирске технологије: „у одређеном тренутку историје, видели смо да људи дишу челичним плућима, или да путују у нешто што се неадекватно назива космос у нечему око њих, што суштински није друкчије од онога што ја овде наводим као гомилање кисеоника ради виталне функције примитивног организма“ (Жак Лакан, Анксиозност). Дакле, није проблем апстрактно у техници, већ у класном интересу науке која је развија. Борба за ресурсе и ратни свемирски програми спроводе се под плаштом научног прогреса. Непревазиђено упечатљив симболички гест опасне комодификације свемира, свакако јесте недавно лансирање спортског електричног аутомобила „Тесла Роадстер“ у орбиту Марса, где је требало да кружи као као „вечна“ реклама компаније Елон Муска. Срећом Муск је мало промашио и ауто је завршио изгубљен у дубоком свемиру – што је опет јак симболички догађај, који лепо указује да је капиталистички прогрес – спортски ауто који јури право у смрт. Кретати се насупрот „рајском“ ветру који нас гони у будућност слепу за садашњост. Прихватити не пунктуално већ догађајно сада – каирос. Спремити се за истинске упаде будућности у садашњост, и организовати остварење њихових последица – све су то (мали) кораци ка васкрсењу. У погледу којих се комунизам и хришћанство, уколико су доследни свом прокламованом универзализму сигурно слажу. Иако космизам, за разлику од комунизма и хришћанства са којима је неразмрсиво повезан, делом јесте сцијентистички пројекат који, као иманентни континуитет развоја, баш и не уважава дијалектичке прекиде, ипак ни ту замишљено остварење универзалне хармоније није било процес без остатка позитивно орјентисан. Међутим, негација, уколико није довољно револуционарна, постаје нихилистичко разарање попут рата. Гершом Шолем је писао како руска револуција „служи као једина узвишена тачка историје у светском рату и, колико год то било тужно, као месијанска реакција против њега“(Гершом Шолем, Бољшевичка револуција 1919), да би се, на крају, једино нуклеарни арсенал артикулисао као совјетски аргумент који се уважава. Премда је космизам, такође, био експлицитно антиратно орјентисан, реакционарне ратничке силе су се радо служиле њиме, пре, током, и после хладног рата: Од почетака, са сином православног свештеника, Николајем Кибалчичем, експертом„Народне воље“ који је припремиоексплозив за успешни атентат на цара Александра II, и који је, потом, ишчекујући своје погубљење израдио прве пројекте за ракете којима би се достигао свемир, преко Константина Циолковског пионира астронаутике и личног ученика Фјодорова, до ученика Циолковског оличених у кључној личности свемирске трке Серегеју Корољеву – човеку чије „заслуге“ за совјетску премоћ укључују „машине“ као што су „Тупољев“, Спутњик“, итд, и свемирски програм после тога, што све, нажалост, има више везе са ратом него са миром. И сам Николај Фјодоров, „отац руског космизма“ (за живота скромни библиотекар), мрзитељ сваког рата и човек посвећен светском миру, а чија је књига „Филозофија заједничког дела“ главна космистичка референца овог текста, жестоко се противио пацифизму какав одржава статус кво:„не признавати узроке небратског стања, значи тек се играти мира, у комедији помирења која ствара псеудо мир. Лажни мир је гори него отворено непријатељство, јер ово последње поставља питање, док претходно продужава непријатељство, прикривајући га. Таква је доктрина Толстоја.“ Дакле, чак и у руском космизму, као и у хришћанству и комунизму, могло би се пронаћи неко месташце за негацију, сличну павловском „не али да“, или хегеловском „остајању при негативном“, или пак чувеном Марксовом антиидеолошком ставу да је комунизам, не идеал ком треба прилагодити реалност, већ покрет негације који полази од конкретне садашњице: „Ми зовемо комунизмом стварни покрет који укида садашње стање ствари, а услови овог покрета произлазе из сада постојећих премиса“ (Карл Маркс, Немачка идеологија). Тело, а не софтвер За разлику од хришћанских, космистичких и комунистичких идеја „новог света“ и „новог човека“, добро сажетих у познатим речима Троцког о човеку као полупроизводу који тежи даљем развоју: „На крају, драги мој хомо сапиенс, радићу на теби“, дубока екологија и new age„холистички“ правци мишљења (али и они критички, попут структурализма и деконструкције) више мање „осуђују“ сваки „антропоцентризам“ као инхерентно тоталитаран, доводећи у питање и сам појам субјекта. Своју „верност Фројду“ Лакан је, међутим, показао управо као структуралиста који не одбацује субјект (па је од Дериде и критикован за тзв. „фало-лого центризам“). Тврдио је да биолози претпостављају душу, „знали они то или не“, али да „човек не мисли душом, како је то Аристотел замишљао, већ је његово мишљење последица структуре… језика… која засеца његово тело… што нема везе са анатомијом“ (Лакан, Телевизија). Сматрао је да је грчки ум (νοῦς) политички мит у служби прилагођавања човека „души“ каква је у складу са датим светом. Док је мишљење, уствари, револуционарно: „мисао је у дисхармонији са душом.“ Заправо, „субјект несвесног је у контакту са душом једино преко тела, уносећи мисао у њу.“ Мада су тековине борбе против антропоцентричне репресије над бићима искљученим из нормативног концепта „човек“ драгоцене, човек који фантазира да то није, не би ли био у складу са „природом“, себе још више ставља у центар природе, и још више господари над њом – баш попут неолибералних шефова„другара“ својих радника, а субјект који се негира још више се подвлачи. Тако је и антитоталитарни анти-хуманизам завршио, између осталог, и у најопсценијој фантазији тоталитарног хуманизма: транс-хуманизму. Хајдегерова тврдња из његовог последњег интервјуа (постхумно објављеног у „Шпиглу“): „Кибернетика је метафизика атомског доба“, врхунац остварења има у данашњим трансхуманистичким покушајима да обезбеде индивидуалну бесмртност, тако што ће информацијски садржај мозга – какав пророци пост-човечанства поистовећују са „личношћу“ – вечно преносити у компјутерске меморије. Слично постварење бесмртности у души – предмету који је њен носилац, стара је идеја чија је модификабилност непрестана фарса картезијанске „мислеће ствари“ (res cogitans). Софтверска варијанта је тек још једна у низу. Међутим, свест је међусобни однос „индивидуа“ а не њихово индивидуално својство, особа је однос (како је то тврдио још Блажени Августин), чак и сама природа је однос (као што су подвлачили још Кападокијски Оци). Ако је тако, бесмртност не може бити реификована у неком предмету: души, уму, софтверу, већ постоји у бесмртном односу љубави између свих бића, и захтева рестаурацију и вечно постојање сваког, конкретног, појединачног, сингуларног, бића које конституише такав однос, кроз васкрсење тела. Живот је додир и загрљај мноштва различитих бића а не њихова унификација у један тотални ум. Пошто је Лакан, фројдовску психоанализу видео као еманципаторну праксу, веровао је да она говори то исто: „Идентификовање личности са нечим бесмртним познатим као душа, радикално се разликује, на самој равни односа, од (наше) доктрине која својим праксама изриче оно што је највише супротно платонистичкој традицији, наиме, да не може бити икаквог другог васкрсења, осим васкрсења тела“ (Лакан, Семинар о анксиозности). Мртви немају шта да изгубе Према оцени Ивана Илића (чувеног теолога, филозофа – образованог и у природним наукама, свештеника, љубимца француских левичара и америчких анархиста): „никада нећемо елиминисати бол; нећемо излечити с

У ексклузивном интервјуу за Комерсант.рс, архимандрит и игуман манастира Дечани, о.Сава (Јањић), говори о Косову и Метохији, суштини косовског питања, о улози и односима Цркве и државе, о Косову у очима светских сила, о „промени“ америчке политике и борби Срба за Космет у свету, као и о томе шта би у овом тренутку рекао председнику Србије, те духовном смислу Косова и хришћанском мудром решењу и задатку који стоји пред српским народом… Прво питање које се намеће само по себи јесте питање актуелних медијско-политичких напада на Вас као једног од најгласнијих у одбрани Косова и Метохије, али и напада на друге представнике СПЦ и СПЦ уопште. Све више се говори о „озбиљном сукобу“ на релацији држава-Црква, али да ли је реч о пролазним варницама или је сукоб већ отишао предалеко?! Напади појединих представника власти у Београду и медија који они контролишу лично ме много не узнемиравају јер сам навикао на сличне нападе још у време режима с краја 1990тих година. Више је проблематична чињеница да садашње власти реагују тако неконтролисано и ширењем потпуно апсурдних манипулација и лажи које стварају контраефекат за њих. Све то показује одсуство политичке сигурности, страх и забринутост јер они виде да већина људи у Србији јасно види да наше поруке не долазе из неког политичког сукоба Цркве са државом. Ми нисмо политичка партија нити имамо политичке амбиције. Наши ставови су израз бриге за судбину нашег народа и дубоко су засновани на ставу Св. Арх. Сабора из маја 2018.г. Како ће власти водити државу, то је на онима које је народ бирао, али када се неко игра са животима наших верника који су у најтежим условима преживели најгоре године репресије на КиМ после 1999. године и жели да прода Косово ради краткотрајних и себичних интереса, мора да бранимо наше стадо. Одбрана Косова, односно пре свега нашег народа и светиња, није ствар политике, већ наша духовна и морална дужност. Владика Атанасије (Јевтић) је недавно рекао, говорећи о Космету, да ћемо „опет и животе дати, ако треба“. Да ли сматрате да се Космет мора и треба одбранити и повратити војном силом, уколико не буде могло бити другог решења!? Историја је доносила бројне промене, а овуда су прошли многи освајачи. Освајало се Косово и ослобађало и опет губило вековима. Међутим сада се од српског народа тражи да пружи колективни пристанак на трајни губитак својих најсветијих територија, нашег народа и светиња, живе Цркве, и да још аплаузом поздравимо ову колосалну издају као велику политичку победу, да верујемо да ће нам бити боље када нас обезглаве. Ово није само етничко разграничење Срба и Албанаца које нам се предлаже, већ разграничење са здравим разумом, мењање духовног кода српског народа и његово претварање у једну безличну масу у светском мелтинг-поту, јер без Косова и оног што Косово за нас представља никада нећемо бити оно што смо били и што нас је вековима сачувало. Ми овај специфични израз Православне традиције у српском народу зовемо Светосавље и није случајно да управо 2019. године треба да обележимо 800 година од када је Св. Сава Српски добио Аутокефалију Српске Цркве. Верујете ли да Доналд Трамп, у одређеној консталацији, може у потпуности одбацити и поништити независност Косова као суштински анти-америчку и велику геополитичку грешку бивше америчке администрације и тзв. „Пентагон струја“ окупљених око Клинтонових!? Да ли можда таква промена политике наспрам Косова може бити испуњење његових предизборних обећања о новој спољној политици и у том смислу чак његов важан адут за победу на предстојећим изборима у САД 2020. године!? У САД очигледно видимо сукобе различитих интереса, али мислим да је питање Косова исувише безначајно за глобалне интересе једне такве супер-силе. Једноставно, неко је дошао на идеју да се овде „почисти двориште“ и прилагоде границе, а локалним властодршцима је препуштено да направе коначне мапе и поделе па ће велики да виде да ли то може да прође. Врло је могуће да је „успешно решење косовског питања“ заправо већ виђено у служби политичких интереса, али проблем је у томе што многи не виде да се не може направити кров куће ако нема темеља и ако нису подигнути зидови. Уместо стабилног решења имаћемо поново конфликте, прогањања људи, страдања. Такав је Балкан. Од 1999. године систематски се овде минира Резолуција 1244, повратак расељених и Косово се претвара етничко-албанско друштво. Зато је за СПЦ свака врста признања независног Косова и билатерално и у УН неприхватљива, што је и јавно речено више пута од стране наших највиших црквених представника. Али подела по којој би се највећи део Косова и Метохије предао у руке Албанцима са нашим народом и највећим светињама још је већи пораз и биће највећа историјска срамота оних политичара који одлуче да то спроведу. Не заборавимо, Косово није само парче територије, то је простор који носи и велики благослов, али и проклетство у зависности како се ко према њему односи. Сматрате ли да би Србија требала пооштрити свој политичко-дипломатски курс, те користити и инструменте као што су санкције са макар симболичном тежином према државама које су признале Косово и да ли Србија треба Косово да званично прогласи окупираном територијом!? То су већ питања политичке природе, и као Црква ми не можемо да држави дајемо политичке рецепте како да се боре за своју државу. Ми их само подсећамо како да сачувају свој образ и да чују глас већине нашег народа. Србији није потребан конфликт са светом и своје интересе треба да бранимо мудро, разумно али и одлучно. Поданичко понашање и одсецање важног дела макар де јуре признатог дела наше територије био би невиђени историјски дебакл. Неке земље су то радиле само непосредно након великих ратних пораза, али 20 година након рата ићи у ампутацију онога што је кроз историју одређивало идентитет нашег народа је једноставно, како је рекао наш Патријарх Иринеј „без сваке памети“. Прихватамо чињеницу да је један део наше земље под туђинском влашћу и жао нам је што је тако испало. Вековима смо били под турском влашћу и дочекали смо слободу. Али НИКАДА се нисмо одрекли Косова и Метохије као српског Јерусалима. Вероватно сте добро упознати са темом, па ако нам можете дати своје мишљење о борби Србије и Срба за одбрану Космета у свету. Колико су држава и српски невладин сектор, Срби уопште, у свом деловању у последњих десетак година били активни и организовани на пољу шире промоције истине о Космету у свету?! Свако треба да се бори на свој начин. Ми овде живимо на терену са нашим људима у албански већинским просторима КиМ иако већина Срба на Косову живи управо јужно, а не северно од реке Ибра. Морамо да сарађујемо са свим људима добре воље, па чак и да разговарамо и са онима са којима се у свему не слажемо, стално сведочећи нашу културу, историју и истину. Грчка је у одбрани имена Македоније својевремено на свим аеродромима и граничним прелазима имала велике постере са приказом овог дела грчке историје. Где су сада такви постери и билборди по Србији. С једне стране се тражи од земаља да одбаце признање Косова, а са друге стране се тајним разговорима нуде делови територије Србије не само Косову већ и могућој Великој Албанији. Наше поједине дипломате путују у Брисел и причају против Русије, а потом иду у Москву и причају против Запада. Ово је потпуни сумрак српске дипломатије и није ни чудо што нас и једни и други гледају са нескривеним сажаљењем. Уколико би сутра сели за сто са Александром Вучићем, шта би заправо био Ваш савет њему!? Шта је оно најважније што би сте му рекли!? Оно што сам једном раније и имао прилику да му кажем. Наш народ је забринут због прича о подели јер се бринемо шта ће бити са нашим народом, светињама. Сигуран сам да би имао огромну подршку целокупног народа и наше Цркве уколико би одлучно стао у одбрану стварних интереса и достојанства Србије. Разумем добро да треба да сарађујемо са светом и Истоком и Западом и то је увек било опредељење Србије, али мора да постоје границе достојанства и моралности. Људи нису само бројке и проценти или нека статистичка грешка. Део Србије је стицајем разних околности привремено ван уставно-правног система наше земље. То је тужна чињеница, али не и непромењива. Потрудимо се да то променимо тако што ћемо радити са свима, па и са косовским Албанцима на томе да сарађујемо у свему у чему можемо да сарађујемо, да поправимо услове живота људи, да покажемо да нисмо за замрзнути конфликт и сукобе, али да будемо јасни и чврсти у ставу да територија Србије (коју признаје највећи број становника наше планете, Уједињене нације, па чак ни цела ЕУ не признаје тзв. независно Косово) једноставно није на продају. Да ли ће нас неко због тога бомбардовати опет или уводити санкције, нисам сасвим сигуран, другачија су сада времена од 1999. године. Треба да радимо на владавини закона, права, на економском опоравку, на борби против организованог криминала и другим кључним проблемима који данас оптерећују Србију, али Косово, као ни било који део наше земље нећемо предавати ни продавати. Ако неко заузме оно што је вековима наше, као што наш Патријарх каже, пре или касније то може бити враћено. Тапије (земљишне књиге) остају. Увек бих поновио речи великог песника Матије Бећковића: „Aко Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“ За крај, Ваша порука једном обичном просечном Србину!? Будимо храбри и јединствени чврсто окупљени око јасног, неподељеног и чврстог става нашег Патријарха и Архијереја СПЦ који су на Св. Архијерејском Сабору СПЦ у мају ове године јасно рекли: НЕ признавању тзв. независног Косова, НЕ подели вековних српских земаља и одрицању онога што представља душу нашег народа. Црква не може да замени државу, али Црква чува душу нашег народа и вековима је била и опстала уз свој народ, а државне власти су се мењале и мењаће се док је света и века. Извор: Комерсант.рс линк