Претражи Живе Речи Утехе

-Освештан обновљени Световазнесенски храм у Брестовцу- У недељу седму по Педесетници, 15. јула 2018. лета Господњег, када савршавамо богослужбени спомен на празник Полагања часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, учинио је канонску посету Брестовцу, у архијерејском намесништву неготинском, и у тамошњем Световазнесенском храму началствовао евхаристијским сабрањем верног народа Божјег. У пратњи Владике Илариона били су високопреподобни архимандрит Козма (Радовић), јерођакон Илија (Јовановић) и катихета Бранислав Илић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његовом Преосвештенству саслуживали су христољубиви клирици Епархије тимочке: Високопреподобни архимандрит Козма (Радовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково; протопрезвитер-ставрофор Трандафил Јанковић, архијерејски намесник неготински; протопрезвитер Зоран Јовић, парох неготински; протонамесници Вукашин Симоновић, парох брзопаланачки и Душан Динић, парох јасенички; презвитер Славиша Видови, парох вражогрначки, као и јерођакон Илија (Јовановић), сабрат Светониколајевске обитељи манастира Буково. Благољепију литургијског сабрања допринело је милозвучно појање хора при неготинском саборном храму Свете Тројице, док је апостолско чтеније произнео катихета Бранислав Илић. Пре Свете Архијерејске Литургије, владика је освештао обновљену цркву брвнару (једну од три цркве брвнаре у неготинском крају), стару 220. година, чиме је употпуњена духовна и васкрсна радост овог недељног дана. У својој надахнутој Архипастирској омилији, Владика Иларион је поучио сабране о значају активног учествовања у богослужбеном животу литургијске заједнице којој припадају. Усрдна молтва је насушна потреба сваке хришћанске душе, јер као што тело не може да живи без дисања, тако и душа не може да живи без благодарствене молитве, подсетио је Владика Иларион. Као израз духовног очинства, Владика је похвалио пастирски труд и благословена дела надлежног пароха, протонамесника Душана Динића, који према пастирским потребама ускоро одлази на нову градску парохију и ново послушање као свештенослужитељ светог олтара при Светогеоргијевском храму у Кладову, које му Епископ по богомудрој одлуци поверава. Након литургијског сабрања у порти древног брестовачког храма уследио је богат културно-уметнички програм, док је добротом и љубављу историјског архива града Неготина, приређена изложба фотографија брестовачке цркве брвнаре. Трудом надлежног пароха протонамесника Душана Динића, а љубављу и добротом благочестивог народа Брестовца, богослужбено сабрање је настављено трпезом хришћанске љубави. Ово је била прва званична Архипастирска посета Брестовцу од како се Владика Иларион налази на трону Епископа тимочких. катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Тумачећи јеванђељелску причу која се чита на Седму недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле, о исцјељењу двојице слијепих, отац Бранко је казао, на почетку емисије, да је вјера најважнија у животу православног Хришћанина. ,,Ми треба да вјерујемо Богу и да имамо чврсту и непоколобиву вјеру“, поручује отац Бранко. Звучни запис емисије Отац Бранко је говорио о празнику Полагања ризе Пресевете Богородице, кога данас славимо, и предстојећем празнику Свете царске породице Романов. Како да се молимо за наше упокојене сроднике који нису били крштени? –гласило је једно од питања. Отац Бранко каже да их можемо помињати у својим личним молитвама али на овакав начин: “Помени Господе створење Твоје“. Да ли жена треба да трпи незапосленог мужа алкохоличара? Шта Црква мисли о донацији органа?-на ова и још нека питања важна за живот православног Хришћанина одговоре ћете добити ако чујете ову нашу емисију и душекорисне поуке оца Бранка. Извор: Радио Светигора View full Странице

Са званичне странице храма Васкрсења Христовог у Бечу доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора богословије Светог Петра Цетињског, коју је изговорио на литургијском сабрању у поменутом храму у недељу трећу по Педесетници, 17. јуна ове године. У својој надахнутој омилији отац Гојко је указао на благословени значај недељног дана као дана Господњег и дана Васкрсења Христовог. View full Странице

Човека бисмо могли назвати луталицом. Тумара и лута трагајући за изгубљеним идентитетом. Уз то, живи мислећи да је остварен, да је пронашао истину о себи и своје „ja“. Тако живећи живот лажног идентитета и личности, он живи животом неког другог „умишљеног себе“ каквим би желео да буде а тренутно није, нити га други таквим сматрају. На крају, то лажно „ја“ нестаје и бива прогутано смрћу. То лажно „ја“ живи попут ефемерног лептира само „један дан“ али и тада, под претњом ништавила и нигдине. Ипак, нико не жели да живи погрешно и животом какав му је сада. Том жељом улази у један расцеп између себе какав јесте и неког другог себе какав би желео да постане. Психолози би нас подсетили на сукоб између идеалног и реалног „ја“. Но, проблем није само психолошког карактера. У питању је трагични вапај и потреба за трајним идентитетом, за трајањем, опстајањем и вечношћу. Како доћи до истинитог „ја“ и сачувати га непрекидним? Да ли је овај захтев себичан и, коначно, има ли он икакве везе са Богом? Другим речима, да ли је Бог као „Ти“ уопште потребан човеку и његовим захтевима за вечношћу. Шта заправо треба да опстане вечно, тј. на шта бисмо могли свести наше „ја“. На ова питања није могуће одговорити сада и овде. Она нека буду за размишљање. Осврнимо се укратко само на следећа гледишта. Појавом књиге Мартина Бубера „Ти и ја“, као и развојем персонализма у философији (Јасперс, Хајдегер, Левинас...), застаревају индивидуалистичке концепције о човековој личности. Наиме, при заснивању својег „ја“ човек би требало да се ослања и фундира не на самом себи, као темељу своје онтологије и постојања. Немогуће је да из себе исцрпе себе, односно да своје „ја“ (или биће, живот, постојање...) заснива и формира у односу са собом. Да би постојао и формирао „ја“ неопходан му је „Ти“, тј. други. Однос са другим даје му не само свест о себи него и само „ја“ као такво. Тек у релацији „ја–ти“ човек може пронаћи себе. Ово гледиште је било не само неодољиво привлачно за европске интелектуалце XX- ог века (писце нпр.) него је оно и неке православне теологе потакло да преиспитају сопствено предање и дођу до закључка да је хришћанство од самих почетака имало овакво учење о човеку. По њему, човеку је потребан Други (Бог), „ја“ не може то бити без великог „Ти“. У односу оно се формира, расте и добија вечност. Господ својом љубављу чини да човек буде човек. „Ти“ формира „ја“ које престаје да постоји без њега. О томе су писали Оци Цркве али другачијим језиком. И не само то. Да би човек стекао свој истинити идентитет, личност или своје право „ја“, услов за то је нешто сасвим парадоксално. Потребно је да наше „ја“ умре, да оно лажно и смртно нестане. Да би човек постао заиста човек, услов је да се „испразни“ од себе како би се у њега уселио Други, тј. Бог. Христос је Тај – „Ти“ који је вечан. Његово „Ја“ треба да постане наше. Да бисмо га пронашли, потребно је да изгубимо „себе“ и тек такви, сишавши до смрти и „испразнивши“ се од себства и себељубља, задобићемо свој истинити и вечни лик. Какав парадокс! Али ово је пут о којем говори Црква. У Јеванђељу стоји да онај који „душу своју изгуби, сачуваће је“, као и да „ако зрно падне у земљу и умре донеће многи род“, док апостол Павле говори да „не живим вишеја него живи Христос у мени“. Христово „Ја“ је вечно. Уз то, постао је човек – Богочовек. Управо сједињењем са Њим до поистовећења, „преузећемо“ Његов идентитет и тако пронаћи истините себе. То је пут превазилажења својих граница и превазилажења своје смрти. Наш идентитет тек тада постаје трајан, стабилан и вечан. Тако и наше тело и наша природа остају нетакнути, нетрулежни и онакви какви треба да буду – бесмртни. Укратко, одрицањем од себе, умирањем лажног ега, човек усељава Христа у себе, задобија право „ја“, обожује се, постаје Христос, Син Божији и говори са Богом „лицем у лице“. Човек може и треба да постане бог али љубављу према Другом и „мржњом“ према лажном себи. То је стаза којом корача Црква и сви њени Свети. Из књиге о. Александра Михаиловића "Непоновљива поновљивост" View full Странице

Амбасада Сједињених држава у Приштини објавила је безбедносно обавештење својим грађанима да у периоду предстојећих хришћанских празника Васкрсења Христовог постоји опасност терористичких напада на римокатоличке и православне верске објекте на Косову и Метохији, као и остала јавна места окупљања. US Embassy in Pristina, Kosovo, published a security alert warning the US citizens that in the period of the Christian Easter holidays there is a danger of terrorist attacks on Catholic and Orthodox religious sites, as well as other public places. View full Странице

Другог дана Божића, на празник Сабора Пресете Богородице Његова Светост Патријарх Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у Богородичиној цркви у Земуну, која датира из 18. века и највећа је црква у старом делу Земуна. Патријарху су прислуживали свештеници храма, певница, а поред присутног верног народа присуствовали су и заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић и представници управе Општине Земун. На дан који је посвећен Богородици, која је заслужна за рођење Господа Спаса Нашег сећамо се и бекства Свете Породице са Богомладенцом у Назарет од цара Ирода, тим поводом Патријарх је поручио: „Разуме Она као мајка сваку матер која бди над својим дететом“. View full Странице

Дивни су и чудесни божићни обичаји и пјесме свих хришћанских народа и пјесника Истока и Запада. Сви они, кад су прави, надахнути су црквеним пјесмама и службама заснованим на самом догађају Христовог Рођења у Витлејему од Пресвете Дјеве, предсказаним пророцима, посвједоченим пастирима, небесним анђелима, мудрацима са Истока, описаним Еванђелистима. Ево како, између осталог, пјева о том догађају пјесник Цркве Божје: Сионе торжествуј, Јерусалиме весели се; граде Христа Бога, прими Творца, смјештеног у пећини и јаслима; отворите ми врата и ушавши у њу, видјећу као младенца повијеног у пелене, Онога који на длану држи сву творевину… Па додаје пјесник: Беспочетни добија почетак и бестјелесни прима тијело; пећина смјешта у себе Онога који је Сведржитељ… Ново на земљи рађа нам се Дијете, Онај који је прије вијекова од Оца неизрециво засијао… Дјева доји, Онога који је хранитељ свих; у пећину се смјешта – несмјестиви… Творац постаје створење… Творца природе рађа Дјева, тијело од Ње прима неизрециви, да би обожио човјечанство… Савремени човјек, међутим, у опасности је да тај догађај који потреса небо и земљу и којим се открива најдубљи смисао свега постојећег, а посебно човјека и човјечанства, претвори у комерцијални обичај. Онога кога је дубље и здраво људско памћење запамтило као Божић Бату, као Бога који је постао наш бата, брат и вјечни сабрат, подаривши човјековој природи, као Богочовјек, не само човјештво, него вјечно богочовјештво као мјеру човјековог савршенства, претвара у Дједа Мраза. Творац и дародавац вјечнога живота претвара се у старчића који дијели дјеци обичне дарове… Предвјечни Бог који рођењем од Дјеве постаје Дијете младо, обдарујући тиме не само дјецу него сво човјечанство – вјечном младошћу, своди се на трговчића и забавника дјечијег. Тако бива у наше дане и са прослављавањем Нове године, такође везане од самог почетка за Божић, Христово Рођење. Онај који, како сам каже, ”све чини новим”, даривањем новог вјечног живота и вјечне радости, своди се на пролазно задовољство и радост, безвремени човјек постаје роб времена и ништавила, хљеба и игара… Такође у свјетлости Христовог Рождества три основне земне, људске стварности, добијају вјечни смисао и значење. Те три стварности Црква Божја освећује и прославља управо уочи Божића као Дјетињци, Материце, и Оце. У свјетлости Богомладенца, Богомајке и небеског Оца, рођење дјетета, материнство и очинство земно, постаје свето тројство, светиња над светињама људског небоземног живота. Поставши Дијете ”најљепши између синова људских”, како га назива пророк Божји још прије Његовог Рођења, Он својим Рођењем освећује тајну сваког зачећа дјетета и рођења. Отуда сваки абортус – чедоморство, представља, не само човјекоубиство, него и христоубиство, богоубиство. Зато није случајно да је чедоморство озакоњено управо у временима атеизације људског рода. Отуда није чудо да се у тим истим временима празник мајке замјењује празновањем ”жене” (”даном жена”), тј. нечим безличним. Материнством, пак као богоматеринством Пресвете Дјеве, и сам Бог постаје наш ”Божић бата”, а кроз њега и свако дијете наш брат и вјечни сабрат. Као што је сва творевина Божја – радионица живота, тако, изнад свега, материнска утроба, утроба жене је створена да буде радионица живота тј. мајка и то радионица вјечног, бесмртног живота. Уништавањем природе око нас – лишавамо је њеног богоданог смисла; убијањем зачете дјеце, материна утроба се претвара у радионицу смрти. Оно што је такође битно: у Рођењу од Пресвете Дјеве, спојена је дјевственост и материнство. Наиме, као што је предвјечно Рођење Бога, Јединородног Сина Божјег, било дјевствено, цјеломудрено, тако је и Његово тјелесно Рођење дјевствено. Тако су земаљско материнство и очинство, као тајна рођења за вјечност, одсјај тог небеског рођења и ”богоматеринства”. Божанско својство рађања постаје и својство људске природе. Полност, као и друга природна земна својства човјекова, није за вјечност (”који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих нити се жене ни удају” /Лк. 20, 35/, по Христовој ријечи), она је само у функцији, као и сва природа, онога што је вјечно, рађања за вјечност. Тако је и Дјева Богородица, на небески начин постала мајка. Отуда и они који тјелесно не рађају, а рађају и рађају се духовно, постају очеви и мајке, по узору на Пресвету Дјеву. Многе дјевственике и дјевственике називамо очевима и мајкама. То значи да заиста мушко и женско, полност, нису вјечне категорије, у Царству небеском ”нема више мушког и женског… јер сте сви један ”човјек” у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). У томе се састоји ”неистражено богатство Христово” и ”устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа” (Еф. 3, 9), ”док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божјега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). Све, дакле, извире и рађа се из ”Оца који је на небесима”, тј. из небеског очинства. Без Бога као Оца све је безлично, како у божанству, тако и у творевини. Отуда и људска природа, заснована само на тјелесности и природности, лишена је личносности, подвргнута пролазности и обезличењу, било да се ради о мушком или женском начелу или о ”трећем роду” о коме се данас безумно говори. Није, дакле, ни мало случајно, што су обезбожене убице небеског очинства у XX вијеку постале оцеубице, матероубице и дјетеубице. Тако и данашњи хуманизам који се темељи на разоваплоћењу Бога Логоса, на његовом свођењу на ”деда мраза”, на одрицању од Њега као ”Божић бате”, дародавца вјечне богочовјечне младости, обоготворује дјетеубиство, матероубиство и оцеубиство, стремећи да уништи ово свето тројство, тј. дијете, мајку и оца, које је слика и образ небеског Бога Љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Њему Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Дјетета младог Предвјечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и отпоздравимо ријечима вјере, наде и љубави: Ваистину се Христос Богочовјек роди! Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +АМФИЛОХИЈЕ Егзарх свештеног трона пећког Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Једном приликом сте рекли да вас „забавља да нервирате вернике“. Kако бисте и чиме изнервирали челнике СПЦ? Шта им замерате? Мене је мало прошло то са нервирањем верника. Од како сам написао „Бог се никад не смеје“ и од како сам с терена атеизма склизнуо на политички терен. Посебно ме нервирање СПЦ минуло, кад видиш какви су католици и муслимани у непосредном окружењу стварно те прође жеља. А сад сам себи пронашао и нову занимацију која ме више забавља – да нервирам другосрбијанце. СПЦ замерам што није на висини историјског тренутка, што није довољно блиска својим верницима, што се издаје за морални ауторитет а у својим редовима има гомилу у најмању руку морално упитних људи, што није интелектуалнија (њени највиши званичници често дају изјаве које нису приличне ни сеоским поповима у најзабитијим парохијама), што се не бави прозилетизмом међу домаћим муслиманима, што није ангажованија у хуманитарном раду, ни издалека онолико колико би могла, и на крају, што нема јасно дефинисану естетику деценијама уназад. Уз ту и тамо понеки изузетак, сакралне грађевине које последњих деценија ничу ко печурке после кише су естетски ужасне. Део интервјуа Александра Ламброса дат за Еспресо.рс http://www.espreso.rs/vesti/drustvo/174453/aleksandar-lambros-mislio-sam-da-su-srbi-urodjeno-skloni-primitivizmu-da-je-srpski-folk-vece-smece-od-hrvatskog-popa-to-su-drugosrbijanska-srnja

Зоран Костић Цане, фронтмен састава „Партибрејкерс“, пронашао је нови почетак, ново узбуђење, у бенду „Шкртице“ који је управо објавио први албум за „Lampshade media“. У разговору за „Блиц“ прича о свом, како каже, силаску са рокенрол Олимпа, о односу са Антоном и о томе хоће ли „Брејкерси“ отићи у легенду, док са новим бендом већ има материјал за нови албум. Нови почетак за тебе. Је ли исти осећај као када си почињао са „Партибрејкерсима“? – Сваки почетак је леп, зато се и изгуби касније, па сви траже тај почетак, те неке постулате искрености, лепоте и доброте међу члановима. Али не може то да се врати, мора да се негује… и ако се изгуби, тешко се налази. Да ли се то изгубило у твом матичном бенду? – Мало смо се уморили. Ипак, то је 35 година, нарочито смо последњих година много радили. Волео бих да Антон сними соло плочу јер што смо бољи у овим бендовима, наши матични бендови „Велики презир“, „Јарболи“ и „Straight Mickey“, и „Брејкерси“ ће имати користи од тога, показаћемо да може и нешто друго да се ради. Да је нешто друго могуће. Чини ми се да о „Брејкерсима“ дуго ниси причао са оваквим жаром и узбуђењем како причаш о „Шкртицама“? – Зато што морам многе ствари да кријем (смех)… Само не бих волео да само ја причам о „Шкртицама“, то ме мало смара, волео бих да су сви укључени. Овај бенд је састављен од бар две генерације музичара. Како се слажете? Како функционишете? – Од три генерације, пошто Боца има 29 година, ја имам 53, Коле 46, Борис 41, Данијел 37 и то је то. Али ми волиму ту музику, клиберимо се, зезамо и све то… и само уђемо у процес. Ево сад смо пробали нешто два дана и направили смо три нове ствари. Ми већ имамо материјал за другу плочу. Немамо проблем. Доста песама које свирате на концертима нису завршиле на албуму? – Албум траје 53 минута и то је то. Проћи ће још неко време да и њих снимимо. Не можемо ништа да планирамо, ми живимо у хаосу, а хаос ред прави. „Шкртице“ у песмама преносе тај хаос, а онда га доводе у ред… толико различитих аранжмана никад није било у „Брејкерсима“. – Није било зато што смо само изгубили време једно с другим. Мислим, ово причам само о мени и Антону. Мало смо се, знаш… 35 година… много је. Публици сте занимљиви и зато што сте сви познати из других бендова, а овде остављате другачији утисак, зато су вас и прозвали супергрупа. – Више су суперствари, а то да ли смо супергрупа, то ћемо видети још… Све је ОК, само треба људски фактор да се нађе ту, да буде ОК, да профункционишемо као људи, да се не пецамо на слабости. Како се осећаш као ћале који има млађи бенд од свог сина? – (смех)… Па није… негов бенд „Дегенеза“ је млађи од нас. Они сад снимају плочу… Да нису добри, џаба му што је мој син. После толико година искуства на сцени, шта ти сад ствара поново то неко узбуђење? – Ствара ми узбуђење што су нове ствари у питању, што није излапело, није коска… Капираш? Са „Брејкерсима“ је другачије. „Брејкерси“ су као мит већ и знаш онда кад си сје…ан, а Антон само удари риф и одмах се излечиш, идеш и затворених очију, причаш своју причу по стоти пут… А треба ти више енергије да уђеш у ту причу која је већ испричана. Али су то феноменалне ствари које ти увек рашире руке и приме те. Сад је све онако… другачије. Сад ја нисам ту „Брејкерси“, па да гледам са рокенрол Олимпа. Песме које пишеш за „Шкртице“ делују личније од оних у „Партибрејкерсима“. Имаш ли проблем да раздвојиш које песме пишеш за један, а које за други бенд? – Да, другачији је мој исказ овде и у „Брејкерсима”. Много је личније. Али немам тај проблем, ја чак имам сад написане песме за „Брејкерсе“, али ту мора да прође неко време. Сад размишљам о другој плочи са „Шкртицама“ која ће бити лудило. Хоће ли други албум бити још енергичнији, бржи…? – Па… средњи темпо. Средње године, средњи темпо. Која би била порука „Шкртица“? – Не дај свој живот ономе ко не зна ни шта би са својим животом, ако га уопште има. Зоран Костић Цане оформио је 2014. бенд “Шкртице” са још четири музичара: Владимиром Коларићем Колетом (Велики презир), Борисом Младеновићем (Јарболи), Бошком Мијушковићем и Данилом Луковићем (Straight Mickey and the boyz) Невен ЏОДАН, БЛИЦ