Претражи Живе Речи Утехе

Недеља 1. по Духовима Мт. 10, 32-33,37-38 Мт. 19,27-30 Вкусите и видите јако благ Господ, блажен муж, иже уповајет нањ (Пс. 33,8). Често нам се намеће искушење предубеђења, предрасуде, шта људи мисле о нама. Како они просуђују о нашем животу? Зато смо праћени бојазнима шта ће људи рећи о нама. Неки ће одобравати наш начин живота, а неки ће нас осуђивати. На пример, клерикалци и формалисти рећи ће да наша црквена заједница Светог Трифуна у Београду није ваљана са црквеноправне стране. Није ни парохијска, а ни манастирска, већ је позноранохришћанска. Збег смо између два гоњења. Неки ће одобрити, а неки ће нас осудити. У данашњем еванђелском одломку се вели да ништа не чинимо због притиска који на нас врше други људи. Господ нас храбри да о Њему слободно и јавно говоримо, те и да сведочимо без обзира на то шта ће мислити људи. Соколи нас Господ да се не бојимо и да не страхујемо, јер Отац наш Небески види и прозире срца сваког човека. Господ нам казује пример Божјег старања о птицама. Дакле, све што се збива са птицама Бог зна, па како не би знао шта ми преживљавамо и пролазимо кроз живот, будући да смо ми Његова деца. Отац наш небески сазире све наше радости, све наше жалости, све наше бриге, проблеме и искушења и учиниће све неопходно, па и насушно само да нас ништа не отуђи од Њега, који јесте Божје Царство, а ми смо у Њему цареви/свештеници, односно царице/свештенице. Ми, дакле, имамо поверења у Господа и чинимо само оно што Он благосиља и одобрава. Залутаћемо, пропашћемо испод себе самих ако својеглаво водимо свој живот. Ако смо сами себи духовници, учитељи. Залутаћемо као пиле у кучине, што каже народ. Поверимо све наше зебње, сва наша страховања или како то кажу психотерапеути: сву своју анксиозност и панику (фр. panique, изненадни пад дух-душевне усправности) Богу, и не бојмо се. Не бојмо се, већ се одважимо увек за Божју, а никада за Богу непријатељску ствар. Храбро бирајмо мир и радост, па и грабимо благодат која следује свима који следе Христа. Чувајмо се заблуде да је на овом свету све одвратно, горе од лошег, ружно, па и гадно. Клонимо се смутње да на овом свету ништа није добро/лепо, те да смо ми хришћани осуђени на ношење свог крста и да је у реду да патимо. Не, браћо и сестре, не смућујмо се том духовном заслепљеношћу, не потамњујмо наш дух-душевни састав и не замагљујмо дивно васкресењско радованије на које смо позвани. Ако смо заиста Христови, имамо и спремност за свој крст, можемо поднети брачну или монашку жртву. Питање светог апостола Петра је и наше: „Ево, ми смо оставили све и за тобом пошли; што ће дакле, нама бити?“ (Мт. 19, 27). Наша одрицања од земаљских веза из љубави према божанском и духовном су сношљива. Чин жртве у Старом завету иконизује човеково признање Божје свемоћи. Жртвовање живота у мучеништву је свето само ако је реч о жртвовању пропадљивог живота да би се посведочио вечни. Жртвовање никада не значи осакаћење дух-душевне природе. Хришћанска жртва не подразумева да будемо уцвељени и у јаду, него значи одрицање од свега онога што нас онемогућава да служимо Богу, па и да се Бог прослави у нашим животима. А то значи живети за вечност, а не за пролазност, за насладе овог света. Господ узима и носи сваку нашу жртву, свако наше одрицање због Његовог Имена и памти нас, умножава жртве и враћа нам стоструко. Он зато излива обиље Своје љубави и благослова на нас. Ако желимо да сви будемо богоугодни, данас се зауставимо под Њговим погледом и у Њему ћемо наћи љубав, извор и сва образлагања за наш хришћански живот. https://mitropolija.com/2023/06/12/protosindjel-ilarion-djurica-po-velikom-blagovoljenju-svome-uslisi-me-gospode/

У уторак 29. децембра, Његово Преосвештенство Епископ Г. Силуан, уз саслужење свештенства Сиднејског намесништва, служио 40-дневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Кабрамати. Епископ је у својој беседи истакао да је блаженопочивши Свјатјејши у време великих испита и изазова целога себе давао у служби Богу и своме роду и подсетио на његове речи приликом посете петом континенту да наставимо путем Светога Саве а то је путем јединства, и да на сваком месту где год се налазили, на било ком позиву и служби, да будемо истински следбеници Господа Христа и Његове науке. ВЕЧАН МУ СПОМЕН! Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Поводом 40 дана од блаженог уснућа Његове Светости Патријарха српског Иринеја, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Нишког Г. Г. Арсенија, Нишка црквена певачка дружина „Бранко“ на свом званичном Ју-тјуб каналју објављује видео спот у сећање на Његову Светост. У наставку преносимо текст који је овај угледни српски хорски ансамбл објавио као и сам видео-запис. Кроз стотридесетогодишњу историју Нишке црквене певачке дружине „Бранко“ бројне важне историјске личности уградиле су себе својим појањем и благочестивим делима у ову институцију непроцењивог духовног и културног значаја. Личност која ће свакако остати најупамћенија од стране хроничара и највољенија од стране певача нишког хора јесте личност блаженопочившег Патријарха српског Г. Г. Иринеја. Његова Светост 35 година столовао је на Катедри нишких Епископа, живот свој посветивши Богу и верном народу поверене му Богом спасаване Епархије нишке. За време свог боравка и епископског делања у Константиновом Нишу, свесрдно је својим очинским благословом и љубављу подржавао рад Нишке црквене певачке дружине „Бранко“. Посебна част нишком хору указана је позивом да пева на устоличењу Његове Светости у трон српских Патријараха у Пећкој Патријаршији, октобра 2010. лета Господњег, по личној жељи самога Патријарха. На свечаном концерту поводом 130 година постојања Нишке црквене певачке дружине „Бранко“, једногласном одлуком Скупштине свих чланова Дружине, Његова Светост проглашен је Почасним председником Дружине. На истом концерту, хору је из руке Његове Светости уручен Орден Светог Саве првог степена. Као и кроз читаво његово служење Мајци Цркви као Епископа нишког и Патријарха српског, тако и на сам дан сахране његових земних остатака, Нишка црквена певачка дружина „Бранко“ била је уз свог Патријарха и оца, певајући на Светој заупокојеној Литургији и Опелу у Храму Светог Саве на Врачару 22. новембра 2020. лета Господњег. КОНДАК, глас 8: „Са Светима упокој Христе, душу слуге Твога, где нема болести ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни.“ Извор: Нишка црквена певачка дружина "Бранко"

Преносимо у целини - Погребно слово које је Епископ Силуан упутио своме духовном родитељу, новопрестављеном Епископу Милутину, објављено на интернет страници Митрополије аустралијско-новозеландске. Ваша Светости, уважена браћо архиејeреји, ожалошћени Саборе Светосавске нам Цркве, ожалошћено и осиротело свештенство, монаштво и благочестиви верни народе Божји богомспасаване Епархије ваљевске, ожалошћена породице Кнежевић, сродници, пријатељи и духовна децо, Налазећи се мислено поред ћивота драгог нам духовног оца и брата, ронећи топле суза са свима вама, Црквом Божијом сабраном у ове великопосне дане у Саборном храму Васкрсења Христовог, храму – сведоку коначне победе живота над смрћу, вечношћу над пролазношћу, смисла над бесмислом; у храму који данас прима у своја њедра изморено и намучено тело палог ратника Цркве Христове, нашег вољеног и драгог оца, брата и искреног пријатеља, Епископа ваљевског Милутина, као семе које треба да се преда земљи да би проклијало васкрсењем; опраштајући се са њим, осећамо чудесну морфозу која се одиграва у нама, како нашу велику бол, тугу и жалост полако замењује осећај „радосне туге“, јер постајемо свесни да смо у нашем животу имали редак благослов да познајемо и живимо са човеком Божјим, сведоком живе вере у Васкрслог Христа. Није случајно што је наш драги Владика отпутовао у сусрет Господу на дан Светог Алексеја Човека Божијег, јер је и сам Владика Милутин био човек Божији, тајна многима, која је након његовог упокојења јасније проговорила, и која тек има да се пројави. Данас се присећамо јеванђелске приче о одласку женика, после чијег одласка наступа време поста. Док је био са нама наш добри Владика, био нам је велики ослонац, утеха, подршка, стуб на који смо могли да се ослонимо и да се иза њега сакријемо од навале бурних ветрова који су наилазили. Био нам је радост, сунце које нас окриљује, те нисмо осетили пост, пост без родитељског ослонца. Док је наш вољени отац био међ’ нама, сви смо осећали његово топло очинско окриље, молитвену подршку, бригу и заштиту. Сада када нам одлази, као што то обично бива, осећамо заправо колико је његово присуство међу нама, Цркви Христовој, било драгоцени дар Божији којега нисмо до краја могли бити свесни. Као архијереј Цркве Христове, Владика Милутин је живео скроман и једноставан живот. Није гледао да буде примећен, да се истиче пред светом. Није сабирао себи благо на земљи, већ је умножавао, поред осталих врлина, и врлину милосрђа, гледајући да помогне свима потребитима. У исто време, био је и прави српски домаћин, дочекујући све са пуно љубави, увек зрачећи радошћу Васкрсења Христовог. Владика Милутин је као ретко ко спојио богољубље и човекољубље у савршену синтезу. Поред љубави коју је имао за све људе око себе, Владика је волео и Божију творевину. То се могло приметити у његовом односу са својим птицама, а и цвећем. Говорио је да се цвеће и биљке радују када бринемо о њима, а дивио се и све дубље понирао у тајну односа животињског света и човека. Тврдио је да животиње осећају љубав човекову према њима, да се радују човеку, а то је говорио из свога личног опита што могу да потврде особито они који су имали благослов да живе и раде поред њега. Владика Милутин је био човек дубинске вере у Богочовека Христа, коју је пре свега понео из свога дома од родитеља, блажене успомене, оца Милорада и мајке Цвете, чланова Светониколајевског богомољачког покрета, а затим, узрастајући и усавршавајући се у њој уз опитно руководство свога духовног оца, игумана и старца Теофила. Владика Милутин је био дубоко замишљен над тајном смрти, и све трагичности њене по икону Божију човека, над страхотом рањености човекове природе. У исто време, Владика је јасно и уверено закључивао ове разговоре речима „да је једино у Богочовеку Христу решена ова тајна, дат одговор и излаз“. Настављао би светојустиновски, Христос је једина логика, једини излаз у страхоти безизлаза који окружује наш пали свет и човека. Као члан Сабора Светосавске нам Цркве веома потресно је доживљавао искушења која су се надвијала над Црквом и друштвом, залазећи дубоко у клет својега срца, молећи се Господу да помогне Својој Цркви у времену великих испита. Носећи име великог српског неимара, Св. Краља Милутина, Владика Милутин је Божјим провиђењем уједно и био обдарен даром градитељства, остављајући за собом изобилне плодове истог, како у свом матичном манастиру Каони, тако и на Петом континенту где је Епископствовао у манастиру Светог Саве Нови Каленић код Канбере, као и у својој Епархији ваљевској где је свој највећи печат оставио. Претрпео је, као и многи други Божји људи, велике ударце и ране, доживео губитке многих вољених, али је све превазилазио вером у поновни сусрет са њима у Царству Богочовека Христа. Његове беседе су биле извор утехе и инспирације за многе. Говорећи од срца, многа срца је загревао и храбрио, а рецепција истих се одражавала и у томе што су често његове беседе испраћене сузама од стране верних. Драги оци, преподобни монаси, благочестиви верни народе богомспасаване Епархије ваљевске, драги Ваљевци… Опраштајући се данас са сузама од свога Архипастира који је Крст свога апостолског служења верно носио међ нама до самога краја, завршавајући своју овоземаљску трку, по речима Светог апостола Павла, дужност нам је да затражимо од њега опроштај за сваку духовну рану коју му нанесмо свесно или несвесно, речју или делом, његовом очинском срцу и голубијој души. Опрости драги Владикo и оче! У својој приступној беседи приликом своје хиротоније 2003. године, у саборном храму Светога Архистратига Михаила у Београду, Владика Милутин, духом назирући предстојећи подвиг ношења Крста свога архијерејског служења, нимало случајно се позвао на пример свештеномученичког страдања Светог Игњатија Богоносца, изустивши следеће: „Окован у ланце и праћен војницима на путу за Рим, обраћа се (Свети Игњатије) Римљанима и каже: Ја сам Божија пшеница, па нека ме измељу зуби зверова, те да постанем чисти хлеб Божији. Нека они постану гроб мога тела, како не бих после смрти никоме био на терету. Тада ћу бити прави ученик Исуса Христа (Рим, 4)“. Након овога Епископ Милутин закључује: „Иако немам овакве духовне снаге и моћи, овакве молитвене ревности, свестан својих немоћи, уздам се у Господа, јер се сила Његова у немоћи пројављује. Зато имам веру да ће ми Он дати вере, наде и љубави да на овом тешком путу заслужим живот вечни“. Тежак је био и трновит пут нашег вољеног и драгог брата и оца Епископа Милутина. Након веома свечане службе и надахнуте беседе у другу недељу Часног поста, охрабривши и поучивши свој верни народ, Владика је налик на Светог Игњатија пошао својим путем за Рим, где су га чељусти болести притисле и млеле као пшеницу, примивши добровољно мучеништво на које је био позван, постао је чисти хлеб и принос Господу своме, коме је до краја верно служио, и Коме је данас отишао у вечни загрљај. И ето, драги у Христу, испунио је и други део молитве Светог Игњатија, да не буде никоме на терету. Данас он, као и током целог свог живота, ненаметљиво и тихо одлази своме Господу и Женику, коме је са 14. година посветио читав свој живот. Драги ми Владико, драги ми оче и брате, опрости што нисам могао физички да будем са тобом у тренуцима твога страдања, а и сада када на свој вечни починак одлазиш, опет сам спречен, али се молим Христу да ћу се удостојити сусрета поново са тобом у незалазном дану Царства Небеског. Опрости и помени! Немој нас оставити сироте, грли нас и љуби, молећи се заједно са Небеском Србијом за спас нашега рода, за брод Светосавске нам Цркве. Поздрави нам горостасног Николаја Српског и громогласног Пророка Јустина Ћелијског просећи за нас њихове свете молитве. Поздрави нам и Светога Нектарија Егинског, твога сапатника, којега си много заволео и храм му подигао као треће велико духовно лечилиште града Ваљева! Ниси дочекао његово освећење, али то је опет још један додатни венац који си понео, додатни бисер у круни смирења и трпљења којом те је Господ овенчао. Поздрављам те у име свога свештенства, монаштва и верног народа са Петог континента коме си верно апостолствовао. Умом и срцем целивајући твоју свету и измучену десницу, неизмерно ти захвалан и увек дужан, твој духовни син и најмањи међу браћом архијерејима, + Силуан Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Литије су знак да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, истакла је ђаконица Даница Црногорчевић- наша сестра ангелског гласа у интервјуу за Портал Ин4с. Повезан садржај: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији Ђакон Иван и Даница Црногорчевић гости емисије "Огледало" подгоричке српске РТВ Не могу заборавити ту ноћ и неизвјесност након вечери кад је тај закон "изгласан". Удари на Христову Цркву су били вјековима и прије нас, сваки удар је болан, али ко иде стопама Исуса Христа он носи свој Крст, исто тако и ми као народ носимо велики Крст и што је наш Крст већи то знамо да смо Богу милији. Даница Црногорчевић, наша је најпопуларнија млада умјетница која се бави етно пјевањем и духовном музиком. У разговору за наш портал Даница каже да прво пјева Господу нашем, и да не очекује за узврат никакву славу ни овоземаљски успјех. На тему око тренутне ситуације у Црној Гори која се тиче тзв. Закона о слободи вјероисповијести, Даница је истакла да су ове литије знак да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, и да овај народ има будућност. *Данице, у Црној Гори и у земљама региона, готово сви уживају у твом анђеоском гласу. Препозната си као неко ко чува и његује етно стил и духовну музику. Одакле љубав према тој врсти музике? Помаже Бог свим читаоцима! Драго ми је да је тако. Та љубав постоји још од раног дјетињства, усадили су ми је моји родитељи. А и трудећи се да останем досљедна свом васпитању које сам стекла тада, зато и идем овим путем. Више пута сам рекла да прво пјевамо Господу нашем, и да не очекујемо за узврат никакву славу ни овоземаљски успјех… Мени је то, видим, само дошло али та слава и успјех је мач са двије оштрице, те се нисам потпуно предала само пјевању него то пјевање иде уз мој свакодневни живот, уз моју породицу , дјецу, уз моје пријатеље, рођаке, невоље и радости које сваки дан доноси свима нама. *На шта си највише поносна када је у питању твоје стваралаштво? Ако се под тим стваралаштвом подразумијева породица онда је то оно што могу да кажем да сам највише поносна. Јер за једну жену је најбоља, највећа и најтежа каријера да буде супруга и мајка. А што се тиче појања, онда издвајам посебну радост дјечице када слушају моје пјесме и када ме виде. Толико занимљивих анегдота има са дјецом која питају родитеље…”мама јел она стварно постоји?” , да говоре како живим у храму, да им је “новогодишња жеља да упознају Даницу” … итд. Највише ме радује то што видим да има плода мога труда што се тиче његовања ове врсте музике, што је, признаћете јако тешко у мору кича и шунда. *У више ранијих интервјуа си казала да ти је супруг, ђакон Иван Црногорчевић, велика подршка у стваралаштву, и да је твој албум првјенац управо плод вашег заједничког рада. Тако је. Заиста имам ту привилегију да мој супруг, отац ђакон Иван, има прије свега оштар ум и расуђивање, када је потребно да ми да прави савјет а исто тако, што је најважније, да чува да не скренем са правог и јединог пута, да не заборавим Коме и зашто пјевам, да не утонем у море похвала …итд. Такође, главни дио који се тиче самог техничког објављивања CD-а је он обавио. Као и то да је написао пар текстова за пјесме које ћете ускоро моћи да чујете на мом другом албуму. А на првом албуму је написао прву пјесму која је посвећена и снимљена о Васкрсењу Ловћенске капеле. *Такође, препознат је твој хуманизам кроз одзив на бројне хуманитарне манифестације, прије свега на Косову и Метохији. Како се осјећаш када на том простору наступаш? Заиста се трудим да се увијек одазовем таквим позивима, јер шта смо ми без наше душе, Косова и Метохије. Било је ту наравно још хуманитарних концерата и хвала Богу да их буде још више. *У Црној Гори већ три мјесеца трају величанствене литије у знак протеста против накарадног Закона о слободи вјероисповијести. Као неко ко је посвећен Цркви и Богу, како си ти доживјела усвајање овог тзв. Закона? Не могу заборавити ту ноћ и неизвјесност након вечери кад је тај закон “изгласан”. Удари на Христову Цркву су били вјековима и прије нас, сваки удар је болан, али ко иде стопама Исуса Христа он носи свој Крст, исто тако и ми као народ носимо велики Крст и што је наш Крст већи то знамо да смо Богу милији. Можда је нама тешко да то схватимо али што су нам искушења већа, таква ће и бити наша срећа. Ове литије знак су да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, и да овај народ има будућност. Велика се благодат осјећа на литијама која се не може ријечима исказати. Надам се да ће та благодат огријати срца оних људи који су донијели тај закон и утицати на то да се у што скорије вријеме повуче. *Шта можеш да видиш на лицима тих људи који учествују у литијама? Радост, љубав, вјеру, мир, топлину, родољубље, Богољубље, братољубље. *Јавност је имала прилику да прочита једну твоју животну исповијест, а која се тиче твоје ћерке Касијане коју је још као бебу у инкубатору крстио отац Предраг Шћепановић. Због пријевременог порођаја изазваног високим крвним притиском, беба је имала тровање, и била је у критичном здравственом стању. Инсистирали смо на што скоријем Крштењу и заиста се показало да, сила Светог Крштења чуда твори. Одмах сјутрадан је беба била боље и инфекција је почела нагло да опада. То је било заиста велико искушење. *За крај, да наше читаоце обрадујемо информацијом, да ћеш ускоро издати нову пјесму. О каквом пројекту је ријеч и кад је можемо очекивати? Дошла је сасвим спонтано, после много пјесама које су ми други пјесници слали везано за литије, ова ми је некако највише легла срцу. Текст и музику је писала попадија Дајана Петровић из Ваљева, која је члан групе Нектарија. Главни инструмент кавал је свирао Милош В. Николић, пјесма је снимљена у студију Александра Ковачевића у Београду. Убрзо ће бити и спот , тако да ћете ускоро моћи да је чујете. А више детаља о самој пјесми сазнаћете кад буде објављена. *Твоја порука за све читаоце портала ИН4С би била..? НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!!! Извор: Ин4с

У суботу 26. октобра када наша Црква молитвено прославља светог мученика Карпа и свету новомученицу Злату Меглинску, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован началствовао је литургијским сабрањем у храму Светих апостола Петра и Павла у Неменикућу. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, јеромонах Петар (Драгојловић) старешина манастира Пиносава, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић. Звучни запис беседе Самој светој Литургији претходило је, на предлог свештеника, протојереја Новака Илића, рукопроизвођење у чин чтеца господина Дејана Јоксимовића и господина Станка Станковића из Неменикућа. Лепоту литургијског сабрања у Неменикућама увеличали су чланови певачког друштва “Српски православни појци” из Београда са којима су заједно појали верни народ и ђаци веронауке. Обративши се присутнима надахнутом беседом Преосвећени Владика говорио је о доброти Божијој, милости Божијој, љубави Божијој, о томе како је Бог сажаљив према човеку и да Господ осећа како радост човечију, тако и и његову патњу. Све ово нам потврђује и данашње Јеванђеље, у којем смо чули да је Господ исцелио жену која је дванаест година боловала од течења крви. Ова жена није патила само због физичке тешкоће болести, већ је њен бол био много већи, односно онај душевни бол, јер је због своје болести од околног народа сматрана нечистом. Стога се ова жена није усуђивала да дотакне руку Христову, али је имала такву веру да је сама рекла: “Ако се само дотакнем хаљине Његове, оздравићу” (Мт 9,21). И видевши ту веру Господ наш Христос јој из свог човекољубља рече: “Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је” (Мт 9,22). Из ових речи Господњих видимо да је вера основ нашега живота. Али не било која вера, не било кава вера, поготово не сујеверје, не маловерје, већ вера јеванђелска, као што је била у овој жени, она вера за коју Господ и нама каже да ћемо моћи и брда да премештамо уколико је имамо макар у мери зрна горушичиног. То је вера која нас чини правим људима, Божијим људима, вера која нам помаже да дођемо до правога знања. Сво знање које стекнемо у своме животу није спасоносно уколико у њему нема вере. То наравно не значи да не треба да стичемо знање, али морамо и знати да вером ходимо, а не знањем, како каже свети апостол Павле. Јер знање људско, без вере производи гордост, сујету. Вера нас заправо уводи у знање. Вера је свеосвећујућа, како кажу свети оци. Вера је свевидеће око, јер вером видимо Бога. Вера је душа која види Бога, осећа Бога, а преко Бога она види и човека. Без Бога не можемо сагледати ни заволети човека, а не можемо ни човека без Бога. Другим речима без богољубља нема ни човекољубља, а без човекољубља нема ни богољубља. Вера је лични сусрет са Христом, али нам је уз веру потребна и благодат Божија. Јер благодаћу Божијом се спасавамо, каже свети апостол Павле. У прочитаној данашњој посланици, свети апостол Павле поручује хришћанима да не примају узалуд благодат Христову. А благодат је сам Господ наш Исус Христос. Благодаћу живимо, благодаћу се спашавамо и зато често и понављамо речи на светој Литургији: “Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом”. У Христу, у Благодати, је наше освећење, наше преображење, наше обожење. И примљена благодат може не користити примаоцу уколико је човек злоупотреби. Као што нам и вера не помаже уколико је злоупотребимо, а ни љубав, која је веза савршенства, не помаже нам уколико је злоупотребимо и уколико је сведемо на интерес. Уколико све то злоупотребимо онда значи да не живимо у благодати Божијој. То ће значити да не живимо у Духу Божијем већ да живимо у духу своме, духу овога света. Дух овога света нам говори да је све и сва у овоме свету, да на овоме свету опстајемо и да на овоме свету и нестајемо. То је доказ да не живимо у благодати Божијој, доказ да немамо веру у васкрсење и живот вечни који су основ наше вере. Благодат Божија нам се даје кроз свете тајне и свете хришћанске врлине, али она у нама остаје бесплодна уколико је не унесемо у свој живот, у своју природу, у своје биће у које нас је Господ из небића привео, тј. уколико благодат Божију не унесемо у душу своју”. После свете Литургије, трудом оца Новака, старешине храма, за све присутне уприличена је трпеза љубави, након које је Преосвећени Владика обишао рушевине манастира Кастељана са архитектом господином Вујадином Радованићем, као и будућим пријатељима манастира. Извор: Епархија шумадијска

У суботу 6. јула 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свету мученицу Агрипину и спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом цару Константину и царици Јелени у селу Влашка. Нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Александар Марковић и ђакони Небојша Поповић и Урош Костић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/vlaska06072019.mp3 Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о слушању и извршавању Речи Господње и упоређивањем Богу послушног човека са мудрим који дом свој сагради на чврстим темељима. Епископ је подсетио да Бог својом моћном и силном Речју све ствара и чини. Личност која нема темеља нестаје када и он нестане са земље. Са друге стране, сваки који чини Богоугодна дела остаје запамћен и после свог живота, јер ће дела остати да живе и сећају на њега. “Ми морамо живети и хранити се Речју Господњом. Јеванђеља нам је остављено не да бисмо га само помињали и истраживали, већ превасходно да бисмо Јеванђељем живели. Човек је са својом Боголиком душом позван да узраста, а узрастање је могуће једино када човек своје биће гради на једином чврстом темељу, на истини која је само једна, на Христу! Када дође до човековог пада услед гордости и лажи, лажи у које сам себе убеди да су темељи, тај пад је велики. Нема изграђивања без слушања и извршавања Речи Божије”, подучио је Епископ Јован. “Када човек реши, браћо и сестре, да гради кућу, он прво копа и утврђује темеље. И, што има намеру да већу кућу прави, он све дубље и јаче темеље гради да би се кућа могла одржати када је подигне јер, ако не буду темељи добри узалуд је цела грађевина за коју ће се он трудити. Тако бива у обичном животу а тако је и у духовном животу. Највећа грађевина коју човек гради у своме животу јесте дом душе његове, јесте спасење душе. Пошто је то толико значајно дело и за Бога и за човека, потребни су добри темељи да се поставе тој грађевини. И Бог је са своје стране, заиста, учинио све да та грађевина буде и складна и чврста и вечита, да је ништа не може ни порушити ни поткопати. Јер рекао је Господ: “Сваки онај који гради кућу на камену он је мудар човек”, јер, када дуну ветрови и наиђу воде и ударе кише та кућа опстаје јер је на камену утврђена, а ако се зида кућа на песку, то јест без добрих темеља, онда, када дуну ветрови, надођу воде та кућа бива поткопана и сруши се. Тако је Господ то објашњавао. Пошто је дело спасења душе наше најважније дело у нашем животу и Света Црква нам помаже и брине о томе и цело Небо ради на тој грађевини нашој, онда смо и ми дужни, браћо и сестре, да се потрудимо и да поставимо добре темеље.”, истакао је наш Владика. Након Свете Литургије заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је надлежни парох протојереј Бранислав Јеремић припремио. У наставку дана Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обишао је, у пратњи настојатеља манастира Павловац монаха Гаврила (Гардаша) и председника Градске општине Младеновац господина Владана Глишића, земљане радове који претходе изградњи темеља новог конака поменутог манастира и дао упутства за наставак радова. Након манастира Павловац наш Владика је посетио храм Светих апостола Петра и Павла у селу Јагњилу и обишао радове на изградњи монашког дома. Надлежни парох јереј Бојан Вићовац упознао је Епископа Јована са наставком радова на конаку, али и плановима у вези са обновом ове древне цркве. Извор: Епархија шумадијска

У Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша Црква прославља успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом. Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим. Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње." Извор: Епархија бачка

Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије