Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'сви'.
Found 103 results
-
Беседу Владике Иринеја преносимо у целости: Драга браћо и сестре, данас имамо необичан Литургијски стицај околности, да исти дан на истој Светој Литургији прославимо два велика господња празника. Као и савке друге недеље у години и ове недеље славимо Васкрсење Христово. То је дакле дан када у недељном циклусу славимо Васкрс, као што једном годишње славимо пролеће, тако у недељу сваке седмице али у исти дан ове године због календарских измена пада и велики госпосдњи празник Преображења. Један чудесан необичан празник који је итекако повезан са празником Преображења и Васкрсења. Оба су један у другом, један са другим, што у осталом важи и за све Господње празнике, а у крајњој линији и за све празнике цркве. Опис догађаја запамћеног као Преображење Господње управо смо чули из Светога Јеванђеља. Пре тога један богономнадахнути коментар о том догађају из пера Светог Апостла Петра. Врло кратак, језгровит али и речит извештај у Светом Јеванђељу по Матеју, каже да су Христос и три одабрана ученика његова Апотостоли Петар, Јаков и Јован били на врху једне горе, омање планине, која и данас постоји са истим именом као и тада, Гора Тавор у Палестини, и ту у самоћи на врху планине каже се да се Христос Преобразио пред њима. Опис тога следи, да је његово лице засијало као светлост и као сунце постало бело. Хаљине су засијале и одећа у којој је био одевен. Заслепљени неочекиваним призором Апостоли падају ничице на земљу. Ту се јављају и две најважније личности Старог завета из времена припреме за долазак Христов. Поставља се питање: Како сада да разаумемо тај догађај? Шта значи да се Христос преобразио и да су својим очима Апостоли могли да виде њега у његовој Божанској слави? Зашто је то учинио свега неколико тренутака? Објашњава се то у тропару и кондаку у главним химанама празника, где се каже да се Господ преобразио да би ученици видели славу његову, онолико колико је могуће људима то да виде и доживе. Затим објашњава се да је разлог за то да када Христос буде страдао, а овај догађај се десио пре страдања да они разумеју сврху и смисао тог страдања, да после тога прославе и проповедају Васкрсење његово. Али не само то, већ тиме је указано и на коначан исход људске историје и на будуће Царство Божије у његовој лепоти, слави и пуноћи, када ће према речима Христовим попут њега и праведници – прави Хришћани засијали као сунце у царству небеском. Ради се о тумачењу великих учитеља Цркве које ћу кратко пренети, да се Христос није нарочито променио и ако се каже да се преобразио. По свом Божанству он је иначе не измењив, увек је исти. Међутим, људска природа његова била је прослављена са сједињеним, са Божанском природом, сједињену у једну личност богочовечанску и овом приликом Апостоли си могли да виде и ту прослављену људску фигуру, људски лик али и да виде не видљиво. Да виде саму вечну славу. То је немогуће за било које створено биће, макар то били Анђели а не само људи. Али слава Христова, благодат његова која се појављује као неизрецива светлост сведочи о његовом присуству и спасоносном дејству. То су Апостоли могли да виде и у том смислу Преображење је преображење њиховог вида, њихове душе и срца. Они су том благодаћу оспособљени да виде да Христос није обичан човек који је са оцем и духом светим један од предвечне Свете Тројице и зато је то реално виђење, то је, да тако кажемо, протоптип свих искустава општења са Богом и боговиђења за која знамо у историји Цркве која јесу смисао хришћанског постојања на земљи и небу. Сви смо призвани да суделујемо у тој слави Преображења, да видимо Господа Христа прослављенога и да и он нас са своје стране, не по нашим заслугама већ по својој милости и љубави прослави својом вечном славом. То је дакле радосни велики празник Преображења, као што рекох који је духовно повезан са тајном Васкрсења јер је васкрсење појављивање Васкрслог Господа у његовој слави као богочовека и спаитеља који се јавља својим ученицима а потом и свему свету преко њих. Нека је свима вама браћо и сестре срећан и благословен данашњи велики празник и нека Господ и нама дарује, ако нисмо способни, а судећи по свему нисмо, да будемо учесници тог чудесног догађаја на гори Тавору, заједно са Апостолима да барем неки зрачак те светлости обасјава и наш животни пут и наша бића и срца. Нека Бог да још једанпут на многа и блага лета. Амин" Извор: Телевизија Храм-
- 1
-
-
- преображења
- прослављенога...
- (и још 13 )
-
У недељу, 19. августа, на празник Преображења Господа и Спаса нашега Исуса Христа у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, Eвхаристијским сабрањем началствовао је Епископ новосадски и бачки г-дин Иринеј, уз саслужење Митрополита тамаског господина Исаије, из Кипарске архиепископије, Епископа мохачког господина Исихија, као и братства Саборног храма и новосадских ђакона. Владика Иринеј је беседећи после прочитаног Јеванђелског одељка рекао да је Христово преображење прототип свих људских искустава у односу са Богом који ће своју пуноту добити у Царству Божјем. Повезана вест: Торжествена прослава Преображења Господњег у новосадском саборном храму - богослужили Архијереји Иринеј, Исаија и Исихије Беседу Владике Иринеја преносимо у целости: Драга браћо и сестре, данас имамо необичан Литургијски стицај околности, да исти дан на истој Светој Литургији прославимо два велика господња празника. Као и савке друге недеље у години и ове недеље славимо Васкрсење Христово. То је дакле дан када у недељном циклусу славимо Васкрс, као што једном годишње славимо пролеће, тако у недељу сваке седмице али у исти дан ове године због календарских измена пада и велики госпосдњи празник Преображења. Један чудесан необичан празник који је итекако повезан са празником Преображења и Васкрсења. Оба су један у другом, један са другим, што у осталом важи и за све Господње празнике, а у крајњој линији и за све празнике цркве. Опис догађаја запамћеног као Преображење Господње управо смо чули из Светога Јеванђеља. Пре тога један богономнадахнути коментар о том догађају из пера Светог Апостла Петра. Врло кратак, језгровит али и речит извештај у Светом Јеванђељу по Матеју, каже да су Христос и три одабрана ученика његова Апотостоли Петар, Јаков и Јован били на врху једне горе, омање планине, која и данас постоји са истим именом као и тада, Гора Тавор у Палестини, и ту у самоћи на врху планине каже се да се Христос Преобразио пред њима. Опис тога следи, да је његово лице засијало као светлост и као сунце постало бело. Хаљине су засијале и одећа у којој је био одевен. Заслепљени неочекиваним призором Апостоли падају ничице на земљу. Ту се јављају и две најважније личности Старог завета из времена припреме за долазак Христов. Поставља се питање: Како сада да разаумемо тај догађај? Шта значи да се Христос преобразио и да су својим очима Апостоли могли да виде њега у његовој Божанској слави? Зашто је то учинио свега неколико тренутака? Објашњава се то у тропару и кондаку у главним химанама празника, где се каже да се Господ преобразио да би ученици видели славу његову, онолико колико је могуће људима то да виде и доживе. Затим објашњава се да је разлог за то да када Христос буде страдао, а овај догађај се десио пре страдања да они разумеју сврху и смисао тог страдања, да после тога прославе и проповедају Васкрсење његово. Али не само то, већ тиме је указано и на коначан исход људске историје и на будуће Царство Божије у његовој лепоти, слави и пуноћи, када ће према речима Христовим попут њега и праведници – прави Хришћани засијали као сунце у царству небеском. Ради се о тумачењу великих учитеља Цркве које ћу кратко пренети, да се Христос није нарочито променио и ако се каже да се преобразио. По свом Божанству он је иначе не измењив, увек је исти. Међутим, људска природа његова била је прослављена са сједињеним, са Божанском природом, сједињену у једну личност богочовечанску и овом приликом Апостоли си могли да виде и ту прослављену људску фигуру, људски лик али и да виде не видљиво. Да виде саму вечну славу. То је немогуће за било које створено биће, макар то били Анђели а не само људи. Али слава Христова, благодат његова која се појављује као неизрецива светлост сведочи о његовом присуству и спасоносном дејству. То су Апостоли могли да виде и у том смислу Преображење је преображење њиховог вида, њихове душе и срца. Они су том благодаћу оспособљени да виде да Христос није обичан човек који је са оцем и духом светим један од предвечне Свете Тројице и зато је то реално виђење, то је, да тако кажемо, протоптип свих искустава општења са Богом и боговиђења за која знамо у историји Цркве која јесу смисао хришћанског постојања на земљи и небу. Сви смо призвани да суделујемо у тој слави Преображења, да видимо Господа Христа прослављенога и да и он нас са своје стране, не по нашим заслугама већ по својој милости и љубави прослави својом вечном славом. То је дакле радосни велики празник Преображења, као што рекох који је духовно повезан са тајном Васкрсења јер је васкрсење појављивање Васкрслог Господа у његовој слави као богочовека и спаитеља који се јавља својим ученицима а потом и свему свету преко њих. Нека је свима вама браћо и сестре срећан и благословен данашњи велики празник и нека Господ и нама дарује, ако нисмо способни, а судећи по свему нисмо, да будемо учесници тог чудесног догађаја на гори Тавору, заједно са Апостолима да барем неки зрачак те светлости обасјава и наш животни пут и наша бића и срца. Нека Бог да још једанпут на многа и блага лета. Амин" Извор: Телевизија Храм View full Странице
-
Папино писмо о злостављању: Ако страда један уд, с њим страдају сви удови“
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из осталих цркава
„Бол жртви и њихових породица такође је наш бол“ Злостављање је злочин који узрокује дубоке ране бола и немоћи, првенствено међу жртвама, али и међу члановима њихових породица, као и у широј заједници како верника, тако и неверника, упозорио је Свети отац и наставио: Гледајући у прошлост, ниједно настојање да се тражи опроштај и да се поправи штета која је учињена, неће бити довољно. Гледајући према будућности, потребно је учинити сваки могући напор како би се створила култура која је у стању спречити да се догоде такве ситуације, али и да се спречи могућност њиховог заташкавања и настављања. Бол жртви и њихових породица такође је наш бол, те је стога хитно неопходно да још једном потврдимо своју преданост како бисмо обезбедили заштиту малолетника и рањивих одраслих особа, написао је Папа. „Занемарили смо малене и напустили их“ Са срамом и с кајањем, као црквена заједница признајемо да нисмо били тамо где је требало да будемо, да нисмо правовремено деловали кад смо препознали величину и тежину штете која је учињена толиким људским животима. Занемарили смо малене и напустили смо их, истакао је Папа и у том контексту цитирао речи кардинала Јозефа Рацингера које је изговорио за време пута крста на Велики петак 2005. године: „Колико охолости и самохвале? Колико слабо поштујемо свету тајну покајања у којој нас Он чека да нас подигне од нашег пада? Све је то присутно у његовом страдању. Издаја ученика, недостојно примање његовог Тела биле би најтеже патње које погађају Искупитељево срце. А ми можемо из дна душе само рећи: Кирије, елеисон – Господе, смилуј се на нас“ (уп. Мт 8,25). Позив свим члановима Римокатоличке Цркве на пост и молитву Напоменуо је да су настојања и мере које је Римокатоличка Црква предузела како би спречила злостављање касно примењене, позивајући потом све чланове Цркве на покајање, исповедање, пост и молитву. Сви крштени су позвани укључити се у тај црквени и друштвени преображај који нам је толико потребан, истакао је папа Фрања и додао: Обраћење је немогуће без активног учешћа свих припадника народа Божјег. „Не“ сваком облику клерикализма Заста, сваки пут кад смо покушали заменити, ућуткати, игнорисати или свести народ Божји на малене елите, стварали смо заједнице, пројекте, теолошке приступе, духовности и структуре без корена, без сећања, без лица, без тела и, коначно, без живота, упозорио је папа Фрања. Клерикализам доводи до расцепа у Телу Цркве, који подупире и помаже да се наставе чинити толика зла која данас осуђујемо. Рећи „не“ злостављању значи рећи одлучно „не“ свим облицима клерикализма, поручио је предстојатељ Римокатоличке Цркве. Папа је затим истакао како је неопходно да као Црква будемо у стању признати и осудити, с тугом и срамом, страхоте које су починили Богу посвећена лица, клирици и сви они којима је поверена служба надгледања и старања о најрањивијима. Молимо опроштај за наше властите грехе и за грехе других , напоменуо је Папа и наставио: Свест о греху помаже нам да признамо грешке, злочине и ране које су проузроковане у прошлости, те нам у садашњости омогућује бити отворенијима и преданијима на путу према обновљеном обраћењу. Пост и молитва Пост и молитва помоћи ће нам да отворимо наше очи и наша срца патњама других људи и превладамо жеђ за моћи и поседовањем који су толико често извор тих зала, поручио је Свети отац и наставио: Нека нам пост и молитва отворе уши за тихи бол деце, младих и особа с инвалидитетом. Пост који помаже да осећамо глад и жеђ за правдом, те нас подстиче да ходимо у истини, подупирући све правне мере које би могле бити потребне. Пост који нас протреса и доводи до тога да заједно са свим људима добре воље, као и с друштвом у целини, у истини и љубави будемо предани борби против свих облика злоупотребе моћи, полног злостављања и злостављања савести. На тај начин можемо јасно пројавити свој позив да будемо „знак и средство најприснијега сједињења с Богом и јединства целога људског рода“ (Лумен гентиум, 1), закључио је папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква -
„Ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1 Кор 12,26). Те речи светога апостола Павла снажно одзвањају у мојем срцу док још једном установљујем патњу коју су претрпели малолетници због полног злостављања, злоупоребе моћи и злостављања савести коју је починио значајан број свештеника и Богу посвећених лица, истакао је папа Фрања у својем писму народу Божјем, реагирајући тако на недавни извештај Великог судског већа Пенсилваније о полном злостављању малолетника од стране чланова Католичке Цркве у тој америчкој савезној држави. Подсећамо да је истрага, чији су резултати објављени прошле недеље, обухватила раздобље од 70 година, а према њеним резултатима, више од 300 свештеника повезано је са злостављањем најмање хиљаду жртава, но процењује се да би укупан број могао бити већи. „Бол жртви и њихових породица такође је наш бол“ Злостављање је злочин који узрокује дубоке ране бола и немоћи, првенствено међу жртвама, али и међу члановима њихових породица, као и у широј заједници како верника, тако и неверника, упозорио је Свети отац и наставио: Гледајући у прошлост, ниједно настојање да се тражи опроштај и да се поправи штета која је учињена, неће бити довољно. Гледајући према будућности, потребно је учинити сваки могући напор како би се створила култура која је у стању спречити да се догоде такве ситуације, али и да се спречи могућност њиховог заташкавања и настављања. Бол жртви и њихових породица такође је наш бол, те је стога хитно неопходно да још једном потврдимо своју преданост како бисмо обезбедили заштиту малолетника и рањивих одраслих особа, написао је Папа. „Занемарили смо малене и напустили их“ Са срамом и с кајањем, као црквена заједница признајемо да нисмо били тамо где је требало да будемо, да нисмо правовремено деловали кад смо препознали величину и тежину штете која је учињена толиким људским животима. Занемарили смо малене и напустили смо их, истакао је Папа и у том контексту цитирао речи кардинала Јозефа Рацингера које је изговорио за време пута крста на Велики петак 2005. године: „Колико охолости и самохвале? Колико слабо поштујемо свету тајну покајања у којој нас Он чека да нас подигне од нашег пада? Све је то присутно у његовом страдању. Издаја ученика, недостојно примање његовог Тела биле би најтеже патње које погађају Искупитељево срце. А ми можемо из дна душе само рећи: Кирије, елеисон – Господе, смилуј се на нас“ (уп. Мт 8,25). Позив свим члановима Римокатоличке Цркве на пост и молитву Напоменуо је да су настојања и мере које је Римокатоличка Црква предузела како би спречила злостављање касно примењене, позивајући потом све чланове Цркве на покајање, исповедање, пост и молитву. Сви крштени су позвани укључити се у тај црквени и друштвени преображај који нам је толико потребан, истакао је папа Фрања и додао: Обраћење је немогуће без активног учешћа свих припадника народа Божјег. „Не“ сваком облику клерикализма Заста, сваки пут кад смо покушали заменити, ућуткати, игнорисати или свести народ Божји на малене елите, стварали смо заједнице, пројекте, теолошке приступе, духовности и структуре без корена, без сећања, без лица, без тела и, коначно, без живота, упозорио је папа Фрања. Клерикализам доводи до расцепа у Телу Цркве, који подупире и помаже да се наставе чинити толика зла која данас осуђујемо. Рећи „не“ злостављању значи рећи одлучно „не“ свим облицима клерикализма, поручио је предстојатељ Римокатоличке Цркве. Папа је затим истакао како је неопходно да као Црква будемо у стању признати и осудити, с тугом и срамом, страхоте које су починили Богу посвећена лица, клирици и сви они којима је поверена служба надгледања и старања о најрањивијима. Молимо опроштај за наше властите грехе и за грехе других , напоменуо је Папа и наставио: Свест о греху помаже нам да признамо грешке, злочине и ране које су проузроковане у прошлости, те нам у садашњости омогућује бити отворенијима и преданијима на путу према обновљеном обраћењу. Пост и молитва Пост и молитва помоћи ће нам да отворимо наше очи и наша срца патњама других људи и превладамо жеђ за моћи и поседовањем који су толико често извор тих зала, поручио је Свети отац и наставио: Нека нам пост и молитва отворе уши за тихи бол деце, младих и особа с инвалидитетом. Пост који помаже да осећамо глад и жеђ за правдом, те нас подстиче да ходимо у истини, подупирући све правне мере које би могле бити потребне. Пост који нас протреса и доводи до тога да заједно са свим људима добре воље, као и с друштвом у целини, у истини и љубави будемо предани борби против свих облика злоупотребе моћи, полног злостављања и злостављања савести. На тај начин можемо јасно пројавити свој позив да будемо „знак и средство најприснијега сједињења с Богом и јединства целога људског рода“ (Лумен гентиум, 1), закључио је папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Митрополит Амфилохије на Сињајевини: Сви заједно да прослављамо Бога!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Подсјетио је да се зато Свети Илија Тесвићанин и јавио са највећим старозавјетним пророком Мојсијем на Гори Таворској када се Господ преобразио и Његово лице и хаљине засијале вјечном Божијом свјетлошћу. Архиепископ цетињски је истакао да је Свети Илија, један од првих великих пророка Божијих, бранио праву вјеру- православну од паганства и многобожаца свога времена који су се одрекли Бога истинскога и правили себи идоле. „Такав је био Ахав, тадашњи израиљски цар, и Језавеља, којој је остало име проклета јер је довела лажне пророке, који су проповједали лажне богове и лажна божанства, клањали се идолима а не живоме и истинитоме Богу. И у наше вријеме умножили су се лажни богови којима се клањају људи, чак и ондје гдје су се вјековима клањали истинском, правоме Богу, Христу – Богу нашем“, истакао је Митрополит и подсјетио да су у Русији, као и код нас, покушали да се умноже ти лажни богови. По његовим ријечима један од идола коме се клањају и у Црној Гори је тзв. култура, што је исто као и они дрвени богови којима су се клањали у вријеме Пророка Илије: „Клањати се камену, дрвећу, дијелима људских руку, то је тзв. обожење културе која кад се одвоји од култа, што значи од Богослужења – молитве – вјере, она постаје идол. Нажалост таквих идолослужитеља данас се умножило и у Црној Гори.“ Владика је казао да се попут наших предака и ми сабирамо на Сињајевини да прослављамо Светога Илију и Св. Василија Острошкога: „Добро је да се поново вратимо Црногорцима и оној, и онаквој, Црној Гори краља Николе који је градио овај свети храм заједно са осталима, нарочито са Бјелопавлићима. Да се вратимо Црној Гори пророка Илије и Бога Светога Илије, Црној Гори Св. Петра Цетињскога. Не претварајући ни нацију, ни државу у божанство, као што су Ахав и Језавеља то чинили у своје вријеме, него се само клањајући живоме Богу пророка Илије и носећи ону вјеру којом је он био надахнут и сви они послије њега, Свети апостоли Христови, а коју нам је посвједочио Христос Бог наш .“ Истичући да овај храм није подигнут да разара заједништво него да братими људе, владика је казао да су свједоци тога и свештеници из Гватемале и Парагваја који данас служе Литургију на Сињајевини. „Сви су призвани да приђу правој, Божијој – Христовој вјери, а то јесте православна- права вјера којој ми припадамо и у коју смо крштени благодарећи нашим прецима. Бог је призвао њих да овдје служе а зар ми да се отуђујемо од ове светиње“, запитао се владика Амфилохије. Митрополит је позвао све на присаједињење Цркви Божијој, Цркви краља Николе Првога Петровића, Цркви светих отаца наших, и Немањића и Петровића. Пожелио је да Господ свима подари разума, просвећења, мудрости, љубави према Богу из које се рађа истинска и братске љубави. Послије Литургије, освештан је и пререзан славски колач у част Пророка Илије. Овогодишњи домаћин славе, Илија Ераковић кумство за наредну годину је предао Удружењу „Бијели Павле“ из Даниловграда. Уприличен је и црквено народни сабор који се традиционално на Илиндан одржава код цркве која је посвећена Светом Василију Острошком, у народу познате под именом Ружица. Високопреосвећени Митрополит, благословећи сабор, захвалио се Богу, Пророку Илији претечи, нашим прецима, краљу Николи што се годинама у овој светињи на Сињајевини сабира народ Божији. „Хвала и свима који су уградили своје кости у ову светињу, што су је сачували својом проливеном крвљу за крст часни и слободу златну. Хвала и данашњем домаћину из Крајинског Косова (далматинског) који чува и дух оног првог Косова као што га је чувао и краљ Никола“, рекао је владика. Изразио је наду да ће наредне године све диобе у овим нашим крајевима, настале ранија, нарочито послије Другог свјетскога рата, бити превазиђене и да ћемо се сви заједно сабрати да једним срцем и једном душом прослављамо Бога у Храму на Сињајевини: „И да се и овдје у овом Храму Светога Василија Острошкога сусрећемо на начин како се и код њега сусрећемо.“ У име Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“ Митрополит је уручио више захвалница: Илији Ераковићу и Живку Бралетићу за учешће у организацији Сабора на Сињајевини, а Хаџи Бранку Церовићу за звоно које је приложио за ову цркву. Испред Удружења, предсједник Огњен Јововић захвалио се Митрополиту на несебичној подршци у свим њиховим активностима и подсјетио да овај сабор траје и да је ово 124 саборовање, а 137 пут да Бјелопавлићи издижу на овај дио Сињајевине: „Ово је прилика када треба да се сјетимо свих наших предака посебно ових 53, који се налазе на овоме светоме гробљу, који су дали свој живот за Сињајевину, како би сачували оно што смо добили за заслуге у разним ратовима“, казао је Јововић. Истакао је да данас долазимо у ситуацију да изгубимо Сињајевину која би требало да служи као војни полигон или за сличне намјене. Позвао је све да дају свој допринос да Сињајевина остане оно што је била, и што је и данас: пашњаци, ливаде, мјесто саборовања и природних љепота. Удружење „Бијели Павле“, Црквена општина – Митрополија црногорско-приморска, Планинарски клуб „Прекорница“ из Даниловграда и Удружење сточара „Бјелопавлићка Сињавина“ више пута су исказали протест због намјере Министарства одбране да, како су истакли, милитаризују Сињајевину, а тим поводом је организован и марш „Сачувајмо Сињајевну“, што је и мото овогодишњег Сабора. У маршу су учествовали планинари: Јелена Јовановић, Ирена Цветковић, Дарко Драговић, Александар Милатовић, Зоран Радуловић, Стојовић, Иван Станишић, Небојша Калезић, Марко Шановић, Јован Драшковић, Марко Савићевић, Влатко Кадић…. Учесницима марша, који су за три дана и двије ноћи препешачили 80 км, од Бјелопавлића до Сињајевине уручене су дипломе за први поход „Путевима бјелопавлићких домаћина: Од Бјелопавлића до Сињајевине“. У име награђених захвалио се Хаџи Бранко Церовић из Херцег Новог, приложник звона које ће звонити на „крову“ Сињајевине. Храм на Сињајевини су подигли Бјелопавлићи 1894. године на дијелу планине који им је, због заслуга у ослободилачким ратовима против Турака, поклонио књаз Никола I Петровић Његош. Од времена подизања храма за општи народни сабор одређен је празник Св. пророка Илије. То саборовање није прекидано ни у вријеме комунистичке диктатуре, када је ова светиња била у рушевинама. Почетком деведесетих година прошлог вијека почела је обнова цркве Ружице, која је завршена 1992. године када је храм наново освештан. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа, служио је на Илиндан, 2. августа Свету архијерејску литургију у цркви Ружица на планини Сињајевини. У архипастирском слову Преосвећени је истакао да је Пророк Илија значајан не само што је бранио праву – Божију вјеру и жртвовао се за њу него је био претеча, припремио је долазак Христов у овај свијет. Звучни запис беседе Подсјетио је да се зато Свети Илија Тесвићанин и јавио са највећим старозавјетним пророком Мојсијем на Гори Таворској када се Господ преобразио и Његово лице и хаљине засијале вјечном Божијом свјетлошћу. Архиепископ цетињски је истакао да је Свети Илија, један од првих великих пророка Божијих, бранио праву вјеру- православну од паганства и многобожаца свога времена који су се одрекли Бога истинскога и правили себи идоле. „Такав је био Ахав, тадашњи израиљски цар, и Језавеља, којој је остало име проклета јер је довела лажне пророке, који су проповједали лажне богове и лажна божанства, клањали се идолима а не живоме и истинитоме Богу. И у наше вријеме умножили су се лажни богови којима се клањају људи, чак и ондје гдје су се вјековима клањали истинском, правоме Богу, Христу – Богу нашем“, истакао је Митрополит и подсјетио да су у Русији, као и код нас, покушали да се умноже ти лажни богови. По његовим ријечима један од идола коме се клањају и у Црној Гори је тзв. култура, што је исто као и они дрвени богови којима су се клањали у вријеме Пророка Илије: „Клањати се камену, дрвећу, дијелима људских руку, то је тзв. обожење културе која кад се одвоји од култа, што значи од Богослужења – молитве – вјере, она постаје идол. Нажалост таквих идолослужитеља данас се умножило и у Црној Гори.“ Владика је казао да се попут наших предака и ми сабирамо на Сињајевини да прослављамо Светога Илију и Св. Василија Острошкога: „Добро је да се поново вратимо Црногорцима и оној, и онаквој, Црној Гори краља Николе који је градио овај свети храм заједно са осталима, нарочито са Бјелопавлићима. Да се вратимо Црној Гори пророка Илије и Бога Светога Илије, Црној Гори Св. Петра Цетињскога. Не претварајући ни нацију, ни државу у божанство, као што су Ахав и Језавеља то чинили у своје вријеме, него се само клањајући живоме Богу пророка Илије и носећи ону вјеру којом је он био надахнут и сви они послије њега, Свети апостоли Христови, а коју нам је посвједочио Христос Бог наш .“ Истичући да овај храм није подигнут да разара заједништво него да братими људе, владика је казао да су свједоци тога и свештеници из Гватемале и Парагваја који данас служе Литургију на Сињајевини. „Сви су призвани да приђу правој, Божијој – Христовој вјери, а то јесте православна- права вјера којој ми припадамо и у коју смо крштени благодарећи нашим прецима. Бог је призвао њих да овдје служе а зар ми да се отуђујемо од ове светиње“, запитао се владика Амфилохије. Митрополит је позвао све на присаједињење Цркви Божијој, Цркви краља Николе Првога Петровића, Цркви светих отаца наших, и Немањића и Петровића. Пожелио је да Господ свима подари разума, просвећења, мудрости, љубави према Богу из које се рађа истинска и братске љубави. Послије Литургије, освештан је и пререзан славски колач у част Пророка Илије. Овогодишњи домаћин славе, Илија Ераковић кумство за наредну годину је предао Удружењу „Бијели Павле“ из Даниловграда. Уприличен је и црквено народни сабор који се традиционално на Илиндан одржава код цркве која је посвећена Светом Василију Острошком, у народу познате под именом Ружица. Високопреосвећени Митрополит, благословећи сабор, захвалио се Богу, Пророку Илији претечи, нашим прецима, краљу Николи што се годинама у овој светињи на Сињајевини сабира народ Божији. „Хвала и свима који су уградили своје кости у ову светињу, што су је сачували својом проливеном крвљу за крст часни и слободу златну. Хвала и данашњем домаћину из Крајинског Косова (далматинског) који чува и дух оног првог Косова као што га је чувао и краљ Никола“, рекао је владика. Изразио је наду да ће наредне године све диобе у овим нашим крајевима, настале ранија, нарочито послије Другог свјетскога рата, бити превазиђене и да ћемо се сви заједно сабрати да једним срцем и једном душом прослављамо Бога у Храму на Сињајевини: „И да се и овдје у овом Храму Светога Василија Острошкога сусрећемо на начин како се и код њега сусрећемо.“ У име Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“ Митрополит је уручио више захвалница: Илији Ераковићу и Живку Бралетићу за учешће у организацији Сабора на Сињајевини, а Хаџи Бранку Церовићу за звоно које је приложио за ову цркву. Испред Удружења, предсједник Огњен Јововић захвалио се Митрополиту на несебичној подршци у свим њиховим активностима и подсјетио да овај сабор траје и да је ово 124 саборовање, а 137 пут да Бјелопавлићи издижу на овај дио Сињајевине: „Ово је прилика када треба да се сјетимо свих наших предака посебно ових 53, који се налазе на овоме светоме гробљу, који су дали свој живот за Сињајевину, како би сачували оно што смо добили за заслуге у разним ратовима“, казао је Јововић. Истакао је да данас долазимо у ситуацију да изгубимо Сињајевину која би требало да служи као војни полигон или за сличне намјене. Позвао је све да дају свој допринос да Сињајевина остане оно што је била, и што је и данас: пашњаци, ливаде, мјесто саборовања и природних љепота. Удружење „Бијели Павле“, Црквена општина – Митрополија црногорско-приморска, Планинарски клуб „Прекорница“ из Даниловграда и Удружење сточара „Бјелопавлићка Сињавина“ више пута су исказали протест због намјере Министарства одбране да, како су истакли, милитаризују Сињајевину, а тим поводом је организован и марш „Сачувајмо Сињајевну“, што је и мото овогодишњег Сабора. У маршу су учествовали планинари: Јелена Јовановић, Ирена Цветковић, Дарко Драговић, Александар Милатовић, Зоран Радуловић, Стојовић, Иван Станишић, Небојша Калезић, Марко Шановић, Јован Драшковић, Марко Савићевић, Влатко Кадић…. Учесницима марша, који су за три дана и двије ноћи препешачили 80 км, од Бјелопавлића до Сињајевине уручене су дипломе за први поход „Путевима бјелопавлићких домаћина: Од Бјелопавлића до Сињајевине“. У име награђених захвалио се Хаџи Бранко Церовић из Херцег Новог, приложник звона које ће звонити на „крову“ Сињајевине. Храм на Сињајевини су подигли Бјелопавлићи 1894. године на дијелу планине који им је, због заслуга у ослободилачким ратовима против Турака, поклонио књаз Никола I Петровић Његош. Од времена подизања храма за општи народни сабор одређен је празник Св. пророка Илије. То саборовање није прекидано ни у вријеме комунистичке диктатуре, када је ова светиња била у рушевинама. Почетком деведесетих година прошлог вијека почела је обнова цркве Ружице, која је завршена 1992. године када је храм наново освештан. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
- 1 нови одговор
-
- 1
-
-
- прослављамо
- заједно
- (и још 5 )
-
Митрополит је данас поводом 100 година од мученичке кончине Светих Царских страстотерпаца Романових са свештенством, монаштвом и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију у манастиру Рустово у Паштровићима изнад острва Свети Стефан. „Данас прослављамо цара Николаја и царицу Александру, Алексеја престолонаследника, Олгу, Марију, Анастасију и Татјану. Откривени су само остаци од њих, али они су засијали Божјом силом и свјетлошћу у Божјем царству небеском и представљају примјер жртвене љубави за свој велики росијски народ, али за сво човјечанство“, истакао је Високопреосвећени. Ријетки су у историји човјечанства цар и царица који су се одрекли земаљске власти, као што се одрекао круне цар Николај јер није хтио да ниједна кап крви буде проливена због њега и његове власти у Русији. „Али зато су га безбожници ондашњи, као што то раде данашњи безбожници, жртвовали мислећи да ће тиме избрисати сјећање на њега и на његову жртву. Међутим, њихови трагови, као и трагови свих злочинаца и до њега и послије њега, до данас, смрде нечовјештвом, богоубиством и човјекоубиством а њихов траг остаје све свјетлији, чудеснији и примјер њихове жртве остаје примјер за свеукупно човјечанство. Њихова жртва која је Христолика као што је Христос себе жртвовао за живот свијета тако су се цар Николај и царица Александра и деца њихова жртвовали за живот и спасење велике православне Русије и свих земаљских народа, на првом мјесту свих словенских народа“, нагласио је Митрополит. Подсјетио је да је зато у Рустову прије десетак година и подигнута црква посвећена Светим царским мученицима, као и памјатник код манастира Дајбабе гдје су у камену исклесани њихови свети ликови. „Цар Николај у Црну Гору је долазио и док је био жив. Благодарећи њему је подигнута црква Светога Василија Острошкога у Никшићу и онај царски мост који везује Никшић – стару Ерцеговину са Црном Гором. Благодарећи њему 1910. када је крунисан краљ Никола Први Петровић је положен камен-темељац цркви Свете Тројице између Владиног дома и Биљарде. Тај камен темељац се чува у Митрополији као и пројекат да се храм сагради изнад Цетињског манастира по благослову ондашњег Митрополита црногорско-приморског Гаврила, потоњег Патријарха српског. Он је сасијекао горе ону камену стијену и ту припремио да се гради храм Божије љубави, храм Свете Тројице.“ Наглашавајући да је и од ове садашње власти, предсједника државе, предсједника Владе Црне Горе, тражио и тражи и даље да испунимо то завјештање краља Николе Првог јер на камену пише Овај храм се подиже за вријеме краља Николе Петровића подиже га августа мјесеца 1910. године цар Николај Романов, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да ће тај камен темељац бити уграђен у храм Свете Тројице изнад Цетињског манастира и да ће се у њему, ако Бог да, смјестити три велике светиње које су такође преко царске породице Романов стигле до нас. Говорећи како је те светиње (Рука Св. Јована Крститеља, честица Часног Крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе) Марија Фјодоровна поклонила краљу Александру Карађорђевићу, великом добротвору који је примио стотине хиљада најугледнијих Руса тога времена и преко 30 епископа Руске заграничне цркве на челу са Антонијем Храповицким Митрополитом кијевским – кандидатом за московског Патријарха 1918. прогнаних од бољшевика, Митрополит је казао да је и краљ Александар мученички пострадао. „Убијен је у Француској. Прва жртва нацифашизма европског и тоталитаризма а у исто вријеме и он је жртва бољшевичка, јер су замјерили што је примио велики број прогнаних Руса. То је била његова кривица као и то што је обједињавао Балкан и саградио Југославију која се распала на пет-шест колонија евро-америчких“, казао је владика и осврнуо се на и мученичку смрт Драже Михајловића који је, како је истакао, такође на данашњи дан пострадао од исте те безбожне идеологије и који је иако га и данас нападају, добио орден и од Трумана и од Шарла де Гола. „Све су то жртве које су се жртвовале за добро човјечанства, за будућност и сваки напредак на челу са Царским страстотерпацима Николајем и Александром и њиховом дјецом као јагањци закланом за Христа чија се крв помјешала са крвљу Голготског мученика – Јагњета Божјег закланог за живот свијета“, закључио је Митрополит Амфилохије. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је стаду Христовом прибројао малог Давида и вјенчао његове родитеље Марка и Јовану Жану Милачић. Након што је освештан је и пререзан славски колач у част Светих Царских страстотерпаца Романових, сабор у славу Бога и част Царских мученика је настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
„Сви злочини двадесетог вијека и прије и послије до данашњега дана, врхуне у страшном злочину и убиству царске породице Романов. Њиме се завршава историја човјечанства која је трајала од времена Цара Константина па до царске руске породице заклане као јагањци. И не само заклане и убијене, него послије и сасечене на комаде и спаљене у Ганинској јами“, казао је у данашњој литургијској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит је данас поводом 100 година од мученичке кончине Светих Царских страстотерпаца Романових са свештенством, монаштвом и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију у манастиру Рустово у Паштровићима изнад острва Свети Стефан. „Данас прослављамо цара Николаја и царицу Александру, Алексеја престолонаследника, Олгу, Марију, Анастасију и Татјану. Откривени су само остаци од њих, али они су засијали Божјом силом и свјетлошћу у Божјем царству небеском и представљају примјер жртвене љубави за свој велики росијски народ, али за сво човјечанство“, истакао је Високопреосвећени. Ријетки су у историји човјечанства цар и царица који су се одрекли земаљске власти, као што се одрекао круне цар Николај јер није хтио да ниједна кап крви буде проливена због њега и његове власти у Русији. „Али зато су га безбожници ондашњи, као што то раде данашњи безбожници, жртвовали мислећи да ће тиме избрисати сјећање на њега и на његову жртву. Међутим, њихови трагови, као и трагови свих злочинаца и до њега и послије њега, до данас, смрде нечовјештвом, богоубиством и човјекоубиством а њихов траг остаје све свјетлији, чудеснији и примјер њихове жртве остаје примјер за свеукупно човјечанство. Њихова жртва која је Христолика као што је Христос себе жртвовао за живот свијета тако су се цар Николај и царица Александра и деца њихова жртвовали за живот и спасење велике православне Русије и свих земаљских народа, на првом мјесту свих словенских народа“, нагласио је Митрополит. Подсјетио је да је зато у Рустову прије десетак година и подигнута црква посвећена Светим царским мученицима, као и памјатник код манастира Дајбабе гдје су у камену исклесани њихови свети ликови. „Цар Николај у Црну Гору је долазио и док је био жив. Благодарећи њему је подигнута црква Светога Василија Острошкога у Никшићу и онај царски мост који везује Никшић – стару Ерцеговину са Црном Гором. Благодарећи њему 1910. када је крунисан краљ Никола Први Петровић је положен камен-темељац цркви Свете Тројице између Владиног дома и Биљарде. Тај камен темељац се чува у Митрополији као и пројекат да се храм сагради изнад Цетињског манастира по благослову ондашњег Митрополита црногорско-приморског Гаврила, потоњег Патријарха српског. Он је сасијекао горе ону камену стијену и ту припремио да се гради храм Божије љубави, храм Свете Тројице.“ Наглашавајући да је и од ове садашње власти, предсједника државе, предсједника Владе Црне Горе, тражио и тражи и даље да испунимо то завјештање краља Николе Првог јер на камену пише Овај храм се подиже за вријеме краља Николе Петровића подиже га августа мјесеца 1910. године цар Николај Романов, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да ће тај камен темељац бити уграђен у храм Свете Тројице изнад Цетињског манастира и да ће се у њему, ако Бог да, смјестити три велике светиње које су такође преко царске породице Романов стигле до нас. Говорећи како је те светиње (Рука Св. Јована Крститеља, честица Часног Крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе) Марија Фјодоровна поклонила краљу Александру Карађорђевићу, великом добротвору који је примио стотине хиљада најугледнијих Руса тога времена и преко 30 епископа Руске заграничне цркве на челу са Антонијем Храповицким Митрополитом кијевским – кандидатом за московског Патријарха 1918. прогнаних од бољшевика, Митрополит је казао да је и краљ Александар мученички пострадао. „Убијен је у Француској. Прва жртва нацифашизма европског и тоталитаризма а у исто вријеме и он је жртва бољшевичка, јер су замјерили што је примио велики број прогнаних Руса. То је била његова кривица као и то што је обједињавао Балкан и саградио Југославију која се распала на пет-шест колонија евро-америчких“, казао је владика и осврнуо се на и мученичку смрт Драже Михајловића који је, како је истакао, такође на данашњи дан пострадао од исте те безбожне идеологије и који је иако га и данас нападају, добио орден и од Трумана и од Шарла де Гола. „Све су то жртве које су се жртвовале за добро човјечанства, за будућност и сваки напредак на челу са Царским страстотерпацима Николајем и Александром и њиховом дјецом као јагањци закланом за Христа чија се крв помјешала са крвљу Голготског мученика – Јагњета Божјег закланог за живот свијета“, закључио је Митрополит Амфилохије. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је стаду Христовом прибројао малог Давида и вјенчао његове родитеље Марка и Јовану Жану Милачић. Након што је освештан је и пререзан славски колач у част Светих Царских страстотерпаца Романових, сабор у славу Бога и част Царских мученика је настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Митрополит Амфилохије: Свједоци Христови сви који се крсте у Његово име!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Подсјетивши на ријеч Господњу „Нијесам дошао да ми служе, него да служим и да живот свој полажем за ближње своје“, поруку Св. апостола Павла „Обуците се у Христа“ и пјесму која се пјева приликом крштења „Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли“, Високопреосвећени је казао да је облачење у Христа управо облачење у тај Његов начин односа према Оцу Своме небескоме и према људима. Према Оцу послушан до смрти на крсту, као јединородни Сине Његов, а према људима- приноси и жртвује Себе за живот свакога појединачно и за живот читавог свијета. – То је Његов начин постојања. Ради тога је дошао на земљу а то је онда и начин постојања оних који су Његови, који су хришћани који узимају на себе крст Његов „Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном“. То је хришћанско звање и начин живљења, понашања и мишљења – навео је митрополит истичући да је хришћанин биће христолико и боголико. Митрополит подсјећа да је хришћанин боголико биће по својој природи јер је створен по лику и подобију Божијем а христолико зато што се крштава у име Христово, што прима на себе Крст Христов, крштава се у име Оца и Сина и Духа Светога и тиме уствари прима у себе велику и свету тајну Бога као вјечне и непролазне љубави. И примајући крштењем Бога љубави, као мјерило свога живота, човјек постаје биће призвано да буде свједок те и такве божанске, Христове љубави према свима и према свакоме. – Љубави која не тражи своје, која се само жртвује, која се дарује ближњима својим на начин на који је Христос себе даровао свијету. Живећи и дишући таквом љубављу, хришћанин се управо облачи у Христа. Прима Христа као мјеру свога живота, мишљење и осјећања, свога понашања и живљења овдје на земљи, кроз које онда задобија оно вјечно и непролазно Царство Божије – истакао је митрополит Амфилохије. Наглашавајући да је звање првих ученика Христових било да буду свједоци Његови до краја земље, Архиепископ цетињски је казао да су на то призвани и сви Његови ученици до нашег времена и до краја свијета и вијека, сви они који су се крстили у име Господње, који су се обукли у Њега. – Дакле то је знање и звање сваког истинског хришћанина. А, монах шта је друго него хришћанин који призива на себе име Божије и који се предаје Христу Богу на дар свим срцем својим, свим бићем који самога себе и једни друге, и сав живот свој предаје Христу Богу на дар – закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и додао да се предајемо на дар Ономе који није дошао да му служе него да служи, да живот свој полаже за ближње своје, да би и ми на Његов начин живјели, ходили по овој земљи и за Њим – јединим истинским путем, истином и животом. Након резања славског колача Митрополит је честитао имендан мати Јовани и казао да није лако носити ни једно име, јер је у сваком имену садржан људски живот и његов смисао. – Најтеже је носити име Светога Јована Крститеља који је живот свој жртвовао за Онога чиј је био Претеча, за правду и истину Божју, и за ближње своје. Тако да они која носи његово име су призвани да носе и живот какав је имао Свети Јована Крститељ Претеча, да се жртвују свим својим бићем, да сами себе и једни друге предају Христу Богу на дар – казао је митрополит Амфилохије и пожелио да тако буде и са нашом мати Јованом. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска -
– Начин Христовог живота овдје на земљи, треба да буде наш начин живота, јер ако је Господ онај који је дошао не да Му служе, него да служи и да живот свој полаже за ближње своје, онда и они који су Његови, не живе овдје на земљи да им служе, него да и они служе и да живот свој полажу за ближње своје, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас (6. јула) у архипастирском слову у манастиру Дуга Морачка код Подгорице гдје је са свештенством и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију. Подсјетивши на ријеч Господњу „Нијесам дошао да ми служе, него да служим и да живот свој полажем за ближње своје“, поруку Св. апостола Павла „Обуците се у Христа“ и пјесму која се пјева приликом крштења „Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли“, Високопреосвећени је казао да је облачење у Христа управо облачење у тај Његов начин односа према Оцу Своме небескоме и према људима. Према Оцу послушан до смрти на крсту, као јединородни Сине Његов, а према људима- приноси и жртвује Себе за живот свакога појединачно и за живот читавог свијета. – То је Његов начин постојања. Ради тога је дошао на земљу а то је онда и начин постојања оних који су Његови, који су хришћани који узимају на себе крст Његов „Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном“. То је хришћанско звање и начин живљења, понашања и мишљења – навео је митрополит истичући да је хришћанин биће христолико и боголико. Митрополит подсјећа да је хришћанин боголико биће по својој природи јер је створен по лику и подобију Божијем а христолико зато што се крштава у име Христово, што прима на себе Крст Христов, крштава се у име Оца и Сина и Духа Светога и тиме уствари прима у себе велику и свету тајну Бога као вјечне и непролазне љубави. И примајући крштењем Бога љубави, као мјерило свога живота, човјек постаје биће призвано да буде свједок те и такве божанске, Христове љубави према свима и према свакоме. – Љубави која не тражи своје, која се само жртвује, која се дарује ближњима својим на начин на који је Христос себе даровао свијету. Живећи и дишући таквом љубављу, хришћанин се управо облачи у Христа. Прима Христа као мјеру свога живота, мишљење и осјећања, свога понашања и живљења овдје на земљи, кроз које онда задобија оно вјечно и непролазно Царство Божије – истакао је митрополит Амфилохије. Наглашавајући да је звање првих ученика Христових било да буду свједоци Његови до краја земље, Архиепископ цетињски је казао да су на то призвани и сви Његови ученици до нашег времена и до краја свијета и вијека, сви они који су се крстили у име Господње, који су се обукли у Њега. – Дакле то је знање и звање сваког истинског хришћанина. А, монах шта је друго него хришћанин који призива на себе име Божије и који се предаје Христу Богу на дар свим срцем својим, свим бићем који самога себе и једни друге, и сав живот свој предаје Христу Богу на дар – закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и додао да се предајемо на дар Ономе који није дошао да му служе него да служи, да живот свој полаже за ближње своје, да би и ми на Његов начин живјели, ходили по овој земљи и за Њим – јединим истинским путем, истином и животом. Након резања славског колача Митрополит је честитао имендан мати Јовани и казао да није лако носити ни једно име, јер је у сваком имену садржан људски живот и његов смисао. – Најтеже је носити име Светога Јована Крститеља који је живот свој жртвовао за Онога чиј је био Претеча, за правду и истину Божју, и за ближње своје. Тако да они која носи његово име су призвани да носе и живот какав је имао Свети Јована Крститељ Претеча, да се жртвују свим својим бићем, да сами себе и једни друге предају Христу Богу на дар – казао је митрополит Амфилохије и пожелио да тако буде и са нашом мати Јованом. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Митрополит Калушки и Боровски Климент: Верујемо ли сви у истог Бога?
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Сагласан сам са чињеницом да сви живимо у свету где су људи разних религиозних убеђења свакодневно у контакту, заједно раде или се једноставно возе истим аутобусом, живе у истом улазу, похађају исту школу. Верску традицију другог човека треба поштовати, али никако не смемо бити топлохладни према својој вери. Хајде да поразмислимо о томе да ли све религије говоре о једном Богу? Не, само монотеистичке. Ако за пример узмему скандинавску митологију или грчко-римску, приметићемо да тамо постоји прилично сложен пантеон богова. Ту нема ни говора о «једном богу». А ако говоримо о монотеистичким религијама – јудаизму, исламу и хришћанству, појављује се велико искушење да кажемо да верујемо у једног истог Бога, само Му се молимо и клањамо на различите начине, али да сва та овоземаљска разграничења немају значаја на небу. И заиста, сваки ће се хришћанин, и сваки муслиман, и сваки јудеј сагласити са тврдњом да је Бог и Творац света – један. Друго је питање како Га ми себи представљамо? А све те три религије представљају Бога сасвим другачије. Узмимо као пример да причамо о неком човеку. Нека то буде генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес. Неко каже: «То је седамдесетогодишњи мушкарац, седе косе, средњег раста и гојазан». Други међутим тврди: «Ради се о витком, високом, четрдесетогодишњаку». Да ли ми говоримо о истом човеку? Да. Али први човек га описује на један начин, а други потпуно различито. Логика налаже да је један од њих у праву, а други у криву. Али лако је доћи до истине када говоримо о човеку. Укуцај његово име у интернет претраживач и добићеш све податке о њему. Када говоримо о својствима Бога то је теже проверити. Ми ћемо другачије говорити о Богу од муслимана и јудеја. И то није неважно размимоилажење у мишљењу, питање је следеће: да ли ћемо препознати Бога, када се нађемо лице у лице са Њим, или не? Можемо навести овакав пример: решили смо да подигнемо одређени објекат и саветујемо се са грађевинцима. Неко из њих тврди да опека марке 75, такве и такве дебљине, не одговара изградњи високог здања, а други пак каже да је опека такве марке десет пута издржљивија и да сасвим одговара потребама датог пројекта. Ко је у праву, а ко не? Ако будемо градили објекат полазећи од нетачних ставова о својствима потребног грађевинског материјала: опеке, бетона, металне конструкције и тако даље, зграда ће се срушити и ми ћемо настрадати. Уколико сачинимо правилан прорачун, здање ће се чврсто држати. Много је озбиљније питање када говоримо о Господу, јер смо позвани да подражавамо Њему и Његовим одликама. С тим се слажу и муслимани, и јудеји. Али ако ми различито представљамо те одлике, тежићемо различитим циљевима. Муслимани и јудеји доживљавају Бога на различит начин. Чак и католици и протестанти другачије говоре о Богу од православаца. Разлози за прекид евхаристијског општења са католицима, као и са свим другим јеретицима с којима је својевремено Црква прекинула односе, своде се на то да је Црква оличена у Светим оцима и Васељенским саборима сматрала да су лажни погледи на Бога недопустиви, јер ће неминовно довести до катастрофе у сфери духовног живота и постати препрека на путу спасења. Неко би рекао, шта то има везе? Живи како ти савест налаже, моли се Богу како умеш. Али ствар је у томе да ако човек просто покушава да направи прве кораке према Богу: да живи по савести, да не шкоди ближњима, ако почиње да се учи молитви и тако даље, онда ће судећи по свим тим карактеристикама православци личити и на католике, и на протестанте. Ипак, што се озбиљније односимо према духовном животу, што дубље проничемо у практику аскезе, у догмате вере, то ће се разлике међу нама увећавати. Условно говорећи, они православци који тек понекад свраћају у цркву, који се не моле код куће, не придржавају се поста и причешћују се можда једном годишње, практично се не разликују од католика који исто тако поступају. Али, на пример, православни монах аскета и монах аскета католик се већ много више разликују – и у својим поступцима, подвизима, односом према Богу. А католички и православни свеци се кардинално разликују једни од других. Ако погледамо чему позива Фрања Асишки, а чему Преподобни Серафим Саровски, схватићемо да се ти позиви уопште не поклапају. Фрања Асишки је покушао да се уподоби Христу у спољашњем смислу. На пример, он је, као и Христос, покушао да ништа не једе четрдесет дана, али је желевши да демонстрира скрушеност, појео пола просфоре. Он је жудео за тиме да претрпи све муке као и Христос. Одрекао се богатства – постоји чак и фреска «Женидба Фрање и Бедноће», једне жгољаве и веома непривлачне даме. Али суштина није у одсуству или присуству богатства – спасава се само кроз сједињење са Христом. А да би се човек сјединио са Христом, неопходно је да се Њему уподоби. И ту видимо велику разлику између Серафима Саровског и Фрање Асишког. Сетимо се најпознатијег подвига Преподобног Серафима, када је он хиљаду дана и ноћи стајао на камену и молио се: «Боже, милостив буди мени грешноме». Он је видео своју греховност, да не одговара идеалу који нам је задао Христос. И појмивши тај свој пад, он се молио само за милост Божију. С друге стране, Фрања је тврдио да нема ниједног греха који није искупио исповешћу и покајањем. У животопису Фрање Асишког наведено је да га је Христос после смрти сусрео и одвео Богу Оцу, а Отац се на тренутак збунио и није могао да разазна ко је од њих двојице син по природи, а ко по благодати. Преподобни Серафим се не би усудио да каже да нема ниједан грех, када је хиљаду дана и ноћи молио Господа да му опрости грехе. Морамо разумети на шта треба да се угледамо у овом животу. Избор Фрање Асишког, или Томе Кемпинског, или Игнација Лојоле и њихов начин подражавања Христу су неприхватљиви за православног подвижника. То се тиче разлике између католичанства и православља. Протестантизам већ у много већој мери одступа од православног поимања Бога, а ислам и јудаизам су јако далеко од њега. Стога је немогуће говорити о једном истом Богу у разним религијама. Да, Бог је један. Ако кажемо муслиманима: «Молимо се Богу који је створио овај свет», они ће бити сагласни са нама. Ако кажемо да је то Бог Аврама, Исака, Јакова, они ће нас разумети. Али када дођемо до конкретних својстава или карактеристика Бога, ту ћемо се већ разићи са муслиманима. Њихов опис Алаха потпуно се разликује од нашег описа Бога. И ту већ никако не можемо са њима говорити о Јединственом Богу. То ће бити иста ситуација као са генералним секретаром УН-а. Једни ће га себи представљати као пуначког старца, средњег раста, а други ће га доживети у складу са својим описом. И ако им се укаже прилика да се сретну са тим човеком, ко ће га из те двојице препознати? Тако ћемо и ми препознати Бога, ако будемо имали правилну представу о Њему, јер смо управо Њему стремили цео свој живот и Њему обратили сву нашу љубав, па и макар смо на том путу доживљавали и падове. Извор: Православие.ру-
- 1
-
-
- митрополит
- калушки
- (и још 6 )
-
Давно је постало помодно мишљење, а данас наставља да се шири, да све религије говоре о једном истом Богу. Једном приликом сам чуо како нека проста жена расуђује о својим новим суседима из муслиманског Дагестана: «Они су такође верници, такође се моле, истини за вољу, на свој начин, не попут нас. Али шта има везе, Бог је свеједно исти – и код нас и код њих». Сагласан сам са чињеницом да сви живимо у свету где су људи разних религиозних убеђења свакодневно у контакту, заједно раде или се једноставно возе истим аутобусом, живе у истом улазу, похађају исту школу. Верску традицију другог човека треба поштовати, али никако не смемо бити топлохладни према својој вери. Хајде да поразмислимо о томе да ли све религије говоре о једном Богу? Не, само монотеистичке. Ако за пример узмему скандинавску митологију или грчко-римску, приметићемо да тамо постоји прилично сложен пантеон богова. Ту нема ни говора о «једном богу». А ако говоримо о монотеистичким религијама – јудаизму, исламу и хришћанству, појављује се велико искушење да кажемо да верујемо у једног истог Бога, само Му се молимо и клањамо на различите начине, али да сва та овоземаљска разграничења немају значаја на небу. И заиста, сваки ће се хришћанин, и сваки муслиман, и сваки јудеј сагласити са тврдњом да је Бог и Творац света – један. Друго је питање како Га ми себи представљамо? А све те три религије представљају Бога сасвим другачије. Узмимо као пример да причамо о неком човеку. Нека то буде генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес. Неко каже: «То је седамдесетогодишњи мушкарац, седе косе, средњег раста и гојазан». Други међутим тврди: «Ради се о витком, високом, четрдесетогодишњаку». Да ли ми говоримо о истом човеку? Да. Али први човек га описује на један начин, а други потпуно различито. Логика налаже да је један од њих у праву, а други у криву. Али лако је доћи до истине када говоримо о човеку. Укуцај његово име у интернет претраживач и добићеш све податке о њему. Када говоримо о својствима Бога то је теже проверити. Ми ћемо другачије говорити о Богу од муслимана и јудеја. И то није неважно размимоилажење у мишљењу, питање је следеће: да ли ћемо препознати Бога, када се нађемо лице у лице са Њим, или не? Можемо навести овакав пример: решили смо да подигнемо одређени објекат и саветујемо се са грађевинцима. Неко из њих тврди да опека марке 75, такве и такве дебљине, не одговара изградњи високог здања, а други пак каже да је опека такве марке десет пута издржљивија и да сасвим одговара потребама датог пројекта. Ко је у праву, а ко не? Ако будемо градили објекат полазећи од нетачних ставова о својствима потребног грађевинског материјала: опеке, бетона, металне конструкције и тако даље, зграда ће се срушити и ми ћемо настрадати. Уколико сачинимо правилан прорачун, здање ће се чврсто држати. Много је озбиљније питање када говоримо о Господу, јер смо позвани да подражавамо Њему и Његовим одликама. С тим се слажу и муслимани, и јудеји. Али ако ми различито представљамо те одлике, тежићемо различитим циљевима. Муслимани и јудеји доживљавају Бога на различит начин. Чак и католици и протестанти другачије говоре о Богу од православаца. Разлози за прекид евхаристијског општења са католицима, као и са свим другим јеретицима с којима је својевремено Црква прекинула односе, своде се на то да је Црква оличена у Светим оцима и Васељенским саборима сматрала да су лажни погледи на Бога недопустиви, јер ће неминовно довести до катастрофе у сфери духовног живота и постати препрека на путу спасења. Неко би рекао, шта то има везе? Живи како ти савест налаже, моли се Богу како умеш. Али ствар је у томе да ако човек просто покушава да направи прве кораке према Богу: да живи по савести, да не шкоди ближњима, ако почиње да се учи молитви и тако даље, онда ће судећи по свим тим карактеристикама православци личити и на католике, и на протестанте. Ипак, што се озбиљније односимо према духовном животу, што дубље проничемо у практику аскезе, у догмате вере, то ће се разлике међу нама увећавати. Условно говорећи, они православци који тек понекад свраћају у цркву, који се не моле код куће, не придржавају се поста и причешћују се можда једном годишње, практично се не разликују од католика који исто тако поступају. Али, на пример, православни монах аскета и монах аскета католик се већ много више разликују – и у својим поступцима, подвизима, односом према Богу. А католички и православни свеци се кардинално разликују једни од других. Ако погледамо чему позива Фрања Асишки, а чему Преподобни Серафим Саровски, схватићемо да се ти позиви уопште не поклапају. Фрања Асишки је покушао да се уподоби Христу у спољашњем смислу. На пример, он је, као и Христос, покушао да ништа не једе четрдесет дана, али је желевши да демонстрира скрушеност, појео пола просфоре. Он је жудео за тиме да претрпи све муке као и Христос. Одрекао се богатства – постоји чак и фреска «Женидба Фрање и Бедноће», једне жгољаве и веома непривлачне даме. Али суштина није у одсуству или присуству богатства – спасава се само кроз сједињење са Христом. А да би се човек сјединио са Христом, неопходно је да се Њему уподоби. И ту видимо велику разлику између Серафима Саровског и Фрање Асишког. Сетимо се најпознатијег подвига Преподобног Серафима, када је он хиљаду дана и ноћи стајао на камену и молио се: «Боже, милостив буди мени грешноме». Он је видео своју греховност, да не одговара идеалу који нам је задао Христос. И појмивши тај свој пад, он се молио само за милост Божију. С друге стране, Фрања је тврдио да нема ниједног греха који није искупио исповешћу и покајањем. У животопису Фрање Асишког наведено је да га је Христос после смрти сусрео и одвео Богу Оцу, а Отац се на тренутак збунио и није могао да разазна ко је од њих двојице син по природи, а ко по благодати. Преподобни Серафим се не би усудио да каже да нема ниједан грех, када је хиљаду дана и ноћи молио Господа да му опрости грехе. Морамо разумети на шта треба да се угледамо у овом животу. Избор Фрање Асишког, или Томе Кемпинског, или Игнација Лојоле и њихов начин подражавања Христу су неприхватљиви за православног подвижника. То се тиче разлике између католичанства и православља. Протестантизам већ у много већој мери одступа од православног поимања Бога, а ислам и јудаизам су јако далеко од њега. Стога је немогуће говорити о једном истом Богу у разним религијама. Да, Бог је један. Ако кажемо муслиманима: «Молимо се Богу који је створио овај свет», они ће бити сагласни са нама. Ако кажемо да је то Бог Аврама, Исака, Јакова, они ће нас разумети. Али када дођемо до конкретних својстава или карактеристика Бога, ту ћемо се већ разићи са муслиманима. Њихов опис Алаха потпуно се разликује од нашег описа Бога. И ту већ никако не можемо са њима говорити о Јединственом Богу. То ће бити иста ситуација као са генералним секретаром УН-а. Једни ће га себи представљати као пуначког старца, средњег раста, а други ће га доживети у складу са својим описом. И ако им се укаже прилика да се сретну са тим човеком, ко ће га из те двојице препознати? Тако ћемо и ми препознати Бога, ако будемо имали правилну представу о Њему, јер смо управо Њему стремили цео свој живот и Њему обратили сву нашу љубав, па и макар смо на том путу доживљавали и падове. Извор: Православие.ру View full Странице
-
Звучни запис емисије Која је разлика између душевних и духовних болести и како да излијечимо анксиозност и страхове, када да потражимо медицинску а када помоћ духовника? ,,Почетак мудрости је страх Господњи“ каже премудри Соломон, а отац Бранко позива да мало порадимо на том страху Господњем у својим животима. Како да човјек, који је на раскршћу, пронађе свој пут: брак или манастир? Шта је то бијело монаштво? Отац Бранко појашњава нам и појам празновјерја и каже да ту, између осталог, спада и хороскоп, гатања…разна питања ваља ли се или се не ваља и остало. ,,Какав је то човјек ако његова судбина зависи од талога кафе који се баца у смеће“-пита се отац Бранко, а ово су само нека од питања на која нам је дао одговор у овој емисији. Извор: Радио Светигора-
- 3
-
-
- протојереј
- бранко
- (и још 15 )
-
Ко су биле мироносице и има ли их у ово наше вријеме? Колико је значајно да вјерник прочита молитвено правило и каноне које он садржи пред Свето причешће? ,,Сви ми православи вјерници треба да знамо напамет макар онај дивни Давидив 50.псалам“- каже отац Бранко. Колико значи паљење свијећа за живе? Звучни запис емисије Која је разлика између душевних и духовних болести и како да излијечимо анксиозност и страхове, када да потражимо медицинску а када помоћ духовника? ,,Почетак мудрости је страх Господњи“ каже премудри Соломон, а отац Бранко позива да мало порадимо на том страху Господњем у својим животима. Како да човјек, који је на раскршћу, пронађе свој пут: брак или манастир? Шта је то бијело монаштво? Отац Бранко појашњава нам и појам празновјерја и каже да ту, између осталог, спада и хороскоп, гатања…разна питања ваља ли се или се не ваља и остало. ,,Какав је то човјек ако његова судбина зависи од талога кафе који се баца у смеће“-пита се отац Бранко, а ово су само нека од питања на која нам је дао одговор у овој емисији. Извор: Радио Светигора View full Странице
-
Митрополит Амфилохије: Да се сви Подгоричани врате Христу Господу! (звучни запис)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У току Литургије он је миропомазао новокрштеног слугу Божјег Огњена. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да сјеме апостолске науке посијано на овоме мјесту наставља да се сије у Подгорици и у наше вријеме. „И кроз њега да васкрсава све што је свето и честито овдје било кроз вјекове, кроз хиљаду и седамстотина година. Да васкрсава и овај свети храм овом молитвом и овом заједницом, као и други храмовови овдје, чији остаци још постоје, да би кроз њих и преко њих и ми постали жива заједница и били са свима онима који су се сабирали у име Господње, у име Христово кроз вјекове“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски се помолио да се сви Подгоричани врате Христу Господу. „Да темеље свој живот на ономе што је вјечно и што је непролазно“, рекао је он. Он се у том контексту осврнуо и на данашње предсједничке изборе и позвао вјерне да сви гласају за оно што је вјечно и што је непролазно. „Па и они који данас гласају нека гласају за оно што је вјечно, што не пролази, што остаје и што опстаје. И за оне који су свједоци и носиоци тога вјечнога људскога достојанства, вјечне и неразориве заједнице, а не онога што данас јесте а сјутра није“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Светог причешћа Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Тајновидца Ловћенског одликовао супружнике Рада и Весну Рајковиће, родитеље седморо дјеце „зато што су испунили Божју заповијест: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом“. Уз одликовање Митрополит Амфилохије им је уручио и новчани дар Митрополије црногорско-приморске у износу од седам стотина евра, по стотину за свако дијете. Он се помолио Богу да у Црној Гори буде више оваквих мајки. Рекао да би боље било да црногорска власт не даје народне паре НАТО пакту, него мајкама. „Видите шта НАТО ради. Ево сад бомбардује и сиријски народ. Боље би, дакле било да те паре што их је народ сабрао дају мајкама. То су они давали мајкама, па су им то сад одузели. Није то благословено ни за њих ни за Црну Гору“, поручио је Митрополит Амфилохије Потом је благосиљан славски колач и приређена богата славска трпеза хришћанске љубави, а дјеца полазници подгоричких школа вјеронауке приредила су празнични програм. По благослову Митрополита Амфилохија на овом мјесту ће се од наредне Томине недјеље сваке године одржавати дјечји сабор. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 7 )
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Томину недјељу са свештенством Свету службу Божију на остацима ранохришћанске светиње на древној Дукљи код Подгорице. Звучни запис предавања У току Литургије он је миропомазао новокрштеног слугу Божјег Огњена. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да сјеме апостолске науке посијано на овоме мјесту наставља да се сије у Подгорици и у наше вријеме. „И кроз њега да васкрсава све што је свето и честито овдје било кроз вјекове, кроз хиљаду и седамстотина година. Да васкрсава и овај свети храм овом молитвом и овом заједницом, као и други храмовови овдје, чији остаци још постоје, да би кроз њих и преко њих и ми постали жива заједница и били са свима онима који су се сабирали у име Господње, у име Христово кроз вјекове“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски се помолио да се сви Подгоричани врате Христу Господу. „Да темеље свој живот на ономе што је вјечно и што је непролазно“, рекао је он. Он се у том контексту осврнуо и на данашње предсједничке изборе и позвао вјерне да сви гласају за оно што је вјечно и што је непролазно. „Па и они који данас гласају нека гласају за оно што је вјечно, што не пролази, што остаје и што опстаје. И за оне који су свједоци и носиоци тога вјечнога људскога достојанства, вјечне и неразориве заједнице, а не онога што данас јесте а сјутра није“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Светог причешћа Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Тајновидца Ловћенског одликовао супружнике Рада и Весну Рајковиће, родитеље седморо дјеце „зато што су испунили Божју заповијест: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом“. Уз одликовање Митрополит Амфилохије им је уручио и новчани дар Митрополије црногорско-приморске у износу од седам стотина евра, по стотину за свако дијете. Он се помолио Богу да у Црној Гори буде више оваквих мајки. Рекао да би боље било да црногорска власт не даје народне паре НАТО пакту, него мајкама. „Видите шта НАТО ради. Ево сад бомбардује и сиријски народ. Боље би, дакле било да те паре што их је народ сабрао дају мајкама. То су они давали мајкама, па су им то сад одузели. Није то благословено ни за њих ни за Црну Гору“, поручио је Митрополит Амфилохије Потом је благосиљан славски колач и приређена богата славска трпеза хришћанске љубави, а дјеца полазници подгоричких школа вјеронауке приредила су празнични програм. По благослову Митрополита Амфилохија на овом мјесту ће се од наредне Томине недјеље сваке године одржавати дјечји сабор. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је подсјетио да увијек кад некога пратимо из овог пролазног живота у непролазни ми пјевамо вјечнаја памјат. „То радимо кад обављамо парастосе, приносе својих молитава и дарова Богу за покој његове душе. Ми обично записујемо овдје читуље и посмртнице. Али то наше, земаљско памћење, оно је као и ми – од данас до сјутра“, рекао је он. Он је рекао да је вјечна памјат само Божја памјат. „Једина књига која је вјечна књига у коју се записује човјек, и његова дјела јесте Божја књига, књига Јагњетова, како каже у Откривењу Јовановом, књига Јагњета закланог за живот свијета, Христова књига. То је Његово памћење, Њега који је гроб претворио у живоносни гроб“, рекао је Владика. Митрополит црногорско-приморски је казао да су кроз Његово васкрсење сви гробови добили квасац вјечнога живота. „И сви који овдје умиру, а посебно они који умиру у страху Божјем, у љубави према Богу, у вјери у вјечни живот свој, они остају записани у књизи вјечнога Божјега живота и у вјечном Божјем памћењу“, казао је он. Додао је да се тим и таквим памћењем данас сјећамо Ђурађа Радовића. „И не само њега, него свих наших предака упокојених од памтивијека. Овај храм је мјесто њиховог вјечног и непролазног памћења“, нагласио је Митрополит Амфилохије. „Нека Господ тако запише у књигу Јагњета живота и свога вјечнога памћења и нашега Ђурађа коме данас служимо годишњи помен“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних служен је помен, прво у цркви, а потом на гробу Ђурађа Радовића, на сеоском гробљу Биљеге. Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 11 )
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију са годишњим поменом Ђурађу Радовићу, црквеном добротвору и задужбинару у цркви Светог Пантелејмона и Светог Климента Охридског у Барама Радовића у Доњој Морачи. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је подсјетио да увијек кад некога пратимо из овог пролазног живота у непролазни ми пјевамо вјечнаја памјат. „То радимо кад обављамо парастосе, приносе својих молитава и дарова Богу за покој његове душе. Ми обично записујемо овдје читуље и посмртнице. Али то наше, земаљско памћење, оно је као и ми – од данас до сјутра“, рекао је он. Он је рекао да је вјечна памјат само Божја памјат. „Једина књига која је вјечна књига у коју се записује човјек, и његова дјела јесте Божја књига, књига Јагњетова, како каже у Откривењу Јовановом, књига Јагњета закланог за живот свијета, Христова књига. То је Његово памћење, Њега који је гроб претворио у живоносни гроб“, рекао је Владика. Митрополит црногорско-приморски је казао да су кроз Његово васкрсење сви гробови добили квасац вјечнога живота. „И сви који овдје умиру, а посебно они који умиру у страху Божјем, у љубави према Богу, у вјери у вјечни живот свој, они остају записани у књизи вјечнога Божјега живота и у вјечном Божјем памћењу“, казао је он. Додао је да се тим и таквим памћењем данас сјећамо Ђурађа Радовића. „И не само њега, него свих наших предака упокојених од памтивијека. Овај храм је мјесто њиховог вјечног и непролазног памћења“, нагласио је Митрополит Амфилохије. „Нека Господ тако запише у књигу Јагњета живота и свога вјечнога памћења и нашега Ђурађа коме данас служимо годишњи помен“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних служен је помен, прво у цркви, а потом на гробу Ђурађа Радовића, на сеоском гробљу Биљеге. Извор: Радио Светигора View full Странице
-
Архиеписклоп цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 31. јануара, на празник Светог Атанасија Великог са свештенством Свету службу Божију у цркви посвећеној овом угоднику Божијем на Обору Црнојевића. У току Литургије свето крштење је примио мали Јаков Ћеранић. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да је у прослављању Оца нашега који је на небесима садржан смисао нашега хришћанскога живота. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора View full Странице
-
Протосинђел Сергије: Свети Јован Крститељ и сви свети Божији су дар свима нама! (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- 1
-
-
- протосинђел
- сергије:
- (и још 9 )
-
– Нема никакве сумње да је Свети Јован Крститељ Богом послан и као Пророк и као Претеча и Крститељ и да је на њему нарочита благодат Божија била којом је он чинио све што је чинио Богом вођен и руковођен. Свети Јован Крститељ и сви свети Божији су дар свима нама, а без њих не бисмо ни ми могли јасно познати и ићи путем спасења као што можему имајући свете Божији међу којима је и највећи од жене рођен Свети Јован Крститељ – казао је о. Сергије. Цијело Јеванђеље и све оно што је потребно човјеку за спасење, казао је о. Сергије, садржало се у реченици Светог Јована ”Покајте се, јер се приближило Царство Небеско”. – Божанска ријеч у устима светог Божијег угодника заиста дјелује као сјекира која одсијеца коријене гријеха сваког човјека који је отвореног срца, здравог разума, чисте вјере кренуо да се спасава и себе остварује на Јеванђељу, на Господу, на живој стијени која је Христос да сагради вјечни живот свој – казао је он и подсјетио на ријечи Светог Јована Крститеља током Крштења Господњег на Јордану ”Гле јагње Божије које узима на себе гријехе свијета”. О. Сергије је подјсетио да наш народ има велики благослов да се управо на цетињу данас налази Десница Светог Јована Крститеља, која је једно вријеме била и у острошкој светињи. View full Странице
-
Хашки трибунал је завршио свој рад доносећи пресуде генералу Ратку Младићу и шесторици високих функционера бивше Хрватске Републике Херцег Босне у размаку од само недељу дана. Обе пресуде су изазвале хаос и подељена мишљења у медијима а пре свега у региону и у Босни и Херцеговини. Пресуда хрватским генералима их Херцег-Босне изазвала је очекивано незадовољство у хрватској јавности јер је ово прва пресуда Хрватима али и Хрватској за агресију на Бих. Исто тако није добро дочекана ни у српској јавности због тога што за скоро иста дела нису донете пресуде за злочине почињене над српским цивилима у Републици Српској Крајини за време операције Олуја и у Босни и Херцеговини током неколико операција Хрватске војске и хрватског вијећа обране током лета и јесени 1995. године. У Босни су по Хашком трибуналу Срби чинили злочине над свима, Хрвати само над муслиманима Бошњацима а Бошњаци нису уопште чинили злочине. Међутим, кад се упореде реаговања бошњачких лидера, почевши од Бакира Изетбеговића, изгледа да ни њима није много стало до жртава које су побили њихови савезници Хрвати. Стиче се утисак да ће се они лако договорити, јер Срби су по њима прави и опаки злочинци. Бошњацима, али и Хрватима је нарочито криво што Србија није доведена у никакву везу са злочином у Сребреници. Вратимо се сада на два злочина током рата у БиХ која по нама заслужују највећу пажњу. Један је масакр у Сребреници за који главни хашки тужилац Серж Брамерц каже да је геноцид без обзира о томе, како он наводи, колики је број жртава. Други је онај у Ахмићима, који представља по свему судећу, најгнуснији злочин у ратовима на подручју бивше Југославије током деведесетих. У петак, 16. априла 1993. године дошло је до сукоба између ХВО-а и Армије БиХ у насељима општине Витез, међу њима и у Ахмићима. Тог јутра возила ХВО-а блокирала су главне путеве према Ахмићима, а напад на Ахмиће је започео са три стране како би се становништво у бегу усмерило према југу где су војници ХВО-а чекали и пуцали на људе. Мале групе од око 5-10 припадника ХВО-а ишле су од куће до куће, палили их, те убијали или терали мештане. На крају, Ахмићи су тешко разорени. Убијено је 116 особа, од чега су 32 били жене а 11 деца млађа од 18 година. Две локалне џамије су уништене експлозивима. Свет су обишле слике спаљених људских лешева. Према Центру за људска права у Зеници, од 200 бошњачких кућа, спаљено је 180. Хашки трибунал пресудио је да су убиства у Ахмићима била злочин против човечности, а један од заповедника ове акције, Дарио Кордић, осуђен је на 25 година затвора. По повратку из затвора дочекан је као херој у Хрватској, али и код Хрвата у БиХ. Херцегбосанска шесторка у којој се налазио и Слободан Праљак није суђена за овај злочин. Дакле злочин у Сребреници, у ком готово није било цивилних жртава (већина жртава је пала у борбама, а око 800 до 1000 муслиманских бораца је пало у борбама две њихове колоне у „пријатељској паљби“), већ је у њему извршена незаконита и недозвољена егзекуција заробљених војника, међу којима се према досада обрађеним подацима налазила једна жена, окарактерисан је као геноцид, док је злочин у Ахмићима у којима је међу страдалима било више од трећине цивилних жртава окарактерисан као злочин против човечности. Да не кажемо да су егзекуције у Сребреници извршене на најбезболнији могући начин – пуцањем из ватреног оружја (што представља премију у сукобима на подручју бивше Југославије) док су у Ахмићима многи спаљени. Пример ова два злочина приказује колико је праведна правда у Хашком трибуналу, али још више делује поражавајуће то што ни сами Бошњаци не гаје исти пијетет према свим жртвама ронећи крокодилске сузе за поубијаним војницима из Сребренице истовремено заборављајући побијене жене и децу из Ахмића којих се не сећа скоро нико сем њихових прородица и сапатника из логора бивше Херцег-босне. Но политика објашњава све – Запад је објединио хрватске и муслиманске војске у рату против Срба те су као колатерална штета пале у заборав жртве крвавог муслиманско-католичког сукоба. Жељко Ињац http://vidovdan.org/2017/12/01/zeljko-injac-srebrenica-i-ahmici-zasto-svi-znaju-za-prvo-a-niko-ne-pamti-drugo/ -
Поред овог телефона iPhone и сви други су као играчке
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Компјутери
Nakon toliko vremena iščekivanja Samsung je danas zvanično počeo svoju smartfon sezonu predstavivši Galaxy Note 8. Foto: Youtube Screenshot U poslednjih nekoliko sedmica, bilo je mnogo procurelih informacija o Note 8 hardveru, gde su otkriveni detalji o sistemu dualnih kamera, dizajnu u stilu S8 sa Infinity ekranom bez ivica, i naravno, povratak S Pena. I dok S8 Plus ima veliki ekran od 6.2 inča, od Note 8 se očekuje da ponudi čak i veći ekran od 6.3 inča, za one koji baš žele veće i bolje. Na Galaxy Unpacked događaju, organizovanim ovim povodom, šef komunikacija Samsunga D. Dž. Koh govorio je o istoriji Note linije. Nakon toga prikazan je uvodni video o tome koliko su NOte telefoni omiljeni i kako su fanovi Samsunga ostali u z kompaniju i nakon Note 7 debakla sa baterijom. "Niko od nas neće zaboraviti šta se desilo prošle godine, znam da ja neću. Ali isto tako nikada neću zaboraviti milione lojalnih korisnika Note telefona koji su ostali sa nama", rekao je Koh. "Dozvolite da izjavim svoju najdublju zahvalnost neverovatnoj Note zajednici širom sveta", dodao je on. "Veliki telefoni su definicija budućnosti mobilne tehnologije", rekao je Koh opisivajući ekran novog telefona koji se nestrpljivo iščekuje na tržištu. Samsung je uvek govorio da je Note linije bila plodno tle za inovaciju. Foto: Youtube Screenshot Note 8 je značajan proizvod za Samsung ne samo kao vodeći proizvod za jesenju sezonu, već i zbog povratka Note brenda na tržište posle prošlogodišnjeg Note 7 debakla. Koh je objasnio za koga je Note telefon dizajniran. To su multitaskeri, kojima treba veliki telefon i koji zahtevaju vrhunske performanse. Na video bimovima pušten je klip kojim se prikazuje izgled Note 8 telefona, a na scenu je izašao predsednik marketinške divizije Samsunga Džastin Deniston da da više informacija o karakteristikama telefona. Note 8 ima isti Infinity Display koji je Samsung uveo na svojim Galaxy 8 telefonima ove godine. Pokrivaju telefon od ivice do ivice, skoro čitavu prednju površinu Note 8. Staklo od 6.3 inča, zakrivljeno sa strana, napravljeno je za S Pen. Ima isti 18.5:9 odnos stranica kao i Galaxy S8 i S8+. Samsungovi premium Note modeli uvek su bili skupi, ali će najnovija verzija Galaxy Note 8 biti najskuplji mobilni uređaj ove južnokorejske kompanije. Koštaće više od 900 američkih dolara, a na tržište stiže 15. septembra ove godine. Foto: Youtube Screenshot Samsung uvodi korisnike u mogućnosti Note 8 dualne kamere. Počinje se poređenjem sa IPhone 7, sugestirajući da će Note 8 nuditi superiornu stabilizaciju slike u odnosu na rivala iz Apple-a. Note 8 takođe ima "Dual Capture" funkciju, koja još više izražava efekte dubine, i uz koju će Note 8 korisnici moći da fokusiraju sliku u realnom vremenu. Direktorka proizvodne strategije Samsunga, Suzan De Silva, demonstrirala je mogućnosti S Pena, jednoj od glavnih karakteristika Note 8 telefona. S Pen omogućava korisnicima da zapišu i do 100 stranica beleški na telefonu, čak i kada je ekran isključen. Korisnici će moći ovim putem i da slikaju, jer će Samsung nuditi svoju aplikaciju za slikanje uz Note 8 telefone sa S Penom. Foto: Youtube Screenshot S-pen ce takođe moći da označava tekst i prevodi ga u različite jezike. Takođe, S Pen će se moći koristiti u aplikacijama za poruke, gde se mogu kreirati sličice i gifovi koji se mogu slati prijateljima. Samsung je potvrdio da će se Note 8 pojaviti u radnjama 15. septembra, a oni sa prednarudžbinama će ga dobiti "za nekoliko dana". Njima sleduju i slušalice Harmon koje odgovaraju standardnom priključku. Više detalja možete pronaći u video-snimku sa konferencije koji sledi. B92 -
Блумберг чланак о Нордеусу. https://www.bloomberg.com/amp/news/articles/2017-08-14/in-belgrade-yes-belgrade-an-unlikely-path-to-a-tech-hit
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.