Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Теофило III, предстојатељ Јерусалимске Православне Цркве, састао се 16. маја 2019. с делегацијом Империторског православног друштва у Палестини, која је приспела у Јерусалим да учествује на првом међународном семинару регионалних и страних подворја, семинару посвећеном 200-годишњици дипломатског руског присуства на Блиском истоку. У свом поздравном обраћању, чији је текст објављен на званичном сајту Јерусалимске Патријаршије, Патријарх је казао колико цени ове семинаре “у време када је наше хришћанско сведочење толико важно ради подршке хришћанском присуству у Светој Земљи и Блиском истоку. “Он је нагласио да је Јерусалимски патријарх промовише и важан међуверски дијалог“. „Јерусалимска Црква, мати свих Цркава, гарант је јединства Православне Цркве“, рекао је патријарх Теофил. „Посебно признајемо улогу коју је Руска Православна Црква одиграла кроз векове, а посебно током османског периода, у политичкој, дипломатској и финансијској подршци Јерусалимској Цркви.“ Патријарх Теофил је такође приметио да је било тешких времена која су искушавала односе између Цркава у Јерусалиму и Русији. „Морамо се учити од тих односа и радити на јачању нашег православног јединства“. “Морамо се учити из прошлости. Морамо увек говорити и деловати на начин који подржава живот и мисију Јерусалимске Патријаршије у овом региону. Ми смо Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква, и налазимо се под моралном и духовном обавезом да сведочимо да Православна Црква у Светој Земљи и на Блиском истоку почива на непоколебивој основи нашег православног јединства,“ закључио је предстојатељ Јерусалимске Цркве. Присетимо се да је на братском састанку одржаном пре неколико дана с митрополитом Онуфријем, првојерархом Украјинске Православне Цркве, патријарх јерусалимски Теофил III изразио подршку Украјинској Православној Цркви (Московске Патријаршије) и њеним верницима у Украјини. Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је на Велику суботу, 27. априла 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану, уз саслужење свештеника и ђакона и појање хора ове цркве. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/27.04.19 Patrijarh Markova crkva V subota.mp3 У надахнутој беседи после свете Литургије, Патријарх је указао да се "све што су пророци говорили испунило, а што тек да кажемо за оно што је Господ рекао а што ће се до последње јоте испунити"? "Христос је на земљу дошао да оснује Цркву своју - живу Цркву у којој борави живи Дух Свети", рекао је Свјатјејши. Страдање Христово није било по немоћи Његовој или по вољи људској, већ по вољи Божијој, да принесе тело своје као жртву за искупљење и опроштење свих грехова наших, подсетио је Патријарх Иринеј. "Није добро што заборављамо важне догађаје из нашег духовног живота" рекао је Патријарх Иринеј говорећи о мањем броју верника у светим храмовима, у овим важним и великим данима. "Нема веће трагедије наше, него да своју судбину и свој животни пут узимамо у своје руке" каже Свјатјејши и истиче да је "наша снага у Богу". Извор: Радио Слово љубве

Јеромонах Игњатије (Шестаков), сабрат московског Сретењског манастира, професор тамошње богословије и уредник српске верзије највећег руског православног сајта Православие.ру, поводом изложбе посвећене последњој царској породици Романов, боравио је у Загребу и био гост Црквене општине загребачке и Српског привредног друштва Привредник. Овај неуморни православни мисионар том приликом је за П-портал говорио о руско-српским односима, духовним проблемима савременог друштва, Косову и Метохији и, наравно, изложби фотографија „У сусрет Руском Цару“. Сретењски манастир одакле долазите је по много чему специфичан. Реците нам нешто више о њему. Специфично је најпре то што се манастир налази у самом центру града. То је један од најстаријих руских манастира, основан 1395. године. На овом месту догодио се сусрет, односно сретење иконе Пресвете Богородице Владимирске, када је Русију напао Темерланна овом месту митрополит и велики кнез срели су ову икону и она је била заштита, након молитве овој икони Темерлан је побегао из Москве. Тако је основан наш манастир, не у част Сретења господњег него сретења иконе Пресвете Богородице Владимирске. То је наша највећа светиња, и сада се чува у храму светог Николаја при Третјаковској галерији. Манастир је познат и по томе што је после револуције био центар одбране православља, у њему се чувају мошти игумана Илариона (Троицки) руског новомученика који је био заточен и који је страдао због вере, он је био и наш покровитељ. Манастир је познат још по низу мисионарских делатности. Имамо Богословију у саставу манастира, имамо један од најпосећенијих православних интернет портала и имамо једну од највећих руских православних издавачких кућа и још много других активности. Уосталом, наш манастир је јако посећен, литургију служимо сваки дан и сваки дан имамо пречеснике и исповеднике. Братство манастира чини негде око 40 монаха и највише смо посвећени том пастирском раду са народом. На неки начин личимо на неку хитну помоћ, само што код нас долазе на исповест и на причешће и народ јако воли ову светињу. Споменули сте портал Православље, осим руске и енглеске верзије, постоји и верзија на српском језику коју управо Ви уређујете. Какво је интересовање за садржаје које објављујете? И колики је значај интернета, друштвених мрежа, медија генерално за ширење православне речи? Као црква морамо на прави начин да искористимо ту могућност, живимо у информативном друштву и, иако у одређеном смислу морамо да будемо затворени, морамо и да пружимо неке основне информације, и то на неки савремен начин. То не значи да поступамо по истим законима по којима живе сви медији, али ипак морамо да изгледамо савремено и да језик којим говоримо и визуелни језик буду савремени. То је првенствено битно због омладине која просто живи на тим дигиталним стварима и ми се трудимо од самог почетка, од почетка смо више усмерени ка нецрквеном свету него црквеном, како бисмо људе увели у цркву. Пишемо доста о неким друштвеним питањима, о историји, о породици и о политици итд. А што се тиче српске верзије портала, ту се трудимо да највише представимо тзв. руску верзију православља, православни живот у Русији, битна је та размена искуства, која постоји и која је увек била обострана. Али и да просто поделимо наше искуство и да покажемо неку савремену богословску мисао и живот и историју и наше цркве и нашег народа и у неком смислу да будемо неки уједињујући фактор. Доста објављујемо вести из живота српске цркве и српског народа у читавом свету, па нас зато често више читају него неке српске медије. Сложићете се да су Срби Русе генерално одувек перципирали као своју вековну браћу и да постоји љубав и поштовање према супериорној већој православној држави. Како вам се чине ти односи данас? И изван оквира Цркве. Има још огромног потенцијала који није искоришћен ни са руске ни са српске стране. Односи су сад наравно добри, али по мом мишљењу би морали да се развијају још више зато што напросто постоји потреба и у томе је неки извор живота и за Русе и за Србе. Мислим да се узајамно обогаћујемо кад смо заједно и то наше дружење, тај наш сусрет за нас је извор живота. На неки начин се охрабрујемо и постоји још доста ствари које бисмо ми могли урадити заједно, просто народ то тражи. Српски народ то тражи и руски народ то тражи. Сад нам Господ даје неку слободу коју нисмо имали пре 50 година на пример и ми често због свог нерада не успевамо нешто да постигнемо. Постоје конкретне ствари које можемо да урадимо заједно и без икаквих великих улагања или материјалних издатака. Треба се просто мало потрудити, наћи времена и могу настати лепе ствари попут ове изложбе о Романовима. Кад смо код других конкретних ствари, Ви често обилазите Косово и Метохију. Којим поводом и каква сарадња је у питању? Дуго сам желео да тамо одем, први пут сам посетио Косово и Метохију 2004. године, а од тада сам био 7–8 пута и увек сањам да одем поново. То је и за нас посебан осећај који се не може речима објаснити. То је битна тачка у животу православног света и наше цивилизације и ми се трудимо да што више ширимо ту информацију. Нажалост, у Русији то и даље није довољно познато. Ето, на том нивоу сарађујемо, скоро нам је у гостима био и владика Теодосије, служио је код нас литургију и тако се дружимо и са монасима и са богословцима, били су код нас у посети, имали једно поклоничко путовање. Поред тога, по благослову патријарха Кирила организовали смо прикупљање помоћи за обнављање Призренске богословије и та новчана помоћ коју је сакупила руска црква била је врло значајна, негде око 400.000 евра. А можда то чак није финансијски било толико значајно колико је било озбиљно јер је у томе учествовала читава наша црква. Колико знате о животу Срба у Хрватској и о овдашњим православним светињама? Могу да се похвалим да знам доста, то ми је била специјализација кад сам студирао на Ломоносовом факултету, тада је још постојала Југославија, таман се распала. Доста знам историју Срба на територији данашње Хрватске, писао сам и доста чланака о томе. Блиске су ми те теме, али ме и боле у неком смислу. Мислим да има доста тачака које морамо да развијамо и мислим да је ова изложба неки од најбољих темеља за то. Али да будемо трезни, просто, знате има доста неких изјава иза којих ништа не стоји, треба радити неке конкретне ствари – организирати поклоничка путовања одавде у Русију, дружења, братимљења, рецимо. Трудимо се да инсистирамо што више на томе. Али смо некад превише лењи, па урадимо мало. Ви сигурно нисте, макар у односу на остале. Изложбе фотографија о Романовима радите од 2016. године. Колико градова, земаља, поставки, можете ли уопште да побројите? Отприлике – 100. Мозда и несто висе. Неко време смо све бројали, па смо престали. Наравно, првенствено смо кренули са Србијом и Црном Гором и ту смо већ дошли до 60. Али паралелно смо постављали изложбе и у БиХ, највише у Републици Српској. Једну смо већ имали у Хрватској, у манастиру Крка, када су прослављали славу Три јерарха. А паралелно смо кренули да радимо у Русији, тамо је било око 20 изложби, и по свету. Наравно, највише смо се ослањали на српску и руску дијаспору, највише заправо на српску, она је ту била много активнија. На пример, недавно смо радили изложбу у Дортмонду, у Цириху где је била постављена у српским парохијама, у Канади су је Срби такође организовали, чак су је носили у неке руске храмове и тако она тамо путује кроз читаву Канаду. Док је руска дијаспора на пример постављала изложбе по Јужној Америцци, Новом Зеланду, јужној Африци. Скоро је била у Чешкој, па у Румунији… То још једном доказује да је царска породица велика светиња коју још нисмо препознали довољно. Колико је совјетско раздобље оставило последица на православни свет? Како живи данас православље у Русији? Је л’ ослобођено тог наслеђа? Не у тој мери у којој бисмо очекивали. И сама ова изложба нам показује да људи не знају ништа, у томе је проблем. Ти можеш да будеш критичар царске породице ако знаш неке основне ствари. Али критичари углавном нису упућени. Чак и људи на неким функцијама, државни службеници, професори. Каква примитивна питања постављају, ти просто паднеш у несвест. То је можда и одлика савременог друштва где је све на брзину и све тако површно, а можда је и последица тог периода. Ко су највернији посетиоци? Показало се интересантним да су младе генерације, које можда и нису имале прилику да слушају разне предрасуде, баш оне најблагодарнији посетиоци изложби. Кад је Мојсије узео богоизабрани народ и изводио га из Египта у обећану земљу, то је трајало 40 година. Толико их је водио по пустињи, да они који су одрасли у Египту нису успели да уђу у обећану земљу. У обећану земљу су ушли само они који су се родили у пустињи, чак ни вођа који је извео народ и спасио га, и он је морао исто то да испоштује. Како је рекао Господ, нико ко је изашао из гета неће ући у земљу обећану. И сад се мењају генерације. Ове генерације трују, њих трују таквим информативним отровима који су били незамисливи за претходне генерације. С једне стране, а са друге стране ту постоји једна благодат да они просто виде то. Они мало старији често не виде. У таквој ситуацији морамо да се трудимо да макар на такав начин ту децу мало спасимо, да они виде и нешто друго, не само ту неку поп сцену него и најмоћније људе у своје време, најбогатије по власти, по површини империје, а скромне. Цар је носио само војну униформу читав свој живот. Знате како млађа деца носе хаљине старије деце, и царска породица је тако живела. Скромно. Сви су нешто радили, својим рукама, знали су занате. И то је за ову нашу омладину просто филмски доживљај. Говорили сте о кризи породице на отварању изложбе. Поред тога, који су највећи изазови православља данас? Мислим да је то највећи изазов. Ако не буде породице, неће бити ни цркве. Скоро је један свештеник, врло познат и популаран, књиге су му превођење и на српски, направио социолошки преглед наших светитеља, да открије ко су били ти људи, ко су им били родитељи. И он каже да су то били сељаци који су радили од детињства, од кад су проходали одмах су нешто радили, трпели мраз, зној, глад. Тако су расли Серафим Саровски, Силуан Атонски, Сергеј Радонески у великим, вишечланим породицама. Просто, не може се светитељ родити из неке биолошке лабораторије. И зато мислим да је највећи изазов – породица, а против ње су неморал и среброљубље. Среброљубље није грех попут убиства који ће сви препознати и осудити, а кад човек тежи да заради што више пара, сви одобравају и сматрају то нормалним. А корен свих зала је среброљубље. И Јуда је продао Христа за 30 сребреника. Како данас у овом извитопереном друштву да нађемо Бога? У јеванђељу. Будите мудри као змије и смирени као голубови. То је Христос рекао. Не треба веровати свему што пласира друштво, јер у основи тог друштва стоје потрошачке компаније које све намећу, како мораш да изгледаш, шта да једеш, како да проводиш време. Основ било које рекламе су блуд, власт и среброљубље. Већина реклама се заснива на смртним гресима, а људи то гледају, упијају и троше свој живот на то. И онда нема среће, влада депресија. Човек би морао да научи да живи скромно да би могао да буде срећан. Живимо ипак у неко време слободе и морамо да је употребимо на прави начин и да нам и царска породица буде један пример за то. Извор: Православие.ру

У години када се навршило четрдесет година од излажења првог броја Каленића, часописа Шумадијске епархије, који је објављен 1979. године, постало је могуће све бројеве читати на интернет мрежи. До сада су у електронској форми, на адреси www.eparhija-sumadijska.org.rs/kalenic/casopis били доступни бројеви који су штампани од 2007. године. Од сада су читаоцима на интернет домену kalenic.rs доступни и стари бројеви који су излазили шест пута годишње, као и данас. Свим бројевима који су постављени у pdf формату могуће је приступити са банера који се налази на службеном сајту Шумадијске епархије (http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/). У првом броју из 1979. године тадашњи Eпископ шумадијски Сава Вуковић (1977-2001), оснивач Каленића између осталог је написао: Надамо се да ће наш епархијски лист Каленић пружати свима нама духовне хране и бити од користи свима онима “који слушају реч Божју и држе је” (Лука 11, 28). Желели бисмо да наши верници, нарочито они који ређе учествују у богослужбеном животу, боље упознају своју Цркву, њено учење и њено богослужење. Надамо се да ће наши епархиоти преко овог листа боље чути глас своје Епархије, сазнати за њена настојања, њене проблеме и за све оно што се у њој догађа. Ово начело, које је благословио и Његово Преосвештенство г. Јован, данашњи Епископ шумадијски, могуће је сагледати кроз све бројеве који су доступни као интернет издање. Извор: Српска Православна Црква

Гост радија Светигора био је игуман манастира Студеница- архимандрит Тихон (Ракићевић) са којим смо разговарали о манастиру Студеници, о животу у „манастиру свих српских цркава“, о моштима светог Симеона миротичивог и њиховим чудесима. Тема разговора је такође била везана за ново, цјелокупно издање Типика светог Саве. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Крвава окупација Бачке” – наслов је књиге, аутора Тимe Димитријевића, која је представљена у уторак, 22. јануара 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Издавачка установа Епархије бачке Беседа је, заједно за Матицом српском и Српским културним центром Свети Сава, један од саиздавача овог драгоценог сведочанства о изузетно тешком и мучном времену нашег народа. Поздравивши присутне, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рекао је да задивљује то, како је под тадашњим околностима, под окупацијом, покојни Тима Димитријевић вредно сакупљао сведочанства. Аутор, Димитријевић, имао је поглед на покојног владику Иринеја Ћирића, који, са неког другог аспекта посматраног, није онакав каквог га ја видим и многи наши савременици данас. То је потпуно, у историјском контексту времена настанка ове књиге, мени разумљиво и, у том погледу, не може се имати нека замерка покојном писцу, хроничару свога времена. Сами припређивачи су запазили да је његово дело необичне композиције, да је комбинација аутогеографског дела хронике и покушаја интерпретације догађаја о којима је у књизи реч. Та интерпретација, у годинама саме окупације, неколико година после окупације, па и до времена када је рукопис био завршен, пре 1960. године, није било могућно да буде заснована на свим расположивим и релевантним изворима. Не смемо заборавити да је званична пропаганда, поред праведне и људске осуде злочина, истовремено све то злоупотребљавала и у своје идеолошке сврхе. Ја сам баш ових дана читао извештај владике Иринеја Синоду, интерни извештај, о стању у Епархији бачкој у току окупације и о својој улози и одговорности у том периоду. Када човек прочита тај извештај, не може осетити ништа друго до дивљење према човеку који је спреман да поднесе сваку жртву да би умањио жртве свога народа и својих верника, и свих који страдају. То је био једини мотив и његовог чланства у мађарском парламенту и потписивања документа против комунизма, и много штошта што му још замерају. Наравно, то све, поготову такав извештај, није могао имати покојни Тима Димитријевић у рукама, нити имати у виду. Ми смо поступили одговорно, никакве интервенције у његовом рукопису нема. Мени, као Епископу бачком и „Беседи”, као једном од издавача, не смета што је његов поглед на владику Иринеја био, рекао бих, на неки начин једностран, зато што је и то слика једног времена, и то верна слика за коју је понајмање крив Тима Димитријевић, који нас је вечерас окупио, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој додао је да овај материјал велико благо за све нас. То је велика поука и ја заиста сматрам великим догађајем и у нашој култури, али и у нашој историјској свести и самосвести, да је овај рукопис после дугих деценија, постхумно, верујем да душа аутора ипак има неко сазнање, осећање о томе и да се она вечерас радује са нама овде, она је дочекала свој дан, свој тренутак и сасвим сигурно ће извршити своју мисију међу читаоцима, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је ова књига описала један страшан период живота нашег народа. Пун контроверзи сâм тај период јесте, а пун контроверзи су и сва тумачења која су потом уследила и вероватно се задуго нећемо моћи тих контроверзи ослободити. Једини начин је да проговоримо онолико колико можемо, свако од нас, нагласио је професор Станић. О књизи „Крвава окупација Бачке” говорили су професор др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, и приређивачи: др Драго Његован и др Александар Хорват. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, а одломке из књиге читала је др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка

Јуче је у Светотројицкој Сергијевој лаври прослављен празник преподобног Сергија, игумана радоњешкога, саопштава patriarchia.ru. По завршетку Божанствене литургије приређена је братска трпеза, на чијем завршетку се сабранима обратио Свјатјејши Патријарх московски и цијеле Русије Кирил. Он је истакао да празници преподобног Сергија сабирају у великом броју епископат, духовенство и мирјане у зидовима Тројице-Сергијеве лавре чинећи их сваки пут видљивим доказом јединства Руске православне цркве. Међутим, то јединство се сада оспорава. По ријечима Његове Светости, „све силе зла шаљу се да би отцијепиле Украјинску цркву од јединствене Руске православне цркве чији је почетак у – Кијевској купељи крштења“. „Али ево што је важно да сви запамтимо: закони, којима Господ управља Црквом – нијесу људски закони, и сваки пут када Цркву изнутра нападне политика, они неизбјежно трпе пораз“, наставио је Свјатјеши Патријарх. „Довољно је споменути нашу постреволуционарну прошлост, када је власт нападала Цркву провоцирајући обновљенски раскол. Био је хапшен Патријарх Тихон, хапшени су и најпосле стријељани многи свештеници, епископи. Власт је тада била ријешила да је с Црквом завршено, да смо ми мртви. Али ево, ми смо живи, и почела је нова епоха – епоха буђења Цркве по молитвама оних који су објавили вјерност Христу до смрти, наших новомученика и исповједника“, нагласио је предстојатељ Руске цркве. „Ми смо дужни да се руководимо, не по свјетским критеријумима, него по критеријумима духовним, дужни смо да видимо оно што не виде свјетски људи. Дужни смо да будемо свјесни да је јединство Руске цркве – изнад свих људских граница. Оно је посвједочено подвигом наших јерараха, монаха, свештеника, мирјана током многих стољећа. И данас, када одређене политичке снаге оптерећују Украјину, када оне покушавају да откину Украјинску цркву од Руске цркве, да разруше наше јединство, ми знамо: све то ће се завршити потпуним промашајем“, убијеђен је Патријарх Кирил. „Веома је важно да сви наши архипастири, гдје год да врше службу, – у Руској Федерацији, на Украјини, у Белорусији, у другим државама – пребивају у јединству. И ми смо обједињени не силом политичких фактора, не спољашњом принудом – нас обједињују наша убјеђења, наша вјера и наша вјерност Господу Исусу Христу, Његовој многострадалној Цркви и светим канонима. Молимо се да никакви потреси не разруше то јединство“, навео је Свјатјејши Владика. „Вјерујем у вјеру и благочестивост украјинског народа. Обични људи данас чувају јединство наше Цркве. И знам како храбро они штите то јединство, како стражаре своје храмове, како се супротстављају покушајима њихове отимачине, како се боре буквално на првој линији – и не просто за једниство наше Цркве већ за чистоту православља. Велико је да сав епископат Украјинске цркве, обједињен око Блажењејшег Митрополита Онуфрија, чврсто стоји на тим позицијама. Данас ми свијету објављујемо исту чврстину, исто јединство које је свијету објавила наша Руска православна црква након страшних догађаја 1917. године“, нагласио је Патријарх. „Надамо се да ће по милости Божјој и читава васељенска Православна црква проћи кроз присутна искушења. Но наш главни задатак је – не колебати се и не изгубити чистоту православља. Ми ћемо се молити за то да присилно одвајање, узроковано недоличним дејствима Константинопоља, не буде диоба во вјеки, као што се десило у 11. вијеку, када се претензија Епископа римског на универзалну моћ претворила у диобу једне Цркве. Тако и данас, када константинопољски Патријарх претендује на православном архијереју несвојствену универзалну моћ, ми ступамо на страну правде, на страну православља. И ми ћемо чувати тврдо наше православне каноне, нашу вјеру, наше благочешће и васпитавати у томе благочешћу наш народ“, посвједочио је Патријарх. „Све вас, моје драге владике, позивам да се посебно молимо за нашу Цркву, за наш народ, како у Русији, тако и на Украјини, да би нам Господ помогао да надвладамо те тешкоће. А успјех у надвладавању тих тешкоћа много ће зависити од нашег духовног и канонског јединства, које ми данас објављујемо увјерени да је Руска православна црква способна да и у тешким моментима једним устима и једним срцем свједочи правду Божју“, закључио је Свјатјејши Патријарх московски и читаве Русије Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Руси са посебним потребама били гости храма Свих Светих на В. Пијеску Од ИН4С 04/10/2018 Пише: Протојереј Јован Пламенац Црквена заједница при храму Свих Светих на Великом Пијеску код Бара прошле године је угостила дјецу са посебним потребама и њихове пратиоце из Херцеговине, укупно тридесет. Ова црквена заједница је мала, на богослужења се сабира у малој дрвеној цркви, коју је сама направила, својим рукама и својим средствима. Она је на остацима цркве с почетка 4. вијека, чији процес обнове је започет. Трошкови боравка на Великом Пијеску гостију из Херцеговине подмирени су средствима која је сабрала црквена заједница при храму Свих Светих. Дао је ко је колико могао. Највећи терет, ипак, поднијели су Мијо и Нада Шћепановић у чијим апартманима, недалеко од цркве, су гости смјештени и у чијем дому је припремана храна за њих, гдје су и обједовали. Видјевши колико је среће приуштила својим гостима из Херцеговине, црквена заједница са Великог Пијеска одлучила је да сваке године, крајем туристичке сезоне, по истом моделу, организује сличну акцију. Планирала је да за ову годину позове сиромашну дјецу са Косова и Метохије, из енклава. А онда, зимус, на одмор на Велики Пијесак, дошли су Виктор и Ала Гавришев, љекар и професорица музике из Москве. Чули су звона са цркве и дошли на Литургију. На обједу након службе испричали су о готово нестварном подухвату првенствено протојереја Леонида Царевског и свештеник Лава Аршакјана, који, поред још неких садржаја, при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову у Подмосковљу, воде бригу о Дому слијепоглувих и Образовно-рехабилитационом центру за аутистичне особе. Крштење на Великом Пијеску Позив дјеци са Косова и Метохије одложен је за наредну годину. Тридесеторо слијепих, глувих и аутистичних из Пучкова на тиватски аеродром слетјело је 26. септембра. На путу ка Великом Пијеску, свратили су на Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Већ наредног дана, на Крстовдан, домаћини су их одвели у манастире Дајбабе, Ждребаоник и Острог. У Ждребаонику их је дочекао Митрополит Амфилохије, посветивши им обиље пажње и љубави. Острошко братство им је припремило ручак. У повратку, обишли су Саборних храм Христовог васкрсења у Подгорици. Наредна три дана искористили су за боравак на плажи, обилазак Бара и посјете богослужењима. Током Литургије у недјељу 30. септембра у храму Свих Светих крштена је Марија Урусова. Она једина у групи није била крштена. У понедјељак 1. октобра имали су посебан угођај крстарења Скадарским језером. У манастиру Старчева горица, својим подвижничким духом, дочекао их је јеромонах Григорије, почаствовавши их разним плодовима његових воћњака и баште, зготовљених на његов начин. Аутистични, глуви и нијеми Алексеј, који лијепо слика, на броду је написао: „Ја нећу да се вратим у Москву“. Слабовиди Алексеј „кормилари“ бродом Дан пред повратак у Русију, били су гости Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Дочекали су их старјешина Храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић и свештеник Александар Орландић. Етно група Дарови Светог Јована Владимира извела је пригодни програм, а потом су они показали како умију да пјевају и играју. Дом слијепоглувих у Пучкову је образовно-рехабилитациони комплекс, у којем његови штићеници уче Брајево писмо, рад на рачунару (уз помоћ посебне опреме), вјештине самоопслуживања, оријентације у простору и друштву, занате и друго. Слепоглуви људи не живе у Дому стално, већ долазе на обуку у трајању од 1–2 мјесеца. Овај Дом до сада је оспособио више од 500 слијепоглувих особа из цијеле Русије. На Храму у Бару Образовно-рехабилитациони центар за аутистичне особе одржава редовну наставу која обухвата терапеутске вјежбе, цртање, рукодјеље иглом… Ове двије иституције при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову функционишу без државног учешћа, прилозима добротвора, појединаца и организација. Са њиховим штићеницима раде волонтери, који имају своје породице и своје послове, и који су по правилу високообразовани. Како плодови њиховог труда и молитви изгледају у пракси било је упечатљиво видљиво ових дана у Црној Гори. Живе у огромној љубави која прелива на људе са којима су у додиру, са лакоћом, некако мекано, помажући једни другима и међусобно се удопуњујући. Они функционишу као савршена заједница, као примјењена Литургија. Слијепи и глуви играју уз музику, аутистични се радују заједничкој игри… Они осјећају вибрације и простор око себе и одлично се сналазе, што сами што уз спонтану помоћ оних око себе. Свјетлана, избјеглица из Лугањска, волонтер, машински инжењер, све вријеме прстима, „знаковним језиком“, Лени која не чује и слабо види, која је непосредно уз њу, објашњава што људи око њих говоре и раде: на излету, у колима, за ручом, па и на Литургији. Маша истовремено прстима невјероватно брзо „типка“ по прстима Љубе која нити види нити чује, преносећи јој оно што њој „говори“ Елена, и тако обје постају активни чланови колетива. Са опроштајне вечери У дому Шћепановића сваке вечери било је весело. Једне вечери сви, и гости и домаћини, прославили су Димин рођендан. Посебно весело било је посљедње вечери, на којој су размијењени и дарови. Гости из Пучкова су за вријеме свог седмодневног боравка на Великом Пијеску израдили прелијепу таписерију коју су подарили домаћици Нади. Долазак слијепоглувих и аутистичник из Пучкова на Велики Пијесак показао је како на добру узраста добро. Малој црквеној заједници великог срца при храму Свих Светих да буду ваљани домаћини обилно су помогли Српско културно друштво Слово љубве, Стево Ђуровић из Вирпазара и Национални парк Скадарско језеро. При повратку са крстарења, на отвореном језеру, по таласима, броду на којем су били гости из Русије пришао је чун који је возио Врањинаш Улићевић и његова ћерка је у њега убацила повеликог крапа. Била је то филмска сцена. Улићевићи убацују крапа у брод Непосредно пред повратак у Русију, гости су својим домаћина уручили коверту са прилогом који су сакупили између себе. Био је то дар који је било веома тешко примити и – немогуће одбити. На тој љубави и 1700 година старим темељима узрасти ће храм Свих Светих и уз њега Центар који ће имати посебну мисију помагања људима у њиховом духовном, културном, моралном и биолошком животу.

Драги оче Љубо, Осврт вам је леп и паметан. Скоро сам имао једно разилажење поводом овог сабора са о. Савом Дечанским, а који ми је неке мисли са овог сабора пласирао као „саборне“. Мени оне ни најмање нису биле тог карактера. Ти си добро приметио да је дошло до пуцања управо онога што је главно: саборности. А знамо да црква ако није саборна онда ни није црква. Тако барем говоримо у Симболу вере. Ја бих сада дао дијагнозу зашто је то тако, а она, иако ти се може чинити провокативном, веруј ми, ни најмање провокацијом није мотивисана. МИ НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО САБОРНА, КАТОЛИЧКА ЦРКВА БЕЗ РИМА! Једноставно, Бог нам не да тај благослов. Ми смо рањена црква, болесна, и ако не видимо од чега смо болесни, а то је расцепљеност са којом равнодушно живимо, нема нам напред. Ни нама, ни католицима. Као што сам сигуран да чукам по овој тастатури и да дишем ваздух, тако сам сигуран да нећемо копорнути напред све док не излечимо овај скандалозни раскол. Сада, свако може да има неку своју идеју зашто нам не иде, али нама ОЗБИЉНО не иде. Што си приметио, нема саборности. Свако добро и да те Исус благослови за овај огроман труд на Светосављу. Наравно да знаш да имам одређених приговора, али само луд човек може да не препозна огромну заслугу овог сајта за добробит нашег народа. Свако добро од Господа! То је био тај текст. Ниједна реченица није написана олаког срца. Пуцање по шавовима које сада имамо је последица тога што нећемо да се уозбиљимо. Ми нећемо да се замислимо над оним што нам је Исус заветовао, а ако се гледа и та његова молитва, види се да је он већ рачунао са расколима. Не би се ни молио да до њих не дође. И то је била последња његова молитва. Али је рекао да ће скандалозни ликови изаћи на сцену. И ми се ругамо над том његовом молитвом, и још је правдамо „светим и богоугодним“ мотивима! Ту индиференцију и мржњу који многи гаје према католицима сада крваво плаћамо. Што рекох, Дошао ђаво по своје! Стално смо имали расколе, али моћнике у нас они нису научили памети. Они настављају да се ругају последњој Исусовој молитви и као да му кажу: Сиђи са крста па да ти се поклонимо! До тада ћемо да разграбимо хаљине и благо што остаје! Ти људи не верују у Бога, ма какве хаљине носили. Кукала вам мајка! Неће се утешити, јер саблазан коју спроводите ће вас удавити. Жив је Господ, није то прича или мит, и грдно ћете се изненадити! Прекрштавају се крштени, не даје се причешће људима ако не испуњавају сва по фарисејима прописана правила, не види се ближњи поред себе! И ови лицемери ће да узму и тапшу Исусу када вели да су од Очеве куће направили разбојничку пећину, јер је то важило за нека стара времена, а сада ко год није са њима је против њих! Само се спашавају из њихове секте! Господ ће вам судити за ругање над Црквом коју претварате у секту! А то се ради вековима! Ако некоме може да дође до памети: Артемије је почео са мржњом према католицима, тврдећи да су они гнусни јеретици и ђаволска деца да би у свом ревновању данас дошао да каже како су све ПЦ отпале од Цркве! И дао сам му пример Рогата из Августина, али му то у глупу тинтару није ушло! Сада су пак озбиљнији играчи исукали мачеве и ко ће шта да узме! Овај почетак раскола опако мирише на онај са Римом! Озбиљне паре и аспирације су у питању, а онда ће да нам убаце и јереси и слично па да се теолози споре, пошто немају паметније ствари да раде. Што рече Његош, Дуби мунар на крст раздробљени! Надам се само мада сам скептичан, да је ово последњи шамар који нам Отац даје не би ли се сви сјединили. Плашим се јер многи са панама се моле: Оче, реци ми шта ти треба?...

Раније је саопштено да Руска православна црква обуставља учешће у свим структурама којима председава Цариградска патријаршија, као и заједничко богослужење са цариградским архијерејима. Саопштено је, такође, да ће патријарх московски и целе Русије Кирил, престати да се моли за васељенског патријарха Вартоломеја, али да евхаристијско општење двеју цркава неће бити прекинуто. Прошлог петка је Васељенска патријаршија саопштила да је „у оквиру припрема за давање аутокефалности православној цркви у Украјини“ именовала своје егзархе у Кијеву. Ову одлуку оштро је осудила Московска патријаршија, назвавши је нападом на канонску територију друге помесне цркве. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион изјавио је да ће Московска патријаршија прекинути еухаристичку везу са Васељенском патријаршијом у случају да се Украјинској цркви дâ аутокефалност. Заменик шефа Одељења за спољне црквене односе Украјинске православне цркве протојереј Николај Данилевич предложио је да се сазове Сабор свештеника помесних православних цркава након одлуке Васељенског патријарха Вартоломеја о аутокефалности. Извор: Спутњик / Митрополија црногорско-приморска

Славска радост почела је свечаним празничним бденијем, 27. августа, које је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење, протојереја - ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије Свети Јован Златоусти и братства Саборног храма. Предивне речи тропара празника, испуњавале су простор храма, душе и срца верног народа: «Родивши, дјевство си сачувала, уснувши, свет ниси оставила Богородице; прешла си у живот, будући Мати Живота и молитвама Твојим избављаш од смрти душе наше.» Првохришћанска је вера, од Бога нам дата и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божијих угодника, јесте наш хришћански православни животни став, којим исповедамо веру своју у прави циљ и смисао нашег људског живота и овде на земљи и у вечности. Прослављање славе је, израз наше благодарности Богу за сва добра којима нас је обдарио и молитва Њему и Пресветој Богородици - да нас сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу. На дан славе, 28. августа, звона Светоуспењског храма су огласила сабрање верног народа око Крви и Тела Господњег у Евхаристији. Свечану Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, уз саслужење свештенства града Крагујевца. У својој празничној беседи Преосвећени Владика Јован је рекао: „Срећан празник, срећна Слава овом Саборном храму, братству, колачарима и свима вама који сте данас сабрани на овом светом месту, ово је Саборни храм и то значи да он на помесном делу сабира све храмове. Данас, празнујемо Успеније Мајке Божије, дан када је она прешла из овог живота у онај вечни, непролазни. Њен прелазак није као наш, ми се пресељавамо душом, а Она је данас пресељена у вечни живот и душом и телом, она је вазнесена на небо, и заиста, заслужила је, јер нам је она Бога родила, она нам је Господа донела у овај свет, да би Он нас спасао, да бисмо и ми били тамо где је Она, а то је у Царству небеском. Сав значај и порука празника састоји се у предивном тропару који смо данас певали: „У рођењу си дјевство сачувала, у упокојењу си прешла из смрти у живот, преставила си се о смрти вечном животу, Мајко самога живота“, дивна порука браћо и сестре. Овим је казана велика и света истина, која даје смисао тајни и нашег рођења, нашег живљења, нашег умирања и нашег престављања вечном животу. У Њој, која је Христа Бога родила, и родивши Дјева остала, открива се највећа тајна људског живљења, људског живота. Пресвета Богородица није могла да умре, јер је имала пуноћу живота у себи. Ко умире? Умире онај који у себи нема пун живот. Пун живот сваког човека је, ако је његов живот испуњен Богом, ако човек носи Бога у себи. Док је тај живот у нама, ми трајемо, а када нестане, кад га Бог одузме, кад одузме тај дух и дах којим нас је задахнуо, онда нестајемо на овом свету, тело се враћа у земљу, а дух се враћа Богу који га је дао... Пресвета Богородица названа је „широм од небеса“, шира је и од неба и од земље, њено крило је шире и загрљај већи. Не може човек да се изговара да нема места у крилу Мајке Божије. Такав човек који мисли да нема места у крилу Мајке Божије, он нема Бога у себи...Пресвета Богомајка прима наше молитве, али их прима у зависности каква је наша вера. Ако је наша молитва упућена Мајци Божијој кроз веру, она ће нам помоћи. Ми треба да живимо том вером, и да вером показујемо на делу да верујемо у Бога, Мајку Божију, да верујемо у Цркву Христову, обиље њене Богомајчинске милости излива се на нас, а посебно на мајке, јер на мајци стоји кућа“... Радост празника употпуњена је приступањем великог броја верног народа Светој Чаши. После свечане литије око Саборног храма коју је предводио Преосвећени Владика са свештенством и верним народом, пререзан је славски колач и освећено жито. Празнично славље је настављено послужењем за верни народ и свечаним славским ручком. И ове године житељи града Крагујевцу имали су прилике да посете „Смотру народног стваралаштва“, која је била приређена заслугом Градске туристичке организације, у порти Саборне цркве од 11 до 19 часова. У 17 часова одслужен је акатист Пресветој Богородици, а у 18 часова, организовано је Великогоспојинско вече, уз присуство Преосвећеног Владике Јована. Академију је отворио протојереј – ставрофор Жељко Ивковић, Архијерејски намесник младеновачки, беседом о Пресветој Богородици. Славље је настављено сплетом песама и игара Шумадије - ЦНТК Абрашевић, са солистом, мајстором фруле Милинком Ивановићем – Црним. Песме Војислава Илића Млађег, Владислава Петковића – Диса, поему „Вечна стража“ Милутина Бојића, произнео је глумац Милош Крстовић, молитву Пресветој Богородици, произнела је глумица Јасмина Димитријевић, а песму Плач Матере Божије, изговорио је дечак Тодор Јовановић. Извор: Српска Православна Црква

Звучни запис беседе У бесједи након Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да камен који одбацише зидари постаде крајеугаони камен васионе, неба и земље. Тај крајеугаони камен свега што се догађало и што се догађа у историји до наших времена и што ће се догађати у будућности, јесте Господ наш Исус Христос. У знаку Његовог Распећа и Васкрсења је судбина свијета и људске историје и све што је истинско и право било, што јесте и што ће бити, оно је обасјано Христовим живоносним гробом и часним крстом, Његовим Распећем и Васкрсењем. “ Живи свједок тога јесте и овај свети дан који прослављамо, који је празник овога народа који празнује вјековима пророка Амоса, Светог Великомученика Косовског Лазара. Његов и њихов живот, и живот овога светога мјеста је у знаку Христа распетог и васкрслога тако је било, тако јесте и тако ће бити до краја свијета и вијека. Само онај народ и онај човјек и оно вријеме које гради своју грађевину на том крајеугаоном камену, само тај народ зна зашто живи на овој земљи и само тај човјек зна шта је и ко је и какав је смисао његовог земаљског живота“, рекао је Митрополит Амфилохије . Он је казао да Косовска гробница није ништа друго него одсјај, продужетак и наставак гроба Христовога-јерусалимскога, и као што је Христов гроб живоносни тако је и Косовска гробница живоносна гробница не само за овај народ него је та Гробница косовска светионик свих европских народа и свега онога што је часно и честито било у тим народима до данашњега дана. Подсјећајући да Косово није никада било и није ни данас безнађе него је нада и да ће тако остати, Митрополит је да они који не знају шта је Косово хоће да га дијеле Косово. „Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека. Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, памети, знања, мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево. Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу распетоме и васкрсломе“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије и закључио да се одрећи тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да на његовом насиљу гради и своју и будућност других народа који живе на овим просторима по Божјем знамењу. Митрополит је казао да је тираније било кроз вјекове на овим просторима, али нико никада од овога народа, ни када је остајао ни када је бјежао са ових простора, није дијелио и стављао на референдум КиМ, своје биће, судбину, звање пред Богом, људима и историјом. „То никада није било и неће бити док је разума и памети, све дотле док је ћивот Светога краља Стефана Дечанскога овдје, а биће до краја свијета и вијека. Претрпио је 620 година насиља па је опстао ћивот Светога краља. Он је побједилац и они који су његовог духа. Све дотле док су ћивоти Светих патријараха, архиепископа српских у Пећкој патријаршији и док је Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке и других светиња, док тога сјемена буде било овдје и оних који су му вјерни и који граде своју личну, народну и будућност других народа око себе на том светом сјемену, на том камену на коме је Бог поставио да се гради људска историја и све што је часно и честито у њој, докле буде тога биће и вас који сте вјерни Лазаревом завјету, Видовданском завјету, који знате да крст носите и да Васкрсења не бива без смрти“, истакао је владика Амфилохије и додао да нема будућности, ни овом ни било ком другом народу без грађења своје будућности на тој вјери, правди и истини Божијој, на вјечном непролазном људском достојанству, на жртовању онога што је пролазно за оно што је вјечно и непролазно. На крају Свете литургије владика Теодосије се захвалио присутним архијерејима на њиховој несебичној љубав коју показују кад год је Косово у питању, спремности да заједно служе и Богу приносе љубав, труд и жртве и да опстану на овим просторима. Након тога је Митрополит Амфилохије уручио српским мајкама ордење Југовића које Епархија рашко-призренска додјељује мајкама које испуњавају Божију заповјест Рађајте се, множите се и напуните земљу. Епархија је уз подршку Канцеларије за КиМ Владе Србије и ове године златни орден додијелила мајкама које су родиле петоро и више дјеце а живе на Косову и Метохији а сребрни орден мајке Југовића за оне који су родиле четворо дјеце. Канцеларија је обезбједила за свако дјете новчану помоћ од 100 евра као подршка рађању и опстанку на овим просторима. Златни орден Југовића додијељен је мајкама Биљани Перић из Пасјана, Гордани Секулић из Ливађа код Грачанице, Блажици Синадиновић из Газиводе, Радојки Орловић и Миљани Антонијевић из Зубиног Потока, Данијели Костић из Рајетића, Јелени Милутиновић из Лукара, Јасмини Трикош из Рашке, Ружици Влашковић из Лепосавића, Маји Недељковић из Косовске Митровице, Слађани Антић из Беревца, Снежани Јовановић из Грачанице, Стани Арсић из Новог Бадовца, Сањи Филиповић из Ливађа. Сребрни орден мајке Југовића додијељен је Данијели Милић из Гојбуље, Дани Јовановић из Видова, Милени Поповић, Весни Николић и Ради Покимица из Рашке, Јелени Веселиновић из Постења, Благици Гођевац и Марици Милојевић из Лепосавића, Лидији Радовановић из Малог Звечана, Јелици Радовановић из Житковца, Радици Гвозденовић из Рудине, Оливери Стојковић из Косовске Митровице,Радици Начић, Милени Јаковљевић и Светлани Радосављевић из Племетине, Стани Мишић, Јоргованки Милић, Данијели Поповић Марини Ристић и Тијани Ковачевић из Прилужја, Драгани Бојковић из Доње Брњице, Слађани Петковић из Бабиног Моста, Дијани Симић из Врбовца, Анкици Нојкић из Могиле, Сузани Мирковић из Партеша, Милица Дејковић и Ивани Савић из Шилова и Зорици Лазић. Обраћајући се српским мајкама Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је казао да су дјеца светиња и да су они једино благо на земљи и да зато насилници кроз векове од султана Мурата па све до ових савремених султана убијају децу. Он је казао да су Клинтон и његова дружина неправднији од султана Мурата и сви они који на том и таквом насиљу граде будућност свијета, посебно будућност Косова и Метохије. „Веома сам растужен због мојих монтенегрина, нису то Црногорци, који су то муратовске насиље савремено признали и његове плодове потврдили. То су неки монтенегрини који на насиљу мисле да граде будућност. Онај који брине сама о својој дјеци у ово наше вријеме, штити своју дјецу а заборавља ову дјецу која се рађају овдје, тај није далеко од Мурата и његове дружине до Клинтона и савремених тирана који хоће да буду господари судбине свијета“, рекао је митрополит и додао да су ове мајке оне које ходе путем правим, истинским, мајке Југовића и да зато примају благослов Божији а Бог ће их наградити још више у Царству небескоме. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ми жалимо за њим, иако чак често нисмо свесни да нам управо он недостаје. Без њега смо као без родне куће, вечне скитнице, сирочад, људи којима је пожар одузео све, али опет из неког разлога лутамо ван њега. Он нас вуче к себи, али нико из нас га не зна – чак је и апостол Павле признао: Шта око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који Га љубе (1 Кор. 2: 9). Па ипак успевамо да га осећамо и због тога жалимо. Он се одражава у чистом, несебичном осмеху детета, које се осмехује својој мајци. Ми га прозиремо у јутарњој зори, у чудесном појању птица, у преливима небројених нијанси нетакнуте природе. Осећамо га својим срцем у искреној, самопожртвованој љубави према нама драгима и ближњима. Свуда где се може наћи отблесак чистоте, невине љубави, осећа се Рај. Рај постоји јер Бог постоји. Без Бога, рај је пакао, уређен са свих страна овоземаљским удобностима, украшени гроб са језивом смрћу изнутра. Без Бога, човек је сироче, с вечном тугом у души, празнином у мислима, очајањем у очима. Много пута су покушали да изграде тај «рај» на земљи, али су остајали без ичега јер су градили без Камена крајеугаланог. Библија је Откровење Божије, она почиње од Раја и завршава се Рајем, зато што Господ све започето доводи до краја. И када се испуни судбина овога света наступиће Божији Рај – Васкрсење, Небеса, преображење овоземаљског, вечан живот с Небеским Оцем. Ја ћу жедноме дати из извора воде живе за бадава. Који победи, добиће све, и бићу му Бог, и он ће бити мој син. (Откр. 21: 6–7). Рај се, наравно, не своди на чињеницу да је било много свега у Божијем саду, о коме се говори у књизи Постања, већ на то да код Бога увек има вишка сваког добра. Твој ум, срце, најскровитије дубине душе у Рају ће се наситити Божијим добрима, која немају границе, као што је безграничан и Сам Бог. Стога, Рај постоји јер постоји Бог. У суштини, Бог и јесте највише Добро, Радост, Љубав, Мир, Живот бескрајни. Тамо где је Светлост, нема таме. Тамо где је Љубав, нема злобе и мржње. Тамо где је Бог, тамо су блаженство и срећа, тамо је пуноћа свега што је добро и предивно. Али Рај постоји, не само зато што постоји Бог, већ јер је Бог Љубав (1 Јн. 4: 8). Представимо себи да волимо неког свим срцем и спремни смо да му пружимо све што му душа пожели, зар не желимо том човеку сву срећу, све блаженство и добро, то јест, Рај и рајска блага? Рај је загрљај Божије љубави, топлота Божије бриге. У нетакнутом Рају, новостворене људе је са свих страна окруживала Божија љубав. То је попут најближе повезаности детета са Родитељем који га воли, рођених са Рођеним, својих са Својим. Нетакнути, тек створени Господом свет, он и јесте био загрљај Божији у чије наручје је Господ милостиво поставио Своје створење – човека. У наручју љубави раскрављује се срце. А у Рају је све одисало Божијом љубављу, живело њоме и њеном топлином. Мржња и хладноћа, зло и неправда појавили су се тек онда, када су људи сами себе одсекли од Љубави. Рај не може пребивати у издајничком срцу. Тачније, срце издајника само напушта Рај, како је и Јуда напустио Христа, када је пожурио ка својој погибељи одмах након Тајинства којим су апостоли постали део Раја. Стога је Рај, једноставније речено, живот с Богом, склад створења са Творцем, јединство душе и благодати Духа Светога. Онај који је с Богом, тај је и у Рају – то је та тајна срећног живота. Тамо где царује Бог, тамо и наступа Рај. Када се у нашој души крунишу кроткост, чиста љубав, самопожртвованост, верност Божијој вољи, уместо радражености и злобе, тада ће се Рај приближити нашој души, то исто Царство Божије које је унутра у вама (Лк. 17: 21). Да, апостол Павле је признао: Шта око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који Га љубе (1 Кор. 2: 9). Али је одмах и додао: А нама је Бог открио Духом својим, јер… ми не примисмо духа овог света, него Духа који је из Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога (1 Кор. 2: 10, 12). У речима апостола нема туге, у њима не налазимо жалост о томе што нам је недоступно, већ жељу да са свима подели радост личног созерцања. Притом нам те речи одгонетају тајну отварања капије Раја. Прво, Бог је већ припремио Рај. Многи су станови у кући Оца мог, – говорио је Он Сам (Јн. 14: 2). Изобиље добара, притом бесповратних: узимај колико хоћеш, колико можеш да понесеш. Друго, Бог је припремио Рај за оне који га воле. Он нам је припремио Рај из Своје огромне љубави према нама, али како ћемо доспети у Рај ако нам је љубав страна? Како ћемо бити уз Љубав, ако смо сами постали – мржња, злоба, негодовање? Рај је тамо где је Бог. А Бог пребива тамо где живе и делују доброта, чистота и љубав. Знајући то, пробајмо да начинимо свој кутак Раја још док смо овде на земљи. Не «рај» технократије, него Рај у којем царује љубав према Богу, према људима, према целом створеном свету. Ако будеш чинио добро, онда ће такав живот већ овде постати Рај. Добру се супротставља злоба, и таква се душа већ овде мучи. Како се разликује Рај од ада? Ад је душа која се затворила у себе, опседнута својим личним потребама, проблемима и бригама. Она никога не пушта у себе, и Бог остаје ван мрачних дубина тог жалосног вртлога. Рај насељавају управо они, који по угледу на Христа поседују жртвену љубав, душе које се не затварају у себе, већ служе другима. Отворити себе Богу и ближњему – то је истински Рај: такви су сви свети, такав је сваки житељ Небеса и ако ти ниси такав, онда Небо не постоји за тебе. Непријатељство је супротно од Раја. У Рају не може пребивати онај који гаји осећаје непријатељства. Ако си испуњен злобом према неком, мржњом, не желиш ту особу да видиш у Рају, како ћеш се онда сам ту обрести са таквом страшном душом? Ето, у детињству ме је деда био по ушима и ја сам се веома љутио на њега због тога. Затим је деда умро и наш миран сеоски живот се брзо завршио. А сада жарко желим да ме мој дека чека у Рају. И зашто би ми причињавало радост, ако мој дека не би био у Рају? Каква је мени утеха, ако се неко мучи и страда? И уколико би ме неко упитао шта је то што ја желим више од свега на свету, одговорио бих му: «Више од свега на свету желим да сретнем своју породицу и све мени блиске људе у Рају». Изнећу, вероватно, забрањену мисао. Чак и ако лично завршим у паклу, али видим да су људи које волим у Рају, неизмерно ћу се обрадовати. Барем ако се они спасу – то је већ радост и срећа. Али у таквом случају ад за мене више нећи ни бити ад, јер у души ће остати утеха и задовољство – волиш другог и радујеш се због њега. Пакао ишчезава када негујемо чисту, искрену љубав према другом. Па, ад и јесте лед нељубави, хладноћа мржње. Он се топи када је срце загрејано топлином љубави. Нетакнути Рај је био сличан чистом и невином детињству. За децу су сви добри и прекрасни. Погледајте на тигрића или лавића! Како су мили и невини, никоме не сметају, никог не повређују, напротив, њима самима је потребна заштита и мајчинска нежност. Тако је и у Рају: нико, чак ни највећа грабљивица, никоме није чинила штету, већ се све налазило под благодатним покровом Творца који је све обасипао нежношћу. У првобитном Рају сви су били чисти и невини, али још нису знали шта је то искушење, до какве катастрофе може довести предаја искушењу. Шта је то ад? Ад – то је када ти је несносно лоше од твојих сопствених грехова. Када си сам себе сатерао у ћошак, одакле више нема излаза. Чак и ако нико то не види, изнутра те то изједа, и ако се растанеш са својим телом, онда ће душа горети у огњу твојих грехова. Али у тај ад је сишао Христос, зато што је Он искупио грех људски. Бог је Љубав. А шта је суштина те љубави? У томе да је Христос пошао за човеком у највеће дубине подземља. И стога је Рај сада место где пребивају спасени из ада, то је Рај оних који су се кроз покајање растали од греха. Први људи у Рају нису знали шта ће с њима бити ако издају Бога. Сада, људи у Рају имају искуство страдања – плод раздвојености од Бога и зато цене рајско блаженство у бесконачно већој мери, као што се цени слатко после горког, чудом даровано здравље после смртне болести, радост васкрсења после смрти и труљења. Чисти дар може примити само чиста душа. Да бисмо доспели у Рај морамо се опскрбити рајским врлинама. А рајске врлине су исте оне које поседује Владика Раја – Христос. У том смислу, капија Раја јесте Јеванђеље, где је отиснут образ Христа, где Он Сам говори какви треба да будемо да бисмо могли да будемо са Њим. Бог воли све што је лепо. Он је саздао свет лепим. Он му дарује сву лепоту. Чак је и јесење лишће, ватрено црвено или сунчано жуто, лепо. Зато човек, саздан по образу Божијем, такође воли само оно што је лепо. Сви ми волимо када је чак и неко једноставно овоземаљско дело урађено лепо и складно. Да куће буду изграђене на равномерној удаљености једне од других и да увече умилно светле прозори. Да улице буду украшене, а да на тротоарима нема никакаве прљавштине. Обична бака са села, која у својој башти сади цвеће, труди се да сазда умилност, топлину и лепоту. Тако и свако дело са овога света, које чиномо часно и одговорно, у себи одражава чежњу за хармонијом изгубљеног Раја. Али Рај није само лепота и свеколика хармонија, већ је пре свега Царство Љубави. Управо Љубав дарује унутрашњу лепоту и склад. Ако у породици градиш љубав, ако победиш себичност, а у средиште породице поставиш однос са Богом, то значи да и овде на земљи, у свом малом пријатном кутку, достижеш макар одблесак Раја Небског. Помолимо се једни за друге да сви нађемо своје место у Рају. Помолимо се за све – и за оне који нас воле, и за оне који нас мрзе, за оне који су спознали Бога, и за оне који то још нису достигли, за оне који се труде да живе духовним животом, и за оне који се још нису тога удостојили. Бог Сам зна како ће увести човека у Рај. И где је ту радост, ако неко страда? Свако кога је Бог створио треба да се спаси. Чак и љутим душманима пожелимо да се удостоје рајских блага кроз припадност Богу. Можда ће наше срце тада коначно осетити шта је то Рај. Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 25 / 06 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/113945.htm

Међутим, материјално богатство често води човека у погибељ. Он не уме увек правилно њиме да располаже. Ни својом лепотом и снагом, ни лепотом и богатством своје земље. Како је много примера око нас кад се богатство наше земље претвара у погибељ нашег народа и наше душе. Али ми имамо богатство које доноси само спасење, само радост у Христу, само благодат Светог Духа и обећање Царства Небеског. Ово богатство је нетрулежно и неисцрпно. То су свеци Руске земље, они који су заблистали својим животом и после свог упокојења славом Божијом, који су цео свој живот посветили томе да пронађу истинско богатство – Царство Небеско. И ови људи, свети Божији људи, нас никад не напуштају. Они нису напустили своју домовину, нашу земљу, и наш народ, чак ни у време страшне и одвратне безбожности, ругања Христу и Његовој Цркви, увек су се молили за нас. И људи који су живели у ово, у духовном смислу тешко време, осећали су то. Познати песник Константин Симонов је у совјетско време за време рата у песми «Сећаш ли се, Аљоша, пута смоленског?» (1941 г.) написао изванредне стихове: На руском путу сваком Сви прадедови моле се сложно И штите крсним знаком Унуке што живе безбожно. Ево каква љубав покреће руске свеце. «И немамо довољно времена» (в.: Јевр. 11, 32), - како данас каже апостол Павле, да набројимо сва дела и подвиге преподобног Сергија, Серафима, Александра Невског, Јована Кронштатског, Ксеније Петроградске, немамо довољно времена да говоримо о томе. Главно је да има довољно искрености и чистоте у нашем животу и срцима да бисмо примили Божанску благодат коју су они стекли у свом земаљском животу, и коју су нама заповедили да стичемо. Овакав збор сведока имамо око себе, а тако прљаво и нечастиво живимо. Нашем народу је дато овакво духовно богатство, али да ли можемо правилно да га распоредимо? Апостол Петар је говорио Израиљцима и новим хришћанима: «Некада не народ, а сад народ Божији» (в.: 1 Петр. 2, 10). Хајде да размислимо о овим речима. Ако не будемо народ Божији, уопште нећемо бити народ. Бићемо безвољно стадо грешника и слуге ђавола. А слобода у Духу Светом коју су нам завештали руски свеци, јача је од свих сила и околности овога света. Угледајмо се на своје претке, и прослављене свеце, и на оне које ће Црква тек прославити, и на оне непознате молитвенике пред Богом, наше претке, јер захваљујући њиховим молитвама сви ми овде стојимо, живимо и удишемо благодат Светог Духа. Руски свеци се моле за нас и очекују одговор од нас. Одговор нашег живота, наше вере, наше снаге духа у борби за Царство Небеско против ђавола и његових слугу. Извор: Православие.ру

Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован богослужио у београдском храму Светог Александра Невског Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александара Невског, на празник Светог великомученика и победоносца Георгија, началствовао је Блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његовом Блаженству саслуживали су Преосвећени Епископ стобијски г. Давид, старешина храма Светог кнеза Александра Невског протојереј-ставрофор Вајо Јовић, протојереј Бранислав Јелић и ђакони Александар Секулић и Бранислав Кеџић. Храм је био испуњен благочестивим народом и великим бројем свечара који као своје крсно име и заштитника прослављају Светог Ђорђа, дошавши да овом великом угоднику Божјем принесу своје молитве. Благољепију најсветијег богослужења допринео је својим појањем ревносни храмовни хор под посвећеним руководством Јелене Анастасије Тонић. Гостољубље високоуваженим гостима је указано после свете Литургије у Парохијском дому уз пригодно послужење и душекористан разговор господе архијереја са парохијанима овог београдског храма, који су познати по својој жељи да се свако у парохији осети добродошао и да се поново, пуног срца - врати да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа. ђакон Александар Секулић Извор: Српска Православна Црква