Претражи Живе Речи Утехе

Да ли су православни свештеници само мало другачији или су и нешто друго у односу на друге људе? Која је то, по мом мишљењу, њихова главна невоља/потешкоћа? И које су то дјелатности које би свештеник у својој служби неизоставно требало да обавља? У најкраћем, ово је само мали покушај да се запитамо ко су и ко би можда требало да буду свештеници, за које ми се чини да ако су по нечему необични, онда је то најмање по томе како изгледају или у шта се облаче. Свештеник тиме што је рукоположен, тиме што је свештеник – није узведен у неку другу сферу, нити је изведен из сфере реалног живота. Он може имати осјећај другачијости, али он уопште није нешто друго у односу на вјерни народ, нека „посебна врста“. Његова одговорност за заједницу дефинише се бригом за саборност те заједнице. Тако да је оно што га квалификује да буде свештеник управо његова способност да као вјерник и члан заједнице покаже да је усмјерен ка свима и према свакоме једнако, те да је саборна личност а не фракционаш, секташ или онај који је склон било каквом груписању или надменом туторисању. Постоји једно специфично питање које може да мучи чак и вјернике, али бих рекао да је оно нарочито везано за свештенике. Свјесно или несвјесно, ово питање свештеник ће постављати себи кроз читав свој живот. То је оно нимало једноставно питање о Божијем призиву. Да ли сам ја призван у ову службу, и ако јесам, зашто баш ја? Овдје је врло важно да ли ће одговор бити скрушен или ће се кретати у погрешном смјеру, ка закључку да је свештеник тим призвањем постављен изнад других. Они који помисле да су постављени изнад других радо ће то показивати спољашњим изгледом. Најчешће ће се само облачити у „обличје побожности” (2Тим 3,5). Ради се ипак о стварности која се не да лажно представљати, јер је ријеч о нечему дубоком и унутрашњем, а најмање спољашњем. Добро је вјеровати у призив јер стварно ништа не бива без Божије воље, али је једнако важно пред тим призивим стајати смирено и са свијешћу да је и овдје веома важно наше ДА. Да, Господе, ево слуге твога. Опасност је у губитку свијести да смо позвани на служење, а не да нам други служе. Рекло би се да је ово лако запамтити. Међутим, замислите само младог човјека (двадесет и нека му је година) који, тек што је дошао у парохију, задобије неслућено поштовање. Сви се утркују да га услуже а сиједи старци и честите старице из дубоког поштовања према Богу љубе га у руку и моле за благослов. Није лако не заборавити се, и не помислити да ниси заправо најмањи слуга него узвишени господар. Увијек на почасном мјесту и увијек први, ако не и једини. Морамо признати да се ради о озбиљном искушењу или изазову. Отуда је тако узвишено када свештеник са тог почасног првог мјеста покаже смирење и благим држањем и ријечју сабира све око себе, непрестано се у дубини душе смиривајући и молећи Оцу небеском „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21). Благодат „Гле шта је боље и шта више ствара радост него кад браћа живе сложно. Као миро на глави које тече на браду, браду Аронову, које тече на скут хаљине његове, као Хермонска роса која се спушта на Сион“ (Пс. 132). Ово као молитву чита свештеник док облачи одежде. И заиста, колико год различитих свештеника да сам срео, неријетко се, у мањој или већој мјери, могао осјетити тај мирис и дотаћи благодатна роса коју помиње псалам. Нигдје као у свештеничким домовима нисам могао јасније разазнати колико је могуће да се живот организује у топлини и чистоти. Велика благодат и дар несумњиво мобилишу и све оно што је томе супротно, те отуда не треба да нас чуди откуда и зашто је пред нашим очима свештено лице неријетко у борби и сукобу, у бризи и на неком сопственом, само њему знаном распећу. Не улазећи у безбројне могућности које могу смутити једног свештеника као и било ког другог човјека, скренућу пажњу на оно што држим да је основа која може бити узрок озбиљног проблема сваког од нас свештеника. Опасност је првенствено у томе да помислимо како благодат, мирис, та роса и тај благослов имају узрок и разлог у нама или у нашим заслугама. Да се нешто с нама догодило због неке наше посебности. Биће ипак боље да мислимо како се то догодило само због неизрециве милости Божије. То јест да у оквиру божанског плана за људе и свијет неко од нас људи треба да послужи и на тај начин. Ако свештеник почне себе посматрати из било које друге перспективе, долази до нечег болног. И то не мора чак бити због таквих помисли или нашег гријеха само, него просто зато што Дародавац може да ускрати оно што без заслуга од њега добијамо. Понекад се та благодатна роса подиже, уље се скоријева, мирис се повлачи и цвијет његове духовности се суши. Тада настају невоље, развија се туга, јер се, с разлогом или без разлога, повлачи нешто што нам je, по нашем мишљењу, неотуђиво, па се тражи кривац или кривци. И умјесто да се крене у потрагу, или смирено и покајничко чекање да се изгубљени дар, повучена благодат – врати, тражи се кривац негдје око и изван нас. Такав свештеник, забринут, пометен и нестрпљив, кривца може видјети чак и у народу који око њега стоји и непрестано га посматра и о њему хотимично или нехотице просуђује. Често, мора се признати, немилосрдно и уз заборав да је он као свештеник ипак само један од њих. Оштрица незадовољства лако се може усмјерити и ка браћи свештеницима који смиреније и уравнотеженије, наизглед успјешније чувају росу благодати када ње има, или опет, када се она повуче, смирено трпе и чекају да се изгубљени дар и утјеха неопходна за њихову службу врате. Тада, како би то аскетски учитељи Цркве рекли – на сцену ступа ђаво, како би вратоломно опосредовао однос између браће, који се, у том случају, увијек изнова претвара у трагични однос Каина и Авеља. Ово, дакако, не важи само за свештенике, важи за све људе, али овдје наглашено говорим о свештеницима, јер су они веома илустративан примјер, можда тек и само стога што се теже могу сакрити, јер стоје на узвишеном мјесту. Чекић и наковањ Нема сумње да међу свештеницима можете срести – у то сам дубоко увjерен – најквалитетније и најдивније људе. Међутим, није мали број свештеника који, поред многих лијепих особина, дјелују као да су уплашени и збуњени. Запитајмо се зашто. Можда зато што се налазе између чекића и наковња? Наковањ је народ, који је обично у највећој мјери извјесност и постоји као константа. Чекић је владика. А свештеник је у таквој поставци кујунџијски материјал. Свештеник је, дакле, постављен између те двије стварности, између двије снаге, које врло често спонтано и несвјесно ступају у једну више непринципијелну коалицију. На примjер, народ се жали на свештеника а владика, да се не би свађао с народом, јер без њега се као константе не може, радије стане на страну народа. И ту свештеник може бити сможден. Но, у том сукобу откривамо мање или више добре свештенике. У тој стварности између чекића и наковња они лошији у корпусу свештеника напросто се удварају, претварају, додворавају владици (ту нам се открива и добар или лош владика). Удвориштвом се настоје избјећи ударци који су неминовни да би се од материјала нешто исковало. „Ударци“ од стране епископа у контексту у којем их користим никада не смију да изађу из оквира метафоре о чекићу и наковњу, те је тиме „ударац“ активни и креативни подстицај, а никада насиље (у било каквом облику) или мобинг. Добар свештеник је онај који служи и народу и владици, али само у мјери у којој је то сагласно са служењем Богу. Добар свештеник поштује и воли и народ и владику, али он гледа у Бога и служи Богу, не плашећи се ни народа ни владике. Међутим, уколико нема такав став, очекивано долази до збуњености свештеника, из које, до одређене мјере, можемо назријети и збуњеност цијелог народа којем он служи. Скретање нашег погледа од Бога и одмицање уха од ослушкивања воље Божије, те од покрета нашег бића ка питањима шта ће рећи овај или онај – власт, државна или црквена, људи, медији, било ко – неминовно доводи до збуњености. Као свештеници, ми смо слуге Божије на првом мјесту. Наравно, није паметан ни онај свештеник који потпуно игнорише сва ова питања. Међутим, он прије свега треба да буде заокупљен питањем Шта ће рећи Бог? И да буде, понављам, првенствено и без остатка слуга Божији. Стога је за свештеничку службу необично важна храброст. Храброст као саставни елемент вјере. На темељу вјере, која подразумијева храброст и мудрост, он се изграђује и око себе шири љубав као пуноћу животног искуства. Да би у том настројењу напредовао у складу са својим талентима, свештенику је неопходно да буде теолог. Теолог Није нимало тешко закључити да би прва или основна дјелатност нас свештеника требало да буде молитва, а то на неки начин већ јесте теологија, или макар предуслов за и пут ка теологији. Искрено молитвен човјек јесте теолог јер непрестано зарања у тајну Бога. Нема сумње да ће такав молитвеник радо истраживати свете списе и тежити да сазна шта су молитвеници откривали кроз вријеме о тој неисцрпној тајни божанског у нама и око нас. Његово истраживање ће увијек бити праћено молитвом или ће се претварати у молитву. Његова ће ријеч, услијед тога, постајати све благотворнија за оне који га слушају, за оне који га гледају и који с њим живе живот. Зато је свештенику не само задаћа него просто пут да буде теолог и, наравно, не само свештенику него и сваком хришћанину јер сви смо „род изабрани, царско свештенство, народ свети“ (1. Пт. 2, 9). Сасвим је јасно да су кроз историјске турбуленције настајале разне девијације. Осврнуо бих се овдје на наше богословске школе у којима се може чути и оно најнеочекиваније и најнеправилније, као на примјер: „Шта ће мени теологија? Ја ћу бити обичан поп, с требником у руци“. Управо онај који ствар тако поставља требало би да зна да је теологија његов главни алат, оружје његове службе, једро и сидро брода којим плови. Напросто, питања с којима ће се суочавати биће питања која се могу сагледати и одговарати готово искључиво са становишта теолошких позиција и разматрања. Питања о Богу, смислу, страдању, смрти, добру и злу, слободи и храбрости не могу се оставити по страни на основу доброг занатског приступа, квазидуховног перформанса и позе. То напросто неће ићи. То ће бити разобличено у свакој проповиједи таквог свештеника. Проповијед, поука, ријеч… Свештеник је позван на службу Ријечи. Он има задатак да зида Цркву на оваплоћеној ријечи Божијој, која је угаони камен Цркве и извор и мјерило сваке црквене ријечи. Стога је свештеник призван и позван да изучава Свето Писмо и да његовим истинама пажљиво храни своју паству водећи је ка благодатном просвјетљењу. Зидање и украшавање храмова се тиме не одриче као дио општег задатка и као одсјај духовне љепоте свештеника који „заволе лепоту дома Божијег“ (Пс. 25, 8). Ипак, ово зидање на темељу Ријечи и уз помоћ Ријечи јесте, у ствари, један од најтежих задатака и уско је повезан с теологијом, а не само с вршењем обреда и богослужења. Молитве које читамо на богослужењима написали су најбољи теолози и учитељи Цркве. Међутим, тумачење које се збива од неизмјериве је важности. Баш ту се открива колико је свештеник зароњен у молитву и теологију. Открива се, такође, и то колико је свештеник зароњен у живот уопште. Колико је он током свога живота трагао и мучио се да разумије судбину човјека на земљи. Он треба да разумије судбину вјерника и невјерника, судбину свијета и, оно што је најбитније, какве то везе има с Богом. Он је ту и да објасни људима многе необичне ствари које им се догађају. Његова ријеч мора бити отрежњујућа, просвећујућа и, прије свега, освећујућа, а то значи на изградњу сваког појединачног човјека и заједнице у којој живи и дјела. И још нешто веома важно – свештеник мора бити искрен. Одговоре на сва питања свакако не може имати. Оно што може – јесте да буде саосјећајан. Ако и може да се изговори за незнање, за недостатак саосјећања нема ваљаног изговора који би га оправдао. Боље је практиковати искреност него глуматање. Не може се довољно нагласити колико је битно да свештеник буде искрен и да говори оно што је и сам доживио у свом животу и духовном искуству. Вјерни ће тако разумјети да је и он у борби, да и њега исти вјетрови бију у овом животу, те да заједно путују до мирног Пристаништа. Проповијед је необично важна и она у себи подразумијева веома битну учитељску димензију на коју је свештеник такође позван. Поред тога што је за вршење ове службе неопходно да буде молитвен и да познаје теологију, учитељ свакако мора бити обавијештен макар о основима опште културе. Култура Свештеник треба да учествује у култури свога времена, са свим комплексним импликацијама које би једна оваква изјава могла да носи у себи. Неопходно је да свештеник разумије, познаје и учествује у култури времена и простора у коме живи и дјелује. Под овим мислим на познавање књижевности и, колико је год могуће више, сазнања из сфере философије, науке, умјетности итд. У нашим црквама, на сву срећу, једни поред других стоје још увијек и образовани и мање образовани људи, али увијек треба да имамо на уму и да се питамо зашто су они ту и шта сви они, тако различити, очекују од нас. Очекују ријеч, утјеху, исцјељење многих рана, и више од свега очекују нешто што ће их подизати и изграђивати, уз шта ће моћи узрастати. Па чак и у случају да од нас не очекују ништа више од задовољења својих повремених религијских потреба, и тада су они поље нашег мисионарског рада и свештеничке одговорности. Уколико презиремо нечије образовање својим незнањем или култутру својом некултуром, разумуни људи ће се, свјесно или несвјесно, разочаравати и полако одустајати, тражити духовност и инспирацију на позоришним даскама или филмском платну, на концертима или изложбама. Природно је пак да људи који су већ нахрањени и надахнути културом и умјетничким дјелима ту у Цркви стоје јер желе још, и подразумијевају да је свештеник такође неко ко воли и прати, зна и надахњује се свим оним што образовање и умјетност доносе свијету, али да трага за оним још. Да, неки ће неодступно стајати ту можда из простог разлога што немају куда друго отићи, али ту се крије још само једна опасност за нас. Јер ми ћемо можда бити задовољни и тиме што се, ето, преживљава и што Црква није празна. Добар пастир, међутим, јесте онај који се радује онима који су ту, али чезне за свима, али баш свима онима који нису ту. Управо та чежња мора бити увијек звоно за узбуну. Колотечина је недопустива. Равнодушност, монотонија, увијек исто – то је знак да се ту не гради и да је завладало мртвило кога у Цркви не смије бити. Све нека буде пјесма и покрет, ријеч која буди и препорађа. Мир и тишина су добре, али само када унутра брује воде молитве која говори „идем Оцу своме“ (Јн. 14, 12). Умјесто закључка Неко ће помислити како је напријед речено неко претјеривање или моја пуста жеља. Но, ја не мислим да је тако, јер знам да постоје свештеници који не само да су овакви него и много бољи од овога. Постоје и живе, само их можда слабије примјећујемо, јер су обично ненаметљиви, тихи и смирени. Вјерници у њиховим парохијама их сигурно препознају по топлини око срца која их грије при сусрету са оваквим свештеницима и одушевљењу којим их надахњују. И да не бих говорио о живима које познајем, јер је увијек ту она стара опасност, опасност од кварења, навешћу примјер једног свештеника за кога су многи чули, а који је остварио успјех како у својој парохији тако и на свеопштем плану. Тај свештеник био је отац Александар Шмеман. Био је изванредан пастир, теолог, литург, проповједник, исповједник, познавалац књижевности и умјетности. Његова ријеч и данас као сјеме пада у срца људи жедних Бога и многи род доноси. Његов примјер свештеничке храбрости и разборитости као и примјери многих дивних свештеника које срећем широм свијета охрабрили су ме да напишем горње редове у нади да ћу себе самога и друге који то желе подстаћи да устанемо и учинимо колико до нас стоји. https://teologija.net/o-svestenstvu/?sr_pismo=lat

Гостујући у јутарњем програму Тв Вијести нова Министарка Здравља Јелена Боровинић-Бојовић је одговарајући на питање новенарке, да ли се нова мјера којом је забрањено додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе односи и на кашичицу и Причешће, рекла да се та одредба не односи на Причешће, јер се ради о Светој Тајни коју она оставља владикама и свештеницима да о томе одлучују. Додала је да су мјере које се односе на вјерске заједнице јасне и прецизне и нема потребе да се додатно појашњавају. Нове мјере које се односе на вјерске заједнице: Вјерске обреде уз истовремено присуство вјерника у вјерском објекту обављати тако да се обезбиједи најмање 10м2 простора по особи. Вјерске заједнице су обавезне одредити једно или више лица која ће контролисати да ли особе приликом уласка и боравка у вјерским објектима носе заштитне маске и поштују мјеру минималне физичке дистанце. На уласку/изласку из вјерских објекта обезбиједити средства за дезинфекцију руку и јасно истакнути обавјештење о највећем могућем броју особа које истовремено могу бити у вјерском објекту уз поштовање ношења маске и физичке дистанце од најмање два метра. Забрањено је додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе. Вјерске заједнице су обавезне да активности кад год је то могуће преносе путем радио или ТВ програма или на други начин који ће омогућити вјерницима да присуствују вјерским активностима без доласка у вјерске објекте. Подсјећамо да су до 8. децембра 2020. године важиле мјере којима је било забрањено вјерницима да присуствују богослужењима, чиме се, по мишљењу многих, кршило Уставом загарантовано право на слободу вјероисповијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У складу с предстојећом прославом празника Васкрсења Христова и повећаним медијским интересовањем за литургијски живот у Православној Цркви у Хрватској, подсјећамо да се – сходно одлукама државних институција Републике Хрватске надлежним за сузбијање епидемије вируса COVID-19 – богослужења и даље неће прекидати, али да се од 19. III, па све док надлежни органи не донесу другачију одлуку, присуство вјерног народа на богослужењу условљава датим околностима. Такође, све друге црквене манифестације и окупљања се одлажу до даљњег, укључујући прославу Новомученика у Јасеновцу, која се одлаже за 13. IX. Храмови ће бити отворени за личну молитву уз придржавање свих неопходних мјера здравствене заштите, о чему ће просуђивати, одлучивати и народ обавјештавати помјесни свештеници. Позивамо вјерни народ да се за све своје духовне – а и дневне животне уколико је то потребно – потребе обрате својим парохијским свештеницима који ће их посавјетовати око свега и помоћи у свему, а првенствено у вези са причешћивањем у новонасталим околностима. У потпуности подржавајући све мјере и напоре Владе како би се борба са заразом што прије окончала, молимо се Господу да подари свима, а прије свега здравственим радницима, снагу, добру вољу, стрпљење и међусобну љубав, знајући да ниједно искушење, па ни ово, није веће од духовних сила које нам Бог непрекидно дарује. Здравственим радницима благодаримо за до сада уложени огромни труд и поднесене жртве, као и свима који служе народу у Републици Хрватској и посебно у Западној Славонији у овим тешким временима. У ишчекивању свијетлог Васкрсења Христовог, Епископ славонски Јован Извор: Митрополија црногорско-приморска

Драга децо духовна, Због вируса COVID-19, у данима Великог поста и очекивања Христовог Васкрсења, ограничено нам је кретање, одлазак и окупљање у нашим храмовима. Обраћамо вам се са братском љубављу са неколико предлога и желимо да вас духовно упутимо да пребродите ове дане поста и изолованости. - Ако прочитате о чему су писали свети оци, видећете да нас стално упућују на молитву, љубав, стрпљење, смирење, рад, читање, ...., па је потребно да сваки дан, осим свакодневних молитви, прочитамо бар део из Светог Писма и из Псалтира. - Помолимо се за болесне, за оне које их лече - лекаре и сво медицинско особље, за њихове породице да им Господ помогне у ове тешке дане. - Због свакодневних обавеза нисте имали много времена да будете са својом породицом, па је сада прилика да с љубављу и у миру међусобно разговарате и пружите једни другима речи љубави, мира и утехе. - Постите према својим могућностима. “Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој” (Мат. 4,4). - Трудите се да не мислите о болести, већ о Христу и Пресветој Богородици – Мајци Божијој и упутимо им наше молитве. - Ако смо у могућности, помозимо својој браћи и сестрама, којима је у овом време ограничено или није дозвољено кретање. - Важно је, на крају да знамо, и због чега постоји Велики пост. Да се у очекивању Његовог Васкрсења, потрудимо да, заједно са Господом, прођемо четрдесетодневни пост, Лазарво васкрсење, улазак у Јерусалим, Тајну Вечеру, пут до Голготе, плач Мајке Божије - Пресвете Богородице и да на крају приђемо гробу и радосно видимо да Њега у гробу нема - Христос Воскресе! С очинском љубављу у Васкрслом Христу Епископ шумадијски Г. Јован Извор: Епархија шумадијска

На првом месту, нека вас благодатт Господа нашега Исуса Христа чува и нека вам Његов мир испуни срца светлошћу Његовог Васкрсења као сидро које ће вам поново улити поверење у сутра, остајући у „вери и нади“ (1Кор. 13,13), у радости искупљених чеда. Нека вас Он окрепи Својом љубављу којом је донео победу на Крсту, једном и за сва времена, кад ће се „укинути последњи непријатељ“ (1Кор. 15,26). Ми, архијереји Свештеног Синода Антиохијског, под председавањем Његовог Блаженства Јована Х, обраћамо се вама данас, као пастири на вашем путу ка Христу, док ходимо усред најозбиљнијег здравственог проблема од почетка двадесетог века. Уздижемо своје молитве за здравље ваше и ваших породица и за сав свет. Љубљена чеда, Као што знате, били смо присиљени да обуставимо богослужења, и од нас се захтевало да се придржавамо ових општих мера којих се придржава сав свет и да останемо дома. Наша претходна упутства дата су контексту наше велике бриге за физичку, менталну и духовну безбедност свакога од нас, као начин да оваплотимо јеванђељску љубав наших заједница забринути за безбедност сваког људског бића на овом свету, а као знак своје посвећености друштвеним мерама које су нам наложиле друштвене власти ради безбедности свију нас. Ове несвакидашње мере долазе управо у време нашег Великопосног пута ка Пасхи. Ове мере повећавају чежњу за Светом Евхаристијом и за заједничким учешћем у молитвама и молебнима у нашим црквама. То је праведна чежња коју држимо као „тајну“ усиновљења. Међутим, наша Црква чија историја сведочи о неколико тешких епизода у којима су њена чеда и свеци били расељени, наставила је са сабрањима, излазећи у сусрет бригама свога народа. Црква је присутна у молитвама својих чеда, која су се тесно везала за речи Светог Писма и образују храмове док приклањају своја колена Светој жртви на Жртвенику Господњем. Према томе, најпре вас позивамо да добро размотрите ова осећања и да обитавате у Божјој радости коју ниједна патња не може спречити. Позвани сте да то чините појачавањем ваших дневних молитава и читањем Библије, дела и житија Светих отаца и свега што чини наше домове „малим црквама“ испуњени прозбама и молитвама док имате на уму да је „Царство Божје унутра у вама“ (Лк. 17, 21). Љубљени, уздигните једни друге ка Господу и молите се за цео свет, за болесне, рањене, убоге, расељене, киднаповане и за све жртве. Помолите се за научењаке и лекаре, за медицинске сестре које раде на томе да помогну људима у овој недаћи. Помолите се за раднике и настојнике, за оне који одржавају безбедност и законе, за све незнане војнике који раде за опшште добро и друштвену безбедност, који угрожавају сопствене животе да би нас обезбедили основним животним потребама. Помолите се за своје пастире. Видите Христа у убогом и у свима онима који страдају од оваквих околности. Разделите свој хлеб и своја добра са њима. Чувајте се од свакога страха и панике, сећајући се да сте чеда Творца живота Који каже: „Ево, ја сам с вама у све дане све до свршетка века“ (Мт. 28,20). Чинећи ово, ви сте једна саборна Црква, која чезне за Светом тајном Евхаристије, Црква коју Господ жели и у којој се Он осећа угодно. Начините од свог времена, времена повучености и боравка у свом дому пустињу покајања и чежње за Светим Причешћем и „угодно време“ за делање за Господа и за ближњега (2 Кор. 6,2). Издржите овај део живота у светлу искуства монаха и монахиња који су на почетку Великог поста изишли у пустињу, да би се усредсредили на молитву и покајање и испунили се чежњом за сусрет са браћом и сестрама на празник Васкрслог Христа. Љубљена чеда, Поред напреднаведеног, и нашх молитава за вас и за свет, ми пратимо развој пандемије која данас прети људском животу. После нашег заседања, општењем и саветовањима између Његовог Блаженства Патријарха и Њихових Високопреосвештенстава јерарха, посебно у светлу предстојеће Свете и Страдалне седмице и Славе Пасхе, док се суочавамо са трагедијама и последицама овог тешког искушења, обавештавамо вас о одлукама и упутствима која смо донели: Прво: Наглашавамо неопходност строгог придржавања мера које су усвојила и наложила овлашћена лица специјализована за борбу против ове пандемије и њеног ширења, међу којима и мере да останете у својим домовима док доживљавамо породичну тајну као радост живота. Друго: Позивамо све вернике у свим епархијама, свештенство, монаштво и мирјане, да у потпуности сарађују са надлежним званичним властима и здравством, у свему што им обезбеђује помоћ и служи на добро социјалне и здравствене безбедности. Треће: Службе и молитве током Велике и Страдалне седмице и на Цвети и Васкрс (19. априла) биће савршаване само у присуству свештеника и монаха у црквама и манастирима, приложене за све људе и за мир у свету. Другим речима, службе ће се савршавати иза затворених врата, без учешћа верника, док ће постојати могућност директног преноса посведневних молитава путем парохијских сајтова, чиме ће се омогућити верницима да прате службе у својим домовима. Четврто: Молимо се, ако нам услови то дозволе, и уз Божју милост, да прославимо Васкршњу службу заједно на дан Оданија Васкрса (27. мај 2020), кад се Васкршња служба светкује у свој својој пуноћи и кад сви у њој заједно учествујемо. Надамо се да ћемо до тада победити ову пандемију и да ће се животни циклус нормализовати. Да бисмо спречили било какву неизвеснот, Света четрдесетица поста завршава се у дванаест сати у поноћ суботе на недељу 19. априла 2020. године. Пето: Парохијски свештеници и сви верници, заједно са парохијским одборима и другим црквеним организацијама и братством позвани су да сарађују у свему помажу и пруже подршку онима којима је помоћ потребна и лише патњи жртава и њихових породица. Шесто: Црква се моли Господу еда би се смиловао на Своју творевину, отклонио ову здавствену опасност из света, окрепио медицинско особље, сестре и све болничке тимове у болницама и друштву, да их заштити од сваке опасности, да излечи све пацијенте, да се смилује на упокојене, да надахне све специјалисте, лекаре и научењаке да раде на свему што може заштитити живот и овај свет од свих пандемија и зала. Седмо: Ове мере су предузете према најновијим подацима и достигнућима, у нади да ће нам се ови дани скратити и да ће се живот вратити у свој природан поредак. Осмо: Док прихватамо различита мишљења и идеје о приступу овом питању, претходно поменуте одлуке и упутства изражавају званичан став Антиохијске Цркве. Следствено, свако кршење ових упутстава сматраће се директним кршењем става Цркве, а црквене власти нису одговорне за било какве грађанске последице оваквих прекршаја. Љубљена чеда, Молимо се и надамо да ће проћи ово искушење које је захватило сав свет и да нам неће проузроковати више невоља, тешкоћа и патњи. Молимо вас да будете крепки у Господу, да се унапред радујете што ћете осетити радост после ове буре. Још једном вас молимо да се унапред радујете дану у којем ћемо дати свој допринос новом свету који се рађа над нама у утврђености, стабилности, солидарности, радости и сјају под окриљем Господњим. У овој нади, ми вас стављамо под Божју заштиту, надајући се да ћете бити истрајни у својим молитвама, како бисмо овај део животног пута прешли заједно, безболно и нерањиво, не другачије него у нашој чежњи за Спаситељевим Телом и Крвљу. Са енглеског Сања Симић де Граф Извор: Инфо-служба СПЦ

Високопречасни и Високопреподобни оци, У вези са новонасталом ситуацијом око вируса COVID-19 дајемо следеће упутство и благослов: 1. Св. Литургије, по типику, у СВИМ храмовима служити средом, петком, суботом и недељом, да би верницима било доступније приступање Св. Тајнама, т.ј. да могу другим данима осим недељом примати Св. Причешће. У току седмице најмање једном служити прикладан молебан. 2. Св. Причешће, које је темељ наше вере не може нико доводити у питање и треба га вршити само онако како налаже вековна пракса наше Св. Цркве. 3. Св. Воду и тамјан имати у изобиљу у свим храмовима и упућивати вернике да их носе кући на благосиљање домова и за личну употребу. У Онтарију је јутрос проглашено ванредно стање са забраном окупљања више од 50. људи. Цркве у Онтарију имају обавезу да ограниче број присутних на богослужењима у складу са тражењима државних власти. Уколико се ово промени бићете обавештени благовремено. Сви свештеници морају бити на располагању верницима да, по потреби, освећују водицу у њиховим домовима, болесне причешћују, и уплашене теше. Свештеници који имају индикације обољења упућујемо, као и сваког другог, да траже стручну медицинску помоћ и обавесте Епископа о истом. Будите разумни и не излажите се непотребном окупљању. Помно пратимо развијање збивања у свету, а посебно у Канади, и молимо се Господу, једином Који је кадар да лечи душе и тела, да нам да снаге да сачувамо веру чврсту. Не смемо долазити у колизију са упутствима државних власти, али исто тако не смемо дозволити да овоземаљска искушења поколебају нашу наду у Свемогућег Господа. Са архијерејским благословом, ЕПИСКОП КАНАДСКИ МИТРОФАН

У Нишу је у среду, 19. фебруара 2020. године са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, по други пут одржан Молебан и Крсни вход подршке свештенству и верницима Српске Православне Цркве у Црној Гори. У присуству великог броја верног народа, након вечерње службе у храму Светог цара Константина и царице Јелене служен је Молебан Пресветој Богородици, а затим је од овог нишког храма кренуо Крсни Вход предвођен свештенослужитељима Православне Епархије нишке. Са иконама из својих домова у шетњу подршке до нишког храма у изградњи посвећеног Светом Василију Острошком кренуло је много верног народа, у највећој мери младих људи и деце у пратњи родитеља, као и свих који су били у могућности да узму учешће у овом молитвеном сабрању. Колону од неколико стотина верника из свих крајева наше богоспасаване Епархије нишке, на крајњем одредишту Крснога входа, дочекао је звук јединствених звона храма Светог Василија Острошког, светиње која је у изградњи, но чија се лепота у овој ноћи могла спознати упркос томе што је окружује градилиште. Након служења Акатиста Светом Василију Острошком, који је 12. фебруара 1999. године, у време НАТО агресије, сачувао од великог страдања насеље Дуваниште али и цео Ниш, надахнуту беседу одржао је протојереј Предраг Радисављевић, старешина храма Св. цара Константина и царице Јелене у Нишу. За крај, молитвени скуп је увеличао отац Милан Додеровић, који је на гуслама извео песму "Збор зборила господа Хришћанска". Извор: Радио Глас

Данас је у Скупштини града Београда свештенству и вјерном народу Митрополије црногорско-приморске и других епархија СПЦ у Црној Гори додијељена је Златна плакета Вечерњих новости. Први је ријеч добио академик Матија Бећковић, који је, захваливши се Вечерњим новостима, похвалио њихов непоновљиви племенити рад, нагласивши, у контексту дешавања у Црној Гори, да су племенити подвизи увијек јединствени и непоновљиви. „Што су људи гори, то су племенити подвизи насушнији“, рекао је академик. Нагласио је да је народ у Црној Гори надмашио себе, позван од своје савјести: „А шта је савјест, ако не друго име за Бога, и шта је племенитост подвига ако не примјер богочојства и богојунаштва?“ Нагласио је да ово није подвиг године него подвиг вијека, тренутак када су Црногорци први пут заличили на англосаксонце, који су у побожној тишини, без сувишног покрета, по невремену, поносни на своју вјеру и традицију, устали да бране своје светиње. „Захваљујући модерним технологијама, цио свијет је могао да види обај најмасовнији зимски устанак православних хришћана, у којем се није знало да ли устаници силазе са неба или се на небо пењу, и да ли је тај устанак паметнији или племенитији“, рекао је Матија Бећковић, нагласивши да су ово потомци четника и партизана који су прерасли и превазишли ове подјеле и који су доказ да је рана зацијелила. „рече ми један човјек да је сањао Светозара Вукмановића Темпа како иде на челу литије и носи икону свога брата“, испричао је, додавши да је Темпо жив, ово не би био сан. Митрополит се такође захвалио на урученој почасти и награди, рекавши да је оно што се догодило у Црној Гори васкрсење народа. Владика је искрено рекао да није очекивао ни знао да међу народом у Црној Гори постоји најјачи огањ љубави. Осврнуо се на то да је плод братомржње и незакоња од Другог свјетског рата управо овај Закон о слободи вјероисповијести. „Ово је једини примјер у Европи, да се догађа промена идентитета једног народа“, рекао је, сликовито приказавши да је братоубилаштво врхунило рушењем ловћенске капеле. Митрополит је рекао да међу народом треба посебно подвући дјецу, да су дјеци анђели говоре. Осврнуо се и на то да народ у литијама осјећа органску везаност за Србију, а највише за Косово и Метохију, те су неизоставне пјесме о Косову, оне се највише чују. „Наш народ није изгубио душу и није се одрекао свога вјечног завјета и опредјељења за вјечност“, завршио је Митрополит, још једном се захваливши. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Православљу, новинама Српске патријаршије од 1. фебруара 2020, највећа пажња посвећена је прослављању празника Светога Саве првог српског архиепископа, као и дешавањима у Митрополији црногорско-приморској, епархијама: будимљанско-никшићкој и милешевској, тачније у Црној Гори. Спорни закон о слободи вероисповести, који је крајем прошле године усвојила црногорска скупштина, изазвао је снажну реакцију наше помесне Православне Цркве и вернога народа који у величанственом броју мирним литијама, молебанима и протестима скреће пажњу широке јавности Региона и света на недемократски, нецивилизацијски и нечовечни закон уперен против Српске Православне Цркве и њених светиња у Црној Гори. У овом броју читајте и интегрални текст интервјуа Митрополита загребачко-љубљанског Г. Порфирија који је у разговору за дневне новине „Новости“, говорио о положају СПЦ у Црној Гори, односу Срба и Хрвата и могућности превазилажења ратних траума и сећања у Хрватској, обављању архијерејске дужности у већинској римокатоличкој средини, односу наше Цркве са Васељенском патријаршијом после њеног неканонског мешања у устројство Православне Цркве у Украјини... У тексту под насловом: „Нови Београд и Земун уз браћу у Црној Гори“, читајте како је на хиљаде житеља Новог Београда и Земуна са својим Патријархом у величанственој литији пружило молитвену подршку СПЦ и народу у Црној Гори. Православље преноси и Светосавску беседу Епископа диоклијског Методија, изговорену 26. јануара 2019. г. у навечерје празника Светог Саве на централној Светосавској академији Митрополије црногорско-приморске, у крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици – Немањином граду. Поводом обележавања 78 година од Новосадске рације доносимо извештај са молитвеног догађаја код споменика Породица, где су се окупили представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, представници амбасада Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. У молитвеном ходу за одбрану светиња, а против насилно усвојеног Закона 23. јануара 2020. Беранци су се окупили, као и претходних вечери, у импозантном броју. И о овом дешавању у првофебруарском броју Православља читајте комплетан извештај, као и беседу Владике будимљанско-никшићког Јоаникија изречену том приликом. У четвртак, 23. јануара 2020, сви православни житељи Пљеваља били су у литији под слоганом „Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом!“ Била је то 14. По реду узастопна литија коју је предводио Епископ милешевски Атанасије. Ове године СПЦ обележава велике јубилеје Његове Светости Патријарха српског Иринеја: 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријарашке службе Богу и роду српском. У Патријаршијском двору у Београду 22. јануара 2020. године обележени су јубилеји Првојерарха српског мултимедијалним двочасовним програмом. Том приликом представљена је фотомонографија у 10 томова у којима је сабрано 15 хиљада фотографија о активностима Патријарха Иринеја током протеклих 10 година које је провео на трону Светог Саве. Приказан је и једночасовни документарни филм Патријарх српски Иринеј. Аутор филма и уредник фотомонографије је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије. У Рубрици: Свети Сава Српски: задати Отац, даровани Брат, читајте о прославама Светог Саве у Далмацији, Милвокију, Епархији пакрачко-славонској и другим епархијама широм Српске Православне Цркве. Извор: Православље

По благослову епископа крушевачког господина Давида, у суботу 4.јануара 2020.године, у претпразништву Рођења Богомладенца Христа, у Саборном храму светог великомученика и победоносца Георгија одслужен је Молебан за нашу страдалну браћу, свештенство, монаштво и верна чада Српске Православне Цркве у Црној Гори. Молебан је служен у присуству великог броја свештеникâ, монахâ и верног народа нашег града Крушевца, као и целокупне епархије крушевачке. По обављеном Молебану, свештенсво и народ су прошли улицама града Крушевца у Крсном ходу до споменика Косовских јунака. Извор: Епархија крушевачка

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Арсенија, у суботу 04. јануара 2020. године, у Нишу је одржан Молебан и Крсни ход подршке свештенству и верницима Српске Православне Цркве у Црној Гори. Звучни запис беседе Молитвени скуп отпочео је Вечерњом службом у препуном храму Светог цара Константина и царице Јелене. У наставку служен је Молебан, којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније. Потом је уследио Крсни ход до храма Светог Власилија Острошког Чудотворца у нишком насељу Дуваниште. Велики број грађана Ниша и верника из свих крајева Епархије нишке је молитвено, достојанствено и мирно ходао улицама града Ниша, у знак подршке својој браћи у Црној Гори. На платоу испред храма Светог Василија служен је Акатист овом Божјем угоднику. На крају се присутнима обратио Преосвећени Владика, позвавши све да се у овим празничним данима непрестано молимо за нашу Цркву и наш народ у Црној Гори. Извор: Епархија нишка

Поводом усвајања Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који дискриминише Српску Православну Цркву у Црној Гори и све њене вернике, братски саосећајући, упућујемо молитвену подршку, Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском ГГ Амфилохију и свим архијерејима и њиховој пастви, које усвајање поменутог закона угрожава. Сви ми, који деценијама живимо и радимо на Петом континенту, у Аустралији и Новом Зеланду, који живимо у правним државама овога краја света, где су људска права као и сва права која се тичу слободе вероисповести и имовинског власништва поштована, ожалошћени смо и шокирани грубим актом црногорске државе да одузме црквама право на имовинско власништво. Овакви закони не постоје у правним државама и они представљају насиље над припадницима Цркве, који су вековима издвајали своје прилоге да би градили цркве и манастире, Божије олтаре на којима се приносила и приноси бескрвна жртва. Као верна деца Светог Саве на петом континенту са најудаљенијег олтара наше Цркве, свесни величине светиња које су угрожене и основних права верних, искрено саосећајући са нашом браћом у овим тренуцима њиховог мартирског сведочења вере и одбране Светиња, молимо се Троједином Богу, да им молитвама и заступништвом Св. Василија Острошког Чудотворца, Св. Петра Цетињског и плејаде светитеља и мученика са простора Црне Горе, подари снаге да остану чврсти у својој вери, достојанствено истрајавајући у одбрани својих светиња и основних људских права, права на слободу вероисповести у Црној Гори. Са својим свештенством, монаштвом и верним народом, + С И Л У А Н Епископ аустралијско-новозеландски Српске Православне Цркве Извор: Епархија аустралијско-новозеландска

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, подржавајући браћу Архијереје у Црној Гори, уједно и састрадавајући са њима и повереним им верним народом, обавештава сво свештенство, свештеномонаштво и верни народ богоспасаване Епархије тимочке да ће свуда, где за то постоје услови, бити свакодневно служена света Литургија, закључно до Бадњег дана. У том смислу, у мирној јектенији, у прозби: „За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, христољубиву војску“ треба уметнути: „и за очување православног народа и светиња у Црној Гори“ а исту прозбу, као и обично, завршити речима: „да им Господ Бог помогне да одоле сваком непријатељу и противнику, Господу се помолимо“. У сугубој јектенији, у прозби: „Још се молимо за благоверни и христољубиви род наш“ треба уметнути „за очување православног народа и светиња у Црној Гори“ и прозбу завршити речима: „и за све православне хришћане“. На Великом входу, такође, помињати народ и светиње Црне Горе. Овом приликом позивамо верни народ Епархије тимочке да у што већем броју узме учешће у светим Литургијама. Извор: Епархија тимочка

Уредништво портала Поуке.орг честита празник Рођења Богомладенца свештенству и верницима хришћанских Цркава који Божић славе по грегоријанском календару. Нека је благословен овај свети Дан и Ви будите благословени у том светом Дану, Христовом Рођендану. У Њему се рађамо и препорађамо, у Њему постајемо људи, богољуди, и добијамо свој истински и непролазни смисао. И тако осећајмо и говоримо: Са нама је Бог, нека разумеју сви народи! Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди!

да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу. Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави. Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа). Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности. Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)? Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2). Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13). Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13). Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима. Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности. Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно, о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21). * На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење. Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу. ПИСМО У ПДФ https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0

Оваквом изјавом, ставили су Епископа Рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у исти кош са Наташом Kандић, као да су епископи цркве заговорници независног Kосова само зато што су против поделе Kосова после кога долази признање независности Kосова. Селаковић је оптужујући свештенство СПЦ на Kосову, рекао: "Позивају се на Бога и Јеванђеље а постидели би се пред Патријархом Чарнојевићем који је спасавао народ. Они заборављају на то." ВИДЕО:

Као и много пута у вишевековној историји, наша Црква са својим верним народом на мученичком Косову и Метохији пролази тешке и судбоносне дане. Угледајући се на наше претке који су остајали и опстајали, као своји на своме, и поред свих тешкоћа и невоља, уздајући се највише у Бога и правду Његову, и ми у овом нашем времену, остављени на ветрометини интереса моћника овога света, прибегавамо Господу Спаситељу и Мајци Божијој са молитвом да спасу и сачувају верно стадо, децу Светог Саве, на заветним просторима светолазаревског Косова и Метохије. Еванђеље нас учи да дајемо све од себе, што до нас стоји, али да ипак са вером и надом препустимо Господу сваку бригу за сутра, јер су нам „и власи на глави изборојане“ (Лк 12.7). Зато, као архијереј са пастирском одговорношћу за свој народ и наше светиње, позивамo све наше свештенике, монахе и вернике да у овим тешким данима који су пред нама, сви заједно молитвом и постом, дамо свој допринос очувању живе Цркве на простору наше Епархије. На тај начин ће Бог највише моћи да нам помогне, јер Божија љубав несметано дела тамо где су молитвом и постом срца отворена за Њега. Наш, вечног спомена достојни, блаженопочивши Патријарх Павле често је у тешким тренуцима позивао народ на пост и молитву, да би нас Бог сачувао тамо где смо били у опасности. Стога, архипастирски позивамо свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) ове године сви по својим моћима строго посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“ (приложен у ПДФ верзији) Српска Православна Црква остаје верно са својим народом на Косову и Метохији без обзира шта нам моћници овога света пресуде, знајући добро да је последња увек правда Божија и да они који се одричу светолазаревског наслеђа ради пролазних интереса лако могу да дођу под тешки терет осуде и клетве Светога Кнеза Лазара. Ми живимо у овом свету, али нисмо од овога света и за нас Косово и Метохија није нешто што нам неко може отети, ако га се сами не одрекнемо. Косово и Метохија су за наш верни народ синоним свега што су нам оставили наши свети преци, онога што нас на светској ветрометини чини децом Светог Саве, и зато ће оно за нас остати наше све док буде и последњег Србина који у свом срцу носи овај многоцени бисер који нам је од Господа дат преко наших предака. Ваш молитвеник пред Господом Епископ Теодосије .............................................................. Епископ Теодосије ће лично служити Молебан за Косово и Метохију према следећем распореду, након вечерњег богослужења које почиње у 17.00 часова: -Понедељак 6. августа, у саборном храму Св. Великомученика Димитрија у Косовској Митровици -Уторак 7. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Грачаници -Среда 8. августа, у храму Св. Архангела Гаврила у манастиру Драганац -Четвртак 9. августа, у храму Св. Николаја Чудотворца у Штрпцу -Петак 10. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у Ораховцу Епархија позива верни народ да се у што већем броју сабере на молебни канон. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска