Претражи Живе Речи Утехе

Неки дан сам на проповеди гледао лица верујућих који су се окупили на Литургији. Већи део Литургије сви смо окренути Истоку спремни за Други Христов долазак А на проповеди гледамо се лицем у лице. Мирни, озбиљни, одлучни, добри људи који су својом вољом у недељно јутро поспаног града дошли да се заједно помоле Богу. Да служе Богу и да се причесте Богом. Преплавио ме је талас захвалности и скоро дивљења. Боже, колика је снага и лепота у овим људима! Твоја снага и лепота. Нисам склон идеализацији, јасно ми је да ти људи предамном нису савршени, нисам ни ја, али знам - Бог је са нама. Постоје понекад тренуци кад све оно о чему размишљамо, шта закључујемо и у чему тражимо смисао постане кристално јасно. Најважнија активност Цркве у наредном периоду је да Народу Божијем који се сабира на Литургији додели достојанство које је некад давно доделила монаштву. Не због тога да би се неко узнео и не дај Боже погордио, већ због тога да се пронађе начин како да овај мали, сасвим мали део свих крштених на најбољи начин искористи своје духовне дарове. Како да активна Црква почне да боље делује на оне крштене који своје дарове мало користе, али и на цео Божји свет за који се на Литургији молимо. Основни задатак рукоположеног свештенства биће да у љубави служе и организују четврти род свештенства тако да Црква поново постане светионик а не специјална социолошка тема. Изоловање рукоположеног свештенства неминовно води медијској обради изолованих, ружним медијским вестима са којима се све чешће срећемо. Без обзира да ли су оне засноване на истини - а сви људи су слаби и склони паду па и рукоположено свештенство - или су само средство манипулације. Свест о могућностима и обавезама коришћења дарова оних који јаче него други доживљавају позив и окупљају се у храмовима, начиниће од Цркве поново активног судеоника у друштвеном животу. Па и лек оболелом свету. Наравно, у мери коју само Бог зна. За сада Народ Божији показује углавном стрпљење и ишчекивање. Да га рукоположена јерархија заиста препозна и усмери. Као што је некад препознала и усмерила монаштво. Да се теолошки и практични напори преусмере у организовање и јачање живе Цркве. Верујем да ће доћи дан кад ћемо се саборно позабавити можда најважнијим питањем Цркве данас. Верујућима који учествују у Светој Литургији. То ће онда бити озбиљно саборовање. У међувремену на нама рукоположеним свештеницима је да пронађемо начин како да активирамо успаване дарове оних који се заједно са нама моле. Да дођемо до подвига, да без обзира на све околности живота у којем морамо да се бавимо својим породицама и задацаима које добијамо од више јерархије, поставимо себи као приоритет служење онима који чују позив. Ма макар то ишло путем покушаја и погрешака. Бог ће нам открити пут. Чекање на чудо да се у Литургији активирају сви крштени, нема пуно смисла, поготово кад погледамо колики су наши храмови били кроз целу историју. То је више постао алиби за данашње препушатање економској реалности. Литургијско Царско свештенство увек се састојало од мањег броја. Увек се радило о посебним даровима и о посебном позиву. "А ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ, стечени народ, да објављујете врлине Онога који вас је из таме позвао у своју чудесну светлост; ви који некад нисте били народ, а сада сте Божији народ; ви који сте били у немилости, а сада сте у милости.'' ( 1 Петрова 2:9-10 ) о. Ненад Илић

У организацији новоформираног Мисијског одбора Митропoлије дабробосанске одржан је први семинар за свештенство и монаштво ове Митрополије. У договору са управом Богословије у Фочи и по благослову Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома, семинар је одржан у амфитеатру Богословије 6. и 7. новембра текуће 2017. године. Семинар је почео окупљањем свих свештеника и њиховим пријављивањем, односно регистрацијом од 15 до 16 часова, 6. новембра. Тачно у 16 часова појањем тропара празника Силаска Светога Духа на Апостоле Благословен јеси Христе Боже наш отпочео је семинар. Потом је предсједник Мисијског одбора протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого поздравио Високопреосвећеног Митрополита г. Хризостома и сво присутно свештенство и свештеномонаштво и пожелио им срећан и успјешан први семинар у организацији Мисијског одбора. У наставку свог обраћања проф. Ђого је позвао Високопреосвећеног Митрополита да благослови и отвори семинар што је он и учинио. Први предавач семинара био је Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом који је говорио на тему Библијско и благодатно свештенство у ком је обрадио тему из Светог пророка Исаије и Светог апостола и јеванђелисте Луке: Дух је Господњи на мени... и ... данас се изврши ово писмо у ушима вашим. Други предавач био је проф. др Владислав Топаловић који је одржао предавање на тему Стари завјет у богослужењу и животу Цркве. Након ова два изложена предавања развила се дискусија у којој су додатно појашњена нека питања из Старог завјета. Након одслуженог вечерња у цркви Светог Василија Острошког и Светог Петра Сарајевског и Дабробосанског при Богословији у Фочи семинар је настављен предавањима: Душеводитељство и психотерапија, које је одржао протојереј-ставрофор проф. др Љубовоје Стојановића и Љекар и свештеник: медицинске терапије и однос православног пастира одржао је протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого. Први дан семинара успјешно је окончан плодотворном дискусијом на ова два предавања. У истом духу и расположењу семинар је настављен у уторак, 7. новембра 2017. године, са почетком у 9 часова. Први предавач треће сесије семинара био је г. Ведран Голијанин који је одржао предавање на тему Нови атеизам и апологија хришћанства. Због посебности ове теме одмах је отворена врло жива дискусија. Своје предавање у склопу треће сесије одржао је и проф. др Ненад Тупеша, протојереј-ставрофор, на тему Богослужење Цркве и парохијска пракса данас. Као и претходна предавања и ово је изазвало врло живу дискусију. Прије затварања семинара одржано је кратко савјетовање о наредном (другом) семинару и затражено је од учесника семинара да предложе теме које би могле бити уврштене у програм наредног семинара. Тачно у 12 часова Његово Високопреосвештенство г. Хризостом затворио је рад семинара, захваливши притом свим предавачима и свом свештенству на одзиву и активном учешћу. Извор: Митрополија дабробосанска Епархијске вести | View full Странице

Поводом учесталих напада на Цркву Епархије ЗХиП и њеног предстојатеља Епископа Григорија ми свештеници, игумани и игуманије манастира наше Епархије осјећамо јеванђељску одговорност и пастирску дужност да се вјерницима наше Цркве обратимо овим путем. Конкректно, ријеч је о клеветничком настојању неких новинара и медија који већ више година уназад јавно нападају првог међу нама, не бирајући ријечи увреде и стављајући му на душу најтеже кривице, због чега су неки новинари и правоснажно осуђени. Јасно је, а у неким текстовима се то и отворено говори, да је циљ њиховог посла свргавање нашег Eпископа са трона Св. Василија. О томе ко евентуално стоји иза таквог посла – не бисмо да нагађамо. Оно што желимо је да јасно кажемо вама, нашој браћи и сестрама са којима служимо Спаситељу и чијим потребама служимо по својој моћи, да су такви напори за нас дјело нечастивога који жели да смути, збуни и саблазни, баш као што нас о томе учи Спаситељ у Божанским писмима (Mт.24.5,11). Наравно да у нечему таквом ови новинари не могу имати ама баш никаквог успјеха, али можда понеки неупућени читалац може и повјеровати некој од неистина. Оно што дотична господа чине, називајући Епископа издајником, оним који продаје вјеру, који не брине за паству (посебно тамо гдје су православни мањина), који срамоти Цркву и како све не, јесте клевета која некима наивнима али и безазленима може да постане препрека на путу уласка у заједницу Цркве и тиме и препрека благодатном заједничарењу у истини Јеванђеља. Због тога смо се и одлучили на овај корак. Да бисте се сами увјерили у неоснованост поменутих оптужби позивамо вас, браћо и сестре, да се једноставно окренете око себе у нашим Требињу, Мостару и уопште на цијелој територији Епархије од Коњица на сјеверу до Метковића и Дубровника на југу. Видјећете оно очигледно, тј. како изгледају наше Цркве, колико је по милости Божијој вјерника у њима, особито младих и дјеце, колико хорова и уопште колико живота. Видјећете нове манастире у Данићима и Петровом Пољу крај Требиња, као и обновљене из пепела Житомислић и Завалу. Видјећете и ревносне вјероучитељке и вјероучитеље, образоване теологе и црквени поредак који на славу Божију функционише. И како онда вјеровати онима који вам говоре да је све то неистина, већ да смо Црква која не брине о вјери и продаје је? Далеко од тога да навођењем ових чињеница из живота наше Епархије желимо да величамо себе. Свако од нас, од првог до последњег, има за шта да се каје и то нико, па ни наш Епископ никада није порицао. Али, ако неко у времену када духовни живот Епархије доживљава процват, онога који стоји на челу те заједнице непрекидно назива ружним ријечима и непријатељем Цркве, онда такав не посједује баш никакав кредибилитет. У медијском простору неки су се, по ко зна чијем налогу, напросто окомили на Епископа. Из њихових ријечи избија мржња и јед, недостатак чињеница и изобиље измишљотина. Истине, у коју се неки од њих куну – нема нигдје ни за лијека. Тако нпр. када у једном од текстова наводну „казну“ за једног од требињских свештеника стављају на душу Владици, онда кажу како је то због тога што је овај јавно читао писмо Епископа Атанасија, што је апсолутна измишљотина и никада се није десило. Или када легитимно премјештање свештеника назива казном, итд, итд. Такође, када се говори о проблему Српског Националног Вијећа у Дубровнику, опет клевете, јер је то тијело замољено да се исели из просторија Црквене општине, које су Цркви у том тренутку постале неопходне, на шта су у почетку са разумијевањем пристали, да би касније „окренули ћурак“ и почели да се жале на челу са предсједником СНВ, а уз свесрдну подршку неких новинара који од тога праве скандал, јефтино се играјући осјећањима оно мало преосталих православаца у Дубровнику у чијем наjбољем интересу ће се зграда и реновирати, и уз то наравно, изнова смућујући нашу паству. И најновије: зар би ико нормалан могао да повјерује да је православни свештеник ишао да служи парастос усташама, и то по налогу Епископа?! Такве и још многе жалосне измишљотине читамо, и сами запрепаштени количином неистина и бескрупулозности. А истина је да се на челу са Епископом, као свештеници Епархије, а нарочито они који служе у мањинским православним срединама, трудимо да будемо миротворци, јер нас је Спаситељ научио да су „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“(Мт. 5.9). Тачно је и то да се и молимо и боримо за јединство Хришћана. То је мисија заснована на Господњим ријечима „да сви буду једно“(Јн 17.21). И ма колико на нашем, многим невољама обремењеном простору, на моменте било непопуларно, као хришћани и свештеници дужни смо да то чинимо. Па и када због тога не побирамо аплаузе, као што их понекад добијају они који позивају на мржњу и бескрајно разрачунавање. Јефтино је и душепогубно такве кораке ка миру називати унијаћењем и покатоличавањем. А управо такве идеје промовишу поменути, градећи се и већим теолозима, и каноничарима и црквеним историчарима него што смо сви ми у Цркви заједно. Из пера истих није поштеђен ни Патријарх српски. У тијело наше Цркве у Херцеговини такав „посао“ може да уноси немир и смутњу. Зато будите опрезни и „не вјерујте сваком духу“(1.Јов. 4.1). Ми, ваши свештеници, стављамо на знање првенствено вама, а онда и онима који неистине пласирају у јавност, да чврсто стојимо уз свога Архипастира и Епископа и нека не мисле они који хоће раздор и смутњу да у корпусу свештеника световасилијевске Херцеговине има таквих који би се окренули против њеног свештеног трона и онога који на њему сједи. Вас са друге стране позивамо да, уколико имате недоумице или збуњеност било које врсте и по било ком питању, слободно питате било кога од нас и увјерите се да је овако како смо вам рекли. Пред нама је период Крсних Слава када ћемо имати прилику да се сусретнемо у вашим домовима, и поразговарамо људски и хришћански о свему што вас интересује. Смирено вас и братски поздрављaмо желећи вам свима мир, радост и вјечно спасење у Христу Исусу, Господу нашем. 1. Протојереј-ставрофор Младен Жуловић 2. Протојереј-ставрофор Никола Јанковић 3. Протојереј-ставрофор Борис Бандука 4. Протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин 5. Протојереј-ставрофор Немања Дражић 6. Протојереј-ставрофор Никица Ајдер 7. Протојереј-ставрофор Александар Илић 8. Јереј Душко Шаровић 9. Јереј Мирослав Ратковић 10. Јереј Милош Ловрић 11. Јереј Драгиша Томић 12. Јереј Вук Милишић 13. Протојереј-ставрофор Благота Васиљевић 14. Протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић 15. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ 16. Протојереј Небојша Радић 17. Јереј Бранимир Боровчанин 18. Јереј Марко Гојачић 19. Протојереј-ставрофор Небојша Коловић 20. Јереј Данило Боро 21. Јереј Александар Грчић 22. Јереј Александар Шмања 23. Протојереј-ставрофор Борис Чоловић 24. Протојереј-ставрофор Зоран Илић 25. Јереј Немања Лукета 26. Јереј Младен Чалија 27. Јереј Драго Зубац 28. Протојереј-ставрофор Велимир Ковач 29. Јереј Милан Стањевић 30. Ђакон Јакша Окиљевић 31. Јереј Миодраг Вртикапа 32. Јереј Милан Бужанин 33. Ђакон Крсто Авдаловић 34. Јереј Александар Гајић 35. Јереј Саша Којовић 36. Игуман Сава Мирић 37. Јеромонах Димитрије Рађеновић 38. Јеромонах Порфирије Гргић 39. јерођакон Антоније Глишић 40. Игуман Данило Павловић 41. Архимандрит Лазар Лазаревић 42. Игуман Василије Копитић 43. Јеромонах Марко Прцовић 44. Јерођакон Павле Јанковић 45. Игуман Исаиа Дан 46. Игуманија Текла Даскалаки 47. Игуманија Павла Ћузулан 48. Ђакон Владимир Вукановић 49. Ђакон Павле Ратковић 50. Ђакон Бранислав Рајковић 51. Ђакон Мирослав Бошковић 52. Ђакон Ратко Зубац 53. Ђакон Александар Црногорац Извор: СПЦ View full Странице

Поштовани чланови форума, браћо и сестре имам једно питање које се односи на свештенсто па ме занима, уколико неко зна одговор, да ми помогне. Наиме, читајући књиге о Другом Светском Рату наишао сам на занимљивог човека, попа Момчила Ђујића. Ђујић је пре рата био православни свештеник, а када се заратило након што је крстио једно дете и дао му име Дража скинуо је мантију и народу у цркви је рекао: "Ову мантију скидам и нећу је вратити док се не ослободи српски народ''. Ђујић је одлучио да скине мантију и обуче војничку униформу. Моје питање је следеће : Да ли свештеник који је одлучио да се бори у рату има право поново да служи након што се рат заврши? Такође ме занима : Да ли човек који није свештеник и борио се у рату може да постане свештеник након рата? Видимо кроз нашу историју да су многи људи постали чак свеци иако су водили страшне битке против непријатеља и убијали многе људе. Занима ме да ли негде пише у Црквеним канонима који су услови за свештенство. Велико хвала и поздрав.

Šta je sveta tajna sveštenstva? To je sveta tajna u kojoj Duh Sveti kroz polaganje ruku episkopa daje blagodat i pravo onome koji se rukopolaže za episkopa ili sveštenika da svršava ostale svete tajne i da rukovodi verskim životom ljudi. Koliko ima stepena u svetoj tajni sveštenstva? Tri stepena: episkop, sveštenik i đakon. Kakva je razlika u ova tri stepena sveštenstva? Episkop može da svršava. svih sedam svetih tajana, sveštenik sve osim sv. tajne sveštenstva, a đakon pomaže episkopu i svešteniku, ali sam ne može svršavati nijednu od svetih tajana. Koji su niži činovi u Pravoslavnoj crkvi? Čteci, ipođakoni i đakonise. Ko rukopolaže episkopa? Dva ili više episkopa. Ko rukopolaže sveštenika? Episkop. Čiji su naslednici episkopi? Episkopi su naslednici apostola. Ko je ustanovio u Crkvi jerarhiju? Sam Gospod Hristos kao prvi Prvosveštenik (Jevr. V, 4—6). On, kao izvor svake vlasti i prava u Njegovoj Crkvi, dao je apostolima vlast da uče, isceljuju i opraštaju grehe. Šta onda predstavlja celinu jerarhije? Najpre Hristos kao večni Prvosveštenik i glava Crkve, onda od Njega apostoli, pa od apostola episkopi, i od episkopa sveštenici i đakoni. Zašto je neophodno polaganje ruku u ovoj svetoj tajni? To su najpre činili apostoli (I Tim. IV, 14; V, 22.). Polaganje ruku u ovoj svetoj tajni prenosi se na lice koje se rukopolaže duhovna sila i tako se postiže zakonita veza crkvene vlasti i sveštenosluženja Da li može postojati crkvena zajednica, a da ne priznaje i da se ne pokorava episkopu? Ne može postojati, jer se takva crkvena zajednica odeljuje od tela Vaseljenske pravoslavne crkve i lišava sebe blagodati Božje. Zašto zovemo sveštenika „Ocem"? Zato što smo preko sveštenika u svetoj tajni krštenja preporođeni u decu Božju; preko njih u svetoj tajni pričešća dobijamo nebesku hranu (Hristovo telo i krv); u svetoj tajni pokajanja preko njih dobijamo oproštenje od svojih grehova, a u ostalim svetim tajnama naročite darove Svetog Duha. Pored toga, sveštenici se za nas neprestano mole, uče nas, savetuju, opominju nas i nama rukovode. Prema tome, oni su zaista naši duhovni oci. Svakako oni moraju biti dostojni tog imena i te velike službe. Način postavljanja i sveštenodejstvo Prezvitere hirotoniše Episkop za određenu parohiju i oni imaju potpunu pastirsku odgovornost. Prezviter prima antimins od Episkopa Eparhije, čije ime pominje na Liturgiji. U stvari, on služi u ime Episkopa. On je sveštenoslužitelj (liturg), onaj koji prinosi darove i priziva blagodat zajedno sa narodom; on je propovednik i pastir (1 Tim 4,13), vodi, dakle, verni narod ka Hristu. Što se tiče dužnosti da poučava, Sveti Jovan Zlatousti veli da ne postoji velika razlika između prezvitera i episkopa, zato što prvi po samoj njihovoj službi imaju obavezu da propovedaju nauku (1 Tim 5,17). Jedina razlika među dvema službama jeste moć hirotonije, koja isključivo pripada Episkopima (Omilija 11. na 1. Timoteju). Kanoni (58. apostolski i 19. - Šestog vaseljenskog sabora) predviđaju obavezu prezvitera da poučavaju svakodnevno, a osobito nedeljom, kroz Sveto Pismo, tumačenja i propovedi. Vrste zvanja i odežda Prezviteri monaškog reda služe u manastirima, a mirskog reda u parohijama. Počasno zvanje prezvitera mirskog reda je: protoprezviter, protojerej i protojerej-stavrofor, a monaškog: sinđel, protosinđel, iguman i arhimandrit, od kojih su poslednja dva i nastojatelji manastira. U stepenu prezvitera karakteristična je bogoslužbena odeća - epitrahilj, felon i pojas. Odlikovani prezviter - protoprezviter, kao počast dobija pravo nošenja i nabedrenika, dok protojerej-stavrofor dobija pravo nošenja naprsnog krsta.

Која правила/канони одређују да ли неко (не)може бити рукоположен за презвитера?