Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свештеник'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свештеник је биће за другога (четири фрагмента о свештенству) Дарко Р. Ђого Казимир Маљевич, Човек који трчи, 1932–1934. А Вјероватно да не постоје три љековитија штива за сваког младог православног богослова који има намјеру да постане свештенослужитељ од Златоустових опомињућих (и нажалост код нас недовољно читаних) Шест дијалога о свештенству, Сегењевог потресног романа Поп (чија је екранизација доживјела извјесну популарност) и историјског истраживања Алексеја Петровича Лебедева Свештенство древне васељенске Цркве. Иако жанровски сасвим разнородне, све три књиге јесу величанствена свједочанства не толико и не само о „узвишености свештеничког достојанства“ колико о животном путу, прохођењу кроз живот онога који одлучи да на себе узме бреме свештеничког свједочења. Заправо: годинама сам сматрао да оне код младог човјека препуног идеала, испуњеног треперавом свјетлошћу љубави према лику идеалног свештеника (врло често унапријед виђеног у своме лику у мантији, пред огледалом) могу да изазову отрјежњујући ефекат, суочење са одговорношћу, замишљеност над стварним ликом свештенослужитеља. Данас, када најчешће пред собом видим младог човјека чврсто и непоколебљиво одлучног да постане свештеник, али најчешће човјека без погледа у коме би се назрео екстатични ерос, чак ни без сањивог погледа самозаљубљености у пројекцију идеалног свештеничког себе, препоручујем исте наведене књиге онима који се спремају да служе. Као и сва вриједна читалачка штива, Златоустове књиге, Лебедевљева студија и Сегењев роман нису само раз-утопије, писане само да нам кажу шта конкретно значи носити Крст, већ су уједно књиге непрекидног подсјећања да свештенослужење и те како има смисла, да се тај смисао налази увијек негдје другдје или, још тачније: у неком Другом, и да се кроз живот не може ићи ни само идеалима који се не обазиру на стварност, али још мање – прагматизмом лишеним идеала. Ниједна од тих књига није написана у замишљеном вакууму идеалног бивствовања, него у друштву и историји, у животу који свештеник мора живјети како би могао да га у пуноћи дијели са другима. Заправо, управо је та смјештеност у конкретан живот оно најљековитије у сваком од ових дијела: свакоме од њих она придаје помало опорог укуса и оне тако животне горчине: али прво што млади свештеник учи јесте да окуси и горчину живота, не огорчивши ни себе ни друге… Тешко да је историја само учитељица живота. Прошли животи немају само педагошку вриједност: историја јесте живот, живот постаје историја… Живот звани историја нам казује много више од онога што је данас, наводно, „историјској свијести“ досљедна теологија спремна да види. Зато Лебедевљева књига у највећој мери ослобађа илузија: она нас упућује на толико пута превиђену чињеницу да црквене службе нису саморазумљиве стварности, надсвјетски одбљесци неких космосу непричасних реалија, метафизичка стања сасвим небеских бића, него историјске појаве. Штавише: оне су историјски процеси и догађаји унутар којих се већ вијековима много тога сложило да би службе постале управо онаквим какве јесу. Све службе Цркве потичу из Њеног бића, не упркос Њеној историји или игноришући је, већ управо због историје Цркве. Службе јесу у бићу Цркве, јер јесу у историји и стварности Цркве. Међутим, већина историјских перспектива које нам казују како је нека црквена служба настала или постала то што јесте зауставља се на опису те и других служби у Цркви, и то само до једног момента у историји. Тако се утемељује једна метафизика црквене службе која послије заснивања у историји у суштини престаје бити историјска, те умјесто описне (дескриптивне), постаје прописна (нормативна): из описа настанка службе ми сазнајемо шта је њен садржај и претпостављамо да се тај садржај напросто протеже кроз историју, да постоји „епископ“, „свештеник“, „ђакон“ или „лаик“, који је увијек и свугдје исти. Црквене службе тако постају поља непрестане истости, неисторијског и непросторног идентитета, досљедности замишљеном сопственом лику. Али, да ли је једини садржај црквених служби непрекидно репродуковање сопственог садржаја, дуплирање и понављање кроз историју вјечите истости? У чему су оне утемељене: у себи, у истости или у нечему и некоме Другом? Садржај сваке од црквених служби образлаже се увијек иконично-литургијски: службе иконизују есхатолошко сабрање у Царству Божијем. Али језик иконе је двосмислен. Он је – и у томе је сва трагедија данашњих црквених служби – схваћен тако да иконични карактер доноси визуелни, али не и егзистенцијални садржај Прволика, тако да Црква и њене службе првенствено личе на Царство а не да јесу Царство. Разлика је танана и готово непримјетна, али она одређује толико тога битног у нашем данашњем црквеном животу. Ако су Свјетлост и Љубав, бесконачно окупљање око Богочовјека садржај (а не само слика) Царства, онда је свака Евхаристија и цјелокупна стварност Цркве позвана да иконизује овај садржај, да живи(мо) Љубав и Свјетлост и Близину Богочовјека. Да ли је то оно што видимо? Ако епископ иконизује Христа – откуда толико нервозе, толико неуротичних (христоликих?) испада? Откуда тежина, ужасни трептај архијерејске литургије, клецај кољена свештенства, снебивање народа пред нервозом онога „на мјесту Христовом“? Ако свештеник иконизује Апостоле – откуда такво пренебрегавање тумачења ријечи Јеванђеља, откуда толико нехајног односа према Бесједи на гори, како то да су литургијске појединости потиснуле ријеч и праксу Царства објављеног у Јеванђељу? Није ли презвитер рукоположен управо да одушевљава вијерне Ријечју и Стварношћу Царства, а не да опомиње младе богослове да је „теологија једно а пракса друго“? Откуд капитулација богословља Царства у свештенству Царства? Да ли је једино иконично у ђаконској служби, једино што их чини да „херувиме тајанствено изображавају“ – дубоки глас и театрални наступ? Није ли припадање Новом Израиљу, Народу Божијем обавезујуће: да би иконизовао Царство, лаик, вјерник, припадник тога Народа позван је да живи богословље, а не ритуалистику, позван да прониче у Недокучиво, а не да се задовољава повременим „присуством“ у литургијском театру и конзумирањем пригодних садржаја, потпуно истих на сваком религијском тржишту? Није ли иконични карактер служби опомена да садржај службе никада није у истрајавању у једном визуелном, очекиваном „имиџу“ и „позицији“, у ономе што епископ/свештеник/ђакон/лаик јесте по „позицијским очекивањима“, него увијек – у ономе ко јесмо. Ми јесмо тиме што постојимо овдје и сада за друге, овдје и сада погођени и промијењени Царством Божијим. Докле год смо се службом претплатили, а не обавезали да иконизујемо Царство – још увијек нисмо почели да живимо служење, да живимо Царство. Позвани смо да Царство испуни нас, а не да својим недостацима замаглимо одраз Царства, да свједочимо Присуство Бога у свијету у коме се Његово одсуство сваког дана објављује у сваком трагичном искуству свијета и човјека. http://teologija.net/svestenik-je-bice-za-drugoga-cetiri-fragmenta-o-svestenstvu/
  2. У писму јеросхимонаха Рафаила (Берестова) нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам сада набројао та питања О. Рафаил и о. Онуфрије (Блог свештеника Георгија Максимова, 9. 3. 2018) После доста бурног развоја моје полемике с расколницима – следбеницима јеросхимонаха Рафаила (Берестова), добио сам од њега отворено писмо, у којем ми захваљује за „лекцију смирења“ и скромно признаје да не сматра себе старцем. О. Рафаил је замолио људе да ми проследе своје писмо, што су многи и урадили. Нажалост, у његовом писму нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам у одговору набројао та питања, да би о. Рафаилу било лакше да одговара. И тако, сада молим оне који имају могућност да предају та питања о. Рафаилу (Берестову). Такође предлажем могућност онима које, као и мене, занимају одговори на ова питања, да се придруже писму. Ако желите, можете у коментарима написати ваше податке и додаћу Вас у текст писма као потписнике. О. Рафаил воли да потписује разна колективна отворена писма и изјаве, тако да ће можда присуство много потписника помоћи да брже добије моја питања. Ево их: __________________________________ Драги о. Рафаиле, Свештеник Георгије Максимов Захваљујем Вам за писмо. Међутим, из Вашег писма се стиче утисак да све материјале које сам записао ви сводите на ругање и омаловажавање Вас лично, и једино питање на које сте одговорили јесте да ли Вас треба сматрати старцем? Међутим, свођење целе настале озбиљне расправе само на то питање је, по мом мишљењу, неоправдано. Могуће је да Вам Ваши помоћници нису дали да погледате моје видео снимке, а можда и јесу, али нисте имали времена да их погледате. Ја и не инсистирам на томе да их обавезно погледате. Да би вам било лакше, ја сам издвојио из свега што сам рекао у расправи двадесет питања које имају суштинску важност, и изложио сам их у писменом облику. Прилажем их испод и биће ми драго да добијем од Вас одговоре, и неће само мени бити драго, пошто делатност који Ви и Ваши помоћници спроводите збуњује многе православне људе. ПРВО ПИТАЊЕ Зашто Ви ширите такозвани „Руски символ вере?“ Тај текст, који се на интернету лажно приписује или Св. Јовану Шангајском или Теодосију (Кашину) нема с њима никакве везе, и уствари га је 1999. године саставио расколник Ефрем (Красовски). Од давнина су у Цркви символом вере називали текстове у којима се „малим бројем речи излагала целокупност свих коренитих догмата Хришћанства“ (митр. Макарије (Булгаков)). Тако да сам назив „символ вере“ подразумева догматски значај текста. Након потврђивања Никејско-Цариградског символа вере, седмим правилом III Васељенског сабора установљено је: „да не буде дозвољено ником да изговара, или пише, или саставља другу веру осим оне одређене од светих отаца, који су се сабрали у граду Никеји са Светим Духом“. Зато се чак и Васељенски сабори који су уследили нису усудили да своје дефиниције вере називају „символом вере“ или да некако допуњују раније утврђени символ. И ево на крају XX века Ефрем (Красовски), рашчињен у Заграничној цркви, усудио се да назове свој текст „руски символ вере“, и још је позвао руске људе да га читају „одмах после Никејско-Цариградског“. У том тексту већ се само на основу његовог назива државном монархистичком уређењу приписује догматски и конкретно сотериолошки значај (вера у монархију је повезана са „спасењем душа наших“). То је увођење новог учења, које потпада под анатему отаца VII Васељенског Сабора: „Оне који додају било шта учењу саборне Цркве… ми предајемо анатеми“. Осим тога, у том „символу“ је изложена јавна лаж: да је наводно „Православна Царска Аутократија… утврђена за вечна времена ради мира и благостања Отаџбине Руске“. 1917. године прекинута је царска аутократија у Русији, и само на основу те чињенице она не може бити названа вечном и, према томе, реч је о увођењу не само новог, него и очигледно лажног догмата. Зашто Ви и Ваша чеда ширите нови символ вере и нове, лажне догмате? ДРУГО ПИТАЊЕ Зашто ви ширите лажно пророчанство о томе да ће наводно будући руски цар бити истовремено и патријарх? Па то је забрањено канонима; шесто апостолско правило гласи: „Епископ да не прима на себе световне дужности, иначе ће му се одузети свештенички чин“. Према томе, такав цар-патријарх био би прекршилац и непоштовалац канона, и Ви, ширећи то лажно пророчанство (а лажно је јер јавно противречи апостолским правилима), пропагирате кршење канона Цркве као нешто нормално и чак похвално. Вреди такође узети у обзир да је и преп. Максим Исповедник директно и без страха говорио да цар не може бити свештенослужитељ, и то је била једна од оптужби против њега од стране јеретика. ТРЕЋЕ ПИТАЊЕ Зашто Ви проповедате ново учење о томе да ће се наводно од будућег цара Русије „изменити цела васељена“? И подмећете то као истину од Бога, наводећи сумњиво виђење кијевског свештеника коме је забрањено служење? Да ли се Васељена сваки пут мењала због прошлих руских царева? Да ли се она мењала због грчких, српских, грузијских, бугарских и других православних монарха? Ако јесте, на који начин и који светитељи о томе уче? А ако се због прошлих није мењала, зашто ће се онда због будућег променити? И на који начин? ЧЕТВРТО ПИТАЊЕ Зашто Ви учите да наводно треба крстити људе које су умрли некрштени, када 26. правило Картагинског сабора то директно забрањује: „Да се не догоди незнање презвитера да крсте оне који су већ скончали“? ПЕТО ПИТАЊЕ Ви сте изјавили много пута да је нови руски пасош печат антихриста, ко га извади, тај „се поистовећује са сатаном и његовим системом антикрштења“. Слично сте говорили и о матичним бројевима грађана, личним картама, здравственим књижицама, пензионим и другим картицама. Притом Ви и Ваша чеда имате иностране пасоше, које издаје исти систем као и горе наведене документе. Како то да Ваши инострани пасоши остају имуни на нечистоте антихристовог система, који издаје све сличне документе што их називате антихристовим? „Зар може из истог извора тећи слатко и горко“ (Јак. 3:11). Зар сте заборавили да „не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати“ (Мт. 7:18). Како је могло зло дрво антихристовог система родити добар плод у виду ваших иностраних пасоша? ШЕСТО ПИТАЊЕ Ви сте прогласили анатему чак и физичким носиоцима – чиповима, картицама и пасошима, као упрљаним антихристовим системом. Зашто новац који Ви примате као прилог и плате за „светогорски корен“ од људи који имају те документе, и који су одштампани од истог система који је и направио те документе, сматрате добрим да се узима и од њих живи? Зашто се Ви од новца произведеног тим системом не одричете и на њих не бацате анатему? Зар неће антихрист користити новац за успостављање свог утицаја? Каква то чудесна благодатна сила омогућују новцу да остане неупрљан од антихристовог система? Зашто се утицај те благодатне силе односи само на новац који Ви примате и на Ваше иностране пасоше, а не односи се, на пример, на матичне бројеве и личне карте? СЕДМО ПИТАЊЕ Ви сте много пута јавно позивали људе да спале нове руске пасоше, које сте називали масонским. Притом Ваш помоћник јеромонах Онуфрије „духовно руководи“ независно установљеним женским „скитом“ (тзв. Иверско-Серафимова пустиња) у селу Бољшоје Јакшино Селижаровске општине Тверске области. И, по речима очевидаца, настојатељица монахиња Антонија (Јегорова) има нови руски пасош. Још најмање једна сестра по благослову јеромонаха Онуфрија исто има руски пасош. Сестре тог „скита“ кажу да, по Вашим и речима о. Онуфрија, иако је тај пасош „веома лош“, ради благог дела неки могу да га задрже. Како то објашњавате, о. Рафаил? Те сестре, укључујући и „настојатељку скита“ нешто нису схватиле или су измислиле? Или то јеромонах Онуфрије у тајности од Вас благослови према свом нахођењу некима да користе руске пасоше? Или се све то догађа по Вашем знању и благослову и Ви сте променили своје мишљење? Али зашто Ви то онда не кажете гласно, што је изгледа случај ако вађење новог пасоша не представља однос са сатаном и антикрштењем и дозвољено је хришћанима и чак монасима? ОСМО ПИТАЊЕ Ви сте пре више од годину дана објавили апел са речима: „не идите више у цркве где помињу слуге антихриста – екуменисте“ на тај начин позвавши да се не иде у цркве где помињу патријарха. Али истовремено, када Вам је било потребно, Ви сте мирно отишли у манастир Хиландар, и стајали сте тамо у храму на служби, на којој су помињали патријарха Вартоломеја. Зашто сами не испуњавате то на шта позивате друге? Ви кажете да тајне свештеника, који помињу патријарха, важе, што значи да је у чаши са причешћем – Христос. Зашто онда позивате хришћане да не иду туда где је Христос, и куда и Ви сами, када Вам је то потребно, идете? ДЕВЕТО ПИТАЊЕ Ваш помоћник о. Онуфрије објавио је текст у којем се изјављује да Ви награђујете звањем генералисимуса А. Добичина и Г. Цареву, а касније сте потврдили ту „награду“ и на видео снимку. Ко Вас је јавно опуномоћио да делите звања генералисимуса Вама блиским људима? Зар не мислите да је гордо и да не одговара монашком смирењу себе овластити и делити звања другима? ДЕСЕТО ПИТАЊЕ Да ли је по Вашем благослову Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) објавио на сајту „Москва-Трећи Рим“ текст у којем се међу мученицима који се за нас моле помињу отворени атеисти (Г. Трошев), а међу савременим „херојима Свјатој Руси“ лица која су се одрекла Христа и примила ислам (А. Ковтун), а такође и нео-пагани, укључујући и оне који су спаљивали православне капеле (В. Лукоњин)? Да ли то значи да Ви и Ваша сабраћа верујете да се атеист, без обзира на своје одрицање од Бога, може не само спасти, већ и постати свети мученик, а херојима се могу сматрати одступници од Христа? Ако је јеромонах Онуфрије то објавио без Вашег знања, независно, зашто се он до сада није јавно извинуо православним људима које је збунио својим текстом? Исто као и Ваш „генералисимус“ А. Добичин, који је поставио тај текст? Зашто они ћуте чак и након што су их више пута јавно питали за ту публикацију? ЈЕДАНАЕСТО ПИТАЊЕ Зашто Ви називате себе и своје саборце исповедницима и дозвољавате да вас тако називају? Зар не знате да је исповеднички чин – чин светости, који се односи на оне које су мучили због вере, али не до смрти? Ко је и како Вас мучио или подвргавао тортури због вере? Колико је познато, ничег сличног у Вашој биографији није било, шта више – патријарх, од кога Ви позивате да се одступи, до сада не само да Вас није лишио чина, већ вам није ни забранио служење, а Ваши стамбени услови не само да се нису погоршали, него су се у међувремену побољшали (појавила се кућица на Криту). У чему је онда ваше исповедништво? Одговара ли хришћанској скромности додељивати себи или дозвољавати другима да Вам додељују име које добијају само светитељи одређених заслуга? ДВАНАЕСТО ПИТАЊЕ Зашто Ви називате себе и дозвољавате јеромонаху Онуфрију да себе назива монасима-светогорцима, иако нисте пријављени ни у једној евиденцији било ког светогорског манастира? Шта више, лично сте још 2002. године добили службени документ о неопходности напуштања Свете Горе, и притом, колико је познато, значајан део године не живите на Светој Гори? ТРИНАЕСТО ПИТАЊЕ године Ви сте, о. Рафаил, говорили да „Патријарха треба помињати… Ево иде осми сабор, на којем хоће да уведу јединство с католицима, нови стил, скраћивање постова, поновну женидбу свештенства и ожењен епископат… Добро, ми смо спремни чак и то да истрпимо, али када буду помињали Папу – ни у ком случају“. Године 2010. Ви сте такође говорили да ће прекидање помињања патријарха постати могуће у случају да он „почне молитвено да помиње папу Римског“. Ви сте упозоравали: „Важно је да не почне да се делује пре времена. Да се реагује на то чега још нема“. Међутим, 28. јануара 2016. Ви сте изјавили неопходност прекидања помињања патријарха Кирила, иако се ништа од тога што сте набројали није догодило, и папу Римског у Руској Цркви нису почели да помињу. Зашто сте онда почели да противречите себи и поступили сте управо онако како сте раније упозоравали да не треба поступати? Зашто сте почели „да делујете пре времена“? ЧЕТРНАЕСТО ПИТАЊЕ У априлу 2016. године говорили сте да ће се на Критском сабору разјаснити: „видећемо шта ће он (патријарх Кирил) радити, можда ће се успротивити јеретичком сабору, тада ћемо га примити као нашег светог патријарха. А ако он прихвати, учествује у сабору и потпише, онда више неће бити наш патријарх, већ расколник“. Као што је познато, патријарх Кирил је одбио да отпутује на сабор, одбио је да пошаље било какву делегацију, није учествовао на Критском сабору и није потписао документе који су тамо усвојени; шта више, Синод наше Цркве на челу са патријархом службено је изјавио 15. јула 2016. године, да се „Сабор одржан на Криту не може сматрати Свеправославним, а документи који су на њему усвојени не изражавају општеправославни консензус“. Архијерејски сабор је 2017. године поновио исто и додао отворену критику Критског сабора, између осталог указавши да усвојене документе не треба „сматрати примерним изразима истине православне вере и Црквеног Предања“. Међутим, без обзира на то, Ви не само да нисте одржали своју реч и нисте га прихватили „као свог светог патријарха“, већ сте предали патријарха Кирила анатеми. Зашто сте нарушили сопствено обећање? Зашто говорите једно, а чините друго? ПЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ Да ли је по Вашем благослову или тајно од Вас братија Ваша на Светој Гори, при активном учешћу јеромонаха Онуфрија, организовала продају у Русији, Грчкој и Бугарског делова луковице биљке козлац као „светогорског корена“, који наводно лечи рак у последњем стадијуму, под условом одбијања обичног лечења и за цену од 50 евра по тегли? Да ли је по вашем благослову јеромонах Онуфрије лагао када је јавно изјављивао да је то „средство против рака познато монасима већ стотинама година“, како га производе и продају, између осталог, у Дохијару, како је његова делотворност потврђена лабораторијским испитивањима? ШЕСНАЕСТО ПИТАЊЕ Какав је Ваш однос према томе што Ваша духовна чеда прете физичким обрачуном онима који се осмељавају да Вас и њих критикују? Конкретно, Ваш „генералисимус“ А. Добичин ми је претио, а претње су добијали и други људи. Да ли они то раде по Вашем благослову, и да ли Ви одобравате слично понашање Ваших духовних чеда? СЕДАМНАЕСТО ПИТАЊЕ Како се усуђујете да говорите о будућности, када је из Ваших речи очигледно да не поседујете дар пророштва? 2010. године изјавили сте да се припрема сабор на Родосу, на којем ће „наши патријарси почети да помињу Папу“. Притом сте додавали: „Мислим да ће тако бити!“ Сабор није био на Родосу, већ на Криту, и патријарси после њега нису почели да помињу папу. Године 2015. сте изјавили: „Мислим да ће следеће године почети рат… Мислим да ће следеће године он бити на Духове“. Рат на Духове 2016. није почео. Зашто после тога с Ваше стране није било никаквих извињења за то што сте збунили многе људе својим гатањем о будућности? ОСАМНАЕСТО ПИТАЊЕ На видео снимку је забележено како у Вашем присуству Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) назива господарем неког човека кога и Ви више пута спомињете као „Будућег цара“ Русије. Али пре званичног доласка на престо човек се не може звати господаром. Зашто Ви газите на тај начин законе Руског царства, установљене од стране правих царева? ДЕВЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ Заједничко боравиште жена из Тверској области које сте организовали Ви и Ваш помоћник јеромонах Онуфрије називате не само Иверско-Серафимовом пустињом, већ и Светогорским метохом – барем га тако назива настојатељица монахиња Антонија (Јегорова), која себе зове „геронтиса“. Осим тога има још неколико ваших следбеника у Абхазији, који себе зову „Светогорским подворјем“. По уставу Свете Горе (чл. 14), само један од двадесет светогорских манастира може да отвара подворје (метох), и то само с благословом надлежног архијереја. На основу чега се усуђујете да доделите статус светогорских метоха заједницама Ваших следбеника у Русији и Абхазији, без икаквог права на то, и да ли сте обавестили о тим својим делатностима игумана манастира Хиландара, на чијој земљи боравите у својству госта? ДВАДЕСЕТО ПИТАЊЕ Ви сте изјавили да сте доделили звање генералисимуса А. Добичину као награду за његову делатност на интернету. Он је уредник сајта „Москва Трећи Рим“. На том сајту се регуларно објављују материјали који садрже наводе сумњивих аутора-езотерика, рекламе јоге и јеретички садржаји (на пример, проповед именославске јереси, осуђене пре револуције од стране две помесне Цркве и после револуције од стране светитеља Тихона и Серафима (Собољева)). Пошто се редакција сајта регуларно позива на Ваш ауторитет, објасните, молим вас, да ли стварно одобравате сличне садржаје и препоручујете их за читање православним људима? С нестрпљењем очекујем Ваше одговоре, свештеник Георгије Максимов Овом писму су се такође придружили: Архимандрит Никанор (Мишков), игуман монастира Светих Козме и Дамјана, Бугарска Православна Црква Протојереј Максим Обухов, Москва Протојереј Виталиј Рибаков, Рјазањ Јеромонах Корнилије (Колосков), реп. Адигеја Јеромонах Михеј (Шаповалов), Мордовија Свештеник Алексиј Сергејев, Пенза Свештеник Андреј Барабаш, Курск Свештеник Дионисиј Моничев, Ставропољ Свештеник Дионисиј Осадчиј, Брјанск Свештеник Георгиј Молчанов, Можајск Свештеник Андреј Нестеров, Луганск Свештеник Сергиј Доронченко, Нарткала Свештеник Анатолиј Слободчиков, Бежаници Свештеник Сергиј Корељски, Архангелск Свештеник Фјодор Сидоров, Москва Свештеник Илија Точуков, Владивосток Ђакон Аркадиј Кедров, Киров Ђакон Георгиј Кључников, Москва Ђакон Николај Лавренов, Москва Ђакон Авксентиј (Казаков) Монахиња Јелисавета (Горњицкаја) следе имена још педесетак мирјана Са руског посрбио: Светозар Поштићhttps://stanjestvari.com/2018/03/13/maksimov-berestovu/
  3. Видео је овај племенити човек каква се сила надвила над Србијом; рат још није ни почео, а он се нашао браћи у невољи. То је било време када је Аустрија огњем и мачем у Далмацији и Дубровнику уништавала све што је српско. Срби католици, Срби православци, интелектуалци, трговци и црквени достојанственици, који су за себе говорили да су Срби, пунили су затворе и били мучени и малтретирани. Риста је успео да избегне овом прогону и решио да иде тамо где је осећао да је потребан. Право на фронт. Приступио је српској војсци као добровољац и као ратни свештеник служио је у Лимском одреду. Иначе, тај Лимски одред се истакао у борбама на Церу и на Дрини, од Љубовије до Устипраче, заједно са Ужичком војском. У сличној мисији овај храбри свештеник био је са српским народом и током балканских ратова. Овога пута, у Велики рат, уз крст и осталу свештеничку опрему Шуковић носи и фото- апарат. Народно весеље у Добруну Српски војник чува стражу под стражаром направљеном од кревета у Добруну, у Босни Војни свештеник Ристо Шуковић држи опело на Вардишту Везиров мост на Дрини без два стуба 1914 Крсно име. Сечење колача у пуку, на положају. Дечак на фотографији је Момчило Гаврић. Прелазак српске војске преко реке Маће у Албанији, последњим воловским колима Српски војници помрли од глади код Љеша у Албанији, 1915. Борба против домаћег непријатеља после прелаза Албаније, пред Драчем Српски војници се купају у мору на Крфу, 1916 Долазак регента Александра на Крф после Албаније, 1916. На лађи. Српска војска на путу са Крфа у Солун Пелцовање српских војника против тифуса и колере у Солуну 1916. Полазак Петог пешадијског пука из Солуна на македонски фронт 1916. Причешћивање српских војника и официра пред полазак у борбу на македонски фронт. Бивак српске војске испод Кајмакчалана. Гађање немачких аероплана топом у Македонији Српски пољски топ на терену, у дејству против бугарских положаја на Кајмакчалану. Командант Дивизије посматра борбу на Кајмакчалану Долазак Његовог Краљевског Височанства на положај Чегањске планине 30. августа 1916. у Македонији Бугарски ров на Кајмакчалану са њиховим лешевима Гробље палих српских војника на Кајмакчалану 13. септ. 1916 Израда надгробних споменика изгинулим друговима на Кајмакчалану Српски официр на гробу свог сина јединца, Кајмакчалан Момчило Гаврић http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=108179&Ratni-fotografi-i-slikari-–-Vojni-svestenik-Risto-Sukovic
  4. 1) Најприје ме интересује, шта мисите, имамо ли у Цркви свештенике који су јој велики проблем? Проблем у смислу да се за неког XY свештеника зна да је повезан са мафијашима у великом граду, свештеник за којег се зна да се бави мутним пословима, да живи неморалним животом, повезан је са политичарима... Или онај други који је повезан са властима и прави зграде, један је најобичнији бизнисмен? Да ли су овакви свештеници ПРОБЛЕМ за Цркву? 2) Зашто се такви проблеми не рјешавају, и требају ли да се ријеше? 3) Шта одговорити човјеку који Вас подјсети на такве примјере, и каже, њега чувају ови са врха (владике) јер и њима он завршава неке послове. И каже Вам како сматра да такви кваре углед Цркве, и да један такав засјени двадесет добрих свештеника? Можемо се ми правити мутави, одговорити да таквог свештеника нема и да је наш саговорник подлегао чаршијским причама... Можемо, али мене срамота, знам да је истина, признајте, знате и Ви... Можемо рећи и да један такав свештеник не може да укаља Цркву! Да, знамо ми да је Црква изнад тога... Али може ли то схватити оних десет момака у кафићу, који пију пиво и коментаришу таквог свештеника, он је њима примјер и они ипак кроз њега гледају на Цркву, он је реалан, пред њима је, постоји, свештеник је, није имагинарна личност... И питају се шта ће он ту у мантији, зашто је он још увијек свештеник?!
  5. Када водите разговоре о томе зашто код нас жена може или не може да буде свештеник, коју аргументацију наводите?
  6. Руски свештеник бодибилдер служи и телу и уму (ФОТО) Објављено 19. 12. 2017. Протојереј у једној цркви руске Белгородске области скренуо је на себе пажњу медија јер после службе скида своје дуге свештене одоре да би показао своје лепо обликоване мишиће. Свештеник Максим Пастуков служи у селу Ивановка у југозападној Русији већ неколико година. Поштован међу својим времешним парохијанима као добар и мудар духовник, овај човек има обожаваоце и на другим местима. На фотографијама које су се недавно појавиле у руским медијима, овај свештеник је обучен само у не баш претерано чедне гаћице. Показујући мишиће, учествовао је у регионалном шампионату у бодибилдингу, и освојио треће место. Овај енергични свештеник такође има црни појас у борилачким вештинама. Отац Максим каже да се дуго бавио и духовним и физичким напретком. Служећи својој цркви и парохији, такође је власник теретане за локалне дечаке, где могу да тренирају и развијају мишиће под надзором овог свештеника. Да би успео да отвори “Православни спортски клуб” који је име добио по једном светитељу, а који је опремљен скупом опремом за дизање тегова и фитнес, овај човек је продао своју кућу, како открива у једном разговору. Свештеник каже да младићи не долазе у његову теретану само да би тренирали тела. Често улазе у разговор о вери, наводи он, додајући да он и ван цркве служи као исповедник. Сваки тренинг започиње и завршава се молитвом. Preuzeto sa: RT: Russian bodybuilding priest serves both body & mind (PHOTOS) Prevod: Pouke
  7. О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Алексис Пења Алфаро је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце. Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе. Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче. Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике. Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин? Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви. О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу? Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана. О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке? Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир. Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру. Отац Алексис: Рад и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет. О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати. Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас. Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић Превод: Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске преносимо један веома занимљив и поучан интервју са протопрезвитером Алексисом Пењом Алфаро, из Епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Прилог Радија Светигора О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Алексис Пења Алфаро је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце. Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе. Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче. Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике. Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин? Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви. О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу? Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана. О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке? Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир. Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру. Отац Алексис: Рад и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет. О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати. Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас. Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић Превод: Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Мој отац се упокојио у јулу 2000. године у кућици у викенд насељу, које се налази недалеко од железничке станице. Четрдесетог дана сам сазнао да је у некадашњем малом дрвеном салону намештаја, такође близу те станице, отворен храм – тамо сам и однео намирнице за парастос. Неколико старица за певницом, отприлике толико и на служби, дрвени сталци за свеће ручне израде, иконостас од шпер плоче, алуминијумски путир за Причешће… Млади, мршави, плавооки свештеник гануо ме је искреном службом и упечатљивом, дубинском проповеди. Говорио је спуштеног погледа и помислио сам да чита текст с папира, али преварио сам се, он је «читао» мисли свога срца, потпуно преданог Господу. «Како ће он овде да служи са десет бака, окружен таквом бедом у недовршеном храму?..» ‒ помислио сам тада. Али грдно сам погрешио… Како је успешни кројач постао сиромашни свештеник Док сам возом путовао на станицу Бобрик у близини Кијева, где је у новој цркви 21. новембра ове године требало да буде прослављена храмовна слава у част Архистратига Божијег Михаила, а уједно и прва литургија, сетио сам се давног сусрета са оцем Владимиром Латиником 2000. године. Од тада је прошло већ 17 година… Отац Владимир је имао обичај да уз чај приповеда како је, док је био дечак, у сеоском храму гледао на свештенике као на небеске ангеле. Највише су му се допадале свештеничке одежде. «Најлепша одећа на кугли земаљској, – мислио је мали Вова. – Како бих само хтео да и ја имам такву одећу! Али тако могу да се облаче само свештеници…». Нико га посебно није опремио за пут вере нити му помагао у духовном развоју, али је дечак свим срцем заволео премилог Господа, како је он говорио, и премили Господ је увек био у његовим мислима. А сеоска црква, пред којом је растао, му је изгледала као Небо на земљи. Када је већ стасао, одслужио војни рок и изучио кројачки занат, запослио се у угледној престоничкој робној кући где је добро зарађивао. Оженио се и настанио у Кијеву. У свој омиљени храм је долазио само за велике празнике. Редовно је почео да посећује службе у тешким 90-им, када се распао Сојветски Савез, а у Украјини завладали хаос, сиромаштво и необуздани криминал. Обични људи су из Кијева масовно ишли на запустела газдинства, која су припадала некадашњим комбинатима, да саде кромпир. Бивше совјетске рубље су мењали за сличне шарене омоте слаткиша, а безвредне украјинске новчанице су услед бурне инфлације од десетица, прешле прво у стотке, па у хиљадарке. И отац Владимир је био међу тим људима и са својом младом породицом се вратио на село, код своје тазбине. Добио је сина, почели су да граде кућу и када су чули да се у суседном селу гради црква, почели су да помажу и на тамошњим радовима. Ускоро је он изненадио супругу рекавши јој да намерава да прими ђаконски чин и да ће служити у храму комшијског села. То се убрзо и десило. Нешто више од године служио је као ђакон, док му се председник месне заједнице није обратио са молбом: «А зашто се у нашем Шевченкову не би организовала православна парохија?» И испричао му како се у његовом родном селу, које је потопљено због изградње великог резервоара у Кијеву, некада налазио леп храм са пет купола, посвећен Архангелу Михаилу. «Можемо да га обновимо код нас?» «Као да ме је гром ударио од тих речи!.. – присећао се отац Владимир. ‒ Ко нам други може помоћи да подигнемо цркву до Архангела Михаила, покровитеља небеских ратника!» Како је речено, тако се и збило. Сакупили су потписе, пријавили нову парохију, а председник месне заједнице им је за локацију храма обезбедио малу продавницу намештаја, без грејања, која се налазила на излазу из села, где никада није ни било цркве. Ђакона Владимира су за то време рукоположили у чин свештеника. Почетак новог миленијума се исто није прославио економским напретком. У храм су на вечерњу службу долазиле свега 2-3 старице, а на литургији је испрва присуствовало 10-15 људи. Али је зато у олтару почео да помаже Марко, син оца Владимира, а његов пример су почели да следе и његови другови из школе. Отац Владимир је стрпљиво наставио да служи. У зимско доба електричне грејалице нису спасавале од хладноће, а када је било вруће нису помагали вентилатори. Сељаци су пажљиво процењивали новог свештеника, он је био честа тема разговора, и, као што то обично бива, сплетки. Време је текло: сахране су смењивала крштења, баћушку су звали на освештавање новоизграђених кућа, млади су желели црквено венчање и брижне речи свештеника никога нису остављале равнодушним. После сваке службе отац Владимир је обилазио сељаке и причешћивао старе и болесне. Парохија је полако расла, а свештеник је уживао све већи ауторитет међу мештанима. Вечерима се често заустављао пред пустаром покрај школе. Овде би ваљало подићи храм! Посматрао је ноћно звездано небо, месец у успону, молио се… На опште изненађење верника, пустара на коју су претендовали многи новопечени бизнисмени, наједном је неочекивано дата на коришћење православној парохији. Радост није имала граница!.. Кроз годину су припремили грађевинско земљиште. А појавио се и спонзор, раб Божији Константин: «Хајде оче, барем камен темељац да положомо!» ‒ предложио је. Велика жалост. Искушење вере Камен темељац су положили 2008. године. Читаве године су сакупљали новац како би могли да започну изградњу. Једне јулске вечери је отац Владимир са попадијом Ларисом и њиховим петнаестогодишњим сином маштао о томе какав ће прелеп храм подићи. Сутрадан је у њихов дом стигла страшна новост: њиховог сина јединца, њихову наду, љубав и радост насмрт је ударио воз… Исте вечери затворени ковчег је стајао у кући свештеника, читан је Псалтир за упокојене, а јато његових скрханих вршњака брисало је сузе које су брзо текле по образима: наочити Марко, најбољи фудбалер и друг је погинуо… Испраћај се протезао целим селом, испред школе су читани опроштајни говори, његови другови су звонили школским звонцима – последње звоно које Марко није могао да чује… У ране сате пред свитање журили су у цркву свештеник и попадија, преплављени тугом: отац Владимир је сваког дана служио заупокојену литургију у празном храму. Само Господ зна колико је током тих служби било болних уздаха и тешких суза. Али душу је крепила молитва. Господ је пружао утеху. Некако је после службе задремао и у сну му се јавио његов мили син Марко, водио је за руке двоје деце: «Ово је за вас, тата…». Свештеник се пробудио обливен сузама и узбуђен: «То је немогуће, Марко мој, мама после онколошке операције више не може да има децу…». И прекрстио се с уздахом… Затим су уследила ходочашћа по светим местима и изнова – молитва, молитва, молитва… Кроз годину и више… Да, тачно после годину дана од смрти сина, почетком јула 2010. године, Господ је породици свештеника послао новог сина. Када је попадија остала у другом стању лекари нису могли чуду да се начуде – то је противречило свим физиолошким нормама и показатељима. Али оно што није могуће за човека, могуће је за Бога! Малом су дали име Јероним, у част Блаженог Јеронима Стридонског (†420), који се славио у те незаборавне и срећне дане. На дан тог свеца такође је почела изградња храма и освештан први камен. После тога је председник месне заједнице даровао храму прву партију цигала. «То је добро, ‒ мислио је отац Владимир. – али то је тек капљица у мору! А како ћемо набавити остали материјал за који је потребан огромни новац?» И опет – усиљена молитва. На свакој служби се обраћао већ нараслој пастви са молбом да се што више моле: «Молите се тако јако да небо поцрвени!» ‒ пола у шали, а пола озбиљно је говорио. И једног дивног дана његов познаник је на градилиште довео непознатог младића, који је пажљиво осмотрио објекат. А затим је рекао: «Дајте ми број рачуна и ја ћу вам послати потребну суму.» И хтео је да остане анониман. Опет се отац Владимир уверио да Господ помаже, никада не оставља, значи, што је најважније да Њега никада неће оставити… И то се поновило више пута: у најтежем тренутку, када није више било средстава, Господ је слао нове дародавце. То је заиста било чудо! А тада је стигла и нова милост Божија – попадија је опет у другом стању! Овај пут је девојчица! Крстили су је Ермиона. Сан се показао као пророчки… Украјину је 2014. године ударила нова револуција, избио је грађански рат, дошла је тешка економска криза. Рекло би се да је потпуно нереално очекивати да се заврши изградња цркве под таквим условима. Усто су се појавили и расколници из Кијевског патријахрата Филарета Денисенка и почели да прете да ће силом заузети храм ако он не буде предат њима! Пуно је времена потрошено на разговор са расколницима и они су на крају одступили. Отац Владимир је уз парохијане на градилишту био од јутра до сутра. Већ је и кров стављен и куполе су готове, инсталирано је грејање, поплочан под. Од раног пролећа 2017. године извођени су појединачни радови, порта цркве је украшавана мозаичким циглама, журили су да заврше све до 21. новембра, Аранђеловдана. Само нек успеју!.. Приближава се храмовна слава – дан Светог Архистратига Божијег Михаила и других Небеских сила бесплотних. Буквално дан пред празник су стигли полијелеј и изрезбарени иконостас. «Сам нам је Архангел помогао!» ‒ задовољно су говорили помоћници оца Владимира. Тог дуго очекиваног новембарског дана ка предивном храму текла је река мештана, а придружили су им се и свештеници и парохијани из суседних села. Празнична икона на аналоју била је украшена сложеним венцем од јесењег цвећа. Баћушка је просто лебдео од надахнућа за време службе. После литургије и благодарног молебана он је са амвона испричао како су тешке биле те године – тих осам година изградње храма. И са захвалношћу се поклонио парохијанима, који су као верно стадо плачући гледали свог омиљеног баћушку. У закључку протојереј Владимир је рекао: «Драга браћо и сестре! Па нисмо ми изградили овај храм, већ Господ. Он нам је дао све по молитвама Архангелу Михаилу. А ми смо само уложили свој скромни труд. Будимо због тога Њему захвални цео живот!» Сергеј Герук С руског Александар Ђокић 11 / 12 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/109040.htm
  10. Храм Св. Александра Невског слави у среду, 6. децембра, храмовну преславу, а стерешина цркве, протојереј-ставрофор Вајо Јовић, говори нам о светом руском кнезу и позива на богослужења: бденије уочи празника почиње у 17 сати, у среду ће Литургија почети у 9 часова, служиће сви свештеници овог храма са ђаконима, а мошти Светог Александра Невског биће изнете и на бденију и том Литургије на целивање, као и током Акатиста који ће бити служен у среду од 18 сати: Извор: Радио Слово љубве Преузимање
  11. Храм Св. Александра Невског слави у среду, 6. децембра, храмовну преславу, а стерешина цркве, протојереј-ставрофор Вајо Јовић, говори нам о светом руском кнезу и позива на богослужења: бденије уочи празника почиње у 17 сати, у среду ће Литургија почети у 9 часова, служиће сви свештеници овог храма са ђаконима, а мошти Светог Александра Невског биће изнете и на бденију и том Литургије на целивање, као и током Акатиста који ће бити служен у среду од 18 сати: Извор: Радио Слово љубве Преузимање http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/05.12.17 o.Vajo Jovic,preslava,za sajt.mp3 View full Странице
  12. Служио је своме Господу и парохији горњоступањској до тренутка преласка из овог трулежног света у нетрулежни, 18. новембра 2017. године. Отац Милутин - Мика, имао је незлобиво срце и душу, био је вољен од својих парохијана и поштован од свих које је сретао. Заупокојену Литургију служили су свештеници Архијерејског намесништва жупског. Опелом је началствовао наш Епископ Давид који је бираним речима, у својој беседи, донео утеху породици о. Милутина и свима нама. Отац Милутин је сахрањен у својим родним Трнавцима, недалеко од Горњег Ступња у коме је служио и сведочио Христа Спаситеља света и човека. ВЕЧАН ТИ СПОМЕН ОЧЕ И БРАТЕ НАШ МИЛУТИНЕ! свештеник Вукман Петровић
  13. 18. новембра 2017. љета Господњег, упокојио се јереј Милутин Поповић, парох горњоступањски. Рођен је 17. марта 1968. године у питомом жупском селу Трнавцима. Завршио је богословију у Сремским Карловцима. Рукоположен је у чин свештеника 1990. године, од блажене успомене, Епископа жичког Стефана. Служио је своме Господу и парохији горњоступањској до тренутка преласка из овог трулежног света у нетрулежни, 18. новембра 2017. године. Отац Милутин - Мика, имао је незлобиво срце и душу, био је вољен од својих парохијана и поштован од свих које је сретао. Заупокојену Литургију служили су свештеници Архијерејског намесништва жупског. Опелом је началствовао наш Епископ Давид који је бираним речима, у својој беседи, донео утеху породици о. Милутина и свима нама. Отац Милутин је сахрањен у својим родним Трнавцима, недалеко од Горњег Ступња у коме је служио и сведочио Христа Спаситеља света и човека. ВЕЧАН ТИ СПОМЕН ОЧЕ И БРАТЕ НАШ МИЛУТИНЕ! свештеник Вукман Петровић View full Странице
  14. Желимо да честитамо свима осмогодишњицу мученичке смрти небеског заступника по коме наш мисионарски центар носи име. Свештеник Данил Сисојев је пре осам година прешао у вечност и придружио се великом и славном мноштву Христових Мученика који стоје близу Њега и моле се за нас. Тим поводом желимо да вам поклонимо и дирљиво и искрено сведочење оца Оливера Суботића о оцу Данилу Сисојеву.
  15. Предавање које свако треба да преслуша. Предавање одржао свештеник Александар Јовановић из цркве Вазнесења Христовог у Жаркову. Препоруке. View full Странице
  16. Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?" У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29). Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“. Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!! Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета? Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било! Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита. И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека? Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство. Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали? Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора". http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313
  17. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?" У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29). Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“. Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!! Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета? Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било! Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита. И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека? Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство. Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали? Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора". http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313 View full Странице
  18. Ово је само епизода у серији напада на Хришћане у Египту: - Ове године, на Цвети, у априлу месецу, бомба је експлодирала у цркви Светог Ђорђа у Египатској провинцији Ал Гхарбеyyа, убивши и повредивши многе људе. Напад се догодио пар сати пре другог напада у Александрији који се одиграо у катедрали Светог Марка. Жртве у оба бомбашка напада на египатске цркве су 47 убијена хришћанина! Египатски председник АБДЕЛ Фаттах ел-Сиси је прогласио тромесечно ванредно стање на Цвети увече 2017. а као противмеру бомбашким нападима. - у Каиру. Децембра 2016. Убијено је 25 хришћанина после бомбашког напада на Капелу повезану са Коптском Катедралом Светог Марка! - Египатски хришћани дуго пате и страдају од честих напада која укључују и дела паљења храмова. - Према Тахир институту за Средње - источну Полицију десила су се око 54 инцидената против верске мањине у Египту 2016. године, Страхује се и од додатног усложњавања ситуације. Превод: Поуке.орг Извор: https://egyptianstreets.com/2017/10/12/coptic-priest-samaan-shehata-killed-in-cairo-attack/
  19. Према саопштењу Коптског православног медија центра: Коптски свештеник, Самаан Схехата, убијен је у Четвртак 12.10.2017 у Каиру Пострадали свештеник је из покрајине Бени Суиеф, а све се догодило док је био је у посети Каиру са још једним коптским свештеником, који је наводно повређен при нападу који се догодио у граду Ел Салам у Каиру. Ово је само епизода у серији напада на Хришћане у Египту: - Ове године, на Цвети, у априлу месецу, бомба је експлодирала у цркви Светог Ђорђа у Египатској провинцији Ал Гхарбеyyа, убивши и повредивши многе људе. Напад се догодио пар сати пре другог напада у Александрији који се одиграо у катедрали Светог Марка. Жртве у оба бомбашка напада на египатске цркве су 47 убијена хришћанина! Египатски председник АБДЕЛ Фаттах ел-Сиси је прогласио тромесечно ванредно стање на Цвети увече 2017. а као противмеру бомбашким нападима. - у Каиру. Децембра 2016. Убијено је 25 хришћанина после бомбашког напада на Капелу повезану са Коптском Катедралом Светог Марка! - Египатски хришћани дуго пате и страдају од честих напада која укључују и дела паљења храмова. - Према Тахир институту за Средње - источну Полицију десила су се око 54 инцидената против верске мањине у Египту 2016. године, Страхује се и од додатног усложњавања ситуације. Превод: Поуке.орг Извор: https://egyptianstreets.com/2017/10/12/coptic-priest-samaan-shehata-killed-in-cairo-attack/ View full Странице
  20. О ОДЛАГАЊУ КРШТЕЊА (једна сасвим обична парохијска напомена) Будући да сам свештеник и наставник на Богословском факултету, доста људи ми пише са извјесним проблемима, често и са жељом да "интервенишем" и "прогурам" нешто што је, по њиховом осјећају за правду и "како треба" , а што се, ето, није десило или се не дешава "у Цркви". Један од чешћих случајева јесте онај у коме надлежни парохијски свештеник по њиховом схватању "не жели" да изађе на опијело у неком трагичном случају када је покојник био Србин, самим тим, јел`те, и Православац, "али ето није стигао да се крсти", па да, ето, ја нешто прогурам по том питању. Заправо, уопште не бисте вјеровали колико је то често случај. Зато мислим да је потребно да напишемо неколико реченица обајшњења, како их не би стално морао да пишем у порукама. Поготово зато што су такви случајеви готово типски и одређени резони и реченице се понављају из дана у дан, из случаја у случај. Нарочито је трагично то што у том случају ни породица ни њена околина, погођени трагедијом, нису спремни /очекивано) да рационално размишљају, а поговото не да прихвате свој удио одговорности што свештеник не може да изађе на опијело, па је једина могућност да таквих случајева не буде или да их буде што мање та да на вријеме образујемо Православне Србе. Најприје једна темељна истина: можда се Србином постаје рођењем од српских родитеља (у не тако давна времена Србима су се изјашњавали људи који то биолошки нису били, али су се идентификовали са српском културом, попут Нушића, Винавера, Панчића, Јуришића-Штурма итд) али се "Православцем" тј. органским чланом Православне Цркве (не само Српске, него Свеколике) постаје КРШТЕЊЕМ и никако другачије. То што се неко родио као Србислав Поповић не значи ништа из перспективе Цркве ако се није крстио у Православној Цркви.Једини и буквално једини изузетак од овог правила представљају војници који су погинули у протеклом рату, за које знамо да су бранили православно село, а буквално нису стигли да се крсте. Још је стара Црква знала за примјере римских војника који би, видјећи мучеништво Хришћана, одлучили да баце мач и сами постану мученици - како нико није стигао да их крсти, Црква их је сматрала "крштеним у крви". Али то је само тај и изузетан случај. Иначе нема разлога за одлагање крштења. У давна хришћанска времена, људи су често одлагали крштење до пред саму смрт јер су сматрали (исправно) да их крштење прима у нови живот, бришући сва старија сагрешења. Међутим, дешавало се управо оно што се дешава данас: да људи умиру некршгтени и самим тим изван заједнице Цркве, иако за то није било доброг разлога. Занимљиво је да је и сам Свети Григорије Богослов претрпио исто искуство: одлагао је крштење, а онда је у бродолому осјетио животну опасност и одмах послије бродолома се крстио, али и написао дјело против одлагања крштења. Од тада се утврдила пракса крштења мале дјеце и, премда су неке протеснатснке деноминације замјерале заквој пракси, а и данас се често чује како "дијете кад напуни осамнаест - само ће одлучити" - то је најпрактичнији начин да се избјегну ситуације ради којих и пишемо ове редове. Дакле, од апостолског времена до данас, само се крштењем постаје Хришћанином јер је просто сврха и смисао крштења - управо и томе да се у тој тајни, кроз трократно погружење и исповједање вјере у Оца, Сина и Светог Духа - постаје Хришћанином. А сад о неколико типских реченица које се чују као разлози за одлагање крштења. Морам одмах да кажем: случај потребе да се на православно-црквени начин сахрани некрштена душа настао је у данашњем времену турбо-фолк побожности у коме се много шта ради "јер треба", "јер је обичај" и "јер је неко у селу тако рекао". То је класични случај у коме се "обичаји" или бар њихово накарадно тумачње директно супротњтављају етосу и мишљењу Цркве. А сад кренимо редом, 1) Нисмо га крстили јер смо имали жалост у породици недавно, па нисмо хтјели да правимо весеље Најприје, када је у питању дијете од 10 или момак од 25 година, ово није оправдан разлог јер "жалост" није могла трајати све то вријеме. Онда се обично редају други разлози са ове листе, све да би се оправдала занемаривање и одлагање нечега што се, ето, сада, испоставило као неопхдоно. Али, хајде да се задржимо на дубљем проблему, а он јесте: КРШТЕЊЕ НИЈЕ ПОРОДИЧНО ВЕСЕЉЕ него ТАЈНА КОЈОМ ЧОВЈЕК БИВА ПРИМЉЕН У ЦРКВУ ХРИСТОВУ и потпуно је неважно да ли ћете, када, како или уопште нећете правити велико весеље. Накарадно тумачење према коме се крштење не прави "у вријеме жалости" нема никакве везе са црквеним етосом (начином на који Црква ради и мисли), ни са православним Предањем, ни са било чим хришћанским. Да ли неко у селу тврди то - његова је ствар, али то није православно тумачење. 2) Чекали смо кума да дође из Аустралије/Аустрије/Канаде/Градишке Небитно одакле. Лијепо је да се кумства чувају, али ни то није разлог за одлагање крштења. Обично се кум "чека" из пртоколарних и финансијских разлога. Ако сте кумови - кумова је прва обавеза да му у кумовској кући не сједе некрштена дјеца, а поготово ако је тој дјеци 35 година. 3) Нисмо хтјели да га/је крстимо пред смрт, да не баксузирамо Вјеровали или не, и такву сам реченицу чуо. Касније је настао читав хаос и притисак на свештеника, мада је он родитељима болесног дјетета неколико пута предложио да се дијете крсти. Касније је трпио притисак због "безоразлука" да не изађе на опијело дјеводјчици. Дакле,ма колико било глупо што то морам уоопште да напомињем, али КРШТЕЊЕ ЈЕ СВЕТА ТАЈНА и њиме се сигурно не "баксузира" - да не напомињемо да је хришћана недостојно само сујевјерно резоновање о "баксузирању" и "срећи". 4) Нисмо хтјели да га/је крстимо/није хтио да се крсти јер је свештеник тражио новац Ово је врло честа реченица. Не тврдим да нема грамзивих и безобзирних свештеника који унапријед траже "тарифу", али ако је такав случај - на моју одговорност, изволите, отиђите код свештеника који не тражи новац или у неки манастир па се крстите. Такође, у парохијама се често организују и заједничка крштења - и то је прилика да се дијете крсти. Иако има ружних а видљивих примјера који се често понављају и дају слику свешетнства као колектива који, ето, само сједи и размишља колико и како некоме наплатити нешто - моје искуство "изнутра", неђу свештенством, јесте да су такви прави изузетак и да народ чешће подлеже ономе "знам да је комшија дао попу 100 марака, требало би да дам и ја", па се онда, и не питајући свештеника да Свету Тајну обави - прича како "тај поп узима толико и толико" а да се са свештеником и не прича. Свештеници међу којима се ја крећем НЕ ТРАЖЕ унапријед договорени или обичајем установљени износ за било шта. Као што рекох: ако Вам неко, послије разговора о крштењу, затражи ТАРИФУ отиђите код другог свештеника или у Манастир и крстите дијете тамо, а ако вас неко пита ко вам је то рекао - реците моје име, спреман сам пред Богом да одговорам за такав "злочин". Иначе, да се разумијемо, не стоје ни нека претјеривања и помодарства, гдје људи желе да се крсте "тамо гдје нам се свиђа". Крштење је свугдје исто, као и свака друга Света Тајна, или, као што је говорио Николај Љесков: Ако ти је Јерусалим у срцу, можеш живјети и у руској степи. Оно што је врло битно да знамо јесте да, у случају смртне опасности, СВАКИ ХРИШЋАНИН МОЖЕ КРСТИТИ човјека тако што ће узети текућу воду и облити га говорећи ријечи "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца Амин и Сина Амин и Светога Духа Амин". Наравно, боље је крштење погружавањем и тада, али је оно често у случају болести или рањености практично немогуће. Ако опасност прође - чин крштења и мирпомазања ће окончати свештеник. Све су то разлози зашто не треба одлагати крштење. Ако имате још коју недоумицу - пишите.
  21. У граду Браунауу на Ину, родном месту Адолфа Хитлера, Срби су највећа мањинска заједница, а отац Далибор Брнзеј обавља два посла – врши верску службу и запослен је у државној пошти. Преуређена католичка црква у којој се обавља православна служба (Фотографије Лична архива) Од понедељка до петка отац Далибор Брнзеј ради као поштар у државној пошти Аустрије. Суботом и недељом скида поштарску униформу и навлачи свештеничку одору, служећи у Цркви Светог апостола јеванђелисте Марка, у родном месту Адолфа Хитлера. Град Браунау на Ину, са око 20.000 становника, у којем се родио вођа нацистичке Немачке, ослобађа се туробне прошлости. Један од доказа новог живота града јесте то што је Србима, као најбројнијој мањинској заједници, омогућено да користе стару католичку цркву. Према процени оца Далибора, у граду и околини живи око 5.000 наших људи који раде у две огромне ливнице алуминијума, хемијском гиганту и фабрици за производњу мотора за мотоцикле. – Наши радници су дошли у Браунау још за време Тита, по међудржавном уговору између СФРЈ и Аустрије и сада овде живи четврта генерација Срба. Али долазе и млади, па Моцарт штрасе чак и Аустријанци сада зове Кобиље штрасе, по селу из којег су се овде преселили готово сви млади. Недавно је у градском музеју отворена изложба о животу Срба, изложени су њихови кофери и личне ствари које су доносили, као и бројни предмети које су сачували, као драге успомене из завичаја – каже за „Политику” свештеник Далибор, чији је животни пут крајње необичан, попут људи који долазе на његове службе. Камен из Маутхаузена испред Хитлерове куће Рођен је пре 38 година у граду Решици, у румунском Банату. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду 1999. године за време НАТО бомбардовања. Духовни отац био му је Радован Биговић, а после мастер студија у Араду и Понтификалном оријенталном институту при Ватикану, у чин ђакона рукоположио га је ондашњи владика аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић. По благослову тадашњег администратора Епархије аустријско-швајцарске, епископа бачког Иринеја, служио је у српским православним црквама у Немачкој, где је живео и радио. И такође, био – поштар. Потом је упућен у парохију у Браунауу на реци Ин, најмлађу у Епархији аустријско-швајцарској, јер су Срби у том граду затражили да исповедају своју веру. Надлежни епископ господин Андреј извршио је рукоположење оца Далибора уочи Светог Николе, 18. децембра 2016. године. То је био важан догађај не само за српску заједницу већ и за градске власти и локалне медије. Рукоположењу је присуствовао и председник округа Браунауа Георг Војак, представници католичке и евангелистичке цркве. – Сачувавши традицију, наши људи сада се окрећу цркви. Неки од њих постали су с временом угледни лекари, председник за културу у градској општини је Србин, а наша заједница се годинама окупља око два фолклорна клуба и једног фудбалског – ФК „Балкан”. Али, недостајали су им црква и свештеник. Зато је задовољство бити свештеник овде, јер су Срби били удаљени од наше цркве и са њом су имали контакт само кад долазе на годишњи одмор у родна села. Oве године смо први пут прослављали Ђурђевдан, први пут је прослављен и Свети Сава, људи ме зову на славе, питају за савет. У цркви имамо људе који сјајно свирају хармонику и после литургије се окупимо, свира се хармоника и певају наше песме. Најчешће „Тамо далеко” и „Одакле си селе”... Имали смо већ неколико крштења, а заказано је још неколико. Православни живот се враћа, у црквеној порти имамо четири кошнице са пчелама и производимо парохијски мед. Црква има 12 чланова црквеног одбора, црквењака и десетак жена које певају у хору – прича свештеник којег је добро упознао читав град. Необично је за Аустријанце што православни свештеник ради два посла, поштански и духовни. И радо га слушају док говори о својој породици, супрузи Јасмини и осмогодишњем сину Илији, који су дошли заједно са њим. Отац Далибор Брнзеј на литургији Свештеник са две одежде најављује да ће се од следеће године у градским школама учити православна веронаука и српски језик. Преласком моста преко реке Ин, на служење у цркву долазе и Срби из немачког града Симбах, којих је такође све више. Буде их око седамдесетак на служби сваке недеље. Недалеко од цркве налази се војно гробље где су сахрањени Италијани, Руси, Аустријанци, али и неколико Срба из Првог светског рата, које је вртлог историје довео на саму аустријско-немачку границу у логор, а потом их осудио да вечно обитавају у граду са тешким бременом. На Видовдан отац Далибор служи помен нашим настрадалим војницима. И док то чини, па онда разноси пошту и обавља верску службу, размишља о чудним путевима Господњим. Недалеко од цркве налази се Хитлерова родна кућа која је затворена. Ипак, страни туристи долазе да се фотографишу испред ње, али градске власти чине све да се потисну успомене на нацистичког вођу који је читав свет желео да претвори у концентрациони логор. Од 1989. године одржава се помен жртвама рата и нацизма испред Хитлерове родне куће. Захваљујући иницијативи тадашњих градских челника, испред куће у којој је нацистички вођа живео до своје треће године, постављен je гранитни камен, допремљен из озлоглашеног концентрационог логора Маутхаузен, са уклесаном поруком: „Мир, слобода и демократија – Никада више фашизам – Опомињу милиони настрадалих”. Прва литургија на Ускрс 2015. године Данашња парохија Браунау првобитно је била у саставу парохије Линц, која је основана 1969. године, а касније у склопу парохије Гмунден, oд 1992. до 1994. године. Прва литургија у Браунауу је служена на Ускрс 2015. године, а редовна богослужења су почела првог новембра 2015. године. Званично оснивање Црквене општине и парохије Светога апостола и јеванђелисте Марка је уследило крајем новембра 2015. године, благословом епископа аустријско-швајцарског Андреја, на иницијативу верног народа са ових простора. Александар Апостоловски Политика http://www.pravoslavie.ru/srpska/106504.htm
×
×
  • Креирај ново...