Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свештеник'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Деманти текста објављеног у Вијестима под насловом „Свештеник флашом раскрварио Будванина“ Новинар Вук Лајовић поново је, у веома кратком временском периоду, демонстрирао новинарску непрофесионалност а према Српској Православној Цркви отворену нетрпељивост и злонамјерност. Она се потврдила у данашњем тексту на порталу Вијести „Свештеник флашом раскрварио Будванина“, који су пренијели и други електронски медији. Иако елементарна новинарска етика и правило налажу да се, када су овакве и сличне ствари у питању, обавезно контактира и друга страна, нарочито када се она јавно оптужује и етикетира као група из које долазе насилници, то је и у овом случају изостало. Да је поменутом новинару било до истине и тачног извјештавања, могао је лако да дође до тачних и правовремених чињеница. Особа коју у свом тексту помиње новинар Лајовић, нити је свештеник, нити припада Српској Православној Цркви. Такође, аутор текста је свјесно прећутао чињеницу да је идентитет особе полиција сазнала управо од свештеника Митрополије, који желе да се поменута особа пронађе и случај испита до краја. Не очекујемо да ће се новинар Лајовић и његови уредници покајати и извинити за јавно изречену неистину, која је изазвала нови талас мржње и нетрпељивости међу и овако подијељеним и полуинформисаним читаоцима. Овакве претенциозне и полуистините текстове против Православне Цркве у Црној Гори пишу већ годинама на своју срамоту, а на уштрб истине, правећи од новина и портала жуту штампу. Надамо се да ће уредништво Вијести, као и осталих медија, који су „потрчали“ да ову нетачну информацију објаве, исти простор дати и сјутрашњем догађају „Православни дјечији сабор Црне Горе“ који ће се деветнаести пут одржати на Цетињу и који ће и ове године сабрати око 1700 дјеце – полазника вјеронауке при храмовима и манастирима у Црној Гори. Из Секретаријата Митрополије црногорско-приморске View full Странице
  2. У разговору за Радио Светигору отац Никола говори о дешавањима синоћ на мјесту пожара, као и о томе шта најчешће узрокује ватрене стихије и како се можемо заштитити. Извор: Радио Светигора
  3. Ноћас се у пожару који је прије два дана захватио насеља у Паштровићима (Будва) ватра примакла кућама у насељу Близикуће али и цркви Свете Петке у Тудоровићима. У помоћ ватрогасцима из Будве притекле су и ватрогасне екипе из других градова Црне Горе. Међу њима се нашао и свештеник Никола Урдешић, парох луштички. Звучни запис разговора У разговору за Радио Светигору отац Никола говори о дешавањима синоћ на мјесту пожара, као и о томе шта најчешће узрокује ватрене стихије и како се можемо заштитити. Извор: Радио Светигора View full Странице
  4. Уводне напомене За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5. Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса . Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије. Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5] Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина). Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31. Царство Божије и његово довршење Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10] Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11] Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1. Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. Царство Божије у Матејевом Јеванђељу ЗА употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52). Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14] Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16] Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско. Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20] Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21] Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно, што Апостол Матеј зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22] Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве. Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви. Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље. Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307. [2] Исто дело, стр.308. [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10 [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308. [5] Исто дело, стр.309 [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129. [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132. [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.90 [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115. [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136. [11] Исто дело иста стр. [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77 [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45. [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77 [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78 [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16) [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5) [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.93. [19], Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78 [20] Исто [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају. [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163 [23] Исто, стр. 163 [24] Исто, стр. 164 [25] Исто, стр. 165 [26] Исто, стр. 166 View full Странице
  5. Још ћу додати да је на руској друштвеној мрежи «ВКонтакте» једна православна девојка на свом профилу написала предивну мисао: «Није ме срамота што сам кћер Небеског Оца. Нека се стиде они чији су преци мајмуни». И ето, ни мене није срамота што сам син Небеског Оца (грешан, али свеједно син, јер и у Јеванђељу је блудни син ипак син и отац га се није одрекао), а моја душа никако не прима еволуционистичку теорију. Срамота ме је када ми пишу браћа свештеници који убеђено говоре: «Еволуција је доказана чињеница, то знају сви ђаци, па то је очигледно! Како неко може бити таква незналица да пориче оно што је очито?» Већ по ко зна који пут ми шаљу чланке и материјале на ту тему. Али попут таласа који се разбијају о морске хриди, моја душа као и раније не прима ту теорију. Из неког разлога убедљивије звуче речи Преподобног Пајсија Светогорца и Светитеља Луке (Војно-Јасенецког). Један од њих необразован по светским мерилима, али који је стицао Дух Свети и тако добио дар прозорљивости, а други велики научник, до танчина упознат са људским организмом. И обојица су говорили о лажљивости теорије еволуције. И када би то били само они. То је општа светоотачка интуиција, без обзира да ли је реч о Светитељу Теофану Затворнику, Преподобном Серафиму Саровском (коме су узалудно приписивали еволуционистичке погледе на свет, будући да нису прочитали његове речи до краја, већ их извлачили из контекста) или о новомученицима и исповедницима руске Цркве: Свештеномученику Владимиру (Богојављенском), Николају (Покровском), Преподобномученику Варламу (Никољском), Светитељу Макарију (Невском) и многим другим. У грчкој Цркви је то био Нектарије Егински, а у српској Цркви Светитељ Николај (Велимировић). Ког год свеца да наведете – сваки је био непријатељ еволуције. Исти тај Светитељ Теофан је отворено писао о идеолозима еволуције: «Окружили су се мноштвом фантазмагоричних претпоставки, уздигли их на ниво необоривих истина и диче се тиме што против њих нико више не може дићи глас. У стварности, они су толико празни да против њих и не вреди ништа говорити. Сва њихова мудровања су попут куле од карата – само дуни и разлетеће се. Нема потребе побијати њихове тврдње једну за другом, довољно је относити се према њима као према сновима… Иста је таква и теорија настанка света из космичких маглина, уз своје помоћне теорије спонтаног постања, дарвиновске теорије порекла родова и врста, с његовим последњим измишљотинама о пореклу човека. Све је то као бунцање у сну. Читајући их, пролазиш кроз сени. А научници? Шта им можеш?! Њихово гесло је: «Ако ти се не свиђа шта причам немој да слушаш, само ми не сметај да лажем». Преподобни Амвросије Оптински је овако уразумљавао оне који су му долазили: «Не верујте без размишљања таквим којештаријама, да се из прашине живот може створити и да су људи мајмунима били». Како да се не сложим са ставовима светаца? А и како неко може да извитопери Свето Писмо у тој мери да тврди да је Адам имао човеколике родитеље, то јест неки сувишни брачни пар, који је извршио своју функцију и избледео у ништавило? Шта би осећао Адам у Рају док посматра њихову смрт, што значи да је и он сам потомак смрти и да ће његово потомство бити смртно? Где ту уопште можемо наћи живот, ако верујемо да је првоствореног Адама окруживало царство смрти? Какав је смисао искупити Адама од греха, ако је он сам подлегао смртности не због сопственог греха, већ због деловања закона биологије? О каквом греху ми причамо, ако он представља пуки резидуал животињских нагона, који се не подчињавају ни разуму, ни људској вољи? Како треба тумачити Откровење па сматрати да су јадни Адамови преци јурцали једни за другима с разјапљеним чељустима, а најпаметнији од њих са тољагом приде? Какав је то ланац стварања испуњен древним неодређеним нагонима, које ми погрешно називамо страстима? О каквом греху можемо причати, понављам, ако цела теорија еволуције представља страсти као животне неопходности, које су својствене сваком биолошком створењу? Не обмањујмо се – у таквим бићима нема ничег налик на анђеле, нити на лик Божији. И савест, и етика, и манири – све је у тој парадигми резултат еволуције, коју подстиче трка са смрћу. Ма и сама Библија је у њиховој концепцији производ еволуције древних митова, епске поезије, који су постали део верских књига, које су опет кроз векове претрпеле детаљне промене. Где је ту Откровење Божије, ако је све то само еволуција митова? Не нећемо се лагати. Теорија еволуције све руши. А сада ћу рећи нешто што није скандалозно, јер се ради о очигледној чињеници. Наука проучава мир у његовом палом стању, након губитка рајске хармоније, после првобитног греха и увођења у Богом саздани свет закона смрти и труљења. Зато је почетна тачка теорије еволуције смрт: како би се врсте развијале, ако није било смрти до Адама? Како мајмун може постати човек, ако најслабији не нестану, како би направили простора за чудесног мутанта – човека? Зато се космогонија еволуције простире од неуспешне до случајно успешне селекције, од сувишних живих организама који нису испунили своју функцију и нису се докопали биолошког савршенства, до врста које су пуком случајношћу успеле да напредују до нових форми. То јест, у њиховој концепцији Бог није успео да створи леп, хармоничан, савршени свет. Узгред се запитајмо, какав је то Бог у теорији еволуције?! Њихов бог и јесте еволуција, тај својеврсни чаробњак, алхемичар, који магијом претвара једно биће у друго – крокодила у птеродактила, медведа у кита, ламу у жирафу, а древног мајмуна у човека. И све је то преузето из њихових књига. Шта би било са тим крокодилом када се његове предње ноге из генерације у генерацију претварају у патрљке, како би се на крају формирала крила птеродактила? Ко ће помоћи том инвалиду еволуције, коме мутирају предње ноге, а крила још нема? Али кога то занима, за то ће се побринути окретни алхемичар – еволуција. Наука види свет у његовом сломљеном стању, са остацима хармоније, али са видљивим губитком рајског склада. Како можемо данашњу стварност пресликати на зачетак нашег постања? Нека нам кажу велики научни умови, каквим микроскопом, каквом суперелектронском справом, каквим анализама могу да проуче Васкрслог Христа и Његово тело после васкрсења? Биће којем не треба храна, ваздух за дисање, које нема физиолошке потребе, коме ништа не могу микроби и бактерије, болести – уопште, биће у ком царује живот, а не смрт, без старости и бора, без «гладан сам» или «морам у тоалет», биће у потпуности људско, али равно анђелима, које је надвладало смрт и пропадање? Како ће научници објаснити биће Истинског Човека, васкрслог ради нас да би нам вратио рајску хармонију? Како можемо разумети природу првог Адама, чије смо одлике изгубили, чим је Адам прекинуо своју везу са Богом? Због тога је и дошао Нови Адам – Христос. Он нам је вратио бесмртност, вратио оно што смо давно изгубили у Рају и дао нам још више, а сада покушавају да нас убеде да се Адам родио од смрти и да је првостворени свет био испуњен смрћу, страдањем, рушењем и да је све то било сасвим природно. Зашто би Христу онда било потребно да нам враћа изгубљено, ако је свиме од почетка управљала мутација? Како се може истражити приснодевство Мајке Божије, где је деловао Бог Свети Дух, а не закони биологије? Не, наука неће ни поменути ништа што надилази материјални свет и трулежну природу. Неће разматрати обожење, нити преображавајуће дејство благодати Божије. Неће говорити о стању света док у њега нису уведени закони греха. То су разлози зашто свети људи – то јест не ми, не ја – који су за живота стицали благодат и созерцали Христа и Његов нематеријални свет живе у складу са другачијом интуицијом. Та интуиција оставља по страни научне податке о смртном свету и усмерава свој поглед на првостворени рајски свет. Док проучавамо свет након првобитног греха и пада човека у грешно стање, видимо само део опште слике. Необјективна је она наука која проучава само део, не узимајући у обзир целу слику – ни што се тиче стварања света, а ни самог човека. Људи који гаје различите концепције о свом пореклу тешко могу наћи заједнички језик. Веза са родом је попут темеља постојања, она је окосница која одређује личност и њено понашање. Свако од нас наслеђује нешто од свог рода, понавља исте животне поступке, а неки и оправдавају своје грешке позивајући се на древни род. Свако има избор. Разумем да ће ми сада спочитавати формуле, биолошке, геолошке, археолошке, палеонтолошке податке и шта све не, доказе од Илије Пригожина, Стивена Хокинга и других ауторитета данашњег света. Рећи ће: «Како то ниси потомак мајмуна? Ево, сам види». Не, другови моји, нисам њихов потомак, па макар ме убили оном древном тољагом коју сам помињао. Заступници еволуције су сви одреда моји браћа и сестре, али горила није мој брат, а шимпанза није моја сестра. У Јеванђељу од Луке читам о родослову Христа, тамо је написано да је Он као човек водио порекло до самог извора нашег рода, Син… Еносов, Ситов, Адамов, Божији (Лк. 3: 38). Између првог човека Адама и Његовог Творца Бога нема ниједног другог претка, нема никакве карике која би му претходила. Ко нам је ближи и дражи – Христос с Његовим преображењем природе или мит о пореклу од репатих примата? Извор: Православие.ру
  6. Нисам њихов потомак и тачка. Зато и звучи тако скандалозно. Много сам читао на ту тему, али и сад као и раније не верујем у теорију еволуције. Још ћу додати да је на руској друштвеној мрежи «ВКонтакте» једна православна девојка на свом профилу написала предивну мисао: «Није ме срамота што сам кћер Небеског Оца. Нека се стиде они чији су преци мајмуни». И ето, ни мене није срамота што сам син Небеског Оца (грешан, али свеједно син, јер и у Јеванђељу је блудни син ипак син и отац га се није одрекао), а моја душа никако не прима еволуционистичку теорију. Срамота ме је када ми пишу браћа свештеници који убеђено говоре: «Еволуција је доказана чињеница, то знају сви ђаци, па то је очигледно! Како неко може бити таква незналица да пориче оно што је очито?» Већ по ко зна који пут ми шаљу чланке и материјале на ту тему. Али попут таласа који се разбијају о морске хриди, моја душа као и раније не прима ту теорију. Из неког разлога убедљивије звуче речи Преподобног Пајсија Светогорца и Светитеља Луке (Војно-Јасенецког). Један од њих необразован по светским мерилима, али који је стицао Дух Свети и тако добио дар прозорљивости, а други велики научник, до танчина упознат са људским организмом. И обојица су говорили о лажљивости теорије еволуције. И када би то били само они. То је општа светоотачка интуиција, без обзира да ли је реч о Светитељу Теофану Затворнику, Преподобном Серафиму Саровском (коме су узалудно приписивали еволуционистичке погледе на свет, будући да нису прочитали његове речи до краја, већ их извлачили из контекста) или о новомученицима и исповедницима руске Цркве: Свештеномученику Владимиру (Богојављенском), Николају (Покровском), Преподобномученику Варламу (Никољском), Светитељу Макарију (Невском) и многим другим. У грчкој Цркви је то био Нектарије Егински, а у српској Цркви Светитељ Николај (Велимировић). Ког год свеца да наведете – сваки је био непријатељ еволуције. Исти тај Светитељ Теофан је отворено писао о идеолозима еволуције: «Окружили су се мноштвом фантазмагоричних претпоставки, уздигли их на ниво необоривих истина и диче се тиме што против њих нико више не може дићи глас. У стварности, они су толико празни да против њих и не вреди ништа говорити. Сва њихова мудровања су попут куле од карата – само дуни и разлетеће се. Нема потребе побијати њихове тврдње једну за другом, довољно је относити се према њима као према сновима… Иста је таква и теорија настанка света из космичких маглина, уз своје помоћне теорије спонтаног постања, дарвиновске теорије порекла родова и врста, с његовим последњим измишљотинама о пореклу човека. Све је то као бунцање у сну. Читајући их, пролазиш кроз сени. А научници? Шта им можеш?! Њихово гесло је: «Ако ти се не свиђа шта причам немој да слушаш, само ми не сметај да лажем». Преподобни Амвросије Оптински је овако уразумљавао оне који су му долазили: «Не верујте без размишљања таквим којештаријама, да се из прашине живот може створити и да су људи мајмунима били». Како да се не сложим са ставовима светаца? А и како неко може да извитопери Свето Писмо у тој мери да тврди да је Адам имао човеколике родитеље, то јест неки сувишни брачни пар, који је извршио своју функцију и избледео у ништавило? Шта би осећао Адам у Рају док посматра њихову смрт, што значи да је и он сам потомак смрти и да ће његово потомство бити смртно? Где ту уопште можемо наћи живот, ако верујемо да је првоствореног Адама окруживало царство смрти? Какав је смисао искупити Адама од греха, ако је он сам подлегао смртности не због сопственог греха, већ због деловања закона биологије? О каквом греху ми причамо, ако он представља пуки резидуал животињских нагона, који се не подчињавају ни разуму, ни људској вољи? Како треба тумачити Откровење па сматрати да су јадни Адамови преци јурцали једни за другима с разјапљеним чељустима, а најпаметнији од њих са тољагом приде? Какав је то ланац стварања испуњен древним неодређеним нагонима, које ми погрешно називамо страстима? О каквом греху можемо причати, понављам, ако цела теорија еволуције представља страсти као животне неопходности, које су својствене сваком биолошком створењу? Не обмањујмо се – у таквим бићима нема ничег налик на анђеле, нити на лик Божији. И савест, и етика, и манири – све је у тој парадигми резултат еволуције, коју подстиче трка са смрћу. Ма и сама Библија је у њиховој концепцији производ еволуције древних митова, епске поезије, који су постали део верских књига, које су опет кроз векове претрпеле детаљне промене. Где је ту Откровење Божије, ако је све то само еволуција митова? Не нећемо се лагати. Теорија еволуције све руши. А сада ћу рећи нешто што није скандалозно, јер се ради о очигледној чињеници. Наука проучава мир у његовом палом стању, након губитка рајске хармоније, после првобитног греха и увођења у Богом саздани свет закона смрти и труљења. Зато је почетна тачка теорије еволуције смрт: како би се врсте развијале, ако није било смрти до Адама? Како мајмун може постати човек, ако најслабији не нестану, како би направили простора за чудесног мутанта – човека? Зато се космогонија еволуције простире од неуспешне до случајно успешне селекције, од сувишних живих организама који нису испунили своју функцију и нису се докопали биолошког савршенства, до врста које су пуком случајношћу успеле да напредују до нових форми. То јест, у њиховој концепцији Бог није успео да створи леп, хармоничан, савршени свет. Узгред се запитајмо, какав је то Бог у теорији еволуције?! Њихов бог и јесте еволуција, тај својеврсни чаробњак, алхемичар, који магијом претвара једно биће у друго – крокодила у птеродактила, медведа у кита, ламу у жирафу, а древног мајмуна у човека. И све је то преузето из њихових књига. Шта би било са тим крокодилом када се његове предње ноге из генерације у генерацију претварају у патрљке, како би се на крају формирала крила птеродактила? Ко ће помоћи том инвалиду еволуције, коме мутирају предње ноге, а крила још нема? Али кога то занима, за то ће се побринути окретни алхемичар – еволуција. Наука види свет у његовом сломљеном стању, са остацима хармоније, али са видљивим губитком рајског склада. Како можемо данашњу стварност пресликати на зачетак нашег постања? Нека нам кажу велики научни умови, каквим микроскопом, каквом суперелектронском справом, каквим анализама могу да проуче Васкрслог Христа и Његово тело после васкрсења? Биће којем не треба храна, ваздух за дисање, које нема физиолошке потребе, коме ништа не могу микроби и бактерије, болести – уопште, биће у ком царује живот, а не смрт, без старости и бора, без «гладан сам» или «морам у тоалет», биће у потпуности људско, али равно анђелима, које је надвладало смрт и пропадање? Како ће научници објаснити биће Истинског Човека, васкрслог ради нас да би нам вратио рајску хармонију? Како можемо разумети природу првог Адама, чије смо одлике изгубили, чим је Адам прекинуо своју везу са Богом? Због тога је и дошао Нови Адам – Христос. Он нам је вратио бесмртност, вратио оно што смо давно изгубили у Рају и дао нам још више, а сада покушавају да нас убеде да се Адам родио од смрти и да је првостворени свет био испуњен смрћу, страдањем, рушењем и да је све то било сасвим природно. Зашто би Христу онда било потребно да нам враћа изгубљено, ако је свиме од почетка управљала мутација? Како се може истражити приснодевство Мајке Божије, где је деловао Бог Свети Дух, а не закони биологије? Не, наука неће ни поменути ништа што надилази материјални свет и трулежну природу. Неће разматрати обожење, нити преображавајуће дејство благодати Божије. Неће говорити о стању света док у њега нису уведени закони греха. То су разлози зашто свети људи – то јест не ми, не ја – који су за живота стицали благодат и созерцали Христа и Његов нематеријални свет живе у складу са другачијом интуицијом. Та интуиција оставља по страни научне податке о смртном свету и усмерава свој поглед на првостворени рајски свет. Док проучавамо свет након првобитног греха и пада човека у грешно стање, видимо само део опште слике. Необјективна је она наука која проучава само део, не узимајући у обзир целу слику – ни што се тиче стварања света, а ни самог човека. Људи који гаје различите концепције о свом пореклу тешко могу наћи заједнички језик. Веза са родом је попут темеља постојања, она је окосница која одређује личност и њено понашање. Свако од нас наслеђује нешто од свог рода, понавља исте животне поступке, а неки и оправдавају своје грешке позивајући се на древни род. Свако има избор. Разумем да ће ми сада спочитавати формуле, биолошке, геолошке, археолошке, палеонтолошке податке и шта све не, доказе од Илије Пригожина, Стивена Хокинга и других ауторитета данашњег света. Рећи ће: «Како то ниси потомак мајмуна? Ево, сам види». Не, другови моји, нисам њихов потомак, па макар ме убили оном древном тољагом коју сам помињао. Заступници еволуције су сви одреда моји браћа и сестре, али горила није мој брат, а шимпанза није моја сестра. У Јеванђељу од Луке читам о родослову Христа, тамо је написано да је Он као човек водио порекло до самог извора нашег рода, Син… Еносов, Ситов, Адамов, Божији (Лк. 3: 38). Између првог човека Адама и Његовог Творца Бога нема ниједног другог претка, нема никакве карике која би му претходила. Ко нам је ближи и дражи – Христос с Његовим преображењем природе или мит о пореклу од репатих примата? Извор: Православие.ру View full Странице
  7. У разговору за Радио Светигору отац Никола говори о дешавањима синоћ на мјесту пожара, као и о томе шта најчешће узрокује ватрене стихије и како се можемо заштитити. Извор: Радио Светигора
  8. Ноћас се у пожару који је прије два дана захватио насеља у Паштровићима (Будва) ватра примакла кућама у насељу Близикуће али и цркви Свете Петке у Тудоровићима. У помоћ ватрогасцима из Будве притекле су и ватрогасне екипе из других градова Црне Горе. Међу њима се нашао и свештеник Никола Урдешић, парох луштички. Звучни запис разговора У разговору за Радио Светигору отац Никола говори о дешавањима синоћ на мјесту пожара, као и о томе шта најчешће узрокује ватрене стихије и како се можемо заштитити. Извор: Радио Светигора View full Странице
  9. Ретко која од прича које нам је Христос оставио као меку храну за разумевање Царства Небеског је тако недвосмислена и јасна као прича коју слушамо на Литургији ове недеље. Цар, господар, сређује рачуне. Каса се изпразнила и он мора да наплати заостале дугове поданика. Креће од великих дужника. У Старом веку они који нису могли да издржавају своју породицу били су продавани у робље или су сами себе продавали кад више нису могли да испуне своје финансијске обавезе. Већ то кад погледамо из данашње перспективе буди нам приличну нелагодност. Колико људи данас не успева да дође до позитивног финансијског функционисања, тоне у дугове, колико је оних који се тихо сами продају у робље јер немају другог излаза. То људима ломи вољу, смањује снагу. Роб нема право да се буни. У старим демократијама роб није имао право да гласа. Данас ту постоји разлика - баш зато што је роб, контролисан, има право да учествује у нововековној демократији... Вратимо се Христовој причи. Господар нема друго решење да наплати огроман дуг од повереника него да и њега и његову жену и децу прода у робље и тако намири ако не цео, онда већину дуга. Господарев поданик пада му пред ноге и моли га да сачека мало и обећава да ће пронаћи новац. И цар се сажали. Пусти дужника, па му чак и опрости дуг кад види колико је овај заиста очајан и да нема како да врати дуг. Е, сад. Кад, некада богати царев поданик изађе на слободу, он и даље нема новца. Крене да прикупља новац од својих дужника. Од свог другара покушава да наплати дуг несравњиво мањи од онога колико се он задужио код Господара. Другар му очајан пада пред ноге и слично као што је недавно овај молио пред Господарем, моли одлагање исплате дуга. Помиловани од Господара бива немилосрдан према свом другу и баца га у тамницу док га неко не откупи. Њихови заједнички другари виде шта се десило и растужени одлазе да све пријаве Господару. Разгневљен Господар позива незахвалног и злог слугу којем је опростио дуг а да овај није сматрао да свом пријатељу опрости много мањи дуг. Баци га мучитељима док родбина или већ ко не нађу паре да га откупе. "Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова", завршава причу Христос. Прилично недвосмислено. Али Христос на почетку не каже да је ово прича о казни и паклу, него прича о Царству Небеском. Царство Небеско се гради овде на земљи праштањем. Једино што ми обећавамо Богу у молитви "Оче наш", молећи га за сва добра, је праштање: " ...и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим". Ако не праштамо, како смо обећали, све остало је потпуно шупље калкулантско мољакање. Не стајање пред Богом и разговор са Њим. Није увек лако праштати, али онај ко уме да прашта, гради овде Царство Небеско. Већ овде, на земљи се усељава у Царство Небеско. Доводи Царство Небеско међу људе. Пребива и овде у Царству Небеском. Свако нека се запита - уме ли да прашта? Да ли прашта? Да ли шири Царство Небеско међу људима? Праштати не значи уводити релативност у све. Прашта се ономе над којим имаш силу. Савладаном противнику, дужнику, неком ко те је повредио, оштетио, а сад је пред твојим ногама, имаш моћ да о њему одлучујеш, неког од кога си тренутно или трајно јачи. Прашта се и оном ко те је само увредио, јер је штету нанео само твојој сујети и тиме ти заправо учинио услугу. Праштање свакоме, иако њему твој опроштај ништа не значи, може понекад бити самопреварни знак духовне отмености али и кукавичлука, опортунизма. Идеал јесте опростити свима све, али ретки су велики људи који то искрено могу. Старац Вукашин из Клепаца опрашта зликовцу који га мучи, али зато што је заиста јачи од њега. Пред собом види болест. Имитативне пречице понекад могу да воде у гордост. Ако можете - да, опростите свима све. Али треба добро себе испитати да ли је то искрено. Они који опраштају јачима од себе а не опраштају слабијима лажу саме себе. Они заправо не умеју да праштају. Свакоме је нешто опроштено, Од Бога или од људи. А не праштају они који се нису покајали,они који нису захвални због тога што им је опроштено. Ако се озбиљно загледамо у наша срца - свако ће наћи понешто што треба да му опросте Бог и људи. Ако види да му није опроштено треба да моли опроштај, а ако осећа да му је опроштено, треба да запечати то захвалношћу и одбацивањем пута који га води у исту грешку. И треба да прашта свима којима је потребан опроштај. Иначе ће пострадати, од Бога и људи, а за то ће бити сам одговоран. Можда је једини озбиљан разлог да се неко не причести на Светој Литургији то да је приступа Путиру, а да није опростио свима којима је могао. Па и себи. Ако желимо Царство Божије, Царство Небеско, вечност љубави и потпуности - праштајмо. Од срца, не само на речима. Задобијајући Царство Небеско од Господара добијамо га и за оне око нас. А потребно је само да - опростимо. Извор
  10. Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће, поводом храмовске славе цркве Светих Макавеја у подгоричком насељу Толоши, Свету архијерејску литургију у овој цркви у уторак, 14. августа, са почетком у 8 часова. Уочи празника излази и књига “Макавејска црква кроз вијекове” коју је припредила мр. Смиља Влаовић. Овај догађај за Радио Светигору најавио је надлежни свештеник отац Предраг Шћепановић. Звучни запис разговора View full Странице
  11. Ево ме већ неко време у манастиру. Служим на службама које се у мојој парохији ређе служе. Вечерње, јутрење, часови... Манастир Тврдош као и велики број наших манастира посебна је светиња и место ходочашћа. Сад током лета долази баш велики број ходочасника. Углавном Срби и Руси, али има и Италијана и других нација. Полуголи, опијени од сунца које сабирају по црногорским и далматинским плажама па се на улазу у манастир огрћу реда ради, сви са апаратима и мобилним телефонима, али и они који сатима аутобусом путују из Босне или Србије да обиђу светиње Херцеговине и Старе Херцеговине. Манастири ће увек бити велика инспирација хришћанима. Место посебног сведочења, место интензивног сусрета са Богом и светошћу. Место где се људима чини да могу да додирну Царство Божије. Лепо је молити се сваки дан и ујутро и увече. Доноси мир и чува смисао дневних послова и радњи. Молимо се за цео свет. Молимо се посебно и за многострадалне православне хришћане са Косова и Метохије... Али, ево данас - Литургија. Не да се поредити са уобичајеним молитвама. Светлост светости изнутра испуни човека и сви наши сусрети током дана бивају њом осветљени. А додир с Богом је најближи, потпун. Лепо је обилазити манастире, али светост се у пуноћи може пронаћи на Литургији у свакој сеоској и градској цркви. Заборављамо да је Литургија извор светости и да је чак и ходочашће из наших кревета до најближе цркве већ довољно. А да без тога ходамо стално у сенци. И да без тога ни не умемо да будемо заједно, срасли у свети организам - а тако да свако од нас буде више свој. Сутра ме овде у манастиру чека и једно крштење. У Литургији. Има ли нешто даље и више! Раст свете породице у светлости! Извор
  12. Са свештеником Мијајлом Бацковићем разговарали смо о посјети Русији, гдје је у саставу делегације наше Цркве, коју је предводио Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован, присуствовао “Данима Фјодора Ушакова“. Отац Мијало срео се и са Арно Гујоном који се са групом од 42 дјеце из српских енклава на Косову налази на љетовању у Тивту. Свештеник Бацковић је реаговао и на учешће официра Војске Црне Горе на прослави “Олује” у Книну. Извор: Радио Светигора
  13. Свештеник Мијало Бацковић говори о “Данима Фјодора Ушакова” којима је, са Владиком Јованом (Ћулибрком) и делегацијом наше Цркве, присуствовао у Русији и о љетовању дјеце са Космета у Тивту. Звучни запис разговора Са свештеником Мијајлом Бацковићем разговарали смо о посјети Русији, гдје је у саставу делегације наше Цркве, коју је предводио Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован, присуствовао “Данима Фјодора Ушакова“. Отац Мијало срео се и са Арно Гујоном који се са групом од 42 дјеце из српских енклава на Косову налази на љетовању у Тивту. Свештеник Бацковић је реаговао и на учешће официра Војске Црне Горе на прослави “Олује” у Книну. Извор: Радио Светигора View full Странице
  14. Многа чуда је Христос чинио. Па што не би и ово. Али било је тако давно. И било је док је Он ходио земљом. Шта ћемо са овим чудом? Исцељивао је слепе од рођења, одузете, ђавоимане, дизао из мртвих. У Христа или верујемо или не верујемо, па ово неће нешто много додати или одузети. Па зашто су га баш сви јеванђелисти забелижили? Као и увек у историји, овако или онако уби нас сиромаштво. Нас неке са обода богате Европе више него њих. Ко нас то замајава. кад немамо да платимо рачуне, кад стрепимо чиме ћемо нахранити и обући породицу која нам је дата на старање? Да одем у цркву, па да решимо проблеме са храном? Не иде. Којешта је то. А још слушам и видим како се свештенство добро сналази са храном и парама потребним за остало, а мени - ништа. Лепа бајка, али и да је било - било па прошло. Шта бих данас са том причом? Где је више та социјална правда коју је хришћанство обећало! И комунизам је настао због тог преварног обећања. Хајде да покушамо да застанемо. Да удахнемо ваздух и да са љубављу будемо присутни догађају у којем је Христос нахранио оне што су га пратили. Са две рибе и пет хлебова! "Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу." "Да поседају по трави" - какав мир се слути у овом призору... Пет хиљада, седам хиљада, ма нек је и сто људи, поседају по трави. Мирно. Гледајући Христа. С поверењем. Као ми на Литургији. Не седимо, Стојимо, али као да лебдимо. Пред Христом. Усправни чекајући Га будно, а истовремено као на најзелениној трави седећи. Шта Он ради - "погледавши на небо благослови,и преломивши даде ученицима". Шта се дешава на Светој Литургији? У име Христово свештеник ломи хлеб и даје прво свештенству, "а ученици народу" - а затим се сви присутни причешћују Добро, то је лепо. Символички. али после литургије враћамо се у живот и треба нахранити ону нашу чељад. Треба од нечега живети и између литургије и литургије. Колико нас се кад смо дошло у тешку ситуацију, искрено, без рачунице и очекивања, у топлом поверењу окренуло Христу? Верујемо, знамо, нећеш дати да пропаднемо. Нахрани нас. Нахрани наше ближње." Иштите Царство Божије - остало ће вам се додати". Коме? Мени? Зар сам ја то заслужио? Ниси - али веруј. Колика је наша вера? Замислите шта би било да ми сви заиста желимо Царство Божије више од свега. Замислите шта би било кад бисмо заиста били у стању да беспоговорно верујемо Христу. Без лукавости којима нас учи живот. Без страха. Као људи. Бића љубави. Круна Божије творевине. Зар би заиста било немогуће да нас све нахрани пет хлебова и две рибе? Зар нико од нас није никада окусио драгоценост једног скромног залогаја? Зашто уопште постимо? Чему се учимо? Зар нисмо пожелели да поделимо тај један најлепши залогај са неким? Поделимо - биће довољно за све нас. Све остало је политика и манипулација и безнађе. Важно је да скупи онај број који ће у миру сести око Христа. Богочовека. Који ће желети да поделе своје са другима. Да поделе са другима, пошто су видели Христа како је разломио за њих и дао им. Тако се умножава пет хлебова и две рибе, а да још и остане тога за сутра. Дељењем са ближњима.
  15. Христос је са пет хлебова и две рибе нахранио окупљени народ. Чудо. Много познато. Као ретко које - забележено у сва четири Јеванђеља. Многа чуда је Христос чинио. Па што не би и ово. Али било је тако давно. И било је док је Он ходио земљом. Шта ћемо са овим чудом? Исцељивао је слепе од рођења, одузете, ђавоимане, дизао из мртвих. У Христа или верујемо или не верујемо, па ово неће нешто много додати или одузети. Па зашто су га баш сви јеванђелисти забелижили? Као и увек у историји, овако или онако уби нас сиромаштво. Нас неке са обода богате Европе више него њих. Ко нас то замајава. кад немамо да платимо рачуне, кад стрепимо чиме ћемо нахранити и обући породицу која нам је дата на старање? Да одем у цркву, па да решимо проблеме са храном? Не иде. Којешта је то. А још слушам и видим како се свештенство добро сналази са храном и парама потребним за остало, а мени - ништа. Лепа бајка, али и да је било - било па прошло. Шта бих данас са том причом? Где је више та социјална правда коју је хришћанство обећало! И комунизам је настао због тог преварног обећања. Хајде да покушамо да застанемо. Да удахнемо ваздух и да са љубављу будемо присутни догађају у којем је Христос нахранио оне што су га пратили. Са две рибе и пет хлебова! "Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу." "Да поседају по трави" - какав мир се слути у овом призору... Пет хиљада, седам хиљада, ма нек је и сто људи, поседају по трави. Мирно. Гледајући Христа. С поверењем. Као ми на Литургији. Не седимо, Стојимо, али као да лебдимо. Пред Христом. Усправни чекајући Га будно, а истовремено као на најзелениној трави седећи. Шта Он ради - "погледавши на небо благослови,и преломивши даде ученицима". Шта се дешава на Светој Литургији? У име Христово свештеник ломи хлеб и даје прво свештенству, "а ученици народу" - а затим се сви присутни причешћују Добро, то је лепо. Символички. али после литургије враћамо се у живот и треба нахранити ону нашу чељад. Треба од нечега живети и између литургије и литургије. Колико нас се кад смо дошло у тешку ситуацију, искрено, без рачунице и очекивања, у топлом поверењу окренуло Христу? Верујемо, знамо, нећеш дати да пропаднемо. Нахрани нас. Нахрани наше ближње." Иштите Царство Божије - остало ће вам се додати". Коме? Мени? Зар сам ја то заслужио? Ниси - али веруј. Колика је наша вера? Замислите шта би било да ми сви заиста желимо Царство Божије више од свега. Замислите шта би било кад бисмо заиста били у стању да беспоговорно верујемо Христу. Без лукавости којима нас учи живот. Без страха. Као људи. Бића љубави. Круна Божије творевине. Зар би заиста било немогуће да нас све нахрани пет хлебова и две рибе? Зар нико од нас није никада окусио драгоценост једног скромног залогаја? Зашто уопште постимо? Чему се учимо? Зар нисмо пожелели да поделимо тај један најлепши залогај са неким? Поделимо - биће довољно за све нас. Све остало је политика и манипулација и безнађе. Важно је да скупи онај број који ће у миру сести око Христа. Богочовека. Који ће желети да поделе своје са другима. Да поделе са другима, пошто су видели Христа како је разломио за њих и дао им. Тако се умножава пет хлебова и две рибе, а да још и остане тога за сутра. Дељењем са ближњима. View full Странице
  16. Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности? Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали… Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање. Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене. Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности. Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију. Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне. Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник. Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо. Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи. Шта нам заправо остаје као поље подвига? Извор: Фејсбук профил свештеника Ненада Илића
  17. Типично западњачко решење. Компанија се изрекламирала а и папа стиче нове симпатије, паре одлазе у руке оних којима су потребне. Вук сит и овце на броју. Можда би овако нешто могло да буде решење проблема повике на скупе аутомобиле наших архијереја. Како би изгледао сценарио добре акције? Има наших људи који су успешни у великм светским компанијама. Вероватно их има и у аутомобилској индустрији. Макар један од њих наговори руководство познате фирме да поклони мало дорађени аутомобил Српском Патријарху. Он прими поклон и направи аукцију (не мора баш у Сотбију, и не морају паре да буду баш папске, али има и међ Србима довољно оних који купују скупе аутомобиле и воле егзотику :) ) а паре се унапред намене за добротворне сврхе. Једино што би се код нас вероватно пронашао начин да се и овде пронађу неслућени негативни моменти.
  18. Још једна занимљива вест из западног хришћанства. За недељно поподне. Папа Фрања добио је на поклон од произвођача Ламборџини тематски дотеран да личи на некакво "папско возило". Заказао је аукцију у лондонском Сотбију да се то чудо аутомобилске технике прода и да се новац да за добротворне сврхе. Пре свега за обнову села које је Исламска држава разорила у Ираку, за помоћ жртвама трговине људима и мисионарски рад у Африци. Типично западњачко решење. Компанија се изрекламирала а и папа стиче нове симпатије, паре одлазе у руке оних којима су потребне. Вук сит и овце на броју. Можда би овако нешто могло да буде решење проблема повике на скупе аутомобиле наших архијереја. Како би изгледао сценарио добре акције? Има наших људи који су успешни у великм светским компанијама. Вероватно их има и у аутомобилској индустрији. Макар један од њих наговори руководство познате фирме да поклони мало дорађени аутомобил Српском Патријарху. Он прими поклон и направи аукцију (не мора баш у Сотбију, и не морају паре да буду баш папске, али има и међ Србима довољно оних који купују скупе аутомобиле и воле егзотику :) ) а паре се унапред намене за добротворне сврхе. Једино што би се код нас вероватно пронашао начин да се и овде пронађу неслућени негативни моменти. View full Странице
  19. Производи духова подземља су очигледни. Са једне стране, трећина човечанства је заражена сатанским духом убиства, уништавања другог, и налази се у нападима злобе. Друга трећина умире од глади или тужно посматра на своју смрт као на избављење. А трећа трећина безумно игра око огњених језика похоти, задобијајући све више новца и трошећи га све брже и брже у бесконачној сарабанди. Култ смрти, магије и демонизма је као духовни хероин, и систематски се убризгава у изнемогле вене човечанства. Смрт. Она се представља као неизбежност, жеља, наслада, ако је у питању смрт другога; постаје узрок депресије и погубног очајања, средство успостављања кривичне „праведности“; она слама милионе судбина; потискује у људима жељу за љубављу; за огромни новац, чини корак уназад и мајсторски се маскира ботоксом, да би изгледала као дива. Смрт је ђавоља мајка, свемогућа на земљи. Чак и Бог, Цар живота, рекао је за бес да је овај „кнез овог света“, који у Мени нема ништа (види: Јн. 14: 30). Прослављање смрти је постало свакодневно, а људска култура се у свим сегментима претворила у културу смрти и пропадања. Постала је смрт пре смрти. Не мислим (само) на овоземаљску кончину човека, мислим на вечну смрт, бесконачне муке чудовишног ада, у који се као ђавоимано баца велики број људи. Само једна рефлексија светлости осветљава земљу. То је сјај у дечијим очима. Јер, ма колико неизмерно лоши да постанемо, сви смо некада били свети, непорочни анђели, напојени рајском росом и испуњени благодаћу Божијом. Значи да највећа трагедија човечанства није смрт, већ то што смо се од анђела претворили у пала бића, вођени чудовишним духовима. Човечанство наставља пад злих анђела, довршава га и попуњава плерому пакла. Чак и најстрашније серијске убице су у детињству били Божији свети. Још нешто. Света и Божанствена Литургија. Док је Литургије на земљи, небеса ће се отварати, плачући над човечанством. Док се у сузама опевава непорочна Жртва Агнеца Божијег, пакао ће бити само сточна јама изгубљеног бића. Док се руке уздижу ка небу на епиклези, Дух Пресвете освећује трулежна тела Пречистом Крвљу Божијом. Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије. Из тог разлога су се сви легиони пакла ујединили, да умање, разоре и униште Свету и Божанствену Литургију. Начинили су је ретком, због неблагочестивости хришћана, искоренили је помоћу јереси, одстранили из друштва ратовима и гоњењима. Исмејали су је секуларизацијом, зверски изопачили сујеверјем и синкретизмом, адски је понизили убиством милионима нерођених младенаца. Свештенике, ове носороге духа (види Пс. 28:6), лове хорде криволоваца, који су изашли из свих кругова пакла. Најцењенији трофеј престола мрака преставља срце и живот свештеника, који је престао да служи Божанску Литургију. Свим пијаницама света дат је задатак: да се бацају под аутомобиле, док њима управљају свештеници, како би ови, услед несрећних случајева, постали убице, и били ускраћени да приносе Жртву векова. Све лутке-убице на земљи, добиле су задатак да кушају, саблажњују и истребљују свештенике. Све похоти и духови, што стоје над главама, објединили су се да разоре Цркву у душама служитеља Евхаристије. Сви ђаволи на земљи су се скупили да ухвате и окују овоземаљске руке, што освећују воду и своде са небеса Бога. Породице им се уништавају, добар углед каља. Приметио је ђаво да се свештеник слама, ако се уништи фундамент његове породице, ако уђе у срца супруге и деце, ако га порази смрћу и небићем. Уколико не успе, свештеници, ови ватрени зраци живота, који ширином могу обухватити пуноћу света овог, бивају ослепљени фантастичним сјајем злата, очарани количином цилиндара у кочијама на нафтни погон, осујећени ударцима металних украса. За то време, људи изгладнели у пустињи света, гину. Дај Боже, да се без обзира на све то, идаље служи Света Литургија. Тамо, на светом престолу, Богомладенац, већи од небеса и мањи од атома, умире и васкрсава, упија у Себе грумен ожалошћене плоти и евхаристички претвара човечанство и сву васељену у Своје Пречисто Тело. Литургија је пре свега Бог, Који нас воли бесконачно, док плаче за нас. Извор: Православие.ру
  20. Свет заиста добровољно корача у ад. Огромни су редови испред врата ада, где сваког минута упада небројена количина људи. Оваква гужва се може упоредити само са редовима за новом верзијом ајфона, или редовима за распродају у тржним центрима. Интернет пуца од порнографије, насиља, злобе, одмазде, а све то упијају хипертрофирајући умови и срца људи, сасушени од мржње и похоте. Технологија која води у ад, одлично ради свој посао. Пиксели мељу људски разум боље од било ког реалног призора. Производи духова подземља су очигледни. Са једне стране, трећина човечанства је заражена сатанским духом убиства, уништавања другог, и налази се у нападима злобе. Друга трећина умире од глади или тужно посматра на своју смрт као на избављење. А трећа трећина безумно игра око огњених језика похоти, задобијајући све више новца и трошећи га све брже и брже у бесконачној сарабанди. Култ смрти, магије и демонизма је као духовни хероин, и систематски се убризгава у изнемогле вене човечанства. Смрт. Она се представља као неизбежност, жеља, наслада, ако је у питању смрт другога; постаје узрок депресије и погубног очајања, средство успостављања кривичне „праведности“; она слама милионе судбина; потискује у људима жељу за љубављу; за огромни новац, чини корак уназад и мајсторски се маскира ботоксом, да би изгледала као дива. Смрт је ђавоља мајка, свемогућа на земљи. Чак и Бог, Цар живота, рекао је за бес да је овај „кнез овог света“, који у Мени нема ништа (види: Јн. 14: 30). Прослављање смрти је постало свакодневно, а људска култура се у свим сегментима претворила у културу смрти и пропадања. Постала је смрт пре смрти. Не мислим (само) на овоземаљску кончину човека, мислим на вечну смрт, бесконачне муке чудовишног ада, у који се као ђавоимано баца велики број људи. Само једна рефлексија светлости осветљава земљу. То је сјај у дечијим очима. Јер, ма колико неизмерно лоши да постанемо, сви смо некада били свети, непорочни анђели, напојени рајском росом и испуњени благодаћу Божијом. Значи да највећа трагедија човечанства није смрт, већ то што смо се од анђела претворили у пала бића, вођени чудовишним духовима. Човечанство наставља пад злих анђела, довршава га и попуњава плерому пакла. Чак и најстрашније серијске убице су у детињству били Божији свети. Још нешто. Света и Божанствена Литургија. Док је Литургије на земљи, небеса ће се отварати, плачући над човечанством. Док се у сузама опевава непорочна Жртва Агнеца Божијег, пакао ће бити само сточна јама изгубљеног бића. Док се руке уздижу ка небу на епиклези, Дух Пресвете освећује трулежна тела Пречистом Крвљу Божијом. Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије. Из тог разлога су се сви легиони пакла ујединили, да умање, разоре и униште Свету и Божанствену Литургију. Начинили су је ретком, због неблагочестивости хришћана, искоренили је помоћу јереси, одстранили из друштва ратовима и гоњењима. Исмејали су је секуларизацијом, зверски изопачили сујеверјем и синкретизмом, адски је понизили убиством милионима нерођених младенаца. Свештенике, ове носороге духа (види Пс. 28:6), лове хорде криволоваца, који су изашли из свих кругова пакла. Најцењенији трофеј престола мрака преставља срце и живот свештеника, који је престао да служи Божанску Литургију. Свим пијаницама света дат је задатак: да се бацају под аутомобиле, док њима управљају свештеници, како би ови, услед несрећних случајева, постали убице, и били ускраћени да приносе Жртву векова. Све лутке-убице на земљи, добиле су задатак да кушају, саблажњују и истребљују свештенике. Све похоти и духови, што стоје над главама, објединили су се да разоре Цркву у душама служитеља Евхаристије. Сви ђаволи на земљи су се скупили да ухвате и окују овоземаљске руке, што освећују воду и своде са небеса Бога. Породице им се уништавају, добар углед каља. Приметио је ђаво да се свештеник слама, ако се уништи фундамент његове породице, ако уђе у срца супруге и деце, ако га порази смрћу и небићем. Уколико не успе, свештеници, ови ватрени зраци живота, који ширином могу обухватити пуноћу света овог, бивају ослепљени фантастичним сјајем злата, очарани количином цилиндара у кочијама на нафтни погон, осујећени ударцима металних украса. За то време, људи изгладнели у пустињи света, гину. Дај Боже, да се без обзира на све то, идаље служи Света Литургија. Тамо, на светом престолу, Богомладенац, већи од небеса и мањи од атома, умире и васкрсава, упија у Себе грумен ожалошћене плоти и евхаристички претвара човечанство и сву васељену у Своје Пречисто Тело. Литургија је пре свега Бог, Који нас воли бесконачно, док плаче за нас. Извор: Православие.ру View full Странице
  21. Зашто то допушташ, Господе? Зашто злодела, несрећни случајеви, неизлечиве болести отимају од нас оно што нам је најдраже – нашу децу, сламајући нам срце и чинећи наше животе пустим без трунке радости? Страдање невине деце чува тајну. Њен је покров непрозиран. Ни љубопитљиво око, ни потресено срце неће пронићи ту баријеру. То може једино онај који смирено корача ка Тајни Крста Невинога, онај који ту тајну достиже чистим, скрушеним срцем. Свето Писмо придиже завесу тајне кроз једноставна, али зачуђујуће јасна сведочанства. Каква је била прва смрт у историји човечанства? Шта нам говори Стари Завет? Испоставља се да се са својим телом нису први растали Адам и Ева, нити њихов старији син, злобни Каин, већ невини Авељ, кротког и чистог срца. Убиство невиног човека – ето како је смрт ушла у свет људи ван капије Едема! Можемо себи представити сав ужас наших прародитеља – створених бесмртним у Рају, позваних у вечност – да би на крају изгубили рајска блага, а сада виде свог беживотног сина. Обраћају се Авељу, а он не одговара – тресу свог љубљеног сина, покушавају да га подигну, али он је мртав. Отворимо Нови Завет, каква је овде прва смрт? Беспоштедно пребијање насмрт невине деце. Муке мајки које се не могу описати речима. Одојче истргнуто из твог наручја, убијено пред твојим очима – незамислива, неописива, неутешна туга. Тиме нам Свето Писмо непосредно поручује да је страдање невиних очигледан и неизбежан део нашег живота. Страдање невине деце је виши облик неправде и крајњи степен пројављивања зла не земљи. Али размислимо: зар зло може бити праведним? Зло и јесте потирање свега што је најсветије и најдрагоценије, потирање благих жеља, разумног смисла – потпуна супротност љубави и правди. Зло увек са собом носи неправду. Они су нераздвојни, као шкорпија и њена отровна жаока. А зло се пробило у свет путем људског греха. Ако сам принесеш пламен стогу сена, нећеш се ваљда чудити зато што је изгорео? Ако си сам пружио руку змији отровници, зар ћеш се зачудити када те уједе и када те обори њен отров? Смрт невиних у свету открива сав ужас грехопаденија, неправедности и проклетства зла које је немилице постало део нашег живота. Ето цене веровања ђаволу да ће људи «постати као богови» – затирање обичне људске среће и беспомоћност у односу на нама најближе и највољеније. Изгубивши Бога, не губимо само Рај – губимо све оно што нам је даровао Бог како бисмо могли да живимо нашим једноставним људским животима. Али и усред тог ада, Ти нас Господе ниси оставио. Зато што нас Ти волиш више, него што ми то себи можемо да представимо. Ми смо сломили капије Раја, како бисмо се насладили лажном слободом на пучини страсти, како бисмо у потпуности уништили свој живот, али Ти нас Боже не остављаш и обнављаш оно што нам се чинилио заувек срушеним. Ти си окренуо отров змије против ње саме, а страдање људи окренуо на њихово спасење, као што се огњем чисти злато. Ни Авељ, ни витлејемска чеда – нико из невино убијених није постао плен смрти. Зато што су са Тобом, једином нашом Утехом и Радошћу. Ми се овде бринемо и мучимо, а они су у Твојој власти, Ти си их одабрао јер су слични Теби у свом невином страдању. Пре неког времена био је на самрти високопозиционирани чиновник у руском државном тужилаштву. Био је убеђени комуниста и некада давно је учествовао у прогону, па чак и стрељању људи, који су исповедали веру у Бога. Пред смрт, док га је мучила тешка болест, неочекивано се обратио својој породици: «Позовите свештеника». «Па, ти си комуниста. Шта се то догодило?» – упитали су га с неверицом. Он им је испричао да је на прагу смрти угледао људе, које је прогонио, на Небу и како су они били испуњени Рајским благом и сажаљиво се молили за његово спасење. Тек у том тренутку је схватио да су његове жртве биле срећније него он и да је сва његова борба против вере била ужасна грешка. Живот без Бога се показао као жалосна опсена, а најстрашнија смрт као одлазак на онај свет без окајаних грехова и уз противљење Богу. Позвали су свештеника и бивши комуниста је успео да се исповеди и причести Светим Тајнама Христовим. Пракса духовног живота нам показује да су судбине пострадалих знатно узвишеније од усуда њихових мучитеља. Судбине оних који стрпљиво носе свој крст узвишене су јер ти људи иду путем Самога Христа. Ако сакупимо богатство читаве Васељене, лепоту удаљених звезда и сва налазишта злата, они неће моћи да надокнаде један изгубљени осмех детета. Али ниједан осмех, нити једна суза нису заборављене код Бога. Кажу да је највиши степен љубави – узети на себе судбину вољене особе, стати уз онога који страда и поделити његов бол. Зарад свих који страдају дошао је Онај Који Сам по Својој Божанској природи не треба да страда. И да би за нас пострадао, Он је постао онакав какви смо ми – човек. Мукама и смрћу предао се ради нас Најневинији и у Њему се оправдавају смрт и страдање свих невиних. Он није само поделио наш бол, Он је узео на Себе сав бол свих људи да нас заувек ослободи од бола у вечности. Да би нам поклонио живот, Христос је пошао у смрт. Да би нам дао Рајска блага, Он је искусио адске муке. И врхунац мука на крсту био је усклик Спаситеља као човека: «Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио? (Мк. 15, 34)». Он је искусио муку богоостављености како би нас једном за свагда спасио од ње. Ако се растајеш са вољеним привремено, а потом га проналазиш заувек, онда је то утеха и сада док траје овај ограничени растанак. Свет растајања и губитака ће нас повређивати и даље, али постоји Онај Који је виши од тога света, Победник над грехом и смрћу и стога ћемо у Њему наћи истинску слободу. Зато смрти нема, постоји само привремени растанак. Ко може разумети тугу мајке која је изгубила дете? Онај који је и сам доживео тај губитак. Тим пре ће разумети Божија Матер, која је стајала уз Крст Свог Сина, умирућег у мукама. Неправедни губитак невине деце зближава страдале са Богородицом, али се и Она Сама приближава људима који су то претрпели. У Отачнику се приповеда како је ава Исак једном случајно видео Преподобног Пимена Великог у молитвеном созерцању, а после га упитао где је овај био за то време. Принуђен да објави своју тајну, прозборио је: «Мој ум је био покрај Крста Спаситеља, када је тамо стајала Богоматер Марија и плакала». Нико од нас неће моћи да осети и разуме јаде Богоматери, а понајмање да схвати смисао Њеног кротког плача и истих таквих речи на Голготи: «Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој. И анђео отиде од ње (Лк. 1, 38)». Верност Богу, скрушеност и љубав чак и тада када наступа врхунац неправде и страдања невиних – то је духовна тајна која преображава и из корена мења, која одваја човека од грешног света и приближава га Самоме Богу. И ето зашто је Преподобни Пимен завршио своје слово о созерцању плача Богоматери кротким признањем: «Желео бих свагда тако да плачем». Упркос привидној безизлазности овоземаљске жалости од Бога нам стиже утеха, јер туга је пролазна, а Бог вечан и Он нам дарује вечни блажени живот. Иза ноћне таме долази зора, после жала Голготе – светлост Васкрсења, иза смрти невине деце – бесмртност и живот, уподобљен анђелима. И сваку ће сузу обрисати Бог. У наручје вечне Љубави свој пут налази свака невина жртва. Извор: Православие.ру
  22. Иако жанровски сасвим разнородне, све три књиге јесу величанствена свједочанства не толико и не само о „узвишености свештеничког достојанства“ колико о животном путу, прохођењу кроз живот онога који одлучи да на себе узме бреме свештеничког свједочења. Заправо: годинама сам сматрао да оне код младог човјека препуног идеала, испуњеног треперавом свјетлошћу љубави према лику идеалног свештеника (врло често унапријед виђеног у своме лику у мантији, пред огледалом) могу да изазову отрјежњујући ефекат, суочење са одговорношћу, замишљеност над стварним ликом свештенослужитеља. Данас, када најчешће пред собом видим младог човјека чврсто и непоколебљиво одлучног да постане свештеник, али најчешће човјека без погледа у коме би се назрео екстатични ерос, чак ни без сањивог погледа самозаљубљености у пројекцију идеалног свештеничког себе, препоручујем исте наведене књиге онима који се спремају да служе. Као и сва вриједна читалачка штива, Златоустове књиге, Лебедевљева студија и Сегењев роман нису само раз-утопије, писане само да нам кажу шта конкретно значи носити Крст, већ су уједно књиге непрекидног подсјећања да свештенослужење и те како има смисла, да се тај смисао налази увијек негдје другдје или, још тачније: у неком Другом, и да се кроз живот не може ићи ни само идеалима који се не обазиру на стварност, али још мање – прагматизмом лишеним идеала. Ниједна од тих књига није написана у замишљеном вакууму идеалног бивствовања, него у друштву и историји, у животу који свештеник мора живјети како би могао да га у пуноћи дијели са другима. Заправо, управо је та смјештеност у конкретан живот оно најљековитије у сваком од ових дијела: свакоме од њих она придаје помало опорог укуса и оне тако животне горчине: али прво што млади свештеник учи јесте да окуси и горчину живота, не огорчивши ни себе ни друге… Тешко да је историја само учитељица живота. Прошли животи немају само педагошку вриједност: историја јесте живот, живот постаје историја… Живот звани историја нам казује много више од онога што је данас, наводно, „историјској свијести“ досљедна теологија спремна да види. Зато Лебедевљева књига у највећој мери ослобађа илузија: она нас упућује на толико пута превиђену чињеницу да црквене службе нису саморазумљиве стварности, надсвјетски одбљесци неких космосу непричасних реалија, метафизичка стања сасвим небеских бића, него историјске појаве. Штавише: оне су историјски процеси и догађаји унутар којих се већ вијековима много тога сложило да би службе постале управо онаквим какве јесу. Све службе Цркве потичу из Њеног бића, не упркос Њеној историји или игноришући је, већ управо због историје Цркве. Службе јесу у бићу Цркве, јер јесу у историји и стварности Цркве. Међутим, већина историјских перспектива које нам казују како је нека црквена служба настала или постала то што јесте зауставља се на опису те и других служби у Цркви, и то само до једног момента у историји. Тако се утемељује једна метафизика црквене службе која послије заснивања у историји у суштини престаје бити историјска, те умјесто описне (дескриптивне), постаје прописна (нормативна): из описа настанка службе ми сазнајемо шта је њен садржај и претпостављамо да се тај садржај напросто протеже кроз историју, да постоји „епископ“, „свештеник“, „ђакон“ или „лаик“, који је увијек и свугдје исти. Црквене службе тако постају поља непрестане истости, неисторијског и непросторног идентитета, досљедности замишљеном сопственом лику. Али, да ли је једини садржај црквених служби непрекидно репродуковање сопственог садржаја, дуплирање и понављање кроз историју вјечите истости? У чему су оне утемељене: у себи, у истости или у нечему и некоме Другом? Садржај сваке од црквених служби образлаже се увијек иконично-литургијски: службе иконизују есхатолошко сабрање у Царству Божијем. Али језик иконе је двосмислен. Он је – и у томе је сва трагедија данашњих црквених служби – схваћен тако да иконични карактер доноси визуелни, али не и егзистенцијални садржај Прволика, тако да Црква и њене службе првенствено личе на Царство а не да јесу Царство. Разлика је танана и готово непримјетна, али она одређује толико тога битног у нашем данашњем црквеном животу. Ако су Свјетлост и Љубав, бесконачно окупљање око Богочовјека садржај (а не само слика) Царства, онда је свака Евхаристија и цјелокупна стварност Цркве позвана да иконизује овај садржај, да живи(мо) Љубав и Свјетлост и Близину Богочовјека. Да ли је то оно што видимо? Ако епископ иконизује Христа – откуда толико нервозе, толико неуротичних (христоликих?) испада? Откуда тежина, ужасни трептај архијерејске литургије, клецај кољена свештенства, снебивање народа пред нервозом онога „на мјесту Христовом“? Ако свештеник иконизује Апостоле – откуда такво пренебрегавање тумачења ријечи Јеванђеља, откуда толико нехајног односа према Бесједи на гори, како то да су литургијске појединости потиснуле ријеч и праксу Царства објављеног у Јеванђељу? Није ли презвитер рукоположен управо да одушевљава вјерне Ријечју и Стварношћу Царства, а не да опомиње младе богослове да је „теологија једно а пракса друго“? Откуд капитулација богословља Царства у свештенству Царства? Да ли је једино иконично у ђаконској служби, једино што их чини да „херувиме тајанствено изображавају“ – дубоки глас и театрални наступ? Није ли припадање Новом Израиљу, Народу Божијем обавезујуће: да би иконизовао Царство, лаик, вјерник, припадник тога Народа позван је да живи богословље, а не ритуалистику, позван да прониче у Недокучиво, а не да се задовољава повременим „присуством“ у литургијском театру и конзумирањем пригодних садржаја, потпуно истих на сваком религијском тржишту? Није ли иконични карактер служби опомена да садржај службе никада није у истрајавању у једном визуелном, очекиваном „имиџу“ и „позицији“, у ономе што епископ/свештеник/ђакон/лаик јесте по „позицијским очекивањима“, него увијек – у ономе ко јесмо. Ми јесмо тиме што постојимо овдје и сада за друге, овдје и сада погођени и промијењени Царством Божијим. Докле год смо се службом претплатили, а не обавезали да иконизујемо Царство – још увијек нисмо почели да живимо служење, да живимо Царство. Позвани смо да Царство испуни нас, а не да својим недостацима замаглимо одраз Царства, да свједочимо Присуство Бога у свијету у коме се Његово одсуство сваког дана објављује у сваком трагичном искуству свијета и човјека. Литургијско заснивање има смисла једино ако оно није идеолошко образложење, попут марксистичког прокламовања „како ће бити послије побједе свјетске револуције“, него уколико може бити релевантно као стварност Цркве. Литургијско заснивање сваке службе јесте позив да смо пред лицем Христа Чију Парусију чекамо одговорни за сваког човјека. Литургијско заснивање црквених служби није заснивање официрске субординације, структурисање једне слике опадајуће моћи, него опомена да служење (у) Цркви јесте одрицање (од) моћи. То је својеврстан парадокс Цркве: (хи)јерархија служења. Притом, то не би смјела да буде имитација служења, тј. одрицање на једној степеници, да би се задобило на другој. Бога је немогуће преварити. Са Богом се свађа и мири, али са Богом се не тргује. Да ли је данас литургијско заснивање служби оно што видимо, оно што Црква живи? Литургијско утемељење плијени својом видљивошћу: Кавасилиним очима Цркву увијек можемо видјети не као литургију или у литургији – видјети Цркву значи видјети литургију. Не постоји видљивија Црква од оне сабране „на исто мјесто“, нити ће је до Парусије бити. Па како је онда уопште могуће литургијски објаснити структурисање моћи унутар Тијела Христовог? Како је могуће да постоји толико „историјских случајности“ спрам којих је Стварност Царства потпуно ирелевантна, а због којих овдје и сада „људи у Цркви“ губе душе и главе и губили су их миленијумима. Из перспективе Царства не постоје патријарси, митрополити, архиепископи, митроносни и крстоносни протојереји, пуначки архиђакони ни напрсни крстови докторски, са сузама и без суза, не постоје црвени и плави појасеви, мјеста у првим редовима за политичаре, сталне стасидије закупљене вијековима, несмјењиви црквењаци и вјечити предсједници црквених одбора. Као да смо као Хришћани, као Црква заборавили да смо сви овдје Ecclesia in statu viatoris, Сабрање страника на путу, да земља под нашим ногама, читав космос у коме постојимо ни сам није оно што тек треба да буде. Заборавили да се све мјери Небеским Јерусалимом. Све су то неминовности историје. Можда неизбјежне. Али толико оптерећујуће, тешке за ношење, претешке. И не би уопште биле трагичне, када се не бисмо гледали и препознавали кроз њих, када се шест свештеника који се нађу на некој црквеној слави – у том саставу можда први и последњи пут – не би „редали“ по одликовањима и датумима рукоположења, намјесничким „позицијама“ и неформалним моћима. Ако су одликовања данак плаћен „систему“ – онда би бар пред Трпезом требало да се разликујемо од официра и масона, да потонемо у Стварност Изнад Нас. Докле год се будемо молили „да нас помене Господ Бог у Царству своме“ у неколико колона – мале су шансе да ћемо се тамо наћи заједно. У Царство се не улази сам, не улази разврстан по чиновима, него по препознавању Христа у „једном од ових најмањих“. Пред вратима Царства – онога које је у нама – већ овдје и сада морамо да оставимо своја „архи“ и „прото“. Јер ће први бити посљедњи и посљедњи први. Моћ је страна бићу Цркве: осим силе Крста, силе служења, не постоји ниједна моћ која би извирала из самог бића Цркве. Управо супротно: сваки пут када се сусретну „моћ“ и Царство Божије, једно мора устукнути. Најбољи примјер јесте архијерејска литургија: она бива иконом Царства, само ако Архијереј који је служи кенотички остави „моћ“ над животом свештенства које му саслужује (оне пословичне и врло реалне „нож и погачу“). У свим осталим случајевима моћ ће бити једини садржај који ћемо гледати, она ће се чути у дрхтавом и несигурном гласу сваког возгласа, у неспретном покрету сваког свештеника, пренијеће се врло вјероватно и на окупљени народ. Моћ било кога осим Христа престаје тамо гдје почиње Црква. Језик моћи највећа је пријетња бићу Цркве. Језик моћи свагда пријети да уништи Цркву, да од ње начини само још једну „структуру“, институцију попут сваке друге, да је том истошћу са било којом институцијом изнутра испразни и обесмисли. Моћ не може остати неиспољена: моћ тражи да постане свеобухватна стварност у Тијелу у којем би требало да јесте и пребива већ Једна Свеобухватна Стварност, Алфа и Омега, Распети и Васкрсли, Јагње Божије. Моћ – чак и када је историјски неопходна – тражи жртву. Сјетимо се само односа Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова!) Докле год постоји свијест о насилности власти, о моћи као нужном злу – (Бого)човјечност у односима не мора да се изгуби: сваку наредбу може да оправда очинска љубав, уколико је са љубављу изречена. Али када моћ постане једини садржај, када стварност Цркве постане низ наредби а деценије међуљудских односа свједоче недостатак обзирности (а не љубави) – онда су „врата Адова“ близу и још остаје само нада у скори Долазак Јагњета. Тада је свака опомена на то да смо у Цркви да бисмо били послушни у љубави, а не потчињени у страху – крик јуродивога. Јер моћ увијек сугерише: ја сам свеобухватна Стварност. Она паралише страхом, она плијени ако јој се човјек преда. Она је од много ког монаха који је стремио паламитском созерцању начинила Кардинала Ришељеа, од много кога преданог свештеника „попа“ Владу Зечевића. Моћ је заразна. Она тражи цијелога човјека. Она представља језик комуникације. Она одузима разум, рационализујући само саму себе. Зато се нико и не усуђује да је изазове: рећи „предстојатељ сам превелике Епархије/парохије“ у језику моћи само значи показати слабост, а слабост јесте јерес језика моћи. Из перспективе вјечности не постоје велике и мале епархије, велике и мале парохије. Из перспективе језика моћи једино што јесте битно јесте „величина“: веће је боље, веће је „моћније“. Моћ је сама по себи садржај и то такав да празни све остале садржаје. Зато је толико људи спремно да се одрекне било каквог садржаја личности, да би моћ постала њихов једини садржај. То је најтужнија појава, ту смо на самој ивици пораза Цркве: толико људи који су читав живот служили литургију, схвата, примера ради, пензију као крај „каријере“, коначно „одузимање моћи“ практично као крај живота, иако мировина не подразумијева забрану свештенослужења. Мировина је за сваког човјека који је себе несебичо давао 50 година – награда, могућност да остане оно најбоље што је био, сада само без тешког бремена обавеза. Она је пораз само са позиције моћи. Сличном феномену присуствујемо и сваки пут када се започну расправе о причешћивању вјерних и причешћивању свештенослужитеља. Свако ко воли Цркву желио би да оних који учествују у њеном бићу буде више. Само са позиције моћи, тог осјећаја (незаслужене) супериорности могућа је тужна илузија да никад сузбијени его, оно на спасење претплаћено „ја“ располаже(м) Христом, да причешћујем или не причешћујем кад и како се мени хоће. Отуда се иза много реторике „вјерности Предању“ крије само једно: страх од губитка моћи, од губитка формацијске супериорности… А језик моћи каже да постоји само бинарна стварност: пуковник/покојник и никада покајник. Туга је то. Као у Чеховљевом Архијереју: Епископ остаје „Његово Преосвештенство“ до саме смрти, иако и његово унутрашње биће, биће човјека истински оданог Цркви, живи у једном другачијем регистру стварности. Тек мајчин поглед и самртнички ропац враћају Преосвећеног назад у оно најаутентичније и најтоплије, прво и посљедње: пред нама се појављује Павлуша. У Цркви смо се родили управо да би нас Христос препознао као Павлушу, оно најбоље и исконско у нама. Потражили смо Цркву да нас загрљајем Богочовјека чува и када смо слаби, рањени и рањиви, када смо рањени, јер смо друге повриједили, када нам је потребна утјеха… Какве везе са том руком коју тражимо имају сви ови односи у којима смо окружени људима који се радују нашим падовима и слабостима, људима који не само да не плачу са нама – него са подсмијехом гледају наше сузе? Гдје се то изгубио простор у Цркви у коме бих потрчао да исповједим свој гријех, да крикнем своју тугу? Не знам. Некада, када би био опхрван, хришћанин је тражио Сабрање Цркве. Данас, када је опхрван животом, човјек тражи тишину Цркве. Међу толиким људима „у Цркви“, рањени човјек се осјећа сам. Зато се српске цркве увијек попуњавају од посљедњих редова ка напријед. Од тишине ка олтару. Рањени Епископ, рањени свештеник, биће без могућности да стане у посљедњи ред: двоструко сам. Од свештеника друштво очекује само један пожељни имиџ, читав низ у суштини квази-естетских и визуелних садржаја: да се облачи и шиша на одређени начин, да говори на одређени начин, да му породица такође изгледа на одређени начин. Чак и оно што се чини нешто апстрактнијим и налик на вриједности – питање материјалне скромности његовог живота – одређено је једним визуелним естетским (не)укусом, а не запитаношћу над суштином свештенства. Садржај свештеничког служења у суштини је визуелизован. Можда најбољи примјер ове визуелизације јесте толико хваљена наша везаност за Патријарха Павла и његову једноставну поруку „будимо људи“ за коју уопште не можемо видјети да је преобразила друштво које ју је, наводно цијенило: немамо било каквог показатеља да смо тих деведесетих година били људи или да смо данас спремни да жал за патријархом доживимо као завјет да будемо људи. „Будимо људи“ значи „будимо бољи људи“, а не просто „будимо то што већ јесмо“. Колико нас Срба данас жели да се мијења на боље? На друштвеном тржишту које „религији“ даје увијек само једну нишу, чак ни најбољи међу свештенослужитељима не може добити више пажње од моралистичке и лажне сјете за великим човјеком, али тај „жал за патријархом“ у суштини не урушава први закон „религијског тржишта“ а то је: свештенство постоји не да бисмо сви били бољи, него да би они били бољи за све нас. За хришћански лаос – свештенослужитељ је онај који пред-стоји, чак и пред-води: за квази-хришћанско друштво свештенослужитељ је онај ко живи замишљеним животом од кога ја унапријед одустајем. По том квази-хришћанском сценарију свештеник би требало да буде „носилац вриједности“ управо зато да ја не бих морао да живим било коју од „вриједности“ до којих ми је, наводно, стало. И за лицемјерје је углавном потребно двоје. Иако се српско друштво лако да саблазнити о „недостојност“ Цркве, ова саблажњеност у суштини јесте лицемјерна колико и сами примјери недостојности: бивају „разочаране“ масе које никада нису биле очаране било чим у стварности или догађају Цркве. Ова визуелизација, имиџизација садржаја свештенослужитељства погађа и само свештенство. Суочен са захтијевима „религијског тржишта“, са потребом да, да би био „добар“ прилагоди свој изглед и понашање ономе очекиваном, свештеник неминовно живи два живота: онај пожељни и очекивани, и онај „свој“ када скине мантију. Није чудно што је мантија, тј. подрасник углавном схваћена као неки вид униформе. А свака униформа се носи искључиво у „службеним приликама“. Са скидањем униформе углавном престаје „службена дужност“. А може ли се престати бити оцем и када се скине „униформа“? Када се то завршава наша „службена дужност“? Са друге стране, свештеник је човјек са толико породичних и друштвених улога, које се не исцрпљују у томе да пасивно постоји и униформисано изгледа. Шта онда да чини(мо)? Да избјегавамо свадбе наше дјеце и рођака, све оне „ситнице“ које живот значе, одласке на утакмице са синовима, на пробе са кћерима? Да избјегавамо игру са дјецом или и да њу учинимо „визуелно прихватљивом“ терору идеолошког укуса и очекивања – да у парковима пикамо лопту у мантијама и са напрсним крстовима? Или да појмимо и прихватимо да се не престаје бити служитељем Тајне, нити у једном тренутку, ни у једној друштвеној ситуацији, обучен за спорт или за свадбу. Нажалост, „имиџизацији“ свештенства није допринијело само хришћански непросвећено друштво, она је плод и неопатристичког комесарског духа, оног вишедеценијског презира према старим протама са шеширом, жеље да се напречац и одједном све визуелно „оправослави“. Испоставило се да масовно облачење свештенства у расе, подраснике и камилавке неће од њих (тј. нас) учинити светогорске Оце, управо као што облачење у херцеговачке или црногорске народне ношње не би од нас начинило сердаре и војводе. Јер, како ми је увијек говорио блажене успомене Отац (мада никад свештеник) Милан Радуловић: „Дарко, мантија је као кожа. Не можеш је обући и свући.“ Тако јесте. „Мантија“ је свештенослужење: не може се бити и не бити „отац“, бринути и не бринути за ближње, носити и не носити бреме другога. Свештеник није „експерт“ који у одређеном времену одржава привид савршенства. Он је човјек, врло често слаб и проблемима опхрван човјек, који док дише носи бреме другог човјека. Уз своје слабости – и слабости сваког човјека. Отуда је можда најуспјелији лик српског свештеника у нашој кинематографији онај кажњени свештеник кога тумачи покојни Небојша Глоговац у Мом рођаку са села. Скоро све до тада свештеник је увијек карикатурално представљан у „комичном“ нескладу између визуелног идентитета мантије, камилавке и епитрахиља са једне и његове непристојности са друге стране, сходно идеолошким матрицама које су обликовале културна кретања у српској умјетности послије 1945. Међутим Павловић и Глоговац нам не нуде идеализованог суперхероја: отац Милутин лијечи парадоксалном спознајом да је човјек слаб и да га треба најприје вољети, он лијечи и када на самрти пјева. Свештеник је биће за другога. Он тек почиње да служи када се испразни од било чега свога на шта би се позвао: истинско достојанство свештеника јесте његова „моћ“ да своје слабости учини начином на које схвата слабости других, способност да слабости другог схвати као дио свога бића. Свештенослужитељ је биће које не располаже спасењем, него које и само иште спасења. Нико се не спасава сам. Сви ми чекамо руку Христову, пружену праоцу Адаму, чекамо спасење. Спасење долази кроз кенозу: спасење почиње (са) Богом, кеноза – човјеком, у мени. Свако тужно запажање, драматичну примједбу коју написах упућујем најприје самом себи. Извор: Теологија.нет
  23. Свештеник је биће за другога (четири фрагмента о свештенству) Дарко Р. Ђого Казимир Маљевич, Човек који трчи, 1932–1934. А Вјероватно да не постоје три љековитија штива за сваког младог православног богослова који има намјеру да постане свештенослужитељ од Златоустових опомињућих (и нажалост код нас недовољно читаних) Шест дијалога о свештенству, Сегењевог потресног романа Поп (чија је екранизација доживјела извјесну популарност) и историјског истраживања Алексеја Петровича Лебедева Свештенство древне васељенске Цркве. Иако жанровски сасвим разнородне, све три књиге јесу величанствена свједочанства не толико и не само о „узвишености свештеничког достојанства“ колико о животном путу, прохођењу кроз живот онога који одлучи да на себе узме бреме свештеничког свједочења. Заправо: годинама сам сматрао да оне код младог човјека препуног идеала, испуњеног треперавом свјетлошћу љубави према лику идеалног свештеника (врло често унапријед виђеног у своме лику у мантији, пред огледалом) могу да изазову отрјежњујући ефекат, суочење са одговорношћу, замишљеност над стварним ликом свештенослужитеља. Данас, када најчешће пред собом видим младог човјека чврсто и непоколебљиво одлучног да постане свештеник, али најчешће човјека без погледа у коме би се назрео екстатични ерос, чак ни без сањивог погледа самозаљубљености у пројекцију идеалног свештеничког себе, препоручујем исте наведене књиге онима који се спремају да служе. Као и сва вриједна читалачка штива, Златоустове књиге, Лебедевљева студија и Сегењев роман нису само раз-утопије, писане само да нам кажу шта конкретно значи носити Крст, већ су уједно књиге непрекидног подсјећања да свештенослужење и те како има смисла, да се тај смисао налази увијек негдје другдје или, још тачније: у неком Другом, и да се кроз живот не може ићи ни само идеалима који се не обазиру на стварност, али још мање – прагматизмом лишеним идеала. Ниједна од тих књига није написана у замишљеном вакууму идеалног бивствовања, него у друштву и историји, у животу који свештеник мора живјети како би могао да га у пуноћи дијели са другима. Заправо, управо је та смјештеност у конкретан живот оно најљековитије у сваком од ових дијела: свакоме од њих она придаје помало опорог укуса и оне тако животне горчине: али прво што млади свештеник учи јесте да окуси и горчину живота, не огорчивши ни себе ни друге… Тешко да је историја само учитељица живота. Прошли животи немају само педагошку вриједност: историја јесте живот, живот постаје историја… Живот звани историја нам казује много више од онога што је данас, наводно, „историјској свијести“ досљедна теологија спремна да види. Зато Лебедевљева књига у највећој мери ослобађа илузија: она нас упућује на толико пута превиђену чињеницу да црквене службе нису саморазумљиве стварности, надсвјетски одбљесци неких космосу непричасних реалија, метафизичка стања сасвим небеских бића, него историјске појаве. Штавише: оне су историјски процеси и догађаји унутар којих се већ вијековима много тога сложило да би службе постале управо онаквим какве јесу. Све службе Цркве потичу из Њеног бића, не упркос Њеној историји или игноришући је, већ управо због историје Цркве. Службе јесу у бићу Цркве, јер јесу у историји и стварности Цркве. Међутим, већина историјских перспектива које нам казују како је нека црквена служба настала или постала то што јесте зауставља се на опису те и других служби у Цркви, и то само до једног момента у историји. Тако се утемељује једна метафизика црквене службе која послије заснивања у историји у суштини престаје бити историјска, те умјесто описне (дескриптивне), постаје прописна (нормативна): из описа настанка службе ми сазнајемо шта је њен садржај и претпостављамо да се тај садржај напросто протеже кроз историју, да постоји „епископ“, „свештеник“, „ђакон“ или „лаик“, који је увијек и свугдје исти. Црквене службе тако постају поља непрестане истости, неисторијског и непросторног идентитета, досљедности замишљеном сопственом лику. Али, да ли је једини садржај црквених служби непрекидно репродуковање сопственог садржаја, дуплирање и понављање кроз историју вјечите истости? У чему су оне утемељене: у себи, у истости или у нечему и некоме Другом? Садржај сваке од црквених служби образлаже се увијек иконично-литургијски: службе иконизују есхатолошко сабрање у Царству Божијем. Али језик иконе је двосмислен. Он је – и у томе је сва трагедија данашњих црквених служби – схваћен тако да иконични карактер доноси визуелни, али не и егзистенцијални садржај Прволика, тако да Црква и њене службе првенствено личе на Царство а не да јесу Царство. Разлика је танана и готово непримјетна, али она одређује толико тога битног у нашем данашњем црквеном животу. Ако су Свјетлост и Љубав, бесконачно окупљање око Богочовјека садржај (а не само слика) Царства, онда је свака Евхаристија и цјелокупна стварност Цркве позвана да иконизује овај садржај, да живи(мо) Љубав и Свјетлост и Близину Богочовјека. Да ли је то оно што видимо? Ако епископ иконизује Христа – откуда толико нервозе, толико неуротичних (христоликих?) испада? Откуда тежина, ужасни трептај архијерејске литургије, клецај кољена свештенства, снебивање народа пред нервозом онога „на мјесту Христовом“? Ако свештеник иконизује Апостоле – откуда такво пренебрегавање тумачења ријечи Јеванђеља, откуда толико нехајног односа према Бесједи на гори, како то да су литургијске појединости потиснуле ријеч и праксу Царства објављеног у Јеванђељу? Није ли презвитер рукоположен управо да одушевљава вијерне Ријечју и Стварношћу Царства, а не да опомиње младе богослове да је „теологија једно а пракса друго“? Откуд капитулација богословља Царства у свештенству Царства? Да ли је једино иконично у ђаконској служби, једино што их чини да „херувиме тајанствено изображавају“ – дубоки глас и театрални наступ? Није ли припадање Новом Израиљу, Народу Божијем обавезујуће: да би иконизовао Царство, лаик, вјерник, припадник тога Народа позван је да живи богословље, а не ритуалистику, позван да прониче у Недокучиво, а не да се задовољава повременим „присуством“ у литургијском театру и конзумирањем пригодних садржаја, потпуно истих на сваком религијском тржишту? Није ли иконични карактер служби опомена да садржај службе никада није у истрајавању у једном визуелном, очекиваном „имиџу“ и „позицији“, у ономе што епископ/свештеник/ђакон/лаик јесте по „позицијским очекивањима“, него увијек – у ономе ко јесмо. Ми јесмо тиме што постојимо овдје и сада за друге, овдје и сада погођени и промијењени Царством Божијим. Докле год смо се службом претплатили, а не обавезали да иконизујемо Царство – још увијек нисмо почели да живимо служење, да живимо Царство. Позвани смо да Царство испуни нас, а не да својим недостацима замаглимо одраз Царства, да свједочимо Присуство Бога у свијету у коме се Његово одсуство сваког дана објављује у сваком трагичном искуству свијета и човјека. http://teologija.net/svestenik-je-bice-za-drugoga-cetiri-fragmenta-o-svestenstvu/
  24. У писму јеросхимонаха Рафаила (Берестова) нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам сада набројао та питања О. Рафаил и о. Онуфрије (Блог свештеника Георгија Максимова, 9. 3. 2018) После доста бурног развоја моје полемике с расколницима – следбеницима јеросхимонаха Рафаила (Берестова), добио сам од њега отворено писмо, у којем ми захваљује за „лекцију смирења“ и скромно признаје да не сматра себе старцем. О. Рафаил је замолио људе да ми проследе своје писмо, што су многи и урадили. Нажалост, у његовом писму нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам у одговору набројао та питања, да би о. Рафаилу било лакше да одговара. И тако, сада молим оне који имају могућност да предају та питања о. Рафаилу (Берестову). Такође предлажем могућност онима које, као и мене, занимају одговори на ова питања, да се придруже писму. Ако желите, можете у коментарима написати ваше податке и додаћу Вас у текст писма као потписнике. О. Рафаил воли да потписује разна колективна отворена писма и изјаве, тако да ће можда присуство много потписника помоћи да брже добије моја питања. Ево их: __________________________________ Драги о. Рафаиле, Свештеник Георгије Максимов Захваљујем Вам за писмо. Међутим, из Вашег писма се стиче утисак да све материјале које сам записао ви сводите на ругање и омаловажавање Вас лично, и једино питање на које сте одговорили јесте да ли Вас треба сматрати старцем? Међутим, свођење целе настале озбиљне расправе само на то питање је, по мом мишљењу, неоправдано. Могуће је да Вам Ваши помоћници нису дали да погледате моје видео снимке, а можда и јесу, али нисте имали времена да их погледате. Ја и не инсистирам на томе да их обавезно погледате. Да би вам било лакше, ја сам издвојио из свега што сам рекао у расправи двадесет питања које имају суштинску важност, и изложио сам их у писменом облику. Прилажем их испод и биће ми драго да добијем од Вас одговоре, и неће само мени бити драго, пошто делатност који Ви и Ваши помоћници спроводите збуњује многе православне људе. ПРВО ПИТАЊЕ Зашто Ви ширите такозвани „Руски символ вере?“ Тај текст, који се на интернету лажно приписује или Св. Јовану Шангајском или Теодосију (Кашину) нема с њима никакве везе, и уствари га је 1999. године саставио расколник Ефрем (Красовски). Од давнина су у Цркви символом вере називали текстове у којима се „малим бројем речи излагала целокупност свих коренитих догмата Хришћанства“ (митр. Макарије (Булгаков)). Тако да сам назив „символ вере“ подразумева догматски значај текста. Након потврђивања Никејско-Цариградског символа вере, седмим правилом III Васељенског сабора установљено је: „да не буде дозвољено ником да изговара, или пише, или саставља другу веру осим оне одређене од светих отаца, који су се сабрали у граду Никеји са Светим Духом“. Зато се чак и Васељенски сабори који су уследили нису усудили да своје дефиниције вере називају „символом вере“ или да некако допуњују раније утврђени символ. И ево на крају XX века Ефрем (Красовски), рашчињен у Заграничној цркви, усудио се да назове свој текст „руски символ вере“, и још је позвао руске људе да га читају „одмах после Никејско-Цариградског“. У том тексту већ се само на основу његовог назива државном монархистичком уређењу приписује догматски и конкретно сотериолошки значај (вера у монархију је повезана са „спасењем душа наших“). То је увођење новог учења, које потпада под анатему отаца VII Васељенског Сабора: „Оне који додају било шта учењу саборне Цркве… ми предајемо анатеми“. Осим тога, у том „символу“ је изложена јавна лаж: да је наводно „Православна Царска Аутократија… утврђена за вечна времена ради мира и благостања Отаџбине Руске“. 1917. године прекинута је царска аутократија у Русији, и само на основу те чињенице она не може бити названа вечном и, према томе, реч је о увођењу не само новог, него и очигледно лажног догмата. Зашто Ви и Ваша чеда ширите нови символ вере и нове, лажне догмате? ДРУГО ПИТАЊЕ Зашто ви ширите лажно пророчанство о томе да ће наводно будући руски цар бити истовремено и патријарх? Па то је забрањено канонима; шесто апостолско правило гласи: „Епископ да не прима на себе световне дужности, иначе ће му се одузети свештенички чин“. Према томе, такав цар-патријарх био би прекршилац и непоштовалац канона, и Ви, ширећи то лажно пророчанство (а лажно је јер јавно противречи апостолским правилима), пропагирате кршење канона Цркве као нешто нормално и чак похвално. Вреди такође узети у обзир да је и преп. Максим Исповедник директно и без страха говорио да цар не може бити свештенослужитељ, и то је била једна од оптужби против њега од стране јеретика. ТРЕЋЕ ПИТАЊЕ Зашто Ви проповедате ново учење о томе да ће се наводно од будућег цара Русије „изменити цела васељена“? И подмећете то као истину од Бога, наводећи сумњиво виђење кијевског свештеника коме је забрањено служење? Да ли се Васељена сваки пут мењала због прошлих руских царева? Да ли се она мењала због грчких, српских, грузијских, бугарских и других православних монарха? Ако јесте, на који начин и који светитељи о томе уче? А ако се због прошлих није мењала, зашто ће се онда због будућег променити? И на који начин? ЧЕТВРТО ПИТАЊЕ Зашто Ви учите да наводно треба крстити људе које су умрли некрштени, када 26. правило Картагинског сабора то директно забрањује: „Да се не догоди незнање презвитера да крсте оне који су већ скончали“? ПЕТО ПИТАЊЕ Ви сте изјавили много пута да је нови руски пасош печат антихриста, ко га извади, тај „се поистовећује са сатаном и његовим системом антикрштења“. Слично сте говорили и о матичним бројевима грађана, личним картама, здравственим књижицама, пензионим и другим картицама. Притом Ви и Ваша чеда имате иностране пасоше, које издаје исти систем као и горе наведене документе. Како то да Ваши инострани пасоши остају имуни на нечистоте антихристовог система, који издаје све сличне документе што их називате антихристовим? „Зар може из истог извора тећи слатко и горко“ (Јак. 3:11). Зар сте заборавили да „не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати“ (Мт. 7:18). Како је могло зло дрво антихристовог система родити добар плод у виду ваших иностраних пасоша? ШЕСТО ПИТАЊЕ Ви сте прогласили анатему чак и физичким носиоцима – чиповима, картицама и пасошима, као упрљаним антихристовим системом. Зашто новац који Ви примате као прилог и плате за „светогорски корен“ од људи који имају те документе, и који су одштампани од истог система који је и направио те документе, сматрате добрим да се узима и од њих живи? Зашто се Ви од новца произведеног тим системом не одричете и на њих не бацате анатему? Зар неће антихрист користити новац за успостављање свог утицаја? Каква то чудесна благодатна сила омогућују новцу да остане неупрљан од антихристовог система? Зашто се утицај те благодатне силе односи само на новац који Ви примате и на Ваше иностране пасоше, а не односи се, на пример, на матичне бројеве и личне карте? СЕДМО ПИТАЊЕ Ви сте много пута јавно позивали људе да спале нове руске пасоше, које сте називали масонским. Притом Ваш помоћник јеромонах Онуфрије „духовно руководи“ независно установљеним женским „скитом“ (тзв. Иверско-Серафимова пустиња) у селу Бољшоје Јакшино Селижаровске општине Тверске области. И, по речима очевидаца, настојатељица монахиња Антонија (Јегорова) има нови руски пасош. Још најмање једна сестра по благослову јеромонаха Онуфрија исто има руски пасош. Сестре тог „скита“ кажу да, по Вашим и речима о. Онуфрија, иако је тај пасош „веома лош“, ради благог дела неки могу да га задрже. Како то објашњавате, о. Рафаил? Те сестре, укључујући и „настојатељку скита“ нешто нису схватиле или су измислиле? Или то јеромонах Онуфрије у тајности од Вас благослови према свом нахођењу некима да користе руске пасоше? Или се све то догађа по Вашем знању и благослову и Ви сте променили своје мишљење? Али зашто Ви то онда не кажете гласно, што је изгледа случај ако вађење новог пасоша не представља однос са сатаном и антикрштењем и дозвољено је хришћанима и чак монасима? ОСМО ПИТАЊЕ Ви сте пре више од годину дана објавили апел са речима: „не идите више у цркве где помињу слуге антихриста – екуменисте“ на тај начин позвавши да се не иде у цркве где помињу патријарха. Али истовремено, када Вам је било потребно, Ви сте мирно отишли у манастир Хиландар, и стајали сте тамо у храму на служби, на којој су помињали патријарха Вартоломеја. Зашто сами не испуњавате то на шта позивате друге? Ви кажете да тајне свештеника, који помињу патријарха, важе, што значи да је у чаши са причешћем – Христос. Зашто онда позивате хришћане да не иду туда где је Христос, и куда и Ви сами, када Вам је то потребно, идете? ДЕВЕТО ПИТАЊЕ Ваш помоћник о. Онуфрије објавио је текст у којем се изјављује да Ви награђујете звањем генералисимуса А. Добичина и Г. Цареву, а касније сте потврдили ту „награду“ и на видео снимку. Ко Вас је јавно опуномоћио да делите звања генералисимуса Вама блиским људима? Зар не мислите да је гордо и да не одговара монашком смирењу себе овластити и делити звања другима? ДЕСЕТО ПИТАЊЕ Да ли је по Вашем благослову Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) објавио на сајту „Москва-Трећи Рим“ текст у којем се међу мученицима који се за нас моле помињу отворени атеисти (Г. Трошев), а међу савременим „херојима Свјатој Руси“ лица која су се одрекла Христа и примила ислам (А. Ковтун), а такође и нео-пагани, укључујући и оне који су спаљивали православне капеле (В. Лукоњин)? Да ли то значи да Ви и Ваша сабраћа верујете да се атеист, без обзира на своје одрицање од Бога, може не само спасти, већ и постати свети мученик, а херојима се могу сматрати одступници од Христа? Ако је јеромонах Онуфрије то објавио без Вашег знања, независно, зашто се он до сада није јавно извинуо православним људима које је збунио својим текстом? Исто као и Ваш „генералисимус“ А. Добичин, који је поставио тај текст? Зашто они ћуте чак и након што су их више пута јавно питали за ту публикацију? ЈЕДАНАЕСТО ПИТАЊЕ Зашто Ви називате себе и своје саборце исповедницима и дозвољавате да вас тако називају? Зар не знате да је исповеднички чин – чин светости, који се односи на оне које су мучили због вере, али не до смрти? Ко је и како Вас мучио или подвргавао тортури због вере? Колико је познато, ничег сличног у Вашој биографији није било, шта више – патријарх, од кога Ви позивате да се одступи, до сада не само да Вас није лишио чина, већ вам није ни забранио служење, а Ваши стамбени услови не само да се нису погоршали, него су се у међувремену побољшали (појавила се кућица на Криту). У чему је онда ваше исповедништво? Одговара ли хришћанској скромности додељивати себи или дозвољавати другима да Вам додељују име које добијају само светитељи одређених заслуга? ДВАНАЕСТО ПИТАЊЕ Зашто Ви називате себе и дозвољавате јеромонаху Онуфрију да себе назива монасима-светогорцима, иако нисте пријављени ни у једној евиденцији било ког светогорског манастира? Шта више, лично сте још 2002. године добили службени документ о неопходности напуштања Свете Горе, и притом, колико је познато, значајан део године не живите на Светој Гори? ТРИНАЕСТО ПИТАЊЕ године Ви сте, о. Рафаил, говорили да „Патријарха треба помињати… Ево иде осми сабор, на којем хоће да уведу јединство с католицима, нови стил, скраћивање постова, поновну женидбу свештенства и ожењен епископат… Добро, ми смо спремни чак и то да истрпимо, али када буду помињали Папу – ни у ком случају“. Године 2010. Ви сте такође говорили да ће прекидање помињања патријарха постати могуће у случају да он „почне молитвено да помиње папу Римског“. Ви сте упозоравали: „Важно је да не почне да се делује пре времена. Да се реагује на то чега још нема“. Међутим, 28. јануара 2016. Ви сте изјавили неопходност прекидања помињања патријарха Кирила, иако се ништа од тога што сте набројали није догодило, и папу Римског у Руској Цркви нису почели да помињу. Зашто сте онда почели да противречите себи и поступили сте управо онако како сте раније упозоравали да не треба поступати? Зашто сте почели „да делујете пре времена“? ЧЕТРНАЕСТО ПИТАЊЕ У априлу 2016. године говорили сте да ће се на Критском сабору разјаснити: „видећемо шта ће он (патријарх Кирил) радити, можда ће се успротивити јеретичком сабору, тада ћемо га примити као нашег светог патријарха. А ако он прихвати, учествује у сабору и потпише, онда више неће бити наш патријарх, већ расколник“. Као што је познато, патријарх Кирил је одбио да отпутује на сабор, одбио је да пошаље било какву делегацију, није учествовао на Критском сабору и није потписао документе који су тамо усвојени; шта више, Синод наше Цркве на челу са патријархом службено је изјавио 15. јула 2016. године, да се „Сабор одржан на Криту не може сматрати Свеправославним, а документи који су на њему усвојени не изражавају општеправославни консензус“. Архијерејски сабор је 2017. године поновио исто и додао отворену критику Критског сабора, између осталог указавши да усвојене документе не треба „сматрати примерним изразима истине православне вере и Црквеног Предања“. Међутим, без обзира на то, Ви не само да нисте одржали своју реч и нисте га прихватили „као свог светог патријарха“, већ сте предали патријарха Кирила анатеми. Зашто сте нарушили сопствено обећање? Зашто говорите једно, а чините друго? ПЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ Да ли је по Вашем благослову или тајно од Вас братија Ваша на Светој Гори, при активном учешћу јеромонаха Онуфрија, организовала продају у Русији, Грчкој и Бугарског делова луковице биљке козлац као „светогорског корена“, који наводно лечи рак у последњем стадијуму, под условом одбијања обичног лечења и за цену од 50 евра по тегли? Да ли је по вашем благослову јеромонах Онуфрије лагао када је јавно изјављивао да је то „средство против рака познато монасима већ стотинама година“, како га производе и продају, између осталог, у Дохијару, како је његова делотворност потврђена лабораторијским испитивањима? ШЕСНАЕСТО ПИТАЊЕ Какав је Ваш однос према томе што Ваша духовна чеда прете физичким обрачуном онима који се осмељавају да Вас и њих критикују? Конкретно, Ваш „генералисимус“ А. Добичин ми је претио, а претње су добијали и други људи. Да ли они то раде по Вашем благослову, и да ли Ви одобравате слично понашање Ваших духовних чеда? СЕДАМНАЕСТО ПИТАЊЕ Како се усуђујете да говорите о будућности, када је из Ваших речи очигледно да не поседујете дар пророштва? 2010. године изјавили сте да се припрема сабор на Родосу, на којем ће „наши патријарси почети да помињу Папу“. Притом сте додавали: „Мислим да ће тако бити!“ Сабор није био на Родосу, већ на Криту, и патријарси после њега нису почели да помињу папу. Године 2015. сте изјавили: „Мислим да ће следеће године почети рат… Мислим да ће следеће године он бити на Духове“. Рат на Духове 2016. није почео. Зашто после тога с Ваше стране није било никаквих извињења за то што сте збунили многе људе својим гатањем о будућности? ОСАМНАЕСТО ПИТАЊЕ На видео снимку је забележено како у Вашем присуству Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) назива господарем неког човека кога и Ви више пута спомињете као „Будућег цара“ Русије. Али пре званичног доласка на престо човек се не може звати господаром. Зашто Ви газите на тај начин законе Руског царства, установљене од стране правих царева? ДЕВЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ Заједничко боравиште жена из Тверској области које сте организовали Ви и Ваш помоћник јеромонах Онуфрије називате не само Иверско-Серафимовом пустињом, већ и Светогорским метохом – барем га тако назива настојатељица монахиња Антонија (Јегорова), која себе зове „геронтиса“. Осим тога има још неколико ваших следбеника у Абхазији, који себе зову „Светогорским подворјем“. По уставу Свете Горе (чл. 14), само један од двадесет светогорских манастира може да отвара подворје (метох), и то само с благословом надлежног архијереја. На основу чега се усуђујете да доделите статус светогорских метоха заједницама Ваших следбеника у Русији и Абхазији, без икаквог права на то, и да ли сте обавестили о тим својим делатностима игумана манастира Хиландара, на чијој земљи боравите у својству госта? ДВАДЕСЕТО ПИТАЊЕ Ви сте изјавили да сте доделили звање генералисимуса А. Добичину као награду за његову делатност на интернету. Он је уредник сајта „Москва Трећи Рим“. На том сајту се регуларно објављују материјали који садрже наводе сумњивих аутора-езотерика, рекламе јоге и јеретички садржаји (на пример, проповед именославске јереси, осуђене пре револуције од стране две помесне Цркве и после револуције од стране светитеља Тихона и Серафима (Собољева)). Пошто се редакција сајта регуларно позива на Ваш ауторитет, објасните, молим вас, да ли стварно одобравате сличне садржаје и препоручујете их за читање православним људима? С нестрпљењем очекујем Ваше одговоре, свештеник Георгије Максимов Овом писму су се такође придружили: Архимандрит Никанор (Мишков), игуман монастира Светих Козме и Дамјана, Бугарска Православна Црква Протојереј Максим Обухов, Москва Протојереј Виталиј Рибаков, Рјазањ Јеромонах Корнилије (Колосков), реп. Адигеја Јеромонах Михеј (Шаповалов), Мордовија Свештеник Алексиј Сергејев, Пенза Свештеник Андреј Барабаш, Курск Свештеник Дионисиј Моничев, Ставропољ Свештеник Дионисиј Осадчиј, Брјанск Свештеник Георгиј Молчанов, Можајск Свештеник Андреј Нестеров, Луганск Свештеник Сергиј Доронченко, Нарткала Свештеник Анатолиј Слободчиков, Бежаници Свештеник Сергиј Корељски, Архангелск Свештеник Фјодор Сидоров, Москва Свештеник Илија Точуков, Владивосток Ђакон Аркадиј Кедров, Киров Ђакон Георгиј Кључников, Москва Ђакон Николај Лавренов, Москва Ђакон Авксентиј (Казаков) Монахиња Јелисавета (Горњицкаја) следе имена још педесетак мирјана Са руског посрбио: Светозар Поштићhttps://stanjestvari.com/2018/03/13/maksimov-berestovu/
×
×
  • Креирај ново...