Претражи Живе Речи Утехе

У вези с епидемијом корона вируса у Синодалном одељењу за црквено доброчинство и социјално служење формирана је група свештеника који су специјално обучени за духовно руковођење оболелих од COVID-19. О специфичностима службе у условима епидемије за „Журнал Московске патријаршије“ говорио је заменик председника Комисије за служење у болници при Епархијском савету града Москве, старешина храма иконе Мајке Божје „Отрада и Утјешеније“ на Ходинском пољу протојереј Јован Кудрјавцев. „Извините због мог изгледа“ — Ваше преподобије, да ли у условима епидемије људи чешће позивају свештенике да их обиђу код куће или у болници? — Напротив, ређе. Ако је пре епидемије наш храм добијао око пет телефонских позива с молбом да посетимо болеснике код куће, сад добија два-три позива. Ја сам такође старешина храма Светих Козме и Дамјана у Боткинској болници. И ако је пре епидемије било око 25 позива недељно у болницу (у храму има шест свештеника), сад је то 10-12. Мислим да за то постоје два узрока: сами људи се плаше да позову свештеника због потенцијалне могућности да се заразе. Такође, у неким одељењима наше болнице је уведен карантин и свештеници немају дозвољен приступ. — Колико често посећујете оболеле од корона вируса? На који начин сте ви заштићени? Како општите с болесницима? — То су један-два позива дневно. Изгледам врло необично за свештеника. Више личим на лекара, имам потпуно иста заштитна средства: комбинезон, рукавице, наочари, респиратор и капу. Зато кад уђем у стан обично кажем: „Извините због мог изгледа, такви су захтеви лекара.“ Али сви све разумеју. Тајна исповести и причешћа се одвија као обично, само што не вадим крст и епитрахиљ. Они се налазе испод заштитног одела. Честица Светих Дарова се увија у лист папира или се налази специјалној посуди која се затим утилизује. Има још једна специфична ствар: по лекарској препоруци сва средства за индивидуалну заштиту се облаче и скидају напољу. Зато је тешко правилно скинути заштитно одело, човек може махинално да уради нешто погрешно, а то значи да постоји ризик да се зарази. Због тога са мном увек долази помоћник који ми помаже да обучем и да скинем одело. — Зар се не плашите да ћете се заразити, јер обољевају чак и лекари који поштују све заштитне мере? — Такав ризик увек постоји, али неко мора да обилази болеснике. Уздамо се у вољу Божју. Наши свештеници су питали лекаре: „Ако идем код пацијената оболелих од корона вируса, а затим одлазим у храм где служим или идем кући, зар не излажем опасности парохијане или родбину?“ Лекари кажу: ако поштујете све превентивне мере и редовно дајете узорке за тест на корона вирус, можете мирно да живите. Они препоручују да се тестирање врши једном недељно. Трудим се да се придржавам ових препорука. Такође препоручују превентивне мере. Између осталог, конкретне медицинске препарате. — Како поступате ако човек моли свештеника да га причести код куће, али се не зна да ли је болестан или није, кад нема уочљивих симптома болести? — Ако човек жели да се причести нека свакако позове свештеника. По препоруци свештеник треба да користи маску, капу, рукавице и можда мантил за једнократну употребу. Осим тога, треба да обрише руке антисептиком или алкохолом после обиласка болесника. Треба да ограничи време боравка у датој просторији на 20-25 минута. Друга је ствар што због опасности од вероватне заразе не смемо одлагати причешће. Иначе човек врло брзо губи тежњу ка молитви, ка општењу с Богом, ка учествовању у богослужбеном животу, ка тајнама. У томе се крије велика опасност карантина – људи се могу раслабити и охладити према Богу, према молитви. После тога могу изаћи из карантина и рећи себи: у принципу, храм ми није потребан. — Које су се слабе тачке откриле у нашем црквеном животу за време епидемије? — У Москви још увек немамо тако много свештеника (свега двадесеторица) који су обучени за обилажење оболелих од корона вируса у болници или код куће. Можда ће се број позива повећати и биће потребно да повећамо број свештеника. Друго питање је обука свештеника у регионима. Одржавамо специјалне вебинаре за њихову обуку, али они све то у потпуности треба да остваре у пракси нешто касније због специфике ширења болести. Има случајева кад се неки свештеници плаше да обилазе куће чак и својих парохијана. И желео бих да замолим свештенике који имају такву могућност да не напуштају своје парохијане који им се обраћају с молбом да их причесте код куће. Епидемија је такође показала актуелност следећег проблема: потребни су нам болнички свештеници чија ће служба бити посвећена само болницама, као на пример, војни капелани који воде духовну бригу само о војницима. Да, данас свака болница има свог свештеника, али је то мало. Због тога што је главно место његове службе храм у којем има још масу других послушања и има буквално посла преко главе. Одговорност и озбиљност — Да ли се ваш молитвени живот на неки начин променио због епидемије? — Мислим да се променио код многих, постао је озбиљнији и одговорнији. Нико не зна кад ће ова епидемија престати. И, природно, човек се према свом служењу односи с већом пажњом, одговорношћу и страхом Божјим. Трудим се да што чешће служим Свету литургију, то ме духовно крепи и помаже ми. Осим тога, редовно служимо молебан у храму, постоји чин „против помора“. У томе ми помажу запослени у нашем храму и милосрдне сестре које и даље обилазе обичне болеснике у Боткинској болници. За болеснике се узносе молитве у болничком храму. Извесна окосница људи који помажу храму је остала како би се наставиле службе у храму, како се молитва не би прекинула. — Како се одвијају посете болесника у стационарној болници? Како се понашају болесници и њихова родбина? — Још увек немамо дозволу за улазак у стационарне болнице. Људи које обилазимо су обично људи оболели од средњег или лаког облика корона вируса и који се налазе код својих кућа. Немају тешке симптоме, не гуше се. Ако имају температуру, није висока. Да, забринути су и напети, можда су уплашени, али се то не види. Међутим, човек који зна каква му је дијагноза у сваком случају, наравно, опрезан је и напет. То је и брига због себе и због својих ближњих. Већина живи с родбином која се такође налази у карантину, али без симптома болести. Брине их неизвесност – шта ће бити даље, како ће се болест развијати? Понекад ми болесници постављају врло озбиљна питања. На пример, једна жена оболела од корона вируса је била трудна. Поред тога, лекар је и схвата колико је озбиљна ситуација у којој се налази. Ова жена је питала: „Шта да радим, како да се молим? Како да нађем тачку ослонца у ситуацији која је за мене потпуно нова?“ И отворено говорећи, овде човек заиста врло лако може да се збуни, да почне да паничи. Многи се жале – жеља за молитвом је нестала због страха, због несигурности, због немира. А то је већ први симптом чамотиње. Вероватно је ово сад најопаснија ствар у духовном животу. Зато је задатак свештеника да подржи сваког човека, да га подсети да постоји промисао Божја. И оно што се сад дешава јесте Божје допуштење. Али то се не дешава да бисмо били кажњени или да бисмо имали нове муке, већ да бисмо се нечему научили. Да би нам помогло да постанемо прави хришћани, да научимо да се одговорно односимо према свом животу, према храму, према молитви, према својим ближњима, да се замислимо над својим духовним животом. — Како пацијенти у стационарним болницама реагују на долазак свештеника на одељење? — Оболеле од корона вируса посећујем однедавно. Засад, нажалост, немамо дозвољен приступ болницама с пацијентима од корона вируса. Али, на пример, тешки болесници који нису оболели од вируса корона се у Боткинској болници различито односе према свештенику. Мушкарци углавном скептично прихватају разговоре о вери и спасењу. Кажу, шта ће нам све то? Дешава се и да се шале. Али ако се свештеник не увреди и настави разговор (није важно на коју тему), човек схвата да сте свеједно спремни да поделите с њим тугу и радост и да поразговарате о ономе што га занима. Тако се полако одвија разговор и човек постепено почиње да поставља главна питања: о својој болести, о смислу живота, пита шта да ради како би стекао спокој и мир у души. Десило ми се да је један младић (имао је 25 година) прво врло скептички доживљавао разговор са мном. Касније, након два-три месеца општења, постао је отворенији. Испоставило се да је његов највећи сан да оде на ходочашће у Дивејевски манастир. Боловао је од леукозе, био је врло слаб, али је ипак смогао снаге да отпутује. У току својих последњих дана задивљујуће храбро и стамено је подносио болест трпећи патњу са хришћанским смирењем. Више уопште није био стању да говори и само се тихо-тихо молио. И тако се упокојио у Господу с молитвом на уснама. Десио се још један случај кад су ми се обратили родитељи младића који је такође боловао од леукозе: „Јасно нам је да наш син умире и веома нам је тешко што се неће причестити.“ А он се никад у животу није исповедио и причестио. Дошао сам код њега у болничку собу и мало смо поразговарали. И он одједном каже: „Знате, не плашим се да умрем, али се плашим за своје родитеље који ће много патити кад одем.“ Сећам се да ме је запањило његово спокојство и храброст, заиста се није плашио смрти и веома се бринуо за своје родитеље. Имао је 21 годину. Исповедио се, причестио и неколико дана касније се упокојио у Господу. — Шта мислите, шта верници могу да науче у условима пандемије? Какве духовне поуке могу да добију? — Могу да се науче озбиљнијем и пажљивијем односу према свом духовном животу, према тајнама исповести и причешћа. Имам у виду болеснике и оне који раде у храмовима, и наше милосрдне сестре. Сви схватају да је нешто опасно по живот, нико не зна шта нас очекује. Нестали су раслабљеност и лакомисленост. Опасност приморава човека да се више усредсреди на молитвени живот, да се одговорније понаша према себи и према другим људима. Дај Боже да се овај осећај сачува и касније. — Данас је по званичним подацима у Москви корона вирусом заражено већ 24 свештеника. Да ли се може рећи да свештеници, као и лекари, спадају у ризичну групу? — Сваки свештеник увек спада у ризичну групу. Он никад не може бити потпуно безбедан, јер стално општи с људима (наравно, ако не носи специјално одело). Никад не знаш тачно какав је човек пред тобом, да ли је болестан или здрав. Чак и ако има маску и поштује дистанцу, јер инфекција се шири врло брзо и лако. — У вашем храму раде милосрдне сестре. На који начин оне сад пружају помоћ својим штићеницима? Како поштују правила безбедности? — Оне и даље обилазе нека одељења Боткинске болнице, на пример, палијативно. Сестре носе заштитне мантиле и капе, поштују све потребне санитарне норме. Њихов задатак је да обилазе болеснике и да им помажу: ако треба, да их нахране, да им промене гуску, да им помогну да се окрену и тако даље. Али главно је – да их припреме за причешће и да позову свештеника. —Шта вам кажу лекари? — Кажу да имају посла преко главе, веома су уморни, немају довољно заштитних одела. Многи од њих су прави подвижници. Наши лекари су изванредни, они искрено и несебично врше своју службу. Нека би им Господ помогао у њиховој служби! Извор: Православие.ру

Которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић преминуо је јутрос изненада у 76. години. У последњем интервјуу који је дао недавно за Спутњик, говорио је о свом детињству, школовању, војсци, Котору, литијама, оптимизму који га није напуштао до последњег дана. Архијерејски намесник бококоторски, парох которски Момчило Кривокапић обележио је претходне године пола века служења Цркви и народу. У његовом поносном држању види се истинитост речи које смо о њему чули — да је младим богословима узор како свештеник треба да изгледа, проповеда и води народ Божји. О њему сте могли да чујете само речи хвале, а за себе је говорио да је војник Христов, да се увек водио јеванђелским речима да без Господа не можемо чинити ништа. Испуњен је, признао нам је, већ пола века, јер осећа сву љубав народа који долази у Цркву Светог Николе. Пун ентузијазма, бистрог ума, на дан кад је изгласан контроверзни Закону о слободи вероисповести, морао је да освешта улице Котора... Са оцем Момчилом разговарали смо у Управној згради и Ризници СПЦ у Котору, чији је и оснивач и којој је тек намеравао да се посвети. Нажалост, објављујемо овај разговор пошто је преминуо. Шта нам је рекао парох Момчило у последњем интервјуу На Момчила Кривокапића велики утицај имао је отац који је био војни и парохијски свештеник на Кривошијама, а касније и у Котору и Бијелој. Због неслагања са комунистичким властима 1947. прогнан је у Добој. „Нас смо четворица браће, а мог оца су имали обичај да питају: Како то да поред три благородна сина баш овог манитог шаљеш у Богословију? Он им је одговарао да ће очигледно бити потребна љута трава на љуту рану. А ја сам одувек знао да ћу бити богослов, нико за мене није лобирао“, присећао се отац Кривокапић. Нашем саговорнику највећи ударац у младости задала је рана смрт оца, који је био члан Равногорског покрета. Глава змије је у Котору И поред притиска да се након Богословије ожени и остане да брине о мајци, браћи и сестрама, на наговор професора, а касније и владике шумадијског Саве Вуковића наставља студије на Теолошком факултету. „Много тога људског сам доживео у свим нељудским ситуацијама. Увек сам говорио, да нисам одрастао у Босни, био бих много жешћи и бескомпромиснији у непотребним стварима, а БиХ је учинила да се мало заобли она оштрица из мог карактера“, причао нам је. Током студија отац Момчило добија стипендију за Оксфорд, али је одбија због призвања да буде оно што је остао до краја живота — которски парох. „Занимљиво је да је мени Котор, као младићу, био мрачан, нисам га волео као Херцег Нови. Међутим, када сам питао зашто сте баш мене изабрали, добио сам одговор који је био својеврстан изазов — глава змије је у Котору“, додаје наш саговорник. У одлуци да пређе у Котор подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код којег је често одлазио у манастир Ћелије. Описмењавао војнике Парох которски војску је морао да служи 18 месеци, јер тадашња власт теолозима није признавала факултетску диплому. Послат је у Нови Сад, а додељен му је пушкомитраљез. За првих шест месеци само може да каже: „Не дао бог душману!“ У касарни су били само теолози и криминалци. „То је био хорор. На уласку су ме питали како је у цивилизацији, а ја сам мислио да они не разликују цивилство од цивилизације. Вредно сам радио на себи, јер сам схватио да ћу бити лузер ако не набијем кондицију, иако сам цео живот био спортиста — лош, али фудбалер са ентузијазном, а не каратиста како многи мисле.“ Поред једног лекара и двојице теолога описмењавао је војнике, држали су аналфабетске течејаве и политичку наставу чије је епизоде често препричавао. „Један капетан је говорио ’у Сан Франциској‘, а уместо сума сумарум рекао би ’сума сумарак‘. Оно што нико од нас неће заборавити, свакако је завршна вежба на Фрушкој гори, где смо избројали свако ребро, али и где је један официр ражалован, јер је 600 људи његовом кривицом усред фебруара завршило у болници“, причао нам је отац Кривокапић. Ако Момо не одбрани попа, неће ни бити свештеник Након војске 1969. отац Момо се са супругом доселио у Котор, где је свако вече требало да прошетају градом како би се знало да је православни свештеник присутан и телом и духом. „Није то тада било лако, сви погледи су били упрти у нас, пролазили смо кроз топлог зеца, али на сву срећу, није то дуго трајало. Ипак, суочавао сам се са разним провокацијама. На примеру физичког обрачуна са једним ватерполистом желео сам свима да дам до знања да ако Момо не може да одбрани попа, онда неће ни бити свештеник. Тим потезом сам погодио у менталитет овдашњих становника.“ У Котору до краја живота Момо није могао да разувери народ да је у једном тренутку пребио њих петорицу. Уз осмех нам открива како је то заправо било. „Питао сам једну групу непристојних младића у кафани ко хоће да се бије, а пошто су ми сви били окренути леђима, само сам изашао напоље. Нисам могао ни да наслутим да је после мене у ту исту кафану ушла друга група младића и обрачунала се са онима који су мени отћутали. Сви ти који су добили батине, ’приписани‘ су мени и тако је остало до данас“, присећа се овај свештеник. Не сечемо главе, али бранимо светиње! Неко би помислио на основу ове приче да су свештеници неки дивљаци, али је то овде сасвим нормално, јер ако је Свети Петар Цетињски носио јатаган и учествовао директно на Крусима у рату, ако су сви моји преци били ратници, онда ни ово није страшно, каже овај парох. „Њима је најнормалније било да одсеку Турчину главу, да је ставе у торбицу и искористе је чак и као јастук ако им се успут приспава. Данас је то другачије, али не значи да није остао исти ген — нећемо да сечемо турске главе, али ћемо да бранимо светиње као нико други!“ Комунисти су покушали све то да утуку, каже он и додаје да је сада никла младица са оног здравог корена која нам показује да ће се време рачунати до литија и после литија, ово је историја. „Ако неко мисли да смо ми добри организатори, вара се. Недавно сам одговарајући на питање како то наш штаб држи ову масу, рекао да нема штаба, он је на небу, ми само радимо техничке ствари, припомажемо“, каже наш саговорник. Води се суперинтелигентни рат Иако су због корона вируса литије обустављене, отац Момо сматра да ће спорни Закон о слободи вероисповести морати да буде промењен, јер Закон не би ни стартовао да је Митрополија пристала да препусти Буљарицу. У међувремену се појавио, каже он, и нови купац за Михољску превлаку, неки извесни шеик. „Због тога нам не дозвољавају да обновимо истоимени манастир. Ова власт је продала све и дужна је као нико. Морају да враћају дугове, а алави су“, изјавио је он. Целу причу о Закону, према Момчиловом мишљењу, актуелна власт мислила је да ће завршити веома брзо, али нису рачунали да ће се пробудити народ који се до сада понашао као овце које су они само шишали. „Најпријатније ме је изненадио север Црне Горе који чува невероватну културу, али тамо свештеник до скора у мантији није смео да се појави на улици. Овде се води суперинтелигентни рат, људи се полако ослобађају, што доводи до панике. Мило Ђукановић је због страха од отказивања послушности војске и полиције звао у помоћ РОСУ, јер ге је НАТО испалио“, каже отац Момо. Кад је земљу погодио „срећотрес“ Као парохијски свештеник отац Момчило Кривокапић учествовао је и у радости и у жалости људи. Оно што грађани неће заборавити, јесте да је његовом упорношћу по узору на заветну Ловћенску капелу саграђена Црква Светог Петра на Прчању. Многе немиле догађаје знао је, каже, да претвори у победе. Тако је за снажан земљотрес који је погодио Црну Гору 1979. године рекао да је био „срећотрес“, јер је захваљујући њему успео да оформи Ризницу, архив и библиотеку СПЦ-а у Котору и сачува многе историјске и културне вредности. Испред себе, овај свештеник каже да има један циљ — да се након повлачења из службе посвети, заједно са супругом, сређивању те историјске грађе. Извор: Спутњик

Овог јутра нашу Цркву затекла је вијест да је у загрљај Живота кроз врата смрти отишао прота Момо Кривокапић. Ненадност његове смрти спојена са искуством познанства о. Мома, како због снаге његовог духа и карактера, тако и чврстине тијела, учинила је да вијест заиста одјекне у нашим душама као својеврстан земљотрес. Оно што желим да подијелим са Црквом овим кратким текстом јесте пар захвалних сјећања која су у мени дубоко уклесана као спомен на човјека, који од данас живи у оној пуноћи коју је свједочио својим животним ставом и чињењем. Први пут сам га видио 1991. на Велику Госпoјину у манастиру Савини, када сам као четрнаестогодишњак са требињским црквеним хором учествовао у прослави манастирске Славе. Упао нам је свима у очи глас и стас, када тада чусмо „попа из Котора“, који је са својом кћерком пјевао вечерњу службу. Недуго затим видио сам га у једном прилогу на ТВ када је говорио о обнови Цетињске Богословије, коју сам и сам уписао наредне године и схватио да је о. Момчило Кривокапић заправо „Отац Ректор“ , тј. домаћин и Отац куће, која је ето постала и моја. Требало би заиста времена и дара да се опише искуство живота са њим. Ми дјечаци из ратних деведесетих, који смо се обрели у тој заједничкој нам кући, веома брзо смо у својој машти почели да вајамо сопствени свештенички лик, а прототип и узор свакога од нас био је – Отац Ректор. Доживљавао сам га као спој Јована Кронштатског, Његоша, вл. Николаја и Александра Шмемана. У старијим годинама предавао нам је црквенославенски језик, литургику и црквено бесједништво. Његови доласци из Котора, и блок настава која је чинила да у једном дану некада имамо и по четири његова предавања за редом, били су празник. И то празник и као усхићење али и одмор. Док су неки од других учитеља указивали на одговорност и тежину свештеничке службе, и тиме нас (оправдано) помало плашили њоме, он нам је говорио само о красоти и радости тога позива. О свјетлости служења Тајни, о томе да ћемо једном баш сви саслуживати пред Престолом Цара. Отац Момо је у нама будио огањ жеље да служимо, опијао нас својом радошћу коју смо и ми хтјели да осјетимо. Штавише, једва чекали! Никада нас није звао дјецом. Његова педагогија била је некако егалитарна, то сада видим. На крају сваког предавања, устајући од катедре говорио је „Господо, била ми је част“! Част је била наша Оче Ректоре! Радујемо се сусрету у Незалазном Дану Царства. Христос Васкрсе! свештеник Дражен Тупањанин парох требињски Извор: Митрополија црногорско-приморска

У наставку вам доносимо ауторски есеј свештеника Православне Цркве Америке, о. Лоренса Фарлија. Ситуација о којој о. Лоренс говори свакако је нешто другачија од оне у нашој Епархији. За разлику од његове црквене заједнице у Канади, и даље смо у прилици да служимо Свету Литургију, премда не уз присуство вјерног народа. Међутим, и ова наша ситуација у којој се „два или три сабирају“ у име Христово служећи Свету Евхаристију, након чега се вјерни причешћују, представља изузетак од уобичајеног правила. О томе како из оваквих ванредних ситуација можемо да извучемо важне поуке за наш хришћански живот говори овај текст који препоручујемо Вашој пажњи. Док пишем ове ријечи, на снази су мјере изолације због ширења Корона вируса, званог још и COVID-19. У тренутном недостатку вакцине, здравствена одјељења разних влада, овдје у Канади, одлучила су да је једини начин да се ширење болести успори тзв. „друштвена дистанца“ (social distancing), тј. да се од осталих удаљимо на одстојање од неколико стопа. Ово очигледно представља проблем за оне који се окупљају на јавним скуповима, попут спортских догађања, одлазака у биоскопе, ресторане – и цркве. Због тога су наши епископи, свакако нерадо, одлучили да за сада затворе храмове како би сарађивали са властима и били добри грађани, будући да чак и када дезинфекујемо зидове, столове, столице и иконе, напросто не може да се задржи довољна удаљеност међу вјерницима. Ово питање се, наравно, тиче љубави према ближњима. И у случају када неко не брине за сопствено здравље он жели да избјегне могућност да угрози здравље другога. Просто речено, „имај повјерење у Бога“, није одговор. На више мјеста заповијеђено нам је да слушамо секуларне власти које је Бог поставио над нама (Мт 22, 21; Рим 13, 1-2; 1Петр 2, 13-15). Божанским примјером смо такође поучени да не скачемо са крила храма, уздајући се да ће нас Бог прихватити и спасти нас од посљедица наше глупости. Бог нам је свима дао мозак, и очекује да га држимо прикопчаног и укљученог. Ова садашња криза учи нас мноштву важних лекција, чак и мимо оне да треба да будемо послушни секуларним властима и својим епископима. Учи нас важности усрдне молитве. Поучава нас врлинама стрпљења и истрајности. И на крају, поучава нас важности Цркве и њеној истинској природи, а то је заједница. Већ смо уочили да привремена одвојеност од црквене заједнице може да послужи као дјелотворна великопосна дисциплина. Ова одвојеност од заједнице Цркве је ефективна дисциплина управо стога што је привремена и несвакидашња. Она то бива на исти начин као и друге врсте великопосног уздржања, као што је рецимо уздржање од меса дјелотворна пракса баш зато што је уобичајено да се од меса не уздржавамо. (Претпостављам да вегани налазе додатне начине да испуне форме великопосног уздржања). Раздвајање од наших пријатеља из парохије на богослужењима је, у овом случају, одлика поста баш зато што се у већини недеља налазимо у њиховој близини. Постоји јасна разлика између наше тренутне праксе и норми по којима би ту праксу претворили у правило. Уочавамо да примање свете Евхаристије не може разборито бити одвојено од нашег заједничког сабрања као Цркве. Заиста, и сама ријеч „Црква“ – ekklesia на грчком – значи „сабрање“. Сваки хришћанин појединачно бива прибројан недељном сабрању Цркве, и резултат овога дјела је сабрање, заједница, ekklesia, Црква. Христос је обећао да ће бити међу својим народом када се они сабирају на овакав начин, чак и у случају да је то сабрање веома мало, састављено само од двојице или тројице (Мт 18,20). Ово чини Цркву Тијелом Христовим – Христос је дакле присутан у овом сабрању и кроз њега, као што и дјелâ кроз њега на исти начин на који смо ми присутни у своме тијелу и кроз њега, а кроз њега и дјеламо. Евхаристија подразумијева ово сабрање, и одржава га. Свети ап. Павле учи да када хришћани појединачно примају евхаристијски Хљеб, они се изнова присаједињују Христу у Његовом Тијелу. На овај начин Црква сваке недјеље бива реконституисана на Евхаристији. Ријечима апостола Павла: „јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1Кор 10, 17). Другим ријечима, постајемо једно Тијело Христово будући да дијелимо један евхаристијски Хљеб. Евхаристија је оно што хришћани чине када се заједно окупе у Име Господње, те служење Евхаристије претпоставља претходно сабрање. Из овог разлога нико Евхаристију не може служити сам. Свештеник не може да служи Евхаристију сам за себе, јер Евхаристија подразумијева окупљање свих вјерних, па макар то значило окупљање не више од двоје или троје људи. Из истог разлога нико сам за себе не може примити Евхаристију уз помоћ ТВ пријемника. Сјећам се дана своје младости када сам гледао на телевизији Рекса Хумбарда који је себе називао „ваш ТВ парох“. Понекад би обављао службу Причешћа у својој телевизијској емисији позивајући оне који су код својих кућа да се причесте заједно с њим узимајући комадић хљеба и гутљај вина (заправо, радило се о соку од грожђа), сви у исто вријеме. Они нису тиме били дио Цркве нити сабрања зато што у ствари и нису били то – сабрање. Гледање телевизије код куће није окупљање, већ напросто сједење и гледање. Бити дио јутарње ekklesia подразумијева да такав мора напустити свој дом и доћи на окупљање. То ова ријеч значи. Како да се, у том случају, односимо према древној пракси (поменутој од стране св. Јустина мученика у 67. гл. његове Апологије) по којој ђакон носи Евхаристију онима који у недјељно јутро нису присутни на сабрању? Ово је изузетак који потврђује правило. Они који нису присутни нису изостали зато што су одлучили да спавају или што држе да је сабрање неприлично. Са друге стране, ђакони њих нису причешћивали напросто како би им удијелили св. Тајну, као да је Црква напросто дистрибутер Тајни, која свима индивидуално чини св. Тајне доступним. Разлог је био тај да се сачува њихово јединство са заједницом од које их је на неко вријеме одвојила болест. Примање дарова из Евхаристије такве није ујединило само са Христом, као да је посриједи био неки духовни витамин који је по себи дјелатан и када је одвојен од сабрања. Евхаристија коју су из ђаконових руку примали уједињавала их је са заједницом у којој је она служена. Другачије речено, сједињавала их је са Христом који је себе пројавио у сабрању вјерних. Евхаристија тиме објављује централним значај Црквенога окупљања. Ово је једна од лекција коју нам нуди COVID 19. Док постојећа криза траје, постимо од сабрања на исти начин као што постимо од одређене хране у периоду Великог Поста. Као што правила поста повећавају наш апетит у односу на оно што не једемо, и након четрдесет дана поста од меса и млијечних производа радујемо се што ћемо се свим тим почастити на Пасху, када се Велики Пост оконча. Пропуштамо, дакле, да једемо ове врсте хране и осјећамо ревност уздржавајући се. На исти начин, сада очекујемо да се наново саберемо када криза буде превазиђена, тако што ћемо ревносно гајити осјећај да нам Евхаристија недостаје. Не недостаје нам напросто само примање Причешћа, већ нам недостаје и да се видимо са пријатељима. Уколико подвиг поста чини (барем у мом случају) чак и Мекдоналдсове хамбургере примамљивим, можда ће подвиг пропуштања одласка у Цркву, то Сабрање учинити примамљивим у очима неких наших парохијана који су раније налазили да је то тежак задатак. У међувремену, настављамо са постом, постећи од Евхаристије и црквеног сабрања. Хајде да у том периоду апстиненције узрастемо ближе Христу кроз усрдну молитву и дозволимо да она изоштри наш апетит према Евхаристији. Захваљујући Корона вирусу, можда никада више недјељну Литургију нећемо узимати здраво за готово. Превод: братство Саборне цркве, Требиње Извор: Епархија захумско-херцегвачка и приморска

Старешина храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Нишу протојереј Зоран Филиповић, у четвртак, 19. марта 2020. године, кропио је и благосиљао све улице и домове Прве парохије при једном од најстаријих нишких храмова. Отац Зоран је најпре служио Јутарњу службу, а након тога је обавио чин освећења воде, чему су придодате молитве, које се читају за одагнање сваке болести и умилостивљење Господа да нам пошаље помоћ и укрепи наше здравље. Након овог чина отац Зоран је кренуо улицама своје парохије да благосиља домове. Звучни запис разговора "Ми смо ове године у једној специфичној ситуацији каква се не дешава често, хвала Богу, али на коју ми као хришћани морамо да одговоримо одговорно и да не заборавимо нашу веру и наш хришћански призив. То је један дар који се не добија лако. Он се добија на дар Духом Светим и од нашег труда зависи хоће ли тај дар у нашим срцима и у нашем животу имати правог ефекта и за нас и за наше ближње" каже отац Зоран за Радио Глас . На овај чин отац Зоран одлучио се управо јер у нашем народу постоји традиционално јака духовна потреба за молитвеним укрепљењем у овим најсветијим данима годишњег циклуса живота Цркве, кроз чин Васкршњег освећења воде, а који је по благослову Преосвећеног Епископа нишког Г. Г. Арсенија померен за дане Петровског поста. Овај благослов дат је по препоруци Светог Архијерејског Синода и у складу са мерама које је због епидемије прогласила Влада Републике Србије. "Мени је било јако тешко да било кога позовем и да се најавим, јер људи страхују и то сасвим оправдано. Ја могу да гарантујем за Светињу, али не могу да гарантујем за себе, не могу да гарантујем за своје одело, нити за друге људе са којима долазим у контакт. Због тога нисам желео да никога оптерећујем својим уласком у кућу, већ да ипак благословим све домове и да их освећеном водом обележим..." рекао је отац Зоран. Парохијани, који због новонастале ванредне ситуције нису у прилици да напуштају своје домове, са радошћу су дочекали свог пароха, који је Светом водом кропио њихове домове и благосиљао народ који се затекао на прозорима, у свом дворишту или послом на улици. Управо због благослова Владике Арсенија отац Зоран је претходног дана позвао своје парохијане да остану код својих кућа и да се одатле помоле Господу како би смо се са великим искушењем, каква је епидемија вирусом covid-19 изборили уз Божији благослов, без угрожавања ни свог, ни здравља ближњих неодговорним понашањем. Благослов Господњи отац Зоран пронео је улицама Кованлучком, Браће Игњатовића, Радничком, Словенском, Старца Вујадина, Синдикалних станова, Расадник, Старих Жел. Колонија, Нових Жел. Колонија, Барском, Мишарском, Станоја Бунушевца, Албанске Голготе, Таковском, Чачанском, Војводе Гојка између рампи, Епископском и на почетку Мокрањчеве улице. Како је за Радио Глас најавио отац Зоран, од четвртка, 19. марта 2020. године на свака два сата од 7 до 17 сати са храма Светог Николаја оглашаваће се звона ради молитвеног укрепљења и одагнања сваке пошасти. Иначе, због ограничења времена кретања, овај храм ће се до престанка епидемије затварати у 18 часова, после вечерње службе и чишћења. Извор: Радио Слово љубве

Уводне напомене За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5. Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса . Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије. Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5] Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина). Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31. Царство Божије и његово довршење Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10] Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11] Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1. Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. Царство Божије у Матејевом Јеванђељу ЗА употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52). Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14] Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16] Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско. Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20] Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21] Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно, што Апостол Матеј зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22] Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве. Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви. Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље. Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307. [2] Исто дело, стр.308. [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10 [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308. [5] Исто дело, стр.309 [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129. [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132. [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.90 [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115. [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136. [11] Исто дело иста стр. [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77 [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45. [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77 [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78 [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16) [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5) [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.93. [19], Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78 [20] Исто [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају. [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163 [23] Исто, стр. 163 [24] Исто, стр. 164 [25] Исто, стр. 165 [26] Исто, стр. 166

У Црној Гори нико више не пита ко је. Довољно је рећи Гојко Перовић и зна се да је то протојереј ставрофор, ректор цетињске Богословије, свештеник који је ушао у срца верника, нечујно „бануо” у све, а не само православне домове и у већини њих остао. А човек не може бити у „туђем” дому ако га нема у свом. А Гојку и супрузи Бог је напунио кућу чељадима, око огњишта греје се пет синова. Његов други дом Богословија удомила је и школује педесетак богослова. Наизглед тих, с душом дечака, правичан и увек спреман да разуме проблеме својих богослова, професор Перовић не попушта када се мери знање ђака. Негде се и чуло да је он „строги профа”, али неизмерно нежан отац. Током молебана у Цетињском манастиру, после молитве крај ћивота Светог Петра Цетињског, поручио је браћи Црногорцима да треба заједно да ложе један бадњак – љубави и помирења, а онда је заплакао. Искрене сузе оца Гојка постале су симбол црногорских раскола и деоба. Ректор цетињске Богословије није „увезени“ свештеник како их именује црногорска власт, за шта су добили одговор од њега: „Ја сам Црногорац, пореклом из Катунске нахије, нисам члан ниједне партије. Сви моји за које знам су рођени усред Црне Горе, моји преци нису раздвајали Српство од Црногорства.” Не узмиче ни пред ким, полемише, расправља, а недавно је и црногорског председника Мила Ђукановића питао: „Шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски верски и национални идентитет – ако није управо насиље које се врши над самим Светим Савом? Можемо ли се ’ослободити’ његовога имена и спомена, а да после тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили.” На одговор Ђукановића чекао је месецима а онда му је, уместо њега, послао закон којим ће „уразумити свештенство СПЦ да ништа њима не припада већ држави Црној Гори” и да је „нетачна теза да је црква створила државу, јер је она постојала пре ње”. Перовић је поново пресавио табак и написао њему „и много критикованој власти”: „Нисмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви на партијским конгресима прогласили ’обнављање цркве’ и донели закон који нам, овакав какав је, не треба.” Рођен 1972. године на пени од мора у Котору, одрастао у Херцег Новом, школовао се у Београду и професуру започео на Цетињу где сада живи. Када човек има шта да каже онда није нескромно и овај текст урамити реченицама које је у разним поводима изговорио ректор цетињске Богословије: „Браћа смо. Мало нас има да бисмо се делили.” „Ко дигне руку на брата свога, или покуша да баци камен – тај нека се не нада ничему доброме.” „Ми се бунимо да ова држава буде боља и јача, са овим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осећа да јесте. Јер нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.” „Ако је човек срећан са оним што има и ако не гледа шта је други добио, него ако оно своје разрађује, онда Бог на то уме да дода.” „Ми свештеници треба стално да размишљамо да ли свакодневно живимо оно што проповедамо.” „Нећемо се шалити с нашом државом. Шетамо слободно, с молитвом у души и с Црном Гором у срцима.” Наведени цитати оправдавају поруке младих који су на једној друштвеној мрежи написали: „Господ збори, отац Гојко само уста отвара.” Извор: Политика

Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо

У ове дане предбожићне радости, када у граду Светог Василија десетине хиљада људи у највећем миру у молитвеним литијама свједоче и потврђују своју вјерност Богомладенцу Христу чије рођење ишчекујемо, обавјештавамо црногорску јавност да се десио незапамћен догађај у новијој историји Црне Горе. Наиме, дана 3. јануара око поднева у градском парку у Никшићу, лице У. К. је ничим изазвано пролазећи поред никшићких свештеника Слободана Јокића, Остоје Кнежевића и Мирка Вукотића упутио низ увреда и псовки, позиве на прогон и линч СПЦ и њеног свештенства и вјерника, користећи најприземније псовке. Свештеник Вукотић му је пришао ближе рекавши: „Извини брате да ли се познајемо, и који је разлог таквог агресивног понашања?“ Умјесто одговора, поменуто лице га је песницом снажно ударило у предјелу лица, од задатог ударца свештеник се једва одржао на ногама и његове наочаре су одлетјеле под оближње возило. И након овог чина нападач је наставио да упућује пријетње и псовке удаљујући се у правцу градске капеле. Бројни грађани, који су се случајно затекли на лицу мјеста су били затечени и изразили своју спремност да свједоче о овом срамном догађају. О овом криминалном чину, нападу на свештеника – службено лице СПЦ обавијештена је полиција, која је привела преступника у просторије ЦБ. Напад на свештено лице је кажњиво по КЗ ЦГ, у смислу распиривања вјерске и националне мржње и угрожавања личне сигурности. Нажалост, још једном се види, да је једнострани и непромишљени чин оваквог доношења Закона без дијалога и сагласности Цркве произвео смутњу, подигао тензије у друштву у Црној Гори, а поједини представници власти су својим изјавама и оптужбама Цркве, да Црква подстиче немире и насиље и позива на грађанску непослушност, у ствари створили атмосферу у којој је нормално и пожељно насрнути на православног свештеника. Иначе, свештеник Мирко Вукотић, парох кочански, потиче из угледне црногорске породице која је Црној Гори кроз њену историју дала значајне личности. Очекујемо оштру и недвосмислену осуду овог срамног чина од Предсједника државе, Владе и града Никшића. У Бадњој недјељи још једном позивамо на мир и братску слогу и достојанствено хришћанско понашање упућујући божићни поздрав: „Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије, путем фалсификованог референдума, па све до данас, вјештачка нација грађена искључиво на антисрпској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције и сталним притисцима на Српску православну цркву, није успјела да заживи. Очигледно је да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резултат, због чега се сада на директном и веома суровом удару нашла Митрополија црногорско-приморска. Препознавши СПЦ као главну препреку на путу ка остварењу безумне идеје стварања новог идентитета, преко кога би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којега би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918. била национализована и одузета од СПЦ. Иако у својој суштини приједлог закона грубо нарушава све норме међународног права о слободи религијског исповиједања загарантованог повељом Уједињених нација и по своме садржају противи се самом Уставу Црне Горе, ипак је био одобрен од стране црногорске Владе и послан у скупштинску процедуру. Овакав потез црногорских власти био је кап која је прелила чашу стрпљења свештенства и вјерника Српске православне цркве у овој земљи који су на врло одлучан начин са Сабора одржаног у Никшићу коме је присуствовало више од 20.000 вјерника послали јасан одговор политичком режиму у Црној Гори. Све оно што се дешавало на Сабору, који је организовала Митрополија црногорско-приморска, послало је јасну поруку властима у Црној Гори да у овој земљи “српски Црногорци” и српска црква нису странци, него њени легитимни грађани који као и сви остали имају једнако право на слободу свога религијског исповиједања и право на заштиту своје имовине. У условима кризе самоидентификације једног мањинског дијела црногорског друштва, агресивних покушаја фалсификације националне свијести, Сабор у Никшићу добио је посебан значај за цјелокупно духовно јединство светосавског православља. Солидарност вјерника из Србије и Републике Српске због гоњења вјерника у Црној Гори, посвједочило је непобитну чињеницу да српска Црква као неприкосновени ауторитет остаје у епицентру духовног и културног живота цјелокупног српског народа, без обзира да ли он себе по географском предзнаку мјеста гдје живи сматрао Војвођанином, Крајишником, Црногорцем, Херцеговцем... Јединство виђено у Никшићу показало је спремност народа да кроз одбрану интереса своје Цркве брани свој национални идентитет у који је од његовог самосазнања уткана Српска православна црква са свим својим богатим културно-историјским насљеђем. Одлучност народа да се супротстави мијешању државе у црквени живот говори да је снага српске Цркве као институције одувијек била у њеном вјерном народу. И то повјерење народа темељи се на историјској улози Цркве која је у тешким и кризним тренуцима очувала свој народ и његов национални идентитет, што посебно долази до изражаја у Црној Гори, која у својој славној историји биљежи периоде када су цетињски митрополити уједно били и свјетовни поглавари. Умјесто да гради симфонијски однос са Црквом, који подразумијева заједничке активности ради стварања бољих услова за квалитетнији и сигурнији живот својих грађана, црногорске власти приједлогом скандалозног закона удариле су на сопствени народ, не размишљајући о могућим катастрофалним посљедицама које би посијале само већи раскол у црногорском друштву. Црногорски политичари треба да схвате да је њихова борба против Цркве унапријед осуђена на пропаст и неуспјех. Да је Црква Христова божанска установа коју по ријечима светога Јеванђеља ни врата пакла нису могла савладати, свједочи многовјековна историја њеног постојања. Ни 500 година турског ропства ни 55 година комунистичко-атеистичко-титоистичког режима, који је системски уништавао православну вјеру, нису успјели сломити српску Цркву. Господин Мило Ђукановић треба да има на уму примјер бившег предсједника Украјине Петра Порошенка који је након озакоњења неканонске такозване украјинске цркве доживио катастрофалан пораз на изборима. Управо је његов покушај да се мијеша у унутрашњи живот цркве био жестоко кажњен од стране његовог сопственог народа. Поруке са Сабора у Никшићу довољно су гласне да власт треба да схвати да формирање идеолошких и политичких основа лажног црногорског идентитета преко отворене дискредитације српске Цркве и сопственог народа ствара братоубилачки хаос који никоме не доноси добро. Као што никоме добро не може да донесе жеђ за влашћу која на путу ка остварењу својих интереса не бира средства, не препознаје осјећање да се у светињу не смије дирати и која је толико велика да не узима у обзир вољу сопственог народа. Нажалост, оно што је очигледно и што разара душу и срце сваког православног Србина јесте сазнање да су подјеле у српском народу још увијек присутне. (Аутор текста је старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци и предсједникИмператорског православног палестинског друштва које је један од твораца идеје о изградњи српско-руског храма и културног центра у Бањалуци) Извор: Православие.ру

Када ме је претпрошле године један свештеник обавестио о покретању иницијативе више десетина академских грађана Србије који траже да се Дарвинова теорија еволуције живота у школама убудуће изучава са критичким предзнаком, одмах сам даo свој потпис за ту петицију. Допала ми се њена основна идеја: да се у наставном процесу јасно наведу и слабости наведене теорије, као и да се деца упознају са чињеницом да постоје и другачија гледишта о свету и човеку. Потпис сам, у то време, дао у знак подршке афирмацији критичког мишљења у српском образовном систему, с обзиром да би развијање таквог мишљења требало да буде једна од његових основних одлика. Са друге стране, предавати деци било коју научну теорију као непорециви аксиом – управо онако како се у пракси данас предаје Дарвинова теорија еволуције у нашим школама – не само да није исправно, него је и опасно, будући да шаље поруку да је критика непожељна у неким темама. Постоји низ питања која бих и данас желео да поставим онима који заступају мишљење да деци треба некритички предавати ову теоријy. Зашто се на часовима биологије не помињу и очигледне слабости теорије еволуције? Зашто се на часовима историје не изучава друштвени утицај поменуте теорије, попут страшних историјских последица дарвинизма примењеног као теоријска подлога за тоталитарне друштвено-политичке моделе власти у 20. веку? Зашто се у старијим разредима, који имају социологију као предмет, не отвори расправа о томе у којој мери је социо-дарвинизам имао утицаја на појаву „учених мајмуна” (израз Павла Евдокимова) који су направили, а потом и искористили атомске бомбе на Хирошими и Нагасакију? На та и слична питања волео бих да чујем смислен одговор. До сада га нисам добио од оних који мисле другачије када је ова тема у питању. Када се поменута иницијатива у виду јавног документа-петиције појавила, доживела је лавину негативних реакција у српском друштву. Потписници су у медијима етикетирани као фундаменталисти, незналице, петиционаши... Такве етикете су, нажалост, присутне и данас. У погледу самог текста петиције, критичари су се усмеравали на слабости у формалном смислу (које су несумњиво постојале), али не и на његову суштину, која се тицала (поновимо то још једном) потребе за критичким ставом према Дарвиновој теорији еволуције. Оно што је, међутим, било крајње изненађујуће за мене лично јесте полемика која је убрзо настала у српским богословским круговима на ову тему. Још више ме је изненадила чињеница да та полемика и даље траје – тако је ових дана у живој дискусији у интернет простору наведен и део из моје књиге О Камену одбаченом, у коме сам детаљно изложио свој став о овој теми. Томе што сам већ написао немам шта да додам или да одузмем, осим што ћу за потребе овог текста навести само то да је центар богословског спора који још увек тиња у томе да ли се човек и животињски свет разликују суштински или по степену развоја (питање Творца није домен у коме се споримо јер Дарвинова теорија еволуције нема капацитет да о томе уопште говори, ма колико је припадници новоатеистичког покрета употребљавали за ту сврху). Имајући у виду овај феномен, али и друге богословске потресе које православље доживљава на глобалном нивоу, осетио сам потребу да напишем текст који се тиче ширег богословског контекста целе проблематике, онако како га лично доживљавам, крајње искрено и отворено. Сматрам да је тај шири контекст неупоредиво важнији од саме полемике која се тиче Дарвинове теорије еволуције и да је од неизмерног значаја за будућност наше помесне Цркве. За почетак, направио бих једну малу дигресију. У време док сам био студент информационих технологија на ФОН-у, професори су нас често упозоравали да приликом пројектовања информационих система (а касније и самог процеса програмирања у ужем смислу) не изгубимо целовиту слику проблема који решавамо и да нам се не деси да од дрвећа (многих детаља) пропустимо да видимо шуму (проблем у целини). Тако је и у животу - некада човек мора да застане мало, да се мислено одаљи и занемари детаље, да би имао целовиту представу о неком питању. Када је реч о очигледном неслагању у српским академским богословским круговима у погледу става према Дарвиновој теорији еволуције, као и потреби њене критичке опсервације, лако се може десити да од дрвећа нећемо видети шуму и да се изгубимо у гомили детаља и аргументације коју ова полемика са собом носи. Наиме, суштински проблем у целој овој полемици није сâмо неслагање српских академских богослова у погледу Дарвинове теорије еволуције – то је „дрвеће“ односно појединачни детаљ који открива симптом нечега далеко дубљег. А то дубље је „шума“ коју ћу у наредним пасусима покушати да скицирам. За почетак, навешћу догађај који се десио на Светој гори средином 20. века, а записан је у књизи о Старцу Јосифу Исихасти коју је написао његов верни ученик, о. Јефрем Филотејски. Једнога дана, у скит старца Јосифа Исихасте дошао је непознати посетилац. Старац је том посетиоцу рекао да код њега постоји неки озбиљан проблем, иако га је први пут видео у животу. Рекао је и то да не може рећи конкретније о чему је реч и затражио је да дође до његове келије после поноћи, пошто се он помоли Богу. Те вечери се кроз духовни разговор са Старцем открило да је посетилац био академски богослов који је написао књигу у којој брани теорију еволуције. Када му је то исповедио, упитао је старца Јосифа како је знао да уопште постоји проблем, а овај му је одговорио да је осетио велики смрад од њега чим му се приближио. После разговора, старац Јосиф га је оштро укорио за јерес, рекавши му да није добродошао у његову келију све док се не одрекне свог неправославног става. Шта можемо закључити из овог чудесног догађаја? Облагодаћени светогорски Старац је енергијама свог ума директно прозрео какав је „мирис“ Дарвинове теорије еволуције и колико је опасан покушај да се она подржи или оправда од стране академског богословља, тачније оне врсте богословља која се ослања примарно на разум. Управо ту се налази одговор на питање дубљег узрока дебате која је још увек актуелна међу српским теолозима: она се суштински тиче метода академског богословља којим оно долази до истине. Криза која је у нашем времену очигледна има нечег сличног са оном која се десила у време Светог Григорија Паламе. Да је којим случајем Варлаам Калабријски наш савременик, уверен сам да би он захтевао да се Дарвинова теорија еволуције апсолутно уважи од стране теологâ, будући да је Варлаамов богословски метод било заснован на примату разума и философском приступу. Истовремено, Варлаам би био признат за „прогресивног теолога“ од стране лево-либералних медија и интелектуалне елите савременог друштва. Са друге стране, уверен сам да би Свети Григорије Палама, попут Јосифа Исихасте, својим молитвено-облагодаћеним умом прозрео оно што се у теорији еволуције не види разумом и указао на опасност од појаве да се она богословски оправдава. У поменутој јавној сфери би, сасвим сигурно, био окарактерисан као заостали светогорски калуђер. Суштинска тема о којој данас треба да разговарамо није толико конкретан богословски спор који се тиче једне научне теорије, већ однос ума и разума у православном предању, а следствено томе, њихов поредак у православном богословљу. Наиме, тек када је срце очишћено од страсти и ум од помисли, односно када је човек на ступњу просвећења и када ум функционише на природан начин, тада и разум добија своје право место у богословљу и терминолошки прецизно уобличава претходно стечено искуство богопознања. Ако ум, као око душе, није на ступњу просвећења (што је случај код већине нас) и не испуњава услов за чисто богословствовање, онда је неизмерно важно да човек верно следује искуству оних који су тај ступањ достигли и које је Црква препознала као поуздане руководиоце у области богословља. Уколико, супротно томе, разум има претензије да преотме трон облагодаћеног ума, онда се отвара широк пут ка рационализму у вери, чије су последице страшне и можемо их јасно видети на западној теологији после Великог раскола. Претходно речено не значи да је академско богословље само по себи штетно, напротив. Аутор овог текста је толико тога научио управо током академских богословских студија и овај текст не треба учитавати као борбу против научно стеченог знања или оспоравање научног метода у домену проучавања историје богословске мисли. Академско богословље је несумњиво потребно и корисно, поготово пастирима Цркве у 21. веку, али оно ни у коме случају није довољно, још мање може бити примарни израз хришћанске вере, а нипошто не сме себи дозволити да се одвоји од благодатног опита Цркве. Пример равнотеже у том погледу је у наше време показао блаженопочивши игуман Григоријата, о. Георгије Капсанис, у чијој су личности подвижништво и професура били спојени на крајње складан начин. Нажалост, такви примери су реткост – сведоци смо да савремено академско богословље све више постаје философски дискурс који нема силу да исцељује човека, чиме је његов сотириолошки аспекат под великим знаком питања. У крајњем случају, уколико се потпуно одвоји од благодатног опита Цркве, оно води директно у јерес. Када све претходно речено имамо у виду, у неку руку је и добро што се јавила поларизација ставова међу српским богословима када је реч о Дарвиновој теорији еволуције. Таква ситуација је, на један посредан начин, поставила важно питање професорима богословских наука: да ли су спремни да у својим богословским ставовима верно следе Светитеље, једине истинске богослове Цркве, људе који (по речима Светог Григорија Паламе) имају искуство разликовања створених од нестворених енергија? А они су сви одреда - почевши од Светог Теофана Затворника, Јована Кронштатског, Нектарија Егинског све до Луке Војно-Јасенецког, Јована Шангајског, Николаја Жичког, Јустина Ћелијског и Пајсија Светогорца – изразили јасно негативан став када је реч о теорији еволуције, конкретно оном њеном делу који се тиче односа човека и животињског света. Овом приликом ми у сећање долази чувена мисао Достојевског, који је једном приликом рекао да би уз Христа остао чак и када би му неко [научно – прим. О. С.] доказао да истина није са Христом. Упитајмо се сви које себе сматрамо православним хришћанима: да ли смо и сами спремни да својим личним ставом будемо уз облагодаћене људе који су стекли ум Христов (ср. 1Кор 2, 16), чак и ако нас искушавају научне теорије које говоре супротно? Пред тим питањем треба да се испита сваки хришћанин, а пре свега сваки „учитељ Израиља“ (уп. Јн 3, 10). У вези са свим претходно написаним, навео бих на крају и важно запажање архимандрита Софронија Сахарова, једног од ретких истинских богослова 20. века, човека који је успео да споји јак интелект и облагодаћен ум, учећи се богословљу на „пустињској катедри“ Светог Силуана Атонског. У једној од последњих беседа пре свег упокојења, Софроније говори о парадоксу да је у женевском Светском савезу цркава присутно око 200 доктора теологије, али да сваки има неку своју теорију које се међусобно не слажу. Свети Старац ту илустрацију користи да би своја духовна чада усмерио ка истинитом методу богогословља: оном који не извире из диплома и докторатâ, већ из благодатног опита Цркве. Имајући то у виду, уместо исхитрене апологије разних научних теорија у жељи да се направи мост према науци по сваку цену, академско богословље данас треба да покаже мало више смирења и приклони главу „пустињском универзитету“ и његовим „професорима“, облагодаћеним људима просвећеног ума. Јер, нагласимо то још једном: православље није вера професорâ (то је протестантизам) већ Светитељâ – примарни израз наше вере дали су људи који су стекли просвећен ум, очишћено срце и разум који се смирио пред Тајном Оваплоћеног Бога. * Пред Српском Црквом данас, када славимо 800 година аутокефалије, нема већег задатка од тога да бројаница и богословље опет постану јединствена целина. С тим у вези, као свештенослужитељ коме је наша помесна Црква дуже од једне деценије поверила вођење неколико мисионарских структура, осећам личну одговорност да исповедим да је мисионарски задатак од првокласног значаја за нашу Цркву формирање једне монашке обитељи у престоном граду Србије у којој би се неговао исихастички метод молитве. Ми још увек имамо монахâ који су искусни у умном делању и који су дорасли том позиву. У једној таквој београдској „Оптини пустињи“ студенти Православног богословског факултета би пре и после академске наставе могли да се уче ономе што у школским клупама не могу наћи, а то је метод умне молитве, налажење духовног срца и његово чишћење од страсти. Уколико наши студенти - будући пастири Цркве ту главну „лекцију“ савладају, све друго ће им се само по себи додати (ср. Мт 6, 33), а наша Црква у будућности неће имати богословских спорова попут овог на који трошимо своје снаге већ пуне две године. О празнику Светог пророка Мојсеја Боговидца, Београд, лета Господњег 2019. Презвитер Оливер Суботић парох жарковачки, главни уредник Православног мисионара и заменик мандатног епископа задуженог за Мисионарско одељење СПЦ Извор: Поуке орг

Интензитет нападâ на православно свештенство, како у Републици Српској, тако и у Републици Србији уопште, не јењава, већ само мијења модалитете. Дана 12. децембра 2019. године друштвене мреже, и то веома ревносно, објавиле су видео и аудио запис у којем наводно свештеник Српске Православне Цркве пјева текст пјесме непримјерене садржине. То је генерисало „лавину“ увреда на рачун православног свештенства. Посматрајући и слушајући снимак, мало ко, а можда и нико не би помислио да није ријеч о православном свештенику. Свако би прије помислио да ЈЕСТЕ, неголи да НИЈЕ православни свештеник. Ако би неко и устврдио да није ријеч о православном свештенику, тај онда познаје лично аутора снимка. Најблаже речено, дјеловање аутора снимка је sacrilegium (= светогрђе). Ово тврдим из разлога што се изругивао како православном свештенству уопште, тако и онима које је Господ одазвао из овог свијета у Царство небеско. Но, родило се и ваља га љуљатʼ! Мој пријатељ из иностранства послао ми је предметни снимак и у поруци питао шта се то дешава и је ли тако нешто могуће, поготово у дане Божићног поста. Одговорио сам му сљедећим ријечима: „Да ли је ријеч о свештенику, брате (име)? Можда је у питању обичан провокатор? Тога буде у Србији, посебно негдје пред засиједање Сабора (у априлу или мају). Уколико јесте свештеник, ваљда би требало да против њега буде покренут црквеносудски поступак, тј. да буде процесуиран. Уколико је цивил, опет би грађански суд требало да га санкционише, управо због прљања угледа свештеника.“ Послије овог мог одговора пријатељ ми је послао линк демантија са сајта Епархије жичке у којем стоји да није ријеч о православном свештенику, већ о особи која се неистинито представља да је православни свештеник. Недуго затим, пријатељ ми је послао нови снимак у којем надрисвештеник изражава покајање и моли за опроштај, вјероватно срачунато очекујући, уколико дође до судске парнице, то би му могло послужити као аболиција. Је ли посриједи његово истинско покајање или је ријеч о егзистенцијалном страху усљед најављене тужбе, не знам? Бог зна. Да ли је овај надрисвештеник „регрутован“ од било кога, не знам? Бог зна. Откуд му одјевни предмети мантија, прслук, камилавка, затим напрсни крст као знак свештеничког достојанства, који ни сви православни свештеници не посједују, јер просто немају овакво одликовање, не знам? Бог зна. Да ли је можда ријеч о неумјесној шали или ауторовој задњој намјери, исход је потпуно исти: углед свештеника је срозан. Ако би неко питао: „Којем свештенику је учињена штета?“ Па, свима. Црква је Тијело Христово. Сви крштени у име Оца и Сина и Светог Духа јесу уд(ов)и овог тијела. Ако би ме неко и „увјерио“ да је у позадини тог спорног снимка ништа друго до „шала“, то аутора опет не оправдава, јер у свакој „шали“ постоји само трећина шале. Другачије речено, „шала“ је само добар начин да човјек каже оно што мисли, јер да није „шале“, не би могао да каже оно што мисли. Будући да сам, такође, и сâм православни свештеник са вишегодишњом службом у нашој помјесној Цркви, осјећам духовну потребу да својим текстом позовем на будност савјести и оних који тако олако и неодговорно, па рекао бих и нечовјечно поступају, као и оних који то објеручке и без иоле гриже савјести објављују, односно надлежних који би требало да се овим случајем позабаве мало одговорније него до сада. Неко би могао да пита: „Шта се то тиче оних који живе у другој земљи?“ Површно посматрано, можда тако и дјелује да нас се не дотиче. Међутим, све оно што се догађа у Републици Србији, коју ми – православни Срби с лијеве дринске обале матицом зовемо, има своју пројекцију и у Републици Српској, и то у много већој мјери него ли што се овдашња дешавања пројектују на Републику Србију. Све новинске написе који долазе с десне стране ријеке Дрине, овдашњи људи помно прате и мишљења сам да им више вјерују него ли сопственим гласилима. Да дезинформација долази однекуд друго, овдашње узнемирење било би мање. Међутим, овдашње узнемирење је израженије, јер дезинформација стиже из Србије из које ништа лоше не очекујемо, па стога нисмо жељели ни да подвргнемо провјери њене новинске текстове. Немам потребу да осуђујем аутора спорног снимка, јер ово је резултат његове људске слабости, за које недјело ће да поднесе рачун свом и нашем Господу и властитој савјести као гласу Божијем у сваком нас. Српски народ, у својој пословичној мудрости, каже: Не мрзи рђавог човјека, већ оно что он ради! Ове редове не посвећујем конкретно том спорном снимку, већ феномену атак на свештенство. Одакле таква патолошка потреба?! Кога ће од нас убудуће напасти? Шта је сљедеће? Постоји ли адреса која би требало тим феноменом да се позабави? Коме да се обратим? Илустрације ради, службеника полиције, самим тим што је службено лице, штити Закон; адвокат је под заштитом адвокатске коморе; посланика штити имунитет и др. Ко штити православног свештеника? Не смије се дозволити да православни свештеник буде једна сламка међу вихорови, сирак тужни без иʼђе икога! Не може православни свештеник, поготово у ери вјерских слобода, да буде вјечито „монета за поткусуривање!“ Ко би други требало да стане у нашу одбрану ако не један од нас, јер наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке. Проблем, који је евидентан, неће бити ријешен тако што је „рјешаван“ од случаја до случаја. Овдје је потребно системско рјешење. Православног свештеника, истом мјером као и остале грађане, требало би да штити закон. Закон ће да каже: „Системско рјешење већ постоји, јер сви грађани наше државе једнаки су пред законом.“ Да, ово звучи примамљиво, добронамјерно и слушаоцу „голица уши“, али истина је мало суровија. Између безброј примјера, навешћу само један. Рецимо, кад дође до саобраћајног удеса са смртним исходом, у новинама које извјештавају јавност о идентитету учесникâ у удесу, чак и код оних који су удес изазвали, стоји само: „лице са иницијалима Н. Н.“, дакле, без навођења занимања. Уколико је у удесу учествовао православни свештеник, макар и не проузроковао саобраћајни удес, односно макар и настрадао, готово по заповијести стоји: „свештеник (неријетко пејоративна одредница ʼпопʼ) са иницијалима Н. Н.“ Овај примјер је „лакмус папир“ који на веома илустративан начин говори о односу према православном свештенству. Ово је омјер односа према њему. Зашто? Постоји ли одговор српске јавности? Да ли нецрквени људи нападају свештенство због Цркве или Цркву нападају због свештенства? Цијеним да је обрнуто. Не забрињава толико овај спорни снимак колико интересовање за њега и све оно што је пропратно (коментари пуни увреда и осуда, просљеђивања, злурадости и др). Нецрквени људи, за службу православног свештенства, посебно сузаинтересовани пред сезону крсних слава, па вјерујем да је аутор тог спорног снимка брижљиво бирао нарочити тајминг како би његов „труд“ био што видљивији и вредновање његовог недјела што омасовљеније. Забрињава то што готово нико од надлежних државних органа није поставио питање аутентичности тог спорног снимка! Господ ће свима да нам суди. Пошто Црква има и своју историјску компоненту, јер постоји у свијету и ради свијета, то би требало да се и грађански суд, и то одговорније него до сада, позабави како аутором спорног снимка, тако и одговорнима у новинама „Ало“ које су тако бескрупулозно објавиле снимак, не истражујући ко је аутор. Сензације или шићарџијских порива ради, спорни снимак је ноншалантно пуштен у етер, и то у истом чланку кад и деманти Епархије жичке. Једноставно, забрињава осионост одговорних који уопште не промишљајукако о директној, тако исто и о индиректној штети која је нанесена угледу православног свештенства диљем земљиног шара, јер православни свештеник није сам. Он има и породицу! Да ли је то слобода медијâ и слобода ауторовог изражавања? Слобода воље је дар Божији човјеку. Она не смије да буде модел за манифестовање прикривене злобе! Слобода укључује одговорност за своје поступке. Ако је мојом „слободом“ нарушена, па и угрожена слобода мога ближњег, онда то није слобода, већ злоупотреба слободе. Наша помјесна Црква има преко двије хиљаде свештеника. Непријатност наведене или сличне форме догодила се свима. Не „дијелимо се“ на оне којима се догодила или није, већ на оне који то признају или не. Ево, један од православних свештеника износи свој став у којем се не мири са таквим односом према свештенству! Рекох и душу спасох! Савремени човјек има необјашњиву „потребу“ да над неким мало искали свој бијес. За такву врсту „потребе“, готово по правилу, најтраженији су незаштићени. Неодговорни би за „чешање“да бирају сваку другу ограду (плот), осим онес „бодљикавом жицом“. Тим чином несвјесно говоре о себи, јер да имају имало храбрости, инсистирали би на одмјеравању снага са јачима од себе или макар са једнакима себи. Марко Миљанов учи нас: Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе. Закључујући, имам духовну потребу да оном малом стаду кажем: Пазимо на вријеме, јер су дани зли! Заобиђимо оне који на несрећи својих ближњих „изграђују“ сопствену „срећу“! Не повлађујмо онима који имају нељудски нагон да гадости своје душе износе вани, несвјесно још више своју душу губећи? Не нападајмо своје православно свештенство – учитеље вјере, јер с њима и уз њих овоземаљски живот нам и почиње и завршава се! Не осуђујмо оне који с нама дијеле и зло и добро! Не атакујмо на оне који се с нама радују у нашим радостима и који с нама у нашим тугама жалосте, јер чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда смијешане најслађе се пију! Ако се будемо клонили недјелâ, тако ћемо достојније да дочекамо празник Рождества Христовог и отворити врата наших срца како би долазећи Богомладенац ушао и вечерао с нама. свештеник др Живко Ј. Илић Извор: Инфо-служба СПЦ

Назива је словесном службом зато што. при жртвовању не обавља никакву радњу, него ово приношење Дарова савршава користећи се само литургијским речима. 2. Наиме, оно прво приношење Дарова представља дело које људи могу учинити, а пошто га свештеник обавља, може бити названо делатном службом. Оно друго, односно претварање Дарова у божанско Тело и Крв – а што представља само жртвовање – будући да то превазилази човекове моћи, остварује благодат Божија, док се свештеник само моли. 3. Према томе, иако приношење жртве представља и дело и опипљиву стварност, свештеник на њој не обавља никакву радњу осим изговарања речи, те са правом каже како не приноси делатну, него словесну службу. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава. 2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве. 3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи. 4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени. 5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство. 6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих. 7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе. 8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога. 9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже. 10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија. 11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку? 12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно. 13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ. 14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство. 15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег. 16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво! 17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност. 18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду. 19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства. 20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи. 21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо. 22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. 23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба. 24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо. Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све. 25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. 26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да се то назива мојим домом, мојом отаџбином, или мојом црквом. И покушаћу да се изразим у неком облику живота или уметности најслободније и најцеловитије што могу.[1] У овим речима Џојсовог јунака Стивена Дедалуса откривамо саму суштину „беспомоћности хришћанства пред савременом трагедијом човека.”[2] Шта подразумевамо под „беспомоћношћу хришћанства” и под „савременом трагедијом човека”? Стивен Дедалус је био задивљен стваралачким могућностима које пружа језик. Ниједној од својих ранијих страсти није се, као овој, тако свесрдно предао: чинило му се сада да је бити монах само половина од онога што значи бити уметник.[3] Млади Стивен Дедалус не жели да служи ономе у шта више не верује. А престао је да верује у своју цркву зато што је сматрао да је човек потпуно слободан једино као уметник, а не као монах. Шта је то што уметник поседује, а што недостаје монаху или свештенику? Зашто је хришћанство само половина од онога што је уметност? У грчком језику, реч “ποιητής” означава како песника тако и творца. Зар је Христос само Искупитељ, или је можда и Творац, и песник? И ако је Христос Архипастир и Првосвештеник, зар то не значи је потребно бити песник да би се било свештеник? Можда проблем није у Христу, већ у клиру и теологији који су извитоперили Христов лик? Можда је управо ово преиначавање одговорно што се „хришћанство до данас”, према речима Николаја Берђајева, „није у потпуности открило као религија слободе”.[4] Оци Цркве пишу да је човек свештеник, свештеник творевине. Претпоставимо да у свом пра-изворном значењу ова два појма имају једнако значење. То би значило да је Бог створио човека као песника творевине. Можда је Џојсова визија човека као песника много ближа непатвореном Божијем науму од извитопереног појма који заступа класична хришћанска теологија? Да ли је заиста немогуће замислити да појмови свештеника и песника у суштини могу бити једнаки? Џерард Манли Хопкинс, један од најбољих писаца Викторијанског раздобља, и члан нашег Колеџа, дубоко је страдао покушавајући да помири ова два позива у свом животу. У једном писму Хопкинс се јада: Надугачко си ми придиковао о ексцентричностима. Авај, толико тога сам о њима слушао, и још више због њих страдао, због њих сам заправо потпуно и непоправљиво уништен, у толикој мери да су моје тобожње ишчашености постале болна тема.[5] О. Софроније Сахаров, велики руски мистик и писац, тврдио је да не можемо бити хришћани ако нисмо песници. Но, можда су ове речи само романтично виђење јединства хришћанства и поетског стваралаштва? Као што знамо, пре него што ће постати искушеник у језуитском реду, Хопкинс је спалио своје песме. Веома слично Џојсу, који је такође намеравао да постане језуитски свештеник, и који је образовање стекао у језуитском Клонгоуз колеџу, Хопкинс пише ове трагичне речи једном пријатељу: И даље желим да пишем, а као свештеник бих то такође могао да радим, истина не толико слободно колико бих желео, тачније, ништа или сасвим мало када је реч о стиховима, а несумњиво само оно што би служило задатку моје цркве.[6] Да ли то Хопкинс говори да може служити својој цркви само тако што ће се одрећи своје слободе? У једном другом писму, Хопкинс описује судбину уметника у Цркви: Цвет омладине ове земље у великом броју је ушао у језуитски ред. Међу њима, колико мора бити да је песника, колико уметника најразличитије врсте! Али Језуити су до сада ипак дали тек неколицину поета. Међутим, када бисмо поближе погледали, испоставило би се, верујем, да је било нечег изузетног у околностима њиховог живота, или, како би се то рекло, неуравнотеженог у њиховој каријери.[7] Поставили смо питање о савременој трагедији човека и о беспомоћности хришћанства. Суштина ове трагедије се састоји у томе што човек не пристаје само на слободу од – на слободу од страсти – већ тражи и слободу за – слободу за бесконачно стваралаштво. „Слобода је моћ да се ствара ни из чега”,[8] писао је Берђајев, али у хришћанству се поглавито сусрећу само закон и искупљење. Берђајев примећује: Ниче је горео стваралачком чежњом. Када је реч о религији, знао је једино за закон и искупљење, али у њима није могао да нађе откровење о стваралачком позиву човека. И зато је омрзнуо Бога, јер је био опседнут погрешном идејом према којој је људско стваралаштво немогуће ако Бог постоји.[9] С обзиром да је створен по икони Божијој, да би био слободан човек мора имати способност стварања сличну оној којом располаже Бог. Пред собом, међутим, имамо створени свет који, наводно, ограничава нашу слободу. Али када би свет заиста био довршен и када му се ништа ново не би могло додати, то би значило да нам Творац није подарио истинску слободу. Могуће је, међутим, претпоставити да медијум створеног света не ограничава наше стваралаштво. Можда природа језика, музичких хармонија и боја пружа могућност неограниченог стваралаштва? У роману У трагању за изгубљеним временом Пруст пише о композитору Вентеју: Знао је да поље које стоји музичару на располагању није некаква бедна клавијатура од седам нота, него једна несамерљива клавијатура, готово још сва непозната…[10] Хришћанска мисао је, на жалост, пропустила прилику да нагласи како медијум створеног света пружа могућност за неограничено стваралаштво. Хришћанство схвата човека као свештеника творевине и тајна његове слободе се крије управо у овом позиву. Зато је неопходно установити да ли овако замишљено свештенство одиста оваплоћује стваралачки идеал. Неки од најутицајнијих савремених теолога тврде да је суштина свештенства у приношењу дарова хлеба и вина на олтар, а при том се хлеб и вино схватају као симболи целокупне творевине. Свештеник, дакле, приноси дарове Богу и моли се за њихово освештавање. Значајно је то, кажу, што човек не приноси просто пшеницу и грожђе већ их прерађује у хлеб и вино.[11] Суштински чин преображавања који следи је, међутим, искључиво Божије дело. Свештеникова дужност је, чини се, сведена на то да обавља релативно пасивну молитву – и да буде пекар и винар. Свети Максим Исповедник, један од најзначајних писаца Цркве, видео је човека као далеко активније биће. Шта значи бити активан у случају људског бића? Људско биће је, пре свега, „биће које је обдарено силом логоса”, то јест, поседује моћ да ствара и тумачи значења. Управо стога се унутрашњи смисао Евхаристије и свештенства крије у искупљивању творевине, тако што ће човек, по Максимовим речима, „понудити Богу умна значења творевине”.[12] „Умно значења творевине”, пак, јесте оно што је Хопкинс називао inscape, што су код Џојса означавали појмови quidditas или whatness,[13] а што се код Пруста појављује под именом „опште суштине ствари”.[14] Медијум створеног света не само да не ограничава, већ захтева човеков урођени порив ка поетском стварању ex nihilo. Црквени писци схватају свет као уметничко дело а Бог се назива уметником par excellence. Хајдегер пише: Мишљење бића јесте првобитни облик поетизовања.[15] Да би се понудило умно значење божанског уметничког дела потребно је створити друго уметничко дело. И управо обављајући песнички позив човек постаје свештеник творевине. „Поетизујућа суштина мишљења чува владање истине бивствовања”, додаје Хајдегер.[16] Спасење света, дакле, зависи од наше моћи да сагледамо пуну истину његовог бића, и да ту истину мислимо и изразимо на поетски начин. Али наш свештенички однос према творевини не састоји се само у томе што бисмо ми понављали значења која је Бог већ усадио у све постојеће. Берђајев тврди да Бог не може и не жели да зна шта ће човек створити. Бог жели да га човек изненади својим песничким стваралаштвом. О. Софроније је, дакле, био у праву. Свештеници смо утолико, уколико смо песници творевине. А поета има моћ вечно-новог стварања, кадар је да обогати и прошири божанско биће, што представља слободу у њеном исконском и суштинском облику. Хришћанство би коначно требало да себе открије и обзнани као религију поетског свештенства. Не само, дакле, као религију слободе, већ као религију у којој је слобода врховни императив. Ако то не учини, биће и даље „беспомоћна пред савременом трагедијом човека”. И цвет сваког будућег нараштаја ће говорити: „Не желим да служим ономе у шта више не верујем.” * Проповед одржана у капели Бејлиол колеџа у Оксфорду, 29. маја 2011. године. Извор: Теологија.нет

„Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија). Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15) У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија. Први без једнаких? Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес. Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)? Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном). Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља. Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi] За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске). Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права. Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку. Претпоставке и предисторија настале кризе Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела. Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега. Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно). Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски. Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix] Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x] Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици. У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.). Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi] Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти. Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације. Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година. У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом. Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу. Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра. Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда? Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv] Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси. Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију). Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана. Извор: Православие.ру

Пошто се верни причесте светим Тајнама, свештеник за њих тражи од Бога спасење и благослов. Којом молитвом? Спаси, Боже, народ Свој и благослови наслеђе Своје. 2. И ове речи су пророчке. Нешто слично Пророк и на другом месту говори: „… Даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске у твоју власт“, као да је то Отац рекао Сину. Јер, оно што је Син од самог почетка имао као Бог, то је касније наследио као човек. 3. Али, будући да је Син истовремено и наш Творац, зашто свештеник не каже: Благослови дела Своја, јер си њихов Творац, већ каже: Благослови наслеђе Своје! То чини да би Га више умилостивио, подсећајући Га на сиромаштво до којег је ради нас допао. Молим Те због њих, вели свештеник, због којих си прихватио да дођеш међу слуге, да прихватиш заповест; да станеш међу њих који примају, Ти Који све имаш, и да будеш проглашен наследником, Ти Који немаш ништа стечено. 4. . Уосталом, подсећајући Христа на нашу приснију сродност са Њим, свештеник Га подстиче на веће милосрђе према нама. Наслеђе је, свакако, приснија сродност од стварања; много више и много боље нас је Христос стекао наслеђујући нас него што нас је претходно стекао стварајући нас. Јер, стварањем је стекао власт само над нашом човечанском природом, док је наследством постао Господар нашега разума и наше воље – а то значи уистину господарити над људима. Оно прво заједничко је и бесловесним животињама и неживим тварима, јер све се по својој природи потчињава Богу, као што се творевина потчињава Творцу. 5. Али, како је Христос преко наследства постао Господар нашег разума и наше воље? Тако што смо ми свој разум и своју вољу потчинили Њему Који је дошао на земљу, био распет и васкрсао. Разум смо Му потчинили тако што смо Га познали као истинскога Бога и Господара свеколике творевине, а вољу, тако што смо Га заволели и са радошћу на својим плећима понели Његову власт и Његов јарам. 6. Тако је Бог на савршен начин примио људе, и тако их је уистину стекао. То стицање пожелео је још давно пророк Исаија, говорећи: Господе Боже наш, загосподари над нама. 7. То је оно наследство које је Јединородни Син примио од Оца; а ово је молитва којом се оно помиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота