Претражи Живе Речи Утехе

Православље је истина. То је једини истинити пут ка спасењу, исповеда oтац Бери. Једном кад схватиш суштину, нема више скривања од истине Отац Мојсеј Бери Не бисте никад претпоставили да је весели православни свештеник који с таквим поштовањем износи златну чашу из олтара цркве иконе Богородице „Неочекивана срећа“ једном био дилер дроге, лутајући хипик и власник кафића са својим андерграунд бендом, а камоли потомак Натанијела Буна, сина легендарног америчког јунака Даниела Буна. Отац Мојсеј Бери (Moses Berry), који је сада у својим шездесетим годинама, још увек је котрљајућа пламена лопта из кога куља спонтана бујност. Он скаче са једне приче на другу док пролази из једног у други део Музеја афро-америчког наслеђа Озарка који је основао у свом родном граду Еш Гроув. Он је човек који одмотава клупко чврсто умотаних прича, једне повезане са другом, и са трећом. Прича Оца Берија, у ствари цео његов живот, укорењен је у мрачној историји америчког робовласништва. Музеј састављен од три просторије који је сам отворио до врха је испуњен предметима наслеђених и одабраних из породичне колекције. Две избледеле сепије у овалном оквиру показују његову прабабу, Марију Бун, Натанијелову љубавницу, и њену ћерку Каролајн Бун Бери, његову бабу. Оне носе круте хаљине са шнировима и шешире широких обода који су били у моди у 19. веку. Он каже да је дете робиње љубавнице рођено на преласку из мрака у дневну светлост, одгојено у земљи сенки, не од овог света. То су деца чије се постојање негира, чије је одсуство у америчкој свести знак њиховог присуства. Колаж црно-белих фотографија, пожутелих историјских докумената, алатки и предмета за свакодневну употребу поређани су дуж зидова у личном музеју Оца Берија, откривајући како интимне личне чињенице породичног живота стварају базличну историјску причу у уџбенику. Он показује избледелу фотографију младе црне девојке у белој хаљини. „Ово је Фани Мари са 13 година 1866. године“, објашњава Бери. „Фани је спасла живот младог човека само тиме што му је прала веш за 10 центи недељно. Због тога је свака мала ствар коју радиш важна. Једноставан чин љубазности, наизглед безначајан гест може имати невероватан утицај“. Млади мушкарац, који је упао у невољу и чија га се породица после тога одрекла, касније је постао професор историје. Испод ње је друга фотографија, у боји овог пута, једне старе жене у роза хаљини и широком раскошном недељном шеширу. „Ово је госпођица Оливија Мари, ћерка од Фани, која је умрла са 93 године 1991. Она се шетала овим улицама у дугим хаљинама са шеширом чак и после 60-их. Била је тип Тетка Џемајме и срамота за младе људе у граду. ’Погледај је’, показивали би и гледали је, али бих им ја рекао да не можеш одбацити људе после само једног погледа. Ми не знамо ко је та особа, ко је она у ствари“. Отац Мојсеј проповеда Пре више од 40 година, афро-амерички тинејџер Карл напушта дом са 15 година након што је чуо да у Калифорнији млади људи испаљују цветове уместо метака. „Калифорнија, човече“, присећа се он у својој црној раси, тамнијој од његове сјајне коже на топлом мајском сунцу, „Кад сам чуо за Калифорнију, владавину цвећа, и како људи живе заједно у љубави, морао сам да одем“. Стопирао је према западу из свог родног града Еш Гроув у Мисурију. У Калифорнији је живео у комуни, научио је како да завија хашиш, и да боји мајице. Вратио се у своју родну државу Мисури и настанио се у граду Колумбија. Тамо се сналазио продајући предмете од коже, нарочито лондонски Латиго, у малој радњи на углу Осме улице и Бродвеја. Ноћу је свирао џез рок са својом групом „Хани Чиле“, која је чак имала и локални хит сингл. Био је активан у комуни Стоуни Брук која се састајала поред мочваре у гранитним брдима. Срећа му се преокренула кад је отворио андерграунд кафић „Компанија дугиног хлеба“ (Rainbow Bread Company). Док је званично то био „кафић“, као што је био случај са већином кафића у то време, већу зараду је имао продајући хашиш и марихуану. То би и даље био уносан илегални бизнис да га градска полиција није запалила. Пошто није успела да обезбеди налог за претрес, полиција је спровела рацију. За време тог насилног упада полиције, који је за последицу имао скоро потпуно уништење кафића, Карл и његови партнери су ухапшени и одведени у притвор. Без одбране, Карл је бачен у самицу. „То је била ћелија од буквално два квадратна метра. Без прозора. Са посудом у коју би убацили парче устајалог хлеба“. Карл није знао колико дуго је био затворен у тој мрачној рупи. Али бојао се најгорег. По закону, његова казна је могла да се продужи до 15 година затвора. „Додирнуо сам дно. То је био крај“, присећа се Отац Бери разбијајући свечаност догађаја грленим смехом који преко срца и душе достиже ђонове његових ципела. „Сећам се дана уочи изрицања пресуде. Спустио сам се на колена у тој мрачној, узаној ћелији и молио сам се први пут у животу. Молио сам се и дозивао Бога као никада до тада. Рекао сам, „Господе, извуци ме из овога, и ако то учиниш, обећавам да ћу ти служити“. Следећег јутра, Мојсеј је чуо како се кључ окреће у брави ћелије. Прво није хтео да изађе. Чуо је како су стражари понекад тукли затворенике и онда их враћали у ћелију. Морен сликама бруталног пребијања затвореника које је видео пре него што је гурнут у самицу, одбио је да изађе. Стражари су морали да га извуку на светлост вичући, „Пуштен си! Излази!“ „Покајао се“, размишља Отац Бери. „Полицајац који је поднео пријаву против мене се покајао. Дошао је у станицу пре поноћи и повукао све оптужбе. Мора да је дошао баш у време моје молитве“. Од тог дана, живот Оца Берија се потпуно променио. Његова душа је чула божански глас. Православна црква иконе Богородице „Неочекивана радост“ Међутим, проћи ће неколико година док пут Мојсеја не одведе до православља. По његовом ослобађању, Мојсеј је отпутовао у Њујорк, где је постао учитељ у Харлему. Тамо је упознао своју жену, либералну јеврејску учитељицу. „Сећам се како смо шетали руку под руку улицама Харлема певајући песме Битлса. Људи су сигурно мислили да смо луди“, присећа се отац Бери. Након спонтане одлуке, прихватили су позив пријатеља да посете Ричмонд у Вирџинији. После осмочасовне вожње, исти пријатељ који је био православац наговорио их је да оду у православну капелу два сата одатле. И поред опирања, на крају су нашли капелу; била је на другом спрату нечије куће саграђене у колонијалном стилу. „То није била црква; то је била нечија дневна соба“, каже Бери. Али када су ушли, и поред импровизованог хора од три или четири жене, он никад није чуо службу попут ове. „Чуо сам речи као Радуј се, снажни Будилниче заспалих савести! Радуј се, мирисна Јабуко, Која си од неплодне произрасла и мила Христу јавила се! Радуј се чашо, којим нас обилно појиш примером! То је била поезија. То је била лепота и мир и љубав. Ту је био миомирис. Ту је било поштовање. Нигде нисам чуо такву литургију. Од тада сам постао православан“. Од тог тренутка, Бери се трудио да испуни своје обећање Богу. Радио је са угроженом омладином, затвореницима и наркоманима. Једно од његових многобројних достигнућа укључује и оснивање седмостепеног програма рехабилитације од зависности у Детроиту заснованог на принципу спасења у православном богословљу. Његова два последња достигнућа су оснивање музеја и цркве у Еш Гроуву у Мисурију. Отац Бери и његова породица су се вратили својим коренима. Иселили су се из удобне троспратне викторијанске куће у предграђу Сент Луиса у 150 година стару сеоску кућу, исту кућу у којој је рођена његова прабаба. „Већина црнаца се иселила из Еш Гроува. Моја породица је остала. Кад су чули да хоћу да отворим музеј у том градићу, рекли су ми „Буди опрезан, белцима се то неће свидети“. Међутим, музеј је доживео успех и постао је понос градића. Афро-амерички музеј Озарка излаже личну колекцију историјских предмета интимно повезаних са „мрачном страном“ породице Бун. Неки од њих су везови које су његова прабава и баба заједно израђивале. Један вез из 1790-те године је био истакнут у Подземној железници. Троугани зелено-смеђи-жути вез постављан је на терасама „сигурних кућа“, и представљао је знак да су у њима добродошли одбегли робови. Изнад врата друге просторије је „тестера две даме“, још један предмет које су две жене користиле. Мањи је, тањи и краћи за барем тридесет сантиметара од уобичајене тестере. Парохијани на служби Још један изложени предмет је ковани новчић који показује линчовање три црнца на Велики петак 1906. године у Озарку, и оригинална ознака за робове Брок из 1858. која је коришћена на аукцијама робова у кућама те компаније по целом Југу. Отац показује „шраф кључ“ (screw lock) који изгледа као застрашујућа гвоздена потковица са дугачким шрафцигером којим се завртао велики шраф на чланцима робова. По Берију, од њега потиче израз „зашрафљен“ јер су робови једни другима јављали „тај и тај је зашрафљен“ (screwed – страдао, награбусио). „Изванредан напредак Афро-американца“ од Ланкастера Вотера из 1898 у кожном повезу, пожутео, а иза њега, у застакљеној кутији, исти наслов али у првобитном повезу из 1852. Слике и фотографије у музеју говоре о робовима који су се борили на страни Севера и касније су захваљујући томе ослобођени, о дванаестогодишњем бегунцу који је умро од смрзавања, брачним паровима који су оснивали цркве, робу побуњенику који је имао визије и организовао службе у шуми, и на крају основао Афричку методисточку англиканску цркву. Још једна занимљивост је ручно рађена афричка Мами лутка, карикатура фигуре карипске размене робова. Лутко стоји сама на сточићу прекривеним зеленом чојом на излазу из музеја. Усне, нос и очи на њеном дрвеном лицу су увећани. Носи зелено-жуту капу испод које штрче црне коврџе. „Мами је матријарх из Западне Африке“. Отац Бери објашњава суптилне нијансе културне историје у свакодневним предметима док окреће лутку у руци. „Она је испод овога воћна плесачица Џозефин Бејкер“, каже он док се лутка преобраћа у прсату егзотичну плесачицу са голим трбухом и типичном тацном са бананама и ананасима на глави. Лутка представља метафору људског преображења, рафинирани симболизам сложености површине и унутрашњости душе. Отац Бери завршава последњом причом која наглашава важност међуљудских односа, једине ствари која може да превазиђе безличност историје, одвојеност раса, неспоразум међу класама. Неколико јарди од куће Берија-Буна је породично гробље. Сиво камење обележава место починка робова који никад нису стигли до своје крајње дестинације у Подземној железници. Један од носача Хариет Тубман је тамо. Такође и гробови Марије Бун и Каролајн Бун Бери. „Можда три месеца пошто смо се доселили у ову кући, ствари су још биле несређене. Враћам се из цркве и одједном видим црвену Корвету са калифорнијским таблицама паркирану поред капије на путу за гробље. Видим троје плаве деце позади. „Шта радите овде?“ питам их. „Извините“, одговоре љубазно. „Нисмо видели да неко овде живи“ (то је рекао високим тоном подражавајући белце“. Ја им кажем осорно „Ту сам да вам кажем да живим овде, и ви сте на мом поседу. Шта радите овде?“ Испало је да је ту децу одгајила црна дадиља која је сахрањена у пољу. „Меми нас је одгојила од седме године кад нам је мајка умрла“, рекли су. Тако да су та деца долазила сваке године на дан њене смрти да поставе цвеће на њен гроб“. Он заврши своју причу као проповед. „Једноставан чин љубазности може достићи бесконачност; може спасти твоје душу поред друге“. Свети Мојсеј Мурин, чије је име отац Мојсеј добио на крштењу „Православље је истина. То је једини истинити пут ка спасењу“, исповеда Отац Бери. „Једном кад схватиш суштину, нема више скривања од истине“. Кад је постао православац, каже да му је безнађе највећи изазов да би остао православан. „Најтежа ствар у православљу је научити да се надаш“. Отац Мојсеј Бери сада пружа наду из златне чаше сваке недеље у 10 преподне у малој, бело-црвеној дрвеној цркви са златном куполом луковицом усред кукурузног поља у руралном Мисурију. „Нема друге наде осим у нашег Господа, Бога и Спаситеља Исуса Христа“, смеје се он. „Ја сам живи пример иманентне Божије љубави према својој деци, чак и према оној који су далеко залутали, очајања које прелази у наду. Никад не смемо изгубити наду“. http://greekamericangirl.com/father-moses-berry-from-hippie-bad-boy-cool-cat-to-humble-rassaphore-orthodox-priest/ Са енглеског посрбио: Светозар Поштић (Стражњи дућан, 19. 5. 2018) View full Странице

На Велику Суботу, 07. априла 2018. године, активни и умировљени свештеници Новог Сада честитали су Његовом Преосвештенству Епископу бачком Господину др Иринеју празник Васкрсења Христовa. У своје лично име, као и у име свих новосадских клирикâ, предстојећи Празник Владици је честитао протојереј Жељко Латиновић, настојатељ Успенске цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- ТЕКСТ ЧЕСТИТКЕ: У почетку би вече, а потом би јутро новога дана. Тако од искони ствара Бог. А у шести дан, у дан у који је некад створио човека, Бог пострада у човечјем телу, на Голготи бива скинут са Крста и у предвечерје суботе, а беше велики дан она субота, положен у гроб да би у тами гроба починуо Он који на длану своје љубави држи свод небески, а сјајем својих очију, светлошћу напаја звезде. Он, Који је наша страдања учинио Својим, одлучио је да Своје Васкрсење дарује нама и да га учини нашим васкрсењем. Спасао је наше дане обасјавши их светлошћу својом, светлошћу новог Сунца које је засијало из гроба. У освитку првога дана седмице, Господ поново ствара, распадљиво претвара у нераспадљиво, трулежно чини нетрулежним, устаје из гроба и објављује свима: Радујте се! Радујте се јер вам дајем радост неодузимљиву! И још додаје: Да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни. Преосвећени Владико, у ово предвечерје Пасхалне ноћи, која лагано клизи ка освиту дана Васкрсења, у коме препознајемо зору тајанственога, незалазнога дана Царства Божјег, дана који сведочи да је жив Христос и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим, желим да Вас срдачно поздравим, да Вам, како у лично, тако и у име свега свештенства, монаштва и благоверног народа, поверене Вам, богоспасаване Епархије бачке, честитам јубилеј – педесет година Вашег монашког подвига, да молим за све нас Ваше очинске молитве и благослове, а честитајући Вам Празник Пасхе Господње, узвикујем са светим Јованом: Нека се нико не боји смрти јер нас ослободи Спасова смрт! Васкрсе Христос и радују се анђели! Васкрсе Христос и живот царује! Радујмо се и ми, јер Х Р И С Т О С В А С К Р С Е! Преосвећени Владика се захвалио проти Жељку и свештенослужитељима новосадским на поучној честитки, упутвиши им речи очинске и Архипастирске поуке, те поздравивши свеколику пуноћу Цркве Божје у Бачкој сверадосним поздравом – ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Извор: Епархија бачка View full Странице

Оспоравање правног статуса Православне цркве кроз наводне „аргументе да“ није регистрована по Закону о правном положају вјерских заједница од 1977. године и упућивање цркве која вјековима постоји у Црној Гори на некакву „регистрацију, која није прописана законом, не представља ништа друго него продужетак идеолошке борбе против цркве, оцијенио је јуче у изјави за „Дан митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је коментаришући нови Закон о странцима, који је јуче усвојен, а према којем ће свештеници из Србије и Босне и Херцеговине морати да полажу црногорски језик и прилажу потврду о регистрацији вјерске организације за коју раде, да би добили привремени боравак, подсјетио предсједника Скупштине Ивана Брајовића да му је док је био министар унутрашњих послова послао допис у којем га је упознао да хришћанска црква постоји на овим просторима од четвртог вијека. Митрополит је тада у допису Брајовићу навео да је том приликом потврдио и пријавио континуирано постојање Православне цркве у данашњој Црној Гори од четвртог вијека по Христу, “ прво под именом Епископије Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, у времену јединстава Цркве Истока и Запада . Митрополит тражи да се престане са прогоном из Црне Горе православних свештеника, монаха и вјерских службеника који су страни држављани. – Скрећемо вам пажњу на несумњиве податке да се од цркве тражи да поступа и чини радње које нијесу ниједним позитивним црногорским законом прописане указује владика Амфилохије, који је у ранијем писму Брајовићу прецизирао шта се све дешавало са црквом на територији данашње Црне Горе кроз вјекове, те како је мијењала називе. Митрополит подсјећа Брајовића да му је још 2012. године објаснио да Православна црква у данашњој Црној Гори постоји од 4. вијека по Христу. – Древно хришћанске Епископије которска и барска добиле су од 11. вијека свој континуитет у Надбискупији барској и Бискупији которској Римокатоличке цркве, а остале древне епископије од 1220. постоје без прекида у данашњем облику као Зетска епископија, од 1346. на Сабору у вријеме цара Душана и патријарха српског Јоаникија, уздигнута на степен митрополије, Будимљанска, Хумска и Рашка, у саставу Архиепископије Жичке, односно Пећке патријаршије. Поред историјских условљених промјена (Зетска = Црногорска и Скендеријска, Црне Горе и Брда, данас Црногорско-приморска митрополија; Хумска = данас Захумско-херцеговачка, на челу које је био и Св. Василије Острошки; Будимљанска = Захумско-рашка из времена краља Николе, данас Будимљанско-никшићка, Рашка = Рашко-призренска, дијелом Милешевска, Добробосанска, данас у Црној Гори дјелови Милешевске) све те епископије су од оснивања биле органски дјелови Пећке патријаршије, све до њеног укидања 1766. године Од тада до 1920. дјелови некадашње Пећке патријаршије су јурисдикцијски припадали Цариградској патријаршији, а други дјелови под именом Црногорске митрополије у Књажевини/Краљевини Црној Гори, Карловачке митрополије, Митрополије Краљевине Србије до 1879. године, Буковско-далматинске митрополије – управљали су се самостално у сталном ишчекивању обнове јединства Пећке патријаршије објашњава митрополит. Он подсјећа да је одлуку о васпостављању јединства Пећке патријаршије прво донио Синод Црногорске митрополије 16. децембра 1918. године, а потом је саглашношћу свих осталих митрополија јединство остварено 1920. године, а потврђено 1922. године. Томосом Васељенске патријаршије, уз укључење у Београдску патријаршију и других епархија Васељенске патријаршије, и сагласношћу свих аутокефалних православних цркава у свијету. Новим Уставом обједињене Пећке/Београдске патријаршије, односно Српске прасвославне цркве од 1931. Митрополија црногорско-приморска је проширена некадашњом Захумскорашком/Никшићком епархијом, дјеловима Пећке митрополије и Бококоторском епархијом и добила назив Црногорско-приморска, а 2000. године је обновљена и издвојена Будимљанско-никшићка епархија подсјетио је митрополит Амфилохије. Он истиче да су васпостављањем јединства Пећке патријаршије, у оквирима данашње СПЦ, вјековима постојеће православне епархије на просторима данашње Црне Горе сачувале и чувају свој непрекинути континуитет, идентитет, имовину и пуно самоуправљање, сагласно вјековном канонском праву и поретку православних цркава. – Тај континуитет, законскоправни субјективитет и имовинска права су им признавале и потврђивале све власти и државе кроз вјекове, без обзира на њихове промјене и промјене државних граница. Ништа више, али ни мање, не очекује и не тражи Православна црква од власти садашње независне Црне Горе и њених органа поручује митрополит. М.С. Усвојен спорни пропис Скупштина је јуче усвојила Закон о странцима, гласовима владајуће коалиције окупљене око Демократске партије социјалиста (ДПС). У тренутку гласања у скупштини је био 41 посланик владајуће коалиције и сви су га подржали. Одсутан је био посланик Генци Ниманбегу. Траже иста права Митрополит истиче да обавеза регистрације не постоји по закону те нико, па ни црква, није дужна да поступа и чини радње које законом нијесу прописане. Истиче да бројна важећа рјешења, одлуке и правоснажне судске пресуде утврђују и потврђују да Митрополија и све епархије СПЦ у Црној Гори имају неспоран правни статус. Још једном и изнова позивамо МУП Црне Горе да прекине са прогоном и изгоном више свештеника и монаха, који немају црногорско држављанство. Упорно се пренебрегава чињеница да је ријеч о људима који никада нијесу имали проблем са законом и који су лојални грађани Црне Горе. И овај проблем је вјештачки изазван јер су свим свештеницима и монасима без црногорског држављанства годинама уназад редовно одобравани привремени боравци управо по прописима који су и данас на снази. Од надлежних државних органа Црне Горе очекујемо да се што прије приступи припреми и доношењу новог закона о слободи вјероисповијести и црквама и вјерским заједницама, закона о реституцији одузете имовине Цркава и вјерских заједница и припреми уговора са Српском православном црквом у истом обиму права као што је већ учињено у случају Римокатоличке цркве, Исламске и Јеврејске заједнице, каже митрополит. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

На Бадњи дан, 6. јануара 2018. године, активни и умировљени свештеници Новог Сада честитали су Његовом Преосвештенству Епископу бачком господину Иринеју празник Христовог Рођења. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У своје лично име, као и у име свих новосадских клирикa, предстојећи Празник Владици је честитао протопрезвитер Предраг Толимир, парох при храму Светих Кирила и Методија на Телепу. Тама је развејана и поново је светлост обасјала свет који је седео у тами незнања и немоћи. Ми празнујемо Божји долазак међу људе да бисмо се поново вратили у заједницу са Богом. Дошао је нови Адам, Христос. Као што у старом Адаму умресмо, тако смо у Христу оживели да се са Њим родимо, сараспнемо, сапогребемо и саваскрснемо. Када наступи пролеће цела природа оживи. Тако исто и Христос својим Рођењем сија као пролеће радости свој васељени и сву твар преображава, рекао је отац Толимир. Преосвећени Владика је захвалио протопрезвитеру Предрагу Толимиру и свим новосадским свештенослужитељима на лепој, духовно садржајној, од срца изреченој и пастирски надахнутој честитки, упутивши им речи очинске и архипастирске поуке. Владика Иринеј је посебно нагласио да је потребно да и ми будемо активни учесници а не само они који се сећају божићних догађаја. То и јесте смисао Празника и то јесте смисао служења свете Литургије на празнике да бисмо били учесници догађаја спасења, сарадници домостроја спасења. Господ је извршио све за нас и уместо нас, на нама је да примимо са благодарношћу дар Његове неизмерне и недокучиве љубави, навео је Епископ бачки, узвраћајући честитке и молитвене жеље пред наступајући Нову годину благости Господње. Владика Иринеј је, на крају, пожелео срећне предстојеће празнике свеколикој пуноти Цркве Божје у Бачкој, радосним поздравом – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Извор: Епархија бачка View full Странице

Следствено одлуци Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, АСбр. 6/ и 43/зап. 128, од 22. маја 2017. године, и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, број 827/зап. 594, од 31. маја 2017. године, којом је епископ Силуан умољен да г. Драгана Сарачевића позове „да принесе још видљивих знакова преумљења у односу на своје донедавне поступке, како би у блиској будућности био примљен у свезу клира васпостављењем чина презвитера“, након темељног разматрања, молитве, саветовања и вишеструких сусрета са г. Сарачевићем, Епископ је узео у обзир видљиве знаке његовог преумљења и недавно покајничко писмо упућено Епископу, свештенству и верном народу Богомспасаване Митрополије аустралјиско-новозеландске, као и ранија покајна писма упућена Српском Патријарху и Светом Архијерејском Синоду. Повезана вест: Покајно писмо презвитера Драгана Сарачевића и зацељење раскола у Аустралији Стога је епископ Силуан одлучио да горе поменуту одлуку Светог Архијерејског Сабора спроведе у дело. Тим поводом епископ Силуан је сазвао свештенство сиднејског намесништва у Саборни храм Светог Георгија у Кабрамати на састанак и вечерње богослужење 15. новембра 2017. године, када је г. Драгана Сарачевића у присуству свештенства и верног народа поучио а затим, након његовог тражења опроштаја од присутних, васпоставио у чин презвитера уручењем архијерејског акта и давањем благослова за одевање мантије. Отац Драган је у свом покајном писму изразио „најискреније покајање за све своје поступке који су допринели подели и расколу“. Том приликом се такође, обратио и свим свештеницима, монасима, као и вернима Српске Православне Цркве Митрополије аустралијско-новозеландске, са извињењем за своје поступке и молбом за опроштај уколико их је на било који начин саблазнио или увредио, речју или делом. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска View full Странице

У овој земљи која има католичку традицију нико озбиљно не размишља о положају жене свештеника. Наше време које говори о слободи жена, женској независности, једнакости у служби мушкараца и жена, положај жене свештеника подразумева лишавање ових права, жена је и у немогућности да икада постане свештеник. У традицији у којој је сваки други положај широко отворен за женски род, то може да делује као дискриминација. То што је овај положај необичан и незахвалан за данашњу модерну жену, за жену свештеника он је поитпуно природан и она га прихвата са поносом и радошћу која у потпуности прожима њено биће, и са захвалношћу што и она на неки начин, мада посредно, припада свештеничком клиру. Прилично је тешко говорити о супругу који се недавно упокојио, објективно гледано, али са друге стране радост је говорити и поделити са другима успомене које имам. То је била једна сасвим обична младост и познанство: обоје матуранти – он у средњој школи Карно и руској гимназији, ја на Колеџу Свете Марије Невске, дипломирали на Сорбони, сведоци Другог светског рата. С једне стране, васпитани у строгом и идеалистичком уређењу старе Русије, живота уређеног у ритму Цркве, празника, традиције и руског наслеђа које је подразумевало честитиост, а са друге стране – свет Волтера, Верлена, Пруста, лепота Париза, утваре Москве и Санкт Петерсбурга. Усред тих различитих утицаја, ако не и опречних, ето, упознала сам у седамнаестој години једног младог богослова од деветнаест година оног дана када је уписао Теолошки институт Светог Сергија, у припрати Цркве. Рекао ми је: „Очаран сам што сам Вас упознао… и знајте да немам никакву намеру да постанем монах!“ Исте вечери некоме је саопштио да је тог дана упознао своју будућу жену. Похађао је Институт са намером да постане свештеник, имао је деветнаест година и већ је сасвим био оно што је и био целог свог живота.

По благослову Његове Светости патријарха српског господина Иринеја и Светог Синода, у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву недавно је завршен трећи редовни годишњи састанак свештеника који обављају службу духовника у затворима Републике Србије. На састанку је био и наш гост, протојереј Бранко Ћурчин, старешина Световазнесењског храма на Клиси. Извор: Радио Беседа View full Странице

По благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја и Светог Архијерејског Синода СПЦ у КПЗ за малолетнике у Ваљеву је одржан Трећи редовни годишњи састанак свештеника који обављају службу духовника у затворима Републике Србије. Састанак се сваке године одржава почетком новембра са циљем да би свештеници са управницима установа за извршење кривичних санкција и Директором управе размотрили шта је урађено у претходној години, разменили искуства и унапредили сарадњу која је неопходна да би уопште било могуће свештеницима да своју пастирску службу обављају у установама овог типа . Епископ ваљевски Господин Милутин, који показује велику подршку служби Цркве у раду са осуђеним лицима, због својих обавеза у Синоду СПЦ није присуствовао овом састанку. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа Милутина и у Његово име овогодишњем састанку присуствовао је архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић који је окупљене поздравио и пренео подршку Епископа Милутина у раду Цркве у затворима, као и радост што се овај састанак одржава у Епархији ваљевској. Састанку су присуствовали директор Управе за извршење кривичних санкција др Милан Стевовић, координатор за затворе у Министарству правде Велимир Видић, као и управници и свештеници већине затвора у Републици Србији. У свом уводном обраћању директор др Милан Стевовић је изразио задовољство што се овај састанак одржава у Епархији ваљевској, под покровитељством два највећа светитеља Српске Цркве новијег доба, Светог Владике Николаја и Пребодобног Јустина Ћелијског, а у једином затвору за малолетнике у Србији. Директор Стевовић је одлучно подржао идеју о изградњи храма Светог Саве у КПЗ-у за малолетнике у Ваљеву, чији је идејни пројекат урадио наш чувени архитекта др Предраг Ристић. Овом приликом Директор Стевовић је позвао све затворе да дају допринос у изградњи ове светиње и најавио заједничку посету овој установи са Епископом ваљевским Господином Милутином и др Милетом Радојевићем директором Канцеларије за верске заједнице у Влади Републике Србије. Овом приликом Казнено поправни завод за малолетнике Ваљево на челу са управником Господином Владимиром Буквићем је показао велико гостопримство и организационе способности у организацији овог веома важног састанка у животу Цркве. На позив управника сви учесници састанка су обишли цео комплекс овог завода и упознали се са његовим унутрашњим животом и радом. Такође присутни су посетили и реновирану капелу Светог Саве. Као и претходних година Директор Управе за извршење кривичних санкција др Милан Стевовић и управници затвора су нагласили да свештеници који долазе у затворе морају да буду упознати са посебностима услова, режимима рада установа, структуром личности осуђених, а да би могли да одговоре на изазове ове службе, наводећи све добробити које лица лишена слободе, али и саме установе и запослени у њима имају од присуства свештеника. Такође је препознато као проблем често мењање свештеника који обилазе установе што је за овакав рад немогуће. С друге стране, свештеници су нагласили потребу за стандардизацијом њиховог улажења, кретања и рада у затворима да се не би десило као до сада да примери добре праксе нестају променом управника. По благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја и Светог Архијерејског Синода СПЦ у КПЗ за малолетнике у Ваљеву је одржан Трећи редовни годишњи састанак свештеника који обављају службу духовника у затворима Републике Србије. Састанак се сваке године одржава почетком новембра са циљем да би свештеници са управницима установа за извршење кривичних санкција и Директором управе размотрили шта је урађено у претходној години, разменили искуства и унапредили сарадњу која је неопходна да би уопште било могуће свештеницима да своју пастирску службу обављају у установама овог типа . View full Странице

Највише што смо били навикли да гледамо на нашој телевизију, када су свештенички ликови у питању, били су "Поп Ћира и поп Спира". У кинематографији, Живко Николић у тада потпуно атеизованој Црној Гори, обавезно је приказивао цркве, па и зачудне калуђере, попут "чудотворца Макарија" (Бата Живојиновић) у "Чуду невиђеном". Радош Бајић је у "Селу гори..." дао сладуњаво-идеализовани сеоског свештеника...старог, и које како, младог отужно... У вечерашњој првој епизоди серије "Козје уши" сценаристкиње и продуценткиње храбре Владиславе Војновић која описује реалну банатску Белу Цркву и лик, по мени архетипски лик неких наших бака, Стојанке (тумачи изванредна Горица Поповић), Никола Која игра једну, за нашу телевизију, нову врсту свештеника, предузимљивог, али реалног у процењивању својих могућности, и што је интересантно спремног да учи од парохијана и да размишља о њиховим ставовима. Мени је посебно био интересантан монолог у коме говори како се замислио над Стојанкиним ставом да верује у "онога Горе", али не верује у "вас доле". На то јој је он одговорио, оно што често понављамо и ми на Форуму, "сви су људи грешни, не осуђујмо грешнике него грех". Баба Стојанка му је рекла "ви сте као адвокати, браните човека, а судите делу, а нема дела без човека". Наш попа Која се добрано замислио над њеним речима. Видећемо како ће у наредним епизодама да реагује.

Уопште није наивна прича, ово је кривично дело

Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт Син. бр. 1060/зап. 237/1947. године, убијен је 481 свештеник, од разних починилаца и на разне начине. У мање писаним, а више усменим сведочанствима, као и ратној штампи, наилазимо на монструозне злочине које су, у свим случајевима пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су умирале од разних мучења, на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању српских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: „Носим капу са три рога и борим се против Бога, Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара, Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша” итд. Пример страдања проте Милана Клисића, свештеника у Белом Потоку отприлике је овако изгледало. Када су га у кући једни убијали, око његове куће други су певали и играли коло. Убијен је 31. октобра 1944. само зато, што му је син Растко био у четницима. При томе је овај честити свештеник за време рата спасао 100 домаћина који су изведени на стрељање, јер је у њиховом селу пронађен један мртав Немац. Прота Милан је изашао пред немачког официра, објаснио и гарантовао да то није учинио нико од мештана Белог Потока. Потом су сви ослобођени. Огромна је листа српских свештеника који су хапшени, ислеђивани, мучени, пљувани, понижавани и вређани богохулним изразима кроз комунистичке затворе у Нишу, Идризову, Лепоглави, Старој Градишци, Пожаревцу, Сремској Митровици, Голом отоку, Котору, Никшићу и Приштини. Затворени свештеници подвргавају се посебном режиму шиканирања и унижавања. Сваки свештеник бива обријан. Стављају их у мрачне ћелије, па им онда говоре: „Моли се Богу да ти помогне. Ја сам ти Бог.” Или: „Како то, да је тај твој Бог тако немоћан? Допустио је, да те ухапсимо и држимо овде! Зар не видиш да смо ми јачи од Бога кога ти исповедаш. Ми се не молимо Богу, па смо слободни.[ii] ”На њима су се иживљавали иследници, чувари па и егзекутори. Чувари су највише волели да организују „забаве” као што су трке свештеника где би један другог морали да узјашу. Ова трка се обично изводила недељом или неким другим државним празником, пред многобројном затворском публиком и полицијом који би се превијали од смеха. Прво би свештенике постројили на црту, а затим да по неколико стотина метара наизменично трчећи носе на леђима један другога. Многи нису желели да јашу своју браћу, али онда би на њихова леђа наскочио неки робијаш који је желео да покаже свој патриотизам, или чувар-полицајац, они нису били нимало дарежљиви. Они би узјаханог свештеника ударали по глави, а ногама у ребра, терајући га да брже трчи. Навијање и викање „ватрених навијача” чуло би се изван затворских зидина. Најгласнији би били када би неки свештеник под теретом и ударцима пао на земљу. Онда би полицајац, бесан што губи трку, зверски наваљивао на њега и тукао га до бесвести. О овим стравичним догађајима сведочи прота Милутин Продановић, који каже да је тада у затвору Забела било 36 свештеника. Разна понижења су трпели. Скидали су их голе па тукли, или још горе мучили вешањем о полни орган, што би се трагично завршило. Углавном сва мучења и тортуре би се завршавале ликвидацијом. Неки су живи бацани у јаме, неки живи претестерисани или су убијани маљем, стрељани па бацани у реке, неке су тровали сипајући им отров у кафу, некима су после батинања ишчупали језик и на крају убили и бацили у Саву, као што је био случај са протом Бошком Симићем из Конатица, убијеног 16. новембра 1944. Проту Милана Туцовића, који је био притворен и осуђен на 18 година робије, уочи Васкрса су извели из затворске ћелије, уз речи стражара: „Излази, попе, идеш да се сретнеш са својим Богом.” Крвнички су га ударали будаком, мрцварили и потом у седећем положају, још живог закопали у земљу.[iii] И многа друга мучења смишљали су богомрзци и свештеномрзци. Све је било најпре осмишљено јер хапшења и убиства су углавном била на неке празнике, као што је Велики четвртак, Велики петак, Васкрс, Бадњи дан, Божић или Слава. Убијани су и чланови њихових породица, попадије и деца. Младог свештеника Костадина Новичића, пароха стојничког, убили су заједно са попадијом која је била пред порођајем, у шуми у јесен 1943. године док су бежали од двојице партизана. Комунисти су највише уживали да јашу свештенике и тако их исмевали, али често би се дешавало да се ово смртно заврши, као што је случај са јеромонахом Емилијаном, старешином Манастира Раиновац. Њега су јахали, чупали му косу и браду, шутирали, ударали кундацима и цепали мантију, а онда га убили. Свештеника Машана Петровића су тројица комуниста јахала до брда изнад Умке и ту убили пиштољем 8. новембра 1944. године. Овај свештеник је био добар пријатељ раковичког свештеника Недељка Стреличића. У архиви Храма налазе се преписке између њих двојице из којих се осећа пријатељска и братска љубав свештеника и њихових породица. Неки свештеници су избегли ликвидације, али заузврат су били осуђивани на дугогодишње затворске казне. По десет, петнаест, двадесет година. То је најбољи пример проте Саве Банковића, који је 19 година провео у затвору у Сремској Митровици. Наводећи да је „деветнаест Божића, деветнаест Васкрса и деветнаест Слава”, дочекао у затвору. Неки свештеници су умирали у затворима од батинања, глади и ослабљеног здравља, а њихови гробови се не знају, као и оних који су ликвидирани. Треба поменути и случај још једног свештеника, који је био пријатељ и једно време сабрат оца Недељка Стреличића. Парох реснички, а касније топчидерски, јереј Сибин Станковић, који је одмах после рата, ухапшен и једно време провео у затвору ОЗН-е где је мучен и ислеђиван а потом пуштен, преминуо је од последица батинања у мају 1947. године.[iv] Мучени, протеривани, понижавани, камењем су засипани, многи Епископи Српске Цркве. Епископа бачког Иринеја (Ћирића) комунисти су на сваком кораку вређали и провоцирали. Камењем су гађали двор у Новом Саду, и док су пуцала стакла, једна од каменица га је погодила у потиљак. Владика је пао као покошен, а само га је Бог спасао од разјареног и подивљалог народа који је хтео да га линчује. У месту Оџаци када је дошао да служи Свету Литургију, комунисти су га засули каменицама и вероватно би га и убили да ђакон није скочио и својим тело заштитио владику Иринеја, а потом га је свештеник Миливој Степанов изнео кроз прозор. Од силних удараца задобио је тешке телесне повреде, са трајним сушењем кичмене мождине, те је све до своје смрти 1955. године провео у кућном притвору, у болесничкој соби. Мучен и понижаван је и Епископ бањалучки а потом жички Василије (Костић). Организујући митинг против њега, протерали су га из Бања Луке. Када је владика пошао ка железничкој станици, успут су му псовали Бога и вређали га, а на самој станици су га и физички напали, шутирали, ударали по слабинама и леђима. Највише су га ударали по глави, парадајзом, шљунком и каменицама; оборили камилавку са главе и изгазили, затим пљували у лице и покушавали да га вуку за браду... О овоме сам владика Василије извештава Свети архијерејски синод, где пише: „Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перону и пао преко шине. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију...Иако су ме милицајци уверавали да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бања Луци, и ја сам допутовао без њих у Београд. На две-три станице улазили су у мој купе младићи и девојке, подсмевали ми се и вређали. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: ’Видите колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини! Ех, овако би га клала!’, завршила је показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач.” Владика је и касније у Београду од комуниста прозиван и провоциран, а 1971. године су га хапсили, извели на суд и осудили на прекршајну казну коју је издржао у краљевачком затвору.[v] Епископа хвостанског Варнаву (Настића) осудили су на једанаест година затвора. Комунисти су га кривили за злочин издаје, слабљење војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње. На све свирепости и муке у затвору одговарао је певањем тропара и молитвом, што је безбожне стражаре доводило до лудила. Приликом премештања у сремско-митровачки затвор, био је везан жицом заједно са једним римокатоличким жупником. Тако везани, одведени су до железничке станице и стрпани у вагон. Дошавши на железничку станицу Славковце код Сремске Митровице, њихов вагон су одвојили од композиције и оставили на споредном колосеку. Негде иза поноћи, локомотива при пуној брзини ударила је у тај вагон са осуђеницима. Од силног удара само их је једанаест преживело. Епископ Варнава је заједно са жупником испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку, док је жупник на месту остао мртав. Полиција је забранила окупљеном народу да повређеним људима пружи помоћ. Чак ни лекари нису смели да приђу док нису дошли припадници ОЗН-е, који су их камионима превезли до затворске болнице. Касније је пуштен у кућни притвор и више пута пребациван из Манастира у Манастир где је био под надзором УДБ-е. Епископ Варнава је после седамнаестогодишњег страдања отрован 12. новембра 1964. године, у педесетој години живота у Манастиру Беочин.[vi] На сличне, или нешто блаже прогоне наишло је више Епископа СПЦ, од којих су овде наведена њих тројица. И они су прогањани на најразличитије начине. Неки од Епископа су чак и убијени а њихов гроб до данас нам није познат. Такав је случај са Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем (Липовцем) који је због великог прогона комуниста покушао да напусти земљу са седамдесет свештеника. Пут страдања Митрополита Јоаникија био је од Цетиња до Зиданог моста у Словенији, где су комунисти све свештенике стрељали, а њега ухапсили и пребацили до Београда и даље до Аранђеловца. Тамо је у јуну 1945. године убијен и покопан у некој од тајних гробница, која до данас није пронађена. Овакву стравичну судбину одредили су припадници ОЗН-е и УДБ-е за око 500 свештеника и монаха Српске Православне Цркве. Број убијених клирика је сигурно већи јер је данас веома тешко прикупити имена побијених богослова и искушеника. Комунисти су убили више Православних свештеника него усташе, или било која друга војска на територији некадашње Југославије. Аутор књига Страдање Србске Цркве од комуниста 1, 2 и 3 протојереј Велибор Џомић је на основу својих истраживања утврдио број страдалих свештеника и монаха. Укупно четири стотине осамдесет два. Он нам сведочи о многим страдањима епископа, свештеника и монаха Српске Цркве. Овим књигама писци свим жртвама комунистичке тираније исплели су мученички венац славе. Они постадоше небеска Светила земаљској Србији и квасац Православних хришћана и Срба за будућа времена. Сведоци победе живота над смрћу. Мучеништво и страдање српског народа јесте мучеништво и страдање Српске Православне Цркве. Историја и живот српског народа и његове Цркве су кроз векове сједињени крвљу и костима мученика, свештеномученика и новомученика. Они су темељ нашег народа и наше Цркве. Преко њих ми смо везани за небо.[vii] Један број свештеномученика и мученика страдалих од комунистичког режима Архијерејски сабор Српске Православне Цркве је канонизовао. Надамо се да ће се у скоријој будућности канонизовати сви свештеномученици и мученици који пострадаше од руке безбожних комуниста, као и наши молитвеници раковички новомученици, предвођени својим парохом свештеномучеником Недељком. Свети Владика Николај је још тих година великих страдања написао тропар свим страдалницима за веру Христову: Тропар гл. 8 Због верности Богу и Божијој правди пострадасте телом, земља се растужи; Ал, спасосте душе, небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, На капији Раја сретоше вас с песмом: Имена су ваша у књизи Вечности, Улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Новомученици Србски, молите се за нас! *** Други светски рат јасно је свима доказао да су људи заборавили хришћански пут и његове свете прописе, и изгубили своју душу, продавши је ђаволу, а своје срце испунили мржњом према ближњима јер су из овога срца избили Бога и постали духовни сиромаси.”... „Срби нису навикли на уживања, него више на страдања, каква су наши преци у прошлости доживљавали. Осврнимо се на живот и рад, мучеништво оснивача хришћанске религије Исуса Христа. Он се свега одрицао у животу да би на тај начин пружио доказа људима, какав треба да буде живот на земљи, да би се добио вечни живот на небу.”... „Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века! (Патријарх српски Гаврило Мемоари Патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 378–379.) В. Ђурић, Голгота Српске Православне Цркве 1941–1945, 157. [ii] Д. Вурдеља, Обезглављена Српска Црква, I део, Трст 1964, 53. [iii] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 91–112. [iv] В. Б. Перовић, Београдска Црква Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, Београд, 1982, 80. [v] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 145–147. [vi] Исто, 132–139. [vii] В. Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста Т. 2, 21. Извор: Православије.ру View full Странице

Делегација верске службе Националне гарде Охаја, која борави у седмодневној посети Србији, присуствовала је данас Светој архијерејској литургији коју је у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу служио Његово преосвештенство Епископ шумадијски и војни Јован, уз саслуживање свештенства Епархије шумадијске и војних свештеника међу којима је био и војни православни свештеник из Националне гарде Охаја Џејмс Сејзмор. Литургији је присуствовао и амбасадор САД у Београду Кајл Скот. Представници верске службе Националне гарде Охаја имали су и јединствену прилику да обиђу и Спомен-костурницу храма у којој је поред 20.000 српских хероја, страдалих у Колубарској бици, сахрањено и више од 30.000 аустроугарских војника погинулих у једној од најважнијих бици Првог светског рата на простору Србије. Гости из Охаја су од локалних свештеника, могли нешто више да сазнају о значају битке која се и данас изучава у светским војним школама. Након Свете архијерејске литургије и обиласка Спомен-костурнице, Епископ шумадијски и војни Јован приредио је пријем за госте из Националне гарде Охаја, коме је, поред припадника Војске Србије, присуствовао и амбасадор САД Кајл Скот. Делегација верске службе Националне гарде Охаја ће у наставку посете обићи Музеј ваздухопловства и две протестантске цркве у Панчеву, затим ће бити гости на пријему код надбискупа Римокатоличке цркве Станислава Хочевара, посетиће Исламску и Јеврејску заједницу Србије, а примиће их и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић. View full Странице

Кад му је било седамнаест година потоњи свештеник Симон Кикнавелидзе је стајао на балкону своје куће у Тбилисију. Изненада је видео како се монах у подраснику избледелом од сунца зауставио баш испод његовог балкона, како је подигао главу и закрстио младића и целу његову кућу. Био је то архимандрит Гаврило (Ургебадзе), који је данас прослављен у збору светих. Он је обилазио Тбилиси и закрштао град, молио се за целу Грузију. Касније се у животу оца Симона десило мноштво задивљујућих ствари: дипломац Тбилиског универзитета и успешни бизнисмен постао је студент духовне академије. Отац Симон се сећа како је у Москви, у Претеченској уличици, у храму Светитеља Николаја Чудотворца, разговарао са светитељем Николајем као са живим, а лик свеца му је пред очима и неколико деценија после тога. Данас отац Симон служи у храму Светог Николе у центру Тбилисија и сматра да то није случајно: то је милост великог свеца према њему. Грузијски свештеник је љубазно пристао да одговори на наша питања. – Поштовани оче Симоне, да ли бисте могли да нам испричате нешто о томе како сте стекли веру? – Рођен сам 1964. године у Тбилисију. То је било безбожно време, храмови и манастири су били затворени. Занимала ме је техника, школовао сам се за тон-мајстора, а касније сам се уписао на Тбилиски државни универзитет, на факултет за физику. Физика је природа и у свој овој природи је Бог, Творац и Саздатељ. Крштен сам у десетој години, кад ми је умро деда. Тада су крштена сва некрштена деца у кући. То је била благочестива традиција. За покојника је добро кад кроз преминулог људи прилазе Христу, а за оне који се крсте то значи рођење у духу. Смрт једног доводи до духовног рођења других и умножавања пастве. Добро се сећам 1977. године, имао сам 13 година и похађао сам седми разред. Ми дечаци смо трчали у храм Сиони, вукла нас је радозналост. Много тога нисмо разумели на служби. У безбожном режиму се чинило све да се народ одврати од вере. На пример, за Васкрс су на телевизији приказивали најзанимљивије филмове који се нису давали у друго време – како би задржали људе код куће, да случајно не оду у храм на васкршњу службу. Сећам се како је Његова Светост патријарх Илија II долазио у Сиони да служи. Имао је возача и чувара – те дужности је обављао један човек. И њих двојица су долазила на службу – свега два човека. И у храму је стајало само неколико људи. Тако је Свјатејши почео своју службу: у празним храмовима, с врло малим бројем свештенослужитеља и исто тако малим бројем парохијана. Није било такве раскоши да човек на сваком кораку може да види свештеника: у Грузији их је тада било врло мало. Свјатејши је био оличење целе Цркве. Осећао сам његов очински однос. Отишао сам у војску, одслужио сам војни рок, вратио сам се и оженио сам се 1991. године. Жена и ја смо 1992. године чекали прво дете – а у јануару ми је погинуо брат. Он је био верујући човек. Два дана после његове погибије родила нам се кћерка. То је била велика туга и још увек није минула. Жена и ја смо отишли у Москву у тамо сам у храму чуо проповед. Свештеник је рекао: „Кад се човек причешћује – он је са Христом.“ И почео сам да размишљам: ако се причешћујем, и ако је Господ у мени, а ја сам у Христу, и мој покојни верујући брат је са Господом – то значи да смо он и ја духовно заједно. Та мисао ме је толико потресла да се од тог тренутка за мене све променило: почео сам више да се занимам за хришћанство, постао сам ближи Цркви. – А какав је био ваш пут од парохијанина до свештеника? – После тога сам желео да сазнам нешто више о Саздатељу. Стекао сам духовног наставника – протојереја Максима Чантурију, то је садашњи старешина нашег храма. По његовим молитвама, као и по молитвама Свјатејшег, оци Оптине пустиње су ми дали благослов да се школујем на духовној академији. Тада сам био послован човек, издржавао сам породицу – и ова одлука за мене није била једноставна. Кад сам се спремио да идем у Тбилиси да се упишем на академију – молио сам се светитељу Спиридону Тримитунтском: „Не знам како то може да се деси, али ако можеш – помози!“ И следећег дана после молитве обрео сам се у Тбилисију. Напустио сам посао, положио сам пријемне испите за духовну академију, али је моја сумња била велика: како ћу тамо да студирам ако имам породицу, како ће се решити животне тешкоће? Међутим, жена ме је подржала и пријатељи су ми помогли. Почео сам да студирам. – Вероватно вам је било тешко … – За време студија добио сам понуду да се бавим пословима везаним за храм, да вршим дужност председника црквеног одбора. Такође сам прислуживао у олтару. Касније сам рукоположен за ђакона, а 2012. године за свештеника. Господ ме је узео за руку и повео. После тога је нашу породицу задесила нова и тешка невоља: у Тбилисију нам је умро други син од неког вируса. Биле су то деведесете године, рат... У болнице су довозили агрегате, јер је нестајала струја. Морали смо да тражимо лекове, било је тешко. Много сам се трудио да помогнем сину, али је нешто очигледно недостајало. То је била страшна несрећа. На годишњицу његове смрти родио нам се трећи син – тако нас је Господ утешио. – Који духовни наставник је највише утицао на вас? – Великог утицаја на мене је имао пример оца Серафима (Роуза) – како је он стекао веру у Бога. Наравно, и личност Свјатејшег. Сви смо ми његови штићеници. Личност оца Гаврила (Ургебадзеа), који је сада прослављен у збору светих, имала је изузетно снажан утицај на мене. Једном приликом, 1981. године, кад сам имао 17 година, стајао сам на балкону своје куће у Тбилисију ослонивши се на рукохват. И одједном сам угледао како је испод балкона прошао отац Гаврило у подраснику избледелом од сунца. Стао је баш испод мог балкона, подигао је главу и закрстио је мене и целу нашу кућу. Касније су ми људи рекли да отац Гаврило обилази Тбилиси и закршта наш град. Често је био у притвору, и у душевној болници, али се ничега није плашио и отворено је исповедао веру, отворено се молио за становнике Тбилисија. – Оче Симоне, којем свецу се најчешће обраћате за молитвену помоћ у тешким ситуацијама? – Обраћам се светом Георгију, покровитељу Грузије... Храм Светог Георгија у Москви, на Пресњи, у Бољшој Грузинској – ми је као рођени. Недостаје ми. Света Нина и света великомученица Варвара увек и свуда помажу. За молитвену помоћ се обраћам свом покровитељу – апостолу Симону Кананиту (у преводу с арамејског то значи „ревнитељ“). Он је по предању живео у Кани и био је управо онај младожења на чијој свадби је Христос претворио воду у вино. Апостоли Симон Кананит и Андреј Првозвани су благовестили у Иверској земљи. Отприлике 55. године после Христовог Рођења апостол Андреј је отишао даље на проповед, дуж Црноморске обале Кавказа, а апостол Симон се настанио у неприступачној пећини, у кланцу реке Псирцхи. У ову пећину се спуштао канапом кроз мали природни пролаз. У кланцу се сачувао отисак Симонове стопе на камену, овде је апостол примио мученичку смрт за Христа. А у Москви, у Претеченској уличици постоји храм Светитеља Николаја са три престола. Тамо сам разговарао са светитељем Николајем као са живим. Чак и сад, док вам то причам, његов лик ми је пред очима као жив. И то што сад служим у храму Николаја Чудотворца није случајно, то је милост великог свеца према мени. Увек кад бих учинио неки исправан и богоугодан поступак – осетио бих помоћ Господа и светитеља Николаја. Ако бирамо пут спасења Господ нас у свему чува на том путу. Ситним и умереним корацима треба да идемо према свом циљу, а наш циљ је Христос. Господ нас чека! Има много светаца који нас наводе на размишљање: да ли бисмо могли да се угледамо на њих? Јер и они су били људи као ми, од крви и меса. Али су се подвизавали у Христово име. – Које је највеће чудо у вашем животу? – Никад нисам тражио чуда. Највеће чудо за мене је то што сам свештеник и налазим се у Православној Цркви као човек којем је Господ поверио да напаса Његово стадо. Никад нисам размишљао о томе, нисам сањао о томе, сматрао сам да сам недостојан звања свештенослужитеља. – Оче Симоне, а шта је за вас најтеже у пастирском служењу? – Мени је као свештенику најтеже да дајем савете. Увек се плашим да ћу дати неки савет који може да скрене човека с пута. Потребно је велико духовно расуђивање, човек мора да се моли да га Господ уразуми. Примењујеш ситуацију у којој се парохијанин налази на себи: како би ти испунио савет који намераваш да даш члану своје пастве. Да не будеш као фарисеји који су људе оптерећивали тешким бременима, а сами нису хтели ни прстом да мрдну. Човек увек треба да има на уму: не треба себи да приводи духовно чедо, већ Христу. Они који проводе себи су секташи. – И које духовне савете најчешће дајете парохијанима? – Онај ко зна да је Господ извор свих добара, да Он све даје – живи лако и добро. Зато што ће такав човек увек благодарити Богу и понашаће се богоугодно. – Старац Николај Гурјанов је поучавао: „Човек који има захвално срце никад ни у чему неће оскудевати.“ – Да, а треба почети од захвалности према људима. Захвалност је неопходна особина. Незахвалност према човеку се касније претвара у незахвалност према Богу. А незахвалан човек мисли: све сам то сам учинио или ћу учинити, овакав сам, онакав сам. И овај пут не води никуда. Осим тога, човек у наше време не сме бити непромишљен. Темпо живота је врло брз, сви некуд јуре, сви журе. Често не успевамо да размислимо, да се освестимо, да схватимо шта радимо, због чега то радимо. Ако човек размишља и пре својих дела, својих поступака, и после њих, он бива свестан својих унутрашњих побуда и разуме их. Наши поступци не треба да буду механички, већ духовни, свесни. Чак и ако једемо треба да размишљамо о томе зашто то радимо. Тако одржавамо свој телесни храм – дом своје душе. И још једна ствар: човек треба да схвати да је духовно изнад телесног: прво иде духовно, а све остало ће се придодати. Треба да скелет на којем се све држи не буде телесан, већ духован. „Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово“ (Мт. 6: 32-33). – Хвала вам на разговору, оче Симоне! – Нека би Бог помогао читаоцима „Православија.ру“! Олга Рожњева Са руског Марина Тодић 11 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/103349.htm

Да ли у епархијама Српске православне цркве у Србији и региону има довољно свештенослужитеља. Бригу задаје образовање и преданост клирика Зграда Патријаршије СПЦ у Београду ГДЕ год има православних Срба, служе и наши свештеници. Молимо се да што пре буде више и једних и других. Овако, у најкраћем, у београдској Патријаршији одговарају на питање има ли Српска православна црква довољно свештеника и монаха. Последњих година често се чују примедбе верника да су цркве у одређеним деловима Србије остале без клирика, па обреде обављају свештеници из других, удаљених парохија. У седишту СПЦ не негирају да у појединим крајевима, углавном слабије насељеним, недостаје свештенослужитеља, али објашњавају да црквени “кадровски план”, упркос нешто слабијем тренду прилива нових људи у мантијама, генерално одговара потребама верника. - Већина епархија СПЦ у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини добро је попуњена свештенством - наводе у Патријаршији. - Ситуација је нешто неповољнија у појединим деловима Босне и Херцеговине, као и у Хрватској. У тамошњим парохијама мање је верника, па у помоћ прискачу колеге из околних. Духовне службе у СПЦ, према расположивим подацима, обавља више од 2.500 свештеника и око хиљаду монаха. Највећи број њих је у епархијама у Србији, где је уз олтар око 2.000 клирика, као и већина монаштва. Упућени у црквена збивања наглашавају да је број свештеника задовољавајући, али да је већи проблем њихово образовање и преданост задужењима. Већина клирика има завршену тек средњу школу, док је диплома Богословског факултета привилегија само ужег круга, чије су парохије махом у већим градовима - Београду, Крагујевцу, Новом Саду, Подгорици... Образовању свештенослужитеља у Цркви последњих година поклања се све већа пажња. Необразовани попови, са другим или трећим степеном стручне спреме, оличавали су време комунизма, када је потреба за кадром била већа него што је било кандидата. У већим и угледнијим епархијама, каква је на пример Архиепископија београдско-карловачка, данас готово сви новорукоположени клирици имају високо образовање. Међу њима није мало ни магистара, као ни доктора наука. Монашење у манастиру Бешенову 2016. године, прво после више од 80 година,Фото: Д. ДОЗЕТ Свештеничко звање често се преноси са колена на колено. Међу младим богословима велики део чине деца из свештеничких породица. Постоје чак и фамилије са дугим богословским педигреом који датира у прошлост и по стотину година. - Све је видљивији проблем са монаштвом, будући да све мање младих долази у манастире - каже саговорник “Новости” из врха СПЦ. - Међу њима је мало образованих и калуђера са искуством, који би могли да преузму важне црквене задатке. То би могао да буде велики проблем, јер се епископи који истински управљају Црквом бирају из круга монаха. Епископ би требало да има највише теолошко образовање, да има искуства са цивилном администрацијом и законима, говори стране језике, али и да има потребну ширину и општу културу. У монашком реду, међутим, таквих је све мање. Колико мањак монаштва може да прерасте у велики проблем говори и чињеница да се у врху СПЦ већ размишља шта треба учинити са манастирима који остану без обитељи. Једна од могућности јесте и њихово прерастање у неку врсту духовно-историјских центара, али без монашког братства као главног стуба манастира. Божићна литургија у Саборној цркви Фото: З.Јовановић - Није први пут да прилив монаштва опадне - објашњавају у Цркви. У прошлости се то дешавало више пута, а у појединим моментима овај проблем је доводио у питање и сам опстанак значајних манастира. Хиландар је примера ради после Другог светског рата остао готово без калуђера, а слично се крајем осамдесетих година догодило и са манастирима на Косову и Метохији. ДРЖАВА ПЛАЋА ДОПРИНОСЕ МАТЕРИЈАЛНИ положај свештеника СПЦ, као и других конфесија, поправљен је 2012. године када је држава преузела плаћање доприноса за пензијско осигурање, чиме је решен један од њихових највећих проблема. Он је посебно оптерећивао клирике у сиромашним епархијама и на селима, који су често треће доба дочекивали на рубу егзистенције. Доприноси за пензије свештеницима традиционалних цркава државу кошта око три милиона евра годишње. Ђаци са професором у дворишту Богословије у Призрену ПЕТ БОГОСЛОВИЈА СВЕШТЕНИЦИ СПЦ образовање стичу у средњим богословским школама. У Србији ради београдска Богословија Светог Саве, нишка Света Три јерарха, карловачка Свети Арсеније Сремац, крагујевачка Светог Јована Златоустог и Богословија Светих Ћирила и Методија у Призрену. Богослови се школују и у средњим школама на Цетињу, у Фочи и манастиру Крка у Далмацији. Дипломе ових образовних установа сваке године стекне више стотина младића, од којих већина бира свештенички позив. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:647346-Svestenika-2500-monaha-sve-manje