Претражи Живе Речи Утехе

Матурска екскурзија ђака Призренске и Цетињске богословије 20. септембра 2017. Матуранти, професори, као и пријатељи и добротвори Цетињске и Призренске богословије кренули су 16. септембра 2017. године на заједничку матурску екскурзију – поклоничко путовање у Свету Земљу. Ово је својеврстан историјски догађај – први пут у историји СПЦ двије богословије организују заједничко поклоничко путовање за своје матуранте. Прва станица на којој су се цетињски путници зауставили након поласка са Цетиња, истог тог дана у поподневним часовима, био је Истанбул. Вишесатну паузу између два лета искористили су да посјете Цариградску патријаршију и поклоне се њеним светињама. Тамо их је дочекао љубазни домаћин, Митрополит силивријски Максим. Након овог корисног и богоугодног предаха између два лета наставили су своје путовање за Свету Земљу, у коју су стигли у касним вечерњим часовима. Те прве ноћи у Светом граду Јеруслиму присуствовали су васкршњој поноћној Литургији у цркви Гроба Господњег, и поклонили се светињама Храма Васкрсења. На овој Светој Литургији, коју је служио митрополит Јерусалимске Патријаршје Димитрије, саслуживали су Преосвећени Епископ рашко-призренски Теодосије и професори Призренске и Цетињске богословије, као и гости свештенослужитељи. У недељу поклоници су обишли светиње града Јерусалима. Између осталог, прошли су Крсним путем до Голготе и Гроба Господњег и поклонили се мјесту Успења Пресвете Богородице. У понедељак, након посјете мјесту Вазнесења Христовог, отишли су на пријем код Његове Светости Патријарха јерусалимског господина Теофила III. Патријарх је овом приликом угостио ђаке, професоре и госте обје богословије СПЦ, обративши им се надахнутом пастирском бесједом у којој је прије свега нагласио јединствени карактер и значај Јерусалимске Патријаршије, мајке свих Цркава која је призвана да на најсветијим мјестима васељене свједочи вјеру и јединство цјелокупне Цркве. На крају ове посјете, која се поклопила са годишњицом освећења храма Светог Јована Владимира у Бару, Патријарх Теофил је на благослов свим професорима, ђацима и осталим поклоницима дао пригодне поклоне, док су они њему узвратили такође пригодним даровима. Поклоници из Црне Горе су му, између осталог, даривали јединствен поклон – фотоалбум у којем је забиљежена његова посјета Митрополији црногорско-приморској приликом освећења Храма у Бару 2016. Истога дана призренски и цетињски поклоници су посјетили манастир Светих Архангела, задужбину светога краља Милутина и Сионску Горњицу. Из Свете Земље – Ивана Јовановић © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска View full Странице

На Видовдан, у храму Светог Петра Цетињског у Спужу је Свету Тајну Крштења примио ЕСРОМ ФИСХАЈЕ из ЕРИТРЕЈЕ. Есром је рођен у Подгорици 17 маја 2017, а тренутно борави са мајком ХЕЛЕН ГДА ФИСХАЈЕ, братом и сестром у ЦЕНТРУ ЗА АЗИЛАНТЕ у Спужу. Породица Фисхаје су иначе православни Копти из Еритреје. Отац малог Есрома, Данијел је тренутно заточен у Катару, и у немогућности је да се придружи својој породици. Крштење је обавио старјешина овог храма и надлежни парох протојереј Станислав Татић. Нека би Васкрсли Господ, молитвама Светог Петра Цетињског и свих светих, подарио здравља, љубави и свакога напретка Есрому и његовој породиции и да што скорије буду поново на окупу, са молитвом да се у њиховој земљи и у цијелом свијету зацари мир. митрополија црногорско-приморска View full Странице

Оснивач кинеског гиганта Алибабе Џек Ма уверен је да ће та компанија до 2036. бити пета сила у светској економији Алибаба је већ сада економски јача од Шведске, Пољске, Ирана, Норвешке и Аустрије. Тренутно, Алибаба је 22. на списку највећих привреда света, одмах иза Аргентине. "Уколико компаније може да услужу две милијарде потрошача, то је једна трећина укупног становништва. Ако може да створи 100 милиона радних места, то је вероватно више него што већина влада може да постигне. Ако може да подржи своје послове са 10 милиона... то се зове економија", рекао је Ма, преноси Б92. Алибаба жели да заради хиљаду милијарди долара до 2020. године и тако постане 16. економија света, већа од Турске или Саудијске Арабије, на пример. Тим темпом, 2036. године компанија би била међу првих пет економија, одмах иза САД, Кине, ЕУ и Јапана, сматра Ма, преноси Б92. До тада би требало да отворе и 100 милиона радних места, додао је. http://www.novosti.rs/вести/насловна/технологије.411.html:671073-Osnivac-Alibabe-Nasa-kompanija-bice-peta-sila-na-svetu

Вјеровали или не, на слици једно од најсветијих мјеста у нашој земљи. Ево приче о њему. Брдо Жидовар, на пола пута између Вршца и Беле Цркве На око пола пута између Вршца и Беле Цркве у Банату налази се ово, четрдесетак метара високо заравњено брдо. Већ неко вријеме је познато као археолошко налазиште изузетног значаја, и крије у себи грађевине неколико археолошких слојева. Познато је под својим необичним именом, забиљеженим у доба ослобођења од Турака – као ЖИДОВАР. Име „Жидовар“ није тешко разјаснити – то би могло да буде мјесто Жидова или јевреја, или неких људи који су древне људе подсјећали на њих. То је једно од тумачења. Археолошка истраживања су дошла до нечег мало другачијег – испоставило се да је на врху овог узвишења било ГУМНО – односно мјесто гдје се врше жито, а гумно је од праисторијских времена на овим нашим просторима било свето мјесто; једно од светих мјеста на којима се божански благослов који се излива кроз сунчеву енергију на злато житних поља, претвара у брашно, брашно у тијесто, а тијесто у свету храну – хљеб. Углавном, на гумнима су од праисторијских времена грађени ХРАМОВИ. Према томе – необично име овог локалитета могло би да потиче и од „Жетвар“. Панорама Жидовара Археолози су испрва мислили да је Жидовар или Жетвар био келтско утврђено насеље, ваљда због самог изгледа и лакоће одбране од евентуалног непријатеља. Међутим, оно што су половином ’90-их година прошлог вијека пронашли српски археолози, може се рећи – окренуло је археолошки свијет наглавачке. Шта се десило? Наиме, у археолошким налазиштима постоје слојеви – старији слојеви испод, они новији изнад.. На тај начин археологија постаје „умјетност копања“ у којој се што идемо дубље у наслаге и слојеве, спуштамо даље у прошлост. На Жидовару има више таквих слојева; а најважнији је онај најмлађи за који је утврђено да потиче из 1. вијека наше ере. У том слоју је пронађено нешто необично – на врху овог узвишења налазиле су се неке грађевине већих димензија, прекривене бијелим кречом, што значи да се радило о репрезентативним грађевинама које нису биле намијењене за становање. А оно што је у њима пронађено, шокирало је и одушевило наше археологе – нађена је велика количина сребрног накита, и посебно дијелова неке раскошне ношње. Најважније од ових налаза биле су богато украшене сребрне копче; а онда се један од чланова тима сјетио да су слични налази пронађени и у сусједној Румунији гдје су их научници убиљежили као „дијелове свештеничке ношње“. Нашим научницима никако није било јасно одакле ова квалификација, док се један од њих ко је нешто боље познавао Библију није сјетио да копче које су пронашли, као и други дијелови те ношње, заправо подсјећају на опис свештеничке ношње коју је носио Арон, Мојсијев брат и свештеник. То је била изненађујућа констатација, и траг који би могао да разјасни мистерију имена и сврхе овог мјеста. Међутим, оно што се затим десило оставило их је без текста. Међу налазима је био и велики број сребрних кутија. Ове кутије су углавном биле разбијене, али је била и једна цијела. Богато украшена сребрна кутија са амблемом крста на поклопцу; дакле – КРСТ на налазу већ из првог вијека наше ере! А у раскошној, сребрној кутији налазила су се два прстена од бронзе – један већи и један мањи. Питање које се само по себи поставило било је – зашто би неко ставио предмет од једног јефтиног материјала као што је најобичнија бронза, у једну тако раскошну кутију од племенитог метала као што је сребро? – Логичан закључак је био да се радило о прстеновима који имају неко посебно значење, несамјерљиво кроз пуку вриједност материјала од којег су израђени. Прстење са хришћанским симболима пронађено на брду Жидовар А затим је дошло и рјешење ове загонетке – на једном од прстенова – оном мањем, могла су да се разазнају три угравирана облика: 1. Риба, 2. Добри пастир и 3. Палмина грана. Риба (Ихтус) је симбол Христа, а Добри пастир такође, док су палмина грана и палма симболи Раја.. Односно – значење би било сљедеће – ко вјерује у Исуса Христа као Бога и Спаситеља („Ихтус“), њега ће Добри пастир, односно Христ однијети у Рај. Наши археолози и научници су занијемили – пред собом су имали најстарије прстење са јасним симболима Хришћанства! Међутим, чему је служило ово прстење? Одговор се крије како у упадљивој чињеници да се ради о ПАРУ прстенова, као и у томе да је један већи, а други мањи, али и у самом материјалу, тој чудесној легури – БРОНЗИ. Да ли је случајно био одабран овај материјал да се од њега направи прстење? – Никако! Бронза се састоји од бакра и калаја. Бакар је послије злата, први метал који су древни људи упознали и који су користили; црвене је боје – везује се за исто тако црвену планету Марс, а Марс је божанство рата, повезано са мушком, тестостеронском енергијом; оном која је ван спајања са женском енергијом – деструктивна. Калај је с друге стране бијели метал, боје Мјесеца и млијека, везан за женски принцип.. У бронзи дакле имамо СПОЈ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ. Али ни то није све. Бакар је – кад је сам – НЕПОСТОЈАН метал. Он није трајан и када се нађе у земљи или у додиру са влагом, он лагано кородира и распада се, враћајући се као и човјек, у земљу од које је и узет. Претварајући се у прах, у своју руду, у потенцијал, у нереализовану могућност. С друге стране, Калај, на температури изнад 13 степени (дакле – на топлоти), задржава своју металну форму, али на температури нижој од те подлијеже једној чудној појави коју називају „калајна куга“ – губи сјај и тамни, и лагано се распада. Као и жена чија душа сија када је грије топлина љубави, и која вене и тамни када те топлине нема. Одвојени једно од другог дакле, и бакар и калај, и мушко и женско су НЕПОСТОЈАНИ и сами себи недовољни да би опстали у овом свијету. Међутим, када се споје у светој легури бронзе, односно светој тајни брака, они творе један нови материјал којег у природи НЕМА, и који има потпуно другачија својства, трајности и снагу.. „И нека буде двоје једно тијело..“ Наше археологе је обузело и страхопоштовање и дивљење – из дубоког сна земље извукли су на свјетлост НАЈСТАРИЈЕ ХРИШЋАНСКО ВЈЕНЧАНО ПРСТЕЊЕ НА СВИЈЕТУ. Поред тога, нађени су и бројни бријачи за косу што значи да се овдје изводио и један обред у коме се и данас скраћује коса – ОБРЕД КРШТЕЊА. Наши археолози су заправо открили примитивну цркву. НАЈСТАРИЈУ ПРОНАЂЕНУ ЦРКВУ НА СВИЈЕТУ, чак из 1. вијека наше ере. Скривену у забити јужног Баната, усред Србије, светињу чији значај не можемо ни да појмимо. Бријач пронађен у Жидовару Цијела ова прича се поклапа са Посланицама апостола Павла који је написао да је „проповиједао у Илирику“ (а то је она огромна област Динарског масива и шире око њега), као и са документима који приповиједају о томе да је Апостол прошао кроз наше крајеве на својим знаменитим путовањима и да је поставио прве епископе њиховим тадашњим становницима које званична историјска наука назива Илирима и сматра прецима данашњих Албанаца. Међутим, прећуткује се чињеница да данашњи Албанци у АНТРОПОЛОШКОМ СМИСЛУ већински не припадају динарском типу људи (који је историјски гледано без изузетка СЛОВЕНСКИ антрополошки тип, а међу Словенима доминантно српски), као и да Албанци НЕМАЈУ НИКАКВЕ ЛЕГЕНДЕ О АПОСТОЛУ ПАВЛУ У СВОЈОЈ ТРАДИЦИЈИ, док Јужни Словени, опет – доминантно Срби и њихови потомци имају. Међутим, тиме нас ова прича води на једно поље интересовања које заслужује посебно истраживање и анализу. Нека буде довољно да што више Срба и наших сусједа сазна да се у нашој земљи, у релативној близини наше пријестонице налазе остаци НАЈСТАРИЈЕ ПРОНАЂЕНЕ ЦРКВЕ НА СВИЈЕТУ, невјероватног открића наших научника археолога са Проф. др Ђорђем Јанковићем, и мјесто гдје су се наши преци још прије скоро 2 хиљаде година пред својим Добрим пастиром завјетовали на вјечну љубав и вјерност у добру и злу, сливајући свој бакар и калај у неуништиву бронзу, а душе и тијела у нешто ново и Једно. Romen Louis http://www.rasen.rs/2016/12/pored-vrsca-je-pronadjena-najstarija-hriscanska-crkva-na-svetu/#.WSbURMYlEuX

Сајбер напади на болнице у свету изведени вирусом НСА? петак, 12.05.2017. у 22:16 (Фото Ројтерс) ВАШИНГТОН – Иза масовних хакерских напада уз тражење откупа, који су данас изведени на болнице и компаније широм Европе, назире се наводни процурели сајбер вирус америчке Националне безбедносне агенције (НСА), тврди портал „Политико” у свом америчком издању. И АФП наводи да су безбедносни експерти данас изразили забринутост због таласа сајбер напада који се брзи шири по свету, а у којем је, изгледа, употребљен вирус разоткривен у документима који су процурели из НСА. У Шпанији је тим за хитан компјутерски одговор саопштио да је данашњи напад измењена верзија вируса „ВонаКриптор”, која је била садржана у априлском онлајн материјалу групе која себе назива „Шедоу брокерс” (Посредници из сенке), а која је објавила оно за шта тврди да су подаци НСА, преноси „Политико”. (Танјуг)

како изгледа ваша припрема за СВЕТУ ТАЈНУ ПРИЧЕШЋА...?

Изложба руске и украјинске уметнице Ксеније Симонове, која је у организацији удружења „Наша Србија“ и „Српски код“, 25. фебруара 2017. отворена у галерији „Прогрес“, обухвата принтове који документују њене радове настале у техници сликања песком, као и екранске презентације њених „пешчаних анимација“, које су јој донеле углед и популарност широм света. Радови настали задивљујућом вештином обликовања материјала за који нам се чини да не подлеже обликовању и који сам по себи негира идеју „трајности“ уметничког дела, представљени на овој изложби, названој „Пешчана прича - Живи, Србијо!“, не репрезентују само сегмент стваралаштва ове уметнице посвећен мотивима српског историјског и културног искуства, него и оне посвећене Русији, Украјини и ауторкином родном Криму, али и другим евроазијским земљама и народима, укључујући и Кину. „Пешчане анимације“ Ксеније Симонове представљају сложена дела, која укључују елементе сликарства, анимираног филма и сценског перформанса: техника настанка и обликовања призора је сликарска, свака анимација има карактер самосталне наративно контитуисане целине, док се „перформативни“ карактер анимације састоји у визуелно-кинетичком бележењу процеса настанка уметничког дела. При свему томе, улога музике је, и у значењском и у ритмичком смислу, у овим анимацијама изузетно важна, и она је њихов интегрални део. Посматране из перспективе филма и нових медија, ове анимације, настале у споју „примитивног“ материјала и савремених технологија, стварају визуелно-кинестетички ефекат ближи дигиталном визуелном медијима, него класичном филму: слике се овде не „смењују“ него трансформишу једна у другу, и то не само следећи линеарну, наративно-темпоралну, већ пре свега симултану, мултиперспективну, просторну логику. Сама природа песка као материјала ових уметничких дела неспорно асоцира на пролазност, пре свега пролазност материјалног света и историјско-културних формација, али и, како је истакао владика Јован Ђулибрк на отварању ове изложбе, на земљу као „праматеријал“ стварања, онај „прах“ у ком је обликовано све оно што постоји, па и ми сами. На тај начин, ова парадоксалност између пролазности облика и макар и привремене, ово-временске трајности материјала („сировине“) у ком су саздана ова дела, а имајући у виду манифестну „традиционалистичку“, дакле на трагању за смислом и континуитетом засновану опредељеност ове уметнице, упућује да је главна интенција стваралаштва Симонове усмерена ка духу, који обликује, одржава и преображава привременост материјалног и историјског, дарајући му колико онтолошки толико и егзистенцијални смисао. Ипак, оно што у највећој мери обједињује материјал и стил ових радова је „сноликост“, у смислу да карактер представљених призора не упућује толико на предметно-историјску стварност, него на нешто што бисмо могли да назовемо простором сна. У том смислу, ови радови представљају пре сан о Србији, Русији и евроазијском кутурно-цивилизацијском ареалу, него што их представљају у њиховој временско-просторној актуелности и историјском искуству. Дело Емира Кустурице, за који сама ауторка признаје да је пресудно утицало на њено бављење уметношћу, својим ониричким, фантастичким и необарокним слојевима, али и статусом „иконе глобалног Истока“, даје поуздан кључ за тумачење како стилских тако и смисаоних основа сликарског и анимацијског рада Ксеније Симонове. Њен рад је стога у првом реду мотивисан сном о једном другачијем свету у ком би односе међу људима и народима одређивао и усмеравао дух, а не, библијским језиком речено, (антихумана) логика Вавилонске куле и (маркантилистички) култ Златног телета. У том смислу, уметност Симонове свет не представља у његовом „затеченом“ и у том виду апсолутизованом стању, већ из перспективе једне могуће, и на културно-цивилизацијском наслеђу евроазијских народа засноване будућности. Како за сан кажу да је „мала смрт“, најбољи тренуци њене уметности јесу повезани управо са тренуцима у којима дотичу ову границу коју ће свако од нас једном морати да пређе, и то су тренуци који ће својим уметничким рафинманом и „егзистенцијалном“ снагом (као, на пример, у раду „Иза“) разоружати макар отвореније међу онима који би њену уметност иначе (о)лако одбацили као сентиманталност и кич. View full Странице

Масовни проток ходочасника постао је озбиљан проблем за житеље Свете Горе, каже архимандрит Јелисеј, игуман светогорског манастира Симонопетра. „Други начин на који свет данас задире у животу манастира је масовни прилив ходочасника, који у великој мери утичу на живот монаха … Данас је проток ходочасника највећи проблем за манастире Свете Горе“ наводи игуман у извештају за 25. годишња Рождествена образовна чтенија, преносе РИА новости. Игуман, наравно, препознаје да је гостопримство врлина која је традиционална одлика православног монаштва, а да су монаси увек спремни и ради да угосте ходочаснике, „спроводећи тако заповест о љубави према ближњем,“ међутим, „настојали су да не измене основни принцип монаштва, и да се не заборави да су се они одрекли света … у наше време ситуација се променила“, тврди он. Игуман и његово братство су били присиљени раније да напусте свој дом у Метеорима и преселе се на Атос због поплаве православних туриста. Он долази до запажања да постоји опасност да то гостопримство, схваћено у искривљеном смислу, прети да манастире претвори у мирјанске парохије, присиљавајући свештенике у њима да сву своју енергију посвете само пастирском раду. Иако је „утешно видети на Светој Гори толико људи из различитих сфера живота,“ ипак главна сврха монашког живота је „да објављује Царство Божје, непрестано боравећи у подвигу и тишини.“Тешко је бавити се и једним и другим и ретко је када успешно, примећује отац Јелисеј. „Најбољи допринос монаха људима је одрицање од света, изражено у тихој молитви и чежњи срца за Богом. Морамо схватити да лаици у манастиру не желе да виде оне монахе које свако зна, који су у току са најновијим догађајима и који су спремни да понуде решења за различите политичке и друштвене проблеме … Они долазе у манастир да се одвоје од свакодневног живота и додирну вечност, али тамо налазе само ону исту земаљску, свакодневну реалност као у свету „, закључује игуман Јелисеј. преузето са: Хиландар.орг http://svetogorac.blogspot.rs/2017/01/blog-post_0.html View full Странице

Узалуд гроб чуваш, стражо: гробница неће задржати Живот Самобитни. На свету и велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот. Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: “Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.” Пилат одговори: “Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?” Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера. У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну. Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин. Извор: Радио Светигора View full Странице

Стихови: Жена помаза Христово тело миром, и тако претече Никодимову смирну и алоју. На свету и велику среду свети оци су заповедиди да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања. Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, то јест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу. Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоусти (у Беседи 13 на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл. 30; Пост. 28 и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро наХристове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (7,36-50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би послије тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповиједајући и благовијестећи Царство Божије (Лк 8,1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн. 12,13). Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом (Мт. 26,2 и 6-7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена (Мк.14,1,3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и.Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудејаца, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела. Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: … код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт. 2б,18). И још: И срешће вас човјек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: ондје нам зготовите (Мк. 14,13-16; Лк. 22,8-13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоусти. Затим, за време вечере, тј. Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да “пистикон” тј. верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља. Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин. Извор: Радио Светигора View full Странице