Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свето'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност. 2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело. 3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Дуго су Јоаким и Ана били неплодни. Тако каже Предање. Шта значи та неплодност нама је тешко разумјети, али потрудимо се! Неплодност утробе је нека дуготрајна субота. У Старом Завјету субота се тицала не само непосредственог рада, него и односа према робовима, према земљи. Волови су били поштеђени рада у суботу, земља која је била спремна за обраду мировала је у суботу. Утроба Ане је такође мировала у суботу, није могла зачети. А сада, удаљимо се од ових ријечи и пређимо на друге. Када су Господа Исуса убили, када је Он умро на срамном Крсту, приближавала се субота. Скинули су у журби тијело Христово са оружја казне и положили у нови гроб „да не би остала тијела на крсту у суботу, јер бјеше велики дан та субота". А жене -мироносице, које су се налазиле под јармом Закона, морале су такође чекати да прође субота, да би у зору првог дана пошле до гроба са миром у рукама. Тај суботњи покој ( мировање), за жене-мироносице био је највјероватније најтежи суботњи дан у историји Израиља. Једна ствар је када ти одмараш. Али сасвим друга је када си спреман трчати, чупати косу с главе своје, плакати, ићи било гдје, није важно куда - а ти мораш сјести и сједити на једном мјесту дан и ноћ. О! То су били веома дугачки дан и ноћ тешког нерада. Нерад је , да вам кажем, веома тежак. Можда ви мислите да је већина људи уморна од сујете и ужурбаности ,да машта о покоју (мировању). Ни мало нисте у праву! Људи не могу другачије да живе него у сујети и покрету. Ставите их у тишину и након неког времена ће почети лупати главом у зид, да их пустите тамо гдје је бучни телевизор, гдје трепте рекаламе , гдје причају приче и трачеве. Нисте то знали? Онда ви не разумијете смисао суботњег покоја. Господ је заповиједио, наредио свом народу упражњавати ћутање и мировање. За непотребно увијек имамо снаге. А мирно и тихо сједити ми не можемо. Нарочито је тешко сједити без дјела када се нешто велико дешава. " Како то да прође без мене"? "Како то да ја не видим"? Види сви одоше а мени субота не дозвољава! Да, то је мука. Субота је мука за сујетног човјека. А ако је субота за утробу? Ако ми хоћемо дјецу а утроба не задржава сјеме? Савремени човјек нема стрпљења. Он у служби свог егоизма има свремену медицину и техничка достигнућа. Не можемо имати дјецу – снађимо се. Узмимо туђе сјеме. Изнајмимо сурогат-мајку. Спремни смо измислити свашта , али сједити сложених руку, не, не можемо. Зар није тако? А Јоаким и Ана су чекали да прође субота. Утроба је била неплодна и ништа осим молитве нису предузимали остарјели праведници. Потребно је осјетити ту разлику између таквог схватања и овог нашег. И на крају стрпљење се награђује ! Усуђујем се на миг завирити у собу за одмор родитеља Богомајке, само да бих могао рећи : Било је чудо! Страсти тјелесне због старости већ није било, али жеља да се роди дијете је остала. И код умртвљених тијела појавило се узајамно супружанско привлачење, и била је света блискост остарјелих праведника, и осјетише "тежину испод срца". Субота се завршила. Завршило се стрпљиво очекивање милости и окончан је свештени нерад. Наступи период недеље (васкрсења) то јест, првог дана недеље, који ће послије тога, врло брзо добити такво име. Такав вијенац добива свештено празновање. Постоји празновање грешно, које је рођено из љености и очајања. А постоји и празновање свештено, које се рађа размишљањем о томе , да не зависи све од мене у овоме свијет. Све је већ урађено. Ја сам дужан умирити се и не умарати се оним што од мене не зависи. Овакав нерад је плод вјере и храбрости пред Оним , Који све чини баш како треба. Значи , вријеме да се и ми учимо свештеном нераду. Поједине је потребно убјеђивати да раде до седмог зноја, али зато што су лијени, али многима морамо наметнути идеју ћутања и очекивања, идеју ћутања и свештеног нерада у ишчекивању одговора Божијег, Коме и приносимо своје молбе. Јоаким и Ана - дуго су били неплодни. Јоаким и Ана на крају добише дијете. Јоаким и Ана мироваше суботу у неплодности али дочекаше васкрсење , родивши Матер Божију. Да и нама дође духовна плодност после многих година константне неплодности. Нека буде тако- како Бог хоће, када ми будемо спремни. Извор: Православие.ру
  3. Његово Преосвештенство Епископ борисоглебски г. Сергије, који је на дан Усековања главе св. Јована Претече и Крститеља богослужио у храму Свете Тројице на Ташмајдану, Подворју РПЦ у Београду, за Радио "Слово љубве" говори о својим утисцима током деветодневне посете српским светињама у Србији и Црној Гори и истиче да је то "за све нас велико укрепљење". Звучни запис разговора "За мене су мисли св. Николаја охридског и жичког веома значајне", каже Епископ Сергије и додаје да ће "руски и српски народ бити верни Христу само ако сачувају Православну веру". Речи Епископа Сергија за наш радио забележила је гђа Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ, којој је у преводу Владикиних речи помагао професор др Предраг Миодраг. Посету српским светињама Епархије борисоглебске на челу са Преосвећеним Епископом Сергијем, организовала је званична поклоничка агенција СПЦ "Доброчинство". Извор: Радио Слово љубве
  4. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је Свету архијерејску литургију данас, 08. августа, када наша Света црква молитвено прославља Преподобномученицу Параскеву Римљанку у храму, посвећеном овој дивној угодници Божијој, у селу Буновићи, надомак Мориња. И ове године Преподномученица Параскева призвала је велики број завјетних јој Бокеља, али не само Бокеља већ и вјерника широм васељене. И ове године, на Буновићима су се сусрели, православни Срби и Руси, којима од 2013. године, своје несебично гостопримство указује сестринство ове свете обитељи, наше драге сестре из Русије, које су своје молитвено тиховање пронашле управо под сводовима овог манастира. Да подсјетимо да је Храм Преподобномученице Параскеве до 2005. године био парохијски храм, те је 2005. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поставио темеље за изградњу конака и оснивање монашке обитељи. Конаци су освећени 2012. године, а следеће године су дошле монахиње које се од тог дана подвизавају на Буновићима. И баш када је ово село почело да изумире, када је спало само на једну старицу, Господ је, Духом Светим дошапнуо Митрополиту Амфилохију и ту је основан манастир. И село је поново почело да живи. Данашњем сабрању претходило је вечерње богослужење које је служено у навечерје овог празника, а служили су их пароси околних парохија, парох бијељско-крушевички отац Предраг Видаковић, парох рисански отац Момчило Глоговац, парох кумборски отац Гојко Мрачевић, парох јошички отац Небојша Вуловић и парох морињски отац Шпиро Живковић. Након вечерњег богослужења, уследила је академија у амфитеатра манастира, које су својом игром, плесом и појањем увечали Донски козаци, који су нам дошли из Москве. На сам дан манастирске славе, сестринство и народ су са радошћу дочекали владику Методија, ком је ово први пут да као архијереј Цркве Божије посјети овај храм. На крају Свете литургије, учињена је литија око храма, пререзан је славски колач и благословљено славско жито. На самом крају вјерницима се обратио надахнутом бесједом Преосвећени владика Методије, који је свима присутнима честитао славу и благословио сабрање. Владика је истакао да су људи од вајкада стремили овом храму и скупљали се око имена Господњег. „И скупљао се народ вјерни око храма који је посвећен Његовом имену и онима који су ишли и ходили Његовим путем. И сви људи који су живјели на овом простору имали су за узор Свету Параскеву коју су у свом животу подражавали и ишли и знали су шта је основно и главно у људском животу“, казао је владика Методије. По његовим ријечима у животу сваког од нас је најважније „изградити и одржавати однос са Господом. „Али кроз тај однос, Господ нас позива да изградимо однос са свим људима и свом творевином Божијом. Круна нашег односа са људима је међусобно праштање које нас доводи до оног најсавршенијег а то је Свето причешће.“ Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије је истакао да нам о томе свједочи и данашње Свето јеванђеље, да ко има љубави, томе ће се сви гријеси опростити. Колико будемо имали љубави према Богу и својим ближњем, толико ћемо успоставити онај исконски и истинити однос са Богом и свом творевином Његовом. Након Свете литургије у манастирској гостопримници уприличена је трпеза љубави, коју су спремиле сестре ове свете обитељи, уз помоћ људи добре воље. Нека би нам жртва и страдање Преподобномученице Параскеве, али и подвиг сестара који се подвизавају на Буновићима и својом молитвом подражавају вјеру ове дивне угоднице Божије, као и надахнуто слово Истине, владике Методија, био светионик, који ће нам освјетљивати онај прави пут, којим су одвајкада ходили босоноги Бокељи, предавајући, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 03. августа у 19:00 часова предавање је одржао господин Раде Булајић на тему: ”Свето Писмо као основа образовања и васпитања”. Извор: Манастир Острог
  6. Своје кратко излагање о Светом Писму почео бих речима великог учитеља Цркве, светог Јована Златоуста, великог и духоносног тумача Светог Писма, који је у својим делима протумачио скоро све књиге како Старог тако и Новог Завета. Он каже: «Свето Писмо је пут и ко са њега сиђе - лута». А на другом месту каже, продубљујући и проширујући претходну тврдњу: «Богаташ (Лк. 16,19) је пророчке књиге и закон Божији сматрао за бајке и празнословље, но када је сишао у ад све је схватио». Ове наведене тврдње светог Златоуста говоре да је за верујуће хришћане у Светом Писму откривен пут спасења, јер нас Закон и пророци Старог Завета, као и новозаветно Јеванђеље приводе Оваплоћеној Речи и Логосу Божијем Исусу Христу (Јн. 1,1). Са друге стране, пример безумног богаташа (Лк. 16,19) јасно показује да није довољно спољашње познавање науке Светог Писма, јер то само по себи не спасава. Свето Писмо спасава само оне који слушају Реч Божију и држе је (Лк. 11, 28). По учењу Светог Писма, записана реч Истине има вечно и непромењиво значење, јер је Сам Господ Христос рекао, да ће небо и земља проћи, али речи моје неће (Мт. 24, 35). У Светом Писму свет се генерално карактерише као реалност која у злу лежи (1.Јн. 5, 19). Та би се тврдња са правом још више могла рећи за данашњи свет, јер иза њега стоје безбројне невине жртве, многобројна и разнолика безакоња, па је и сама земља натопљена крвљу праведника, која вапије тражећи правду Божију (Рим. 1, 17). Међутим, управо том и таквом свету данас је најпотребнија Реч спасења, као једина реч која може дати истинску наду и истинску утеху и мир Божији савременом човеку и човечанству. Многи од отаца Цркве су тумачећи књиге Старог и Новог Завета указивали на погубни феномен спољашњег познавања закона Божијег, вере и Светог Писма. Такво познавање Светога Писма никада није приводило човека ка Богу, па то ни данас не чини. Спољашње познавање речи и духа Светога Писма задржава веру људи на уснама (Мк. 7, 6), док у срцу њиховом нема места за Господа да би ту главу склонио (Лк. 9, 58). Данашњем свету су управо преко потребни истински сведоци (мартири) Светога Писма као живе и истините науке Васкрсења, а то су они људи који животом сведоче реалност Светог Писма. Њихов живот је надахнут Духом Светим, па отуда ни њихова проповед није слово које убија (2. Кор. 3, 6), већ реч која васкрсава, препорађа и охристовљује сваког човека са којим се сусретне. У Посланици светог апостола Петра (2. Пет. 3,16) говори се и о томе како је божанска мудрост записана у Светом Писму тешко разумљива и да је многи изврћу на своју сопствену пропаст. Свети апостол Петар је овим речима јасно указао на појаву јеретика у раној Цркви, али и са друге стране на потребу да Реч Божија у Светом Писму буде тумачена у Духу Светом и Духом Светим (1. Пет. 1,12). Отуда се у православном искуству тумачење Светог Писма увек заснивало на тумачењу отаца Цркве. Оце Цркве је Бог подигао и поставио у овоме свету као светиљке и градове који на гори стоје (Мт. 5, 14). Они су својим богонадахнутим тумачењима Светога Писма открили верујућима дубоке тајне вере у које и анђели Божији желе да завире (1. Пт. 1, 12). Данас сви говоримо о општем проблему секуларизације света, као и о евидентној доминацији материје и материјализма над духовним вредностима. Да се то искушење секуларизације не би увукло и у библијско тумачење спасоносне Речи Божије, чувају нас свети апостоли и свети богоносни Оци. Они нам записаше и прповедаше речи Светог Писма, да њима живимо и да се њима спасавамо. То потврђује и свети Атанасије Велики, учитељ јединствене Цркве, речима да нам је Свето Писмо у Цркви дано ради спасења, а не ради људске науке, нити философије. По јевнђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не. Мисија Цркве и проповед Светог Писма је заповест коју су апостоли добили од самог Господа Исуса Христа: «идите научите све народе крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа» (Мт. 28, 19). Она траје и у наше време и трајаће до свршетка света и века. Проповед Светога Писма се чак повезује и са апокалиптичким пророштвом о Другом доласку Христовом, који ће се збити када се Реч Божија буде проповедала свим градовима Израиљевим (Мт. 11, 1). По речима светог Симеона Новог Богослова, Свето Писмо је записана Жива реч Живога Бога, која је со и светлост овог света (Мт. 5, 14), Најдубљи унутрашњи и духовни смисао Светога Писма открива се свету у свој својој пуноћи, у животу и Литургији Цркве. Литургија Цркве, као долазеће Царство Божије, је оно што, по речима Господњим, првенствено треба да иштемо и ка чему треба да стремимо, а остало ће нам се све додати (Мт. 6, 33). У Светом Писму нам је откривен тај спасоносни литургијски дијалог Бога са човеком и човека са Богом, што потврђују и речи блаженог Августина: «у молитви ми беседимо са Богом, а у Светом Писму Бог беседи са нама». Ово кратко излагање о свеспасоносној речи Божијој, која је записана у Светом Писму, а упућена свим народима свих времена, завршио бих речима преподобног Аве Јустина Ћелијског: «Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост, јеси ли гневан - укроћење, јеси ли сладострастан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге». Текст за Скупштину Римокатоличке цркве - Рим 5-21. 10. 2008. године Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Митрополит Амфилохије на Његушима: Да васкрсне све свето и честито што су његовали Петровићи мај 6, 2019 у 12:05 | Mитрополија Актуелности, Догађаји, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Ђурђевдан, крсну славу светородне лозе Петровића, са цетињским свештенством Свету архијерејску литургију у цркви Светог великомученика Георгија у Ераковићима на Његушима. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да су Господа и оне који су Његови омрзнули у Његово вријеме и да тако траје до данашњега дана. „И Господ, име Његово и наука Његова и личност Његова непрекидно су на распећу. Али то распеће Његово, оно завршава са васкрсењем“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тако бива и са Његовом Црквом и са народом Његовим. „Непрекидно је на распећу народ Божји, Црква Христова кроз вјекове и зато и јесте Његова. Али Црква у себи носи и квасац вјечнога и непролазнога живота, бесмртности, квасац васкрсења. Бива разапињана, али непрекидно васкрсава и васкрсава и људе и земаљске народе својом силом Божанском“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да су и Његуши кроз историју, са светородном лозом Петровића били на непрекидном распећу. „Али, из овог мјеста се и квасац силе Христовог васкрсења и љубави Његове непрекидно обнављао. И обнавља се и до данашњег дана. У знаку тог распећа је и овај свети храм Светог великомученика Георгија, који, ево, с помоћу Божјом и љубављу добрих људи васкрсава. Обнавља се задужбина родитеља Светога Петра Другог Тајновидца Ловћенског. Посвећена је крсној слави Петровића, коју данас прослављамо – Светом великомученику Георгију“, подсјетио је Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је и живот Светог Георгија у знаку распећа Христовог, али и у знаку силе Његовог васкрсења. „Он је међу свим земаљским народима један од дивних свједока распетога Христа својим распећем и својом силом побједителном. Нема мјеста на земаљском шару гдје нема неки храм њему посвећен, нарочито широм благословене Русије, која је у знаку Светог великомученика Георгија. Ево, васкрсава овај храм и дај Боже да преко њега васкрсне све оно што је свето и честито, што су његовали Петровићи овдје на Његушима и у цијелој Црној Гори“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, благосиљан је славски колач и жито. Митрополит Амфилохије је на крају богослужења у цркви Светог Георгија Петровићима и свим данашњим његушким свечарима честитао крсну славу. Потом је у Његошевој родној кући благосиљао славски колач светородне лозе Петровића. „Нека је благословена слава овога светога дома и свих домова Петровића. Нека би Господ све вас вратио својим огњиштима, заједно са принцом Николом. Бог нека благослови све Његуше и све данашње свечаре широм свијета. Тамо гдје су били истински и прави људи, огњишта се никад не угасе“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом су у Његошевој родној кући, у част Ловћенског Тајновидца, своје стихове казивали чланови Удружења књижевника Црне Горе. Стихове из „Горког вијенца“ уз струне гусала је пјевао Јован Лакићевић. Митрополит Амфилохије говорио је и о оскрнављеном Ловћену и порушеној Његошевој гробној црквици на њему. Рекао је да је Ловћенски Тајновидац данас ухапшен и утамничен у бетонски зиндан. „Сад је на Ловћену Мештровић. Броз и његови послушници одавде срушили су цркву на Ловћену. Све дотле док се на Ловћен не врати Његошева црквица, његово архитектонско ремек дјело, и док се он не врати у своју цркву, док не изађе из зиндана, из тамнице, нема спаса Црној Гори. Оног тренутка кад је срушена црква на Ловћену, обурдана је Црна Гора. И све дубље и дубље тоне у пропаст. Али, неће се тиме завршити. Вратиће се Црна Гора себи“, казао је Митрополит Амфилохије Светковина на Његушима завршена је у острошком скиту у Дугом долу славском трпезом хришћанске љубави. Радосав Рајо Војиновић Фото: Јован Д. Радовић
  8. У сусрет Васкршњим празницима, а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, братство Храма Светих царева Константина и Јелене у Нишу организује Вeликопосне катихезе у другој, трећој, четвртој и петој недељи Часног поста. Тема првог предавања одржаног у крипти овог светог храма, у недељу 24. марта, била је "Пост, исповест и Свето Причешће", о чему је надахнуто говорио јереј др Бобан Димитријевић, парох овог светог храма. Великопосне катихезе се одржавају сваке недеље, након акатиста Светом Некатарију Егинском од 18 часова. http://radioglas.rs/uploads/Audio/20190402-103312-94_228_236_21-433.mp3
  9. У сусрет Васкршњим празницима, а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, братство Храма Светих царева Константина и Јелене у Нишу организује Вeликопосне катихезе у другој, трећој, четвртој и петој недељи Часног поста. Тема првог предавања одржаног у крипти овог светог храма, у недељу 24. марта, била је "Пост, исповест и Свето Причешће", о чему је надахнуто говорио јереј др Бобан Димитријевић, парох овог светог храма. Великопосне катихезе се одржавају сваке недеље, након акатиста Светом Некатарију Егинском од 18 часова. http://radioglas.rs/uploads/Audio/20190402-103312-94_228_236_21-433.mp3 View full Странице
  10. Молитва Цркве је увек библијска - тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, слављења и поклоњења. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бића и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!..." Свака ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божје присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свој савршени израз у јединственој Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужeња и самоизградње. За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста враћање Цркве у ситуацију Старог Завета - у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења", које се креће према свом испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми - иако припадамо времeну после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему" - стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у „старо" време. Црква је, с једне стране, већ „код куће" јер је она „благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог". Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу" дугом и тешком - у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја сваког времена. Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овоме њеном аспекту Стари Завет добија свој пуни значај; као књига пророштава која су сe испунила, али и књига свeга отвореног „на путу" у Царство Божје. Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига - Постања, пророка Исаије и Прича. Псалми су увек заузимали и јединствсно место у хришћанском богослужсњу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенiји израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењe у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „сам Христос и Његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи". Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик". Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми", тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 104) - на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс. 3, 38, 63, 88,103, 143), и псалми хвала (Пс. 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрани Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у посту испева не једанпут, него двапут сваке педеље, а један део Псалтира укључен јe у Трећи и Шести час. „Непрестано читање" Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера, и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божје делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир" вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и, најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са Његовим изабраним народом. Он нам саопштава три основне димензије вере Цркве у Бога као Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „по слици и прилици Божијој", отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад - спасења. Она разоткрива значење историје као историје Спасења, која води Христу и у Њему добија испуњење. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд. Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означава да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења. Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог Завeта, моралног закона и мудрости. Ако их нe прихвати, човeк нe може да разумe своје отуђење од Бога, чак не може ни да чује добру вeст праштања, преко љубави и благодати. Одељци из наведене три књигe сe читају за времe поста свакодневно - од понедељка до пeтка: Постања и Прича на вечeрњима, а Исаија на Шестом часу. Иако јe пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основна сврха наведених читања задржала је свој првобитни значај. Нашој хришћанској вери јe потребно да се сваке годинe вратимо библијским изворима и основама. Библија нијe збирка догматских „предлога" које треба прихватити и за свагда запамтити. Она јe живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас увек све дубље у неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и Светитеље представљало бесконачну радост, интересовање, духовни и интелектуални раст, данас је за многе православне застарели текст, без значаја за њихов живот. Стога, треба сс надати, да ће, са поновним откривањем духа и значаја Великог поста бити поново откривсно и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом. Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана
  11. Разабирајући време за житејске ствари и одређујући време свему што се дешава, мудри Соломон је рекао: Свему има време и свакој ствари има време. Има време кад се рађа и време кад се умире (Проп 3, 12). Оглашавајући вам спасоносну проповед, ја бих донекле изменио изреку мудрога и рекао: „Има време кад се умире и време кад се рађа“. Који је узрок овакве измене? Расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, Соломон је рођење поставио пре смрти. И заиста, смрт не може да окуси онај ко није најпре окусио рођење. Намеравајући да поведем реч о духовном препороду, ја постављам смрт пре живота. Јер, ми се само умирући телесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја умртвљујем и оживотворавам (Пон. 32,39). Умримо, дакле, да бисмо живели. Умртвимо телесно мудровање, које се не покорава закону Божијем, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, које по природи одржава живот и мир (уп. Рим. 8,67). Погребимо се са Христом који је због нас умро, да бисмо и устали са Виновником васкрсења. Сваки подухват, дакле, има своје време. Постоји време за сан и време за бдење. Постоји време за рат и време за мир. Међутим, време за крштење јесте читав човеков живот. Тело не може да живи без дисања, док душа не може да постоји уколико не зна Творца. Јер, непознавање Бога јесте смрт душе. Међутим, онај ко није крштен није ни просвећен. Очи без светлости не могу да виде, а ни душа [без просвећења] не може да сагледава Бога. Према томе, за спасење посредством крштења погодно је свако време: и ноћ, и дан, и час, и тренутак или још краћи део времена. Извор: Српска Православна Црква
  12. Родно село 44. патријарха Српске православне цркве постаће свето место ходочашћа за православну омладину целокупне васељене. Епархија Пакрачко-славонска наумила је да ту, у Кућанцима код Доњег Михољца, опреми музеј посвећен Гојку Стојчевићу (1914–2009) и Задужбину патријарха Павла. То нам приповеда свештеник Драган Гаћеша (34), парох православцима у том делу Славоније у Хрватској. Долазио је у Чачак три пута од летос, јер су овде, по замисли професора универзитета др Драга Милошевића, недавно приређени први „Дани патријарха Павла”, који се замонашио 1946. године недалеко одавде, у Благовештењу кабларском, и сваког Петровдана и Павловдана долазио у свој постриг. И Кућанци су ономад, на дан упокојења Павловог (15. новембар) светом службом и академијом означили сећање на омиљеног српског човека и калуђера. Млади поп језгровито описује да столује у Слатини („Није више Подравска, већ само Слатина”), па вели: – У Слатину сам дошао пре тачно седам година, покривам девет парохија, а то је укупно тридесет села и два града. Живим у Слатини, ту имам цркву и парохијски дом. Храм је посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. Остале парохије које су ми поверене су: Горњи Михољац са селима Новаки, Капинци и Шпанат; Воћин са селима Кометник, Секулинци, Добрићи, Смуде, Мацуте, Ћералије, Ријенци и Бокане. Некада су Смуде и Мацуте биле засебне парохије, а сад припадају Воћину, због недостатка народа. Миклеуш са селима Петровац, сада Борик, Чачинци и Красковић; Доњи Мељани са селима Бистрица, Цабуна, Ново Кусоње, Доње Кусоње и Горње Кусоње; Слатина са селима Лукавац, Козице и Бакић; Кућанци са селима Крунославље, Магаденовац и Брезовица; Капелна са селима Блање, Боцковац, Гложђе, и град Доњи Михољац – прича Драган Гаћеша за „Политику”. И додаје, сетно: – Целокупна парохија коју опслужујем броји 560 домова, то је око 1.500 наших људи. На простору парохије коју ја сад сам служим 1991. године била су десеторица свештеника. А како живи православни народ у том делу Хрватске? – Најчешће су то пензионери, има доста земљорадника, али и социјалних случајева. Индустрија и фабрике више не раде, па се људи сналазе по пиланама и мањим фирмама. А велики број њих нашао је срећу у земљама Европске уније. На питање долазе ли православци у цркву, свештеник одговара: – Па, онако. Нема омладине која би се опет учила да живи са црквом. Долазе само о већим празницима у приличном броју, обичним недељама има их само неколико на светој литургији. Али брину о својим коренима. Колико је то могуће, уче своју децу ко су и шта су. Имамо и веронауку при храму Светих апостола у Слатини и трудимо се да им покажемо да су хришћани и православци. Попа у Чачку увек дочекају пријатељи Дејан Тутуновић и његова супруга Мирјана (девојачко Ловрић), која је рођена у Кућанцима. А како му је тамо где живи? – Морам овако јавно признати да нас у Слатини нико не дира и да до сада нисам имао никаквих проблема од стране хрватског народа. Са градским представницима имам коректан однос, а исто тако и са римокатоличким свештеницима. И посебно истиче: – Од кад је на челу Епархије пакрачко-славонске владика Јован ствари су кренуле набоље, обнавља се и физички, а и духовно. Многи храмови су добили обновљен лик. Првенство наше епархије су Епископски двор у Пакрацу, Саборни храм Свете Тројице, манастир Јасеновац и Кућанци, родно имање патријарха Павла, и храм Светих апостола Петра и Павла, где је крштен. Храм у Кућанцима завршавамо, ових дана долази камени иконостас који је дело академског вајара Митра Петковића из Београда. Још недостаје да се уради горње место и епископски трон. Постоји и парохијска кућа, коју такође завршавамо и обнављамо, а која нам служи да угостимо ходочаснике и народ после светих богослужења. Значајна окупљања на молитви у Кућанцима су 13. јула, на Павловдан, када је и храмовна слава, Усековање, 11. септембра, када је рођен патријарх Павле и 15. новембар, дан његовог упокојења. – Иначе, свету литургију у Кућанцима служим једном месечно. Кућанчани воле цркву и долазе на света богослужења. Родно имање патријарха Павла, на вест да га локалне власти дају на продају, купио је 2009. године Милија Костић, привредник из Чачка, за 15.000 евра, и поклонио га Епархији славонској. тв храм
  13. Родно село 44. патријарха Српске православне цркве постаће свето место ходочашћа за православну омладину целокупне васељене. Епархија Пакрачко-славонска наумила је да ту, у Кућанцима код Доњег Михољца, опреми музеј посвећен Гојку Стојчевићу (1914–2009) и Задужбину патријарха Павла. То нам приповеда свештеник Драган Гаћеша (34), парох православцима у том делу Славоније у Хрватској. Долазио је у Чачак три пута од летос, јер су овде, по замисли професора универзитета др Драга Милошевића, недавно приређени први „Дани патријарха Павла”, који се замонашио 1946. године недалеко одавде, у Благовештењу кабларском, и сваког Петровдана и Павловдана долазио у свој постриг. И Кућанци су ономад, на дан упокојења Павловог (15. новембар) светом службом и академијом означили сећање на омиљеног српског човека и калуђера. Млади поп језгровито описује да столује у Слатини („Није више Подравска, већ само Слатина”), па вели: – У Слатину сам дошао пре тачно седам година, покривам девет парохија, а то је укупно тридесет села и два града. Живим у Слатини, ту имам цркву и парохијски дом. Храм је посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. Остале парохије које су ми поверене су: Горњи Михољац са селима Новаки, Капинци и Шпанат; Воћин са селима Кометник, Секулинци, Добрићи, Смуде, Мацуте, Ћералије, Ријенци и Бокане. Некада су Смуде и Мацуте биле засебне парохије, а сад припадају Воћину, због недостатка народа. Миклеуш са селима Петровац, сада Борик, Чачинци и Красковић; Доњи Мељани са селима Бистрица, Цабуна, Ново Кусоње, Доње Кусоње и Горње Кусоње; Слатина са селима Лукавац, Козице и Бакић; Кућанци са селима Крунославље, Магаденовац и Брезовица; Капелна са селима Блање, Боцковац, Гложђе, и град Доњи Михољац – прича Драган Гаћеша за „Политику”. И додаје, сетно: – Целокупна парохија коју опслужујем броји 560 домова, то је око 1.500 наших људи. На простору парохије коју ја сад сам служим 1991. године била су десеторица свештеника. А како живи православни народ у том делу Хрватске? – Најчешће су то пензионери, има доста земљорадника, али и социјалних случајева. Индустрија и фабрике више не раде, па се људи сналазе по пиланама и мањим фирмама. А велики број њих нашао је срећу у земљама Европске уније. На питање долазе ли православци у цркву, свештеник одговара: – Па, онако. Нема омладине која би се опет учила да живи са црквом. Долазе само о већим празницима у приличном броју, обичним недељама има их само неколико на светој литургији. Али брину о својим коренима. Колико је то могуће, уче своју децу ко су и шта су. Имамо и веронауку при храму Светих апостола у Слатини и трудимо се да им покажемо да су хришћани и православци. Попа у Чачку увек дочекају пријатељи Дејан Тутуновић и његова супруга Мирјана (девојачко Ловрић), која је рођена у Кућанцима. А како му је тамо где живи? – Морам овако јавно признати да нас у Слатини нико не дира и да до сада нисам имао никаквих проблема од стране хрватског народа. Са градским представницима имам коректан однос, а исто тако и са римокатоличким свештеницима. И посебно истиче: – Од кад је на челу Епархије пакрачко-славонске владика Јован ствари су кренуле набоље, обнавља се и физички, а и духовно. Многи храмови су добили обновљен лик. Првенство наше епархије су Епископски двор у Пакрацу, Саборни храм Свете Тројице, манастир Јасеновац и Кућанци, родно имање патријарха Павла, и храм Светих апостола Петра и Павла, где је крштен. Храм у Кућанцима завршавамо, ових дана долази камени иконостас који је дело академског вајара Митра Петковића из Београда. Још недостаје да се уради горње место и епископски трон. Постоји и парохијска кућа, коју такође завршавамо и обнављамо, а која нам служи да угостимо ходочаснике и народ после светих богослужења. Значајна окупљања на молитви у Кућанцима су 13. јула, на Павловдан, када је и храмовна слава, Усековање, 11. септембра, када је рођен патријарх Павле и 15. новембар, дан његовог упокојења. – Иначе, свету литургију у Кућанцима служим једном месечно. Кућанчани воле цркву и долазе на света богослужења. Родно имање патријарха Павла, на вест да га локалне власти дају на продају, купио је 2009. године Милија Костић, привредник из Чачка, за 15.000 евра, и поклонио га Епархији славонској. тв храм View full Странице
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 8. новембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану. Саслуживали су протојереј-ставрофор Михајло Арнаут, протојереј Милош Миловановић, јереј Миодраг Ристић, као и ђакони Драган Ашковић, Драгиша Ђокић и Славко Аничић. На крају сабрања Свјатјејши Патријарх је произнео беседу о прочитаној јеванђелској перикопи о милостивом Самарјанину. -Богу се приближавамо вером и делима својим јер је вера без дела мртва. Прилог радија Слово љубве
  15. Овога пута, Стеван Јовановић, вероучитељ, говорио је о теодикеји из угла Новог Завета.
  16. У недељу, 13. маја, у конаку Капеле Свете Петке, настављена је претходна трибина из циклуса Разговори о вери. Овога пута, Стеван Јовановић, вероучитељ, говорио је о теодикеји из угла Новог Завета. View full Странице
  17. Разговори о вери: Смрти, где ти је жалац!? - теодикеја и Свето писмо Теодикеја - 1. део Откуда зло у свету који је Бог створио? Теодикеја у Светом писму има два оквира. Старозаветни оквир и старозаветна теодикеја су тема овог дружења.
  18. На отварању предавања све присутне поздравио је у име организатора презвитер Синиша Шаренац, који се захвалио ђакону Драгану Радићу што је издвојио вријеме да вечерас на једну значајну тему говори у сједишту Епархије зворничко-тузланске. Ђакон Драган Радић је на сликовит начин појаснио ток развоја канона књига Светог Писма Старог и Новог завјета које су ушле у живот Цркве. Писци књига Светога Писма оставили су нам писмено завјештање, које су записали на различите начине, а што је нама неопходно за руковођење у хришћанском животу. Хришћани су се сабирали да би ломили хљеб, причешћивали се, али и да би се опоменули на Христово рођење, страдање и васкрсење. Сви новозавјетни текстови саткани су од евхаристијских момената. Тако да већина тих текстова представља потребу Цркве да запише своје евхаристијско искуство. Ђакон Драган Радић је нагласио да се Свето Писмо од првих вијекова, када је ушло у богослужбену употребу, послије упокојења писаца књига Светог Писма, користи непрекидно на сабрањима хршћана. Свето Писмо је књига која нема само историјски контекст, већ има своје остварење у вјечности рекао је ђакон Драган Радић. Послије излагања уваженог предавача услиједила је дискусија. Предавач је одговарао на бројна питања, која је поставила заинтересована публика. Организатори су подијелили присутним слушаоцима, који су поставили питања, по једну књигу издавачке куће Епархије зворничко-тузланске Синај. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  19. У четвртак 15. марта 2018. године др ђакон Драган Радић, доцент на катедри за библистику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, одржао је, у оквиру циклуса Великопосних предавања које организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске, предавање на тему: Свето Писмо и Литургија. На отварању предавања све присутне поздравио је у име организатора презвитер Синиша Шаренац, који се захвалио ђакону Драгану Радићу што је издвојио вријеме да вечерас на једну значајну тему говори у сједишту Епархије зворничко-тузланске. Ђакон Драган Радић је на сликовит начин појаснио ток развоја канона књига Светог Писма Старог и Новог завјета које су ушле у живот Цркве. Писци књига Светога Писма оставили су нам писмено завјештање, које су записали на различите начине, а што је нама неопходно за руковођење у хришћанском животу. Хришћани су се сабирали да би ломили хљеб, причешћивали се, али и да би се опоменули на Христово рођење, страдање и васкрсење. Сви новозавјетни текстови саткани су од евхаристијских момената. Тако да већина тих текстова представља потребу Цркве да запише своје евхаристијско искуство. Ђакон Драган Радић је нагласио да се Свето Писмо од првих вијекова, када је ушло у богослужбену употребу, послије упокојења писаца књига Светог Писма, користи непрекидно на сабрањима хршћана. Свето Писмо је књига која нема само историјски контекст, већ има своје остварење у вјечности рекао је ђакон Драган Радић. Послије излагања уваженог предавача услиједила је дискусија. Предавач је одговарао на бројна питања, која је поставила заинтересована публика. Организатори су подијелили присутним слушаоцима, који су поставили питања, по једну књигу издавачке куће Епархије зворничко-тузланске Синај. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  20. Отворени и јавни сатанизам Да ли је могуће да нешто овако постоји у сред Србије и да то нико не санкционише? Зна ли неко више о овом човеку, отвореном сатанисти са Новог Београда из блока 71 који се представља под псеудонимом "Alexandar Thorn"? У питању је сајт https://alexanthorn.okultopedija.com/linkovi.htm а ово су његови подаци са сајта мобилни телефон, адреса на Новом Београду и др. https://alexanthorn.okultopedija.com/kontakt.htm фотографије, очигледно сатанистичке https://alexanthorn.okultopedija.com/galerija.htm биографија https://alexanthorn.okultopedija.com/alexanthorn.htm чак у оквиру сајта функционише и сатанистички радио https://alexanthorn.okultopedija.com/psyradio.htm Упозорење: Ко је слабијег духовног здравља боље нека не улази на линкове!!
  21. Зна ли ко откуда тзв. Епархији у егзилу (прогонству по српском, бусају се у прса својим српством а непотребно користе стране речи) свето миро. Не чујем да га варе, па зна ли ко шта? Да није из Атинске архиепископије? А ко овима задњима даје свето миро, варе ли га сами или Цариградска патријаршија?
  22. Сва гостовања у емисијама катихете Бранислава Илића, можете послушати ОВДЕ Извор: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота
  23. У новом издању емисије "Изабери веронауку" на таласима Радија Беседапослушајте вероучитеља и катихету Бранислава Илића који говори о Светом Писму и богослужењу. Гост је подсетио да се Свето Писмо и богослужење на свештени и благословени начин међусобно прожимају. Аутор и водитељ емисије: Драгана Машић, вероучитељ и теолог Сва гостовања у емисијама катихете Бранислава Илића, можете послушати ОВДЕ Извор: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  24. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Извор: Православие.ру
  25. На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...