Претражи Живе Речи Утехе

На дан празника Вазнесења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ Господин Силуан, служио је Свету Архијерејски Литургију у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Кабрамати, уз саслуживање високопречасног протојереја-ставрофора Ђуре Ђурђевића и ђакона Милоша и прислуживање ипођакона Вељка. У својој беседи Епископ је истакао да нас данашњи јеванђелски одељак поучава да човек не може сагледати Бога и Божије присуство у свету, када су бура и метеж пре свега у њему, а затим и око њега. Зато је Христос најпре утишао метеж и буру срца његових ученика рекавши им „Мир вам,“ да би могли да се припреме и уђу у тајну свега онога што се односило на Његов живот међу њима и на оно што тек треба да дође. Кључни моменат је када се каже да им Христос отвори ум да могу да спознају писма. Не може се правилно тумачити, спознати и преносити Јеванђеље, ако није ум отворен благодаћу Божијом и зато не треба да се чудимо када посматрамо разна друштвена јеванђеља које се проповедају у сврху материјалне добробити човека. У мору разних интерпретација и праваца, једино опстаје и корача Христос кроз Свето Православље и проповеда и објављује се у свету кроз Свето Православље. Без благодати Божије и смиривања немира и отварања нашег ума и срца, ми не можемо исправно тумачити појаве око себе и свет у коме се налазимо. Господ Христос на данашњи дан открива светим апостолима и свима нама, како Свети Василије Велики говори, да је човек биће коме је наређено да постане Бог. То је дефиниција човека, а не да постане славан за овај свет, са што више богатстава и заљубљен у себе тражећи славу од људи, јер све је то пролазно. Господ је био 40 дана са ученицима по Васкрсењу, да их утврди и припреми за мисију које треба да се прихвате, а која ће настати у Јерусалиму о Педесетници, и проширити се и захватити цео свет – ево и до овог континента. Утврдивши ученике, повео их је на Маслинску гору и опростио се са њима, благосиљајући их и потврђујући обећање о доласку Утешитеља, који ће их научити и утврдити у свему. Дух Свети је Мистагог, које уводи све нас верне у тајну живота хришћанског. Христос је одлазећи у слави на небо, преко анђела подсетио апостоле на даљу мисију и на обећање да ће поново доћи, исто као што се вазнео у слави, да суди живима и мртвима. Нека и нас Господ утврди да изађемо из греховног мрака и наших погрешних усмерења како би се успињали ка путу Његовом, путу вечном, путу јединог истинског смисла АМИН! Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

У петак, 22. маја 2020. године, на празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, свечано је прослављена храмовна слава манастира посвећеног Светом оцу Николају у етно селу ''Станишићи'' у Бијељини. Тим поводом евхаристијским сабрањем началствовао је Преосвећени Епископ Фотије уз саслужење архијерејског намјесника бијељинског, протојереја-ставрофора Љубе Богдановића јереја Срђана Радмановића и протођакона Славољуба Милошевића. Благословивши славско жито и колач, Епископ Фотије честитао празник ктитору манастира г. Борису Станишићу и његовој породици, и поучио сабрани вјерни народ о животу, подвизима и чудима Светог Николаја Мирликијског Чудотворца и његовом молитвеном заступништву и помоћи свима вјернима који му се обраћају. Након свете Литургије у манастирском конаку за све присутне приређена је славска трпеза, а кум поводом овогодишње манастирске славе био је г. Његослав Загорац. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Са званичне интернет странице Информативне службе Епархије бачке доносимо текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја: Свето Причешће - извор здравља или извор болести? ЕПИСКОП БАЧКИ ДР ИРИНЕЈ: СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ – ИЗВОР ЗДРАВЉА ИЛИ ИЗВОР БОЛЕСТИ? /pdf/

Искушења са којима се данас суочавамо због пандемије коронавируса нису нарочити новитет за људски род. Док се трудимо да призовемо божанску благодат у овој кризној ситуацији, као хришћани смо нарочито позвани да се подсјетимо шта Свето писмо говори о болестима и епидемијама. Одговоре на то у синоћној Интернет литији на Радио Светигори и званичним Инстаграм и Фејсбук страницама Не дамо светиње, новинар Данило Радовић потражио је у разговору са др Ненадом Божовићем, професором Православног богословског факултета у Београду. Говорећи о Светом писму и заразним болестима, млади српски библиста посебно је скренуо пажњу на књигу Левитска, коју многи неправедно заобилазе током читања Старог завјета због разних прописа и правила жртвоприношења. “Сви смо свјесни озбиљности ситуацију и као и увијек у тешким временима обраћамо се Светом писму и у њему тражимо утјеху и спас. Наравно, Свето писмо нам говори о бројним заразама и пандемијама које су се догађале у древном свијету и у древном Израиљу и даје нам нека упутства како да се са тим искушењима суочимо. Мојсијева Трећа књига Левитска даје и неке конкретније упуте који се, да будемо искрени, на разликују пуно од онога што ми данас примјењујемо а то је процес карантина.” Наиме, како је подсјетио професор Божовић, старозавјетни свештеник је тада оне Израиљце који су показивали неке симптоме кожне болести одвајао од остатка заједнице како се зараза не би ширила. Професор је објаснио да би након седмодневног или дужег карантина свештеник изолованог враћао у заједницу уколико симптоми нису показивали развој болести. Он би тада приносио захвалну жртву Богу и бивао примљен назад у заједницу. На текстове који разлоге за ову пандемију коронавируса виде као казну за грешно човјечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслијепљено конзумеризмом који уништава Богом даровану творевину, професор Божовић каже да актуелни вирус може бити прилика да се, како Христос каже, јаве дјела Божија у свијету и подсјећа на примјер из Јовановог Јеванђеља. “Сам Господ пре исцјељења слепога разговара са апостолима о разлозима болести, зашто је тај човјек слеп од рођења. И апостоли су ту, наравно, сасвим уврежени у старозавјетном мишљењем па кажу да неко је његов сагријешио или он сам, те зато сноси ту казну. Међутим, Господ им каже да је разлог његове болести да се јаве дела Божија на њему”, каже професор и појашњава шта то конкретно значи. Наиме, након чудесног исцјељења слијепиг од рођења почиње да вјерује у Бога и признаје Христа за Месију, за Сина Божијега, што значи да свака болест која се дешава може да се сагледа и из другог угла. “Дакле не као једна просто плата за гријех и препуштање смрти него као прилика да се на нама јаве дјела Божја, што у овом нашем конкретном случају може да се манифестује као буђење вјере код људи путем овога искушења, као јачање наше породице са којима проводимо много времена у овим карантинским данима. Дакле на јачање те домаће цркве. И коначно, треба рећи да је наш народ у многим претходним периодима претрпио страдање, и у нашој старијој и новијој историји, и имајући у виду и древне Израиљце и Цркву Божију која је кроз све те недаће уколико се држала Светога писма и Светога предања, односно путева Светих отаца, они су у славу Божију преживљавали сваку болест и заразу, пандемију која их је задесила”, поручио је др Ненад Божовић, професор Православног богословског факултета у Београду. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У молитви пре Светог Причешћа исповедате: „Верујем да је ово само Пречисто Тело Твоје и да је ово сама Пречасна Крв Твоја.“ Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику Тајну Евхаристије. Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања, прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћа Светим Тајнама – вечни живот. А они отуђеници, који су изашли ван Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова. За њих је Апостол Павле рекао: „А тјелесни човјек не прима што је од духа Божјега; јер му је лудост и не може да разумије, јер се то испитује духовно (1Кор.2,14). А Света Тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере. О тој тајни је сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: „Ја сам хљеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе Мене, он ће живјети Мене ради… који једе хљеб овај живјеће вавијек (Јн. 6,51,53,56-58). Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: „Ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6,60). И од тада престадоше да иду за њим. Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег? Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову Свету Тајну? Никако! Будимо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом Светом Тајном. Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Свету Тајну Евхаристије установио је сам Господ Исус Христос на Тајној Вечери. Он је тада узео хлеб, благословио га, узнео Своме Оцу молитву благодарности, преломио га, и разделио Апостолима Својим, рекавши: „Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас.“ Слично овоме, благослови и чашу са вином, и пружајући је Апостолима, рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха“ (види: Мт.26,26-28; Мк.14,22-24, Лк.22,19-20). Он, истинити Син Божји назива Себе Хлебом живим и Хлебом Живота. Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – вишњег, духовног, вечног. Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова. На Тајној Вечери Господ није дао Своје право Богочовечанско Тело и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освештани хлеб и вино, и рекао им да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи његове, ми као и све речи Христове, прихватамо као безусловну Истину. Он је Себе назвао Хлебом Живота, који је сишао са неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом. И уколико бисмо, причешћујући се, хтели да у освештаном хлебу и вину видимо изглед тела и укус крви, био би то грех неверовања Христовим речима, које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина Тела Богочовековог, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања Апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих. Трудећи се да проникнемо у тајну претварања евхаристијског хлеба и вина у Тело и Крв Христову, не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова Живота било не само истински људско, већ и духовно. Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова. Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благосиља хлеб, говорећи: „Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега.“ А благосиљајући вино: „А што је у чаши овој у часну Крв Христа Твојега.“ А потом благосиља истовремено хлеб и вино, призивајући на њих силу и дејство Духа Светога речима: „Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин.“ И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи са трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истоснко Тело и Крв Христову. У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима када је Свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупио и ушао у Чашу са Светом Крвљу. Зар ни ово није довољно јасно? Нека нико од нас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тело и пије моју крв пребива у мени и Ја у њему. С Телом и Крвљу Својом улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситиније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот. Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен. Њима и искључиво њима, Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Божанствену Евхаристију онако као што је Он сам управо то био учинио. А Апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Светих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима. Сви многобројни протестантски правци и секте, којима припадају баптисти, евангелисти и адвентисти (суботари), не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано „преламање хлеба“ они сматрају само обредом сећања који се обавља да би се испуниле речи Ово чините за мој спомен. Међутим, код њих Света тајна Евхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Свете Тајне Евхаристије – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Светој Тајни Свештенства, коју ови секташи такође одбацују. Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Светом Тајном Евхаристије. За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Светој Тајни и веру у њену истинитост. Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб и пије чашу Господњу, биће крив Тијелу и Крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1Кор.11,27-29). Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије. Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освештања хлеба и вина призивањем Духа Светога: „Светиња Светима!“ Зато штo oве речи значе да је велика светиња Тела и Крви Христове намењена само светима, онима који су дубоким покајањем у, суштински битној, Светој Тајни Исповести добили разрешење и опроштај грехова. И увек са послушношћу прихватите забрану вашег духовника да се причестите Светим Тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших греха, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим Апостолима, а преко њих – епископима и свештеницима, власт не само да разрешују људске грехе, већ и да их свезују. Амин. Извор: Православие.ру

У давна времена људи су намерили да саграде вавилонску кулу, али је Бог сишао и помешао је њихов језик до те мере да се међусобно нису разумели, „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (1 Мојс. 11, 8). Али цела земља је била створена за људски род. Овим расејањем Господ није хтео да разједини људе. Бог их је повезао јединственим унутрашњим везама и због тога људи у прво време нису губили осећај јединства у љубави. Срећући се они су у свако време и у свим околностима изражавали ову љубав. Као пример могу послужити безбројни догађаји у којима су становници Азије изражавали саосећање према Европљанима. У таквим тренуцима видимо да у људском роду не јењава тежња ка јединству. Међутим, то се не постиже напорима самог човечанства, јер човек сопственим снагама не може да га оствари. Сва Божија творевина је била испуњена савршенством тек по доласку Самог Господа, Спаситеља нашег. Велики број сведочанства налазимо у светом Јеванђељу. Сетимо се како је Сам Господ учио људе да буду сложни, на пример, у причи о милосрдном Самарићанину (Лк. 10, 25-37) или како је пре Свог узношења на Небо заповедио Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28, 19). Господ љубав није проповедао само речима, већ је свим Својим животом показао ову Божанску љубав према човечанству и позвао га је на јединство. Исти позив чујемо и у анђеоском славословљењу Бога које се зачуло кад је наш Господ сишао на земљу (Лк. 2, 14). Ето, тако постаје јасно да је и само оваплоћење Сина Божијег налагало свим људима да се уједине. Ово постаје сасвим очигледно у размишљању о Тајни Евхаристије. Утемељујући ову Тајну Господ све нас учи да се љубављу сјединимо у једну породицу пре него што приступимо овој тајанственој Храни. Кроз њу постајемо заједничари с родом синова Божијих, престајемо да будемо просто Адамови синови. То не могу учинити никакви људски напори или заслуге и ми заиста само кроз учествовање у овој тајанственој Трпези постајемо деца Божија. Као што мајчинске груди хране малу децу, као што воде на Земљи хране људе, тако Тело и Крв Господа Исуса Христа напајају наш дух и ми на тај начин узрастамо у Јединствено Христово Тело. Неки у овој Тајни виде само условно указивање на Христа, али ми верујемо да се овде заиста налази Тело Самог Исуса. Наше тело је предмет објективне стварности. Наш дух је реална супстанца. Да бисмо хранили овај стварни организам једемо стварну храну. Јер колико год да пишемо или читамо називе различитих јела, и колико год да их замишљамо у својој уобразиљи, не можемо да нахранимо гладно и жедно тело. Ниједна симболика није довољна да би се задовољили глад и жеђ. Исто тако, за стварну суштину као што је наш дух, апсолутно је неопходна стварна Храна – Христово Тело. И ми једући оно што је истинско Јело и што је истинско Пиће не постајемо просто Адамово семе, већ и истински синови Оца Небеског. Данас овој тајанственој Храни не приступате само ради самих себе, већ и ради тога да би цео Јапан кроз Тело и Крв Христа постао род синова Божијих. Иако вас нема много ви данас међу Јапанцима представљате ово велико братство. Ако без потребног расуђивања узимамо најкорисније јело оно ће рањавати нашу утробу и не само да нам неће бити од користи, већ ћемо причинити себи велику штету. Сасвим је јасно да се исто може рећи и за ову тајанствену и страшну Трпезу. По речима светога апостола Павла, „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (1 Кор. 11, 28-29). Уколико се недостојно причешћујемо Христовим Телом и Крвљу то нам служи на велику погибељ. Али пошто сте се ви, на срећу, целе недеље припремали за ову Тајну усрдном молитвом и покајањем, сигурно ћете примити у своје душе „благодат на благодат“ (Јн. 1, 16) – под овим подразумевам духовна блага која дарује ова велика Тајна, која нас чини синовима Божијим. Сједињени Христом, будимо и ми достојна деца Оца Небеског. Амин. *** Свети равноапостолни архиепископ Николај Јапански је одржао проповед на јапанском језику. Текст је са јапанског преведен из часописа Јапанске Аутономне Православне Цркве „Сејкјо дзихо“ („Православни весник“). 1978, бр. 3 Журнал Московске патријаршије, 1979. Бр. 2 Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Божји угодници никад нису сумњали у силу Светога Причешћа. Ево примера из житија Светог Јована Шангајског, кога је Бог прославио многим чудима и нетрулежним моштима што почивају у Сан Франциску: „Госпођу Мењшиков ујео је бесан пас. Одбила је да прими прописане инјекције или је то учинила немарно… и разболела се од страшне болести. Чим је за то сазнао владика Јован је са Светим Даровима пожурио код жене на умору. Кад ју је причестио одмах је имала напад: почела је да пени и испљунула је Свете Дарове које је управо била примила. Међутим, Свете Тајне не могу да се баце и владика их је прикупио и потребио иако их је испљунула болесна жена. Прислужитељи који су били с њим повикаше: „Шта то радите, владико?! Беснило је страшно заразно!“ Међутим, владика је мирно одговорио: „Ништа се неће десити – то су Свети Дарови.“ И заиста, ништа се није десило.“ Ако се Светом Јовану Шангајском није десило да га порази беснило кад се причестио Светим Телом и Крљву Господњом које је из уста испљунула жена заражена беснилом, зар ми да не идемо у своје храмове и да се не причешћујемо Христом, и то у доба Светог и Великог Поста?

У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне хигијене, нарочито међу сиромашнима, стварано је плодно тле за настанак многих инфекција. Упркос вишеструко бољим условима живота по питању хигијене и исхране и забављен садржајима светлећих екрана, човек са почетка треће деценије трећег миленијума по Христовом рођењу суочио се као и бројни његови преци са суровом чињеницом да живи у телу од крви и меса које на постељу или у гроб може да обори организам невидљив голим оком. То је чињеница која је у самодовољној опчињености „прогресом“ била заборављана, а оно што последњих недеља проживљавамо оци Истока практиковали су свакодневно као „сећање на смрт“. Зато је у оваквим тренуцима неопходно подсетити се и шта Свето Писмо говори о болестима и епидемијама. Књига коју многи неправедно заобилазе током читања Старог Завета због бројних упутстава за жртвоприношење као и разних прописа јесте Књига левитска. Читање прописа о губи (лепри) које Бог обзнањује Арону и Мојсију и на коју наилазимо у 13. глави истоимене књиге данас нам се чини посве актуелном. Наиме, ту се налазе детаљни описи промена на кожи које служе препознавању раних фаза ове кожне болести (изазване преносом високо заразне бактерије Mycobacterium leprae). Као и данас, сваки појединац на коме би се испољили симптоми смештан је у карантин: „Онда нека затвори свештеник за седам дана човека са таквом бољком. Па ће га седмога дана погледати свештеник, ако се буде раширила по кожи, тада ће га прогласити да је нечист, губа је“ (13, 4.27). Такође, Господ говори да такав човек треба ићи свуда гологлав и полуодевен како би се виделе ране, да држи шаку преко својих уста и да друге упозорава да је болестан (13, 45). Пошто многима није било исцељења, карантин је често био доживотан: „Нека живи сам, иза окола нека му буде стан“ (13, 46). Од строгих мера карантина нису били изузети ни цареви што нам пример цара Азарије јасно показује (2Цар 15, 5). Ту Божији савети не престају, већ се Израиљ упозорава да не додирује чак ни ствари које су припадале оболелом, а уколико се покаже да и у његовој кући људи и даље обољевају, кућа треба заједно са стварима да се спали и потпуно сруши (Лев 14, 34-57). Међутим, уколико се покаже да су симптоми били безазлени, у том случају свештеник, такође по завести Господњој, приноси жртву коју је човек донео и поново га интегрише у заједницу, односно свима објављује да не представља опасност по друге. Он помазује (маслиновим) уљем (које је и данас основа многих лекова и козметичких препарата) главу човека, а водом потопљеном у исоп (биљка из породице нане позната по свом лековитом дејству) кропи његове укућане и покућство. Из овога видимо да преко свештеника у улози видара Бог брине и о телесном здрављу Израиља. Многа Божија упутства односе се не само на лечење заразе, него и на уклањање њених узрока, тј. спречавање. У Лев 11 заповеђено је, рецимо, да се не једу птице које су лешинари као и многе од нечистих животиња (за које се показало да садрже велику количину токсина). Свим Израиљцима, а нарочито свештеницима, било је забрањено да додирују тело покојника, јер се узрок смрти често није знао (да ли је била инфективна болест или нешто друго). Уколико се упокојио блиски члан породице, они који су га сахрањивали проводили су одређено време у карантину. Занимљив је податак да је традиционални и религиозни обичај целивања и купања покојника у Африци био један од главних разлога неконтролисаног ширења еболе током епидемије 2014-16. од које је умрло 11323 људи. Обично се мисли да, због многих заповести које се тичу греха (моралног расуђивања), Господ брине само за душевно здравље људи, али ови примери јасно сведоче да није тако, већ да се својим упутствима Он брине и за телесно здравље. Занимљиво је како у Светом Писму не постоји толико упадљиво подвајање између душе и тела и да је човек заиста сагледаван као јединствено биће у свим својим аспектима: душевном и телесном. У многим случајевима је јасно да када било који од ових аспеката човека болује, онај други такође бива погођен, тј. човек је рањен у својој свеукупности: можда би најправилније било рећи да је свака болест позната човеку истовремено психосоматска и соматопсихолошка. Да је Господ дао само заповести којима се човек чува само од греха као моралне категорије, без инструкција о болестима и заразама, прва већа епидемија збрисала би Израиљ и оставила историју спасења у неизвесности. На такву једну епидемију наилазимо већ у књизи након Левитске, Књизи бројева. У Бр 25 изабрани народ се налази улогорен у земљи Моавској на путу ка Обећаној земљи, а бројни Израиљци ту виде прилику да блудниче са женама из суседних насеобина (кћерима Моавским). Убрзо се у народу шири болест за коју текст сугерише да је пренесена полним путем и да од ње умире 24 хиљаде људи. Не можемо са сигурношћу рећи о којој болести је овде реч, али је у Лев 15 разматран случај човека који има „течење семена“ односно гонореју, те можемо закључити да су полне болести биле познате као високо заразне. Упркос Мојсијевом упозорењу, син једног кнеза уводи туђинку у шатор наочиглед свих као чин дрскости, али га у току полног чина заједно са женом копљем пробада ревносни Финес, унук Аронов. Уплашени од овакве казне, као и од Левита окупљених око Финеса, остали Израиљци престају да чине блуд са туђинкама и „погибија“ престаје. Овде је назначено да је епидемија последица греха. Ширење болести кроз грех блуда престало је тек строгим Финесовим приступом, док је Мојсије претходно немоћно посматрао шта се дешава (плакао на вратима Скиније). Тешка времена захтевала су тешке мере. Следећа у низу епидемија описана је Првој књизи Самуиловој 4-6. Филистејци који су након победе над Израиљем преотели Ковчег завета бивају затечени епидемијом. Она је означена јеврејском речју efalim и Даничић је преводи као епидемија „шуљева“ што је збуњујућ превод. Међутим, Филистеји праве златне фигуре у облику мишева и „отока“ какве имају, враћају Ковчег са тим поклонима што указује да се ради о некој инфективној болести попут мишје грознице или каквој другој цревној пошасти која узрокује акутну дијареју. Болест Филистејаца престаје када Ковчег стиже у кућу Авинадавову. Занимљив случај налазимо у описима опсаде Јерусалима из 702. године пре Христа у Другој књизи о царевима 18-19. Наиме, цар Језекија добија ултиматум асирског цара Сенахирима да преда град и становнике његове. Суочен са катастрофом, Језекија се вапајно моли Богу да свети Град спасе од најезде тада најопремљеније, најмасовније и најдисциплинованије армије на свету. Пророка Исаију Господ шаље да му каже да град неће пасти. У драматичној ноћи нестаје асирски логор са 185000 војника, а Библија то описује овако: „анђео Господњи поби у околу асирском 185 тисућа и кад усташе ујутру то све сами мртваци“. Каснији тумачи овај догађај интерпретирају као последицу високо заразне епидемије која је по Божијем промислу избила међу Асирцима. Имајући у виду лоше и нехигијенске услове војничких логора током опсаде сасвим је логичан овакав развој догађаја. Оно што је у овом случају занимљиво је следеће: овога пута епидемија је била спас за једне, а пропаст за друге. У каснијем, новозаветном, периоду долази до пренаглашавања односно изобличења изворних заповести које су чувале духовну и телесну чистоту Израиља. Многи су били изопштавани из заједнице због болести чији су симптоми деловали збуњујуће, а они који су били болесни поред те тегобе носили су и друштвену стигму. На ова изобличења Закона са Синаја на више места је указивао и Господ Исус Христос. Позната нам је приповест о крвоточивој жени из Лк 8, 45, која је по свему судећи боловала од болног и дугог менструалног крварења. Као таква, требало је да буде изопштена из заједнице, а онај ко је се дотакне био би означен као нечист. Ова несрећна жена се у гужви која се створила око Христа дотакла његовог скута, не његовог тела, и била је исцељена, а Господ наводи да „осети силу како изађе из њега“. Од Христа који је за многе имао статус учитеља (апостоли га често зову рави – рабин) обично би се очекивао укор за такав поступак, али он то не чини већ говори: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“. Тиме бива поново примљена у заједницу. Слично томе, исцељене губавце Господ је послао да се покажу свештенику како би се поново интегрисали у заједницу не укидајући претходно наведени закон о карантину, него испуњавајући његову сврху (Лк 17, 12-20). Оно што Свето Писмо издваја од бројних античких извештаја о епидемијама јесте теолошко промишљање о разлозима болести. Међутим, Књига живота на ово питање не даје један и једнозначан одговор. Ствар постаје још комплекснија када се болест посматра на личном и на колективном плану. Многи се држе увреженог мишљења да је болест „казна за грех“ и ово схватање није неоправдано како и видимо из горе наведених библијских примера. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. У нашем народу често чујемо да човек који је учинио неко злодело ближњем доживи несрећу или болест па се то објашњава оним „све се враћа“. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. Навешћу још један старозаветни и један новозаветни пример другачијих одговора ово питање. Познат је пример Јова како после свих претходних несрећа бива погођен „злим приштем“ (Јов 2, 7-8) који је створио такве красте на телу да он „узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше у пепелу.“ Кожни симптоми Јовове болести означавају се јеврејском речју šehin што би се данас најбоље одговарало богињама. Исте се помињу и као шеста пошаст египатска у Изл 8, 9-11, затим у Лев 13, 18 и Пнз 28, 27.35 као бубуљице по екстремитетима праћене повишеном температуром, а у Јововом случају праћене несаницом (7, 4), недостатком апетита и болом у стомаку (30, 27) и губитком телесне тежине (33, 21). На све ове муке Јовови пријатељи кажу да је он учинио неки грех због којег је болестан, а Јов упорно одговара да није скривио ништа. Заиста, и није. Јов призива Божији суд на себе да се докаже његова праведност и тврдоглаво тражи одговор зашто је болестан. Ако пажљиво више пута ишчитамо целу књигу, видећемо да Бог, када се на крају књиге обраћа Јову, заправо не открива зашто је болестан. Он му не каже да је допустио Сатанино кушање како би показао пример његове вере и праведности, него му саопштава како је стварао свет. Јов није био ту кад је Бог устројавао васиону, нити разуме читаву небеску и земаљску механику, па самим тим неке ствари једноставно не може да појми. Овај Божији одговор казује следеће: чак и када не знамо зашто смо болесни и када нам делује неправедно да ми болујемо (а многи доказани зликовци благују), треба да прихватимо вољу Божију иако је не схватамо. То је сваком заиста тешко, али зато се и молимо „да буде воља Твоја“. Објаснити порекло или узрок нечије болести најчешће олако изговореним „болест је плата за грех“ представља површно поједностављење којим се Бог поистовећује са „осветником“, с једне, и са Бићем које дела по принципу аутоматизма, с друге стране. Оно што је извесно, Бог ниједног тренутка није напустио Јова, нити се Јов разочарао и одбацио Бога, већ је његова вера ојачала. Поред овог старозаветног, расправу о разлозима болести налазимо и на страницама Јеванђеља по Јовану (9). Видевши слепога од рођења апостоли чврсто стоје у познатом старозаветном концепту: немају никакве сумње да је он болестан због греха, једина им је недоумица да ли је он сагрешио или његови родитељи. Насупрот томе, Господ на њихово питање руши једноставност примене овог концепта на све случајеве па каже: „ни он сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (9, 3). Страдање које је слепи доживео кроз свој хендикеп било је припрема за оно што следи, за препознавање Христа као Месије, а не „плата за грех“. Тако се пробудила његова вера која му је променила живот па је у поновном сусрету са Христом у разговору рекао: „вјерујем, Господе! И поклони му се“ (9, 38). Дакле, уколико оболимо ми или наш ближњи, то се може видети и као прилика за дело Господње, за чудо исцељења или буђење вере, а не као просто прихватање болести као казне за грех и препуштање смрти. Коначно, долазимо до наше свакодневне ситуације. На друштвеним мрежама и преко порука се деле текстови који разлоге пандемије наших дана виде као казну за грешно човечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслепљено конзумеризмом који уништава богодаровану творевину. Овога пута је упадљиво да епидемија не погађа само неке – православне, католике, протестанте, муслимане, будисте, многобошце, него баш – све. Зато код неких ови знаци бивају тумачени као знаци времена док промишљање о разлозима болести носи апокалиптичне тонове. Као што знамо, никоме није дато да зна час Другог Христовог доласка, па се у нашем разумевању ових догађаја ни то не може сасвим одбацити као могућност. Међутим, исто тако ова епидемија може бити и прилика да се, како Христос каже, „јаве дела Божија.“ То не мора бити само чудо физичког исцељења од болести или просто чињеница недобијања заразе, иако може бити и то. То „дело Божије“ може бити и поновно откривање наших ближњих и зближавање са њима током карантинских дана. У доба када је завладала застрашујућа отуђеност можда је Божији промисао да поново ојача породицу, ону „домаћу цркву“? Зар и то не би било чудо достојно дивљења? Овом мишљењу сам лично најближи. Напослетку, шта год буде од свега овога у распону од пролазне пошасти коју ћемо до лета заборавити па до апокалиптичких догађаја из Откривења – све је воља Божија (иако се лоше ствари дешавају не зато што то Бог хоће, него зато што то допушта). Вољу Божију треба прихватити чак и онда када као Јов немамо јасан одговор зашто се све дешава и када је не разумемо. Као и за њега тада, једино нам је поуздање стих псалмопојца: „ако и прођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“ (Пс 23, 4). Свето Писмо о болестима и епидемијама TEOLOGIJA.NET У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне...

У Крстопоклону недељу, 9/22. марта, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, уз саслужење свештеног братства Светогеоргијевског храма. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Исихије је истакао да на данашњи дан наша Црква слави Часни Крст Господњи. Звучни запис беседе Црква нас подсећа на животворну силу Крста. Ово је средина на нашем путу ка свеславном Васкрсењу Христовом, и пошто смо у својим подвизима, по својим ограниченим људским силама, поклекли и уморили се, потребна нам је та животворна сила Крста Христовог. Господ је Својим ученицима наговештавао Своје страдање, али нико од њих није могао да замисли да ће Он Безгрешан – као избављење свих нас, као наше спасење – да благоволи да се разапне на Крсту, дотадашњем знаку проклетства и знаку највеће казне и унижења. Тај Крст води у свеславно Васкрсење. Господ Своје спасносне речи упућује свим људима. У овим данима часне Четрдесетнице, у читавом свету догађа се пошаст заразе корона вирусом. Сви ми смо позвани да овај Крст носимо са разумевањем, да немамо у себи панични страх, да немамо у себи безнађе, да не допустимо да страх влада нама, него да нама влада спасоносни Крст Христов и благодат коју Он изобилно даје свима нама. Поштујући упутства наших власти, ми смо одлучили да данас служимо Литургију на онај начин на који је то могуће, са мерама ванредног стања. Нико од нас не треба да клоне духом. Литургије се служе где год је то могуће. У нашој Цркви се у молитвама, између осталог, молимо за оне који су присутни, али и за оне који су оправдано одсутни. У том броју оправдано одсутних налазе се и сви они који су овим ванредним мерама спречени да присуствују на светим богослужењима. Свето Причешће јесте извор живота и сједињење са Господом нашим Исусом Христом. То су Тело и Крв Христова. Кроз свето Причешће не може да се пренесе никаква зараза, али постоје друге ситуације у којима та зараза ипак може да се пренесе и зато се до даљег уздржавамо од редовног окупљања на светој Литургији. Причешће верних биће савршавано и по домовима верника који не могу да присуствују, нагласио је владика Исихије. Епископ мохачки је пренео благослов и молитве Преосвештеног Епископа бачког г. Иринеја, који непрекидно бди над својом паством. Његов благослов је са свим свештенством и са свим верним народом, али он се не ограничава само на наш верни народ него на сву браћу и сестре који живе са нама у овом граду и овој Епархији, као и у читавом свету, казао је владика Исихије. У току свете Литургије проузношене су посебне прозбе и молитва за заустављање ширења заразе новојављеном опаком болешћу, као и за исцељење и опоравак оболелих. Поступајући у складу са упутствима државних органа, верни народ предвођен свештенством молитвено је учествовао на светој Литургији, присуствујући у порти Саборног храма. Директан пренос свете архијерејске Литургије из Саборног храма у Новом Саду емитован је на програму радио-станицâ Епархије бачке и Радио-телевизије Војводине. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Драга моја браћо, наша Црква већ два миленијума преноси Благодат својих Светих Тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за "исцељење и оздрављење душе и тела". Цркву никада није проблематизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда. Да ли је могуће да Свето Причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету? Да ли је могуће да Тело и Крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе? Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света Чаше и истом светом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила. Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог Божанског Причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго. Свето Причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве. Они који не вјерују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету Тајну Божанске Евхаристије. Чињеница да су англиканци и католици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских "цркава" од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Тајну Причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје Благодати и знакова Божијих из њихових ткз. светих тајни, као и губитак њиховог Црквеног идентитета. Живот без Свете Тајне Причешћа изгледа као озбиљна болест без лека. Нажалост, велики проблем није вирус грипа - како то тврде "мас медији" - нити глобални вирус панике - како тврде медицинске асоцијације - већ вирус омаловажавања и микроб маловерја. А најбоља вакцина за све ово је наше често "са чистом савешћу" и "неосуђено" учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи. Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Бесмртним Тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави." Митрополит Месогијски +Николај Извор: Епархија зворничко-тузланска

Драга моја браћо, наша Црква већ два миленијума преноси благодат својих Светих тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за “исцељење и оздрављење душе и тела”. Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда. Да ли је могуће да Свето причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету? Да ли је могуће да тело и крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе? Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света чаше и истом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила. Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог божанског причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго. Свето причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве. Они који не верују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету тајну божанске евхаристије. Чињеница да су англиканци и римокатолици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских цркава од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Свету тајну причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје благодати и знакова Божијих из њихових такозваних светих тајни, као и губитак њиховог црквеног идентитета. Живот без Свете тајне причешћа изгледа као озбиљна болест без лека. Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде “мас медији”, нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације, већ вирус омаловажавања и микроб маловерја. А најбоља вакцина за све ово је наше често “са чистом савешћу” и “неосуђено” учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи. Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Светим бесмртним тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави”. Са грчког превео: Антоније Недељковић

Јеромонах Јеротеј Ковиљац одржао је предавање 8. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Отац Јеротеј је говорио на тему Свето Писмо и монаштво. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику, одржао је предавање 1. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Отац Бранислав је говорио на тему Свето Писмо и Свети Оци. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност. 2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело. 3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују. 2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог. 3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну. 4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове. 5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова. 6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ. Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру новог семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини, катихета Бранислав Илић одржао је предавање 3. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Катихета Бранислав је говорио на тему: Свето Писмо и Литургија. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, а у оквиру Школе православне духовности у Новом Саду, у недељу, 3. новембра 2019. У 19:00 часова у Гимназији Јован Јовановић Змај одржаће се предавање на тему: СВЕТО ПИСМО И ЛИТУРГИЈА Предавач: Бранислав Илић, катихета Плакат у PDF формату Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У оквиру новог семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини, катихета Милован Крстић одржао је предавање 20. октобра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Катихета Милован је говорио на тему: Свето Писмо и Свето Предање. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Нови семестар предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској почео је у недељу, 13. октобра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Протопрезвитер Милован Миодраговић, парох при Успенском храму у Новом Саду, говорио је на тему: Зашто и како читати Свето Писмо? Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Извор: Инфо-служба Епархије бачке