Претражи Живе Речи Утехе

Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу. Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: “Бог је не у сили него у правди”. Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију. Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године. – Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив. Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају. Тропар (глас 2):Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил. https://mitropolija.com/2022/09/12/prenos-mostiju-svetog-aleksandra-nevskog-3/

На дан Усековања главе Светог Јована, постимо. Не постимо због тога што је то дан земаљске смрти Светог Јована. То је дан његове победе. Постимо због злочина над њим. Због људских слабости и болести. Уа краљ Ирод! Нормално. Уа лепотица Салома која је злоупотребила своје женске моћи да за мајку добије главу Светог Јована. Наравно. Али о чему се стварно ради? Свети Јован се успротивио неправди земаљске моћи која се издигла изнад сваког закона. И због тога је страдао. Свети Јован је по Христовим речима "највећи рођен од жене". Највећи! Па онда је и могао да се супротстави неправди моћи против које у земаљским оквирима није имао никакве шансе. Човек који је провео самотњачки живот у пустињи, хранећи се биљем, скакавцима, дивљим медом отворио се за Бога и само за Бога. И наравно да онда ни од чега није страховао. Кога ми данас да нађемо да има храбрости да се бори против неправде као што се борио Свети Јован? Ко је проживео живот у пустињи, без ичега? Ко је толико чист и безгрешан? Уосталом - Јован је био највећи, а шта смо ми данас? Шта су људи са којима живимо? И онда нађемо оправдање да заштитимо свој живот од непотребних мука и страдања. Славимо Светог Јована у цркви, славимо га на Крсним славама и чекамо да нам стигне Царство Божије у коме ће бити боље него овде. У коме ће нестати зло, болест, бол, неправда. И миримо се са сопственом немоћи. Нико од нас није Свети Јован. Не да нисмо најбољи од људи него смо слаби, свако са својим грешкама и гресима. Не зна се ко их има више - ми или они око нас. И онда мало по мало препуштамо неправди да нас квари. Под видом смирености не дамо Богу да активира наше дарове. Светитељи нису људи који су без грешке и греха, без људских слабости. Нико сем Христа Бога није без греха. Тога се подсетимо на сваком опелу и парастосу. Па брзо заборавимо чим се удаљимо од блиског присуства смрти. Ево, на пример, наши светитељи скорије канонизовани, и неки још неканонизовани: Свети Николај Српски, Ава Јустин, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије. Они који су их познавали знају добро да то нису људи из бајке. Људи су који су у земаљском животу имали разне слабости, правили грешке. Али Бога су волели више него икога, ишта. А ето, сваки од њих се на трагу Светог Јована и под његовом заштитом, макар у неком тренутку супротставио неправди силних. Добро, казаћемо, они су свети, али ево сад нема више таквих. Ко нам праведан онда остаје да сведочи Бога и да стане против неправде? Ко нам остаје? Шта нам остаје? Увек па и сада, остајало је и остаје, да се загледамо у своја срца и да пронађемо део који нисмо затворили за Бога. Јер није ни Светом Јовану, ни Светом Николају, ни Ави Јустину снага од њих самих него од Бога. Само су се за Бога више отворили него ми. А свако од нас још увек може, док је овде на земљи да се отвори за Бога више него што је тренутно. Колико је мученика оправдало своје животе тек у тренутку жртвовања за Божију истину? Не сви мученици, али многи тек тад, у последњем часу. Али да не чекамо само ту могућност коју смо ми као народ у историји и превише користили. Пронађимо у себи и другима она зрнца Божјег светла и не бојмо се. И само траг Божијег присуства може нам дати храброст пред неправдом. Иако знамо да можемо да пострадамо. Оци пустињаци говорили су о томе како су они знатно слабији од својих великих претходника, да слуте да ће они који долазе после њих бити још слабији, а да ће доћи време кад ће онај ко само искрено позове име Божије бити већи од свих њих. Наравно, не заборавимо и учење Апостола, да се ми ако се и успротивимо земаљској сили и неправди, не боримо против крви и тела него против бесова, духова злобе, духова поднебесја који запоседају људе и кроз њих делују. Не осуђујмо лако једни друге, јер нико не зна дубину туђег срца нити јасно види будућност. То су светитељи знали и због тога и јесу светитељи. Осуђујмо бесове и пазимо се да нас не заразе бесом. Кад год препознаш неправду, кад видиш да духови злобе нападају, бори се. Бори се против њих, против злобе и неправде. Придружуј се онима који се боре против неправде. Чувај радост васкрсења! Нема непобедивог страха за оне који верују у васкрсење. Често се ове битке одвијају не на великој сцени, не са очигледним значајем, већ и у малим стварима, у ономе што нам долази као свакодневни задатак. Али знамо ми да препознамо неправду. Задатак да препознамо одакле и када сила поднебесја напада - остаје свакоме од нас страшан задатак слободе. Увек можемо да погрешимо. Заједничка молитва помаже много, неопходна је. А Бог ће помоћи и ако некад и погрешимо примиће наше покајање из срца. Помажу заједничка молитва и Свето Причешће много. Помолимо се на сутрашњи празник у црквама Светом Јовану да нас охрабри и да не клонемо духом пред силама које данас витлају светом, пред злоупотребама и неправдом које постају све видљивије. Јер онима који на Бога не заборављајући истрпе, обећано је Царство Божије. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи засожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци утамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше предгостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен томи гром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију. Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије. ЗВУЧНИ ЗАПИС Име: Усековање главе Светог Јована Крститеља Тип: audio/mpeg Преузмите аудио датотеку https://svetigora.com/usekovanje-glave-svetog-jovana-krstitelja/

Позив Светог Архијерејског Синода на Свенародни молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебну за светињу брака и породице, за слогу и мир у нашем народу, који ће у присуству више отачаствених архијереја, служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејши Патријарх ће се по одслуженој молитви обратити верном народу. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве

О снази вјере која се кроз хришћанско живљење потврђивала многобројним примјерима не само кроз историју већ и човјеку савременог доба, надахњују нас и жива предања која од усмене ријечи – преносника кроз вјекове, хоће да се памћењем збраја, а записаним словима трга од заборава. Догађаји који се кроз причу, кроз легенду предају са прошлих на нова покољења, а који се као у неким народима, тако и у појединим породицама одржавају и чувају кроз ломна времена као највећа драгоцјеност, налази се и предање о светитељу ранохришћанског периода, Св. мученику Агатонику, покровитељу и заштитнику града Селимврије, чију су главу посјечену мачем 298. године, у вријеме жестоког прогона хришћана (према Житијима Светих за август) Грци приликом протјеривања из града 1922. пренијели у Кавалу са моштима Св. Ксеније (друге покровитељке града). О веома високом поштовању овога светитеља свједочи и подизање њему посвећене цркве у Цариграду, сликање бројних икона од којих су се неке налазиле у најславнијем светилишту Константинопољу, у цркви Богородице Извора Живота (Живоносног Источника), при чијем се опису њене унутрашњости указивало на „икону Светога Агатоника мученика”, гдје „двије слике представљаху два његова приповиједана чудотворста”. О једном чудотворству Св. мученика Агатоника говори и прича о Валцу „Горевуку”, претку братстава Јаблана, Сјеклоћа, Моштрокола и како се наводи и Раслапчевића (?), потресно предање чије суштинско, не тако давно збивање иако старо преко пет вјекова, плијени чудесношћу своје садржине. Валац, чији живот тече према родословним таблицама Јаблана и Сјеклоћа око 1440. године, а коме је име обојено са Горевук после јаке борбе из турске најезде на Херцеговину када је са осталим ратницима дочекан уз ријечи: „Дођосте ли горски вуци!”, иселио се, како предање каже – послије убиства турског намјесника у Требињу или Мостару(?) из Клобука и настанио у Котору. Живећи ту, Валац „горски вук”, нашао се у затвору гдје су у још неутврђеној тачној години његовог тамновања, у смирај једнога дана када се додјељивала вечера, сви затвореници добили бољи оброк. Изненађени Валац питао је затвореника до себе „Хоће ли нас сјутра погубити?” „Не, сјутра му је Крсна слава”. „Која му је слава?” „Свети мученик Агатоник”. И након тога сазнања, из мемљивог, од влаге сипљивог зиндала которског затвора, потекле су попут плодног набреклог зрневља ријечи молитве коју је Валац упућивао Св. мученику Агатонику, молитве са којом му је и сан склопио очи када је чуо: – Бјежи. – Како ћу бјежати? – Капија ти је отворена. – Не знам како ћу окове скинуту. – Скинути су. Ослобођен си. – Ко си Ти? – Млади мученик Агатоник. Пробудивши се, Валац се нашао као када је са молитвом отишао на починак. Поново је заспао и опет чуо исте ријечи поновљене још једном. Када је отворио очи видио је скинуте окове, прошао како му је и било речено – кроз отворену капију и док је мјесец као жута кифла у тој ноћи (22. августа / 4. септембра) када је, како предање тка своју причу, „млади мјесец” својом сребрно-жутом свјетлошћу обасјавао пут из дубоко уснулог града, Валац је побјегао из которских затворских зидина које су се пред његовом молитвом Светом Агатонику, младом мученику, срушиле. Остављајући Котор са његовим високим звоницима, утврђеним бедемима и звучним калдрмама, Валац се „на првом почивалу код Св. Тројице” заклео: „Од данас те, Свети Агатониче, млади мучениче, узимам за своју Крсну славу и док је трага од мене, приносићу ти пуње и проскуре”. Валац се послије Његуша населио у Добрском селу, гдје је Св. мученици Параскеви (Св. Петки Трновој) као прислави подигао цркву од прућа да би касније на истом мјесту била подигнута једнобродна црква од тесаног камена са полукружном апсидом на истоку и звоником на преслицу са три отвора на западној страни. Унутар цркве Св. мученице Параскеве, поред централног дијела јужног зида налази се и Валчев гроб. Потомци Валчевих синова (од тројице колико је имао – најстарији син убијен на Његушима, гдје је Валац живио послије бјекства из которског затвора), братства Јаблани, Сјеклоће и Моштроколи прослављају младог мученика Св. Агатоника као своју Крсну славу, чиме се култ овога лијепог светитеља (као што су, уосталом лијепи сви светитељи) проширио и у Црној Гори. Када се хтјела изразити тежина истинитости ријечи, код старијих потомака се и током XX вијека могла чути дубина заклетве: „Младога ми мученика Светога Агатоника”.[1] Лидија Јаблан Молитва више није утјеха, она је стање реалности Умножити своје таленте, Божије таленте дате нам за развој и уздизање јесте највјероватније отргнуће од смрти, али шта када се сазна да и најсвестранији развој тих талената је нијема и блиједа слика пред величанством Божијим, пред знањем СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ. Како потврдити, како посвједочити ријечима у ћутању величину и значај преобилно преплављених извора СВЕТОТРОЈИЧИНОГ ТВОРЦА. Желим да кажем, а немоћна сам, ријечи – ти снажно-ломљиви ослонци свједочанства губе се пред неограниченом моћи Творчевом. Плашим се, увриједићу Бога ако не нађем праву ријеч. Mогу ли наћи, ћутећи, како да посвједочим о ЊЕМУ, СВЈЕТЛОСТИ, ИСТИНИ И ЉУБАВИ, па молим ријечи из ћутања – проговорите или се још јаче згусните у молитви. Извор: Часопис “Светигора” https://mitropolija.com/2022/09/03/kult-svetog-mucenika-agatonika-u-crnoj-gori/

Свети Нектарије се упокојио на дан Арханђела Михајла 1920, у атинској болници и по његовој жељи сахрањен је на острву Егини у манастиру који је лично основао са монахињама и ктиторима. Његово тело је најпре превезено погребним аутом из Атине до луке Пиреј да би одатле бродом до Егине. Младић који је превезао ковчег са телом је журио и буквално истоварио ковчег на степенице храма Св. Тројице у Пиреју, а потом отишао имајући друге велике обавезе, а такође ни свештеници храма нису се удостојили да дођу и дочекају тело Владике Пентапољског, нити су отворили храм да се унесе ковчег. Било је подне и тако на степеницама храма остављен без почасти ковчег са телом Владике пентапољског је чекао и уз њега вољени Владикин ученик Коста Сакуполос и једна монахиња брод да би отпловили за Егину. Како је записао биограф Сотос Хондропулос - Народ који се сабрао да се опрости од Владике, јер он је у том храму проповедао више пута, осетили су јак мирис из ковчега попут мириса јутарњих најлепших планинских цветова; отворили су ковчег и угледали капљице мира на лицу Владике. О, чуда! Он који је остављен и презрен од многих миомирише! Видевши то Коста је брзо пронашао убрусе и купио је миро са лица Владике. Народ је почео да га целива, да миром се помазује по челу и грудима и да клечи пред ковчегом славећи Бога. Постајали су свесни Светитељ је био међу њима! https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве поздравља одлуку највиших државних органа којом је отказано одржавање манифестације Еуропрајд, коју су организатори намеравали да одрже у Београду током септембра, и на тој одговорној одлуци искрено честита Председнику Србије, господину Александру Вучићу, и Влади Србије. Свети Архијерејски Синод је уверен да одржавање ове „параде”, у служби промовисања ЛГБТ-идеологије, која покушава да се наметне Европи и такозваном западном свету уопште, па, нажалост, и нашем народу, не би било од користи никоме него би, напротив, изазвало додатне тензије и нове поделе, а међу верницима Српске Православне Цркве и свих осталих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији огорчење и револт. И сама „ЛГБТ”-тематика је, сматрамо, неумесна посебно у наше дане, у дане када за нас Србе, у Србији и свугде у свету, постоји тема над темама, тема Косова и Метохије. Наш државни врх, на челу са Председником Србије, бескомпромисно и неодступно се бори за очување наше исконске јужне покрајине у саставу Србије, за спас наших највећих светиња, почевши од Пећке Патријаршије, Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке, и за опстанак и останак српског народа на његовим вековним огњиштима. У тој часној и светој борби држава Србија ужива неподељену молитвену, моралну и отаџбинску подршку Српске Православне Цркве. Сви заједно, саборно, једнодушно, без „пете” или „шесте” колоне међу нама, позвани смо и призвани да на делу будемо православни хришћани и српски родољуби, заветни народ Светога Саве и Светога кнеза Лазара, пријатељи Божји и пријатељи наших ближњих, ничији непријатељи, а то значи – ни непријатељи своје Цркве, свога народа, свога бића, свог историјског и метаисторијског назначења. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, Српска православна Црквена општина и Управа парохије у Горњем Ковиљу по други пут организују манифестацију духовног и културно-уметничког садржаја под називом „Дани светог Рафаила Шишатовачкогˮ. Манифестација ће трајати од 28. августа до 3. септембра, а биће уприличена у част светог свештеномученика Рафаила (Момчиловића), који је као јеромонах, боравећи у манастиру Ковиљу, осликао иконостас Световазнесенског храма у Горњем Ковиљу. Извор: Информативна служба Епархије бачке

Православни верници се сваког августа окупљају на Крфу да прославе великог Светог Спиридона Тримитунтског, једног од најомиљенијих светитеља не само Цркве у Грчкој, већ и целе Православне Цркве. „Данас је велики дан не само за Крф него и за нашу Цркву уопште, која слави успомену на натприродно чудо Светог Спиридона, које се догодило 1716. године, када су Крф опседали Турци, а Свети Спиридон спасао острво“, пише новинска агенција Ортодоксиа. Манифестације у славу Светог Спиридона отпочеле су синоћ уз учешће митрополита Веријског Пантелејмона, Солунског Тимотеја, Калавритског Јеронима и локалног јерарха Крфског Нектарија, а трајаће још неколико дана. У храму Светог Спиридона синоћ је служено Архијерејско Велико Вечерње којим је началствовао мит. Тимотеј. У свом кратком обраћању мит. Нектарије је нагласио да је, спасавајући Крф, Свети Спиридон зауставио турско напредовање ка целој Европи. И данас нашој отаџбини поново прети исти непријатељ “, додао је Његово Преосвештенство, који је стога позвао, „и архијереје и народ Божији да поново измоле Светог Спиридона да се залаже пред Тројичним Богом за целовитост Грчке земље.” У својој беседи, мит. Тимотеј је говорио о празнику Преображења и нествореним енергијама Божијим, које су осветљавале Светог Спиридона за живота, а и после. „Ми православни хришћани, имајући Светог Спиридона за заштитника у свом животу, можемо да предвидимо и доживимо духовна добра којима је он обдарен благодаћу Тројичног Бога“, проповедао је Митрополит. У 5.00 часова служена је Света Архијерејска Литургија у храму Светог Спиридона. Традиционална литија са моштима Светог Архијереја Божијег почела је потом у 9.00 часова, уз учешће архијереја, свештенства, монаштва, лаика, филхармоније, локалних студентских и извиђачких и других удружења и локалне власти. За време молебана, мит. Нектарије је поново позвао народ да моли Светог Спиридона за помоћ да се превазиђу све борбе са којима се данас суочавају православни верници и да „пробуди савест свих нас модерних Грка“. Све службе у част Светог Спиридона до суботе биће емитоване на ју тјуб страници Крфске митрополије. *** Литије са моштима Светог Спиридона се одржавају четири пута годишње. Први је на Цветну недељу, у знак сећања на то када је Свети Спиридон 1630. године спасао Крф од куге; други је на Велику суботу ујутру, у спомен када је 1550. спасао Крф од глади; трећи је прве недеље новембра, у знак сећања на то када је 1673. спасао Крф од куге; а четврти је 11. августа у спомен када је 1716. спасао Крф од Турака. Четрдесетодневни обрачун са турском војском истрошио је снагу локалног становништва. Надајући се Божијем заступништву, немоћни народ се сабрао у цркви Светог Спиридона и са сузама узносио молитве светитељу. Изненада, у ноћи 10. августа, избила је страшна олуја на мору. Спремајући се за одлучујућу битку, становници острва су сазнали за велико чудо које се догодило у ноћи: очевици су причали да је свети Сипридон са небројеним мноштвом анђела и пламеним мачем протерао многобројну турску војску са острва. Извор: https://orthochristian.com/147689.html https://mitropolija.com/2022/08/15/414317/

У Тбилисију, Грузија, 22. јула 2020. године освећена је прва парохијска црква на свету посвећена великом светогорском старцу Светом Јосифу Исихасти. Црква се налази у оквиру комплекса цркве Воздвижења Часног Крста у делу Сабурало грузијске престонице. Ректор, протојереј Теодор Гињадзе, познат је по својим надахнутим проповедима које подстичу људе да практикују Исусову молитву у свакодневном животу, па није изненађење што је његова парохија посветила цркву Светом Јосифу. Недавно је парохија добила део моштију свог заштитника, који им је поклонио игуман манастира Ватопед Јефрем, духовни унук Светог Јосифа. https://orthochristian.com/147660.html

Када у светом писму читамо, у Трећој и Четвртој књизи о Царевима, о чудесним делима светог пророка Илије, наш ум је одушевљен и чудимо се многоме. Чудимо се његовој необичној ревности за славу Божју и савршеној неустрашивости на делу усађивања вере међу незнбожачким народом (а у то време, такав је био народ израиљски). Чуди се ум наш његовим необичним чудесима. Ипак, највише се чудимо онда када читамо о невероватној сили његове молитве, јер знате да је он својом молитвом заповедао чак и стихијама: запретио је киши да падне на палестинску земљу за три године и 6 месеци, а затим је својом молитвом низвео кишу на земљу. Својом молитвом је низвео и небески огањ, који је спалио жртву, изобилно поливену водом. Управо бих желео да вашу пажњу обратим на молитву пророка Илије, јер би нам недостало времена да говоримо о свему томе великом што је он учинио. Али не само његова молитва: знамо да су постојали велики подвижници побожности, велики преподобни, који су својом молитвом исто тако чинили велика и највеличанственија чуда. Али ја желим да ви проникнете умом да није само таква молитва која чини јавна и свима видљива чуда, не чине чуда само молитва пророка Илије, молитве апостола, молитве пророка и мученика. Хоћу да схватите да свака молитва такође чини чуда. А каква чуда чини? Уопште не тако преславна и одушевљавајућа, каква је чинио пророк Илија. Чини чуда која нису видљива никоме осим онога у чијој се души ова чудеса савршавају. Молитва попут молитве преподобног Серафима Саровског, преподобног Сергија Радоњешког, преподобних Антонија и Теодосија Печерских, Варлама Хутинског, Нила Сорског и многих других преподобних – таква молитва чини невидљива чуда. Преподобни Серафим и преподобни Сергије су се још за време свога живота уподобили анђелима у телу, њихове су душе биле испуњене најдубљом вером, испуњене најчистијом љубављу према Богу и људима. Они су сијали вером, сијали љубављу. Како су, пак, достигли такав сјај, чиме су га достигли? Достигли су га својом молитвом, пре свега молитвом; истина и најтврђим постом и бдењем. Познато вам је да је преподобни Серафим Саровски хиљаду дана и хиљаду ноћи стојао на камену, молећи се Богу? Управо та чудесна молитва га је учинила анђелом у телу. Од ове молитве се љубав Божја уселила у његову душу и његово је срце сијало таквом љубављу да је свакога ко му је долазио поздрављао речима пуним љубави: Радости моја! Видите, молитва је учинила чудо у души преподобног Серафима, а чинила је чуда и у душама осталих преподобних, чији је број огроман. Молитва је чинила чуда трпљења и у мученицима, а ово је несхватљиво трпљење потресало душе оних који су посматрали мучења, а неретко и самих џелата, који су их угњетавали и мучили – они би поверовали у Христа. Дакле, видите да молитва која не чини видљива чудеса која своде с ума, чини чуда у тајним одајама људских срдаца. Она потпуно преображава ова срца, јер срца преподобних и мученика уопште нису налик на срца обичних људи, оне масе људи које Свето Писмо назива народом земље, а ја се осмељујем да их назовем народом травнатим – зажиже огањ у срцима и ових људи. Знајте, дакле, да је у вашој молитви сила Божја, која чини чудеса у вашим срцима. Знајте да је молитва најважније од свих дела које чини човек-хришћанин. Сви остали његови послови су мали и ништавни, потпуно ништавни у порођењу са делом и напором молитве. Као што свака биљка вене уколико остане вез воде, на сувом земљишту, тако вене и људска душа уколико се не храни молитвом. Њој су исто тако потребни храна и вода, али нарочита вода, жива вода, коју је Христос обећао да да жени Самарјанки у разговору са њом. Та вода, која тече у живот вечни, о којој је Он говорио у јерусалимском храму, на дан Преполовљења. Управо ова вода, вода благодати Божје, потребна је и најнеопходнија свакоме од нас. Ову Воду Живу, овај извор благодати добијамо у молитви. Али када говоримо о молитви, често ми одговарају: Не умем да се молим. Научите ме да се молим. И шта им ја одговарам? Одговарам им пре свега да је молитва највеличанственије и најтеже од свих људских дела. Ми знамо да се ни један тешки посао не учи лако. У сваком послу, у свакој вештини, неопходна је дугачка обука. Уколико је у пословима овога света потребна дуга обука, тим пре у овом најузвишенијем од свих послова. Учите, учите, учите се без престанка – и даће вам се. А како започети учење? Ево како: има пуно молитава које су саставили и написали велики угодници Божји, велики светитељи, велики преподобни и мученици. Молите се овим молитвама. Не подражавајте баптистима који презиру ове молитве и састављају неке сопствене. Њихове су молитве слабе и шаблонске јер је њихов дух ништаван у поређењу са духом светих Отаца. Не измишљајте своје молитве, молите се онима којима вас учи Света Црква. Али, читајући ове молитве, проничите у сваку њихову реч, хватајте себе у свакој расејаности, на сваком одвајању ума од речи молитве. Уколико се будете молили на овај начин, свештене молитве великих угодника Божјих ће просветљивати ваше душе. Али постоји још једна молитва – Исусова молитва – она се сматра најважнијом и најнеопходнијом за све монахе. „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Ова молитва заиста чини чуда и стога се сматра веома важном, ако не најважнијом од свих. Овој се молитви научите, од ње почните. Учите се овако: затворите врата на вашој соби, ако желите стојте, ако желите, чак и седите на столичици, уколико желите, клечите на коленима. Мало погнувши главу, најпре погледајте у своје срце, размишљајући и присећајући се који од мноштва грехова највише мучи ваше срце, који је највише противан Богу. Уколико је блуд, или можда прељуба, онда о томе размишљајте, уколико је користољубље, онда пре свега мислите на то, уколико је немилосрђе и суровост и немање љубави – тада пре свега на ово усресредите своју мисао. Стојећи, седећи или клечећи пронађите свој највећи грех погните главу и молите Господа Исуса пре свега за опроштај овога вашег греха… Молите се Исусовом молитвом, најбоље на бројаницу и говорите: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. За ово време мислите о томе своме најтежем греху. Понављајте ову молитву не мање од стотину пута, увек усресређујући мисао на најтежем и најодвратнијем своме греху. Почевши од овога, навикните се да се сећате и осталих својих грехова. Молећи се Исусовом молитвом, држите у уму све грехове и молите Господа за опроштај, не само најтежег, већ свих својих грехова. Управо ће ова молитва учинити чудо у вашим душама. Биће вас срамота; када пред Богом почнете да исповедате свој најтежи грех, осећаћете неодољиву жељу да се ослободите, да се неизоставно ослободите овога мрскога греха. Молећи се овако из дана у дан, све више и више ћете се ослобађати од вашег основног греха и од свих осталих ваших грехова и душа ће се ваша преображавати. Сами ћете почети да примећујете како се мења ваш однос према ближњем. Сами ћете почети да примећујете да постајете све мекши, трпељивији, кротки и смирени. Са великом увиђавношћу ћете се односити према људима, пазићете да никога и ничим не увредите и не ожалостите. Исусова молитва ће преобразити ваше срце и произвести ово чудо – несагледиво чудо Божје благодати у вашем срцу. Ето шта сам желео да вам кажем о молитви. А уколико желите да очистите ваше срце, уколико желите да без страха станете пред Страшним Судијом Христом, придржавајте се тога што вам саветујем. Молите се, молите се Исусовом молитвом и пре свега, кајте се и кајте се. Покајна молитва треба да буде ваша најважнија и најтрајнија молитва. Али по мери тога како она буде очишћавала ваше срце, научићете да се молите, не само за себе, већ и за ближње и даљње, за сав људски род. Доћи ће, на крају и најсветија, најугоднија Богу молитва за оне који нас мрзе и вређају. Раније сам Вам саветовао да не подражавате секташима у измишљању сопствених молитава, а сада ћу вам рећи да је најузвишенији облик молитве – молитва без речи, вапај душе ка Богу, који отвара небеса и доводи нас у најтешње општење са Богом. Нека би нас Господ све удостојио да стекнемо такву молитву! Али она ће доћи само онда када будемо постали истински храмови Светога Духа. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-vojno-jasenicki-o-molitvi/

Освећење живописа и обновљеног храма Светих апостола Петра и Павла у Смиљану, у Епархији горњокарловачкој, у коме је крштен славни српски научник Никола Тесла и у коме је службовао његов отац прота Милутин Тесла, биће на празник Светог Илије, 2. августа 2022. године, најавио је за Радио "Слово љубве" парох госпићко-смиљански јереј Драган Михајловић. О. Драган Михајловић Молитвени чин освећења храма извршиће Епископ горњокарловачки г. Герасим и Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије горњокарловачке. Подсећамо, зидани храм је у Смиљану саграђен на темељима старе цркве изграђене од дрвета. Eпископ Данило Јакшић је освештао храм 1765. године. Никола Тесла је крштен у овом храму 1856. године. Црква је порушена 1941. године, а обновљена 1986. Међутим, за време последњег рата на овом простору 1991–1995. године, црква је оштећена и опљачкана. Последњих година је замењен кров, обновљен камени под. Храм је и фрескописан. Фреске је осликао о. Милан Радусин из Епархије далматинске. На фреска се налазе и Свети српски новомученици Јадовински и породица Тесла. Извор: Радио "Слово љубве"

Овај Архангел Божји Мојсија, који избеже од фараона, научи у пустињи – писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави Светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано, Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија. Исто тако Свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и Светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави Светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити Светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Пречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост Свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: “Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!” – и одмах са мноштвом војника небеских запева: “Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!” Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то – да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви. Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску. Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, Света црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега. Тропар (глас 4): Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил. https://svetigora.com/sabor-svetog-arhangela-gavrila/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије угостио је 22. јула 2022. године српску децу из Славоније у Храму Светог Саве. Поздравно слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Деца из основних школа у Тењи, Бијелом Брду, Бршадину, Борово Насељу и Вуковару дошла су, предвођена својим вероучитељима Мирјаном Поповић, Јованом Секулићем, Срђаном Деспотовићем, Петаром Рудићем и Бориславом Вигњевићем у једнодневну посету Београду у кординацији Заједничког већа општина Вуковар, Министарства омладине и спорта Републике Србије и народном посланицом Сањом Лакић. У пратњи Његове Светости био је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан. Деца из Славоније донела су патријарху Порфирију икону на дар, као и слику храма из њиховог краја као рођендански поклон. Њима су се у Београду придружили и другари из региона, који су већ раније долазили у посету Храму, и том приликом су Патријарху донели, као рођендански поклон, слику коју су заједничким снагама насликали, а на кој се налазе храмови из њихових места. Малишани су посебно замолили Патријарха да што пре посети и њихова места, јер како су нагласили: “наши храмови јесу мали по величини, али су преобилни љубављу и радошћу”. Показавши им Храм Светог Саве патријарх Порфирије је пожелео добродошлицу гостима указавши, том приликом, да су дошли у центар нашег народа, јер Београд је главни град у коме је Храм духовни центар који је подигнут у част Светог Саве. ”Што је више било противника светости у нашем народу, тј. што је више било противника Светитеља Саве, утолико је он више растао и ево, хвала Богу, где год да је наш народ зидају се храмови Светог Саве и сви православни Срби знају да је Свети Сава духовни отац, родоначелник нашег народа”, рекао је Патријарх истичући да смо: ”Сви заједно смо овај велелепни храм сазидали”. ”Светост, дакле честит живот, живот у врлини, живот у љубави јесте нешто што повезује сваку препреку, што савлађује сваког противника, нешто што и од противника, па ако хоћемо и непријатеља, може учинити пријатеља. Не постоји ништа друго на овом свету што од оног који је против нас може нам учинити пријатеља и брата. Наравно, не постоји ништа тако снажно на овом свету што од брата и пријатеља може учинити неког који је потпуно поистовећен са нама и ми са њим и чинити све више и више пријатеља и брата. Зато сам рекао да је важно да имамо Светог Саву као пример да њиме надахњујемо свој живот, да се напајамо вредностима Јеванђеља и оним што нас Јеванђеље учи, управо онако како је чинио Свети Сава”, истакао је патријарх Порфирије додајући да ћемо: ”тада заиста бити, где год да се налазимо, јединствени припадници исте Светосавске Православне Хришћанске Цркве, осећаћемо једни друге као браћу, као једну породицу, али у исто време – још једанпут понављам: где год да смо – бићемо грађани који су пример за углед, који доприносе другима, који доприносе изграђивању заједнице у којој се налазимо, али исто тако ћемо имати свој посебан печат. Само онда када смо утврђени у својој вери, када знамо ко смо и шта смо, имаћемо мир у души, када то не скривамо, када се не плашимо да то покажемо”. ”Кад год имамо страх у себи и бојимо се да покажемо ко смо и шта смо – то вероватно понеко од вас и зна – онда имамо и немир, онда смо несигурни, онда сумњамо у све око себе, али и у самог себе”, посебно је истакао Патријарх додавши да кад немамо: ”унутрашњу препреку и страх који нас спречавају да једноставно покажемо ко смо и шта смо, онда имамо мир и слободу. Тада слободно можемо да градимо односе са свима, а то је могуће ако смо заиста утврђени у својој вери -рећи ћу, можда неће свима бити разумљиво – не идеолошки, него утврђени у вери тако зато што се заиста молимо Христу, молимо се Богу, молимо се светитељима Божјим, трудимо се да живимо по речи Христовој, да живимо у истини и у правди, да живимо у љубави” Како је предвиђено планом посете деца ће обићи музеј Николе Тесле и Министарство спољних послова Републике Србије. Извор: Радио Слово љубве

Телевизија Храм #врлинослов #молитва #православље

У Румунској православној цркви установљен је нови празник у част једног од најомиљенијих светитеља Румуније. Свети синод Румунске цркве одлучио је да установи празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт, који ће се обележавати 13. јула почев од 2024. године, преноси новинска агенција Басилика . Свети Димитрије Нови је небески заштитник румунске престонице, а његов октобарски празник је једна од најважнијих прослава за Румунску цркву, када хиљаде побожних православних хришћана учествује у литији са моштима свеца улицама Букурешта. Традиција литије са моштима Светог Димитрија (Басарабовског) потиче из 19. века. Свети Димитрије Нови 1792. године постао је покровитељ Букурешта, гдје се његове мошти чувају од 13. јула 1774. године. https://mitropolija.com/2022/07/11/novi-praznik-u-rumunskoj-crkvi-prenos-mostiju-svetog-dimitrija-novog-u-bukurest/

Комадић по комадић, велики мозаик Христ на престолу од 100 квадрата полако се формира изнад олтарске апсиде у Цркви Светог Марка. Радови трају већ неколико дана, а јуче је на висину од 30 метара подигнут централни део – глава Спаситеља. – До сада смо успели да монтирамо око трећину мозаика, на реду је подизање централног дела, односно главе Исуса. То је један од најзахтевнијих корака у овој фази. Јер, док се сви остали делови мозаика могу подизати у комадима, глава Спаситеља величине око метар и по мора да иде у целини јер се све остало формира око ње. Због тога је важно да она буде постављена како треба – објашњава проф. Ђуро Радловић, академски сликар и уметник који већ деценијама ради мозаике у храмовима у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Делови мозаика, начињени од печеног венецијанског стакла, подижу се уз помоћ специјалне дизалице. Прво се поставе на такозвани трагач, а онда се уз помоћ мотора и ужади „пењу у висине”. Цео поступак прате четири искусна мајстора и то од почетка па до врха скеле. – Када мозаик дође до изнад олтарске апсиде, лепи се на свеж малтер, а затим се са њега скида папир и специјално платно на које је био налепљен. Платно се затим кваси да би се лакше уклонило и тек онда може да се види како све изгледа у пуном светлу. Израда и постављање мозаика је изузетно захтеван и компликован посао. Осим што мозаик тражи пуно знања и искуства док траје његова израда, исто толико стрпљења и способности треба да се он монтира на најбољи начин. Јер ако ови људи то не ураде да ваља, све је пропало. Пропао је труд две године, материјал, наше време... Због тога је изузетно важан рад мајстора који га на висини од 30 метара формирају – прича Радловић. Према речима протојереја-ставрофора Трајана Којића, старешине Цркве Светог Марка, процес монтирања Исуса на престолу изнад кога лебде два бестелесна анђела трајаће око месец дана. – Важно је да сада завршимо овај мозаик да бисмо добили једну целину, а за касније ћемо видети. Надам се да овде није стављена тачка. Некада је било планирано да се настави осликавање цркве, да један део буду фреске, а други део мозаик, али о том потом – каже прота Којић. Јединствен приказ Богородице Прво што је урађено у Цркви Светог Марка када је реч о мозаицима јесте иконостас. На њему се налази и мозаик Благовести, када Богородица прима вест од архангела Гаврила да ће родити Исуса. – Ово је јединствен приказ Богородице. И док углавном свугде Богородица ради нешто док јој архангел саопштава благу и радосну вест, на овом мозаику се види њено изненађење што је одабрана да баш она буде мајка божја – објашњава проф. Ђуро Радловић. https://www.politika.rs/scc/clanak/511431/Pocelo-postavljanje-mozaika-u-Crkvi-Svetog-Marka

Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божијег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег. Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов. За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима. Тропар (глас 4): Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја. https://www.spc-linz.at/srpske-slave/rodjenje-svetog-jovana-pretece-krstitelja-gospodnjeg-ivanjdan/

У манастиру Пиносава у Кусатку, покрај Младеновца, традиционално је на празник Светог Јована Шангајског, одржано свеноћно бдење. Бдење је почело у 22 часа, а на крају са Светом Литургијом је завршено у пола 4 ујутру. Бденијем и Светом Евхаристијом је началствовао игуман манастира Пиносава, архимандрит Петар. Оцу Петру су саслуживали настојатељ Манастира Тресије, јеромонах Серафим, парох Опарићки јереј Бојан, парох Азањски јереј Страхиња, јерођакон Марко и ђакон Владимир. У току Свете Литургије, Архимандрит Петар се обратио многобројном верном народу пригодном беседом у којој је истакао да је Свети Јован Шангајски био истински пастир добри, који је цео живот свој дао за Христа Бога и своје словесно стадо. Скоро сви окупљени верници су се причестили Светим Тајнама Христовим. У току бденија сви окупљени верници имали су прилику да целивају и део моштију Светог Јована Шангајског, које је за ту прилику донео игуман манастира Тресије јеромонах Серафим. На крају је пререзан и славски колач и организована је трпеза хришћанске љубави за сво монаштво и свештенство као и све сабране вернике. Треба напоменути и то да је управо за овај велики празник, наш познати шумадијски фрескописац и иконописац Јандрија Чоловић из Младеновца, манастиру Пиносава подарио велику и позлаћену икону Светога Јована Шангајског Чудотворца, која ће убудуће красити манастирски храм Светог архангела Гаврила у Кусатку.

Велики учитељ црквени, свети Кирил Александријски беше родом из Александрије, од родитеља правоверних и племићског порекла, сестрић Теофила, патријарха александријског. Васпитање Кирил доби изврсно: у непрекидном стицању мудрости и у страху Божјем; он до савршенства изучи грчку и римску световну мудрост, а и духовну мудрост одлично изучи, непрестано изучавајући Божанска Писма. Ујак његов, патријарх Теофил, видећи у њему велике способности и целомудрени живот, уврсти га у свој клир, поставивши младог Кирила за архиђакона. И би свети Кирил као миомирисан крин, посађен у црквеном врту, цветајући непорочном чистотом и умирисујући Цркву Христову богомудрим учењем. А би он и ученик преподобног Исидора Пелусиота. По смрти Теофила блажени Кирил би од свију једногласно изабран за патријарха. Поставши патријарх, он одмах истера нз града јеретике новацијане, који беху слични фарисејима, јер се грађаху праведни пред људима, и тврђаху за себе да су чисти и далеко од свакога греха, и ношаху бело одело као знак свога тобож непорочног живота, и учаху да човека, који је после крштења пао у смртни грех, не треба примати натраг у Цркву. Нема, тврђаху они, опроштаја смртноме греху такога човека, осим да се такав човек поново крсти. Ова јерес води порекло од Новацијана, који за царовања Декијева беше презвитер у Риму и жељаше да постане папа после смрти за Христа убијеног свештеномученика папе Фабијана. Али он не успе у томе, пошто блажени Корнилије би изабран за папу. Завидећи Корнилију, Новацијан се срђаше на њега и беше му противник у свему. У то време бејаше велико гоњење незнабожаца на хришћане, и многи од хришћана, уплашивши се свирепих мучења, принесоше жртве идолима; а затим, долазећи с покајањем, они исповедаху грехе своје са сузама. Видећи покајање њихово, свети папа Корнилије примаше их понова у свету Цркву, као што и Христос прими горко плачућег Петра. Међутим, презвитерНовацијан се противљаше папи, тврдећи да у Цркви Христовој не треба да се налазе они који се Христа одрекоше и демонима жртву принесоше. При томе он хуљаше на светога папу, називајући га заједничарем идолопоклоника. Онда сам прекину општење са њим и, нашавши себи неке једномишљенике, начини се другим папом у Риму. Тако пониче јерес новацијана. Од тада се новацијанска јерес стаде ширити свуда, па дође и до Александрије, и продужи постојати тамо све до доба светог Кирила. Ту новацијани умножише противна православљу деловања: они понова крштаваху оне који из православља приступаху њима, не допуштаху други брак, и друга неразумна новачења беху у њима. – Ове дакле јеретике, заједно са епископом њиховим Теопемптом, свети Кирил протера из Александрије у самом почетку свога патријарховања. Затим се свети Кирил наоружа и против нечистих духова, да их истера из обиталишта њихових. Јер недалеко од Александрије налазило се једно насеље, звано Коноп, а близу њега друго место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште и обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за славословљење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин, и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких. Прогнавши на тај начин невидљиве демоне из предграђа Александрије, свети Кирил се много стараше да и сам град потпуно очисти од видљивих демона, какви беху христоненавидници Јевреји, којих издавна беше врло много у Александрији. Јер још од дана Александра Великог и од оснивања Александрије тамо се доселише Јевреји, и временом се намножише у велико племе. Силно ненавидећи Христа и христоимене људе, они тајно и јавно чињаху хришћанима сваковрсне пакости и непријатности. Рђави и шкодљиви беху за град гореспоменути јеретици новацијани, но несравњено гори и шкодљивији беху ови непријатељи – Јевреји, јер они не само изазиваху свађе и смутње у граду, него и многобројна убиства и крвопролића приређиваху. Призвавши к себи старешине јеврејских синагога, светитељ Божји саветоваше им да свој народ обуздају и одврате од сличних злочина. Али они не само не послушаше светитељев савет, него загазише у још већи злочин. У граду беше велика и прекрасна црква; звана Александровом, пошто је беше подигао епископ Александар. Једнога дана Јевреји се договорише, и наоружаше се као да ће у рат. И кад се спусти ноћ, они се растрчаше по улицама градским, вичући на сав глас: Александрова црква гори! Чувши то, хришћани стадоше излетати из својих домова и трчати да гасе пожар у својој цркви. И који год хришћани излажаху из својих домова, бездушни Јевреји их одмах изненада убијаху или мачевима, или копљима, или ножевима, или нечим другим. И те ноћи би убијено мноштво хришћана. Кад свану дан, сазнаде за тај покољ свјатјејши патријарх Кирил, и силна га жалост обузе. И захтеваше светитељ да се изведу на суд Јевреји – коловође покоља. Али градоначелник Орест, иако хришћанин по вери, помагаше Јеврејима штитећи убице, јер беше непријатељски расположен према светом патријарху. Тада се сам свети Кирил са мноштвом хришћана упути к јеврејском зборишту, истера из града све Јевреје, куће им поруши и синагогу запали. А градоначелник, пламтећи гневом на светитеља, стаде злостављати његове сроднике, као и друге угледне грађане који беху на страни патријарха. Тако он на тргу обнажи и непоштедно би честитог човека, Јеракса граматика (= научњака). И изроди се велика несугласица између градоначелника и патријарха. Јер свјатјејши патријарх штићаше хришћане, а градоначелник помагаше Јевреје. И сваки од њих писаше цару Теодосију Млађем све дотле, док од цара не стиже наређење, којим се забрањује Јеврејима да живе у граду. У то време на улицама града често су избијале побуне и метежи, у којима су понекад страдали и невини људи. У Александрији живљаше једна девојка по имену Ипатија, кћи философа Теона. Она беше побожна и врлинска, чувена по животу и мудрости, и провођаше дане своје у девичанској чистоти и непорочности. А философији би научена од оца свог Теона још у младости својој, и толики успех показа у философији, да је превазилазила све живе философе тога доба, као што тврде за њу епископ птолемаидскиСисиније и Суида, величајући је многим похвалама. Она се не хте ни удавати, да би се несметано бавила философијом и књигом, а нарочито да би из љубави према Христу чувала своје девичанство. И у Александрију се са свих страна стицаху љубитељи философије, да виде премудру деву Ипатију и чују њене мудре речи. И беше она многима учитељица. Њу поштоваху све духовне и световне власти, и сав народ, и у многоме се држаху њених мудрих савета. Желећи да измири патријарха и градоначелника, она одлажаше к обојици са кротошћу и смирењем, и мудрим речима приволеваше их на измирење. Свјатјејши патријарх и сам тражаше прилику да се измири са градоначелником, али овај, зле нарави, није хтео ни да чује за измирење. Једном када се Ипатија однекуда враћаше колима својој кући, миромрзиви побуњеници је нападоше, па, извукавши је из кола, подераше јој хаљине и на мртво избише. Али се њихова звероподобна јарост не заустави на томе, него се они острвише и на мртво тело њено: исекоше га на комаде, па спалише на месту званом Кинарон. – Када житељи града сазнадоше за то, сви силно жаљаху Ипатију, нарочито љубитељи науке. Међутим глас о метежу и догађајима у Александрији допре до монаха на Нитријској Гори. То им испуни душу ревношћу, те се сабраше око пет стотина њих, оставише пустињу и дођоше у град са жељом да заштите патријарха. Догоди се да монаси сретоше негде градоначелника који је ишао на колима. И стадоше викати на њега корећи га и ружећи га, и називајући га јелином и идолопоклоником, јер је раније припадао јелинској вери, и тек недавно беше примио крштење у Цариграду. Један од монаха баци се каменом на епарха и удари га по глави. Када се на запомагање градоначелникових слугу слеже много народа, монаси се удаљише од градоначелника, а слуге његове ухватише једнога монаха, по имену Амонија. Градоначелник пак, мислећи да је патријарх наговорио монахе против њега, силно се разгневи и стави Амонија усред града на жестоке муке, у којима овај и умре. Сазнавши за то, свјатјејши патријарх силно паћаше духом, па посла те донеше мучениково тело, и он га чесно погребе. Јевреји пак, протерани из града, начинише себи позориште и игралиште; па да би се наругали Христу и увредили хришћане, они направише дугачак крст, ухватише једног хришћанског дечка и нага распеше на крст. Али га за крст не приковаше клинцима, већ привезаше конопцима. И дуго му се ругаху, смејући му се и пљујући га. Затим га дотле бише док дечко не умре на крсту. И тако мученик Христов постаде подражатељ Христових страдања. Сазнавши за овај нови злочин Јевреја, свети Кирил писмом извести о њему подробно цара. Од цара, иако не брзо, ипак стиже праведно наређење. Према том наређењу, коловође овог јеврејског злочина бише кажњене, и епарх уклоњен са дужности. А светитељ Христов Кирил, пошто уклони смутње, злобе и непријатељства људска, на миру пасаше поверено му словесно стадо Христових оваца. Но пошто се у Александрији утишаше описане смутње, потом настаде у целом поднебесју још већа пометња од Несторијеве јереси, и светом Кирилу је требало да покаже још већи подвиг. Јер у Цариградској цркви после кончине патријарха Сисинија, који беше прејемникАтика, на патријаршијски престо би подигнут Несторије, доведен из Антиохије, човек, како се мислило, добар по животу и вери, али унутра потајни јеретик Он је сејао међу вернима семе јеретичког учења, као кукољ по пшеници, спочетка не сам лично него преко својих једномишљеника. А јерес његова беше хула на Христа Бога и на Пречисту Дјеву Богородицу, јер он бедник тврђаше ово: од Дјеве Марије родио се прост човек Христос, а не Бог, пошто утроба женска није могла родити Бога већ само човека; Бог Логос се сјединио са човеком Исусом од тренутка зачећа само благодаћу и обитавао у њему као у храму; стога Дјева Марија није Богородица већ Христородица. Ову Несторијеву јерес ширили су по народу две његове присталице: епископ Доротеј и презвитер Анастасије, које он беше довео са собом из Антиохије. Једнога празника, говорећи поуку народу у саборној цркви цариградској, епископ Доротеј громко повика: Ко Марију назива Богородицом, нека је анатема! – Чувши то, народ се узбуни, и одмах настаде негодовање и метеж у цркви. И то би на велику саблазан вернима. Исто тако и презвитер Анастасије говораше народу: Нека нико не назива Марију Богородицом; Марија је била људско биће женског пола, а од тела човечијег како се може родити Бог? А када поводом тога би упитан сам Несторије, он стаде јавно испољавати своје безумље, и изригну отров својих хуљења на Христа Бога и на Пречисту Матер Његову. Ја не могу, говораше он, називати Богом онога коме, зачетом у утроби жене, бројаху дане и месеце док се не наврши време да буде рођен; нити ћу назвати Богородицом жену која је родила телесног човека, једне природе са собом. И настадоше у народу распре и свађе: једни се супроћаху јереси и не жељаху да опште са Несторијем, а други се саблажњаваху јеретичким умовањем и примахузловерје јеретика. Та јерес узруја не само Цариград, него и све крајеве земље, јер зловерниНесторије са својим једномишљеницима написа многе књиге у заштиту свог јеретичког учења, и разасла их у околне градове, и у најудаљеније земље, и у пустиње к монасима. Тиме он изазва такав раздор међу хришћанима, какав раније беше изазвао зловерни Арије, који ризу Христову подера: јер многи од духовенства и световњака пођоше за Несторијем, као што су раније многи ишли за Аријем. Патријарх александријски свети Кирил, сазнавши за јеретичко учење Несторијево и за успехе његове проповеди, душа га веома заболе и, као верни слуга и добар војник Христа Бога и Пречисте Матере Божје, он се наоружа против непријатеља Христовог и чврсто стаде за поштовање Бога и Пресвете Богородице. И показа да је истински пастир оваца Христових, који будно бди над својим стадом и бори се са вуком. Најпре свети Кирил љубазно писаНесторију, саветујући му да престане са таквим потхватом, и да доброверјем исправи оно што је зловерјем искварио. Затим, видећи да се Несторије не поправља, он му написа строгу посланицу, изобличавајући његову заблуду. Свети Кирил исто тако писа и клиру цариградске цркве и царскоме двору, да се не даду саблазнити Несторијевим учењем. После тога он упути посланицу папи старога Рима Целестину и осталим патријарсима, извештавајући их о јереси Несторијевој, и предлажући им и молећи их да саветују Несторију да се покаје. Поред тога, он упути писма свима епископима и властима разних земаља и градова, да се чувају од Несторијеве јереси. Чувши да је ова јерес и многе пустиножитеље захватила, он и њима писа, објашњавајући им душегубну штету ове јереси и одвраћајући их од прелашћивања њоме. Једном речју, свети Кирил не престаде викати на овога вука, док га сасвим не одагна од Христовог стада. Међутим, Несторије се не само од Кирилових посланица не исправљаше, него у још горе ствари срљаше, јер стаде на муке стављати оне од духовенства и монаха који му се супроћаху и не пристајаху на његову јерес. Уједно с тим он се гневљаше и беснијаше на светог Кирила, гордећи се веома; иако сам јеретик, он светог Кирила називаше јеретиком. Он измисли и многе лажне и одвратне клевете против светог и праведног угодника Божјег, и шираше их по народу, хулећи и бешчестећи име Кирилово. Но светитељ александријски не обраћаше никакву пажњу на те клевете, већ се једино стараше о спасењу самог Несторија, као и осталих душа људских, и о очишћењу Цркве од јереси. Но и поред такве делатности светог Кирила, несторијанска јерес с дана на дан растијаше и шираше се; па и многи епископи заразише се овим душегубним учењем јеретичким и постадоше Несторијеве присталице. Међу осталима, Несторију указа извесну подршку патријарх антиохијски Јован, који, иако не одобраваше Несторијево учење, ипак моли Кирила да не придаје нарочиту важност Несторијевим речима. Но, то није могло угасити пожар који беше узео маха. Стога је било неопходно да се, ради истребљења из Цркве тако великог зла, сазове Васељенски сабор. Сазивање Сабора подједнако су желели и противници и присталице Несторијеве, јер је свака страна рачунала да ће на Сабору њено учење победити. И сам цар Теодосије Млађи, видећи да је велики раздор узео маха у Цркви, пристаде на сазивање Васељенског сабора. Одредивши малоазијски град Ефес за место где ће одржати Сабор, цар позва све митрополите и епископе царевине да се о Педесетници 431. године саберу у Ефес. При томе цар одреди комита Кандидијана за свога изасланика на Сабору. Несторије, праћен шеснаесторицом епископа, допутова у Ефес убрзо после Ускрса; а пред сам празник Педесетнице стиже свети Кирил на челу педесет египатских епископа. Око четрдесет епископа дође из околних градова малоазијских. Папа Целестин, не могући због болести и старости сам да путује на Сабор, посла као своје изасланике два епископа и једног презвитера са наредбом да се држе светог Кирила. На Сабор допутова око двеста епископа. Но Јован антиохијски и други сиријски епископи, који су у већини били на страни Несторија, не долажаху. Епископи који су дошли на Сабор узалуд су их чекали до 21. јуна, и онда отпочеше заседања, 21. јуна 431. године. Због предности свога престола, свети Кирило постаде председник Сабора, при чему као сапредседници њему бише одређени Јувеналије јерусалимски и Мемнонефески. Но зловерниНесторије пројави противљење састављеном Сабору и не појављиваше се на њему под изговором да ће чекати долазак Јована антиохијског и сиријских епископа. Оци Сабора га трипут позиваше да дође на Сабор, али он упорно одбијаше. Тада Оци приступише испитивању Несторијевих списа. И пошто их пажљиво испиташе, Оци их осудише као јеретичке. Свети Кирил поднесе Сабору своја писма Несторију и другим лицима, у којима је изобличавао безбожно умовање јеретика; а поднесе и одлуке помесног сабора, одржаног пре тога у Александрији. Оци Сабора се сагласише са учењем светога мужа, признавши га православним и богомудрим, и одобрише одлуке помесног сабора александријског. Међутим, у Ефес стиже Јован антиохијски са сиријским епископима. Сазнавши за ток рада у Сабору, он, у заштиту Несторија, састави посебни сабор, на коме учествоваше Несторије и све његове присталице. Комит Кандидијан, заражен јересју, указа помоћ томе безаконом сабору, и на њему свети Кирил би неправедно оптужен за јерес аполинаријевску, која одриче Христу истинску човечанску природу, и тврди да Христос нема човечанску душу већ уместо ње има Божанство. Клевећући лажно светитеља Божјег, и оптужујући га неправедно, присталице Несторијеве се стараху да цара придобију на своју страну. За прво време они успеше у томе. Цар поверова њиховим клеветама и нареди да се свети Кирил, заједно са блаженим Мемноном, епископом ефеским, баци у тамницу. Али потом, пошто цар понова испита целу ствар, он увиде да је праведни Кирил невин, и да су Кирилови противници лажно и злобно оклеветали Кирила, па васпостави храброг светитеља и његовог присталицу Мемнона у њиховим дужностима, величајући Кирилово трпљење и кротост; а за јеретике нареди да их обуздају. Тако, свети Кирилпонова стаде на чело светих отаца, сабраних у Ефесу ради расмотрењаНесторијевих умовања. И на том Сабору свети оци исповедише и утврдише стари догмат православне вере: да је Господ наш Исус Христос, који се оваплотио од Пречисте Дјеве Марије, истинити Бог, и да је Пречиста Дјева Марија, која је Њега родила, истинита Богородица. Када ова одредба Сабора би објављена народу, велика радост настаде међу хришћанима, и сви грађани града Ефеса слављенички клицаху, не као некада: „Велика је Дијана Ефеска!“ (ср. Д. А. 19, 23 – 29), него сасвим другачије: „Велика је Пречиста Дјева Марија Богородица!“ На Сабору Несторије би осуђен као јеретик и богохулник; и не само би лишен свога чина, него и од Цркве Христове одлучен, и вечноме проклетству предат. Овој саборској одлуци придружи се потом и Јован антиохијски са сиријским епископима. Цар пак посла Несторија у прогонство у најудаљенију покрајину, која се звала Оасим. Ту он умре страшном смрћу, јер остајући у јеретичком упорству без покајања, њему за живота би од црва изеден богохулни језик његов. Колико пак Божјој Матери беше мрско Несторијево хуљење јеретичко, сведочи догађај о коме казује преподобни Јован у својој књизи „Луг духовни“. Једном, пише он, ми дођосмо к презвитеруКоломанске лавре авиКиријаку. И он нам исприча ово: Једнога дана ја видех у сну где пред вратима моје келије стоји светозарна, прекрасна Дјева, у порфиру обучена, и са њом два световидна човека. И ја распознадох да је то Владичица наша, Пречиста Дјева Богородица, а два човека с њом – свети Јован Крститељ и свети Јован Богослов. И одмах изиђох из своје келије и, поклонивши се, молих је да уђе унутра и благослови моју келију, али она не хтеде. Но ја Је дуго молих, и говорах: Нека слуга Твој, о Владичице! не отиде од Тебе унижен и посрамљен! – И многе друге молбе ја Јој упутих. А она, видећи моје усрдно мољење одговори ми: Ти имаш у својој келији непријатеља мог, – како онда можеш желети да уђем у њу? – Рекавши то, Она оде. А ја, пробудивши се, стадох туговати и плакати. И размишљах у себи, да нисам што у мислима својим сагрешио Пречистој Дјеви, јер у мојој келији не беше никог другог осим мене. Испитавши себе подробно н најбрижљивије, ја не нађох ништа чиме сам Јој сагрешно. Но видећи да ме силна туга мори, ја узех једну књигу, да бих сс мало разонодио читајући је. То беше књига блаженог презвитера јерусалимског Исихија, коју бејах потражио од њега за извесно време. Прочитавши књигу, ја на крају ње нађох две беседе зловерног, и тако дознадох који је то непријатељ Пресвете Владичице наше Богородице био у мојој келији. Тада се дигох и однесох књигу ономе што ми је беше дао, и рекох му: Узми своју књигу, брате; од ње сам имао више штете него користи. – А он ме упита, чиме ми је то његова књига нанела више штете него користи. Ја му онда испричах виђење које ми се догодило. А он, испунивши се божанствене ревности, исече из књиге оне две Несторијеве беседе и сажеже их у ватри, говорећи: Нека не остане у мојој келији непријатељ Владичице наше – Богородице и Приснодјеве Марије. Не треба исто тако прећутати и то, како је светитељ Христов Кирил, толико велики угодник Божји, при тако великој светости својој, ипак имао у себи нешто ружно и супротно богоугодништву, – да бисмо видели и чудесно исправљење његово. Он је без разлога био гневан на светог Јована Златоуста, светитељ на светитеља. Но то не треба да нас чуди, јер су и светитељи, као људи, подложни људским слабостима. Једино је Бог у свему савршен, а од људи нико не може бити савршен сам по себи, сем ако не прими од пуноће Христове. Свети Кирил гневљаше се на светог Јована Златоуста не само док овај беше у животу, него га и после кончине његове не хтеђаше помињати међу светима. Но овај гнев светог Кирила беше не из рђавости него из незнања. Јер је он, с једне стране од свога ујака патријарха Теофила, а с друге – од других непријатеља Златоустових, слушао много неоснованих клевета против овог васељенског светила, и по безазлености својој веровао лажи као истини. Јер је писано: Безазлени верује свакој речи (Прич. 14, 15). Патријарх цариградски Атик, који је живео пре Несторија, писао је Кирилу, саветујући му и молећи га да име светог Јована Златоуста упише у црквене диптихе, то јест у књиге са именима светих. И сам Атик спадао је раније међу непријатеље Златоустове, али касније, уверивши се у невиност овог светог мужа, и увидевши свој грех према њему, покаја се. И ступивши после Арсакија на патријаршијски престо цариградски, он уписа име Златоустово у диптихе и, докле год беше жив, саветоваше светом Кирилу у писмима да и он поступи тако исто. Али га он не послуша, не желећи потценити значај сабора, сазваног Теофилом против светог Златоуста. Исто тако и свети Исидор Пелусиот, – рођак светог Кирила -, дубоко стар, видећи негодовање многих против светог Кирила зато што Златоуста искључује из броја светих, писао му је са великом слободом, саветујући му да непристрасно расмотри разлоге свога гнева на невиног и светог мужа. „Пристрасност није далековидна, а мржња уопште ништа не види – писао је свети Пелусиот у једном од својих писама светом Кирилу. – Стога, ако желиш да будеш чист и од једног и од другог недостатка, немој изрицати непромишљене пресуде, него подвргавај дела праведном суду. Јер и Господ Бог, који зна све пре но што се збуде и учини, благоволи сићи с неба ка градовима који сагрешише и прогневише Га. Вика је, рече, у Содому и Гомору велика, и греси су њихови веома велики. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21). Овако поступи Свевидац, дајући нам пример да одмах не верујемо клеветничким речима, него да најпре сами испитамо и увидимо да ли је то тако као што нам се прича. Стога и ти не треба да се гневиш, пошто претходно испиташ и нађеш да ствар због које се гневиш заиста заслужује гнев. Јер многи, који су с тобом били на Сабору у Ефесу, отворено негодују против тебе што се неправедно гневиш на невиног. Он је Теофилов сестрић, говоре они о теби, и подражава његову нарав, јер као што он јавно показа своје безумље, безразложно протеравши с престола светог и богољубљеног Јована, тако и ти радиш, потцењујући славу протеранога, који се усто сада ни међу живима не налази“. У другом писму свети Исидор Пелусиот овако пише светом Кирилу: „Мене плаше примери из Божанског Писма и приморавају ме да говорим и пишем о ономе што је потребно. Јер, ако сам ја отац теби, као што ти кажеш, онда се бојим осуде која снађе старозаветног првосвештеника Илија што није карао своје синове који су грешили; а ако сам син теби, што знам да јесам, онда се плашим да ме не постигне казна која постиже Сауловог сина Јонатана зато што оца свога, који је тражио враџбине, не одврати од тога греха, а могао га је одвратити, нити учини оно што је могао учинити. Због тога он први би убијен у рату. Зато и ја, да не бих био осуђен, говорим теби оно што је корисно по тебе. И ти, да те Праведни Судија не би осудио, послушај ме: одбаци гнев свој који имаш према мртвом, да не би смутио живу Цркву и раздор у њој изазвао“. И још на другом месту свети Исидор овако пише светом Кирилу: „Питаш ме о околностима под којима је божанствени муж Јован био изгнан. Но ја не желим да ти о томе подробно пишем, да не бих испао као човек који друге окривљује и осуђује, јер многобројне неправде према светитељу превршише сваку меру. Ја ћу те са неколико речи подсетити на нарав Египта коме си сусед: он се одрече Мојсија, предаде се фараону, нанесе ране смиренима, озлоједи трудбенике, подиже градове и ускрати плату радницима. Упражњавајући таква дела, Египат произведе на свет безаконог Теофила, који злато поштује као Бога;он са својим једномишљеницима нанесе велике неправде светом Јовану, човеку богољубивом и Бога проповедајућем. Но, поред свега тога, дом Давидов се утврђује и умножава, а Саулов, као што видиш, изнемогава“. Таква беху писма светог Исидора Пелусиота светом Кирилу. Прочитавајући их, он стаде увиђати свој грех. Но особито га онда увиде, и потпуно се покаја, када би устрашен следећим виђењем. Он виде себе у неком месту, чудесно лепом и препуном неисказане радости. Ту он виде прекрасне мужеве: Аврама, Исака и Јакова, и друге светитеље, старозаветне и новозаветне. Виде тамо и огроман пресветли храм, чију лепоту није у стању језик људски исказати, и чу у њему милозвучно појање многобројних гласова. Улазећи у храм и дивећи се срцем пуним миља лепоти и великољепију, Кирил угледа у неописаној слави Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, окружену мноштвом Анђела. Виде и светог Јована Златоуста где на почасном месту стоји близу Богородице, блистајући свечудесном светлошћу као анђео Божји, и држећи у руци књигу својих учења, док га многи дивни људи окружују као слуге његове. Сви ти људи беху наоружани, и као готови за напад. И када Кирил хтеде да припадне к ногама Богородице, да Јој се поклони, на њега полете свети Јован са оруженосцима што беху око њега, забрањујући му да се приближи Пречистој Матери Божјој и истерујући га из чудесног храма. Кирила спопаде страх и трепет видећи Јована где се љути на њега и изгони га из храма. Но утом он чу Пречисту Дјеву Богородицу где се заузима код Јована и моли га да опрости Кирилу и да га не истерује из храма, пошто се Кирил огрешио о њега не из злобе него из незнања. Но, Јован, као да не жељаше да опрости Кирилу. Тада Пресвета Богородица рече Јовану: Опрости му мене ради, пошто се он много потруди око чествовања мене, и прослави ме међу људима и назва Богородицом. – Када Пречиста Богородица изговори ове речи, Јован се одмах умири и одговори Богородици: Ради Твога заузимања, о Владичице, праштам му. – И пришавши Кирилу пријатељски, он га загрли и целива. И тако се они измирише један с другим у виђењу. После овог виђења свети Кирил се стаде силно кајати, и себе осуђивати, и себе презирати што је толико времена безразложно држао гнев против тако великог угодника Божјег. И одмах сазва све епископе египатске, и устроји велико празновање у част светог Јована Златоуста, и записа овог божанственог учитеља васељене у црквеним књигама међу великим светитељима. И тако би уклоњена мрља са светости блаженог Кирила, пошто сама Пречиста Богородица уништи непријатељство међу слугама Својим. И од тога доба, па све до краја свога живота на земљи, свети Кирил величаше светог Златоуста. Остало време свога живота свети Кирил проведе у великом богоугодништву, старајући се не само о свом спасењу него и о спасењу многих, и упућујући их на прави пут. Причају о оваквом доживљају из живота светог угодника Божјег Кирила. У Доњем Египту живљаше неки старац, познат по свом светом животу. Но као човек прост и неук, он по незнању свом говораше да је Мелхиседек Син Божји. О таком умовању његовом би обавештен свјатјејшиКирил, и он призва к себи тог старца. Но знајући да старац чини чудеса, и да му Бог испуњује сваку молбу, – а да о Мелхиседеку он мисли неправилно само по својој простоти, – патријарх употреби оваку мудрост, да би га извео на прави пут. Кротко се обраћајући старцу, он му рече: Аво, молим те, помози ми да решим једну недоумицу: с једне стране, расуђивање ме доводи до закључка да је Мелхиседек Син Божји, а с друге – нешто ми говори да то није тачно него је он обичан човек и архијереј Божји. И ето, ја се налазим у сумњи поводом тога, и не знам чему да се приклоним. Стога сам те нарочито позвао, да се помолиш Богу, јер ће теби открити Бог истину о томе, па ћеш ме ти обавестити. – Уздајући се у свој богоугодни живот, старац смело одговори светом Кирилу: Дај ми, владико, бар три дана, и ја ћу о овоме упитати Бога, па ћу те известити о ономе што ми буде откривено. Старац оде у своју келију и, затворивши се у њој на три дана, он се мољаше Богу да му открије истину о Мелхиседеку. И добивши мољено, он дође к светоме Кирилу и рече му: Мелхиседек је човек, а не Син Божји. Патријарх га упита: Откуда знаш, оче? Он му одговори: Бог ми показа све Патријархе, сваког посебно; и ја видех све Патријархе како пролазе испред мене од Адама па до Мелхиседека. И Анђео ми рече: Ето, то је Мелхиседек. Буди уверен, владико, да је заиста тако. Свети Кирил се веома обрадова што спасе душу тога старца и, заблагодаривши, отпусти га. Отишавши, старац стаде проповедати свима, да је Мелхиседек човек, а не Син Божји. Тако мудро угодник Божји упути неука на пут истине. Пошто проведе на александријском патријаршком престолу тридесет и две године, и за своје време потпуно очисти Цркву Христову од јереси, и написа много душекорисних књига, свети Кирил се упокоји у Господу, 27. јуна 444. године. При исходу његовом присуствоваше сама Пречиста Мати Божија, пошто Јој он верно послужи и јуначки се за чествовање Њено бори. И свети Кирил је прибројен светом Златоусту, да би заједно с њим у љубави која никад не престаје предстојао како Христу Богу тако и Пречистој Богоматери, са свима светима славећи и величајући Њу и рођеног од Ње истинитог Бога, у бесконачне векове, амин. https://mitropolija.com/2022/06/22/zitije-svetog-i-bogonosnog-kirila-arhiepiskopa-aleksandrijskog/

Видовданска академија - поводом троструког јубилеја Св. Николаја Српског- 140 година од рођења, 65 од упокојења и 30 година од преноса моштију, уз учешће Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија који ће беседити о Светом Николају Српском, као и уз богат културно-уметнички програм, биће приређена у среду, 29. јуна 2022, у Центру за културу Ваљево, најавила је Епархија ваљевска и епархијски Радио Источник. Дочек Патријарха и Доксологија биће у Саборном Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву биће у 17 часова, Академија ће почети у 18 сати. У програму учествују: драмски уметник Ненад Јездић, Камерни хор „Емануил“ и Мешовити црквени хор „Хаџи Рувим“, Зоран Костић – Цане, Небојша Антонијевић – Антон и бенд „Веронаукси“, група „Луча“, Павлина Радовановић, фрулаш Милинко Ивановић, група „Нектарија“, ЦЗНТК „Абрашевић“, док ће програм водити драмски уметник Виктор Савић. Извор: Епархија ваљевска; Радио Источник

Светојустиновска светковина приређена је 14. јуна 2022. у манастиру Ћелије - светом архијерејском Литургијом у новом триолтарном Храму началствовао је Епископ крушевачки г. Давид, а поред великог броја свештеника и ђакона из више Епархија СПЦ, саслуживали су Епископи: аустралијско-новозеландски г. Силуан, осечко-пољски и барањски г. Херувим, изабрани шабачки г. Јеротеј, мохачки г. Дамаскин и домаћин, Владика ваљевски г. Исихије. По читању Светог јеванђеља беседио је Владика Давид који је истакао да је Преподобни Јустин истински сведок васкрсења, те да је достигао блаженства на такав начин да многи људи то не могу ни да замисле. Приликом резања славског колача, Владика Исихије захвалио је Владики Давиду на предвођењу литургијског сабрања, браћи архијерејима и свештенослужитељима, ћелијским сестрама на гостопримству и свима који су молитвено учествовали, пожелевши благослов у духовским данима, просветљење ума и смирење. Након Свете Литургије, у част празника, у порти манастира приређен је културно – уметнички програм. Подсећања ради, Преподобни Отац Јустин Ћелијски канонизован је 2010. године. Из гроба, који је деценијама био место поклоњења верника, његове мошти су извађене 14. јуна 2014. године и данас почивају у кивоту у старом манастирском храму. Осим у српском, као светитељ је веома поштован у свим православним народима. Уз њега и његова дела су духовно стасали бројни духовници и научници, међу којима свакако најистакнутији блаженопочивши Митрополит црногорско -приморски Амфилохије и Епископ захумско – херцеговачки Атанасије, затим Епископ бачки Г. Иринеј, Митрополит берлински Руске Заграничне Цркве Г. Марко и бројни светогорски монаси. Велико поштовање према Ави Јустину имао је и блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин, на чији предлог је 2010. године и извршена његова канонизација. Извор: Епархија ваљевска

Благоје Поповић (1894-1979), потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин. Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима. У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси. У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције. Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева. Отац Јустин Поповићу Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци… Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен – на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године. 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму Светог Саве на Врачару. http://www.spc.rs/sr/zhitije_svetog_justina_tshelijskog

Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског коријена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Бијеше му дјед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгомир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за насљедника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним - би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима" својим, због чега љубљен би од свију. И тако цар Василије покоривши себи Болгарију пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своје војинство и оприје му се крепко, те се император празан поврати дому своме. Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разумје, да се приближи вријеме да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше. А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да бесједе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хтје пустити мужа свога, но она најприје оде да бесједи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким ријечима, те она повјерова убици. Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав видје Владимира гдје му долази, устријеми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: "Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш"! Па истргнув свој мач даде му говорећи: "Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ". А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: "зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи"! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: "у руке твоје, Господе, предајем дух мој"! А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побјеже са својима. И тако блажени Владимир прими вијенац мученички и промјени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, мјесеца маја 22. А Косара, супруга његова, погребе тијело блаженог у реченој цркви, с архијерејима и свим клиром и синклитом са сваким благољепијем. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживје неисходно и богоугодно све дане свога живота у посту и молитви. А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство болгарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опсједе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устријемљена (с мачем) да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и у присуству ових би поражен невидљивом руком, и изверже своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године. А војска му устрашена побјеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота привременог и вечног. Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцјели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна. http://hramvaskrsenja.me/zitija/zitije-svetog-jovana-vladimira