Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светлост'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте ви донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто десило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтеже је остати чврст и веран у свом браку, али и кренути напред са овом својом одлуком. *** Пут је љубав и истина. Од тада, човек је слободан да бира, да сам одлучује. Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори, толико пута се то не може разумети. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. *** Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо, довољно дуго и довољно труда. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари, све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. Ово није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, тишина у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? *** Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели да отежава. И, наравно, долази до депресије. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са искушењем. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. *** Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”у вези између духовника и човека. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, имати благотворан утицај. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности” према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од нас зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се покају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно пружити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће чути о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. *** Не треба да радимо ништа више него да живимо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети... Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Трудимо се да друге убедимо речима, а не делима. Оно што се тражи није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо са светским ставом да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ их окружити, молити се за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати...Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је жеља да оправдамо своју себичност и злобу, коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“. *** Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Хајдемо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати. Јер покајање је наша намера да се развијамо, да напредујемо, али је прво потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо! Онда када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати...Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29). Желим јединство, мир и слогу у целом свету, али и у нашој Цркви. Срећна Црквена Нова година! архимандрит Павлос Пападопулос https://hristianstvo.bg
  2. Ви сте со земљи. Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте светлост свету. Не може се град сакрити кад стоји на гори. Нити се светиљка пали и ставља испод посуде, него [се ставља] на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и да прославе вашега Оца који је на небесима. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке. Нисам дошао да [их] укинем, него да [их] испуним. Јер, заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. Ако, дакле, неко укине једну од ових најмањих заповести и тако научи људе, назваће се најмањим у Царству небескоме. А ко изврши [ове заповести] и [друге њима] научи, тај ће се назвати великим у Царству небескоме. Врло је вероватно да су речи које Исус изговара у овој перикопи други део тзв. Беседе на гори, јер се настављају континуирано на њу без икакве паузе. Штавише, оне подразумевају оно што је речено у тзв. Блаженствима: ако поседују атрибуте поменуте у Блаженствима (кротост, чистоту срца, милосрђе итд., следбеници Исусови би заиста могли бити „со земљи“ и „светлост свету“. Зар и римска пословица не каже: Nil sole et sale utilus(Ништа није тако корисно као сунце=светлост и со)? „Ви сте со земљи“, каже Исус. Ви, моји ученици и следбеници. Не писмознанци и фарисеји. Приметимо да Исус не каже: Ви ћете бити со свету, или: Ви имате потенцијала да постанете со свету. Он каже: Ви већ сада јесте со свету, што значи да је, Божијом благодаћу, чудо нашег преображаја већ започело. А како изгледају они који су со свету? Управо онако како их Исус описује у тзв. Блаженствима чије набрајање непосредно претходи овој перикопи. Дакле, он прво набраја кротке, милостиве, чисте срцем, миротворце итд. а онда их назива изразима „со земље“ и „светлост свету“. Послање таквих (и само таквих) ученика састојало се у томе да саопштавају божанску истину како би се њоме супротставили духовној искварености и немоћи палог света, тј. како би га осолили. Со је у антици била врло вредна. Понекад су римски војници били плаћани сољу (отуда изрека за доброг војника да је „вредан своје соли“). Дакле, со је вредност. Но, со нема никаквог ефекта ако само стоји у сланику. Али ако је помешана са храном она ту храну преображава. Чини је укусном, привлачном и употребљивом. Тако и хришћани, уколико седе сами у својим домовима неће имати никаквог утицаја на оне напољу, оне којима је потребан Исусов благи лик. Али, ако са њима ступе у однос, тада имају прилику да им пренесу укус живота у Христу. Со чини храну укусном (Јов 6, 6 или св. Кирило Александријски: „Без соли су и хлеб и риба нејестиви“), али је и одржава (Барух 6, 27). Одржавање хране, у доба без фрижидера, била је вероватно примарна функција соли. Зато је со преносно означавала и трајност неке погодбе или уговора кроз израз „осољен савез“ (Бр 18, 19 и 2 Дн 13, 5). Истински хришћани, такође, чине свет привлачним, али га и одржавају онаквим каквим би га његов Творац хтео. Ми као хришћани имамо не само богомдану могућност, него и обавезу да своју животну средину преображавамо онако као што со преображава јело. И уопште не мари ако нас је мало. Јер је и само мало соли довољно да направи велику разлику у јелу. Исто тако и само мало хришћана, само ако су заиста хришћани, довољно је да направи велику разлику у свету. Уосталом, хришћани нису позвани да буду већина, него да испуне своју функцију соли. Да би онда могли друге позвати да „окусе и виде како је Господ добар“ (Пс 24, 8). Али, ако со обљутави, чиме ће опет постати слана, реторички пита Исус. Овде Матеј, очигледно намерно, користи реч која истовремено значи и ‘обљутавити’ и ‘заглупавити’. И грчка реч (μωρανθῇ од μωραίνω) и арамејска реч (tapel) имају оба ова значења. Рабини су обично користили реч со да би, у преносном смислу, означили мудрост, па тако чини и Исус. Чиме ће се, дакле, хришћани осолити, тј. просвет(л)ити ако и сами заглупаве? Чиме ће постати со ако изгубе небеску сланоћу? Јер ако со изгуби укус, постаје безвредна. (Строго говорећи, чиста со не може изгубити своју сланоћу, јер је натријум хлорид од кога се она углавном састоји веома постојан, али нечиста, попут оне која је у то доба у тим крајевима била често у употреби, а то је она са обала Мртвог мора, која поред натријум хлорида има и доста других састојака, може мало по мало постати неслана, јер се разграђује.) Со без сланоће, човек без разума, хришћанин без „ума Христовог“ – нису низашта. И заиста, ако хришћани изгубе моћ да просвећују, тј. да људе изводе из таме њихових промашаја у светлост радости Божије, постају безвредни, достојни да буду одбачени и погажени, без обзира на то коју службу у цркви вршили (лаикâ, презвитерâ, епископâ, патријараха или папâ – сасвим свеједно). (Овде их Исус изгледа пореди са поквареном сољу која се у оно доба по влажном времену бацала по степеништу храма и његовим спољашњим подовима са нагибом, како би свештеници газили по њој да се не би оклизнули, али и по путевима како би их сачувала од корова и трња и где ће је, наравно, људи који тим путевима иду такође газити.) „Ви сте светлост свету“, додаје Исус својим следбеницима. Светлост је у антици, а и касније, посвуда била симбол оштроумности и доброте. А израз „светлост свету“ су ондашњи Јевреји понекад приписивали својим најеминентнијим рабинима због њихове учености и мудрости (познати су примери Јуде, Меира, Акибе и Јоханана). Овај изузетан комплимент, који није припао чак ни св. Јовану Крститељу, „највећем од свих који су рођени од жене“ (Мт 11, 11; Лк 7, 28), Исус, парадоксално, сада даје својим ученицима. Но, он са собом повлачи исто толико изузетну одговорност. И мисију. Јер светлост служи да обасјава, да ствари чини видљивима и схватљивима. Да их јасно издваја од оног што се као нејасно и недефинисано крије у тами. Светлост је потребна јер је свет у тами. А „свет“ овде не означава материјалну творевину (небо и земљу) коју већ милијардама година обасјава такође материјална светлост, него људски свет, тј. појединце и друштво. И то људски свет у целини. Јер, објашњава св. Јован Златоусти, не шаље Исус своје апостоле у два града или у десет или у двадесет или само једном народу (Јудејцима), као што је (пре оваплоћења) слао пророке, него их шаље свим народима, тј. целом свету. Зато они нису само светлост Јудејцима или Грцима, него васцелом свету, тј. свим народима. И зато они одговарају не само за саме себе, него и за све којима их Исус шаље широм света. А послани су „светлост свету“ не зато што су за то посебно обдарени, него зато што их је Исус одредио да то буду. И дао им је своју светлост не да би у самоћи уживали у њој, него да би просветљивали друге. Оставио им је као задатак да у мрак света уносе светлост, а да би ту свету дужност могли испунити дао им је своју светлост(Јн 8, 12: „Ја сам светлост свету“). Јер он је тај, вели св. Бид Пречасни, који је светиљку која ће просвет(л)ити свет упалио тако што је земљани сасуд људске природе испунио огњем свог божанства који није хтео сакрити од оних који верују, нити га ставити под посуду затворену под мером Закона. Него је тај огањ ставио на чирак који обасјава цео дом, тј. поверио га је Цркви како би обасјао цео свет. А Исус додаје: светлост сам свету „док сам у свету“, јер зна да је његово време ограничено, на шта често опомиње своје ученике. А када више не буде у свету, мрак из света ће одгонити његови следбеници његовом светлошћу коју ће им он предати. Јер они немају своју светлост којом би то могли чинити. Али зато имају Исусову којом су и сами просветљени. И то само уколико су заиста Исусови. Јер Исус је светлост principaliter (Јн 1, 4; 8, 12), а ученици свету (само) посредују његову светлост (тј. истину). Зато св. Теофилакт Охридски вели да им је Исус рекао: Ја сам тај који је у вама упалио светлост, али на вама је да се ревносно трудите да не угасите ту благодат јер ће само на тај начин светлост вашег живота просвет(л)ити и друге. И као што није добро да се Исусови следбеници шепуре и парадирају истичући сопствену врлину, тако није добро ни да буду скривени и невидљиви. Исус им није саветовао да напусте свет и настане се у пустињи. И да подучавају некакву езотеријску веру. Него им експлицитно саветује да буду видљиви свима. Наравно, оно што је између Бога и нашег најдубљег сопства треба да задржимо за себе. Али оно што је по својој природи људима видљиво (а то су наши поступци), треба да чинимо без истицања себе, него у славу Божију. Можда најдубљи утисак на људе оставља светост живота. Зато је управо светост та светиљка о којој Исус говори. А она се, вели Исус, ставља на узвишено место како би обасјала целу просторију (у оно доба кућа обичног човека на Истоку састојала се само од једне просторије у којој се и јело и спавало). А на узвишено место Исусови следбеници стижу својим добрим делима. Кад остали људи виде њихова добра дела, а то су она која су учињена несебично, у славу Божију, а не своју, одаће хвалу Господу у чије име и чијом инспирацијом их и чине. Запитаће се: У каквог Бога ови људи верују кад са другима поступају тако племенито? Јер, вели св. Теофилакт, није Исус рекао: Треба да показујете своју врлину, пошто то и није баш похвално за онога ко је показује. Него је рекао само: „Нека се светли“, како би и непријатељи били задивљени и славили не вас него вашег Оца небеског. Како би прославили светлост (= Бога), а не светиљку (= хришћане). Сигурно се могу наћи и боља поређења, али нпр. светионик не труби на све стране дозивајући да буде виђен. Он само сија. Другим речима, ако упражњавамо врлину то морамо чинити не тако да пажњу привлачимо на себе, него на онога ко је инспиратор сваке врлине. Само тако ћемо „добра дела“ чинити у славу Божију, а не своју. А добра дела којима врлину упражњавамо чинимо када поступамо у складу са начелом хришћанске љубави. Јер кад се међусобно волимо, та љубав се показује у чиновима емпатије и милосрђа, који не могу а да не сведоче о Божијој слави. Зато, опомиње св. Амброзије Милански, „нека нико не затвори [зароби] своју веру у меру [старозаветног] Закона“. Јер она је неупоредиво више од тога. „Нисам дошао да укинем Закон и Пророке“, наставља Исус. Закон је Тора, првих пет књига Старог Завета. Пророци су све пророчке књиге Старог Завета. „Закон и Пророци“ (уобичајени израз Јудејаца за Стари Завет) узети заједно представљају целину Божије воље изражене у Писму, које ако се људи држе живеће под Божијим благословом. Није немогуће да су га они међу Јудејцима који су били више легалистички настројени, саблажњени Исусовим радикалним ставом према поштовању суботе или закона о онечишћењу и сл, оптуживали да хоће да укине Закон и Пророке. И заиста, иако често брани своје ученике зато што беру класје жита суботом (Мт 12, 1–6), или он сам лечи болеснике суботом (Мт 12, 10–13), или брани ученике када ритуално не оперу руке (Мт 15, 1–9), сада говори као да не жели да укине Писмо, него заступа придржавање сваке ситнице у њему. Да бисмо ово боље разумели треба да знамо да се у Исусово време Јевреји нису придржавали само Торе, него и онога што ће се касније уобличити као Мишна (тумачења Торе) и као Гемара (тумачења Мишне). Мишна и Гемара чине Талмуд. Та су тумачења садржала на хиљаде правила којима су писмознанци покушавали да раздвоје прихватљиво од неприхватљивог понашања које прописује Тора. Примера ради, требало је неким правилима одредити шта је то рад. Рецимо да смо у рад убројали и ношење терета, али колико тешког? Колико терет мора бити тежак да би се његово ношење могло назвати радом –10 гр, 100 гр, 1 кг, 10 кг итд. Иако је Исус поштовао Закон, имао је мало разумевања за оваква цепидлачења писмознанаца. У томе је обично и био извор сукоба између њега и тумача Писма. Он надаље изјављује да није дошао да укине ни Закон ни Пророке, него да их испуни. Можемо то замислити тако као да су Закон и Пророци ликовна скица коју потом, током процеса сликања, сликар не поништава, не укида, него је допуњује и усавршава све док не добије потпуно завршену слику. Дакле, Исус старозаветни Закон не жели само да оствари, него и да га доведе до савршенства. А како ће га испунити ако га се у свему не придржава? Само тако што ће се држати духа а не слова Закона. И древна тумачења Торе, касније сабрана у Талмуд, трагали су за духом Закона, али им је он, према Исусовим сведочанствима, најчешће измицао. И зато су се губили у мноштву детаља и ситница, тако да од толиког дрвећа нису могли сагледати шуму. Њима насупрот, Исус је ишао директно у срж ствари и слово је мерио духом, а не обратно. А то је могао зато што је имао Духа Светога, истог оног који је надахнуо писца Закона да га срочи. По правилу оно написано никада у потпуности не изражава намеравано (и зато су тумачења и потребна), али је само онај чија је намера (у написаном) била у питању овлашћен да веродостојно саопшти у чему је она у ствари. Уосталом, Јевреји су очекивали да ће Месијина улога, између осталог, бити и коначно објашњење Закона (Исаија 2, 3). А прави, најдубљи, духовни смисао Закона нису могли саопштити (ма колико минуциозни) писмознанци, него једино његов аутор – Бог лично. Једном давно је кроз својег Сина (а преко Мојсија) дао Закон, а сада га кроз тог истог Сина испуњава („Довршетак Закона је Христос“, Рим 10, 4). И иако је Мојсије био највећи од пророка („у Израелу не појави више пророк раван Мојсију“, Понз 34, 10), ипак када је Мојсије Бога молио да му покаже своју славу (Изл 33, 18), Бог му одговара да то није могуће: „Моје лице не можеш видети“ (Изл 33, 20). Међутим, у књизи Поновљеног закона налазимо на једну реткост, на Божије обећање људима различито од свих оних у другим књигама Старог Завета. Јер ту се не обећава долазак новог краља или новог Давида, него новог Мојсија. Овом новом Мојсију биће даровано оно што је првом било ускраћено – да гледа Бога лицем к лицу и да на основу тога (а не само на основу гледања Божијих леђа) може говорити људима. Тај нови Мојсије, који живи у најдубљем јединству са Богом Оцем, управо је Исус. И зато је сасвим природно да он Закон Божији разуме боље од било кога, па и од великог Мојсија. Јер ипак, Мојсије је Бога могао видети само с леђа, а Син Божији га види лицем к лицу. Мојсијев Закон он испуњава тако што нам својим понашањем и својим речима крчи пут кроз џунглу прописа канонизованих потоњим Талмудом, па и оних Ториним, сводећи све на само један принцип – љубав. Љубав према Богу и љубав према човеку. Два лица исте медаље. Две љубави које се изговарају у истом даху. Закон своје испуњење налази у љубави. Ако не води љубави Закон је јалов. Љубав пак не заобилази закон, не негира га, него га испуњавајући превазилази. Јер она испуњава то што тражи закон, али и још много више. Или прецизније, испуњавајући то више, она (такорећи успут) испуњава и Закон. „Заиста (или: уистину) вам кажем“, наставља даље Исус. Овде по први пут, а потом ће то чинити више пута, користи реч ‘амин’ као неку врсту заштитног знака (у Јовановом Откривењу је то чак његово лично име, Отк 3, 14). Није познато да је иједан други учитељ користио ову реч на овакав начин. Код њега она (поготово са редупликацијом ради нагласка) служи као нека врста свечане изјаве или чак заклетве, да би истакла као изузетно важно оно што ће уследити, или оно после чега она следи. Слично пророцима који су у исту сврху користили израз „Тако рече Господ“. Дакле, заиста имам да вам кажем нешто важно, а то је да ће све заповести Закона остати неокрњене „док не прође небо и земља“ и „док се све не збуде“ (види и Јак 2, 10). И пре Исуса било је оних који су, марљиво истражујући свако словце Закона, тврдили да ће Закон остати заувек. И Исусов готово савременик, Акиба бен Јосиф, поштовао је ову традицију говорећи: „Када би се сви народи света окупили ‘да искорене једну једину реч из Закона’ то не би могли да учине, што можете научити од Соломона који је настојао да искорени једно слово из Закона, слово ‘јод’ [најмање словце у јудејском писму], али је свети благословени Бог рекао да ће Соломон проћи, а и стотину [у Талмуду већ хиљаду] таквих као што је он, док вам ‘јод’ неће проћи [престати да постоји] никада“. Дакле, Исус се наслања на већ постојећа уверења јудејских писмознанаца, али их, по обичају, ипак суверено претумачује. Код њега синтагма „небо и земља“ означава тоталитет створеног, свеукупност творевине. А израз „док не прође“, може да означава временски период, а може да се односи и на нешто несхватљиво. У том би случају значење било: непојмљиво је да се изгуби ма и најмања заповест Божија изражена у Закону. А реч ‘све’ у изразу „док се све не збуде“ може означавати све што су богонадахнути пророци рекли да ће се у будућности збити. Али можда још пре може означавати велике чињенице Исусовог живота, смрти, васкрсења и наговештаја Царства небеског у свакодневном животу људи. А ко сам поступа као да су макар и најмање заповести укинуте и друге томе подучава, разграђује тиме Божији труд уложен у подизање палог људског света, па ће због тога бити ‘најмањи’ у Царству небеском, док ће онај ко ове заповести извршава и друге томе подучава, тамо бити ‘велик’ (види и Лк 12, 47 и 48). Августин, Лутер, Калвин и многи други сматрају да се они први уопште неће ни наћи у Царству небеском, али Исус то не каже. Можда зато што држи да такви нису против Божијег закона као таквог, него само против неких конкретних прописа које сматрају неважнима, али чију важност за целину Закона они не увиђају. У оба случаја, међутим, јединство речи и дела се сматра круцијалним. Зато је једним од највећих грехова фарисеја Исус сматрао то што они једно подучавају народ а сасвим друго чине (Мт 23, 3). Зато су код њега заслужили назив – лицемери. А за Исуса горе квалификације нема. Дакле, све заповести остају, али питање је шта то тачно значи и шта оне тачно значе. Управо на том месту на сцену ступа Исус. Он ће својим делом јасно показати да очување заповести не значи да свака појединост сваког старозаветног прописа вреди заувек. Тако је са његовим доласком требало да престане мноштво верских церемонија и жртвоприношења, па чак и обрезање (без обзира на то што је он сам био обрезан). Неки прописи су у одређеном историјском периоду испунили своју улогу и надаље више нису примењиви. Такав је нпр. и закон о нечистоћи (Мк 7, 19) или онај о обредима (Посланица Римљанима). (Не би било наодмет да и хришћани поразмисле о ‘вечној’ вредности баш свих црквених канона.) Према томе, неки закони су од сада па надаље непримењиви, а неки ће бити изнова протумачени („Чули сте да је речено… А ја вам кажем…“). Исус нам у ствари каже: „Ни најмањега словца или једне цртице из Закона неће нестати“ док свака од њих не изврши своје дело (малтене – своју мисију). До тада неће, али тада сасвим лепо може, и чак треба, да прође. Ово је добро схватио апостол Павле кад је рекао да је Нови Завет учинио застарелим (превазиђеним, не погрешним) Стари, „а оно што застарева и стари близу је ишчезнућа“ (Јев 8, 13). Но, у Божијој икономији сви они остају као делови једне динамичне и такорећи живе структуре која се одмотава у историји. И која не би била у потпуности схватљива када би јој недостајали неки делови. Јер цела истина није само завршетак, није само тачка на и (иако је то њено испуњење). Истинa у себи садржи и почетак и средину и крај, тј. цео икономијско-историјски развој. Али ниједан елемент тог развоја не садржи целу истину, него само њен мање или више важан аспект. Зато је пуна истина само у целини. И на крају не би требало а да се не запитамо – да ли смо ми заиста „со земљи“ и „светлост свету“? Рекао бих: Ако мислимо да јесмо, нисмо; а ако мислимо да нисмо, могли бисмо бити. Испуњавање стародревних заповести могло би послужити као почетак. Али кад једном оно старо ипак прође, шта ће остати? На то је одговорио велики Павле – остаће вера, нада и љубав, од којих је љубав највећа (1Кор 13, 13). Јер, не треба се уморити понављајући да – ако неко нема љубави, онда он узалуд верује и узалуд се нада. А то је зато што је љубав круна или довршење кардиналних врлина: истинољубивости, самилости, доброте, милосрђа… Све их садржи и све их (надумно) надилази. Она осољава свет и светли кроз таму („и тама је не обузе“). Зато само они који имају делатне љубави могу заиста бити „со земљи“ и „светлост свету“. Амин! Владан Перишић https://teologija.net/so-zemlji-i-svetlost-svetu/?fbclid=IwAR07qwSK4xl9fMWwR9HHlUZjVcK7gCYoPAKSUa697mnN--dvrP2h8PCE5ZI
  3. ЖИВОТ ЦРКВЕ је наставак живота Исуса Христа у историји. У том се састоји сво објашњење Цркве. Христос – у Његовој Тајној Вечери, Голготи и Васкрсењу, Христос – у Његовој светости наставља да Духом Светим живи у тијелу Цркве. Ми можемо говорити само о таквој, о заиста светој Цркви, зато што је само таква Црква љубав и нада човјечанства. Она је свјетлост која у тами свијетли и тама је не обузима (Јн. 1:5). И она истински постоји: трагове светих ногу видимо и у нашим данима. Било је довољно таме историје. Цркву су покушавали да помету са лице земље многобожачки императори. Цркву би хтјели да изопаче сви јеретици – од гностика до Толстоја. Али за Цркву је одувијек била страшнија унутрашња тама: нису турски султани који су рубили главе, и нису људи који су јавно или примитивно изопачавали догмате вјере и самим тим себе одвајали од Цркве, него је то она сила зла, која је, никуда се вањски не одвајајући од Цркве, наизглед не негирајући Цркву, изнутра разарала црквено тијело, освајајући пашњаке порока унутар црквене ограде. Ова унутрашња тама је посљедица одвајања вјере од љубави, вјероучења од живота, изградња неке илузорне, „симболичне“ вјере, вјере само на ријечима, вјере која не иде путем подвига љубави, путем испуњавања заповијести. „Вјера ваша вас вуче на висину, а љубав служи као пут који води ка Богу. Због тога сте сви ви сапутници један другом. Богоносци и храмоносци, светоносци, у свему украшени заповијестима Исуса Христа“ (Св. Игњатије Богоносац, 1, с. 311). Подвигом љубави у испуњавању заповијести вјера се успиње ка Богу. Због тога други првохришћански учитељ, апостол Варнава, ријеч „љубав“ замјењује појмом „доброг живота“, тј. испуњавања заповијести: „Догмата Господњих има три: вјера, нада и добар живот“ [1]. „Пут уздржавања води ка усвајању њиховог разумијевања“. „Љубав је само дејство заповијести Господњих!“ (Георгий Задонский, 2, с. 255). Позив ка подвигу јесте позив ка личној Голготи, кроз коју човјек води борбу против таме унутар себе, а тим самим – и унутар Цркве. То и јесте велико дјело Христово у свијету, „Његова велика замисао“, – да се кроз безбројне Голготе људи, кроз њихову жртвену вјеру и љубав разгори над свијетом васељенско Васкрсење. У томе је смисао живота Цркве. Позив на подвиг прожима сво учење – и апостола, и првих хришћана, и свих светих до данашњих дана.
  4. Поводом обележавања 81. годишњице усташког злочина над српским становништвом у селу Пребиловци и сећања на његове жртве, Град Требиње организује интерактивну аудио изложбу у Музеју Херцеговине - ”Пребиловци. Светлост у тами”, која ће бити свечано отворена 06. августа 2022. године у 20 часова, сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи једном од аутора изложбе, теологу и вероучитељу Дарку Николићу. Аутори изложбе су поред г. Николића и Јована Блануша и Богдан Шпањевић, стручни консултант на пројекту је историчар Стефан Радојковић. Организатор изложбе је град Требиње а покровитељи су Електропривреда Републике Српске и Хидроелектране на Требишници. Аудио приче изводе глумци Бојан Жировић и Јелена Тркуља. Дизајн звука потписује Наталија Страхинић. Изложба ће у Музеју Херцеговине бити отворена до 6. септембра. Овај пројекат посвећен једном од најстрашнијих догађаја на територији Херцеговине, за време Независне државе Хрватске и Другог светског рата у Југославији, изведен је на иновативан начин уз употребу за ову прилику посебно развијене аудио-визуелне технологије. Посетиоци уласком у музеј и простор изложбе, симболички уносе светлост у мрак заборава и својим сећањем на жртве, кроз наду у Васкрсење, зацељују ране и ожиљке које је историја оставила као свој траг. Интерактивна изложба ”Пребиловци. Светлост у тами” - развија централну тему светлости која представља везу љубави којом живот побеђује смрт. Ову изложбу конципирао је и извео мултидисциплинарни тим агенције "NextGame" састављен од инжињера, историчара, програмера, уметника и других бројних сарадника - који су пројекат посветили развоју и неговању културе сећања, као основе личног и националног идентитета. Сећање на прошлост и саосећање са палим жртвама - важно је у свим временима и приликама. Ипак, за Пребиловце и становништво овог, некада најбројнијег и најнапреднијег српског села у Доњој Херцеговини - сећање је поистовећено са опстанком народа на том простору. Покушаји да се злочин у Пребиловцима у коме је само у једном дану у јаму бачено преко 500 Пребиловчана, сакрије и заборави, почевши од зазидавања јама до минирање костурнице са костима мученика - бројни су. Управо је зато важно да се сећамо и овог али и бројних других сличних догађаја на јамама и стратиштима широм Херцеговине. Изложба ”Пребиловци. Светлост у тами” - иако фокусирана на један историјски догађај, отвара и болну тему свих других јама у којима је страдао српски народ, омогућавајући посетиоцу да осветли унутрашњност једне од њих, открије њене страшне приче али и пронађе излаз и наду у будућност. Извор: Радио "Слово љубве"
  5. Ових дана, молитва нам је потребна више него икада. Потребно је да се сјединимо са Христом, да окусимо радост и благодат Његовог присуства, да засладимо горчину наших страхова, да смиримо наше узнемирене умове од толико негативних информација пуних панике. Дакле, ако још нисмо направили мирно склониште у свом дому, учинимо то сада. То је оно што нам треба. Простор у нашем дому где се можемо одморити, где можемо да ћутимо, да обновимо своју уморну душу. Потребно нам је пар икона, мало тамјана и свећа да нас подсети на светлост коју имамо у себи, без обзира на наше грешке и грехе. Ту, у нашем уточишту, можемо се молити, док сви почивају, уз молитвеник, изговарање вечерње или Богородичине молитве, молитве светитељу према коме осећамо нарочиту блискост. Можемо полако и мирно изговарати Исусову молитву . То је најслађа молитва. А можемо пребивати и у потпуној тишини, само присутни пред Њим. Можете прочитати и нешто што ће вам дати снагу, смиреност и позитивност. Изоставите тешке текстове ових дана. Ово није време за размишљање. Наш нервни систем треба храну да би издржао, а то је мир и тишина ума. Можете да слушате музику, све док вас она опушта. Знајте да све може постати молитва, докле год идете ка Њему. И не заборавите, - ако сте ви добро, биће добро и други око вас. Ако имате светлост, понудићете је другима. Ако нађете мир у себи, онда ће они око вас смирити немир својих умова. Ако желиш да тама нестане, постани светлост... о. Хараламбос Пападопулос facebook.com/p.libyos
  6. Позивам вас на самосталну изложбу фотографија Војислава Луковића у галерији Културног центра Крушевац у четвртак 24.02.2022. у 19 часова. Изложба траје до 17.03.2022.
  7. Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште у Царству Крста и Васкрсења Празник Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких Служба светим новомученицима српским пострадалим у Пребиловцима и околини /PDF/ Беседа Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија, на празник Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких, у Пребиловцима 2020. лета Господњег Драга браћо и сестре, драги свештеници, драге сестре монахиње, најмилији у Господу Хрису саслужитељи оци и епископи Димитрије и Атанасије, Ево Цркве, ево Храма, ево Јеванђеља, испуњеног и објављеног! Ево истине да се кроз крст долази до Васкрсења. Ево истине да је за нас Хришћане смрт врата кроз која морамо проћи да би смо ушли у живот. Ево истине да умрли и њихиве кости греју наше душе животом. Ево истине да Бог правде и лепоте може из смрти да направи живот и да начини лепоту. Ево истине, драга браћо и сестре, у свему ономе што смо малопре чули од Светог Апостола Павла. Истине да људи пролазе кроз суд, кроз осуду, кроз понижења и кроз саму смрт, али да на крају постоји само један судија који може живот да даје – Животодавац Господ. Ево истине браћо и сестре, да је истинито ово Јеванђеље које каже: ”Шаљем вас као овце међу вукове” и још нам каже: ”Будите мудри као змије а безазлени као голубови”. Да нама свештеницима који овде служисмо и служимо свима заједно Господ није дао овакву поруку и поуку ми данас не би смо стајали у овом Храму. Ми би смо били као они који немају мудрост, нити би смо били као они који имају безазленост. Али по његовој заповести, дошли смо на ово место, на једно од најстрашнијих места на свету, а као што добро знате има много тако страшних места на свету. На ово место које не само да је било гроб и гробница наших отаца, мајки и сестара и дечице, него је тај гроб и та гробница била минирана. И не само то браћо и сестре, пошто смо ми људи заборавни – ово место је постало сметлиште. Али у правом и у пуном смислу те речи сметлиште. И кад смо дошли овде и као свештеници, и као Епископ, први задатак нам је био да склонимо смеће са овог места. Данас, као што видите, великом и неизрецивом милошћу Божијом, ово је најлепших места у овом граду, ово је једно од најлепших места у овој земљи, ово је једно од најлепших места на свету. Ово место постало је цвет живота. Ове кости постале су не само голгота и место голготе него и место васкрсења, место живота, никада више не место пораза и понижења и место убиства, него место победе. А све се то догодило браћо и сестре захваљујући Јеванђељу. Јеванђељу које нас је учило и научило да идемо као овце међу вукове у овај свет. Јеванђељу које нас је учило и учи да будемо мудри као змије а безазлени као голубови. Не желећи никога да критикујем, не дај Боже, али врло често у давним временима и не тако давним, ми смо били обрнуто. Били смо безазлени као змије а мудри као голубови. Таквим животом не може се направити ништа. Морамо да будемо мудри као змије а безазлени као голубови. Ето шта нас учи данашње Јеванђеље. И зато кад чинимо неко дело, кад говоримо неку реч, запитајмо се: ”Да нисам ја можда више по мудрости налик на голуба и по безазлености налик на змију, или сам онакав како Јеванђеље од мене тражи: ”Мудар као змија и безазлен као голуб”?! То од нас браћо и сестре, захтевају ови мученици, то од нас захтевају не само ови мученици овде у Пребиловцима, где је захваљујући овој Јеванђељској речи, подигнута најлепша спомен-црква свих наших мученика. Нигде још на другом месту осим споменика или обележја нисмо успели да направимо победу живота у виду какав овде можемо да видимо. У другим нашим селима такође постоје споменици, на нашим јамама су подигнуте Цркве у Херцеговини, али је ова круна свих и најлепша од свих. Зато је важно да се у овој Цркви научимо како треба, а треба онако како нас је учио данас Апостол Павле: у трпљењу, у смирењу, у мудрости, у благоразумности, у доброти, у честитости, у правди у милости и никада и нипошто ни са каквом мржњом чак ни према џелатима, јер то нас Господ учи. Господ који са крста говори ”Опрости им Оче јер не знају шта раде”. Једино тада побеђујемо. Једино тада смо мудри и једино тада смо безазлени. Наравно, мудрост увек значи да не смемо бити наивни. Мудрост подразумева све оно што је важно за живот и спасење, што је важно за наш живот овде на земљи: отворене очи, свест о свему што се око нас збива, али оно што је хришћанска мудрост, она не сме да буде праћена било каквом злобом, она мора да буде праћена безазленошћу, кротошћу, смирењем, трпљењем, јер како каже Апостол Павле: ”Та мудрост и та љубав коју нам доноси Бог је милокрвна: све трпи, све сноси и свему се нада”. Том љубави браћо и сестре дошле су ове свете кости. На најлепше место на које могу доћи кости људске. Дошле су у центар храма Васкрсења и постале животворне кости. Постале праве свете кости захваљујући живоме Богу. Јер он ће од наших костију кад ми сви умремо подићи нас и васкрснути нас и учинити да будемо живи. Без њега је то немогуће. А на њега се морамо угледати. Он није био убица. Иако је могао да скупи хиљаде ангела и архангела. Он је био онај који је дао живот за друге. То је наш Бог браћо и сестре. У тог Бога ми верујемо. Ми не верујемо у Бога који има мач, који има силу, који има моћ. Ми верујемо у Бога који је имао снаге да да свој живот за наше спасење. За њихово спасење Он је дао живот, и даће живот и даје живот за наше спасење. Зато браћо и сестре морамо да се угледамо на њега пре свега по његовој кротости и његовој љубави. По његовој љубави према онима који га не воле. По његовој љубави према онима који га хапсе, који га туку, који га разапињу. По његовој љубави према онима који га се одричу, као што је био Петар. Према његовој љубави према онима који га издају као што је био Јуда, коме каже: ”Зар целивом издајеш учитеља?” Kолико пута ми браћо и сестре тако један другога целивамо а у срцу нешто Јудинско носимо?! Kолико пута смо слаби као Петар?! Kолико пута смо немоћни као људи?! Али оно што је чудесно, оно што је неизрециво, оно што је неописиво, оно што нас је довело у Цркву је такав Бог који све увек и изнова прима. Свакога прима, никога не одбацује, грешника милује, праведника љуби. И зато браћо и сестре немојте да узимате његов суд у своје руке. Његов суд је милостив и праведан, а наш суд је увек неправедан и самим тим и немилосрдан. И сваки који суди тако узима на себе велику и опасну невољу да може да буде осуђен. Нека би Госпдо благи, нека би Христос Васкрсли, нека би Христос који је распет за нас, нека би Христос који је учинио чудо у овом Храму и на овом месту и из пепела подигао ове кости и направио од њих тело овога Храма, нека би и нас васкрсао, и наше посрнуле душе, и наше посрнуле умове, и нашу посрнулу вољу, и наше оскрнављено тело, и наше, о како наше јадне и неспособне умове у којима често једно зрно зависти, зато што је неко мало виши, мало богатији, мало лепши, мало бржи, мало здравији – створе у нама несрећу и учине од нашег живота већ овде и сада пакао. Зато се браћо и сестре морамо радовати свакоме, свачијем успеху, свачијем срећу, свачијем здрављу, свачијој доброти. И исто тако морамо туговати за свачију несрећу, за свачију болест, за свачију немоћ. А не да буде обрнуто, како често бива, да се ми радујемо несрећи другога а да се не радујемо његовох срећи. Дај Боже да данас на овом чудесном и светом месту огрејани благодаћу Божијом, која је као што рекох, ове кости спасла и претворила у најлепши Храм, тако и нас спасе и наша тела претвори у најлепши Храм, Храм живота и Храм Васкрсења, амин, Боже дај. СВЕТИМ Новомученицима ПРЕБИЛОВАЧКИМ ТРОПАР, глас 8: Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште у Царству Крста и Васкрсења; љубављу таму и мржњу победисте, и светлост раја наследисте. од Господа молите нам вечно спасење и свему свету јеванђелско покајање. КОНДАК, глас 3: Новомученици Свети за веру пострадасте: у јаму за Христа невини бачени бисте, од верних с љубављу из јаме извађени, у Спомен Храму с љубављу положени. Но Храм ваш безбожни разорише, и мошти ваше ко Савине попалише. Данас нову Голготу и Врачар обнављамо и Вас са Светим Савом смирено молимо: У Царству Небеског мира почивајте и Христово и наше Васкрсење сведочите. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Данашњи празник Преображења Господњег нам казује да је могуће видети Бога, да треба веровати у Бога, али и веровати у људске способности које су нам дароване од Господа, истакао је протонамесник Игор Игњатов гостујући у Јутарњем програму Радио-телевизије Војводине. Парох ветернички је подсетио да саставни део богослужења на празник Преображења Господњег подразумева освећење плодова винове лозе - грожђа, посебно истакавши да се у Руској Православној Цркви освећују сви плодови као израз благодарења Господу.
  9. На празник силаска Светог Духа на Апостоле, у осму недељу по Васкрсењу (07. јуна 2020. године), Његово Преосвештенство Епископ будимски Господин Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Мохачу. Ове године услед последица вируса Covid-19, окупио се нешто мањи број верника, али је престони празник у Мохачу ипак трожествено прослављен. Преосвештеном Архијереју саслуживали су јеромонах Варнава (Кнежевић), протонамесник Јован Бибић и ђакон Стефан Милисавић. После свете Литургије, уследило је вечерње богослужење са читањем молитви Св. Василија Великог у којим се Црква моли за дар Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас Он све удостоји Небеског Царства. На крају богослужења уследила је литија и одслужен је помен ктиторима, свештенослужитељима и парохијанима мохачког храма. Преосвештени Владика Лукијан је затим благословио славске дарове и пререзао славски колач. Протонамесник Јован Бибић заблагодарио је Његовом Преосвештенству на љубави и посети поводом храмовне славе. Владика Лукијан је благословио сабране парохијане и честитао славу говорећи о значају Празника који представља и рођендан Цркве Христове. Празник Педесетнице у којем се пројављују Отац, Син и Свети Дух, који је у виду огњених језика сишао на свете Апостоле, јесте највеличанственији празник ране хришћанске Цркве, која је доживела своју пуноћу доласком Утешитеља. Благодаћу Божијом, примивши Духа Светога – Утешитеља, апостоли добише дар знања многих језика, како би све народе крстили у име Оца, Сина и Св. Духа. Владика Лукијан је подсетио и на грех хуле на Св. Духа, који се по речима Писма неће опростити. У светлости овог празника, Владика је поручио и да Животворни и Свети Дух дише где хоће, дарујући живот, којег нико нема право да одузме другоме или себи (нпр. абортуси, убиства, самоубиства итд). Благословом Владике, ђакон је на крају поновио речи са самог почетка св. Литургије, а Владика је поручио да примивши Духа Светога настојимо да будемо светлост свету, бивањем у заједници светих – Цркви Христовој. Извор: Епархија будимска
  10. ,,У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја сам победио свет“, говори Господ наш Исус Христос у Светом Јеванђељу. Знајући за многобројне неприлике које ће имати они који поверују и крсте се у име Оца и Сина и Светога Духа, Господ упућује речи утехе и охрабрења које су вековима напајале оне који су срцем поверовали. Особито су те речи дубоко биле уткане у свести хришћана прва три века који су немилосрдно прогањани и убијани од стране римских царева. Божијом милошћу и просвећеним умом и срцем римског цара Константина, одгајаног у духу своје мајке хришћанке царице Јелене, почетком четвртог века хришћани су добили право да слободно исповедају своју до тада непоколебљиву веру. И ако прогони и тешкоће хришћана ни тада ни у потоњим вековима нису сасвим престали, Свети цар Константин и царица Јелена остали су упамћени као равноапостолни, допуштајући и ширећи реч Божију по читавом свету. Захваљујући њиховој благочестивости и благоверности, путем наших предака реч Божија стигла је и на наше просторе, вечно се усадивши у срца оних који су познали љубав Божију. Та се љубав препознаје код мештана града Пожеге, који су своју дубинску захвалност томе пројавили кроз градњу храма посветивши га управо равноапостолним царевима Константину и Јелени. И ове године храм је био испуњен верним народом, а празновање Светих Константина и Јелене започето је празничним бдењем које је уочи празника вршило братство храма са својим парохијанима. Светом Божанственом Литургијом, по благослову Епископа жичког Г. Јустина, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Теодосије уз саслуживање протојереје-ставрофора Дмитра Луковића (свештеника у пензији), протојереја Драгана Стевића (архијерејског намесника пожешко-ариљског), протојереја Радомира Трипковића (Косјерић), протојереја Миломира Радића (Краљево), јереја Милуна Стефановића (Гуча), протонамесника Владимира Кораћа (Севојно), јереја Рада Марића (Лучани), протојереја-ставрофора Ненада Величковића (Пожега), као и ђакона Михајла Живковића. Својим појањем Литургију су украсили свештеници, братство храма са браћом свештеницима гостима. У Литургији су учествовали и представници друштвеног и приватног сектора, председник општине Пожега Ђорђе Никитовић, начелник полицијске станице Јовица Лазаревић и многи други. Након причешћа Светим Тајнама Христовим, свештенству и верном народу обратио се Преосвештени Владика Теодосије, честитајући храмовну славу старешини и братству рекавши да је цар Константин био међу првим римским царевима који је примио светлост Божију у себи, преко кога је Бог дао слободу хришћанима. Видевши знамење часног крста на небу и како пише ,,Овим побеђуј“, он је наредио да се начини велики крст са којим је пошао у одлучујућу борбу и победио. Године 313. дао је слободу хришћанима. Голготски пут којим иду хришћани завршава се славним васкрсењем и спасењем. Цар Константин потекао је из наших крајева и постао је равноапостолни. Заузимањем његове мајке царице Јелене подигнути су бројни храмови. Многи потоњи хришћански владари угледали су се на њих, и у нашем роду најпре Свети Немањићи, захваљујући којима потиче све оно вредно што данас има у нашем народу. Особито након свог крштења, захваљујући коме се цар Константин излечио од тешке болести, постао је проповедник речи Божије. То чудо вере Константинове видели су многи сведоци и пројаву Божије милости који неће ништа да чини на силу па ни оно што је за нас добро ако ми вером и слободом не приступимо к њему. Након смрти из гроба цара Константина текло је миро на исцелење многим болесницима. Тако се Господ прославио преко великог државног владара, који је све чинио у име Божије и на добробит свог народа. Владика је у наставку беседе испричао како је као млади средњошколац почетком осамдесетих година у овом светом храму потражио Бога те захваљујући помоћи оца Дмитра био упућен на пут хришћански који га је касније одвео у монаштво. У она тешка времена ризик и храброст био је одлазак у храм и молитва Богу. Благодаримо Богу те се то тешко време потпуно променило. Владика је још једном захвалио на гостољубљу и честитао славу братству храма као и мештанима града Пожеге. По завршетку Свете Божанствене Литургије, благодарење Богу настављено је заједничком трпезом љубави. Том приликом, Владика Теодосије је старешини храма оцу Божи и братству поклонио вредан поклон – књигу свих задужбина цркава и манастира Косова и Метохије. Старешина храма јереј Божо Главоњић захвалио се Епископу на вредном дару. Позвао га је да чешће посети наш храм, исказавши своју наду да ћемо се сабирати у још већем броју. Извор: Епархија жичка
  11. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија на Телепу, 11/24. маја 2020. године. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи, владика Иринеј је указао на значај данашње јеванђелске перикопе и на важност мисије свете браће Ћирила и Методија. Свака света Литургија – без изузетка – вишеструки је празник, јер на свакој светој Литургији прослављамо Господа и свете Његове угоднике. Црквени песник, у једној од црквених песама које смо појали, каже да смо сви ми слепи на душевне очи. Докле год у нама и око нас постоји грех, и ђаво делује на нас, дотле смо ми слепци духовним очима, иако можда добро видимо телесним очима. То чудо које је Христос учинио – исцељење слепога који не види телесним очима, исто је толико значајно, али можда и не толико значајно колико оно што Христос врши свакога дана, свакога часа, свакога трена кроз све векове, а то је да отвара душевне очи душевно и духовно слепима, навео је Епископ бачки. Владика је додао да је међу словенским народима празник Свете браће Ћирила и Методија омиљени празник и да је дело ових светитеља темељ онога што се дешавало на нашем, српском духовном и историјском путу. Да није било њих не би после било ни Светога Саве, не би било кнеза Лазара, не би било свега онога што нас одржава духовно и историјски. Зато је предање, та духовна традиција светих Ћирила и Методија, наставак претходне, вековне, светоотачке, а она је основ наше светосавске и светолазаревске, истакао је Преосвећени владика Иринеј. Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио ипођакона Јована Вачика у чин ђакона. После благосиљања славког колача и кољива, у име свештенослужитељâ и вернога народа храма на Телепу, протонамесник Велимир Врућинић је заблагодарио владици Иринеју на началствовању евхаристијским сабрањем. Као што сте данас то учинили у храму који је изграђен и који служи Вашим благословом, тако већ 30 година – као Архијереј Цркве Божје – сведочите Јеванђеље Христово. Ви Владико, чврсто и непроменљиво проповедате и живите једну веру и Једнога Господа нашег Исуса Христа. Са жељом да још дуго година служите и сведочите, приносим Вашој љубави дар – икону великог архијереја, која је насликана у нашој парохији. Владико, на многаја љета, навео је настојатељ храма на Телепу. Епископ бачки је честитао славу братству и парохијанима храма. Нека Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, без страха од било каквих вируса осим вируса злобе, демонске и људске, и да се трудимо и сами да из нас никада не извире неко осећање небратољубиво и небогољубиво, казао је владика Иринеј. У знак захвалности владици Исихију, који је по први пут као архијереј служио у храму Светих Ћирила и Методија у Новом Саду, парохија телепска даривала је Његовом Преосвештенству икону Мајке Божје. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Кумови славе су чланови породице Шаренац. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је Пасхално јутрење и Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји Миодраг Павловић и Борислав Стаменковић и протођакон Стеван Кричка. Видео запис Васкршње Литурије Величанствено богослужење украсило је и предивно појање протојејера-ставрофора Бранислава Цинцаревића, протојереја Владице Савића и ђакона Ђорђа Филиповића. У време причастена, Васкршњу посланицу Његове Светости Патријарха Српског г. г. Иринеја прочитао је протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Извор: Епархија нишка
  13. „Ове године нећемо моћи припалити Благодатни огањ са свеће један другога и тако га раздељивати. Међутим, раздељиваћемо светлост наде и смелости у Хрису, из једног у друго срце. Христос је васкрсао!“, казао је аехиепископ тирански и све Албаније у својој васкрсној поруци. Његово Блаженство Анастасије наводи да је смелост један од основних дарова које нам је Господ дао. Страх је опасан саветник човеков. Људи се плаше услед различитих узрока: ратних сукоба, природних катастрофа, епидемиолошких болести, попут текуће пандемије ковид-19, која је шокирала читаво човечанство. Како архиепископ албански Анастасије истиче, у овом тренутку је наше мишљење и понашање заокупио вирус корона „Али не смемо дозволити да нас овај невидљиви непријатељ душевно утуче. Бог нас неће оставити! Овај невидљиви рат победиће се општом, универзалном мобилизацијом солидарности.“ Према архиепископу Анастасију, „убеђење у то да је превладана смрт пружа другачију перспективу у свакодневном животу: знамо да смо прешли из смрти у живот; а то знамо јер волимо нашу браћу и сестре. Ово је опит безбројних људи који кроз векове доживљавају веру и љубав у Христа.“ Најзад је Блажењејши пожелео: „Срећан Васкрс, браћо моја! Нека Васкрсење буде у нама! Нека наша срца постану ‘храм Бога живога‘.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу? Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац. Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог. Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу. Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих. Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи. Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес. Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу. Преподобни Јустин Ћелијски Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Ђакон др Србољуб Убипариповић одржао је предавање у недељу, 16. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „У светлости твојој видимо светлост – принос и улога светлости у православном богослужењу”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Ђакон др Србољуб Убипариповић одржао је предавање у недељу, 16. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „У светлости твојој видимо светлост – принос и улога светлости у православном богослужењу”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  17. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован на дан када славимо Света Три Јерарха, 12. фебруара 2020. године, служио је Божанствену Литургију у цркви Света Три Јерарха у Тополи. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесник Никола Илић и ђакон Стеван Илић. Чтецирали су Милан Михаиловић и Ђорђе Петровић. Појао је хор “Опленац” на челу са диригентом госпођом Маријом Ракоњац. Након прочитаног Јеванђелског зачала беседио је владика Јован: “Чули сте, браћо и сестре, да у данашњем Јеванђељу Христос каже “Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји” (Мт, 5,14). Не може се сакрити оно што је горе. Јер то је оно што светли. Тако и ова три светитеља која ми данас прослављамо и поред многих прогона од стране прогонитеља хришћанства, нису остали сакривени јер су њихова дела та која су светлела и која и дан-данас светле свуда по свету. Они су својим хришћанским животом нама растумачили како да ми лакше упознамо Бога. Њиховим делима црква живи данас и живеће до краја века. Сваки је човек позван да живи у светлости, а не у тами. Зато ће апостол Павле на једном месту рећи хришћанима, “некада сте били тама, а сада сте светлост”. Када? Онда када је дошао Христос, Он је својом Светлошћу разагнао таму овога света. Човек задобија ту светлост ако је у заједници са Богом и онда човек светли. И ми данас имамо задатак да слушајући Јеванђеље, живимо по том Јеванђељу и тако светлимо за оне који не знају за Јеванђеље Христово”. Извор: Епархија шумадијска
  18. Изложба икона студената Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију отворена je 19. септембра 2019. године у Галерији Центра за културу Раковица. Изложбом Светлост вечности у 21. веку представљена је група уметника млађе генерације који за основу својих ликовних истраживања користе богато наслеђе православља кроз примену различитих сликарских техника попут мозаика, фреске, јајчане темпере, акрила, енкаустике, гваша и акварела. Кроз њихове радове види се успостављена једна трајна веза између посматрача и изображених ликова Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, Светитеља Божјих. Аутори изложбе Милица Вујнић, Тијана Вилотић, Марија Вучковић, Тина Гомбитова С., Јасна Витиз Николић, Сузана Вукићевић,Јована Јанковић, Стефан Јовичић, Адријана Којадиновић, Милица Мишић, Зоран Мишић, Данка Мишевић, монахиња Фотина, Зорица Никић, Лука Новаковић, Љиљана Перановић, Игор Пјанић, Дуња Ћирић и Миња Чворић саопштавају нам о Светлости вечности и потписују у каталогу: -Циљ изложбе је да посетиоцима приближи богато стваралаштво савремене црквене уметности која због своје неекспонираности није премећена од стране шире публике. икона није привилегија одабраних, она увек има потребу да направи искорак ка посматрачу, трајну духовну везу са њим, тако да се надамо да ће ова изложба бити скроман допринос континуитету православне црквене уметности. Добродошлицу ауторима и публици пожелела је директорка Центра за културу гђа Маријана Бутулија. Изложбу у овоме припремљеном „храму“ је отворила проф. Биљана Јовановић која је између осталог рекла да је свим ауторима заједничко студирање на Академији наше Цркве и сем каноничности иконе одражавају и инспиративно лично надахнуће угодницима Божјм. Изложба која је организована у оквиру програма „Путеви духовности“ је отворена до 25 септембра и може се погледати сваког дана. Свечаном отварању изложбе присуствовало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије зворничко-тузланске, ђакон Александар Аздејковић,професори и колеге са Академије, пријатељи и сарадници. У Савету галерије су Велизар Крстић и чланови Оливера Вукотић и Јелена Аранђеловић, док је уредница ликовног програма Нађа Мандић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Епархија браничевска ове године прославља значајне јубилеје, 8 векова организације живота Цркве у српским и поморским земљама и 630 година оснивања манастира Тумане. Тим поводом, са благословом Епископа браничевског господина Игнатија манастир Тумане, Одбор за просвету и културу Епархије браничевске и Институт за систематско богословље Православно богословског факултета Универзитета у Београду, организовао је у суботу 14.септембра, једнодневни богословски научни скуп под називом "Видјехом свјет истини" са централном темом "Исихазам у животу Цркве српских и поморских земаља" , који је имао за циљ промишљања широке и изазовне теме исихазма у актуелном моменту живота Цркве, њеног постојања и сведочења у плуралистичком друштву. Научни скуп у Манастиру Тумане започео је Светом Архијерејском литургијом којом је началствовао Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије уз саслужење игумана ове свете обитељи архимандрита Димитрија и бројног свештенства. Након Божанствене литургије на првој сесији уводним словом присутне архијереје Митрополита Амфилогија, Епископа стобијског Давида и све остале поздравио је домаћин, владика Игнатије. Митрополит Амфилохије саледавајући историјски континуитет развоја исихазма на просторима српских земаља, закључио је да је његов утемељитељ Свети Сава а да његови корени досежу још у период просветитеља Словена, Свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика. Сагледавајући богословље у контексту служења Цркви, предавачи су кроз три сесије покушали да обухвате следеће аналитичке опсеге проучавања: библијске претпоставке исихазма; исихастички покрет и синаити у историји Цркве; исихазам у светоотачком Предању; исихазам и Евхаристија Цркве;сотириолошки аспекти исихазма; молитвени подвиг у новом социолошком контексту. Васкршњим вечерњим богослужењем коме је присуствовао и Епископ милешевски Атанасије, молитвено је затворен је овај богословко научни скуп прослављајући заједно богослужбеним химнама васкрслог Господа Исуса Христа, Светлост Истиниту. Извор: Телевизија Храм
  20. Поводом великог хришћанског Празника и славе храма, Преображења Господњег, у понедељак 19. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије предстојао је Светом архијерејском Литургијом у Радоини код Нове Вароши. Саслуживали су парох радоински протојереј-ставрофор Слободан Милошевић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Говорећи о лепоти и величини Празника Преображења Господњег, Празника целе Цркве Христове, Епископ Атанасије је најпре указао на то шта је људски род добио од неба: – Нема већег дара од тога, од те личности Господа Христа. Зато Црква показује на Њега, на Његову личност и на све оно што је у вези са Њиме, на оно што Он чини, на оно што Он даје. А оно што Он може дати указано је управо данас, на Празник Преображења. На данашњи дан Господ Христос је изнео на видело слику свога вечног царства, Царства небескога, које је смисао и циљ целокупног људског живота. У то своје царство вечно Господ Христос жели да уведе нас. – Господ је нама заповедио да настојимо да живимо светлим животом као што је Он сијао на Таворској гори. А то ћемо моћи само ако будемо живели по Његовој науци, по Његовој љубави и вери. Он је рекао: Нека се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег небескога. Дакле, треба светлити светлим добрим делима. Сваку светлост од Христа Бога ми славимо, истичемо, јер је она за показивање. Црква истиче све оне који се поправљају као светле примере, све праведнике јер су оставили светао пример и светао траг у животу. И у нашем роду имамо много светлих примера које истичемо и славимо, од косовских мученика до многих мученика наших дана. – Уместо светлих примера и светлих дела неки људи желе да укажу на мрачна лица и мрачна дела са намером да некога помраче, понизе, поругају. Они тиме раде супротно Празнику Преображења, супротно вољи Божјој. А ми не радимо тако. Ми данас истичемо светли лик Христов и светли лик Његових ученика и Његових следбеника, чију славу, како каже свети владика Николај, нико неће одузети и нико неће помрачити. То је основни смисао данашњег Празника, да славимо оно што светли, оно што је корисно. Јер нас данашњи Празник позива у оно што празнујемо, да будемо учесници светлости, да светлост видимо и да и сами светлимо, па да онда та светлост буде повод и подстицај другим људима да славе Оца небеског. Нама је циљ и жеља да буде што више људи који ће славити Бога и на тај начин се спасавати, да буде што више светлости у овоме свету, поучио је Епископ Атанасије присутни верни народ. Они који су се постом и молитвом, праштањем и сваком другом врлином припремали да дочекају овај велики светли Празник Господњи кроз свету тајну причешћа су се сјединили са Господом Христом и своју душу умили и просветлили божанском светлошћу. Након заамвоне молитве, предвођени својим Епископом, сви присутни су кренули у трократни опход око храма уз певање Богу и прослављање Бога а онда је испред храма Преосвећени пререзао славски колач и осветио славско жито и нове плодове винограда на корист и добробит свих оних који ће их употребљавати. Извор: Епархија милешевска
  21. Разговор о Светлости је увек разговор о Богу, који је ваистину једина истинска Светлост који просветљује и освећује све и сва. Свети Григорије Палама је богомудро говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Са друге стране, знаменита црквена песникиња, монахиња Касија, у стихири коју појемо на Велику среду, вапије ка Господу речима: … Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге Твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова Твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње, јутрење Велике суботе) Наш живот је премрачан, утопљен је у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: Која сила на свету може да распрши ову греховну таму? Одговор је јасан: Светлост Христова, просветљује све! О значају истинске, освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле саветујући хришћане: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Еф. 5,8). Како све можемо постати деца светлости? Одговор је, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве вере, заиста, примиће светлост. Ова истина је утемељена на речима сâмог Спаситеља: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и још је мало времена Светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јн. 8,12 и 12,35). Небеско светло можемо задобити једино уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са усрдном и срдачном молитвом за све људе. Да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила, позивајући све око нас и понављајући речи стиха који са небоземном радошћу певамо пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите светлост од незалазне Светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих! Употреба светлости у богослужењу Употреба светлости у богослужењу је од великог значаја, и оно је увек било саставни део готово свих, како старозаветних, тако и новозаветних богослужења. Заповест да се направи светиљка од чистог злата са седам кандила је једна од првих коју је Господ дао Мојсију. У старозаветној Мојсијевој скинији светиљке су биле неопходни део свештенослужења, а палиле су се увече. Поред свакодневне јутарње жртве, првосвештеник је у Јерусалимском храму, тихо и са страхопоштовањем вршио припрему светиљки за вечерње паљење, а увече би их после вечерње жртве палио да горе целу ноћ. Према бројним сведочанствима ове светиљке су биле символ Божјег руководства. Стога, Цар Давид из свога срца вапије ка Господу: Ти си Господе, светлост моја, или на другом месту: Реч је Твоја жижак нози мојој. Употребу светиљки налазимо и у време Светих славних и свехвалних апостола, приликом њихових ноћних сабрањâ ради проповеди речи Божје, ради узношења усрдне молитве, као и ради ломљења хлеба, о чему важно сведочанство налазимо у књизи Дела апостолских: И бејаху многе свеће горе у соби где смо се сабрали (Дела 20, 8). Богослужбену употребу светлости налазимо и у периоду гоњења. Познато нам је да су се први хришћани на молитвена сабрања сабирали ноћу у катакомбама где богослужење није било могуће без употребе светиљки, а на овај вид практиковања приморала их је ситуација гоњења. Не смемо изгубити из вида да је употреба светлости и у овом периоду била двојака, она је увек имала, а и данас има, практични и символични (духовни) значај. Тертулијан сведочи: Код нас се богослужење никада не служи без светиљки. Дакле, ми светиљке на богослужењу не употребљавамо само да бисмо разагнали ноћну таму, – јер Литургију служимо при дневној светлости, већ ради тога да бисмо помоћу светиљки изобразили Христа – нетварну светлост, без које бисмо и у сред дана лутали у греховној тами. У Старом Завету је пред књигом Мојсијевог закона непрекидно горело кандило, символизујући да Закон Божји представља светлост човеку у његовом животу. Будући да је у Новом Завету Божји Закон садржан у Еванђељу, освештана је пракса да се пре изношења Еванђеља носи упаљена свећа, а за време читања Еванђеља се пале све свеће, символизујући да еванђељска светлост просветљује сваког човека који долази на свет. Блажени Јероним казује: У свим источним Црквама се за време читања Еванђеља пале свеће и при сунчевој светлости, и то не ради разгнања таме, већ као знак радости, да би се материјалном светлошћу изобразила друга светлост. Са друге стране, Свети Софроније Патријарх Јерусалимски вели: Кандила и свеће изображавају вечну Светлост, као и светлост којом сијају праведници. А знаменити тумач Светог богослужења, Свети Симеон Солунски сведочи: Свеће пале пред иконама светих и ради њихових добрих дела у свету. Из свега наведеног закључујемо да светлост у ужем смислу представља сâму божанску светлост, Христову светлост која просветљује и освећује свакога човека, ону светлост будућег живота у Царству Божјем. Светиљке (кандила и свеће) у цркви увек имају духовно-символични смисао. Овај символизам светлости се потврђује и саставом свећа и кандила која горе. Припадници царског свештенства су у првим временима као принос доносили у храм восак и уље, као вид молитвене жртве. Свети Симеон Солунски поучава: чисти восак означава чистоту и неисквареност људи који га приносе. Он се приноси као знак нашег кајања у упорности и спремности на послушност Богу слично мекоћи и савитљивости воска. Као што восак који су пчеле направиле после сакупљања нектара са цвећа и дрвећа символички означава принос Богу као од васцеле творевине, тако и горење воштане свеће, као претварање воска у огањ, означава обожење, претварање овоземаљаског човека у нову твар дејством огња и топлине божанске љубави и благодати. Катихета Бранислав Илић *Објављено у новом мајско-јунском 367. броју Православног мисионара (стр. 26-28) Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка
  22. "Описујући последња времена, Апостол Павле у посланици свом ученику Тимотеју пише о појави људи који ће бити саможиви, среброљубци, хвалисавци, гордељиви, хулници, непокорни родитељима... (2Тим 3, 3). Карактерологију највећег броја људи последњих времена Апостол завршава сажимајућом реченицом, која се тиче оних који имају изглед побожности, а силе су се њене одрекли (2Тим 3, 5). Tа реченица је све ове векове била једна од најозбиљнијих оптужница за спољашњи тип хришћана, лишен искрене вере и врлине". (извод уредничког уводника мајско-јунског, 367. броја "Православног мисионара) Нови мајско-јунски 367. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, по већ устаљеном обичају представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радија Светигоре (Митрополија црногорско-приморска), радија Беседе (Епархија бачка) и радија Источник (Епархија ваљевска). Представљајући садржај новог броја, чија је централна тема Тако да се светли светлост ваша, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, своје представљање новог броја утемељио је на еванђелском позиву који је Господ упутио Апостолима, а преко њих и свима нама, а то је позив да постанемо светлост свету. Представљање новог броја краси једна тематска нит која повезује теме свих текстова у новом броју, са наведеном темом броја која je императив хришћанског етоса. Поред пастирског позива да угледајући се на светитеље постанемо светлост свету, на коју нас подстиче уводна реч уредника, овај 367. број посебно краси интервју са Његовим Преосвештенство Епископом др Јованом (Пурићем) који читалаштво позива да васцело своје биће освећује активни учешћем у богослужбеном животу Цркве. Сви текстови који чине нови мајско-јунски 367. број Православног мисионара, на савршен начин приближавају усрдним читаоцима велику тајну светости и светлости, пре свега у духу богослужбеног, а потом и духу световрлинског живота. Уверен сам да је садржај овог броја, који је пре нама, благословено семе које смо благодарећи Божјем надахнућу посејали, а сада нам остаје да овај надахнути садржај препустимо читалаштву на читање, а полажући наду на Господа, надамо се да ће ово семе у виду писане речи произрасти дивне и благословене плодове, поручио је катихета Бранислав Илић приликом представљања новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДСТАВЉАЊА НА РАДИЈУ "БЕСЕДА": ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДСТАВЉАЊА НА РАДИЈУ "СВЕТИГОРА": ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДСТАВЉАЊА НА РАДИЈУ "ИСТОЧНИК": САДРЖАЈ: Реч уредника: Светлост врлинског живота Реч архијереја: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) "Од нашег односа према богослужењу зависи мисионарски живот!" Реч пастира: Сведочење доброте Материк: Света Филотеја Атинска Историја хришћанства: Велики прогон хришћана за време цара Диоклецијана и његових савладара Литургијски живот: Духовски венчићи У дијалогу са атеизмом: Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом ТЕМА БРОЈА: Катихета Владимир Пекић: Осветљење стварности Катихета Бранислав Илић: У светлости Твојој видимо светлост Свети Теофан Затворник: Светлост Христова просвећује све Драган Поповић: Наша светлост и Светлост Божија Презвитер др Оливер Суботић: У посети монашкој обитељи шумадијске епархије Парохијани: Песничка душа из Новог Сада Хришћански живот: Адолесценти и Црква - волети, хранити и не говорити много Из пера читалаца мисионара: Молитва моје мајке Хришћански брак и породица: Дете, које више не жели у храм Питања и одговори: Наркоманија... има ли наде? Хришћанство и психологија: Физичко кажњавање деце из угла православне психологије Сећање: О уснулој добротворки храма Светог Луке у Кошутњаку Хришћанска аскетика: О сећању на смрт и изненадној смрти Хришћанска књижевност: Гусларка слепа Живана, о крсној слави Хришћанска књижевност: "Угљена кандила" Драгише Васића Мисионарски излог: Топлина и благост речи као њена најјача снага Извор: Православни мисионар
  23. У суботу, 22. јуна 2019. године, када наша Црква молитвено прославља Светог Кирила Александријског (Оданије Педесетнице), Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Светог Николе, у селу Сибница код Сопота. Преосвећеном су саслуживали: архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, парох сопотски протонамесник Горан Лукић, парох поповићки протонамесник Марко Стевановић, јеромонах Петар (Драгојловић) старешина манастира Пиносава, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/sibnica22062019.mp3 У својој архипастирској беседи Преосвећени Владика рекао је да речи данашњег Јеванђеља које смо чули позивају све хришћане на будност, на живот, на освећење и просвећење, јер тако је рекао Господ апостолима у данашњем Јеванђељу: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима” (Мт 5,16). “Речи данашњег Јеванђеља не односе се само на апостоле, оне се односе на све хришћане у свим временима. Односе се на све људе за које Господ каже у Светом Јеванђељу “Ко има уши да чује нека чује” (Мт 13,9). Господ је свима нама подарио уши да слушамо, да чујемо, али од човека зависи шта хоће да чује, да ли хоће да чије добро или лоше. Све то зависи од нашег опредељења коме служимо и за кога живимо. Да ли ћемо само да слушамо или ћемо то добро што смо чули применити у своме животу. И хришћани су позвани са овим речима да светле у духовном мраку овога времена, да буду светиљке и да светле онима који желе да иду за Христом. Зато је велики благослов и дар Божији дат нама хришћанима да будемо светлост свету, да покажемо и докажемо својим животом, својом вером и својим делима, да заиста у нама има Светлости Христове. Јер уколико у човеку има светлости Христове, онда ће тај човек не само себи, већ и другима осветљавати пут да не лутају у мраку. Светлост значи чистоту у вери, да живимо у чистоти срца својега. Да у срце своје сместимо оно што је Најчистије, тј. Бога. Али Господ не бива у нечистом срцу, зато је и речено “Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети” (Мт 5,8). Светост је супротно стање грешности. А грех је оно што нас обара и што затамњује нашу душу, наше срце. Светост се постиже постепеним хришћанским животом. Живећи светим животом, хришћанским животом, чинећи света и Богоугодна дела, хришћани и друге побуђују на светост живота и да и они заједно са нама прослављају Бога. Зато су примери наши врло важни, важнији од речи, јер ваљан пример има већу моћ и већу снагу од речи. А речи опет могу имати духовне силе само онда када су спојене са добрим примером. Добар пример тихо делује, често пута и неопажено, но силно и неодољиво. Стога се помолимо Господу да нам помогне да сачувамо светлост те свеће коју је Христос упалио у нама, да је не угасимо. Нека нам Господ помогне да светлимо и незнабожцима и нехришћанима и злочинцима, да светлимо светлошћу Христовом и да дајемо пример како би се и они поправили”. Након свете Литургије у сали парохијског дома, трудом оца Горана-старешине овога храма, за све присутне приређена је трпеза љубави. Извор: Епархија шумадијска
  24. У саборном храму Преображења Господњег у Загребу, богослужењима Великог петка и Васкрса началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, уз саслужење братства саборног храма. Богослужењима је присуствовало и мноштво верног народа међу којима су били и амбасадор Републике Србије госпођа Мира Николић, амбасадор Републике Грчке господин Ставрос Циепас и амбасадор Руске Федерације господин Анвар Азимов, председник Савјета за националне мањине Републике Хрватске господин Александар Толнауер, представник Српског народног вијећа господин Дејан Јовић, предсједник Привредника господин Никола Лунић и потпредседник Просвјете господин Синиша Таталовић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Креирај ново...