Претражи Живе Речи Утехе

У сусрет централном обележавању 850 година Немањиних задужбина у манастиру Светог Николе у Куршумлији 14. и 15. септембра 2019. године, у организацији Православне Епархије нишке и Општине Куршумлија, разговарали смо са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, у четвртак, 15. августа 2019. године. Преосвећени Владика говорио нам је о духовном и историјском значају најстаријих Немањиних задужбина - манастирима Светог Николе и Пресвете Богородице у Куршумлији, о нашој духовној обнови кроз изградњу Светиња и о централној прослави коју заједнички организују Епархија нишка и Општина Куршумлија. Извор: Радио Глас

У новом мајско-јунском броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, налази се интервју са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора наведеног часописа. Овај надахнути интервју доносимо у целости: -Ваше Преосвештентво, помаже Бог и благословите! Бог помогао и Бог Вас благословио! -Преосвећени Владико, рођени сте у селу Мијачима код Ваљева, а од најмлађег узраста духовно сте стасавали у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, где сте са сваком љубављу примали и усвајали дух ревности за Господа од авве Јустина (преподобног Јустина ћелијског) и осталих духовника који су живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе. Замолио бих Вас да на почетку нашег разговора поделите са читаоцима Православног мисионара Ваша сећања из детињства и духовног узрастања у окриљу две велике светиње? Хвала Вам на том питању! Ово питање ме освежава и увек ће ми остати у сећању тај ход ка манастирима, стрмим стазама кроз дивну природу. Родитељи су ме научили молитвености и човечности, на чему сам им благодаран из дубине душе. У манастирима Пустињи и Ћелијама, срео сам се са духовницима који су ме даље учили вери и молитви у Цркви. Оно што је најважније, био је сусрет са светињом Божијом, што је на мене оставило најважнији утисак и извршило најважнији духовни утицај. То остаје целога живота у човеку. Тај сусрет са фрескама, тај незаборавни умилни пој сестара Пустиње и Ћелија, остаће ми заувек у сећању. Када се сетим тог потресног и надахнутог доживљаја светих служби, тог мира светиње Божије, обиља благослова Божијег, где сам донео најважније одлуке у животу. Увек се враћам са благодарношћу, без обзира на сва искушења и страдања која прате нашу службу. -Почетком осамдесетих година XX века, по неисказаном промислу Божјем, упознали сте Вашег духовног оца архимандрита Лазара (Аџића), кога сте касније наследили на трону игуманâ острошких. Ваше Преосвештенство, шта бисте посебно истакли када говоримо о лику и делу великог оца Лазара који је остао запамћен као човек велике љубави и доброте? На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. -Предајући се вољи Божијој, одлазите у свештену обитељ манастира Острог и крај кивота Светог Василија острошког проводите више деценија као игуман ове велике и пресветле светиње. Драги владико, говорити о великој острошкој светињи није лако, али, замолио бих Вас да нам приближите важније моменте Вашег живота крај кивота Светог Василија чудотворца острошког? Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. -Да ли сте сведок неког исцељења које се догодило пред кивотом Светог Василија Острошког? Питао бих Вас у духу овог питања, да ли смо ми као народ свесни да је Господ благословио нас и васцелу васељену дивним даром, великом острошком светињом и нетљеним моштима Светог Василија острошког који је у погледу чудотворства, ваистину, истински сведок Васкрсења Христовог? Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. -Ваш живот је скопчан и са великом љубављу према богословљу Цркве, а велики и запажени траг оставили сте као професор и васпитач Богословије Светог Петра Цетињског, али и као професор на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду, где и данас предајете. Преосвећени Владико, богословље Цркве као живи живот, своје темеље налази у богослужбеном искуству Цркве, је ли тако? Да, управу сте. Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха. Ако је свештеник добар молитвеник биће и добар пастир и добар организатор у парохији. Дакле, од нашег односа према богослужењу зависи наш мисионарски живот. -Рекао бих да и вероучитељска служба своје темеље налази у богослужењу Цркве? Слажем се са Вама Браниславе. Потребно је децу научити да се моле Богу, а то је најтеже. Научити их да читају Свето Писмо уз молитвено размишљање, постављајући увод у богословље јер их тако уводимо у живот, било кроз средњу школу или факултет. Да их заинтересујемо, да целога живота воле богословље, а не само да уче за испит. Без богословља нема ни правог монашког живота, то сам се уверио у свом животу, као што нема ни пастирства; нема ни веронауке без увођења у жртву и спремности на жртвовање себе у Цркви. Нема смисла младим богословцима обећавати лагодан живот! Сећам се, било је старих свештеника који су погрешно саветовали младе, да када се уписују у богословску школу, да ће они лагодно живети, то је грешка! Поготово је грешка ако се то упућује монашким лицима и који у духу каријере желе да буду владике. Потребно је младим људима предочити шта их чека у животу, у томе је кључ благословеног успеха. v Поводом обележавања 800–годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, у издању манастира Раче и Матице српске у Новом Саду, кроз заједничку сарадњу и благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, изашло је из штампе Ваше запажено дело „Богословље празникаˮ. Повезујући библијску, светоотачку и савремену богословску мисао, у наведеном делу бавите се изучавањем Господњих и Богородичиних празника? Откривење Старог и Новог Завета, химни и иконâ као методу тумачења, има окренуту главу откривења која тајанствено воде ка Царству Божијем, постајући прича о том искуству, као и водич у то исто искуство Цркве. Ризница Светог предања открива нам и осветљава нам тајну Христа и тајну Богородице кроз велики циклус празникâ. Кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих отаца, истовремено можемо видети, слушати и опипати, и учествовати у искуству божанске стварности. Ово је начин уласка у тајну вере, односно, истине вере које су изражене у Символу вере. Главни покретач целе ове приче је молитвеност. Потребна је истрајност у животу. Мене је отац Иринеј (сада Епископ новосадски и бачки), када је дошао из Грчке, учио да сваку ствар радим темељно, не ради испита и оцене, већ ради живота. На томе му хвала! Даривао ме је са једном библиотеком „Теолошких погледа“, поучавајући ме да у животу не прихватам на себе велика дела, него да скромно почнем, а онда ће та тема родити плод након четрдесетогодишњег изучавања. Последњих сто година имали смо једнострано кретање у изучавању поменуте теме, како на истоку, тако и на западу. Ово је био скромни покушај обједињавања свих димензија празникâ. v Запажено је да теми приступате са циљем да верном народу и свим људима који су гладни и жедни истинске речи Божје, представите молитвени однос са Богом, показујући да је богословље не само реч о Богу, већ и разговор са Њим, доживљен управо у литургијском прослављању празникâ. Кроз богослужење се одвија Тајна Христа. Богословље празникâ је у славословљу, а достићи тај ниво, то је највећи ниво у богословљу, све остало је увод и хришћанска мисија. Дакле, молитвено богословље је пар екселанс богословље. У богослужењу можемо трагати за библијским референцама и отачким текстовима који су се уткали у богослужење. Особито треба нагласити значај богослужења за богословље, не само ради цитирања или антологијског навођења. Дубље проучавање ове теме подразумева дубљи аналитички процес истраживања богослужења и то интердисциплинарно. Може то бити хеортолошки оквир празновања неког празника, али исто као и у Светом Писму, можемо остати на корицама, а да не уђемо у суштину и срж поруке Светога Писма. Ми смо разматрали тајну домостроја спасења, а то изучавање подразумева наше учешће и наше учење у словесном богослужењу. У простору Цркве догађа се чудесни преображај истинâ вере у иконе, а ових истих икона у поезију (химнографију). Зато су светоотачке беседе надахнуте богословљем и прелазе у славословље. Сâме по себи су иконичне, као што је иконична и молитва, иконични су кондаци, тропари, канони и целокупно богослужење је иконично. Овде смо применили синтетички метод да би оставили простор за даље истраживање и анализирање многих момената служби празникâ. v Поред химнографије, Ваш озбиљан рад окренут је и ка истраживању догмата сâмих празника и приказивању њиховог значаја кроз еклисиологију и сотириологију. Шта бисте посебно истакли када је реч о овом важном питању? Хвала Вам на том питању. Ви знате, ја сам већ дуго времена у синодској комисији за унапређење просвете, особито у погледу богослужења. На основу педагошког искуства, радећи на уџбеницима из догматике, дошли смо до сазнања да је потребно освежити методске јединице прилогом упоредног богословља и задацима у читању и сажимању Светих отаца и савремених теолога. Такође, домаћи задаци су се састојали у повезивању свих области теологије. Дакле, сваку тему пронети кроз историјски, патролошки, библијски, систематски, етички, пастирски и омилитички аспект. Ни један одељак не сме да буде на штету целине градива, потребно је да се препозна целосност градива и да кроз цело градиво иде једна нит. Развијати способност повезивања исте теме кроз све кључне предмете, био ми је кључни задатак. Што је најважније, како то богословље изразити у беседништву и пастриству? Ако не поставимо такву врсту повезивања нећемо имати успеха јер нећемо умети да повежемо теме и оне неће бити наше искуство, ако не приђемо овим начином. Оно постаје искуствено знање, не теологија као информација, већ да знање постане у потпуности искуствено. Морам рећи и ово. Ништа не значи и написати добар програм и уџбеник, у чему сам имао прилику и част да учествујем, ако то не умеју наставници користити и применити. Потребан је посебан семинар о методици наставе. Ви сте вероучитељ и савршено добро знате о чему говорим. На епархијском нивоу, на помесном нивоу, на нивоу факултета, потребна је већа сарадња и темељније продубљивање, како бисмо дошли до успеха. Дакле, ако немамо добре педагоге, ништа не вреде ни добри уџбеници, нити добар план и програм. Потребно је стално учење и стално усавршавање у преношењу искуственог богословља, а не само заслепљено бубање градива. Богословље је питање живота и смрти, оно је хлеб наш насушни без кога нема живота, ако човек то не схвати, он неће имати успеха у изразу, мисији и педагогији. v Ваше капитално дело „Богословље празникаˮ изнедрило је још једно издање у виду комплета од дванаест књига, штампаних са изводима богослужбених текстова као додацима опису празника. Наведени комплет носи назив „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ. Овај молитвени приказ празника, кроз два издавачка подухвата, посвећен је блаженопочившем патријарху Павлу. Шта можете да нам кажете о овом издању? Сâмо издање говори о себи. Други су говорили, нескромно је да ја говорим. Црквена година у четрнаест Господњих и богородичних празника говори нам да живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Савремено богословље треба да уђе у све димензије богатства Светог предања које се чува Духом Светим у Цркви. Овим пројектом Цркве и државе, желимо да заинтересујемо све богослове за дубље изучавање Светог Писма, Светих отаца и живог предања Цркве које је изражено кроз химну, икону, кроз хеортолошки и догматски приступ. Имамо једну отвореност за одређене теме којима нисмо хтели да приђемо са аспекта чисте литургике као науке о богослужењу, остављајући приступ за истраживање на богословском и филолошком Факултету и другим институцијама. Својим учешћем у богослужењу и предагошким и научним радом, дошли смо до сазнања да богослужбено богословље треба да размотримо на језику систематске теологије, што не значи правити идеологију и затворени систем. Пре двадесетак година смо објавили монографију о Богородици. Наиме, реч је само о догматицима Светог Јована Дамаскина и о теми приснодјевства и тајне Богородице, то је мој магистарски рад. Исто то је урађено и у овом издању када је у питању тајна Христа и Богородице. Овде је присутан додатак упоредног богословља, да би се видела разлика између западног богословља и нашег источног, које често може бити терминолошки исто, али у духу није исто. Једно је дијалог у истини и љубави, а друго је опасност да поистовећујемо богословље које је надахнуто Духом Светим, од онога које је интелектуална или философска ствар. Овим пројектом позвали смо, као богослови унутар Цркве, друге научнике на универзитету, а истовремено смо позвали и ствараоце, јер без песничког дара, без дара за појање, немогуће је довршити, или племенито, добро и достојанствено заокружити овај пројекат. Ово је био мој покушај да позовем за исти сто све умне људе, да би откривајући ову тајну кроз средњовековну књижевност дошли до сазнања, да је величинина средњовековне књижевности у богослужењу. v Сведоци смо да у наше време велики број људи прослављање празника своди на некакве обичаје, заобилазећи централни моменат празновања – Свето богослужење које врхуни у Светој Литургији. Према Вашем мишљењу, који су начини решавања овог погрешног поимања празника и празновања? Ово је велика тема. Извор свих празника је личност Богочовека Исуса Христа. Кроз отворени прозор празникâ у наш свакодневни живот улази свежина истинског живота, живота вечног. Црквена година је живи иконостас спасења у Христу и црквени круг празникâ прати на један дубљи начин, сâм космички ритам и пулс света и времена, дајући му духовни смисао. Зато је потребан озбиљнији приступ у методологији богословља. Што се тиче етнологије и антропологије која је заснована на философији, то је посебна тема. Потребно је систематски у мисији и беседништву приступати овом питању, како на парохијском нивоу, тако и на часовима верске наставе. Дакле, решавање овог проблема је препуштено свештенослужитељима и катихетама који су позвани и призвани да реч Божију проповедају без престанка, како својим примером, тако и речима. v Ваше Преосвештенство, на сâмом крају нашег разговора, замолио бих Вас да нашим читаоцима упутите једну пастирску поуку. Упутио бих поуку Вама Браниславе, који сте у уређивачком одбору Православног мисионара, као и свима који се труде у овом богоугодном делу. У овом тренутку се присећам лика великог владике браничевског Хризостома (Војиновића), тихог и образованог човека са књижевним талентом. Сећајте се својих учитеља и претходника када уређујете овај еминентан часопис. Трудите се да прегледате ранију периодику, посебно између два рата. Обнављајте приступ и текстове ранијих уредника, дајући нови квалитет, а то је приметно код Вас. Има младих и даровитих катихета, сарадника Православног мисионара који на посебан начин дају квалитет овом часопису, на томе Вам честитам. Потребно је ићи корак напред у сажимању и преношењу мисионарске поуке која мора бити животна. Тај савет упућујем и себи и Вама. Верни народ и све читаоце Православног мисионара, молим за разумевање и молитвену подршку, како за Вас, тако и за мене. Лако је бити критизер и оспоравати све што се ради. Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у моме животу. Он је Ваш архипастир у Новом Саду, али и председник Вашег часописа. Духовна деца коју је он родио и много за њих урадио, требала би да буду захвалнија, а они који злоупотребљавају доброту оца, одговараће пред Богом за све оно што су чинили себи и другима. И њима бих пожелео покајање и памети и здравијег живота, јер ћемо једино тако бити јаки и истински сведоци Васкрсења. Преосвећени владико, дозволите ми да Вам у име уређивачког одбора Православног мисионара, као и у своје лично име, заблагодарим на хришћанској љубави и на овом надахнутом и надасве поучном разговору, молећи Ваш архипастирски благослов и Ваше свете молитве! Богу хвала и хвала Вама, драги Браниславе! Желим Вам сваки успех и благослов у животу, на многа и блага лета! Са Преосвећеним Владиком разговарао: катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 367. броју „Православног мисиоанараˮ (стр. 4-10) Извор: Православни мисионар

Након кошаркаша Николе Миротића, петицију против предлога Закона о слободи вјероисповјести потписао је и рукометни репрезентативац Црне Горе Небојша Симовић, који је поручио да држава не треба да се мијеша у питања која се тичу цркве. „Мислим да би требало у будућности решавати ствари дијалогом и договором са Црквом, што је и пракса у савременом свијету“, казао је Симовић. Рукометни репрезентативац је истакао и то да је у Црној Гори — „Црква створила државу, а не држава Цркву“. „Треба се консултовати са нашим Митрополитом и тако решавати ствари“, закључио је Симовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На платоу испред саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас је одржан Тројичиндански црквено-народни сабор за одбрану светиња. Сабор је реакција на Владин Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Свету архијерејску литургију служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, милешевски Атанасије, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, диоклијски Методије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће хиљада вјерника из свих крајева Црне Горе. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да овај сабор данас није ништа ново ни овом граду ни овој земљи ни овом народу. „То је сабор који траје вјековима, сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија, и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског… И на свим другим знаним и незнаним језицима свједочи се ова велика и света истина која нам се открила и подарила о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да постоје двије врсте сабора. „Сабор око живота, вјечном свјетлошћу обасјан, и сабор око смрти и ништавила. Само та два сабора постојке овдје на земљи од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор, сабор диоба и мржње непрекидно прогони – и то је рекао Господ у Јеванђељу – оне који се сабирају у Његово име. Али је Господ рекао да се не боје: Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богоубистом, над братоубиством, над сатанском силом, над свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу“, рекао је он. Додао је да се сабирамо љубављу према свакоме створењу, на првоме мјесту према Живоме Богу. „Сабирамо се љубављу једних према другима, аубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају да своје лажне законе намећу људима, посебно да намећу Цркви Божјој. Само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно чиме се ми бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови Божанске, богочовјечанске љубави а не синови мржње, синови јединства са Богом живим и истинитим и јединства свих нас у једној, Бојој заједници сабираној од свих земаљских народа“, поручио је Владика Амфилохије. Нагласио је да за ту заједницу не постоје границе. „Демонмске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју. И у наша времена постављају границе и оно што је Божје проглашавају да је нечовјечно. А нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и они који га данас убијају, они су били не само богоубице, оцеубице Оца небескога, него братоубице. Ви сами знате да се овдје код нас, нажалост, на богоубиству рађало крваво братоубиство. И можда ријетко гдје као што се то догодило у Црној Гори“, казао је Владика. Нагласио је да је братоубиство у име Маркса и Енгелса, Стаљина и Броза затровало многа људска срца мржњом, диобама, свађама у једном народу, једној земљи и у читавом свијету. „Овај сабор је лијек од таквог братоубиства и богоубиства и позив свима на заједницу са живим Богом и заједнице која је сачувана на оваквим саборима кроз древна времена“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да су богоубице и братоубице срушиле ловћенску цркву Светог Петра Цетињског. „И овај сабор данас тражи да се исцијели тај братоубилачки и богоубилачки дух, да се врати црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени Владика Раде иуз онога зиндана паганског овоме народу, и да се врате његова љубав и његова вјера у живога Бога“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика Јоаникије је прочитао поруку Епископа вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира и љубави и узајамног поштовања. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, у суботу, 15. јуна у Подгорици ће се одржати свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих. Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења саборно са свештенством и вјерним народом служити више архијереја наше Цркве. Након Свете литургије у 11 часова са платоа Саборног храма биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. Усвајање у Скупштини Црне Горе у облику недавно усвојеном од стране Владе Црне Горе Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, довело би у озбиљна искушења нашу Митрополију, све православне епархије у Црној Гори, али и све вјерске заједнице, угрожавајући им име, достојанство, предање и имовину. Тројичиндански сабор организује Митрополија црногорско-приморска у сагласју са осталим епископијама из Црне Горе: будимљанско-никшићком, милешевском и захумско-херцеговачком. Нека би овај Сабор био залог за братско помирење и умножење љубави: Добро дошли! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, у суботу, 15. јуна у Подгорици ће се одржати свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих. Овим поводом наша Света црква позива свештенство, монаштво и вјерни народ на нарочити тродневни пост од 12. до 14. јуна ове године за исцјељење од братомржње и за умножење братске љубави, којим ће се вјерни припремити за Свето причешће на Тројичинданском сабору. Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења саборно са свештенством и вјерним народом служити више архијереја наше Цркве. Након Свете литургије у 11 часова са платоа Саборног храма биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. Из Митрополије црногорско-приморске су недавно саопштили да би усвајање у Скупштини Црне Горе, у овом и оваквом облику недавно усвојеног од стране Владе Црне Горе, Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, довело у озбиљна искушења нашу Митрополију, све православне епархије у Црној Гори, али и све вјерске заједнице, угрожавајући им име, достојанство, предање и имовину. Тројичиндански сабор организује Митрополија црногорско-приморска у сагласју са осталим епископијама из Црне Горе: будимљанско-никшићком, милешевском и захумско-херцеговачком. Нека би овај Сабор био залог за братско помирење и умножење љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Часне вериге Светог апостола Петра, уз саслужење свештенства и молитвено учешће сабраног вјерног народа, Свету архијерејску литургију у манастиру Златица у Подгорици. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је рекао да је Златица мјесто позлаћено не само именом него светим ријечима Божјим које су се читале и проповиједале овдје као и ријечи које се и данас чују послије толико вијекова: „Ово мјесто је позлаћено и светим храмовима саграђеним у вријеме великих источноромејских царева, нарочито великог цара Јустинијана у чије вријеме је овдје било и сједиште епископа, што свједочи гробница – саркофаг, који је овдје остао, јединствен у овим крајевима. Ово мјесто је позлаћено и свима онима који су се ту подвизавали, крштавали и вјенчавали кроз вијекове, служили живоме Господу. Позлаћено је и не малим страдањем кроз вјекове.“ Високопреосвећени је казао да у овом позлаћеном мјесту најљепше сија управо распеће ових светиња, јер све што је подизано у име Христово и они који су се крштавали у Његово име, носили су Његов крст и распеће: „Све у Цркви Христовој, већ 2.000 година, у знаку је Христовог распећа и васкрсења, тако је и ово свето мјесто у знаку распећа и васкрсења.“ Митрополит је исказао задовољство што, с помоћу Божијом, светиња на Златици васкрсава, добијена је дозвола за наставак градње манастирског конак, а ако Бог да добиће се и дозвола за обнову или изградњу новога храма: „Храм који је био овдје је знамење овога мјеста, капија престонога града кроз вјекове, била и биће. Ако Бог да и у будућа времена да се одавде позлаћује храм истинском и правом вјером у Христа распетога и васкрслога који сједи с десне стране Бога Оца, а који је овдје заједно са нама Духом Светим. Том вјером се живјело овдје кроз вјекове и том вјером и ми данас живимо и сабирамо се. Та вјера је она која обнавља и васкрсава, позлаћује.“ Казао је да је то вјера коју је имао и Свети апостол Петар који је исповједио Господа: Ти си Христос Син Бога живога! Појаснио је да је Петру ту велику истину открио Дух Свети и да је Господ рекао да ће на Петру – том камену сазидати Цркву Своју. „Није то рекао Господ Петру рачунајући на његову памет, изабраништво или на крв његову и људско знање, него управо на тој вјери коју је исповиједио надахнут Духом Светим“, казао је владика Амфилохије објаснивши тиме да Свети Петра није ништа већи од осталих апостола па да је, како Римска црква тумачи, на њему, његовом тијелу и крви саграђена Црква Божија. „Није Св. Петар већи од Светога Саве најзначајније духовне личности у Европи 13. вијека, који је био и остао најзначајнија личност, не само у нашем народу него у свим православним народима.“ На крају литругијске проповједи Митрополит је казао да је Свети Сава својим проласком позлатио и дао назив овоме мјесту – Златица и да је поред Храма Христовог Васкрсења то најзначајније и најсветије мјесто у главном граду Црне Горе било кроз вјекове и која ће поново бити, ако Бог да. На крају Литургије Високопреосвећени је упознао сабране да ће се златички триконхос обновити и у Аргентини, у граду Резистенција гдје се гради Храм Свете Тројице – копија храма на Златици. Митрополит ће ових дана са братијом отпутовати за Аргентину гдје је већ положен камен темељац храма, а гради га архитекта који тамо живи, потомак Илариона Рогановића Митрополита црногорског из времена Књаза Николе. Објашњавајући да су наши људи у Аргентини заборавили језик, али да су сачували душу и вјеру, владика је казао да ће приликом посјете Аргентини освештати новосаграђену цркву у Бразилу у којој је дјелић моштију Св. Симеона Дајбабског и у којој служи Жаиоро Бразилац који је овдје рукоположен. „Помолите се Богу да у Резистенцији васкрсне у току ове године храм који ће позлатити Аргентину. Земљу за храм је поклонио градоначелник града, Хорхе Капитанић, који је био и предсједник Владе Аргентине. Тај храм се подиже за све православне, као што је овај храм био за све хришћана и Истока и Запада. Понавља се то чудо Божије ево и ове и у наше дане! Благослов Господњи на нашу мати Евгенију и на све који помажу да ова светиња васкрсне“, казао је на Златици Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан када наша света Црква слави Светог новомученика Станка Острошког, 18. децембра, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије у Цркви која је посвећена овом Божијем угоднику у манастиру Острог служио је Свету аријерејску литуругију. Саслуживали су му јеромонах Никон, игуман манастира Доњи Брчели и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Никита и јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) -ФОТОГАЛЕРИЈА- Током Литургије Митрополит Амфилохије је у чин јеромонаха рукопроизвео и у свештеничке одежде обукао острошког сабрата јерођакона Никиту. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да ријечи Господње Из уста младенаца и дјеце која сисају сатворио си себи хвалу посебно чудесно и истинито одјекују у овом Светом храму посвећеном имену Божјем и Светом новомученику Станку у којем се чувају његове свете ручице којима је прославио Господа, проливши своју дјетињу крв за Христа Бога. Говорећи о страдању овог новомученика, чобана из Подвраћа, околине Острога, који је у 14-ој години одбио да се потурчи и пљуне на праву вјеру и зато био сасечен, Митрополит је казао да је он мученички пострадао, од истих безбожника, агарјана, као и свети Исаије Острошки и Ђакон Светога Василија. „Ова светиња острошка је заливена крвљу и мучеништвом Светога новомученика Станка. Заливена је молитвама Св. Василија који је гријао ове стијене својим сузама, и мучеништвом светих мученика Исаија Острошког и Ђакона Св. Василија, али и других који се овдје страдали и бранили ову светињу, од војводе Мирка Петровића па до најновијих бранитеља ове светиње, који су на правди Бога, као бранитељи ћивота Светога Василија, побијени од братске руке.“ Високопреосвећени је казао да је Господ удесио да ова светиња буде запечаћена мученичком крвљу, и да се у овом светом храму, гдје се чувају ручице невино пострадалога чобанчета Станка, похране земни остаци 27. бранитеља ове светиње који су пострадали током Другог свјетског рата. Нагласио је да је острошка светиња тиме добила изузетни значај, као и страдањем и подвизима свих оних који су се овдје подвизавали од времена Светог Василија Острошког па све до блаженог спомена старца Лазара у чије је вријеме је и грађена Црква Светога Станка Острошкога. Истичући да само Господ зна колико је било овдје подвижника који су Богу служили и приносили свој живот Христу Богу на дар, владика је казао да су овдје присутна четири Божја угодника; Свети Василије, његов ђакон, Исаије Острошки и новомученик Станко, а присутни су и сви они који су вјековима прилазили овој светињи и добили Божји дар и благодат просвећени истинском чистом вјером. „Свети Василије и ова светиња прима све који долазе са страхом Божијим, вјером и љубављу. Прима хиљаде и хиљаде и младих,и старих, из наше земље и нашега световасилијевскога и светосавскога, светопетровскога народа, али и из других земаљских народа који долазе да траже помоћ од живога Господа. И сваки од њих оде одавде богатији него што је дошао, духовно окрепљен и освећен, просвећен обрадован са здрављем, прво духовним, оно што је најважнија, а онда често и са тјелесним здрављем.“ Подсјећајући да ова светиња Божја зрачи кроз вјекове, владика Амфилохије је казао да је у њој најљепши цвијет и најчудеснији дар Свети новомученик Станко, његове свете ручице које цјеливамо и које благосиљају заједно са ћивотом Светога Василија све оне који долазе у ову Божију светињу. Пожелио је да Господ и нама подари, попут новомученика Станка, да се у нас усели та његова вјерност и послушање живоме Господу и Божијој светиње, послушање који је код њега окончано мученичком смрћу, а код нас нека би оно било мучеништво савјести, истичући да постоје двије врсте мучеништва: мучеништво савјести и мучеништво крвљу. „Свети великомученик Станко је задобио ово највеће мучеништво са којим је он себе поистовјетио и сјединио са голготским мучеником – Христом Богом понијевши његов крст испунивши, иако млад, заповјест: Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе нек узме крст свој и нека Ме слиједи. Нека би он био покровитељ не само ове светиње него и ове земље, подстицај дјеци и њиховим учитељима, првенство у Црној Гори, да крену путем Христа, да се не одричу Христа, вјечне Божанске љубави и истине, и да поново у нашим школама засија та свјетлост Божје истине да би кроз овај земаљски живот и овај и други земаљски народи задобијали вјечно непролазно Божије царство: Оца и Сина и Духа Светога „, поручио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије. Након Светог причешћа храм Светог Станка је опходила свечана литија коју је предводио Митрополит Амфилохије са читањем четворојеванђеља. Потом је Митрополит благосиљао и пререзао славски колач, који је у славу Божију, а поводом храмовне славе Светог новомученика Станка припремила острошка братија. Данас је и острошки сабрат монах Станко прославио свој имендан. На крају богослужења Митрополит Амфилохије је бесједећи сабранима указао на велики проблем који Црква Божија има при обнови и изградњи храмова у Црној Гори, нарочито по питању обнове древног манастира Михољске Превлаке код Тивта и Цркве Свете Тројице на Румији. „У наше вријеме има људи који обоготворавају тзв. културу и клањају јој се, а не знају да тамо гдје нема култа, иако је зидана у прошла времена та грађевина је мртвачница. Само оне древне светиње, било да су сачуване или порушене, у којима се обавља култ – служба Божја је истинска и права култура. Данас постоји, поготово у Црној Гори, тенденција обоготворење културе – мртвих остатака прошлости“, казао је владика и примјетио да они који се везују за камење и одричу Бога којим је кроз вјекове саграђено све што је чудесно и лијепо на земљи, захтјевају да се руши нешто оно што се гради у славу Божју. Митрополит је подсјетио да Митрополија црногорско-приморска годинама безуспјешно тражи дозволу за обнову Светих Архангела на Михољској Превлаци. Казао је да ми поштујемо законе, али прије и изнад свега законе живога Бога и држимо се онога из откривења Божјег да се више треба покоравати Богу него људима, да цару треба дати царево, а Богу Божије. „Богу припада душа и тијело, а цару, звао се он цар или предсједник, порез и поштовање. Према томе у име Божјег закона и службе Божије, ми обнављамо светиње.“ Изразио је наду да Бог неће дати да се сруши новоизграђена крстионица на мору, која је наставак крстионице Цара Константина из 4. вијека, као ни Црква Свете Тројице на Румији, која је подигнута Богу љубави и која грли Исток и Запад, Сјевер и Југ, која васкрсава љубав и у Бару, око Бара и шире. Заједничарење поводом славе Светог новомученика Станка и рукоположења новог јеромонаха острошког Никите настављено је за трепезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Фамозни нови план Београда о заштити светиња СПЦ на КиМ, који се данас у медијима објављује на сва звона http://www.novosti.rs/…/aktuelno.289.html:754038-NOVOSTI-OT… није ништа ново већ понављање онога што је Коштуницина влада са СПЦ 2007 договорила са Албанцима и Ахтисаријем и што је већ укључено у косовски закон о заштићеним зонама http://www.kuvendikosoves.org/…/…/ligjet/2008_03-L039_sr.pdf Будући да се овај закон већином не поштује на терену и да је потребна ефикаснија заштита, СПЦ је од садашњих власти Србије више пута тражила да се дискутује у Бриселу о заштити светиња у техничком дијалогу. Београд из нама непознатих разлога никад није укључио СПЦ у дискусију нити ову тему поставио на преговарачки сто. Јасни показатељи да влада НИКАДА није покренула тему заштите светиња СПЦ у Бриселу јесу: Текст “Бриселског споразума” http://www.srbija.gov.rs/vesti/specijal.php?id=283757 и сви остали документи о преговорима http://www.kim.gov.rs/pregovaracki-proces.php Нигде у овим документима нема теме заштите српске православне баштине, иако је реч о једној од кључних тема за наш народ и државу. То је апсолутно несхватљиво. Питање највећих светиња српског народа никако се не може покретати без укључења СПЦ и само преко медијских изјава или новинских чланака, који опет само рециклирају план Коштуницине владе и Ахтисаријевог плана, а који се показао као нефункционалан због неспремности косовске стране да поштује и сопствене законе. У складу са одлуком Св. Арх. Сабора СПЦ заштита наших светиња и народа може бити део САМО техничког, а не “статусног дијалога”. Зато се СПЦ не може условљавати да подржи прозив-уставни план о етничко-територијалној подели Србије на КиМ јер би тада свака заштита светиња била практично немогућа јер би се наше најважније светиње сценаријем поделе нашле на територији од Србије званично признате “Републике Косово” или што је још горе на територији Велике Албаније. Искрено остајемо у нади да ће Влада Србије одговорније приступити овом проблему и да ће бити решаван искључиво у оквирима Резолуције 1244 СБУН. Ако је ко заинтересован за то питање, онда је то свакако наша Црква која своју будућност не види без адекватне заштите и опстанка свог народа и северно и јужно од Ибра. Зато је у том контексту свака прича о “разграничењу” тј. одрицању од највећег дела КиМ апсолутно погибељна и неприхватљива што је Св. Арх. Сабор у мају ове године јасно и недвосмислено саопштио. извор

Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор

Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић посетили су 6. августа 2018. године, у пратњи председника Општине Александровац г. Југославом Стајковцем, манастир Дренчу и нови александровачки храм у изградњи. Том приликом, домаћин Епископ крушавачки Давид упознао је виског госта са досадашњим радовима на обнови манастира Дренча и радовима на завршетку новог александровачког храма. Значај ове две светиње за духовно узрастање благодородне Жупе је непроцењив. Стога је г. Милета Радојевић обећао даљу плодоносну сарадњу и финансијску помоћ Владе Републике Србије за ова два бисера у духовном океану Епархије крушавачке. -Помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама до сада нас је веома крепила у изградњи, на чему им топло благодаримо и молимо Господа да награди свако добро дело, истакао је владика Давид. Извор: Српска Православна Црква