Претражи Живе Речи Утехе

Оно што се сада дешава са Украјинском Православном Црквом Московске Патријаршије не може се назвати никако другачије до државни терор, стоји у апелу који је потписало 109 српских интелектуалаца. На слици: Чудотворна икона Богородице Почајевске (16. век) Ми, представници академске заједнице, као и културни прегаоци Републике Србије и српских земаља, изражавамо дубоку забринутост због грубог кршења основних људских права у Украјини. Пре свега, реч је о застрашујућем кршењу уставних норми и закона који гарантују слободу вероисповести. Оно што се сада дешава са свештеницима и верницима Украјинске Православне Цркве, не може се назвати никако другачије до државни терор. Наиме, према подацима заштитника права грађана Украјине, до данас је преко 75 свештеника УПЦ и стотине чланова њихових парохија изложено различитим облицима репресије. Осим спорадичних случајева паљења верских објекта, само у 2022. години, уз нескривену подршку власти, преотето је 250 храмова канонске Цркве. Ове године не само што је настављен него је и интензивиран тај тренд. Управо сада, они који подржавају тзв. ПЦУ, коју иначе не признаје 11 од 15 помесних православних цркава, отимају храмове у Хмелницкој, Черновицкој, Кијевској и другим областима Украјине. Свештеници и верници УПЦ изложени су најразличитијим видовима прогона. Њих не само што застрашују, него их и туку, муче, повређују, трују сузавцем. Подржаваоци “ПЦУ”, често уз асистенцију државних структура, не либе се да користе физичко насиље чак и против епископа УПЦ. Штавише, неке владике су, на основу невешто конструисаних, измишљених разлога, послати у затвор или су стављени под санкције. Ови и други подаци указују на то да је у току добро испланирано темељно уништавање целих епархија УПЦ. Сабор кијево-печерских Светих са иконом Успења Пресвете Богородице , 17. век (Извор: Православие.ру) Упоредо с тим, широм Украјине регионални и градски савети доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у њиховим регионима. У парламенту Украјине регистровани су предлози закона за забрану Цркве, а 15. маја 2023. године судска одлука је отворила могућност лишавања УПЦ њеног службеног назива и пренос њене имовине на друге конфесије. Украјинска држава не само што није вратила УПЦ имовину, која је бесправно одузета у совјетском периоду, него јој се данас одузима право на коришћење земљишних парцела на којима се налазе њене богомоље. Имајући у виду да живимо у XXI веку, тешко је разумети како су многи у данашњој Украјини, па и у западним земљама, не само равнодушни него и сагласни са нечувеним прогоном верника УПЦ. У исти мах док се у савременом свету пропагирају најразличитија права, многи затварају очи за бол, сузе и крв милиона Украјинаца, који само желе да сачувају веру својих предака. Веру која нема везу са текућим ратом и политичким проблемима између Украјине и Русије. Будући да је наша морална обавеза, као интелектуалаца, да дигнемо глас против неправде, против кршења људских права и нарушавања људског достојанства, позивамо власти Украјине да одмах зауставе прогон православних верника и насилно преузимање храмова УПЦ. Такође молимо официјелни Кијев да обезбеди строго поштовање важећег украјинског законодавства и међународног права у погледу слободе савести и вероисповести. Поред тога, обраћамо се европским институцијама, њеним организацијама за заштиту људских права, као и целокупној светској заједници са позивом да активно ступе у одбрану не само верских него и основних људских права чланова УПЦ. Позивамо их, пре свега, да на критичне тачке, тамо где је прогон већ на делу, пошаљу своје посматраче и помогну у брзом предузимању мера усмерених на прекид прогона и административног притиска на Украјинску Православну Цркву, њене свештенослужитеље и парохијане. На првом месту очувању јурисдикције УПЦ над Свето-Успенском Кијево-Печерском лавром и Свето-Успенском Почајевском лавром, које представљају велике светиње за цео Православни свет. Потписници Апела за одбрану светиња и права верника УПЦ Академик САНУ Данило Баста Академик САНУ Светислав Божић Академик САНУ Јован Делић Академик САНУ Славенко Терзић Академик АНУРС Слободан Реметић Емир Кустурица Др Марјан Алексић Проф. др Слађана Алексић Др Биљана Анђелковић Проф. др Слободан Антонић Проф. др Валентина Арсић Арсенијевић Проф. др Синиша Атлагић Данило Бећковић Проф. др Бошко Бојовић Проф. др Драгиша Бојовић Проф. др Павле Ботић Др Мирчета Вемић Др Жарко Војновић Мр Здравко Вокић Милена Вујовић Проф. др Огњен Вујовић Мр Ђорђе Вукадиновић Маринко Вучинић Др Мирјана Гочанин Проф. др Борислав Гроздић Др Милан Громовић Проф. др Ирина Деретић Споменка Деретић Др Владимир Димитријевић Мр Данијел Дојчиновић Др Душан Достанић Проф. др Татјана Дуроњић Проф. др Јован Б. Душанић Проф. др Александар Б. Ђикић Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого Др Горан Ђорђевић Слободан Ерић Проф. др Наташа Вујисић Живковић Никола Н. Живковић Ивана Жигон Др Мирослав Здравковић Божидар Зечевић Др Душан Илић Др Слободан Јанковић Горан М. Јанићијевић Љубомир Јапунџић Проф. др Јован Јањић Проф. др Зоран Јеротијевић Др Бојан Јовановић Проф. др Радојица Јовићевић Др Радован Калабић Стефан Каргановић Весна Капор Мр Драгана Керкез Проф. др Зоран Кинђић Проф. др Милош Ковић Доц. др Владимир Коларић Др Горан Комар Проф. др Ксенија Кончаревић Проф. др Часлав Копривица Проф. др Душан Крцуновић Мр Владимир Кршљанин Александар Лазић Др Ружица Левушкина Проф. др Александар Липковски Др Маринко Лолић Никола Маловић Љубомир Љуба Манасијевић Проф. др Биљана Марић Проф. др Весна Марковић Бранислав Матић Проф. др Александар Милановић Протојереј-ставрофор мр Бобан Миленковић Никола Милованчев Др Снежана Милојевић Проф. др Дејан Мировић Мирослав Цера Михаиловић Проф. др Радивоје Младеновић Др Софија Мојсић Проф. др Зорица Никитовић Доц. др Маја Павловић Шајтинац Проф. др Здравко Пено Проф. др Драго Перовић Проф. др Валентина Питулић Протојереј-ставрофор Јован Пламенац Проф. др Бранкица Поповић Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић Прокопије Постоловић Проф. др Душан Пророковић Проф. др Митра Рељић Мр Радојка Реметић Проф. др Миливој Сребро Др Милун Стијовић Проф. др Рада Стијовић Др Ивица Тодоровић Мр Мирко Тољић Проф. др Мирко Сајловић Проф. др Слободан Самарџић Др Душан Симић Проф. др Добривоје Станојевић Слободан Стојичевић Др Владан Тријић Проф. др Срђа Трифковић Др Драган Хамовић Др Марија Цупара Проф. др Ђорђе Чантрак Проф. др Арсен Чаркић Проф. др Љиљана Чолић Проф. др Миладин М. Шеварлић View full Странице

Гостовање Његовог преосвештенства Епископа пакрачко-славонског г. Јована на телевизији PRVA у емисији Јутро - 30. новембра 2020. https://www.facebook.com/manastirjasenovac/posts/1108698449563286

Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету. Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника. У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели. Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће: – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле; – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро; – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли. Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не. Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају: 1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве. 2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти. 3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ. 4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“. 5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре. Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна! 6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације. 7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице... 8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу? 9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва. Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом. Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена. Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“. 10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке. Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа. Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике. Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно. На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана. Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ. Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/ View full Странице

“Велике народне литије су бијег народа од политичких манипулација на миран, хришћански начин”, рекао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на прес конференцији која је данас уприличена на тему „Уписи православних цркава, манастира и црквеног земљишта у Катастар непокретности“ у подгоричком Прес центру. Он је нагласио да наше литије представљају лијек за братоубилачке ране које су дубок траг оставиле на тијелу народа који жели да поврати сопствено достојанство. „Три најважније личности у држави су атеисти и то је њихово право, али они немају право да убијају Бога у народу чиме би се наставио континуитет политике подјела и братоубилаштва“, казао је Митрополит и додао да је суштна Закона о слободи вјероисповијести спој фашизма и бољшевизма. Коментаришући питање законске формулације о отимању црквене имовине које су изграђене прије 1918. године, Митрополит Амфилохије је запитао како ће се то односити на значајне дјелове садашње Црне Горе, који у том периоду нису били дио нововјековне црногорске државе. “Власт жели да подржави имовину из тог периода, а светиње из Метохије које су тада припадале Црној Гори без дилеме предали су у руке УЧК терористима“, рекао је Митрополит Амфилохије. Посебно се осврнуо на чињеницу да је Закон о слободи вјероисповјести дискриминаторски јер се односи само на Православну цркву. „Са свима другима склопљен је уговор који штити њихова права и то је добро, али шта је са православцима“, упитао је Митрополит Амфилохије додавши да се плаши да је ријеч о обмани наше браће римокатолика и муслимана. Владика је подсјетио на примјере кршења вјерских права црногорских грађана, посебно се осврнувши на примјер адвоката Бошка Чармака коме је угрожено право да, у знак протеста учини подвиг кренувши из Бара пјешке према Цетињу. „Он је носио крст који је проблем за наше власти, а тај дух се пројавио и у примјеру оскрнављења православног крста на мјесту гдје су страдали туристи из Румуније у кањону Платије“, истакао је Митрополит Амфилохије. Нарочито је истакао примјер подофицира војске Црне Горе Дарка Мрваљевића, који удаљен са дужности јер је активан учесник литија, рекавши да то полако постаје пракса обрачунавања са људима у државној служби који су браниоци светиња а којих има на хиљаде. Митрополит се осврнуо и на проблем регистрације СПЦ у Црној Гори. Нагласио је да је ноторна неистина да Митрополија црногорско-приморска неће да се региструје, те да је она поштовала све законске норме које су биле на снази у нашој земљи. „То се чак односи и на Закон који је настао у вријеме комунизма који није захтијевао поновну регистрацију“, рекао владика Амфилохије. Примјећује да садашњи Закон жели да натјера Цркву која постоји преко 800 година на овом подручју да се поново региструје. „Тиме желе да је ставе у исти положај са новом црквом коју жели да успостави владајући ДПС и предсједник Ђукановић“, нагласио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохоје је прокоментарисао гласове који предлажу да он буде протјеран из Црне Горе. „Нека ме протјерају, гонили су и моје претходнике и то би ми била част, чак и нека ме убију попут Митрополита Јоаникија – част је погинути ради одбране светиња“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. ђакон Павле Божовић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Шта мислите да ли би било корисно покренути потписивање петиције за покретање референдума о укидању закона "о вјерским слободама"? Покренуо сам ту причу на Фејсбуку али се људи боје да би референдум могао бити намештен. С друге стране жалба Уставном суду на овај закон је наивно веровање да ће Мило, који је на конгресу своје странке прошле године најавио стварање аутокефалне црногорске цркве и под чијом контролом су сви из Уставног суда пустити да тај суд обори закон који је он донео по цену хапшења посланика са имунитетом и протеста који су сад широм Црне Горе. Природно је да енергија протеста временом спласне. Мило Ђукановић сигурно на то рачуна. Он који је владао и влада и даље Црном Гором, на не баш демократски начин и то готово 3 деценије, тешко да ће сићи са власти због мирних протеста литија ма колико да су масовне. Па и да он лично сиђе са власти то није гаранција да ће закон бити повучен, јер ће сигурно остати његови људи на власти. Лично мислим да је референдум последњи легалан начин борбе за очување имовине СПЦ и укидање лудог закона. Такође мислим да овај референдум не би био попут онога за отцепљење Црне Горе, када је пола народа било за, пола против, па се уз неких пар хиљада гласова преломило. Јер многи који су тада били за Мила данас више нису. Такође многи који имају српски идентитет нису били против независне Црне Горе. Али данас је ситуација на терену другачија. Многи који су чланови Милове партије шетају по градовима Црне Горе у литијама, па чак и припадници других конфесија подржавају борбу народа за очување својих светиња. Мило би могао да лажира можда и 50 000 гласова али и то је превише, али да лажира 300 000 тешко.