Претражи Живе Речи Утехе

Свети Превлачки мученици чудесно су се пројављивали и пре обретења њихових светих моштију. С обзиром да се за мошти у то време није знало, та чуда су ређе разумевана, памћена и записивана. Овде ћемо навести три благодатна јављања Светих Мученика, за које се поуздано зна да су веродостојна. Молитвени спомена на новомученике Превлачке савршава се у нашој Светој Цркви 23. новембра. Чудо број 1: Најважније чудо које се дешавало на Превлаци Светог Михајла и пре, а и након открића светих моштију, јесте вековима присутни миомирис, који се шири из мученичких гробова и моштију које су се тада налазиле скривене у замљи. Чудо број 2: Многобројни очевици у више наврата виђали су колону монаха погнутих глава, који су лебдећи вршили литургију око рушевина манастирског храма. Постојали су и случајеви када су виђани појединачни монаси, који су лебдели над земљом. Такође је виђан и Светосавски лаварум, који се у време појаве заправо налазио у манастирском храму Свете Тројице. Чудо број 3: Старији брачни пар пловио је чамцем у околини Превлаке. Ненадано, на мору се подигла невероватна бура, која им је преврнула чамац и они су ношени великим таласима почели да се даве. У једном моменту обоје су чули јасан глас који им је рекао да се не боје и трен након тога били су спасени, сведочећи да их је невидљивља рука извукла из воде. Чудеса Светих мученика Превлачких, након пројављивања њихових светих моштију Од самог момента пројавивања светих моштију, непрекидно до данас Превлачки манастир је место на коме се свакодневно дешава велики број чуда. На молитве Светих Мученика догодила су се небројена исцељења и други видови благодатне помоћи. Међутим, на пројављења чудеса углавном није у моменту обраћена велика пажња, па она нису тренутно записивана. Сва чудеса која ће овом приликом бити изнета, забележена су по сећањима очевидаца, па због тога нажалост немамо велики број личних имена оних којима се знамење вере пројавило, на молитвено заступништво Превлачких мученика. Чудо број 1: Након миросања миром светих Превлачких новомученика, од карцинома исцелила се извесна госпођа Мирјана из Лесковца. Чудо број 2: Господин Филиповић из Новог Београда исцелио се 2004. године од карцинома простате у метастази, након читања молитава пред кивотом мученика. Чудо број 3: У групи у оквиру једног духовног путовања благочестивих богомолитеља из Пирота нашао се и један младић који је са собом на благослов са Превлаке понео комад памука са моштију мученика. Неколико дана након повратка у Пирот ујео га је пас за ногу, наневши му дубоку и опасну рану. Закрстио је рањено место памуком са моштију и рана се сутрадан показала потпуно зараслом и слабо видљивом. Чудо број 4: Девојка из Тивта, римокатоличке вероисповести, имала је озбиљно обољење очију које је изискивало операцију. Дошла је у манастир на поклоњење светим моштима, замоливши оце да јој прочитају молитву над кивотом мученика. На следећој лекарској контроли, утврђено је да је болест у потпуности нестала и да није потребна никаква интервенција. Чудо број 5: Извесна госпођа из Београда (по занимању зубни техничар) доживела је опасно тровање храном, након кога је читаву ноћ имала високу температуру, која је достизала и до 40˚C. Ујутро, трпећи несносне болове, сетила се да је са Превлаке донела памук натопљен светим миром. Наком молитве и миросања светим миром, температура јој је у потпуности спала и осетила се потпуно исцељеном. Чудо број 6: Мајка поменуте госпође која се на молитве мученика исцелила од тровања храном, боловала је од карцинома, који је дошао до стадијума метастазе. Непосредно пред смрт посведочила је да су јој се болови умиривали након миросања светим миром. Чудо број 7: Господин Немања Кривокапић (сада свештеник у Котору) имао је велике болове у пределу кичме у трајању од неколико месеци готово непрестано. Посведочио је да су га болови потпуно напустили након молитве код моштију мученика и да се потом нису више јављали. Чудо број 8: Младић, физиотерапеут из Подгорице, сведочио је, да су му се након поклоњења моштима мученика, решили проблеми на студијама и на послу. Чудо број 9: Извесна госпођа из Радовића годинама је имала проблема са психичким сметњама. Чувши за обретење моштију мученика, молила је своје укућане да је одведу на поклоњење у манастир Светог Михаила. Међутим, они будући да нису били верујући, стално су одлагали одлазак. Нашавши се једном у току буре, у чамцу, поменута госпођа је скочила у таласе и запливала ка острву, јер се налазила недалеко од њега. Иако су присутни милслили да ће се удавити, она је безбедно допливала до обале и додирнуви тло манастирске земље, исцелила се. У знак свога исцељења поклонила је манастиру велику икону светих мученика Сергија и Вакха, своје крсне славе. Ова икона и данас се може видети у манастиру. Чудо број 10: На дан Михољских задушница 1998. године, у дому аутора ове књиге, пројавио се неисказано пријатан миомирис од комадића памука, натопљеног светим миром мученика. Миомирис је испунио све просторије куће и био је интензивно присутан око један час, након чега је имао пређашњи интензитет. Чудо број 11: Непосредно пред Сабор светог арханђела Гаврила 2000. године у манастир су дошли родитељи са десетогодишњим дечаком, потпуно парализованим. Након прочитаних молитава пред кивотом мученика, отац намесник је дечака и родитеље миросао светим миром. На дечаковом челу остала су оцртана три правилна црвена крста, на местима на којима је свештеник прешао миросаљком. Касније су родитељи јавили да се дечак потпуно опоравио и устао из колица. Чудо број 12: Невенка Ђаковић из Аранђеловца имала је повреду нокта на прсту десне руке. Нокат је слабо зарастао и био је веома болан. Наневши на повређени прст памук са светим миром мученика, бол је престао, а нокат је зарастао. Чудо број 13: Братислава Стипанић из Београда закрстила је своју унучицу памуком са светих моштију у моменту када је она имала високу температуру, која се кретала и до 40˚C. Након тога, температура се моментално снизила на уобичајену. Чудо број 14: У марту 2000. године, на малој папирној икони светог првомученика Стефана, која је била положена на кивот са моштима мученика, појавиле су се три уљане капи светог мира, које су имале благ мирис ружа. Чудо број 15: При повратку са летовања, почетком августа 2000. године, авион у коме се налазила петочлана породица Човић, улетео је у велико невреме. На молитвено обраћање светим мученицима, авион је безбедно прошао кроз непогоду и без оштећења слетео на београдски аеродром. Чудо број 16: На дан годишњице упокојења контесе Екатарине Властелиновић 1997, на Превлаци је одслужена Света Архијерејска Литургија, па потом помен на контесином гробу. За време служења Свете Литургије, обилно се миром оросио, пергаментом пресвучен део чела једног од мученика (вероватно детета). У време служења помена, читава порта се испунила миомирисом, који је допирао од моштију светих мученика. Чудо број 17: У време боравка копије чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице на Превлаци, мошти су обилно мироточиле. Чудо број 18: Многи поклоници, који су собом из манастира Михољске Превлаке, на благослов понели памук натопљен светим миром, сведочили су да је и сам памук у њиховим домовима мироточио и да се присутно миро умножавало. Чудо број 19: Миро светих мученика често мења мирис, чак се понекад догоди и да потпуно нестане, па се потом поново пројави. Чудо број 20: Запажено је да у присуству деце у манастиру, свете мошти интензивније миомиришу и изливају свето миро. Чудо број 21: Након миросања светим миром, исцељена је гнојна рана протојереју-ставрофору Сави Арсенићу из Инђије, која се јавила након операције бруха. Чудо број 22: Драгица Љесар, хонорарни наставник богословије Светог Петра Цетињског, након пада, задобила је тешке повреде карлице и кичме. Након помазивања болних места миром од моштију мученика, могла је сасвим нормално да се креће, незнатно осећајући болове. Чудо број 23: Јованка Шкобић из Републике Српске Крајине, приликом посете Превлаци, записала је следеће сведочанство: “Догодило се то 24. децембра 1996. године на Јелеосвећењу. Стајала сам у цркви и било је прилично хладно. У једном тренутку, од олтара је наишао талас топлоте, чију јачину не могу описати. Потом сам осетила мирис који се не може упоредити ни са једним другим. Тај дивни мирис осећао се десетак минута. Н крају сам схватила да су топлота и мирис од моштију Превлачких мученика“. Чудо број 24: Жена која се прва помазала одмах пошто се свето миро појавило, боловала је од тешког облика леукемије. Након помазивања, одлично се осећала и сматрала се у потпуности исцељеном. Чудо број 25: Дванаестогодишњи дечак Мирко из Тивта, доживевши тешку саобраћајну несрећу, био је клинички мртав. Побожан лекар са клинике, на савет протојереја ставрофора Момчила Кривокапића, помазао га је светим миром. Након миросања, изненадно се повратио у живот и убрзо се опоравио. Чудо број 26: Схимонах Сава (Коматовић), настојатељ манастира Подмаине код Будве, био је због старости и болести, по оцени лекара у предсмртном стању. Након јелеосвештавања и помазивања мученичким миром, као и свакодневног примања Светог Причешћа, старац се опоравио и живео још неколико година. Чудо број 27: Млади брачни пар из Сремчице, био је миросан светим миром, као и сви тадашњи ходочасници. Само на њиховим челима, остали су јасно оцртани кругови црвене боје (исто се догодило и трима студенткињама медицине из Атине, Гркињама по националности), који су јасно били уочљиви седам дана. Последњих шест чуда забележено је у “Књизи знакова“ манастира на Превлаци и објављено у Зборнику о манастиру 2000. Године. Извор: Светигора View full Странице

Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. АУДИО: Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Седми васељенски сабор о иконама Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Преузето: Ризница литургијског богословља и живота Рубрика: Недељна Еванђеља View full Странице

Свети Григорије Пећки (у народном изговору Глигорије) живео је у вријеме српског ропства под Турцима као сабрат свештене велике лавре свете Пећке патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно мјесто нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принио Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз вјекове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. Преузмите цело житије на линку zitija.pdf View full Странице

Православна Црква додељује сваком свецу, кога је прославила, дан празновања. Најчешће је то дан блаженог упокојења. Тај дан се прославља као рођење свеца у вечности и као дан када он почиње да се моли за Цркву у небеској обитељи, пред Престолом Божијим. Понекад се за дан празновања бира датум у помен обретења или преношења часних моштију свеца или пак датум повезан са његовим општецрквеним прослављењем. Свеци се разврставају на чинове светости у односу на подвиг, којим су се прославили пред Богом: Пророци. У овај чин не спадају само древни старозаветни пророци који су уз помоћ Духа Светога предсказивали будућност, а посебно долазак Спаситеља, већ пре свега, Пророк, Претеча и Крститељ Јован. Апостоли. Сабор, то јест општи помен дванаест апостола, пада на дан после празновања првоврховних апостола Петра и Павла (30. јуна/13. јула). Сваки апостол има свој дан празновања, а поред првоврховних апостола Петра и Павла, издвајају се још и јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован. Поред дванаест апостола празнује се и седамдесет апостола, које је изабрао Исус Христос да проповедају Јеванђеље. Црква такође прославља људе који су поднели терет, сличан оном који су носили апостоли Христови. Њих називамо равноапостолним. Светитељи — епископи и јерарси Цркве, који су својим пастирским трудом послужили Богу и људима и достигли светост. Један од најпоштованијих светитеља је Светитељ Николај Чудотворац, а посебно се истичу и васељенски учитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти. Мученици. Мученик се на грчком каже – мартис (μάρτυς), што значки сведок. Мученик је човек, који је својом смрћу посведочио веру у Бога, у спасење, у бесмртност душе и у васкрсење. Људе, који су храбро и непоколебиво претрпели муке за Христа, али су из разних разлога остали живи и упкојили се доцније, по обичају називамо исповедницима (исповедник је био, примера ради, Светитељ Тихон, патријарх Московски). Они мученици који су претрпели посебно грдне муке пре свог упокојења носе посебно звање великомученика, као на пример Великомученик Георгије. Постоје још и новомученици, православни хришћани пострадали за једину веру у новија времена. Страстотрпци чине посебну врсту мученика, који нису пострадали од руку иновераца и инославних, већ од јединовераца, услед њихове злобе и подлости. Њих красе посебне врлине добродушности према непријатељима и смиреном прихватању страдања без противљења душманима. Свети благоверни руски цар Николај II уврштен је у ред мученика страстотрпаца. Свештенослужитељи, који су мученички страдали, се називају свештеномученици, а монаси – преподобномученици. Исто важи и за исповеднике: свештеници који су претрпели муке Христа ради се називају свештеноисповедницима, а монаси – преподобноисповедницима. Преподобни су монаси и монахиње, који су својим монашким подвигом угодили Богу. Немало преподобних је уврштено у црквени календар уз описе који прате њихова имена, а који раскривају суштину њихових подвига: Затворник (монах који се добровољно удаљио од световне сујете и славе), Постник (монах који се истакао својом аскезом), Молчалник (Ћутљиви), Столпник (монах који је извршио свој подвиг стојећи на посебној кули – стубу). Праведни су свеци, који нису на себе узели монашки завет и мученички крст, али су послужили Богу својим хришћанским животом. У чину праведних, Црква прославља свештенике (не и монахе), који су угодили Богу својим светим животом. На пример, Праведни Јован Сергијев (Кронштатски) и Праведни Алексије Мечов. Међу праведнима има и оних који су се прославили подвигом јуродивости – привидног безумља. Јуродиве свеце називамо блаженим. Кроз подвиг јуродивости блажени су на себе привлачили увреде и понижења, како би се научили кроткости, а под јуродивошћу скривали своје врлине. Поред тога, уз помоћ јуродивости, ови подвижници су у разним приликама раскринкавали безумност световних вредности и тежњи. Таква је, на пример, била Блажена Ксенија Петроградска. Поред монаха и свештенослужитеља, Православна Црква прославља и благочестиве владаре: кнежеве, краљеве и цареве, који су својим милосрђем и залагањем за хришћанску веру, Цркву и своје поданике заслужили чин благоверних. Овде можемо споменути и бесребренике, световне људе, нарочито лекаре, који су посветили свој живот помагању другима, како телесно тако и душевно, притом се одричући од материјалне користи. Међу њима су најпознатији Свети бесребреници Козма и Дамјан и Великомученик и исцелитељ Пантелејмон. Поглавље из књиге «Закон Божији» С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/106994.htm

Упишимо себе у прослављаче светих Немањића! Објављено 05 јул 2017 УПИШИМО СЕБЕ У ПРОСЛАВЉАЧЕ СВЕТИХ НЕМАЊИЋА И ЛАЗАРЕВИЋА!!! Поштовани читаоци, позивамо вас да помогнете издавање књига, које су темељна дела србског православља, основна духовна лектира сваког православног Србина, које су, на нашу велику жалост, данас запостављене, као што су запостављене и темељне хришћанске вредности у Срба. Ове књиге житија светих Немањића, Лазаревића и светих архиепископа србских свако од нас треба да прочита, без обзира је ли дуго члан Цркве Христове или јој тек приступа, јер оне дају сигуран путоказ у Царство небеско и обилно расипају његову духовну светлост онима који их читају, а притом призивају и молитвено заступништво ових наших највећих светитеља на њих. За разлику од "стиропорске теологије" (израз Владе Димитријевића), која не може да нахрани душе гладне Бога, већ доводи до немилих изопачења, којих смо сведоци данас и у нашој помесној цркви (екуменизам, Зизјуласовштина, Дарвинизам...), ова житија доносе светлост чистог, изворног хришћанства души Србиновој, гладној Бога. Упознајмо наше најстарије и највеће светитеље, научимо се од њих темељним хришћаским врлинама и обратимо им се са молитвом да нам помогну у овој тами и безнађу, као што су им се молили сви Срби у тешким временима, од Косовског боја, преко Првог и Другог Србског устанка, до Првог и Другог светског рата, после којих су, неправедно, пали у заборав. Помолимо им се да нам они помогну да изградимо поново самодржавну краљевину са самодржцем на челу, који ће владати по оним принципима по којима су они владали и које су они и установили, а који су записани у Законоправилу Светог Саве (које је касније преузео цар Душан). Основа те свете, Немањићке државе била је чиста вера православна, исповеђена у Никео-Цариградском Символу вере - "Вера чиста и молитва честа", како је говорио Свети Сава. Позивамо све који могу да помогну издавање ових неопходних књига у наше време, да помогну брату Мирославу да их изда, Небеска Србија ће их за то сигурно стоструко наградити! Сваки прилог значи. Није много скупити 2.000Е за 1000 комада књиге, то је 2Е по књизи. 1000 људи по 2 евра и скупиће се! Брат Мирослав је наш познати богомољац, поникао на духовном руковођењу чада св. Владике Николаја и светогорских стараца, човек у кога ми имамо потпуно поверење. Књиге које он хоће да поново изда су: 1. књига житија: 1) Светог Мученика Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, 2) Светог Цара Уроша V (Нејаког) од патијарха Пајсија Јањевца 3) Светог Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа 4) и као додатак - Законик Св. Деспота Стефана Лазаревића (Закон о Новобрдским рудницима). Извор је издање СКЗ из 1936. Под насловом „ Старе српске биографије XV и XVII века“ у преводу проте др Лазара Мирковића. 2. књига : 1) Житије Светог Краља Драгутина 2) Житије Светог Краља Милутина и њихових светих родитеља: 3) Житије Светог Краља Уроша Првог 4) Житије Свете Јелене Анжујске, односно у монаштву Свете Јелисавете Немањић 5) и житија светих архиепископа српских из тог времена. Извор је издање СКЗ из1935. под насловом „Животи краљева и архиепископа српских“. Житија је написао Свети Архиепископ Данило Други, а превео на савремени српски језик прота др Лазар Мирковић. У наставку преносимо његово обраћање... Часни оци, побожна браћо и сестре, помози вам Бог! Недавно, о Богојављењу 2016. л.Г. је угледала светлост дана књига „Житија Светог Симеона и Светог Саве“. Књига је квалитетно реиздањe издања Српске књижевне задруге из 1924. под насловом „Старе српске биографије“ у којој се налазе два житија Светог Симеона Мироточивог и једно житије Светог Саве, преведена трудом Миливоја Башића тадашњег професора старословенског на Богословском Факултету у Београду. То је уједно први превод тих житија на савремени српски језик, са најстаријих доступних рукописа у то време. Књига садржи три житија и то: 1.) Житије Светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање) од Светог Саве. Написано је у XIII веку у ман. Студеница на почетку Студеничког Типика 2.) Житије Светог Симеона Мироточивог од Светог Краља Стефана Првовенчаног 3.) Житије Светог Саве од Монаха Теодосија Хиландарца Издавач књиге је фрушкогорски манастир Кувеждин, а суиздавач „Аз Буки“ издавачка кућа иу Крагујевца, са благословом Епископа Сремског господина Василија. Иначе, манастир Кувеждин из XVI века је наш најстарији манастир у СПЦ који је посвећен Светом Сави. Архаично изражавање преводиоца Миливоја Башића, средњовековни стил писања и поредак у реченици дочаравају дух времена у којем су живели Свети Симеон и Свети Сава. Корист од објављивања ове књиге је и та што нас повезује са говором Србаља с краја 19. и почетком 20. века. Књига има непроцењиву историјску, државотворну, културну, књижевну и Црквену вредност за српски народ. Погодна је за мисионарење у свим структурама и профилима народа, посебно код деце и омладине, која су нам „осакаћена“ незнањем пуноте делања поменутих светих богоугодника. Иначе књига је добила високу оцену црквених великодостојника, ректора богословија СПЦ , познатих духовника и професора средњовековне српске књижевности на Филолошком Факултету у Београду др Томислава Јовановића. Три богословије у Сремским Карловцима, Београду и Нишу су откупили књигу за све своје ученике као књигу за основну духовну надградњу и додатно наставно средство за три предмета, агиологију, химнографију и средњовековну српску књижевност. Књига се налази у продаји широм СПЦ, а посебно морам да истакнем Храм Светог Саве у Београду, Хиландар, Жичу и Студеницу итд. Књига има 264 стр. формата А5, укоричена тврдим корицама у пуном колору ,шивена. Величина слова је 12, на благо жутом папиру, па је услед тога веома пријатна за читање. Ширећи мисионарску делатност у плану је штампа још две књиге, које би биле обима као ова прва и подсећала фонтом, дизајном и папиром на прву. То би била својеврсна „Српска православна триологија“ . Књиге би се продавале појединачно, а и у полуотвореном картонском пакету заједно, наравно са попустом. У односу на садржину и технички квалитет књиге, цена издате књиге стварно је мисионарска – 500 динара, а велепродајна 400 динара. У Храму Светог Саве у Београду се продаје за 600 дин. Шта би садржале две нове књиге, како би се звале и који су извори? Прва књига би садржала житија: 1) Светог Мученика Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, 2) Светог Цара Уроша V (Нејаког) од патијарха Пајсија Јањевца 3) Светог Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа 4) и као додатак - Законик Св. Деспота Стефана Лазаревића (Закон о Новобрдским рудницима). Извор је издање СКЗ из 1936. Под насловом „ Старе српске биографије XV и XVII века“ у преводу проте др Лазара Мирковића. Друга књига би садржала житија: 1) Житије Светог Краља Драгутина 2) Житије Светог Краља Милутина и њихових светих родитеља: 3) Житије Светог Краља Уроша Првог 4) Житије Свете Јелене Анжујске, односно у монаштву Свете Јелисавете Немањић 5) и житија светих архиепископа српских из тог времена. Извор је издање СКЗ из1935. под насловом „Животи краљева и архиепископа српских“. Житија је написао Свети Архиепископ Данило Други, а превео на савремени српски језик прота др Лазар Мирковић. Молио бих вас да помогнете издавање ове две књиге и упишете се у ред прослављача поменутих светих. За тираж од 1000 ком. минимални који је исплатив, да би се добила мисионарска цена по комаду, потребно је 2000 евра, тим који би радио на књизи би све урадио бесплатно и имали би трошкове плаћања самог штампања књиге. По одобрењу уредника сајта Православна породица написаћу вам рачун на који можете да прилажете новац за штампање књиге, а уредник се обавезао уредно да објављује на сајту ко је и колико уплатио, ради избегавањa подозрења и, не дај Боже, манипилације. У случају да скупимо више новца од предвиђеног, новац ћемо утрошити на понављање тиража (који је при крају) књиге „Житија Светог Симеона и Светог Саве“ и даље штампање нових књига осталих житија српских светих. КАКО ПОШТЕНО РАДИЛИ, ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО! Приређивач књиге - Мирослав Павловић из Љига. Бр тек. динарског рачуна је: BANCA INTESA 160-5700100999862-87 Miroslav Pavlovic Девизни рачун: IBAN RS35160573020055601895 Swift kod: DBDBRSBG MIROSLAV PAVLOVIĆ, GUKOŠ B.B. , 14240 LJIG, SRBIJA Извор: http://православнапородица.орг.срб/index.php/pravoslavna-porodica/1481-upisimo-sebe-u-proslavljace-svetih-nemanjica

Румунска Православна Црква богослужбено је прославила новог свеца у недељу, на празник Преображења Господњег (по ст. кал.). Званични саборски проглас канонизације Светог Пафнутија Начертног прочитан је пред хиљадама верних на Божанској Литургији у манастиру Робаија. Свеноћно бденије поводом Преображења служено је претходне ноћи, а након тога и парастос за преп. Пафнутија (белешка Уредништва: уочи проглашења некога светим служи се бденије и онда се последњи пут одслужи парастос за покој његове душе, а од од Литугије сутрадан молимо се том светом!). Митрополит трансилванијски Лаврентије началствовао је Литургијом, а њему су саслуживали Архијереји Румунске Цркве: Архиепископ аргешко-мускелски Калиник, у чијој се епархији одржава прослава, Архиепископ доњодунавски Касијан, Епископ александријско-телеормански Галактион, и Епископ мађарски Силуан. Саборски томос о канонизацији Светог Пафнутија прочитао је Епископ Силуан, после чега је икона светога представљена и отпојан његов тропар. Томос је донет на заседању Светог Сабора 4. и 5. јула 2017, када је донета одлука да се блажени иконописац причесли светима. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице

У данашњем броју Политика је донела репортажу г. Живојина Ракочевића са овогодишње славе манастира Светих Архангела код Призрена, задужбине цара Душана. „Политика” у Душановој задужбини Свети Архангели код Призрена За руком патријарха Павла Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби, присећа се Биљана Симић Аутор: Живојин Ракочевић „Призрен, то су мириси и укуси. То је сећање на мога деду који је био предратни предузимач, градио је гимназију у Приштини, мост у Качанику, запошљавао људе. Овде су му, после Другог светског рата, све узели, остала је само кућа код католичке цркве у Призрену, која је запаљена 1999. године”, каже Биљана Симић на храмовној слави Светог архангела Гаврила код Призрена. Избегла је после бомбардовања, а град, манастир и детињство повезани су у једну животну целину. „Призрен видим у разним ситуацијама, рецимо у Турској – угледам берберницу у коју сам ишла с дедом. Ето, онда се враћам, гледам своје детињство негде другде. Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби. Кад је умро као патријарх, ми смо били у избеглиштву у Београду. Било ми је тешко па сам отишла у Саборну цркву да запалим свећу. Кад тамо, из кола износе сандук нашег патријарха, тад сам му прва од свих последњи пут целивала руку. За мене се ту завршила трка из детињства, за руком патријарха Павла”, прича Биљана Симић. Председник Удружења пријатеља манастира Светих архангела код Призрена Бојан Бабић годишње организује неколико посета Архангелима и Призрену. На славу је ове године организовано довео деведесет особа из Јагодине, Београда, Новог Сада, Суботице, Панчева и Призрена. „Људи се одушеве. Архангели и Призрен оставе посебан утисак. Ја сам необјективан, ту сам рођен, али људи са стране гледају другачијим очима и понесу чудесне утиске одавде”, каже Бабић. На славу су стигли из Котора Иван и Неда Зечевић, они су се прошле године венчали у Призрену у Богородици Љевишкој, а ове године добили кћерку Марију, која је јуче крштена и први пут се причестила у Светим архангелима. „То је наша љубав, као и благослов ових светиња и овог дивног града”, каже поносно Иван. У Свете архангеле и њихов Душанов народни конак или, како га у шали зову, ДНК долази велики број људи. То је једино место у целој призренској регији где игуман манастира архимандрит Михаило може да смести велики број људи и где се за свакога може наћи реч утехе и охрабрења. Некадашње највеће манастирско властелинство и гробна црква највећег српског владара вековима су уништавани и обнављани, а погром 17. марта 2004. за собом није оставио ни камен на камену. Реконструкција комплекса је тежак и мучан процес, а започета обнова мале Цркве Светог Николе је заустављена, јер косовске власти не дозвољавају даљу градњу, упркос потребама СПЦ, а ни подршка међународне заједнице не даје резултате. „Божја воља је да ми живимо на овим просторима, тамо где се светиње обнављају, тамо има будућности, тамо где народ долази с љубављу, вером и радошћу, као што долазе овде, сигурни смо да има будућности. Не треба да будемо кратковиди и кратке памети па да мислимо да се с нама завршава све”, рекао је владика Теодосије и, позивајући се на речи патријарха Павла, нагласио: „Доћи ће неко боље време, и неки бољи људи, који ће бити достојни да заврше оно што ми данас не можемо.” Заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић јуче је апеловао да се „још јаче, снажније и храбрије бранимо и обнављамо нашу културу, наше светиње и наше обичаје”: „Чувајући их данас, ми утиремо пут, надам се, за неку бољу, лепшу и светлију будућност, за нас, нашу децу и унуке.” Манастирској слави у Светим архангелима присуствовало је неколико стотина гостију, а свету литургију, са свештенством и монаштвом, служио је епископ рашко-призренски Теодосије. Музички фестивал и школа калиграфије У Призрену се у организацији Удружења пријатеља Светих архангела одржава други Фестивал средњовековне музике у атријуму Цркве Светог Спаса. Ове године, 26. и 27. августа, учешће су потврдили Един Карамазов, Ансамбл „Левант” из Београда, словеначко-хрватски састав „Цансо” и мађарски трио „Боурдон”, а организационо помаже и Дом културе „Грачаница”. У истој организацији у Светим архангелима код Призрена од 19. до 24. августа одржава се „Архангелска летња школа калиграфије и историје”, намењена деци из дијаспоре, чији су боравак подржале Управа за дијаспору Владе Републике Србије и Канцеларија за Косово и Метохију. View full Странице

Предавање поводом Недеље витештва у организацији Краљевског Реда Витезова, Павиљон "Цвијета Зузорић", 04. април 2017. Тема: "Обнова највећег српског дела у историји, задужбине Цара Душана, манастира Светих Архангела у Призрену"

Драга браћо и сестре у Христу, Свједоци смо злоупотребе имена манастира Острог (a и других манастира), на разноразним ФБ профилима, који немају благослов цркве, и који апсолутно немају никакве везе са манастирима по којима носе име, нити ca учењем свете цркве православне! У светим јеванђељима нас Господ наш Исус Христос упозорава:" Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити." Браћо и сестре, опасно и душепогубно зло се брзо шири на поменутим лажним и безбожним ФБ профилима, a који да би заварали неупућене у вјери , намјерно носe имена манастира (Острог итд), и тиме заводе народ на пут који га одваја од цркве Христове и спасењa. Још од пада првог човjека па до данашњих дана људи не престају да вире иза завjесе стварности не би ли видjели од чега је она саздана. Чак ни божанско откривање истине није било довољно да утjеши човjека гладног разумjевања. Данас, мас-медији, лажни и душепогубни ФБ профили који носe имена светих манастира, све више постају пропагандна трибина свакојаких лажних пророка и пророчица дневне људске судбине, који лове у своје погубне мреже вjерне, неосjетно их удаљујући од спасоносног окриља Цркве и Христове Истине! Размjере ове појаве су толике да су због ње, разумије се из више «цивилизацијских « разлога, забринути и неки наши атеистички и паганизирани кругови. Православна црква треба да се огласи и поводом овог «крупног друштвеног проблема», поготово они који су носиоци истинске духовности и чувари наших светиња. Посљедњих година више није било потребно да се иде у Бугарску код Ванге и расколника, код нас се «открило» видовњаштво и бајање, нешто не типично за ово поднебље. Као печурке послије кише, ничу многобројни приватни издавачи који се баве објављивањем искључиво езотеричне, окулитискитчке литературе. Појава «пророка» се искоришћава чак у политичке сврхе. Пракса употребе сувјеверја нa телевизији незамислива је у модерном свету. Ово не представља никакав степен демократије. Астрологијa и пророчанство више нису ведра духовна разбибрига, већ озбиљан посао, у чистом моралном и политичком смислу. Усред буке и збрке модерних времена, појава лажних пророка, «чудотвораца» је уобичајена, то је симптом болести духовног организма једног народа, који се одрекао правде и истине Христове и похрлио у таму новог паганизма. Особе које су популарне и «проричу» не чине то у име Христа Бога, него из свог демонски прелешћеног срца и ума, најчешће и зарад своје славе, због чега су, такође, веома опасне за вjерски непросвjећене. Ничег заједничког са истином Астрологија и хиромантија немају ничег заједничког са истином Откривења Цркви Божјој. Шта више, строго су забрањене. Ноомоканон, зборник правила црквеног живота, одређује шест година забране светог причешћа за оне који се баве астрологијом или питају астрологе за савjет. Учење о «судбини» и «карми» су многобожачке самообмане. Не постоји накаква судбина као нужност да човjек учини овај или онај поступак. Мада Господ зна шта ће неко учинити, свако од нас има слободну вољу по којој се опредjељује. Божје свезнање не утиче на нашу слободу. «Карма» и учење о «предходним животима» су оријенталне вjерске доктрине које су од светих отаца одбачене као неистине. Планете и звијезде су небеска тијела, без разума, воље и осjећања; оне као ни остaли физички објекти не могу управљати човjековим поступцима. Свети оци који су о овим проблемима писали, од светог Јована Златоуста до дана данашњега, упозоравају хришћане да се клоне свих видова тобожњих предсказања, астрологије, магије, спиритизма, итд. Ко то не буде појмио, лишиће се заступништва Божијег и свjесно ће се предати у руке непријатељу нашег спасења – злом духу. Иако се окултизам појављује у различитим формама, његова препознатљива и кључна карактеристика је поистовећење са ђаволом и пријатељски однос са њим. Постоји, ипак, квалитативна разлика између наивног консултовања астролошких карата и призивања ђавола за остварење неког циља. Док је астрологија просто причање основних истина хришћанске вјере, окултизам је изједначавање са ђаволским силама. Окултизам је у свом бићу изједначавање са демоном, заправо употреба ђаволских сила ради остваривања нечијег циља или жеље. Он је познат као сатанизам. Разумије се да је целокупно биће Цркве позвано да се одупре оваковом поистовећивању са силама таме. Уствари, Црква наставља дjело Христово које је Царство Божије, Царство Светлости, спасења човjека од ђавола – још од крштења преко светотајинског живота Цркве. Одрицање од сатане на крштењу, радост поноћног васкршњег богослужења указује на суштинско размимоилажење Цркве и сваког покрета, који би да се повезује са демонским силама. Има много хришћана којима је тешко повјеровати у личну силу зла, сатане иако је Црква од самог почетка учила о оличеном злу. Безбожни простор Једно је јасно и очито, да је моћ и сила ђавола сасвим релна, а то је очигледно на нашим обезбоженим просторима. Многи који занесени својим слободама и правима, у свој својој виоленетности, заробљени су ђаволским мрежама. Морамо признати да секуларизовано друштво жели да потисне хришћанску вјеру из јавног живота. Отуда толико збуњивање нашега народа, умjесто истинске Цркве, у њему појављују и разврежују, уједињени, сујевјерје и идолослужење. Хришћани имају право да се супроставе свакој врсти окултизма, а посебно оним његовим формама које директно упућују на били какву везу са злом, без обзира како се звала. Пошто «видовњаци» и «пророци» шаљу многе под Острог или покушавају злоупотребити Светињу, ми који служимо Светињи одоворно свједочимо љубав и отвореност према сваком људском бићу. Ми не сjедимо скрштених руку, нити пак, плачемо над судбином нашега народа, већ излазимо у сусрет изманипулисаном народу од свих његових «усрећитеља». Наравно да се благодат и берићет не може купити никаквим новцима. Било је нажалост оних који су покушали да своје чаробњаштво озаконе нашом саглашношћу, а ми морамо истаћи да без обзира на своју срдачност према свима било које вjере, невjере и «пасје вјере», никаквог «чуда» у земљи појаве разних чудака не би без Божије помоћи и наше спремности за промjеном и покајањем. Острошка светиња и њено дуготворство позива на право чудо, које доводи човjека до чудесног усхићења, благодарности Богу и живота другог човjека. Свети Василије је био такав човjек који се молио Богу, постио и служио смjерно и скромно ближњима. Он је чинио чуда за вријеме свог земаљскога живота, као што и сада чини многа чудеса, али с тим што то себи никада није приписивао, већ Живом Богу. Његово тијело се напунило као живи сасуд енергија Божијих и постало нетрулежно и лековито. Лијек који се добија у Острогу подразумијева живу вjеру а не сујевјерје и маловјерје; подразумјева активан и динамичан живот у Православној цркви. Зато смо ми православни одговорни за цио свијет који у злу лежи. Ми позивамо на будност и расуђивање, на спремност да одолимо свим искушењима, лажним духовностима и политизацији и идеологизацији хришћанства. И на крају да се помолимо да нас Господ сачува од овог зла, и за оне који су упали у ову замку да их Господ спаси и помилује: Нека васкрсне Бог и нека се развеју непријатељи Његови, и нека бjеже од лица Његова сви који га мрзе. Као што ишчезава дим, да ишчезну, као што се топи восак од лица огња. Тако да погину грешници од лица Божијег, а праведници нека се веселе. Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему. Христос, истинити Бог наш, молитвама Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, силом Часног и Животворног Крста, заштитништвом часних небеских Сила Бестjелесних, молитвама часног славног Пророка Претече и Крститеља Јована, Светих славних и свехвалних Апостола, Светих отаца наших васељенских учитеља и јерарха: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, Атанасија и Кирила, Јована Милостивог патријарха Александријског, Николаја Мирликијског, Спиридона епископа Тримитундског Чудотворца, светог апостола првомученика и архиђакона Стефана, Преподобних и богоносних отаца наших: Антонија, Ефтимија, Саве Освећеног, Теодосија Општежитеља, Онуфрија, Арсенија и свих преподобних, Светих и цjелебних Бесребреника Козме и Дамјана, Кира и Јована, Пантелејмона и Ермолаја, Сампсона и Диомида, Фотија и Аниките, Талалеја и Трифуна и Панкратија архиепископа, Светих славних и добропобjедних мученика, преподобних и богоносних отаца наших, Светих славних великомученика Георгија Побjедоносца, Димитрија Мироточивог, Теодора Тирона и Теодора Стратилата, Мине чудотворца и свештеномученика Харалампија и Елефтерија, Светих и праведних богоотаца Јоакима и Ане, Светог свештеномученика Кипријана и Свете Мученице Јустине и свих Светих, молимо Те Многомилостиви Господе, услиши нас грешне који Ти се молимо и помилуј нас. Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Ваш молитвеник пред Господом, О. Саша Ј.Туркић сабор онлајн часопис Епархије франфуртске и све Немачке