Претражи Живе Речи Утехе

Благодарећи архиепископу Стефану и љубављу високопреосвећених митрополита данас и јуче овде, у Охриду, имали смо могућност да се поклонимо светињама, православним и хришћанским, истакао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије 21. јуна 2022. године приликом посете цркви Светог Климента и Светог Пантелејмона у селу Плаошник на обали Охридског језера. Пошто се заједно са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и македонским г. Стефаном поклонио светињама храма, патријарх Порфирије је поручио: -Данас смо имали прилику да видимо шта су православни хришћани пре много векова сматрали најважнијим у свом животу. Гледајући ове светиње разумели смо да им је важније од свега било да чувају своју хришћанску православну, веру, али не само да чувају него да и живе православном вером, а то значи по Jеванђељу. Ништа друго да немамо, него само искуство када обилазимо овакве светиње, имамо јасну поруку за нас данас који смо изложени разним изазовима који нуде неке нове вредности и нове погледе на свет. -Наравно, Црква је увек савремена. Oна не припада само прошлости, чак ни садашњости, па ни само будућности. Oна припада вечности. У том смислу, она је свевремена и труди се да буде увек актуелна, да дели све проблеме, сва искушења, све невоље, али и све радости са којима се суочава сваки човек живећи у овом времену. Поред тога, управо зато што је свевремена и надвремена, Црква није ни старомодна ни модерна. Црква нуди вертикалу, нуди смисао постојања сваком човеку у сваком времену и сваком простору. Црква даје могућност да разумемо да смо створни за вечност и да је љубав темељ нашег постојања и то баш онако како говори Јеванђеље читавим својим бићем према Богу, а кроз ту љубав према Богу и љубав према ближњем, а то значи према сваком човеку. Када Јеванђеље говори о односу према ближњем не подразумева само онога који је поред нас, подразумева наравно и њега и пре свега њега, али подразумева и све остале људе, истакао је патријарх Порфирије и нагласио: -Клањајући се светињама и долазећи на место светиња имамо најбољу могућу шансу и прилику да се загледамо у себе, да се дивимо ономе што су они пре нас живећи православном вером оставили као предање и духовну културу. Тако имамо и могућност да будемо укорењени у предању и да се наоружамо и да живимо у свом времену као савременици свих људи. Радост и благослов су велики да можемо да се поклонимо светињама, да упалимо свећу, да се помолимо Богу за спасење читавог света, за мир у свету, за мир међу људима, за међусобно разумевање и спремност да свако нађе своје место под сунцем. Нека сте сви благословени и хвала вам на љубави. http://www.spc.rs/sr/fotogalerija_makedonija

Поводом престављења епископа шабачког Лаврентија, редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјални разговор са протођаконом Стеваном Рапајићем који је гледаоцима једине црквене Телевизије у Српској Православној Цркви предочио животна сећања на новопрестављеног епископа Лаврентија чије име ће засигурно остати златним словима записано у историји наше помесне Цркве. Повезан садржај: У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022) Будући да је протођакон Стеван познавао блаженопочившег епископа Лаврентија пуна пола века, говорио је о усрдном служењу овог јерарха који је задојен љубављу према своме Господу заорао дубоку бразду у Винограду Господњем, иако време његовог архипастировања није било лако. Епископ Лаврентије је био милосрдан, трудио се да у сваком човеку види оно најлепше, био је то духовни архипастир испуњен непосредошћу и љубављу према свима, рекао је протођакон Стеван дирљиво говорећи о епископу Лаврентију као човеку љубави. Сведочанство о неизмерној љубави почившег епископа шабачког, протођакон Стеван је крунисао подсећањем да је више од половине житеља Београда испратило дотадашњег викарног епископа моравичког Лаврентија, на ново послушање у далеку Аустралију. У наставку разговора протођакон Стеван је говорио о бројним духовним и породичним везама које су га повезивале са блаженопочившим епископом Лаврентијем који је свакога човека прихватао као вечног и непролазног брата, а ту своју љубав и милосрђе владика је преносио и на животиње и целокупну творевину Божију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота  

Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Вазнесења Господњег у Жаркову. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Бранко Митровић, јереји Небојша Милићевић, Марко Станковић и Марко Либерато-Влачић, ђакони Никола Костић и Стеван Јовановић, док су чтецирали Марко Ђурић и Николај Вуковић.Након читања јеванђелских зачала верном народу владика Јеротеј је беседио о постепеном усавршавању у љубави подсећајући на житија Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског који су иако раздвојени вековима показали да се Јеванђеље Христово може сведочити у свако време и на сваком месту имајући пре свега љубав према родитељима и ближњима. Литургији је присуствовао велики број верника од којих се већина и причестила Светим и Животворним Тајнама Христовим. Извор: Телевизија Храм

"Данас, када су деценије и године планирања, изградње - заправо величанствених грађевинских подвига са маестралним технолошим иновацијама - уз неизвесност око финансирања радова иза нас, а при сваком доласку до Спомен-храма Светог Саве и уласку у храм дивимо се његовој грандиозној лепоти, сјају мозаика, уживамо у благољепију и торжеству богослужења, не смемо заборавити оне који су за то најзаслужнији, у првом реду блаженог спомена патријарха српског Германа и професора Бранка Пешића. Вечерас се у УК Пароброд отвара изложба посвећена професору Пешићу што је фини начин да се сећамо ових наших великана." Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

-Патријарх Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота- Доносимо предавање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Епископа јегарског, викара Епископа бачког) о хришћанској љубави. Предавање је у присуству Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, одржано у Дому културе Грачаница, 27. марта 2014. лета Господњег. Није могуће волети Бога ако немамо љубави према ближњем. Ко је наш ближњи? Ближњи је сваки човек, зато што је сваки човек створен по слици и прилици Божјој, у том смислу, ми смо призвани да јасно и чисто волимо свакога човека, истакао је Патријарх Порфирије. Патријарх је том приликом јасно поучио сабране како да поступају према људима који их одбијају и чине им неправду, рекавши: Ако нам неко чини неправду, зло и одбија нас и нашу љубав, ми смо тада позвани да будемо исправнији и да усрдније испуњавамо заповест о љубави коју нам Господ даје, јер ћемо тако у љубави Христовом љубављу преображавати све око себе. Најлепши пример су нам светитељи Божји који љубављу Христовом преображавају све, у чијој близини зверови постају питоми, и у чијој близини стихије се умирују. Наша љубав према Богу се потврђује и показује у односу на ближње, јер је љубав према Богу покретач нашега живота, она се на свакоме месту потврђује, а нарочито у нашем односу према свакоме човеку, поучио је патријарх Порфирије. Све што чинимо у овоме свету и животу, а тиче се наших ближњих, ми чинимо Богу. Ако смо речју увредили свога брата, ако смо му мислима завидили, ако смо му желели зло, ако смо било шта лоше учинили било ком човеку, ми смо Христу учинили, зато што је сваки човек Његова икона, закључио је свјатјејши владика. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем, истакао је катихета Бранислав Илић у разговору који је водила Анђела Раж на њеном Јутјуб каналу. На почетку разговора катихета Бранислав је говорио о правилном поимању среће и сусретања у љубави. Корен речи срећа налази се у сусрету, у литургијском сусрету са Господом, али и љубављу испуњеном сусрету са ближњима. Ваистину, срећан је само онај човек чији живот је постао непрестано сусретање са Дародавцем љубави и свих добара, Господом нашим Исусом Христом. У истом духу можемо рећи да је богат само онај човек који се богати благодаћу Тројединог Бога. У природи човека је да целог живота потребује постојани мир, срећу и успех. као припадници Цркве Христове дужни смо да свој живот уоквирујумо христоликом љубављу и да све чинимо у славу Божју, а не ради личног промовисања, хвалисања и уживања, као и ради примања награде. Не заборавимо да је награда наша на небесима, поучио је катихета Бранислав Илић. На питање шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни, Бранислав Илић је одговорио: На првом месту недостаје нам спремност да истински волимо, а на другом, да без размишљања и искрено праштамо. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе, јер љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Велики Николај Берђајев је дивно рекао да су хришћани људи који ходају узводно, а тај ход узводно није ништа друго, до напредовање у умножавању хришћанске доброте и љубави, које за циљ има приближавање Богу. Поред наведених тема, у оквиру разговора је било речи о правилном схватању ближњих, као и братољубљу као мосту који нас води ка богољубљу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 3. маја 2021. године, на Васкршњи понедељак и дан молитвеног спомена Светог владике Николаја Охридског и Жичког, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној том Божјем угоднику у Реснику. - Шта је друго историја људскога рода кроз све своје аспекте деловања, и кроз науку, и кроз уметност, филозофију, кроз све оно што човек мисли, што говори, што јесте, него покушај да човек покида окове смрти, да победи смрт, да заправо дотакне живот вечни. Без обзира на све људске домете, свако ко се родио и дошао на овај свет, он је из овога света отишао. Ми, православни Срби, знамо добро да је вера у Бога, православна вера, у прошлости обликовала и градила наш народ, отварала путеве и давала смисао постојању свакога човека, смисао и онда када није било једноставно и није било лако. Вера православна је заправо темељ, извор нашега идентитета, без ње, готово сам сигуран, да наш народ у најмању руку у овом облику, у овој форми – не би данас постојао и не би оставио све оне лепоте стваралаштва свога које су многе од њих украсиле и светску културу и постале део светске баштине, беседио је патријарх Порфирије. - Та вера не треба да буде само спољашње исказивање наше припадности Православној Цркви, не треба да буде формална. Она треба да буде буквално преведена у наш живот, треба да постане наш живот, треба да буде извор наде, спознаја да смо створени као иконе Божје за вечност и спознаја да сами ту вечност досегнути не можемо, али да нам је дата као на длану, љубављу и промислом Божјим. Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини али пре свега у јединству, у изграђивању међусобног разумевања. Неспоразум доноси немир и буру, зато је важно да негујемо међусобну љубав, разумевање, прихватамо једни друге и градимо јединство, јер је то заповест Божја –да сви једно буду. А то је могуће, то је реалност само ако је Крст Христов али и Васкрсење Његово – извор нашега живота, нагласио је патријарх Порфирије који је подсетио на подвиг Светог владике Николаја "апостола који је баш Васкрслога Христа проповедао и сведочио својим животом и позивао на непрестано исправљање свакога од нас“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Тема јануарско-фебруарског броја „Православног мисионараˮ, првог у 2021. години, носи наслов Сећајте се својих старешина. Нови, 377. број мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, представио је катихета Бранислав Илић, члан урећивачког одбора „Православног мисионараˮ. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У петак, 1. јануара 2021. године, када наша Црква прославља светог мученика Бонифатија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Администратор Архиепископије београдско – карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Саслуживали су свештеници и ђакон овог светог храма. Владика Јован је окупљене вернике поучио надахнутом беседом о томе шта значи бити велики пред Богом, истакавши да пожртвовано служење Богу и ближњима представља аутентичан хришћански пут: Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, из овог сада прочитаног одељка из данашњег Јеванђеља чули смо како је Господ рекао својим ученицима да онај који хоће да буде први да буде последњи и да буде свима слуга. И ту је камен спотицања за сваког од нас, јер свако има у себи један део гордости сујете и то је људско, али није добро када човек почне да храни своју гордост и храни сујету тако што ће се представљати другачијим и бољим него што јесте. Ту је још један проблем што никако нећемо да другог истуримо испред себе, него стално гледамо да ми будемо испред других. О томе човек треба добро да размишља, да га гордост не обузме у потпуности. Зашто је Господ ово питање о првенству поставио апостолима? Разлог је био тај што су се апостоли расправљали између себе ко је од њих већи и поштованији од Господа Христа. То је и данас присутно, људи гледају како да се додворе онима који су на положају, да би показали другима како их тај неко више поштује од осталих. Тога код Христа нема. Он подједнако воли и праведника и грешника, не гледајући ко је ко, јер љубав Божија је изнад сваког греха. Бог никоме на забрањује ту жељу да буде ближи Богу, да духовно напредује, али не жели да се грабимо за првенство међу људима. Оно што човека највише узвисује пред Богом је љубав према Богу и ближњима, љубав чија се тајна открива у жртви, а првенство без љубави мрско је пред Богом. Господ нам овим примером открива тајну Цркве као заједнице у којој човек види себе у служењу и жртвовању за другога. Љубав човека може да подстакне да жртвује себе за другога. Као што се славољубиви људи мукотрпно боре да добију овоземаљску славу, тако се хришћани боре да другога увек сматрају бољим од себе. Такву љубав не можемо задобити без смирења, јер је смирење подлога свих врлина. Човек нема смирења зато што се не угледа на Бога. Можемо се запитати какво то првенство имају деца над одраслима? И ту постоје три првенства деце над одраслима, по светим оцима. Прво је првенство у вери, затим у послушности и на крају у незлобивости. Јер дете док је још чисто, док му душа мирише на Христа, то дете безусловно верује својим родитељима, оно је апсолутно послушно својим родитељима и све то тако чини јер је незлобиво. Тако да треба да будемо слични деци по својој незлобивости. А на јеванђељско питање ко је највећи у Царству Небеском, одговор је – дете; зато што дете има чисто срце, што се на целом бићу његовом осећа дах Божији. После детета, највећи у Царству Небеском је човек који је смирен, смирене вере и живота. Свети оци под дететом разумеју људе смиреног ума. По њима је такође природно да човек жели славу, али не славу овога света, већ славу Божију. Бог је дошао у свет да управо ту палу људску природу подигне и уздигне до престола Царства Божијега. Славу небеску стичемо благодаћу Божијом. Смирењем се у нас усељава Света Тројица, а кад човек дозволи да се у њега усели Дух Свети, такав човек другачије мисли, другачије осећа, другачије ради. Тако човек постаје богоносац, носи Бога у себи. Ко је стално у молитви са Богом он онда носи Бога у себи. Ко је са Богом тај је победник, а човек без Бога је губитник у сваком погледу, па ма шта поседовао у овом животу, он је губитник јер нема Бога, а кад нема Бога нема ни Духа Божијег. Зато да се помолимо Господу да нам Господ помогне да се угледамо на ту незлобиву децу да би управо задобили Царство Небеско. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

У другу недјељу пред Божић, 27. децембра 2020. љета Господњег на празник Светих мученика Тирса, Левкија,Филимона, Аполонија и других с њима, када наша Света Црква прославља Материце, дан посвећен мајкама и женама, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литугијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереји Блажо Петровић зетски парох и Ранко Радоњић острошки саслужитељ, као и јерођакони Роман и Зосима, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. После прочитаног Светог Јеванђеља, говорећи о васкрсењу Хрисотовм које се прославља сваке недјеље, бесједио је о. Блажо. – Сваке недјеље изнова и изнова Христос долази нама, страда и васкрсава. И призива нас, као што нас призива у Светом Јеванђељу и говори да дођемо на вечеру Његову коју је зготовио и припремио Син Његов Господ наш Исус Христос. Само страдање Христово и васкрсење није неки догађај којег ћемо се сјетити једном или два пута годишње, већ управо догађај којим треба да живимо, којим треба да се хранимо и да се појимо и да свакога дана изнова и изнова пред собом имамо лик Господа нашега Који је васкрсао и дао нам живот вјечни – казао је о. Блажо. Подсјетио је на Господње ријечи да је много званих, али мало изабраних. – Не односи се то само на људе који су ван Цркве. Наравно, имамо ту и примјер несрећног Јуде и многих Јуда данас. Благодаћу Божијом Господ нас је сачувао од тога издајства, иако имамо свједочанство од посљедњих 70-80 година, од када је несрећни комунизам још завладао на овим просотрима, па ево и у току ове године, када су несрећници атаковали на наше храмове, на нашу вјеру, коју смо бранили достојанствено. Те Јуде не треба браћо и сестре, да нам буду ту да бисмо њих осуђивали. Они треба да нам буду примјер какви не треба да будемо и на који начин човјек не жели да отвори очи своје пред васкрсењем Христовим и на који начин човјек је и онда прије 2000 година разапео и пробо копљем ребра пречиста – објаснио је о. Блажо. Међутим, да бисмо у попуности имали удјела у васкрсењу Христовом, у овој вечери која је Тајна над Тајанама, а опет толико јавна да се зна у цијелој васељени за њу, на првом мјесту треба да живимо Христом током цијеле нејдеље, свакога дана, свакога трена, рекао је о. Блажо. – Не завршава се све постом и молитвом. Пост и молитва, рекао је Гсопод, изгнаће онај род. Али ми треба у сваком човјку поред себе на првом мјесту да видимо Христа. Вјера православна није вјера мрачњаштва, није вјера мрзовоље. Сви су нам ближњи. И вјерници, и невјерници, и они који су гласали за закон и они који су гласали против закона. Сви су наши ближњи и свакоме треба у сваком трену да свејдочимо васкрсење Христово – закључио је о. Блажо. Извор: Манастир Острог

Из штампе је изашао нови новембарско-децембарски, 376. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је "Марта и Марија у нашем животу", рекао је у разговору за Радио Слово љубве катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог листа који није само стручни часопис, већ је намењен широкој читалачкој публици. Звучни запис разговора Он је подсетио на шест деценија дугу традицију часописа у чију су успешну мисију и трајање свој труд улагали, и до данас то чине, угледни црквени великодостојници, теолози, мислиоци, са циљем да ова значајна публикација буде извор на којем савремени човек може да утоли своју жеђ за Речју Божјом, а међу читаоцима су неретко и они који, охрабрени и просвећени, постају активни учесници Литургијске заједнице. Извор: Радио Слово љубве

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије служио је јутрос у цркви Свете Тројице у Доњем манастиру Острогу Свету архијерејску литургију. Након литургије, којој због епидемије вируса корона није присуствовао вјерни народ, Владика је рекао да Света служба Божија извире из Христове тајне вечере. “То је служба Божија у којој се подсјећамо на све оно што се догодило од настанка свијета. Подсјећамо се на стварање свијета и човјека, и Божје творевине, подсјећамо се на Адама и Еву, наше праоце и њихово изгнање из раја, али и на обећање њима да ће доћи Син Божји, који ће бити спаситељ свијета, од рода Евинога. И тако редом, кроз вјекове”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да на свакој служби Божијој прослављамо Њега, Сина јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова, који се родио од Духа Светога и Марије Дјеве ради нас и нашега спасења. “И који нас није оставо саме када се тјелесно вазнио на небеса него је послао и оставио Духа свога Светога да нас уводи у сваку истину”, подсјетио је он. Додао је да Црква Божија никога и ништа не заборавља – од искони до данас. “Она све памти, на све подсјећа и све се у њој и кроз њу обнавља и препорађа силом Духа Светога и присуством живога и живоноснога Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је нагласио да се на литургији нарочито у ово вријеме молимо за оне који страдају од “ове пошасти која је напала сав људски род”. “Није први пут, али на овакакв начин можда је и по први пут. Напала је та пошаст на све људе и све земаљске народе. И ми на овој Светој служби призивамо живога, животворнога Господа да свима подари здравље и спасење и свима да подари просвећење свјетлошћу истине Божје. И мудрошћу Божјом, правдом и љубављу Божјом да све испуни, да све препороди, да све преобрази. Да се свега дотакне сила Божја, животворна”, казао је Владика. Рекао је да се моли и за све оне који данас нијесу могли да буду у овом храму и у осталим храмовима да их Господ укријепи. “Јер, гдје год се налазили, ако су испуњени духа покајања и духа молитве и вјерности живоме и вјечноме Богу, ту је и Господ заједно са њима, без обзира да ли су или нијесу на Служби”, поручио је он. Рекао је да и садашња невоља, која је притисла свијет није случајна. “И то је да би се у нама пробудила истинска и права љубав и вјерност живоме Богу, и у исто вријеме да би се у нама пробудила љубав једних према другима. Ми заборављамо да смо призвани на ту вјечну и непролазну љубав, па онда кад дођу невоље као што је ова, то нас подсјећа на бригу, не само о себи и о најближима својима него и о сваком људском бићу”, поручио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је на крају прочитао молитву Патријарха румунског Данила против вируса корона који хара читавим свијетом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саопштење Његовог Преосвештенства Кирила, епископа Буенос Аиреса, Јужне и Централне Америке Српске Православне Цркве у вези новог вируса КОВИД-19 Корона вирус. Драга браћо и сестре, данас свет пролази кроз веома тешко искушење због новог вируса КОВИД-19 – Корона вирус. Патријарх српски Иринеј и Архијерејски синод Српске православне цркве позивају све вернике широм света да буду дисциплиновани и одговорно да се придржавају свих упутстава које су издали специјализовани одбори и медицинске власти, како би се спречило што је могуће више ширења вируса и на тај начин се смањио број жртава. У свакој од парохија наше епархије руководимо се одредбама које свака влада диктира у складу са државом у којој се парохија налази. У Аргентини је Влада одредила обавезан карантин и позивамо све да се придржавају тога, јер је то за наше добро. И позивамо све наше вернике да појачају молитве, што је најважније у оваквим ситуацијама. Стога, и док траје карантин, овде у Аргентини свештеници који живе у објектима Цркве обављаће свете службе у храмовима. Свештеници који живе у кућама које су далеко од храмова, остаће у својим кућама и молиће се унутар њих, придржавајући се мера превентивне изолације и настављајући свакодневни рад у форми „кућне канцеларије“. У другим земљама наше епархије свештеници ће се придржавати одредби сваке владе. Позивам све наше вернике, да у овом Великом посту и у ово време када се морамо молити још усрдније, да се моле у њиховим кућама, свака породица уједињена у молитви, како би Свемогући Бог чуо молитве својих слугу, да би нас помиловао и учинио да ова инфекција нестане из свих земаља света. Помолимо се за власти сваке земље, које морају доносити веома сложене одлуке, тако да их Бог обасјава мудрошћу. Помолимо се за све оне који раде пожртвовано на пољу здравља, који су у многим земљама преоптерећени због ширења вируса, да им Бог помогне и благослови јачајући их духовно и телесно. Помолимо се за све болесне широм света, како би им Бог омогућио потпуни опоравак, а за преминуле да их Створитељ упокоји. Помолимо се са вером и надом, подсећајући да су у историји човечанства, када су несреће, куге и болести нападали човека и многи масовно умирали, молитве свештенства и верујућег народа доносиле ослобођење дато од Бога. Помолимо се да у дане Светле недеље и Васкрса можемо да прославимо Христову победу над смрћу и Христов тријумф заједно са свима нама и властима над овом болешћу. Желим вам да у миру нашег Господа проведете овај посебан Велики пост и да се ситуација побољша у сваком смислу, и да сви можемо прославити Велики празник Христовог Васкрсења. Ваш владика Кирило, заједно са свим својим свештенством. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ шумадијски Јован: У сваком покољењу Свети Сава се указује као пример чијим вредностима стремимо. Српска историја и култура богате су духовним херојима и светитељима, али нико од њих није тако омиљен и толико утицајан међу Србима као Свети Сава који је постао и остао пример како се служи Богу, Цркви и ближњима. Постао је симбол духовности, људскости, просветитељства и оданог служења својој вери и своме народу. Животом и делом постао је духовник и предводник српског народа у Царство Божије, он је учитељ пута који води у живот, како се и каже у његовом тропару. За све што је учинио на нашем оплемењивању и узрастању у Христу, дугујемо му велику захвалност и благодарност. Како још од времена другог покрштавања Срба у деветом веку није постојала јединствена црквена организација на просторима где су Срби живели, природно је да се то негативно одразило на њихову свеукупну христијанизацију као и на формирање менталитета српског народа и идеологије српске државе. Граница између Цариграда и Рима, између источне и западне цивилизације, пролазила је кроз српске земље све до дванаестог и почетка тринаестог века. Сукоб између различитих догматских учења и опречних интереса, представљао је крст за Србе и изазивао је дубинску духовну и историјску недоумицу којем хришћанском центру да се приклоне – Риму или Константинопољу. Ову дилему и овај изазов разрешавају две најзначајније личности српске историје, велики жупан Стефан Немања и његов син Растко, први српски архиепископ – Сава. Захваљујући њима и њиховом делу, српски народ је коначно поставио темеље свог хришћанског идентитета. Њиховим радом се окончава један релативно дуг историјски и духовни процес током којег долази до уједињења и хомогенизације српског народа, који се нашао на раскршћу Истока и Запада, али, истовремено, несумњиво почиње и нови период црквеног узрастања Срба као народа Божијег. Док се Стефан Немања, макар у почетку своје државне делатности, руководио политичким интересима, његов син Сава, од почетка вођен теолошким, духовним и еклисиолошким мотивима, потпуно свесно бира православни Исток и Источну Цркву. Ученик Свете Горе, удубљен у сва црквена и политичка збивања свога времена, одлучио се без колебања за Цариград који се тада сматрао седиштем Источне Цркве. Најважнија брига Светог Саве била је како да уведе свој народ у Цркву и да га Црквом спасава. Свети Сава није могао да очекује да ће добити аутокефалију од Латина имајући у виду тежње Рима за апсолутном влашћу над васељенском Црквом. Иако су ове тежње постојале и у Цариграду, на Истоку је, ипак, одувек била жива свест о појму и стварности помесне Цркве, онакве каква је створена и каква је постојала у првим вековима хришћанства. Организујући живот Српске архиепископије, Свети Сава је, поред постојеће три, основао још осам нових епархија. Седиште црквеног живота било је премештено, још у време Савиног оца из Раса у манастир Студеницу. Међутим, пошто се изборио за аутекафалију Српске Цркве, Свети Сава је преместио седиште архиепископије у Жичу, манастир који је основао заједно са својим братом Стефаном. За епископе нових епархија одабрао је најбоље монахе међу својим ученицима са Свете Горе. Такође је превео Свете каноне Цркве и црквена правила, како би новопостављени епископи поступали у складу са њима. Сам је неуморно обилазио целу Србију, проповедајући Јеванђеље, утврђујући народ у вери, у хришћанском владању и живљењу. Саградио је многе цркве и манастире, а где не би успео да подигне цркву, остављао би за собом макар крст као сведочанство Христовог присуства. И није уопште случајно што је лик Светог Саве остао да живи у целокупном црквено-народном предању, у легендама и причама везаним за многобројна места, топониме и хидрониме широм српских земаља. У сваком покољењу Свети Сава се указује као пример чијим вредностима стремимо, под чијим окриљем стварамо ведрију и бољу будућност. Зато је Свети Сава вечити путоказ свима нама. Живот Светог Саве је био потпуно духован и увек проткан вером у Бога, па је сведочанством сопственог живота, поучавао да је темељ истинског духовног живота пре свега права вера. За Светог Саву вера није једна од врлина, она је била – свеврлина. Она је животни став и унутарње стање и утемељење целокупног човековог бића. То је темељ на коме се изграђује унутарњи човек. Као таква, права вера је небески дар који се стиче подвигом, трудом, молитвом и проливањем сопствене крви. Свети Сава је учио да неверје, или лажна вера, могу бити само људско уверење које не доноси спасење. Неверје и лажна вера не сједињују човека са Богом, него га одвајају од Њега, постављајући на Божије место лажне идоле и лажне богове. Први српски архиепископ је учио свој народ да је пре свега потребно веровати у Бога, јер онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који Га траже (Јеврејима 11, 6). По учењу Светих отаца и нашег Светог Саве, вера је почетак нашег сједињења са Богом. У Беседи о правој вери, Свети Сава нас учи да нам вера открива Бога и све оно што је Божије. Зато је вера свевидеће око, њоме душа гледа Бога и иде за Богом. Свети апостол Павле нам каже: Вером ходимо, а не знањем. То не значи да вера није знање, напротив, она је изнад знања јер нам открива оно што је скривено, а што нашим знањем не можемо дознати. Вера је, као и љубав, заборав на себе, то јест одрицање од свога ја, односно излазак из себе, јер ко верује тај не припада себи већ Ономе у кога верује. Свети Владика Николај је записао: Вера нам треба да би се могли надати, нада да би могли живети, а љубав да би могли као културан народ живети. Додајмо још да је права вера слободна, јер ослобађа човека од самог себе, од робовања материјалном, од гордости, сујете и надмености. Вера је принос, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа, а губи се све. Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено ишчекивање нечега што се жели. Вера је додир другог. Вера је потврда ствари невидљивих (Јеврејима 11, 1). Свети Сава нас је ујединио у Цркви Христовој као богочовечанском Телу Његовом и створио је од нас један хришћански народ. Привео је Србе ономе најлепшем у човечанству: православној вери, православној Литургији, православним иконама, православном појању, православним молитвама и начину живота. Између сваког од ових подвига, повлачио се у молитвену осаму, било у испосницу у Кареји или испосницу изнад Студенице, онако како се Христос често осамљивао и молио Оцу Небеском. Гледајући Светог Саву нашим духовним очима, као изабраника и угодника пред Богом, данас, на овај његов дан, имамо ту радост да са њим будемо молитвено блиски, отвореног срца и да га искрено замолимо да се моли за нас, да нас штити и чува да нам безбожници не угрожавају нашу веру и да нам не отимају свете храмове и манастире, како то данас чине у Црној Гори. Свети Сава је моћан Христом јер је он Христом живео и живи у Њему, па су зато моћне и његове молитве. А оне су још моћније ако тим молитвама придружимо и наше молитве Богу и Светом Сави. Велики је Бог, али је Богом велики и Свети Сава. И највећи је међу нама. Посматрајући Светог Саву кроз његов анђелски живот и дела на земљи, ми га видимо првим и највећим у роду српском. Видимо га као сталног молитвеника пред престолом Божијим. Он се није иселио из свога потомства, већ је стално настањен и усељава се у наш подмладак. Његов свети живот постао је свећњак свенародног олтара нашег који обасјава целу земљу нашу, загрева срца свих и подиже ниво духовности до престола Божијег. Како је засијао пуном светлошћу пре толико векова, тако сија и данас, јер су му дела неумрла. Зато у молитвама које данас упућујемо Светом Сави са нашег духовног жртвеника, уздигнимо наше мисли Богу. Не треба нам много мудрости колико мало добре воље да разумемо оно чему нас је учио наш Свети Сава. Учио нас је да живимо по Божијим заповестима и да у живот посебно преточимо две заповести Божије – о љубави према Богу и ближњима. Велику захвалност и благодарност дугујемо Светом Сави за његово највеће дело - што је српски народ добио своју аутокефалну Цркву чији јубилеј смо прослављали у прошлој години. Наша самостална Црква плод је љубави, надахнућа и прегнућа Светога Саве. Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, уметности, духовности и државности – једном речју, идентитета и самога историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архиепископ Сава успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот. Наше јубиларно сећање на Светог Саву, осам векова после добијања аутокефалије, представља доказ да наша генерација има толико духовног здравља, толико јасну визију наше историје и толико етичке свести да се у њој лик Светога Саве може огледати као у чистом огледалу. Све ово говори не само о Светом Сави, него и о нама који напрежемо све своје духовне снаге и сакупљамо их као светлост у сочиво да би што потпуније сагледали и што боље доживели горостасну личност духовног родитеља српског народа. Кроз ту чистоту сагледајмо лик Светог Саве исто онако јасно као што је он био јасан и диван нашим прецима који су га пре осам векова гледали телесним очима са устрепталим срцем од блажене радости и дивљења. Сагледајмо и угледајмо га и ми нашим духовним очима пред престолом Божијим и замолимо га да се моли за нас! Браћо и сестре, наша децо духовна, српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници. Без обзира на другачије околности које нас данас окружују, потребно је да мудро и благоразумно водимо двоједни брод српског народа, српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукоба Истока и Запада. Знајмо да је данас, као и увек, важно да не заборављамо суштинске вредности, јер људи су постали неосетљиви, непажљиви једни према другима. Заборавили смо колика је дубина људског срца, колика је ширина људске душе. Једностраност нас је сузила, смањила, изоловала и изобличила. Постајемо све мање храбри и све више зли. А страх животу каља образ и ми често немамо ни ону најелементарнију људску храброст. Свети Сава, са својом христоликом слободом, небопарном речју, дерзновенијем, знањем и мудрошћу, уз помоћ Христа, знао је створити народ и државу. А ми ћемо сачувати оно што смо од светих предака примили ако Светог Саву будемо гледали унутар Христа и ако не будемо бежали од крста, то јест од трпељиве љубави која нас упућује једне другима и никада не одваја једне од других, посебно од наших корена и наших светитеља, а на првом месту од Светог Саве. Томе нас могу поучити и речи Светог Саве, који каже: „Ја вас родих, децо, угледајте се на мене и са љубављу и брижљивошћу трудите се љубимци моји, јер свако ко се труди од зла ће се сачувати. Са страхом Божијим веру чувајте и све заповести Божије како треба извршујте... Божјом мудрошћу поучавајте се... Овај живот свршава се... Нико од нас неће остати овде... да пажљиво и свето живимо у данашњем веку и паметно да проводимо време јер су дани озбиљни.“ Позивајући вас, драга Наша децо духовна, да се увек сећамо ових Савиних мудрих поука, са жељом да нас Свети Сава води и руководи, остајемо Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом. Извор: Инфо-служба СПЦ

У овим пречасним данима Свете четрдесетнице – Великог поста, када се и духовно и тјелесно припремамо за Празник над празницима, на Литургији пређеосвећених Дарова имамо прилику да чујемо возглас „Свјетлост Христова Просвјетљује све!ˮ Управо о овом возгласу, његовој символици и значају у погледу хришћанског етоса, као и о значају световрлинског и светотајинског живота у животу православних хришћана, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Свештени период Свете четдесетнице – Великог поста, заодјевен је покајним карактером и уоквирен великопосним богослужењима која одишу посебном свеобухватном љепотом. Центар или срце великопосних богослужења је Литургија пређеосвећених Дарова. Лијепа је прилика да наш разговор о возгласу „Светлост Христова просветљује свеˮ, почнемо освртом на значај Литургије пређеосвећених Дарова? Период Свете четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући притом светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Она (Литургија Пређеосвећених дарова) се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Између два старозавјетна читања свештеник, уз благосиљање народа свијећом, изговара возглас „Свјетлост Христова, просвјетљује све! Колико је важан овај богослужбени моменат? Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литургији Пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице налази се један специфичан возглас: Светлост Христова просветљује све. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Да ли још неко од Светих отаца своју пажњу посвећује овом возгласу и древном чину дочекивања вечерње свјетлости? Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита. У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом Апостолско предање у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари… И потом чита следећу молитву: Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин. Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави. (дело „о Св. Духу“, гл.29.) Свети Симеон, Архиепископ солунски, сведочи нм древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва. Поред молитвеног и освећујућег карактера, овај возглас за нас има и својеврсни катихетски (поучни) карактер. Која је поука овог возгласа? Подсетио бих да је материјално светло створио Бог. Саздатељ света и човека је рекао: Нека буде Светлост. И би Светлост. (Прва књига. Мојс. 1,3). Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са разним лампама или свећом. Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се мирно и на благословен начин шири около. Можемо ми материјалном светлошћу осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није само материјални на путевима и у кућама, велики мрак, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму, онда када се својим греховним навикама удаљујемо са јединог истинког и спасоносног пута Христовог. Свети Григорије Палама је говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и монахиња Касија у њеној стихи коју појему на Велику среду: Авај мени! говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: која сила на свету, која философија може да распрши тај мрак? Светлост Христова просвећује све. Христос је Светлост истинита која простветљује и освећује свакога човека који долази на свет. На Велики Петак увече имаћемо прилику да чујемо и следеће речи: Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу да и нас који смо у мраку, учини децом светлости, синовима светлости и синовима дана (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). О значају истинске и освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Ефес. 5,8). Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве верује, заиста, примиће светлост. То је рекао и сам Господ: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јов . 8.12 и 12,35). Закључак нашег скромног разговора је да свако може постати син или кћер светлости кроз делатну љубав која је израз наше вере. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нас на једном месту саветује: Нашу веру морамо показати делима (в. Јак. 2,18), са богоугодним и доследним животом. Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца таме и ноћи. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, бљештаво сунце које шири око себе светлост Христову, која проствељује све и сва! Ово небеско светло ћемо, задобити уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са молитвеом за све људе, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила позивајући све око нас и понављајући речи стиха који ћемо са небоземном радошћу певати пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите свјетлост од незалазне Свјетлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих! Разговор са катихетом Браниславом Илићем водила Слободанка Грдинић ИЗВОР: Радио Светигора

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију у недељу о блудном сину у храму Светог Лазара у београдском насељу Звездара. Патријарху су саслуживали старешина протојереј-ставрофор Драгослав Стикић, јереј Срећко Богићевић, ђакони др Иван Чаировић, Драган Танасијевић, Мирослав Николић и Радомир Врућинић уз присуство верних парохијана. Прилог радија Слово љубве Потом се Свјатјеши обратио верном народу и у рекао о значају Јеванђеља и речи Божије. Патријарх је у току беседе казао да је данашњи одломак из Јеванђеља, прича о блудном сину, суштина Јеванђеља и дао јој тумачење. Нагласивши значај покајања, Његова Светост је рекао да у току припремних недеља пред Велики Пост обратимо пажњу на себе и своје поступке, и додао да се Господ радује, као добри отац, сваком ко се покаје и врати у заједницу. Извор: Српска Православна Црква

У петак 25. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља свету мученицу Татијану, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Каленић. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Сава Арсенијевић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, јеромонах Тихон, протојереј Драгослав Цветковић, јереј Борис Миливојевић и ђакон Урош Костић. Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Звучни запис беседе По прочитаној Јеванђелској причи Преосвећени се обратио присутнима поздравом празника Богојављења који носи поруку да се Господ није јавио само на реци Јордану, већ се јавља и сада свакој богочежљивој души. “Бог се јавља сваком човеку по мери његове вере и жеље. Ако не чујемо глас јављања Божијег, треба да се запитамо шта није у реду са нашим односом према другима и према Богу. Онај који не осећа јављање Бога он је сав утонуо у себе, сав је испуњен собом и не осећа другог. Бог се ником не намеће. Он чека да га ми пожелимо и да чујемо поруку Јорданску: “Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте”. Литургија је Богојављење. Али онај који није на Литургији неће осетити Богојављење, јер његов ум блуди, те се тек понекад сети где се налази. Док онај који осећа Богојављење и када се сврши света Литургија он живи литургијским животом и изван храма”, поучио је Епископ. Преосвећени је посебно нагласио да је Господ примио крштење у Јордану од Јована Крститеља, не зато што је то њему било потребно, већ ради нас и нашег спасења. “Он се својим крштењем поистоветио са свим људима, грешницима, онима који жеље покајање. Из љубави Бог грли грешнике, јер је и дошао ради грешника. У наставку Преосвећени је говорио о љубави Божијој, али и о једној другој љубави коју данас прослављамо, љубави Мајке Божије. Данас прослављамо икону Богородице Млекопитатељнице. Ову икону је Свети Сава добио у Палестини да њом просвећује род Српски. Зашто се ми баш молимо Мајци Божијој? Зато што Бог Њу слуша. Једна потврда нам је довољна да ово схватимо, а то је свадба у Кани Галилејској. Када им је недостало вина, нису имали смелости да приђу Христу, али су имали смелости да приђу Мајци Божијој. Богородица се моли Сину за оне који који се њој моле. Стално говори, не само онима у Кани Галилејској, већ и нама данас: “Шта год вам каже учините”, подсетио је Владика Јован. На самом крају поуке Преосвећени је подвукао да се Богородица моли за све нас и када ми не знамо како да се молимо. Не треба нам нека школа за ово, јер и неписмени могу да науче ове речи: “Пресвета Богородице спаси нас”. По заамвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, а након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска

У среду, 23. јануара 2019. године, када наша света православна Црква слави светог Григорија Ниског и Дометијана Митилинског Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници уз саслужење протонамесника Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју Епископ се обратио окупљеним верницима између осталог рекавши да се Христос није само јавио на Јордану када се крстио већ да се јавља управо сваког тренутка и на сваком месту, само зависи од човека да ли човек од буке самога себе може да чује то јављање Божије. “Господ се јавља на сваком кораку и шта је друго Литургија него богојављење. Дух Свети није само на Христа сишао на Богојављење када се крстио, већ силази на сваку свету Литургију и освећује дарове које ми приносимо. Дух Свети је тај који те дарове хлеб и вино претвара у истинито Тело Христово”, указао је Епископ Јован. Владика је још нагласио да је Дух Свети тај који нас чисти, освећује, води на изворе живе воде која тече непрестано кроз Цркву и у Цркви, управља нас на пут који води у спасење. Извор: Епархија шумадијска

Извор: Радио Светигора