Претражи Живе Речи Утехе

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије предводио је синоћ, 16. јануара, са свештенством литију улицама Спужа од Цркве Светог Петра Цетињског, гдје је претходно служио молебан, до Зорске цркве и назад. Испред Цркве Светог Петра Цетињског поучним словом окупљенима се обратио Епископ диоклијски Методије који је казао да у овим нашим данима треба чезнути и вапити за истином јер се у овим временима зацарила лаж: „И сви људи који буду трагали и жедњели за том истином, они ће тај баласт лажи и гријеха са свога врата и плећи збацити и ослободити се, и постати слободни људи, јер је и Христос рекао спознајте истину и она ће вас ослободити.“ Нагласио је да као што су мудраци тражили и нашли Богомладенца у пећини, тако и дјеца траже у човјеку онога који се родио у Витлејему, те само они људи који имају одговорности и светости, на коју нас очи дјетиње позивају, трагају за истинском ослободом: „Ти људи ће се придружити оној најдивнијој ријеци Истинољупки или Православки, како је назавао један подгорички свештеник, која извире из кивота Светога Василија и Светога Петра Цетињскога, Светога Арсенија Ждребаоничког и Светога Стефана Пиперскога, и из црногорских крша, и која се у потоцима слива, и данас тече цијелом Црном Гором и омива лаж која се зацарила у овоме времену у цјелокупном нашем простору.“ Појаснио је да та ријека понајприје омива ону лаж, зло и мрак којима је запретена душа данашњег човјека на овом простору: „Та ријека Истинољупка која омива наше душе, неће стати док сваки од нас у њу не стане, омије се и прогледа. Она тихо шуми, пјевајући тропоре и црквене пјесме, и само понекад гласно узвикне: Не дамо светиње! И то тек толико да пробуди оне људе који данас могу нешто да учине, а кроз које се ово зло зацарило данас у нашем народу“, бесједио је владика Методије и додао да ти људи неће моћи да виде и чују ако божанске струје и у њима не заструје. Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије поручио је на крају да је наша главна обавеза и призив да се молимо Богу да прогледају и ти људи који данас могу нешто да учине и зауставе ово безумље и лудило: „А ријека Истинољупка неће стати док те божанске струје не заструје и у душама оних који могу да ово све окончају, онако како то хоће Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки. Ти људи кад прогледају, видјеће да нема бољега народа и памјетније дјеце и љепших храмова и бројнијих светих ћивота од ових, и видјеће и самога Бога.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у четвртак вече 2. јануара 2020. године, свештенство и многобројни вјерни народ, одслужили су молебан, да би након тога кренули у Молитвену Литију. Велики број вјерника са платоа Храма кренуо је у молитвену шетњу ка цркви Светих 42 Новомученика Момишићка на момишичком Малом Брду и назад до Саборног храма. Вјерници су се и овога пута одазвали позиву, и у још већем бројуод претходних кренули у молитвено вход са својим свијећама и иконама. На платоу храма Новомученика Момишићких на Малом Брду, сабранима обратио се протојереј Никола Пејовић старјешина овог светог храма, који је овом приликом нагласио да је сваки човјек призван на љубав, на заједништво, на свјетлост Христовог Васкрсења и свјетлост живота која обасјава по његовим ријечима васколику васиону и свакога човјека у свим временима. Он је нагласио да том свјетлошћу и народ ходи у овим молитвеним Литијама и то баз из Саборног храма Христовог Васкрсења из којег је та Христова свјетлост Васкрсења и живота обасјала цијели град Подгорицу, Црну Гору и сву васењену јер су на освештању тог Храма били присутни сви поглавари и представници свих православних цркава из цијелог свијета хришћанског. Отац Никола је најавио следећу молитвену Литију за сјутра вече, у петак, 3. јануара, у 19 часова, гдје ће свештенство са вјерним народом кренути молитвено са иконама и барјацима од Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици до цркве Светих Макавеја у Толошима. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

Саопштење за јавност са годишњег братског сабрања свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Улцињ, 30. децембар 2019. Парохијско свештенство Митрополије црногорско-приморске и старјешине манастира наше Митрополије сабрали су се на празник Светог пророка Данила и Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, у понедељак, 30. децембра 2019. године у храму Светог Николе у Улцињу, на своје редовно годишње сабрање. Сабрање је започело Светом архијерејском Литургијом којом је у улцињском храму началствовао Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије и учешће великог броја вјерног народа, а састанак је одржан у недавно подигнутом парохијском дому у непосредној близини цркве. Митрополит је данас обиљежио јубилеј 29-годишњице свога устоличења у древну апостолско-светосавску катедру Епископа зетских/Митрополита црногорских. Сљедујући свим одлукама архијереја Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, сви свештеници су овом приликом, без изузетка, исказали своју вјерност нашем Митрополиту, Митрополији и Патријаршији српској. Свештенство подржава да архијереји предузму све доступне домаће правне мјере и обрате се свим релевантним међународним институцијама ради заштите имена, достојанства и имовине наше Свете Цркве. Митрополит је подсјетио на све важније догађаје у овој години – рукоположења нових свештеника, пострижења нових монаха и монахиња и друге активности у 2019. години, међу којима је издвојио освећење манастира Подластве у оквиру прославе 800 година од аутокефалности наше помјесне Српске Патријаршије и оснивања Зетско-црногорске епископије, освећење нове цркве Светих Апостола Петра и Павла у манастиру Рибњак, освећење манастирске цркве Светог Архангела Михаила у манастиру Прекобрђе, као и јубиларни православни дјечији сабор, који је ове године по двадесети пут одржан на Цетињу. Упознао је свештенство са чињеницом усвајања и проглашења новог антицрквеног закона о слободи вјероисповијести, чији је циљ слабљење наше Цркве и отимање црквене имовине, и подсјетио на све саборне активности, које су предузете како би се утицало да до усвајања оваквог Закона уопште и не дође, као што су Тројичиндански сабор у Подгорици и Световасилијевски сабор у Никшићу. Митрополит је поновио да Црква не подстиче на демонстрације, особито не насилне, нити позива и подржава вјерни народ да се сукобљава са Полицијом, у чијим редовима су наша браћа и сестре. То, с друге стране, не значи да вјерни нису слободни да искажу своје противљење према безакоњу и лошој намјери према нашој Цркви који су пратили доношење овог Закона, те да га храбро, јасно и одлучно саопштавају јавности. Свештенство и вјерни су, прије и изнад свега, позвани да се моле Богу да онима који су на власти поврати разум, те да се труде да изгоне људске гријехе, најприје из себе, па онда и других, а, по ријечима Светог Писма, они се никако другачије не изгоне ”осим постом и молитвом” (Мт. 17, 21). Премијер Марковић данас неправедно прозива нашег Митрополита на одговорност за насиље и потпуно му непримјерено упућује некаква ”упозорења”, иако су и сам Митрополит и Митрополија јасно и недвосмислено рекли да су против насиља. Ова Црква није против државе нити, на било који начин, подрива њен правни поредак. Сваки напад на Полицију сматрамо за подметачину Цркви. Подржавамо његов позив за дијалог али само онакав дијалог у којем би се уважио став Цркве, а који досад није био такав, него се показао као партијско и безаконо једноумље. Протојереј-ставрофор Драган Станишић, парох подгорички при цркви Светог Ђорђа под Горицом и дугогодишњи професор Цетињске богословије, изнио је реферат на тему ”Служба доброчинства светима (2Кор. IX)” што је са пажњом саслушано од присутног свештенства и монаштва. Након њега су своје извјештаје изнијели архијерејски протопрезвитери седам архијерејских протопрезвитеријата наше Митрополије: цетињског, подгоричко-колашинског, подгоричко-даниловградског, барског, будванског, бококоторског и херцегновског. Свештенство ће, у духу саборности и јединства, чувати достојанство Цркве у смутњи која је настала због доношења овог несрећног Закона, позивајући и све вјерне да се опходе према својим сусједима, рођацима, пријатељима и суграђанима у духу мира и братске љубави, па и онда кад не мисле једнако о актуелним догађајима. Благодаримо вјерном народу који је показао изузетну одлучност и ријешеност да буде уз своју Цркву, одазвавши се на све позиве наших епископа на саборна окупљања. Овај народ је најљепши и најдивнији храм који се у овој духовној обнови Црне Горе саградио и обновио. Са радошћу понављамо ријечи Апостола Павла: ”Јер ви сте печат мога апостолства у Господу. То је моја одбрана пред онима који ме осуђују.” Позивамо нашу браћу и сестре који већ деценијама оптужују Православну Цркву, проглашавајући је за експоненте ове или оне државне или политичке идеологије, и јавно им саопштавамо да је наша Црква отворена за све православне вјернике у Црној Гори, ма како се национално и политички изјашњавали. Црква није слушкиња ниједне државе, нити иједне политике или идеологије. Она је Тијело Христово, чија је једина Глава и једини Владар – Господ наш Исус Христос. Њему Јединоме треба да служимо, уз све наше разлике. Власти Црне Горе су својим неразумним чињењем помутиле празничну радост свим православним вјерницима и хришћанима наше земље, али молимо се Богу и за њих, да их Господ уразуми и позивамо их да се окану намјера да понизе нашу Цркву. Честитамо свима велики празник Рођења Христовог и поздрављамо Вас поздравом наде и искупљења, мира међу људима и славе Божије: ХРИСТОС СЕ РОДИ! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију данас, 08. децембра 2019. године, у недељу 25. по Духовима, у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Свјатјејшем су саслуживали старешина храма протојереј-ставрофор Бранко Митровић архијерејски намесник београдско-посавски, протојереј Витомир Костић и јереји Оливер Суботић и Небојша Милићевић и ђакони Владимир Руменић, Марко Станковић и новорукоположени ђакон Миланко Костић. Звучни запис беседе У току Свете Литургије Патријарх Иринеј рукоположио је у чин ђакона Миланка Костића. Том приликом исповедно писмо прочитао је Миланков духоник протојереј – ставрофор Бранко Митровић. Светој Архијерејској Литургији су присуствовали и ученици верске наставе, са својим вероучитељима Бранком Драгићевић и Дарком Николићем, из основних школа „Милош Црњански“ и „Мирослав Антић“ из Чукарица. После Причешћа верних Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ у којој је говорио о смислу живота и важности светог причешћа Телом и Крвљу Господњом. Свјатјејши је рекао да ми у Цркви требамода постигнемо јединство у ври и у свакој врлини хришћанској. Те стога, ако нам је смисао живота да се само родимо и потом сачекамо смрт, онда смо ми најтрагичнија бића. „Али, што год постоји на овом свету није случајно. Нити је човек случајно постао“, рекао је Патријарх и наглашавајући да: „је Господ дошао да нас спасе, и да осмисли наше постојање овде у овоме свету. Да ми нисмо случајно запали овде, како уче материјалисти, него имамо велики смисао нашег постојања нашега живљења овде на земљи. Ми смо пролазници на овоме свету. Наш смисао није да своје тело предамо распадању и црвима, него је наш смисао да дочекамо васкрсење. Оно исто које је Господ Христос оживео благодаћу и силом Божијом. И све оно што се са Христом десило то је наша будућност, истина о нашем животу.“ Извор: Радио Слово љубве

У недјељу 25. по Педесетници, 8. (25) децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму светих преподобномученика медљанских Серафима, Авакума и Мардарија у манастиру Медна. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј (Влајковић), протопрезвитер Бошко Рољић, протопрезвитер Веселин (Епархија сремска) и ђакон Дејан Грчић. На малом Входу Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије, а по одобрењу Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, одликовао је чином протопрезвитера-ставрофора пензионисаног свештеника Бошка Рољића, а јеромонаха Јеротеја (Влајковића) чином игумана. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је данас Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи. Он је братији манастира и верном народу честитао празник Ваведења Пресвете Богородице, који данас славимо и обратио им се са неколико речи. „Хтео бих укратко да вас подсетим на речи из данашњег Јеванђеља, где Господ каже 'Марта, Марта, бринеш се за много, а само је једно потребно'. То подразумева, драга браћо и сестре, да треба да се угледамо управо на Пресвету Богородицу која је читавог свог живота размишљала једино о Богу. Она је та која је одлучила у име свих нас да прими Господа у своју утробу и да сам Бог, који је остао Бог, постане и Човек и прими људску природу зарад нас и нашега спасења. Боравећи у храму, она је од свог детињства разговарала са Господом и анђелима Његовим и сав свој живот је посветила служењу Господу на тај највећи начин, као мајка самога Богочовека, Исуса Христа. Тако и ми сваки тренутак свога живота треба да мислимо на Господа, а нарочито када се окупљамо у светим храмовима где треба да се причестимо. Основни предуслов за то је да имамо међусобну љубав и мир, јер смо позвани да се бринемо једни о другима, зато што се само кроз ближње своје можемо спасити. Господ иде чак и даље и каже да треба да имамо љубави и према непријатељима својим, јер ако немамо љубави према другима не можемо да се уподобимо Њему, нити Пресветој Богородици“, поручио је Епископ Никодим и пожелео да се на многа и блага лета окупљамо у овом светом храму. Након Свете Литургије пререзан је славски колач у капели посвећеној данашњем празнику. Извор: Епархија далматинска

У суботу, 23. новембра 2019. године, када Црква прославља свете апостоле Олимпа, Ераста и Родиона, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Дрену, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, јереј Милош Ћирић, гост из беличког намесништва, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање хора “Свети Димитрије” из Лазаревца. Окупљене вернике Владика Јован је очински упутио да је највећи дар који је Бог даровао човеку могућност сједињења са Богом. „Сваки наш долазак на Литургију треба да буде пропраћен нашом духовном припремом и жељом да се сјединимо са Господом Исусом Христом. Ово је могуће само ако човек има веру у свом срцу. Човек се не може назвати хришћанином ако није литургијски човек. Литургија је предокушај Царства Божијег и као таква Литургија траје и по завршетку службе. Сваки хришћанин у себи носи Литургију и живи литургијски. А живети литургијски значи живети у Светој Тројици и осетити мир Божији у себи. Ово је могуће само ако се човек у потпуности преда Богу и Литургији”, рекао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска

Велико мноштво побожног народа сабрало се у селу Вукушици на празник Светог Стефана Дечанског ради присуства и учествовања у Светој Архијерејској Литургији. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архијерејског намесника жичког протојереја – ставрофора Ненада Илића, протонамесника Александра Јевтића, пароха краљевачког, јереја Милана Костића, пароха грачачког, јереја Младена Миливојевића, пароха вукушичког, као и протођакона Александра Грујовића. Након прочитаног Светог Јеванђеља Владика Јустин је поучио присутне указавши на величанствено преизобиље Божије славе која се нама људима открива преко анђела и светитеља, јер су је они први угледали, препознали и у њој слободно и непрекидно обитавају. Сваки човек који допусти да се благодатно дејство Божје љубави дотакне срца, спреман је да вечно остане у заједници са јединим Човекољупцем. Насупрот томе, они који ту љубав и благодат не поседују, бивају лак плен свим ђавољим лажима и понудама. Они постају површни симпатизери и „поштоваоци“ православља, остајући ван заједнице са Богом, која се по дару задобија само онда када себе уронимо постом, молитвеним животом и делима љубави у живот који нам Бог открива и у потпуности прихватимо све што је Његово. Повод за сабрање народа Божјег под сводовима Цркве брвнаре Светог Јована Крститеља из 19. века био је завршетак обнове црквене порте. У току ове године парохијани вукушичке парохије (којој припадају села Вукушица, Отроци и Вранеши са засеоком Јелошница) потрудили су се заједно да простор око ове светиње уобличе и улепшају. Порта је ограђена тарабом каква је некад била, а унутрашњост порте је рукама радника „Бањског зеленила и чистоће“ добила нови изглед сејањем траве и сађењем разних вишегодишњих украсних биљака. Ангажовањем Месне заједнице Вукушица и њеног председника Милана Ердоглије, као и Општине Врњачка Бања асфалтирана је комплетна деоница пута који води ка цркви, проширен и асфалтиран паркинг, и оно што је најважније за вернике који долазе из даљине – постављени су туристички путокази који воде ка овој јединој цркви брвнари на територији бањске општине. У претходном периоду извршена је електрификација звона и обновљена звонара из 1951. године. Владика је после заамвоне молитве поделио архијерејске захвалнице онима који су највише допринели у обнови овог духовног простора. Међу њима су били: у име Општине Врњачка Бања председник општине господин Бобан Ђуровић, господин Предраг Иричанин, привредник из Отрока који је исфинансирао обнову звонаре, господин Ивица Лазаревић, директор предузећа „Шуме Гоч“, због даривања грађе за ограду, и господа Славољуб и Ненад Сеизовић, мештани села Вранеши, због вођења послова ограђивања. Уз празничну трпезу коју су приредили парохијани поменута су и многа друга имена и институције који су кроз јединство и сарадњу показали да воле своју цркву и тиме дају добре резултате – пријатне људском оку и души. У повратку из Вукушице, Владика је посетио Цркву Светог Саве у Вранешима, видео нови жртвеник, нови електрични систем за грејање цркве и обишао недавно укровљену црквену салу која се од маја прошле године зида заједничким напорима парохијана из Вранеша и Општине Врњачка Бања. Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, у недељу, 27. октобра 2019. године, на празник Преподобне мати Параскеве. Владици су саслуживали свештеници при наведеном храму, као и новосадски ђакони. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је Света Петка веома поштована у нашем народу. Сваки наш сусрет у храму Божјем сусрет је са Самим Господом. Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима. Ова света угодница Божја није само нека, мање или више, бледа успомена из историје Цркве, него је и наш савременик. Она је са нама, као и сви свети – они су живи и заједно са нама учествују у служењу свете Литургије. Зато није бесмислено, као што неки мисле, призивати свете да се моле Богу за нас. Они имају – можемо тако нашим људским, ограниченим речником рећи – посебну смелост, храброст, слободу да се моле Богу за сав свет, навео је владика Иринеј, честитавши славу данашњим свечарима. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој рукоположио је, у току свете Литургије, ђакона Ненада Вујасина у чин презвитера. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је данас новосаграђену цркву Светог Николе у Наљежићима у Горњем Грбљу и у њој са свештенством служио Свету архијерејску литургију. Црква је задужбина братства Магуд из Грбља. У току Литургије свету тајну крштења примио је дјечак Матеј. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је нови храм посвећен Светом НиколајуМирликијском саграђен да нас призива светом граду Јерусалиму. „Одавде ходимо и према истоку и према западу, и према сјеверу и према југу. И овдје се, на овоме светом мјесту од данас поклањамо Оцу и Син у и Духу Светоме, Богу љубави, који нас призива, све људе и све земаљске народе на љубав узајамну“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је сваки човјек рођен на земљи наш ближњи. „Дакле, та Божја љубав, Христова љубав, која је никла из крајеугаоног камена – Христа Бога нашега, она остаје да обасјава и призива све људе и земаљске народе управо на љубав према Богу и љубав према ближњима“, нагласио је он. Рекао је да 20. вијек и почетак 21. вијека, нажалост, змијски отров који је покушао да разори ту Божанску љубав. „Покушао је да прогна Христа Бога из овога свијета, да прогна Бога љубави из овога свијета, да на Његово мјесто устоличи сатанску, демонску, самоубичаку људску силу кроз бољшевизам, кроз титоизам, кроз нацифашизам и све друге изме који су демонске силе богомржње и братомржње. А овај храм, он је свједок Бога љубави и призив на братољубље свима на помирење међу браћом. А ништа више нам не треба данаснего узајамног праштања и помирења“, поручио је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је поводом освећења храма благосиљао славски колач. Братсво Магуд одликовао је архијерејском похвалницом за несебично пожртвовање и дјелатну љубав показану у градњи храма Светог Николе у Наљежићима и обнови других храмова на овом подручју. Митрополит Амфилохије је на крају рекао да Црна Гора никадаљ не би могла бити држава да није било митрополита црногорских на Цетињу. „А Михољска превлака је огњиште и Црне Горе и Брда и Боке Которске, и свега нашега рода и народа. То треба да знају сви они који се данас зову Црногорцима – гдје је кренула њихова историја, гдје је утемељена, да без те Митрополије црногорске, приморске, скендеријске, зетске нема и не може бити Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да су се у наше вријеме појавили „неки незнавени“, васпитани на Марксу и на Енгелсу, који стварају некакву безбожну цркву. „Безбожници стварају цркву. То је први пут у историји свијета. Али, ми смо по много чему чувени, па ето и по томе – да стварамо своје безбожне цркве темељећи их на безбожности, на некрсту, на идеологији маркситичко-титоистичкој, на миловској идеологији… Не може то. Ђаволске заједнице су ђаволске, а Црква је Црква Божија“ закључио је Митрополит Амфилохије. Црква Светог Николе је најмлађи храм на подручју Доњег и Горњег Грбља. Пети је храм по реду у Наљежићима и уједно шездесет и пети на подручју цијелог Грбља. Налази се поред кућа братства Магуд, које је одлучило да га посвети Светом Николају Мириликијском Чудотворцу, својој крсној слави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, полошко-кумановски Јоаким, бихаћко-петровачки Сергије, диоклијски Методије и захумско-херцеговачки Димитрије, са свештенством служили су данас, 29. септембра, Свету архијерејску литургију и освештали обновљену Цркву Светог Јована Крститеља манастира Заграђе из XV вијека, на граници БиХ и Црне Горе. Звучни запис беседе У часну трпезу положене су мошти Светих Превлачких мученика. У литургијској бесједи владика Амфилохије је казао да је ово мјесто, посвећено највећем рођеном од жене Светом Јовану Крститељу и Претечи, било вјековни духовни и државни центар нашега народа од времена Стефана Вукчића Косаче. Подсјетио је да се на брду изнад манастира, задужбине Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве, налазе остаци Соко Града, гдје је била његова пријестоница, а у Шћепан Пољу испод манастира Шћепаница, светиња која такође очекује обнову и васкрсење. Говорећи о обнови манастира, која трајала је више од двадесет година, Митрополит је нагласио да је данас велики догађај и дан и да је труд који је уложен у обнову ове светиње неизмјирен. „Посебно треба да захвалимо нашем оцу архимандриту Лазару, који је уградио овдје свој живот и који је деценијама, заједно са другим помоћницима и сарадницима, обнављао светињу, тако да је овај храм засијао изворном и првобитном љепотом.“ Тумачећи данашње Свето јеванђеље када је Господ на питање Јевреја да ли је Он Месија, обећани избавитељ и спаситељ, одговорио да дијела која Он твори свједоче о Њему и Отац Његов који је на небесима и да они који припадају Његовој заједници вјерују да Га је Отац небески послао да се око Њега сабирају, не само Јевреји – тадашњи изабрани Божији народ, него сви земаљски народи: „Снага Његове ријечи изговорене прије 2000 година се наставља до нашега времена и потврђује и овим данашњим сабрањем око Њега и Његовог Светог имен, као пута истине и живота и око претече Његовога Светог Јована Крститеља коме је овај храм посвећен.“ Митрополит је казао да је обнова храма одавно започета и подијелио сјећање на дан када је први пут дошао у овај крај (1996. године) и када се договарао о обнови са малим бројем људи, напомуњући да су међу њима били и неки који су били и онда и сада на власти. Са жаљењем је примјетио да они не припадају овој светој заједници, већ стварају неку своју која није заједница Херцега Шћепана, ни Светог Јована Крститеља. Нагласио је да Божије сјеме које је овдје посијано прије толико времена и вјекова, не може а да не донесе плода: „Божије, Христово сјеме и истина, без обзира како се мијењали моћници и власти овога свијета који долазе и пролазе, оно кроз вјекове увијек изнова доноси и рађа светога плода и васкрсава све оно што је никло из тога Светога сјемена. Али да би васкрсло оно мора да прође кроз распеће, као што је прије Васкрсења и Христос био разапет од ондашњих безбожника и гонитеља имена Божијег.“ Христос је жртвовао Себе за живот свијета и жртвеник који је данас освештан у овоме светом храму је мјесто гдје се преноси Његова жртва. И наставља се кроз вјекове Његово жртвовање за спасење свијета, истакао је владика Амфилохије и додао: „Овај свети олтар је тај жртвеник на коме ми приносимо и себе и своје душе, преносимо и своје дарове да би тим Светим приносом и ми постали христолики и да би наш принос Њему, хлеб и вино, постали Тијело и Крв живога Господа.Тијело и Крв Његова посвједочује Његово присуство опипљиво и видљиво кроз вјекове, па и у наше вријеме и овдје на овом светоме мјесту.“ Даље је Митрополит бесједио да је овај Храм живи свједок непобједивости Цркве Божје и Свете Божје заједнице сабране око Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, око његовог жртвеника. Господ је благословио онај Соломонов храм из кога ничу храмови широм васељене и освећују се и просвећују, казао је Архиепископ цетињски. Подсјетио је на јучерашњи величанстевни догађај у Подластви када је на челу са нашим Патријархом српским г. Иринејем освештан храм цара Лазара и обновљени манастир Рођења Пресвете Богородице из 4. вијека који је 6 пута рушен, а данас је љепши него икада. „И данас седам владика освештава овај храм да би он био наше освећење, и да би и даље призивао све који долазе и пролазе и живе овдје да се врате тој Светој заједници Цркве Божије, јер је то једина заједница која није привремена, већ је вјечна. Да се врате Светоме крштењу у име Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, Мирпопомазању и добију печат Духа Светога.“ Појаснио је владика да је ће се тако сви вратити својим прецима и светињи Божијој, вјечном призвању и достојанству, напретку, мјери раста висине Христове. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије благословио је оца архимандрита Лазара и све који су учествовали у обнови, васкрсавању манастира Заграђе, истакавши допринос предсједника и других у Општини Плужине. На крају Свете службе Божије Преосвећени владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије се захвалио браћи архијерејима који носе тај дух обнове, нарочито Високопреосвећном Митрополиту, који је и започео обнову ове древне светиње и први казао ријеч истине о светињама на Шћепан Пољу и цркви Шћепаници. „Ево данас на овом великом дивном сабору сабрали смо се и ми архијереји и свештеници, монаси и монахиње, и добротвори и приложници, и вјерни народ да заједнички узнесемо благодарност Богу и измолимо благодат и милост Божију која је сишла на овај свети храм и учинила га заиста светим и благословеним, испунила га Божијом светлошћу и милошћу. Амин Боже нека тако буде у све наредне вјекове“, рекао је владика Јоаникије. Љубављу игумана ове свете обитељи, оца Лазара, обновитеља овога Светога храма, уприличен је богат културно-умјетнички програм и братска трпеза љубави. * * * Обнова манастира Заграђе, који је задужбина Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве, трајала је више од двадесет година. На брду изнад манастира налазе се остаци Соко Града, Херцегове пријестонице, а у Шћепан Пољу испод манастира, темељи цркве Шћепанице посвећене Св. архиђакону Стефану, такође из XV вијека. Током турског ропства манастир је срушен, његову обнову је иницирао владика Амфилохије. Игуман манастира Заграђа архимандрит Лазар Стојковић у манастир је дошао 2001. године, од када је и почела интезивна обнова цјелокупног манастирског комплекса, али и литургијског живота. Прву Литургију служио је блаженопочивши отац Лазар Острошки. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У 15. недјељу по Духовима, 29. септембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Доротеја, Светог Кипријана и Свету великомученицу Јефимију, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Владимир, острошки сабрат, а саслуживало му је 10 свештенослужитеља. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и велики број вјерника, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабране је бесједећи поучавао саслужитељ протојереј Бошко Рољић из Мркоњић Града, који је подсјетио на ријечи јеванђеља о заповијестима Божијим. Он је подјсетио на 10 заповијести које је на двије камене плоче исписао Мојсеј, а које је Господ везао у двије заповијести. – Прва је заповијест највећа, љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свим бићем својим, свим умом својим, а друга слична овој, љуби ближњег свога као самог себе. Сваки човјек ије наш ближњи, слика и прилика Божија. Зато смо се овдје окупили са свих страна и простора, гдје живе они који се Бога боје и који преко угодника Божијих траже заштиту и милост, преко Светог Василија Острошког Чудотворца и других светитеља, од првог мученика за вјеру Светог архиђакона Стефана, до светитеља наших дана – казао је између осталог о. Бошко. Извор: Манастир Острог

У манастиру Светих праведних богородитеља Јоакима и Ане молитвено и свечано је прослављена храмовна слава. У недељу 22. септембра 2019. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету божанску Литургију уз саслужење пароха рутошког и радоинског протојереја-ставрофора Слободана Милошевића, пароха прибојског протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића. Звучни запис беседе Честитајући славу сестринству ове свете обитељи али и свима присутнима, Епископ Атанасије је заблагодарио Богу на свим даровима које нам даје: – Благодаримо Богу што нас је довео до овог тренутка живота, што нас је помагао у целоме нашем животу и што обећава да ће нас Он кроз живот водити и даље и у свему помагати. Треба нарочито истаћи да су Свети праведни Јоаким и Ана Христови преци по телу. Јер Христос има и људску природу, не само небеску, Он је спојио небо и земљу. – Сваки празник, када се окупљамо у светоме храму, доноси нам вишеструку корист. Пре свега, кроз причешће се још више зближавамо са Господом Христом и са Његовим светима, али се такође и учимо. Учимо се од Господа Христа, из Светог Јеванђеља кога читамо, из живота светитеља кога тога дана прослављамо. И то је наука и истина која спасава и просвећује за живот вечни. Ја сам Пут, Истина и Живот, говори Господ, али и показује и доказује. Кад је то говорио Господ је исцељивао болесне, васкрсавао мртве, и убедљиво показао да је Он Господ, да је Он јачи од смрти, и сам је кроз смрт добровољно прошао. – Уметност ношења Крста је најважнија и најузвишенија уметност за човека у читавој историји. Живот наш је подвиг, много је страдања, треба све издржати, све поднети. И то не ропски, него победоносно, са љубављу. Крст треба да нас ојачава, чини способним да волимо, да добро чинимо, угледајући се на правог учитеља, на Господа Христа и Његове апостоле. То је основна лекција коју треба да научимо, да волимо Господа Христа и да волимо своје ближње. Да будемо спремни за њих и да страдамо ако то буде требало а не да друге шаљемо у страдање, беседио је Епископ Атанасије. Након трократног опхода око светог храма, узносећи молитве и хвалу Богу и Његовим светима, Епископ Атанасије је пререзао славски колач и освештао славско жито припремљено од домаћина овогодишње прославе. Сви су се, након молитвеног чина, за заједничком трпезом послужили даровима од Бога послатим а од домаћина припремљеним и послуженим. Свемилостиви Господ ће им за то узвратити сваким добром, срећом, љубављу и миром. Извор: Епархија милешевска

Дана 29./16. августа 2019. године, у цркви Светог Романа у Мајуру, крај Јагодине, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе. Том приликом су Преосвећеном Владики на светој Литургији саслуживали архијерејски намесник белички протојереј Александар Гајић, протојереј Славиша Илић, јереј Горан Крстић и јереј Александар Радосављевић, као и протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак. Звучни запис беседе Током свете Литургије, након прочитаног Јеванђељског зачала, Преосвећени Владика је поучио своју паству мудрим и богоугодним речима, говорећи о житију и делу светог преподобног Романа, чији спомен данас прослављамо. У својој беседи, Владика је рекао: “Свети Роман је био боголики човек и он је својом боголикошћу зрачио и красио и ни један човек није могао да прође поред њега, а да не осети светост”. Говорећи о овом угоднику Божијем, Владика је додао да је свети Роман задобио велику благодат Божију, која обитава у човеку који живи са Христом и да ми, заправо, благодаћу Божијом осећамо да смо народ Божији. “Такође, Бог је учинио да његово тело остане нетрулежно, цело, чудотворно и показао га светитељем; не светитељем локалне средине него Васељенске Православне Цркве. Јер, управо тамо где су мошти светих људи, или њихови храмови, они тамо и чудотворе”, рекао је Владика. И то чудотворство светог Романа можемо осетити и у овом храму, јер и сваки храм је парче неба на земљи. Говорећи о значају и делима светог Романа, владика је беседио о значају Литургије и Светог Причешћа. “Литургија је предукус Царства Небеског”, додао је Преосвећени, рекавши: “и када градимо храм, ми га градимо у славу Божју, а не у нашу славу”. Том приликом Владика је цитирао и светог Јована Златоустог који је својевремено изјавио: “Црква је одбрамбени зид”. У вези са светим Романом и његовом светости, Владика је додао да и Причешће отвара духовне очи, и да смо ми, заправо, дошли да се сретнемо са Светињом, са Богом, са Причешћем. “И управо се свети Роман спасао тако што је на првом месту веровао у Бога, а онда је и ту своју веру претварао у дела. Сам Господ је рекао да ће нас по делима препознати”, како је додао Владика. На крају своје беседе Владика је рекао и да: “Ко не носи крст свој, не може бити ученик”, додавши да је управо свети Роман узео свој крст, своје страдање, патњу, бол и радост и да му је Бог зато дао смирење. “Онај који има вере, има наду у покајање. И потребно је да се у нама разбукти та жеља за Богом”, поучио је Владика свој верни народ у овом храму. Светој чаши приступио је велики број верника, међу којима и велики број деце. Након примања светиња, народ је на челу са својим Архипастиром опходио око цркве и пререзао славски колач, а колачари су били Радојка Веселиновић и Славица Васић. Старешина храма, јереј Немања Стефановић и чланови Црквеног одбора приредили су Трпезу љубави за свог Архијереја и сав благочестиви народ који се окупио око свог Епископа и око своје Цркве. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на претпразништво Преображења Господњег, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Саслужовало је свештенство и свештеномонаштво Епархије, уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Ријечима архипастирске бесједе сабраним вјерницима обратио се Епископ Јоаникије. Честитајући наступајући празник Преображења Господњег, Владика је казао да већ почињемо да се радујемо том великом и дивном празнику свјетлости Божје. „Слава Васкрсења Христовог, која обасјава сваки недељни дан, истовремено је и слава Преображења, јер је Царство небеско – Царство Божје животворне, вјечне свјетлости у којој се преображава сваки онај који у Христа вјерује, њоме се испуњава, њоме се просветљује“, рекао је у својој бесједи Преосвећени владика Јоаникије. Извор: Радио Светигора Владика Јоаникије служио Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови • Радио SVETIGORA.COM Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на...

Света Литургија служена је у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице. Началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му јеромонах Јеротеј и протојереј Синиша Смиљић улцињски парох и ђакон Саво Лазић из Шапца. Отац Сергије је обраћајући се сабранима ријечима литургијске бесједе казао да ако градимо живот и дјелање на Христу, остварићемо, како каже Апостол Павле, да будемо храм Божији. – Заиста ми јесмо храм Божији. Сваки човјек као психосоматско биће саздан од тијела и душе треба да постане и остане храм Божији и да се још више обожава Светим Тајнама и врлинама. Прије свега да се учимо да с љубављу испуњавамо заповијести Божије – казао је отац Сергије. Ми се често, рекао је отац Сергије, као и апостоли кад су били на морској пучини и Христос им прилазио узнеиримо, ако не отворимо довољно срце за Господа. -Управо у животним страдањима и искушењима у којима се често налазимо, ако смо се опредијелили правилно за принцип живота, срце ће се отворити и призвати Господа који треба да нам буде темељ свега – нагласио је протосинђел Сергије. Извор: Манастир Острог Хиљаде вјерника у Острогу у девету недјељу по Духовима | Манастир Острог MANASTIROSTROG.COM У девету недјељу по Духовима, 18. августа 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Евсигнија и...

Поводом 98. година од упокојења краља Петра I Карађорђевића, 16. августа 2019. године, Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију и парастос у цркви Светог Ђорђа на Опленцу. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник младеновачки протојереј – ставрофор Жељко Ивковић, протојереј – ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј – ставрофор Ђорђе Радишић, протојереј Јован Биберџић, протонамесници Слободан Радивојевић, Остоја Пешић, Никола Илић, јереј Обрад Видаковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић. Појали су чланови певачког друштва “Србски православни појци” и хор “Опленац”. Чтецирали су господин Марко Нешић и Милан Михаиловић. Беседићи након прочитаног Јеванђеља у коме нас Христос опомиње да је храм Господњи “дом молитве” и да се од њега не сме правити “пећина разбојничка”, владика Јован рекао је да је “сваки храм парче неба на земљи”. Такође, владика је нагласио да је молитва наш разговор са Богом и зато се у храм не улази из користољубља. “Права молитва је богочежњива и богољубива јер је и душа човекова богочежњива и богољубива. Душа је обиталиште Бога, а ако се човек не моли, она се претвара у пећину разбојничку”, истакнуто је у беседи. Пред крај Литургије Његово преосвештенство владика Јован са свештенством служио је парастос краљу Петру I. Након свете Литургије приступило се полагању венаца од стране принца Михаила Карађорђевића, представника наше владе, војске и локалне самоуправе. Свечани ручак поводом овог догађаја организовала је “Задужбина Краља Петра I”. Извор: Епархија шумадијска ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО НА ОПЛЕНЦУ WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Поводом 98. година од упокојења краља Петра I Карађорђевића, 16. августа 2019. године, Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин...

Причу о старцу Никону почећемо из помало обрнуте перспективе. Почећемо од једног удаљеног места, на литици међу стенама, где је у дубљој усеклини брда начињена монашка келија. Још док је старац Никон живео у овој својој једноставној келији, на стрминама пустињачког дела Свете Горе, друштво му је правило седамнаест лобања његових претходника. Данас, на старој чамовој дасци, поприлично улеглој због честе смене хладних и топлих дана, налази се низ лобања међу којима и старчева. Даска се држи на старој подебелој грани, а свете мошти од кише штити неравни и ниски тршчани строп. Ове мошти оца Никона, које посетилац богобојажљиво обилази, на себи имају исписано име и датум упокојења. Датум рођења у животу хришћана нема тако велику важност колико датум њиховог упокојења који и славимо. У овом случају исписано је 7 – IX – 1963 [20. IX по новом календару]. Иако су свете кости атонских подвижника значајне, оне нам не приповедају какав је ко од њих живот проживео и каквог је трага оставио на своје савременике. Старац Софроније своју чувену биографију преподобног оца Силуана, којом из божанског примрака Свете Горе износи на видело човечанства овај светачки лик, започиње овако: „родио се, живео, умро“. Живот на Светој Гори у материјалном смислу баш тако може да се опише. Духовни плодови су нешто сасвим друго. Главни је задатак задобити спасење и стога се губи интерес за бележење чињеница. Старац Никон је на Светој Гори провео нешто више од 30 година. У световном животу, пре доласка на Атонско полуострво, био је припадник високог друштва. Није писао о себи, осим онога што је остало кроз преписку, па је и након његовог, као и након живота многих аскета, остало само предање које су ширили савременици. Француски хелениста Жак Лакаријер у својој књизи Грчко лето помиње оца Никона, поетично и можда не сасвим поуздано, али са великим поштовањем. Лакаријер бележи старчеву реченицу: „До краја својих дана нећу бити нико други, до само човек Атоса.“ Москва, Петроград, Манџурија, Београд, Антверпен, Америка, Света Гора и др. – све су ово места у којима је бивао велики човек о коме је реч. Ових неколико градова и држава представљају географске нити којима се старац кретао док се није коначно зауставио на Атосу. Они сведоче како о животу руског аристократе, тако и о борцу из неколико тадашњих ратова и о духовном смирају након битака. Прво време По упокојењу старца, 1963. године, новине руских избеглица Часовой (фр. La Sentinelle) објавиле су кратак податак да је у свету био пуковник, учесник Руско-јапанског као и Великог рата и бивши ађутант великог кнеза Андреја Владимировича Романова. Његова породица, литванско-шведског порекла, дала је неколико успешних људи. Отац старца звао се Николај Карлович. Био је пријатељ руске царске породице и командант гарнизона Царског села, резиденције царске породице и руске аристократије. Мајка му се звала Прасковја Васиљевна. Његов брат Василиј био је амбасадор, а после револуције руски представник у Југославији који је штитио интересе руске емиграције и друговао са краљем Александром I. Крштени кум Николаја Николајевича Штрандмана (како је старцу Никону било крштено име) био је руски цар Александар II. Отац Никон родио се 1875. године. Као млад човек, ушавши у војне редове, служио је као ађутант Великог кнеза Андреја Владимировича Романова. После учешћа у поменутим ратовима, Руско-јапанском и Првом светском, био је белоармијски пуковник. Једно време је живео у Петрограду, где је често посећивао позориште које је веома волео. Тамо је видео и Сару Бернар која је крајем осамдесетих година 19. века била посетила Русију. Према необјављеном материјалу Џералда Палмера, духовног чеда оца Никона, током младости био је и члан индијског огранка Теозофског друштва у Петрограду. У то време је и лично срео Кришнамуртија, индијског филозофа, према коме је изгубио свако поштовање након што му је био поставио питање о улози коју љубав има у духовном животу. Кришнамурти му је, наиме, одговорио да је љубав деградација и да је ум највиши принцип. Као војно лице учествовао је у једној од највећих битака пре Првог светског рата, у Мукдену у Манџурији, 1905. године. Међу 340.000 руских војника и 260.000 јапанских налазио се и млади Николај. Упоредите само тај несрећни историјски догађај, крваву битку која је окупила више од пола милиона људи и усмртила преко 150.000, са самоћом атонске Каруље и миром у келијама начичканим на стрмим стенама. У ордењу није оскудевао (ко зна где су завршили ти предмети из бишвег живота!): ту је орден Светог Станислава с мачевима 3. реда, орден Св. Владимира 4. реда са мачевима и лентом (који је зарадио боривши се с Турцима) и орден Св. Ђорђа 4. класе (из Великог рата). По Русији је ратовао и посетио многа њена беспућа: Кавказ, Осетију… По сопственом сведочењу, старац Никон је желео да обиђе свет, али није био свестан да ће му руска невоља те намере испунити. Године 1918. престаје његова војна каријера. Немамо много биографских података о даљем животу. Догађаји које је изазвала Руска револуција оцу Никону променили су живот. Почеле су године странствовања. Њему је, како је казивао, Бог пружио личну револуцију – раскид са Старом Русијом. Старац Никон је рано пожелео да постане монах, још у осамнаестој години. Била је то дуго гајена жеља која се калила у буквалним биткама. Претпостављамо да је, пре него што је дао монашке завете, унутрашњим оком свога бића осмотрио свет који га окружује и одлучио да га радикално одбаци. У друштву царева, руске аристократије, сабораца из страшних битака (у Првом светском рату добио је и неколико метака у тело) провео је дуго година, док није 1921. године стао на монашки пут. Странствовања Руска револуција је, као што је познато, променила ствари из корена. Након неколико година грађанског рата, десетине хиљада припадника руског народа различитим путевима размилело се у свет. Велики део нашао је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, где је уживао у гостопримству ове државе и њених житеља. У Србији су се Руси населили највише у Сремским Карловцима, Белој Цркви и Београду, али и у другим местима. Такође су населили и неке манастире, оживели њихову делатност и мисионарили. Николајев брат Василиј у Србији је био последњи царски амбасадор. Након Револуције делегиран је да штити интересе руске емиграције у посебно за то оформљеној канцеларији. Имао је и личних контаката са краљевићем и потоњим краљем Александром Карађорђевићем као и Николом Пашићем. По неким извештајима, године 1915. Василиј је напустио службу како би као добровољац у српској војсци учествовао на Солунском фронту. Иначе, регент Александар је као млад, боравећи у кадетској школи Пажевског корпуса руских кадета, проводио време с другим братом старца Никона, Константином, који је погинуо у Руско-јапанском рату. Василиј је као дипломата боравио у Солуну, Цариграду, на Цетињу, Риму, али је у Београду живео најдуже – скоро тридесет година. Оставио нам је књигу сећања под насловом „Балканске успомене“. У својој књизи помиње да је њихов деда 1812. године у долини Тимока војевао с Турцима предводећи једну српску чету. Ова драматична смењивања честих ратовања и животних драма у великој су супротности са миром потоње Каруље. Али и тај мир задобијен је и војничком чврстином, једноставношћу и душевном борбом. Један посетилац Атоса тврди да је отац Никон често позивао на пажњу и опрез, јер Антихрист увек вреба. Али тај Антихрист, по његовом мишљењу, није био неко рогобатно створење нити носилац неморала, већ сама празнина, ништавило и потпуна негација испуњења: „Једном речју, стање које свима нама прети све време“. Према биографу Павелу Владимировичу Тројицком, истраживачу Атоса, Николај Штрандман се након револуције сврстао међу белогардејце и са већином избеглица завршио у Југославији. Зна се да је важну улогу у обнављању духовног живота појединих српских манастира имао руски клир који се у Србији нашао након емигрирања. Током Првог светског рата манастир Високи Дечани био је разрушен и богослужења су била престала да се савршавају. Након рата, настојатељ манастира и управник Монашке школе у Дечанима постао је епископ сумски Митрофан (Абрамов). У то време један од монаха у Дечанима био је и отац Никон. У манастиру је примио постриг, највероватније током 1921. године, и у њему је провео наредних неколико година. Света Гора Највероватније већ 1929. године отац Никон стиже на Свету Гору, у карејску Келију Св. Јована Златоустог, у којој ће боравити до 1941. Након тога, прешао је у пустињски предео Атона. С обзиром да је двадесетих година живео у манастиру Високи Дечани, којег су након пропадања поново обновили монаси из светогорске келије Св. Јована Златоустог, можемо да претпоставимо да је у самом манастиру зачета идеја о будућем настањивању на Светој Гори баш у овом братству. Келија Светог Јована Златоустог припада манастиру Хиландару. Из ње је отац Никон писао писмо самопроглашеном руском императору Кирилу I, у коме му честита имендан. Кирил I је тада боравио у изгнанству на Западу. Данас само рушевна црква на обронцима карејске варошице, на путу од Кареје до Ватопеда, некада велелепна грађевина – подсећа на прошле славне дане. У њему је за време старца Никона живело педесетак руских монаха. Након живота с овим братством преселио се у атонску пустињу, на Каруљу, у келију Св. Ђорђа. Предео на коме је ова келија у ствари је стрма светогорска врлет са окомитим стенама, где су на ретким платоима или у пећинама пустињаци начинили себи колибе до којих се тешко може стићи. Често су за пентрање и спуштање потребна ужад или ланци, а ако има мердевина, оне су заковане за тврде литице. До многих испосника који ретко напуштају своја станишта, храна се допрема преко ужади и чекрка с кошарама. Каруља у ствари на грчком значи чекрк. Из овог периода, за нас најважнијег, постоји највише података о оцу Никону. То су углавном сведочења других монаха или старчевих посетиоца. И заиста, оца Никона су веома поштовали и његове комшије-монаси, једноставни и не много образовани Грци, али и веома образовани посетиоци који су му често долазили у госте из света. Изгледао је чудно својим грчким монасима који су углавном потицали из сељачких породица. Велики несклад између ученог аристократе и окружења није могао да буде непримећен. Ипак је сурова Каруља, терајући и једне и друге на подвиге, доносила добре плодове саборности. Постоје многи људи који су у описима Свете Горе с великим поштовањем помињали и сусрете с оцем Никоном. Међу њима је архимандрит Херувим (Карамбелас) који је као младић провео неколико година у скиту Свете Ане, мало пре и у првим годинама Другог светског рата. Херувим га описује као правог пустињака. Једном када је донео неко слатко на дар, и када је требало да га сипа оцу Никону, овај му је пружио упрљану посуду. Када је млади Херувим нехотице устукнуо, старац Никон му је на једноставном грчком рекао: Пустињак сам… пустињак. И након добијеног дара одмах је пред младићем начинио метанију. На Каруљи је често виђан са старом, грубо издељаном штаком и високом камилавком налик на стару руску шубару. Тридесет година на камену оставља дубоке трагове на лицу. Изборано лице сијало је светачки. С вечери би старац седао на балкон и посматрао залазак сунца, након чега би отишао у своју капелу да започне службу. Иако је био потпуно посвећен свом аскетском начину живота, неки од савременика га описују и као духовитог, забавног и љубазног човека бритког ума. Жак Лакаријер у својој књизи посвећеној Грчкој говори о чудесној фигури оца Никона. Лакаријер тврди да је старац у својој пећини, усеченој у стени, имао телескоп и да је понекада посматрао звезде на савршеном ноћном небу изнад Атоса. С обзиром на то да је старац неговао љубав према знању и интересовао се и за науку, од својих посетилаца је добијао многе књиге. Једном је, како нам приповеда Лакаријер, писао уредништву Националне географије у Лондон, тражећи да од њих добија новоиздате свеске часописа! Усамљеном пустињаку бесплатно су стизале жуте свеске свима познате Националне географије, и то педесетих година двадесетог века. У каруљском миру отац Никон је могао да се посвети упознавању разноврсних тема о којима је писано у часопису. Лакаријер бележи и једну његову изјаву: „Увек сам волео да читам и не видим зашто бих, поставши пустињак, престао са учењем.“ Павел Тројицки сматра да је отац Никон познавао пет страних језика. Поред матерњег руског говорио је и енглески, немачки, француски, италијански и шпански. Било је нешто детиње искрено у његовом интересовању за нова сазнања, било да је у питању астрономија, подаци о митским континентима или нешто друго. Веровао је да се и тај аспект човекове личности надграђивао, те је и у сазнавању сагледавао Божју премудрост и величину. Отац Никон био је нежна душа која је и те како умела да опази сваку појединост у своме окружењу. Ево његовог описа природе из једног писма: „Небо је суморно; море дивље, мутно; падају велике капи; драга смоква испред мог прозора губи последње, порилично жуте, старе листове; неоспорно, главни акорд зимске симфоније“. Током дванаест година проведених у келији Св. Јована Златоустог старац је више пута одлазио у свет како би прикупљао средства за братство. Тако је посетио Велику Британију, Сједињене Државе, Кину и Јапан. Отац Макарије, Никонов сабрат из каруљске келије, тврдио је да му је отац Никон причао да је у Америци посетио и Аљаску, Алеутска острва и острво Кодијак где је живео Свети Герман Аљаски! Боравио је кратко време и у Белгији. Тамошња руска православна заједница у Антверпену настојала је да успостави редовно служење свете литургије као и да изгради цркву. Након пресељења у светогорску пустињу није напуштао Атос; не даље од Солуна. Једном је ипак напустио своју аскетску насеобину и упутио се на дужи пут, поново у Америку. Жак Лакаријер тврди да је тамо одлазио да види брата који је био на самрти. Дуги пут који је прелазио бродом а завршио авионом, започео је тешким успоном уз помоћ ланаца причвршћених за стење, не би ли се с муком испентрао из своје пустињске келије. Иако је водио усамљенички живота посвећен молитви, оцу Никону долазили су многи посетиоци. Један од њих био је и Џералд Палмер, писац, преводилац и некадашњи британски политичар. У Никону је добио пријатеља и духовника, и посећивао га је сваке године на Васкрс, све до старчеве смрти. И њихово дописивање трајало је исто толико – од 1948. до 1963. Старац Никон охрабривао је Палмера да чита и преводи Добротољубље. Инспирисан разговорима с њим, Палмер је почео да ради на преводу грчког оригинала за енглеско говорно подручје. Читав тај подухват током многих година надограђивао се и укључивао и друге учене преводиоце, те је данас, дуго након Палмерове смрти, у припреми пети, последњи том ове збирке. На велико изненађење, Добротољубље (Philokalia) је лепо прихваћено у Енглеској, где је објављено у више издања. Као један од главних текстова који говоре о православном животу, молитви и аскетизму, Добротољубље читају и многи који нису православни, нити су хришћани. По тврђењу митрополита Калиста (Вера), огроман и далекосежни утицај који Добротољубље има на енглеском говорном подручју води своје корене до само једног извора – право до оца Никона. Као духовни руководитељ Палмера и човек који га је био инспирисао да преведе и објави Добротољубље, био је упитан да за књигу напише увод. Његов одговор из једног од писама показује плодове његове монашке аскезе и одвојености од света: „По питању увода, нисам сигуран уопште. Ја не поседујем капацитет нити памет да бих писао тако важан увод и осећам себе апсолутно безвредним да би ми се име поменуло у вези с тако благословеним утицајем који би твој марљиви рад могао да створи у будућности“. Ипак, на Палмерову молбу, отац Никон је написао кратак анонимни предговор. Данас, после скоро целога века, остварују се и на земљи јеванђељске речи: „И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6). Иако је отац Никон творио Исусову молитву и тако био део мистичке исихастичке традиције, поред задивљујућих тренутака, духовних созерцања и других плодова оваквог начина живљења, било је и повремених невоља и честог трпљења. Хагиографије у духу средњовековног стила, испуњене чудесима, понекад не пружају довољно подробну слику свакодневних активности једног аскете, колико то чине сведочанства о њему која су оставили поштоваоци. Више путописаца који су били понесени величином његове личности, представљали су оца Никона у помало романтизованој слици. И поред његове снажне аскетске стране личности и привржености пустињачком животу, у појединим његовим писмима види се и друга страна, која показује мукотрпну борбу са животним недаћама. Отац Никон се у писмима понекад жалио на практичне проблеме какве су стварали повремени пожари и поплаве, на старост и онемоћалост и неке друге свакодневне недаће. Крис Џонсон, који је писао о старцу Никону, примећује да, узимајући у обзир бројна старчева интересовања, ако се мистично може сматрати скривеним, оно је углавном скривено на веома очигледним местима: међу свакодневним животним дужностима и активностима. Стојећи једном ногом чврсто на земљи, а другом на небесима, у својим писмима давао је и снажне духовне савете и описе сопствене недостојности. Али, сусрећу се овде и пројаве љубави, описи свакодневног живота на Каруљи, изванредан хумор и друго. У атонској пустињи више од хиљаду година смењују се подвижници. О њима сведоче бројне приче, од којих многе прелазе у легенде. Као и свако друго мистериозно место чији свакодневни живот онима који тамо не бораве бива готово немогућ за разумевање, и живот старца Никона остаје за нас великим делом непознаница. Део његове личности је ипак откривен и пружа нам подстицај и инспирацију. И данас, једна лобања више, поређана тик уз лобање своје атонске сабраће, његове свете мошти, остављају сведочанство о испоснику, становнику Каруље, великом и драгом старцу Никону. Извор: Теологија.нет

Његово преосвештенство Епископ рашко призренски и косовско метохијски г. Теодосије служио је данас, 24. априла, на Велику сриједу уз молитвено учешће Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Литургију пређеосвећених дарова у манастиру Острог. У литуругијској бесједи Преосвећени владика Теодосије ја истакао да се у ове дане Страсне седмице, пред спасоносно страдање Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, сабирамо у храмове Божије да свој ум, срце и биће цијело предамо Господу. „У току ове Четрдесетнице трудили смо се да молитвом, постом, а надасве покајањем, себе приближимо Господу који нас упућује да волимо ближње, јер по Његовим ријечима не можемо вољети Бога кога не видимо, ако не волимо ближње који су са нама. И непријатеље своје да волимо не собом, већ Христом који је у нама. Зато треба да будемо причасници Господа нашега на молитви, на служби Божијој да примамо Тијело и Крв Господа да би ми били у Христу и Христос са нама, да би силом Божијом могли да проповједемо ријеч Његову, Свето јеванђеље и живимо по Светој ријечи Божијој.“ Владика Теодосије је казао да нас Господ нарочито упућује да праштамо и волимо једни друге, јер онај ко није способан да опрости брату своме тај није познао Христа и у њему нема љубави Христове, а Господ ће судити свима по ријечи Његовој. Такође, истакао је Преосвећени, потребно је и да покајањем сагледамо свој живот, гријехе и слабости, јер покајање је лијек за сваки гријех. „Гријех у нама ствара својеврсни пакао и ако га не исповједимо, ми смо већ овдје на земљи у паклу. Покајање нас једино може узвести из тог пакла на небо, Господу нашем. Треба да сагледамо своје гријехе и да их исповједимо у Цркви Христовој, да нас Господ не би осудио. Боље да ми осудимо себе још у овом животу, у смирењу и покајању, него да нас Господ осуди на дан Суда кад више не буде времена за покајање.“ Подсјетивши да нам Света четрдесетница даје вријеме којим нас Господ припрема за празник над празницима, за велику радост, владика је објаснио да не може бити те радости Васкрсења Христовог ако претходно не будемо прошли пучину Великог и светог поста: „Каже се покајање – радовање, нема радовања ако не прођемо пут крста, пут духовне борбе. Ако се не суочимо са искушењима, не можемо доживјети радост Господа нашега и зато ми предани Господу, Његовој вољи примамо од Њега све што нам у животу даје. Да не тражимо нешто изван тога, него оно у чему смо, да покажемо ко смо и да ли смо приправни за Господа, или смо себични и тражимо нешто само за себе, не марећи за друге.“ Владика Теодосије је изразио благодарност Митрополиту Амфилохију за његове молитве и љубав коју нам несебично даје, а нарочито према онима који су на Косову и Метохији. „Та његова љубав се прелила и на све вас. Живимо наше Косово и Косово је наше завјет Богу. По томе завјету ми смо онај изабрани новозавјетни народ Божији, који су завјет успоставили преко Светог Немање и Саве и њихових насљедника, а нарочито Светог кнеза Лазара који је крвљу својом тај завјет потврдио, запечатио и нама предао. Тим завјетом који није ништа друго него Јеванђеље Христово, ми живимо и спасавамо се.“ На крају Литургије Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је захвалио владици Теодосију на благослову косовских мученика и подсјетио на Косовски завјет Светог цара Лазара да је земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довјека:. „Хвала владико и благослов Светог Острошког ћивота да пренесеш нашој браћи и оцима свештеницима, монасима и монахињама, вјерном народу Божијем на Косову и Метохији. На многаја љета!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

У четврту недјељу Васкршњег поста, посвећену Светом Јовану Лествичнику, на празник Благовјести, у Цетињском манастиру служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су протојереј ставрофор Обрен Јовановић, протосинђел Исак Симић протојереј Арсеније Радовић, јеромонаси Прохор Јосифов, Јустин Мреновић и ђакон Александар Лекић. У литургијској проповједи отац Гојко је казао да су Благовијести дан зачећа Господњег у утроби Мајке Божије: Дух Свети сићи ће на тебе и сила Свевишњег осјенићете и да се тај догађај догодио тачно девет мјесеци прије Божића и шест мјесеци послије зачећа Светог Јована Крститеља, како каже Јеванђеље. Објаснио је да је за разлику од осталих јеванђелиста, апостол и јеванђелист Лука своје Јеванђеље почео управо од тог најранијег догађаја, од зачећа Јована Крститеља, па онда од зачећа Господњег. Он је казао да смо кренули Божијим и путем и мислимо да можемо тачно повезати које који човјек, зашто се нешто дешава, зашто баш тада, али да није све онако како изгледа. „А погледај ово, знало се још хиљаду година прије овога догађаја да ће Месија избавитељ бити из дома Давидова. Још је Натан пророк рекао Давиду нећеш ти подићи храм Господњи и утврдити него ће твој потомак утврдити царство које ће бити довијека. И то се стварно остварило, у неком смислу, јер је Соломон, син Давидов, утврдио највеће јеврејско царство у историји тога народа“, казао је отац Гојко. Појаснио је да су Јевреји вјеровали да и послије Соломона чије се царство распало, треба да дође други Месија, то су пророковали и други пророци, поготово Јеремија и Језекиљ: „Зато је много битно када анђео каже Мајци Божијој: Дух Свети ће те осјенити а тај кога ћеш родити даће му Бог престо оца његовога Давида, и те ријечи говоре да је у питању баш тај Месија.“ Да није све како изгледа подсјећа и недјеља која је посвећена Светом Јовану Лествичнику који је оставио књигу Лествица, гдје 33 степеника говоре о усходу Божије душе према Богу и о томе шта све човјеку треба да би се Богу приближио, а да јело и пиће представљају први степеник: „Тешко да ми можемо у нашем животу да се позабавимо са сва 33 степеника, то је дато посебено подвижницима, али не би било лоше да знамо које су то степенице“, казао је отац Гојко. Још једном је нагласио да није све како изгледа и да кад нам изгледа да ништа не ваља и да се џабе трудимо, није тако, али зато није ни кад мислимо да смо најбољи, најпаметнији…. „Нит је најгоре, нит је најбоље, зато што је Бог најбољи и Божију ријеч треба слушати сваки дан. Ако мислиш да нешто знаш, сваки дан се моли Богу и испитуј гдје си ти, а гдје је Бог! Можеш бити једно јутро у Галилеји, друго у Витлејему, треће ко зна гдје, а четвртога, браћо и сестре, неће ни бити.Зато, слава Богу, док смо ту да се учимо овим поукама, да славимо ове лијепе празнике који нас вазда враћају на то да смо ништа, да смо прах а кад смо с Богом да сјајимо као Божије звијезде“, поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Помаже Бог! Драга браћо и сестре част ми је представити НОВУ андроид апп МИНЕЈ - месечни за сваки дан у години. Апликација се налази на линку испод и ускоро би требала бити видљива на гоогл плају (треба неких пар сати да одобре) - https://play.google.com/store/apps/details?id=com.hodocasnik.minej Пошто је апликација још у фази израде па свака грешка, примедба или сугестија је добро дошла. Ако неко жели да подржи даљи рад и труд око израде православних андроид апп може учинити донацијом преко paypal-a на овом линку: https://www.paypal.me/hadzisrdjan Такође може се и извршити донација преко званичног сајта или путем фејсбука http://hodocasnik.com/ или https://www.facebook.com/pravoslavneandroidaplikacije/ Опис Апликације: Минеј месечни (од μηναιον - месец) садржи променљиве молитве за сваки дан у години, по датумима сваког месеца, за непокретне празнике (то јест такве који долазе увек одређеног дана у одређеном месецу). Стога се месечни минеј, у складу са бројем месеци у години, састоји од дванаест књига. На крају сваке књиге штампају се посебне богородичне васкрсне песме, или тзв. догматици, богородичне васкрсне које се пјевају после стихира на стиховње, богородичне које се певају "када има 'Слава' светоме у Минеју"; затим отпуститељни богородични које се пјевају после тропара у недељне и празничне дане, и богородични отпуститељни које се пјевају обичним данима после тропара. Осим месечног Минеја постоји још и такозвани Минеј празнични, или "Антологион", или "Трефологион", "Цветослов", који садржи службе изабране из месечног Минеја за Господње, Богородичине и нарочито поштоване празнике у част неких светих. Општи Минеј садржи променљиве молитве не за сваког светог посебно, као месечни Минеј, него за сваки збор светих одвојено, на пример, општа служба за апостоле, мученике, светитеље итд. Осим служби светима он такође садржи општи поредак празника Господњих, Богородичиних, крсту, анђелима, претечи и саборима. Општи Минеј има двојаку употребу; као прво, он је неопходан уз месечни Минеј, када треба да се обави служба оним светима за које није написана посебна служба у месечном Минеју; као друго, у сиромашним црквама, где нема читавог комплета богослужбених књига, општи Минеј служи као замена за дванаест томова Мјесечног Минеја. Постоји још и допунски Минеј, са службама недавно прослављеним светитељима, које из тог разлога нису ушле у месечни Минеј. Програм Минеј садржи још: - Молитвеник, који укључује разне молитве, псалтир, акатисте, каноне, тропаре (за целу годину (по месецима), васкршњи, општи, свакодневни тропари итд.). - Програм такође садржи православни црквени календар са датумима постова у току целе године. - Православни црквени календар аутоматски прилагођава покретне празнике и постове за сваку годину према Васкрсу. - На календару такође постоји распоред читања апостола и јеванђеља за сваки дан у години. Корисници на врло лак начин могу да прочитају зачало од апостола и јеванђеља кликом на линк за текући дан. - У делу разне књиге ту су Свето Писмо, тумачења Светог Писма, књиге о посту и исповести .... - У разним додацима налазе се следећи програми: израчунавање датума православног Васкрса конвертор датума израчунавање православних постова и трапавих седмица - Поред наведеног програм садржи и widget - 4x2. НАПОМЕНА (Ако неке радио станице неће да отвори или је урл промењен или радио станица тренутно није доступна нпр.због програмске шеме). Што се тиче правила поста Вама препуштам да са Вашим духовником или парохом усагласите око правила поста. Замолио бих Вас љубазно да кад оцењујете апликацију да сагледате сав укупан труд, интерфејс - изглед, корисност апликације и онда да оцените, а не да због једне можда ситне грешке оцењујете одмах са јединицом јер тиме се обара рејтинг апликације. Грешака ситних приликом програмирања има и увек ће бити. То је Ваше слободно и морално право да оцените како Ви хоћете и у то нећу да се мешам. СЛАВА БОГУ НА СВЕМУ! АМИН. Господе Исусе Христе, Сине Божији, ради молитава Пречисте Твоје Матере, преподобних и богоносних Отаца наших, и свих Светих, помилуј и спаси нас грешне. Амин.

Као што је то уобичајено, да ове наше емисије почињемо тумачењем Светог Јеванђеља, које је тог недјељног јутра читано на светим богослужењима, тако је и отац Никола на почетку тумачио Свето Јеванђеље о исцјељењу згрчене жене, које се чита на 27. недјељу по празнику Педесетнице. Отац Никола је потом говорио о значају Божићног поста, који нас води у сусрет Христу. Потом је отац Никола говорио и о томе шта је то праобраз и зашто је Господ говорио у причама. Звучни запис емисије Отац Никола је говорио и о томе како се опоравити након посјета врачарима и гатарама, и побјећи из канџи наркоманије. Говорећи о духу овог времена, отац Никола каже да је у данашње вријеме гријех постао мода. Овом приликом отац Никола се осврнуо и на страдални живот нашег народа на Косову и Методији и њиховом ношењу крста. Одговоре на ова и још многа питања наше вјере наћи ћете ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора

На дан када Српска Православна Црква прославља Преподобне мученике Галактиона и Епистима, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја у Бојнику, у јабланичком округу. Звучни запис беседе На Светој Литургији је, уз многобројни верни народ, одговарао хор Бранко из Лесковца, а у сабрању су учествовали и представници локалне самоуправе – председник општине Бојник господин Небојша Ненадовић и председник скупштине господин Дејан Стојановић. У својој надахнутој беседи, Преосвећени Владика је причом о добром Самарјанину подсетио да је сваки човек на овом свету наш ближњи, не само породица, пријатељи и познаници. Сваки човек је створен по лику и подобију Божијем и тако треба свакоме да прилазимо, угледајући се на савршеног милостивог Самарјанин а то је Господ наш Исус Христос. Како за радио Глас Православне Епархије нишке каже отац Данило, након Свете Литургије приређен је културно-уметнички програм у коме су учествовали чланови КУД Белац из Придворице, а овај значајни догађај за општину Бојник забележила је и локална телевизија. Домаћини су приредили трпезу љубави после које је Његово Преосвештенство у пратњи намесника и свештеника обишао храм Светог арханђела Гаврила у Придворици. Храм Светог оца Николаја у Бојнику је у завршној фази изградње, а темељ је освештан 2005. године руком тадашњег Епископа нишког, а данашњег Патријарха српског Г. Г. Иринеја. Извор: Радио Глас