Претражи Живе Речи Утехе

Његово преосвештенство Епископ диоклијски господин Методије служио је јуче поводом храмовне славе Свету архијерејску литургији у цркви Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој. Крсну славу прославило и бијељско Коло српских сестара. Прослава празника започела је дан раније Свечаном духовном академијом. Звучни запис беседа Преосвећеном владици је на Светој Литургији саслуживало бројно свештенство Митрополије црногорско-приморске, са гостујућим свештеницима из других епархија Српске православне цркве. У празничној бесједи епископ Методије је говорио о самом празнику али и о заједници као основној људској потреби. “ Ништа људскоме бићу нема потребитије и ни за чим више не вапи човјек као створење Божије, од заједнице. То је најдубља потреба људскога бића – заједница. Без заједнице не бива ништа. Све наше потребе које су тјелесне: за храном и за одјећом, за пићем и обућом, неким материјалним стварима, нас не могу истински испунити. Не могу нам показати ко смо ми, дубљи и истински”, казао је владика Методије додавши да лажна слика о нама коју изводимо на основу материјалних потреба представља заправо конзумеризам – да све употребљавам и трошим и да је све мени и моје. Објаснивши да је литургија извор сваке друге заједнице, владика је нагласио да је давање основна одлика заједнице. “ Шта значи учествовати у заједници? То прије свега значи давати, не узимати. А да би могли давати морамо се ослободити свога ега, своје лажне слике о нама, ко смо ми. Нама его не да да ми дајемо другоме, него све је моје и све је ради мене. Зато, у свакој заједници људској а поготову у литургијској заједници, гдје је богослужење највећи и најљепши израз тога одрицања и давања другом, је потребно давање. Литургијска заједница је извор сваке друге људске заједнице. Зато се у склопу Литургије крштавамо, јер из те литургијске заједнице добијамо крштење и постајемо чланови Цркве. Зато се на Литургији народ и вјенчава, зато што из литургијске заједнице иде права истинска заједница – заједница давања, и она је једина благословена заједница”, закључио је епископ диоклијски. По завршетку Свете Литургије, бијељским засеоком Вала је прошла свечана литија, а потом је пререзан славски колач. У повратку је владика Методије освештао новосаграђену чесму у Бијелој, посвећену Бијељанима, учесницима у Ослободилачким ратовима 1912-1918. Заједничарење поводом прославе празника Полагања појаса Пресвете Богородице, који се у овом храму поред празника Полагања ризе Пресвете Богородице прославља као храмовна слава, настављен је свечаним ручком током којег је владика уручио грамате Митрополије црногорско-приморске а отац Предраг Видаковић захвалнице црквене општине Бијела, организацијама и појединцима који својим трудом доприносе напретку наше свете Цркве. У име награђених, захвалио се предједник црквене општине Бијела Васко Тодоровић, пожељевши добродошлицу владици Методију и изразивши наду да ће владика убудуће бити чест гост а Бијељани ће се, како је казао, трудити да увијек буду добри домаћини. Међу гостима је била и Татјана Вукићевић, донатор бубрега Николи Мијушковићу. Архијерејски намјесник бококоторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је током свог обраћања за ручком искористио прилику да поздрави и подржи хумано дјело госпође Вукићевић. „ Овдје са нама имамо жену чији примјер сви треба да слиједимо. Дати себе за ближњега свога, ризиковати сопствени живот да би некоме помогли, то је заиста смисао и суштина наше вјере“, рекао је отац Момчило. Госте за славском трпезом поздравио је и народни гуслар Славко Горановић а на инсистирање свих присутних владика Методије је уз гусле отпјевао одломак из Његошеве „Луче микрокозма“. Прослава празника Полагање појаса Пресвете Богородице у Бијелој започела је дан раније, вечерњом службом и Духовном академијом, посвећеној стогодишњици пробоја Солунског фронта. Пригодну бесједу на ту тему, са посебним освртом на учешће Бокеља и Црногораца у истом, одржао је академик Зоран Лакић, редовни члан ЦАНУ-а. Уз богат културно умјетнички програм, свечано је откривена и спомен чесма посвећена Бијељанима, учесницима у ослободилачким ратовима 1912-1918. уз присуство великог броја вјерника, свештенства, предсједника и потпредсједника херцегновске као и которске општине, амбасадора, односно генералног конзула БиХ и Србије и осталих високих званица. Чесму је открио бијељски домаћин Илија Водовар, чији су преци учествовали у ослободилачким ратовима. Након тога, присутнима се пригодном бесједом обратио архитекта Слободан Бобо Поповић, који је заједно са својом кћерком Анђелом Поповић, такоће архитектом, идејни творац овог споменика. Захвалио се фирмама „Катуњанин Д.О.О.“ и каменорезачкој радњи „Ковачевић“, господину Зорану Шабановићу, академском вајару Драгољубу Димитријевићу, који су се несебично трудили да се овај пројекат заврши, као и Андрији Радовићу који је својим вјештим рукама израдио ову чесму. Ове године црквену славу и академију СПЦО Бијела је организовала уз подршку Мјесне заједнице Бијела као и Општине Херцег Нови. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Шпенглер: Крај сваке цивилизације наступа када људи почну тражити разлог за рађање деце! 29. октобра 2017. Камени колос, „светски град“, стоји на крају животног тока сваке велике културе. Човека културе, кога је душевно формирала земља, осваја његова сопствена творевина, град, прави га својим створом, својим извршујућим органом, и коначно својом жртвом. Ова камена маса је апсолутни град. Његова слика, која се својом величанственом лепотом оцртава у светлосном свету људског ока, садржи сву узвишену симболику онога што је коначно „постало“. Камен готичких грађевина, пун душе, најзад је у току хиљадугодишње историје стила постао обездушеним материјалом ове демонске камене пустиње. … Оно што човека светског града чини неспособним да живи на неком другом а не на свом вештачком тлу – јесте губитак космичког такта у његовом бићу, док напони будног му бића постају све опаснији. Нека се не заборави да у једном микрокосмосу животињолика страна, будноћа, придолази биљоликом бићу његовом, а не обратно. Такт и напон, крв и дух, судбина и узрочност, односе се као цветно село према окамењеном граду, као нешто „што је ту само за себе“ према нечему другом што од њега зависи. Напон без космичког такта који му даје душу – значи прелаз у „ништа“. А цивилизација је само напон. Главе свих цивилизованих људи од ранга најзад су искључиво преовладане изразом најоштријег напона. Интелигенција није ништа друго до способност за најнапетије разумевање. Ове главе су у свакој култури, тип њеног „последњег човека“. … Интелектуални напон зна само још за један, специфично светско-градски, облик одмора: опустити се, „расејати се“. Права игра, животна радост, задовољство, опојност, рођени су из космичког такта, а сада их у њиховој суштини више и не схватају. У свим светским градовима свих цивилизација враћа се поново смењивање најинтензивнијег практичног мисленог рада његовом супротношћу, свесним „празним проводом“, смењивање духовног напора телесним, спортским, смењивање телесног напора чулним напором „задовољства“ и духовним напором „узбуђења“ у коцки и клађењу, смењивање чисте логике свакодневног рада свесно уживаном мистиком. Биоскоп, експресионизам, теозофија, боксерске борбе, црначке игре, покер и клађење на тркама – све ће се то наћи у Риму, а неки познавалац треба да протегне једном то испитивање на индијске, кинеске, арабљанске светске градове. … И сада, најзад, происходи из чињенице да је биће све више обескорењено, а будноћа све напетија, она појава која се у тишини одавно припремала и која се сад изненада појављује у пуној светлости историје: ЈАЛОВОСТ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОГ ЧОВЕКА. Овде се не ради о нечему што би се могло схватити свакодневним каузалитетом, отприлике физиолошки, што је, наравно, покушала модерна наука. Ту је један потпуно метафизички обрт ка СМРТИ. Последњи човек светских градова НЕЋЕ ВИШЕ ДА ЖИВИ; хоће као појединац, али не као тип, као маса; у том целокупном бићу гаси се страх од смрти. Оно што правог сељака испуњава дубоким и необјашњивим страхом, помисао на изумирање породице и имена – изгубило је свој смисао. Продужавање сродне крви у овом видљивом свету не осећа се више као дужност те крви, а судбина да се буде последњи не осећа се више као кобна. Тих осећања о продужењу нема више, не зато што су деца постала немогућа, него зато што интелигенција, појачана до крајности, не налази више разлога за свој ОПСТАНАК. Заронимо у душу сељака који од давнина седи на својој груди или ју је узео у посед да на њој истраје својом крвљу. Он се ту корени као унук предака и као предак будућих унука. ЊЕГОВА кућа, ЊЕГОВА својин: то овде не значи пролазно узајамно припадање тела и добра за кратки низ година, већ трајну и интимну везаност ВЕЧНЕ земље и вечне крви. Тек тиме, тек тим заседањем на тле у мистичном смислу, добијају велике епохе кружног тока, плођење, рађање и смрт, ону метафизичку драж која се симболички стварала и наслагала као обичај и религија у свих становништава која чврсто седе на тлу. Све то више не постоји за „последњег човека“. Интелигенција и јаловост повезане су у старим породицама, старим народима, старим културама, не зато што у оквиру сваког појединачног микрокосмоса анимална животна страна, пренапета, прождире биљолику страну, него зато што се будно биће привикава на каузално регулисање. Оно што човек разума назива, изванредно карактеристичним изразом, „природни нагон“, то он сазнаје не само „каузално“, већ „каузално“ и процењује и даје му пригодно место у кругу осталих својих потреба. Велики обрт наступа чим у свакодненом мишљењу високо култивисаног становништва почну „РАЗЛОЗИ“ ЗА ПОСТОЈАЊЕ ДЕЦЕ. Свуда где има стварног живота влада једна унутрашња органска логика, једно „то“, један нагон потпуно независан од будног бића и његових каузалних везивања. Богато и обилно рађање првобитних становништава јесте природна појава, о чијем постојању нико и не размишља, а још мање о користи или штети од ње. ГДЕ СЕ У СВЕСТИ ПОЈАВЕ РАЗЛОЗИ ЖИВОТНА ПИТАЊА, ТУ ЈЕ ЖИВОТ САМ ВЕЋ СТАВЉЕН ПОД ПИТАЊЕ. Ту почиње мудро ограничавање броја рађања, које се прво заснива на материјалној нужди, а после се уопште више ни на чему и не заснива. (Још се Полибије тужи као на злу коб Грчке на то ограничавање које се већ давно пре њега уобичајило у великим градовима, а у римско доба узело страшне размере). Па тада већ почиње да бива животним проблемом и избор „животне другарице“ (сељак и сваки првобитни човек бира МАЈКУ СВОЈЕ ДЕЦЕ), и то у будистичкој Индији као и Вавилону, у Риму као и по данашњим градовима. Појављује се ибзеновски брак, „виша духовна заједница“, у којој су обе стране „слободне“, наиме слободне као интелигенција, и то ослобођене од биљоликог нагона крви која хоће да се продужује. И онда Шо може да каже: „ да се жена не може еманциповати, ако не одбаци од себе своју женственост, своју дужност према мужу, према деци и према свакоме, сем према себи самој“. Пра-жена, сељачка жена је МАТИ. Све њено одређење, жељено од детињства, затворено је у тој речи. А сада се појављује ибзеновска жена, другарица, јунакиња целе-градске књижевности, од нордијске драме до париског романа. Наместо деце, парови сада имају „ДУШЕВНЕ КОНФЛИКТЕ“, брак је занатски задатак примењене уметности и у њему се ради о „УЗАЈАМНОМ РАЗУМЕВАЊУ“. Сасвим је свеједно да ли једна американска дама налази довољно разлога да нема деце зато што неће да пропусти „season“ или Парижанка зато што се боји да је не напусти љубавник, или ибзеновска јунакиња зато што „ПРИПАДА САМО СЕБИ“. Све оне и припадају само себи - и све су јалове. Иста чињеница, везана за исте „разлоге“, налази се и у александријском и у римском и, наравно, и у сваком другом цивилизованом друштву; а најпре у ономе у коме је одрастао Буда. Свуда постоји, у хеленизму као и у 19. веку, и у време Лаоцеа, и у време Чарвака-учењака, једна етика за интелигенцију оскудну у деци и једна литература унутрашњим конфликтима Норе и Нане. Богатство у деци, чију је слику пуну достојанства Гете још могао да оцрта у Вертеру, постаје нешто провинцијално. По великим градовима отац са много деце је карикатура – Ибзен је није заборавио: она је у њеоговој Комедији љубави. На сваком степену почиње у свим цивилизацијама вишевековни стадијум страховитог опадања народа. Цела пирамида људства способног за културу исчезава. Са врха се руше прво светски градови, па провинцијски, најзад и село, које неко време зауставља испражњавање градова тиме што његово најбоље становништво прекомерно бежи у град. Коначно преостаје само примитивна крв, али без својих снажних елемената која би била нада за будућност. Настаје тип Фелаха. Ако ишта доказује да каузалност нема ничега заједничког са историјом – то је онда одвећ позната „пропаст антике“, која се завршила давно пре провале германских народа који су се селили. Царство ужива у савршеном миру; богато је, високо образовано; добро је организовано; имало је од Нерве до Марка Аурелија низ владара каквих не може показати цезаризам ни једне друге цивилизације. Па ипак становништво ишчезава у маси и брзо, упркос очајничком Августовом законодавству о браку и деци, чији је lex de maritandis ordinibus више запрепастио римско друштво но Варов пораз, упркос масовним адоптацијама(усвајањима), непрестаном насељавању војника варварског порекла, упркос огромним алиментационим фондовима Нерве и Трајана да би се из њих подигла деца сиромашних родитеља. Без људства су и опустеле: прво Италија, па Севрена Африка и Галија, назјад и Шпанија, која је под првим царевима најгушће била насељена. „Latifundia perdidere Italiam, iam vero et provincias“, чувена и, карактеристично, у модерној народној привреди стално понављана реч Плинијева помешала је почетак и крај процеса: велики посед се не би никада толико проширио да нису већ раније градови исисали сељаштво и да село, бар унутрашње, није већ било напуштено. Најзад, 193. Пертинаксов едикт открива страшно стање ствари: у Италији и у провинцијама допушта се свакоме да узме у посед пусту земљу. Ако је обрађује, добија право својине. Историјски истраживачи треба само да се озбиљно позабаве другим цивилизацијама, па да свуда увиде исту појаву. У позадини догађаја у Новом царству, најпре почев од 19. династије, јасно се осећа огромно опадање становништва. Са ранијом густином становништва не би се могло замислити грађење града које је извео Тел ел, Амарни Аменофис IV, са улицама широким до 45 м; као ни мршава одбрана од „поморских народа“, чији тадашњи изгледи на освајање царства сигурно нису били ништа горио но изгледи Германа почев од 4. века; па најзад ни оно непрекидно усељавање Либијаца у Делту, где је, око 945, један од њихових вођа – баш као Одоакар 476. по Христу – преузео владавину над царством. Али се исто осећа и из историје политичког будизма, почев од цара Азоке. Што је Маја-становништво у врло кратком року после шпанског освајања управо ишчезло и што су велики градови, без људи, постали прашума – то не доказује само да су освајачи били брутални, јер би њихова бруталност у том погледу била без дејства на какво младо и плодно културно људство; него то пре доказује једно изнутрашње гашење, које је без сумње већ поодавно било почело. А што видимо када се обратимо сопственој цивилизацији: старе породице француског племства нису највећим делом биле истребљене француском револуцијом, већ су почев од 1815. изумирале; јаловост се са племства пренела на грађанство, а почев од 1870, и на револуцијом скоро изнова створено сељаштво. У Енглеској и, још много обимније, у Сједињеним Америчким Државама, и то баш у њиховом најбољем становништву на Истоку, међу старим насељеницима, почело је одавно у велико стилу „расно самуубиство“, против кога је Рузвелт написао своју познату књигу. Зато се свуда у тим цивилизацијама, већ израна, налазе опустели провинцијски градови, а при крају развоја испражњени џиновски градови, у чијим каменим масама малобројно фелашко становништво седи исто онако као људи каменог доба по пећинама и на кољу. Самара је била напуштена већ у 10. веку; Азокина престоница, Папалипутра, била је огромна, потпуно ненастањена пустиња од кућа, када ју је, око 635. посетио кинески путник Хсиуен Цјанг; а многи Маја-градови морали су бити већ празни у Кортезово време. Имамо, почев од Полибија, дуг низ античких описа: стари чувени градови, чији су се празни низови кућа рушили, док на форуму и гимназију пасу крда стоке, и док се жито сеје у амфитеатру, из кога још вире статуе и Херми. Рим је у 5. веку имао становника колико и неко село, али су царске палате биле још настањене. Тиме се завршава историја градова. Дорастао из првобитног трга до културног и најзад до светског града, он жртвује крв и душу својих твораца том величанственом развићу и његовом последњем цвету, духу цивилизације, па тиме коначно уништава и себе сама. Из књиге философа историје Освалда Шпенглера, ПРОПАСТ ЗАПАДА III, поглавље Градови и народи. Приредило уредништво сајта Видовдан