Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сарајеву'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Саборна црква Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву ове године прославља велики јубилеј поводом 150 година од освећења, а тим поводом Митрополија дабробосанска организује 10. јуна 2022, са почетком у 17 часова, целовечерњи концерт Камерног хора Смера за црквену музику и појање Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, известила је РТРС. Овај велелепни и својевремено највећи православни српски храм у БиХ освећен је 1872. године, а чин освећења је обавио митрополит дабробосански Пајсије. Саборна црква је грађена од добровољних прилога који су сакупљани од 1863. године па до завршетка градње. Прилоге су давали православни Срби из Сарајева, околних села, трговци из Београда, Дубровника, Беча и Трста, а грађена је по пројекту Андреја Дамјанова. Извор: РТРС
  2. Обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у Скупштини у Источном Сарајеву. Видео запис обраћања доносимо благодарећи Телевизији Храм.
  3. Говор Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на Тргу "Србија" у Источном Сарајеву. Видео запси доносимо благодарећи Телевизији Храм.
  4. Треба читати Јеванђеље и учинити га својим животом. Заповести Божје су благе. Заповести Божје кад их творимо чине нас снажнима, одважнима, неустрашивима! Када живимо Јеванђељем Христовим онда идемо путем сигурности, пре свега наше унутрашње духовне, а ако хоћете, и психолошке сигурности. У име Оца, Сина и Светога Духа. Благодаћу Божјом окупили смо се данас у овом предивном светом храму посвећеном Пресветој Богородици да одслужимо свету Литургију као тајну Царства Небеског, као тајну присуства Божјег међу нама, као тајну спасења и тајну вере и заједнице Цркве. Окупили смо се и поводом тридесет година од почетка архијерејске службе вашег духовног оца и пастира, Митрополита дабробосанског господина Хризостома. Његова служба управо значи служење спасењу народа Божјег овде, у овом дивном граду и храму где су столовали бројни православни митрополити од Николаја Мандића, митрополита овога града и овога простора, а који је био рођени ујак Николе Тесле и који је не само упућивао молитве за њега него му истински помагао у његовом школовању и духовно и материјално, преко Светог Петра Дабробосанског, митрополита светитеља Божјег, затим недавно митрополита Николаја Мрђе и ево данас митрополита Хризостома. Данас смо чули свето Јеванђеље о жени Хананејки, која тражи помоћ од Христа. Зове се Хананејка јер потиче из Ханана, из тирских и сидонских крајева који су били северно од Палестине и у којима су живели многобошци, васпитани и одрасли на грчкој философији и грчкој култури. И ова данашња прича је слојевита: видимо жену која тражи помоћ од Христа, а он јој одговара да није послан онима који не припадају изабраном народу. Међутим, она је упорна и вели: Тачно је да ја не припадам изабраном народу и може бити да ме они који припадају изабраном народу сматрају недостојном да се зовем човеком и као некога који је подобан животињама, али и животиње су, каже Хананејка, творевина Божја и оне су достојне макар да се хране мрвицама са трпезе оних који су изабрани. И тада Господ, реторички да се изразимо, бива поражен и исцељује њену кћер вером ове жене. Ова прича, браћо и сестре, најпре у првом свом слоју, устима самога Господа казује да су све крајности нешто што одудара од аутентичног Јеванђеља и позива људима да живе по вери. Самозатвореност, неспремност да се изађе из својих оквира, затвореност за комуникацију, спречавање да неко ступи и уђе у наше просторе је нешто што је страно Јеванђељу, али и, са друге стране, из ове приче се види да је важно држати се принципа, односно да је важно држати се Господа и имати вере у њега, јер свака врста уопштеног успостављања комуникација и стварања некаквог општења на темељима романтичарских и идеалистичких погледа на свет, где се све релативизује, напросто опет није нешто на шта Господ позива. То није у Јеванђељу и по Јеванђељу, потребан је чврст камен темељац, потребно је држати се онога што је чињеница, онога што је истина. За нас хришћане то је Господ и то је реч Његова. Дакле, жена Хананејка није из изабраног народа, а чланови изабраног народа су сматрали да Месија треба да дође само њима. Сматрали су да само они треба да буду спасени како и у духовном смислу те речи, али и у спољашњем. Сматрали су чак да сви остали народи, по Божјој вољи, њима треба да буду покорни. Таквог су месију очекивали и зато сви они који нису припадали изабраном народу, ни по свом биолошком статусу, а ни по духовном, сматрани су од стране изабраног народа и најпре од њихове елите да су већ по себи непријатељи и да не само да треба избегавати сваку комуникацију са њима, него чак није било препоручљиво улазити у њихове крајеве, а камоли поделити ишта што се зове добром са таквим људима. Ево, сам Господ Христос долази у крајеве тирске и сидонске, у места где живе они који не припадају изабраном народу, они који се требају сматрати непријатељима и ту приступа једна жена, скромно, отворене душе, са огромним поверењем које је равно спознаји да је спасење у Христу. Она му прилази и тражи да Господ исцели њену кћер. А Господ различито у односу на све друго што говори у Јеванђељу, наступа крајње оштро, искључиво и вели: Нисам дошао вама који нисте изабрани и не приличи да се оно што припада изабранима са њихове трпезе баца псима. То је груба оштра реч коју Господ упућује овој жени која му приступа скромно и са поверењем. Наравно, Христос има своју педагогију, има начин на који открива истину, поступно, постепено. У овом случају Он говорећи овако грубе речи само хоће да укаже како изгледа формалистички приступ живоме Богу, како изгледа спољашњи приступ Богу и било којој вредности. Он говори језиком управо оних који су сматрали да Бог припада само њима и да су они малтене власници Божји и да они да прописују Богу како Он треба да поступа и односи се према творевини и сваком човеку који је створен као слика и прилика Његова. Господ у овом тренутку говори грубо хотећи да укаже на грубост, на неосетљивост оних који су формалисти и који мисле да је довољно само припадати изабраном народу. И ми често, браћо и сестре, мислимо да је довољно то што смо крштени, да је довољно то што смо Срби и да ће онда Господ препознати себе у нама и да ће без истинске, живе делатне вере увести нас у Царство своје. Неопходно је да будемо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Неопходно је да препознамо живога Бога као спаситеља, али ми Њему треба да се уподобимо. Ми требамо да се саображавамо Његовом Јеванђељу, Његовој Речи, Његовој Истини, а не Њега себи и читав свет око нас нашим параметрима и критеријума. Своје параметре и критеријуме треба да преобразимо у Христу, да узрастемо са њима у Њему, да растемо у меру раста висине Христове како каже апостол Павле, како бисмо могли примити Њега и њиме упознавати себе и општити са ближњима. Дакле, Господ овим речима критикује оне који су формалисти и, у исто време, у овом Јеванђељу показује шта је неопходно за нас. Када је Господ, рекао грубу реч, жена Хананејка показује још дубље смирење и вели: Можда не познајем у потпуности истину, можда не знам до краја Јеванђеље Божје, можда нисам у потпуности део тела Његовог и Цркве Његове, али и ја чезнем за спасењем стојећи споља, чезнем за истином и правдом и имам поверења у Бога да ће он наћи пут да дотакне моје срце; да упознам у пуноћи истину и будем спасена. Господ у њеној упорности, у њеном неодустајању од потребе за љубављу, за истином и лепотом препознаје оно што је неопходно да јој се Он пројави. Препознаје поверење, препознаје њену веру и онда чини чуда говорећи: Нека буде како ти хоћеш. Нека буде по вери твојој! Ево, браћо и сестре, одговора на многе недоумице и питања које имамо. Зашто ми се нешто дешава у животу? Зашто имам утисак да ме је Бог оставио? Зашто нисам бољи? Зашто ме људи не воле? Зашто уопште имам крст као темељ свог живота на који немам одговор и тежак ми је? Одговор на ово питање, браћо и сестре, јесте вера као предуслов свих других одговора на сва друга питања, вера као поверење у љубав Божју. Он боље од нас зна који су путеви нашег спасења, нашега сазревања, путеви који нас воде откривању истине, правде и смисла нашег постојања. Све уосталом, браћо и сестре, почива на вери и на поверењу. Да ли смо ишта сазнали, да ли смо једно знање усвојили ако нисмо имали вере и поверења? Од најмањих ногу у школи када учимо слова, зашто би слово А било А, само зато што то каже учитељица. Не, за мене је А постало истина, чињеница, јер сам имао поверења у то што ми је рекла учитељица. И све друго, сви односи заједница, љубави између мужа и жене, између свих чланова породице и у концентричним круговима шири се око нас онда када имамо вере и поверења. Али та наша вера мора да буде крстолика. Није довољно да имамо вере и поверења у људе, безброј пута смо били тако изневерени и остали скамењени од онога што се десило у нашем сусрету са другим, били често губитници, повређивани, али и сами повређивали другог. Ако је наша вера крстолика тј. ако пре свега наш живот почива на вери у Бога, на вери у Христа, онда ће наша вера и поверење и све наше активности, свако дело, па и реч бити прожети том вером. Тако ћемо у кристоликој вери пронаћи смисао у сваком тренутку свог постојања, у сваком сусрету са сваким човеком, сваки педаљ ове земље биће нам по једно ново и мало откривење истине Божје. Вера није, браћо и сестре, само пуко интелектуално, рационално уверење да постоји некаква скривена велика моћна сила. Вера је баш оно што је показала Хананејка у односу на Господа, поверење у Бога и препуштање себе Његовој вољи и Његовом суду. Таква вера међутим мора бити делатна, јер вера без дела је мртва. А како делатна? Једноставно, браћо и сестре. Треба читати Јеванђеље и учинити га својим животом. Заповести Божје су благе. Заповести Божје кад их творимо чине нас снажнима, одважнима, неустрашивима! Када живимо Јеванђељем Христовим онда идемо путем сигурности, пре свега наше унутрашње духовне, а ако хоћете, и психолошке сигурности. Не постоји то што нас може помутити. Зато, ево, данас окупљени овде, браћо и сестре, да знамо да је систем вредности који црпимо из Јеванђеља Христовог често у неспоразуму са системом вредности који је смишљен по духу и сили мудрости овога света. Не смемо никада себи дозволити да тај систем вредности Јеванђеља саображавамо систему вредности овога света, него смо позвани да преображавамо систем вредности овог света и претварамо у Јеванђеље Христово, чинећи заправо све око нас увек новим, увек савременим. За нас не постоји дилема да ли се Црква модернизује. У начину свога постојања Црква је увек савремена, користи све механизме и методе и технике од овога света. Црква је, штавише, често покретач развоја, али оно што нас једино чини увек новима и обнавља јесте вера у Христа, јесте живи Бог. Без Христа, без вере у Њега, без Његовог система вредности сваки дан смо све старији и ближи пропасти смрти, потпуној дезинтеграцији. Са Христом, сваки нови дан је новина и постајемо све млађи у Христу Господу. Нека би Он молитвама Пресвете Богородице, данас када смо овде окупљени, дао сваком од нас живу и чврсту веру у Њега и да без Његовог промисла ништа неће бити, али да понекад, као што је у овој причи Хананејка изменила чврсти став Христов, могли бисмо рећи и Његов промисао у датом тренутку, да и ми чврстом вером коју молимо од Господа да нам је да и својим животом можемо мењати свет у себи и свет око себе. Честитамо још једампут тридесет година службе архијерејске и педесет година монашке службе нашем и вашем Митрополиту и духовном оцу. Нека му Господ да дуг и здрав и плодан пастирски рад да на челу ове помесне Цркве заједно са вама води чврсто ка Царству Небеском које је већ овде и сада у овој светој Литургији присутно међу нама и које није ништа друго слављење Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа сада и увек у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Ваше Високопреосвештенство, преосвећена господо и браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, мало би било да кажем да је данас моје срце испуњено истинском радошћу, радошћу духовном, радошћу у Богу што сам по благослову и позиву Вашег Високопреосвештенства данас заједно са свима вама овде, под сводовима овог предивног храма сазданог у славу и част Пресвете Богородице и што сам у овом, опет морам рећи, предивном граду Сарајеву. Сарајево је град, који опточен планинама делује затворен у себе, а заправо од почетка свога настанка он је веома широкогруд град, отворен на све четири стране света, у који су долазили људи из различитих крајева, са различитим искуствима, доносили дарове у њега, а исто тако обогаћени из њега одлазили. И не само да је то град у који се долазило и одлазило са свих страна, са различитим печатима, личним, идентитетским, културним, духовним и сваким другим, него је то пре свега град јединствен по гласу и лепоти управо оних који су у различитости кроз векове овде живели и не само укрштали и прожимали своја искуства, своје културе и своје духовности, него су свако полазећи од свога посебног печата рађали јединствене плодове који су носили управо у себи богаствто и лепоту различитости, а опет показивали јединство призива Божјег да сви једно будемо. Град Сарајево, дакле, кроз векове јесте отворен град, а православни хришћани, православни Срби, у овом граду у најмању руку од четрнаестог века живе и моле се Богу. О томе сведочи други храм тзв. Стара црква која је посвећена Светим Архангелима. И други народи, они који исто тако верују у једнога Бога али на другачији начин, том једном Богу се моле овде уназад много векова и не само да су засновали своје постојање него истински су уградили себе и оно што јесу у овај град, у међусобно прожимање, у истинску и праву духовну и културну заједницу. Мало је таквих градова у свету, у Европи готово да их нема. На само неколико десетина или стотина метара размака налазе се богомоље које припадају различитим црквама и различитим религијама, богомоље у којима се сабирају људи који се обраћају Богу. Одавде, од наше православне цркве, на стотину или неколико стотина метара налази се и католичка црква, ту је и џамија, ту је и синагога. И све те вере потичу из истог корена, из љубави Божје, из стваралачке силе Божје, из Онога који је створио свет благодаћу својом и човека као круну света, као икону своју, који је створио народе, како вели апостол Павле: све народе од исте природе, и свим народима одредио времена и границе да се крећу кроз историју само са једним јединственим циљем, а то је да би сви народи и они који чине те народе упознали Бога, њега једнога Творца, за кога исти апостол Павле каже да је Он ту међу нама, да није далеко од нас. То је дакле циљ постојања народа, постојања појединаца и личности унутар тих народа, да упознамо Бога, да упознамо вољу Његову. И зато овај град и ови простори нуде чврсто искуство и оквире у којима сви знају не само да треба да препознају и прихватају једни друге, него сви знају да је други дат као могућност за прослављање Бога, за упознавање себе самога, а кроз сусрет са Богом и спознају себе самога, да је други шанса за раст, за раст у Богу као појединац али и као народ и као заједница свих. Овде постоје чврсти оквири за то, а знамо опет да је много пута било да нисмо препознавали једни друге, не само у смислу познанства међу народима, већ нисмо познавали једни друге, ни себе унутар једног народа, нисмо познавали и препознавали себе ни унутар једне породице, а често нисмо препознавали ни сами себе, тј нисмо знали ко смо и шта смо управо стога што смо заборављали на овај позив и призив апостола Павла, на опомену и на упутство зашто постојимо као личности и зашто постојимо као народи. Ако мислимо да постојимо да бисмо се затворили у себе, у своју љуску, да бисмо се затворили у кулу од слоноваче без могућности да из ње излазимо и без могућности да нам у њу неко долази, онда заправо не само да нисмо препознали призив Божји, глас Његов, него онда нисмо добро ни чули тај позив. Много пута падали смо појединачно и сви заједно. Али исто тако историја овога града, историја ових простора нас учи да смо после сваког промашаја и једностраног и заједничког пада опет налазили начина да препознамо једни друге, да смо потребни једни другима и да можемо да идемо даље. Стога не треба да нас чуди што смо међусобно толико прожети и комшијски и културно и економски и политички, али и родбински често. Ништа то засигурно није случајно. Све је то израз промисла Божјег, давање љубави Његове да бисмо Њега упознали као једнога истинитог Бога, Спаситеља нашег Исуса Христа, Сина Божјег, који је дошао у свет да успостави са нама заједницу, да покаже да дистанца и јаз није оно због чега постојимо. Он не само да је премостио јаз између људи, између онога што није толико далеко међусобно, по својој природи, по ономе што јесте, него је дистанцу и јаз између створеног и нествореног премостио и учинио да можемо бити учесници онога што није створено, да можемо бити учесници Царства Божјег, лепоте и богаства будућега века већ овде и сада. То све међутим није нешто што нас чека у апстрактној, недодирљивој удаљености. Све то итекако јесте реалност дата да њом живимо овде и сада искључиво и онда када је реч Божја закон по којем живимо. Зато смо створени и као личности и као појединци, понављам, и као народи. Од једне природе, понављам, вели апостол Павле, дати су нам времена и границе. Нисмо ми они који одлучују о томе колики је то временско-просторни оквир који нам је дат да бисмо упознали Њега, Бога јединога и живог. Упознавајући себе, препознавајући своје дарове и своје таленте, познавајући свој идентитет који без Бога не постоји, препознајемо и своју различитост, знајући да она није дата као тачка раздвајања него као тачка која је одскочна даска која нас баца у сусрет ближњем, а то може бити управо онај који опет има свој посебни печат, свој дар као своју одскочну даску која треба да га катапултира нама у загрљај. Браћо и сестре, није чудо што је овај храм посвећен Пресветој Богородици, а Стари храм Светим Архангелима. То је поука, порука и задатак нама православним хришћанима који живимо овде, поука и порука Пресвете Богородице, која је истовремено наш покров и наша заштита и заступница пред Богом, као и пример за углед. Њена порука и поука срочена је у једној јединој реченици када је била суочена са немогућим, али заиста са немогућим, са оним што не само да надилази и превазилази њене снаге и њене капацитете, него и са оним што превазивази њену и уопште људску природу, а то је да Она постане место, пећина, простор кроз који нам Бог долази у свет. Реченица којом на немоћ своје природе и свог ума пред том тајном јединства и сусрета са Богом изговара јесте: Нека буде по речи Твојој Господе. Ако је то полазна тачка нашега постојања онда неће бити никаквих недоумица, непознаница и дилема у нашим животима. Унапред ће нам све бити јасно, а пре свега чињеница да је Бог међу нама, да је Бог у нама, да Дух Свети станује у нама и да је наше биће, наше тело, наше постојање дато као храм Божји, али и позвано да постоји и непрестано се остварује и реализује као храм Божји. То није могуће никако другачије осим испуњавањем заповести Божјих, јеванђељских заповести, пре свега заповести Божје о љубави читавим својим бићем према Њему, једином живом у Тројици Богу, али на исти начин и управо због тога и љубави према ближњем, а то је заправо сваки човек. Зато, браћо и сестре, Свети Арханђели, коме је посвећен Стари храм, створени из љубави Божје да служе људима и Богу непрестано, беспоговорно и неуморно, истовремено треба да нам буду пример за углед, да будемо увек спремни да желимо, да хоћемо да наш став буде став послушања, а истовремено љубави у односу на Бога. Свакако да ће нам свакодневница бити испуњена падовима, слабостима, грехом, неспоразумима. Међутим, ако имамо чврсту одлуку и будемо спремни да маколико немоћни и слаби никада нећемо да одустанемо од опредељења да нам Свети Архангели буду пример за углед, сигурно је да ће увек Бог бити са нама и баш онда када будемо свесни своје немоћи и својих слабости. Радујем се, Ваше Високопреосвештество, што смо данас по Вашој љибави и промислу Божјем сабрани под сводовима ове светиње. Управо због тога што овај град има залог љубави и заједнице као задатак имамо да не дозволимо да нас предупређује неко, и то мислим на све људе који живе овде, да нас учи и показује и указује на то да треба да будемо верни речи Божјој, речи Христовој. Не треба да дозволимо да неко споља насилно показује и указује на то да као они који верују у Бога треба да будемо отворени једни према другима, да разговарамо једни са другима, да размењујемо искуство и љубав међусобно, што је много више од једног спољашњег, политичког и често политиканстког дијалога. Треба да оставимо високе и високопарне речи и високосветске политике и теорије и да се спустимо на најнижу могућу тачку вере у Бога, ми - вере у Христа и свако други - вере којом верује на свој начин, јер нема те вере у Бога која је уткана овде у саме корене и темеље овога града а да не упућује на то да је сваки човек Богом створен и да нико не постоји без оног другога и да не постоји онај који може речи да му други није потребан. Довољно је да се спустимо на веру обичног, једноставног човека, да се спустимо на дно своје душе, да не тражимо споља решења, него ту у себи, у молитви да чујемо глас Божји, да чујемо реч Његову која ће засигурно рећи с једне стране: Буди то што јеси. Ти мораш знати ко си и мораш знати свој посебан печат, мораш знати да си непоновљив, али исто тако мораш знати да је свако непоновљив и да се у сазвучју непоновљивости и у букету различитости испевава хармонија космичка као песма у славу Божју. Нека су молитве Пресвете Богородице са свима вама. Наше молитве, наша љубав и све што стоји до нас биће увек са вама до крајњих могућих граница, до спремности да све што имамо делимо са вашом љубављу и исто тако да све што и јесте ваше по љубави Божјој и по Христу постаје и наше. Долазићемо овде у духу Јеванђеља, у духу мира и љубави, љубави и мира Христовог, да се утврђујемо у вери и да опет по истом апостолу Павлу тешимо једни друге вером међусобно. Нека молитве Пресвете Богородице закриљујују свакога од вас, ваше породице, ваше пријатеље, сроднике, комшије. Нека молитве Пресвете Богородице буду и са онима који не желе да буду са нама или не могу да буду са нама данас овде, да молитве одобровоље, омекшају наша срца и срца свих људи и Њене молитве да учине да мир овде и свугде буде алфа и омега, почетак и крај наших хтења, жеља и напора. Нека молитвама Пресвете Богородице живи Господ Један у Тројици, Отац и Син и Свети Дух, како слављен од Ње и Светих Архангела и свих светитеља Божјих буде прослављан и од нас, овде и сада и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ Видео: Телевизија Храм
  6. У склопу посете Митрополији дабробосанској, Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије је у пратњи Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Господина Хризостома, Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Господина Јоаникија и Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја, након шетње улицама града Сарајева и посете Старе Православне цркве на Башчаршији, посетио и Градску Скупштину града Источно Сарајево, где га је дочекао градоначелник Љубиша Ћосић са начелницима шест Општина и народним посланицима са којима је разговарао о актуелним темама, а потом су се Његова Светост, Митрополит Хризостом и градоначелник Источног Сарајева обратили медијима. Том приликом Патријарх Порфирије је између осталог рекао: „Утисци о некоме или нечему из реалног личног сусрета у најмању руку често могу да доведу погрешним закључцима о некоме кога нисмо упознали, кога нисмо срели, а често могу да одведу на погрешне путеве када говоримо о међусобним односима. Стога, лични сусрет, пре свега са браћом у Христу, са Православним верницима, са Православним Србима на овим просторима јесте велики дар за мене, а исто тако и са другим људима који припадају другим верама и другим народима јесте био дар који ми је опет отворио за нијансу нове видике у спознаји онога што је заједничко и онога што дели људе на овим просторима. Сувишно би било говорити, много пута сам и сам рекао какав је мој однос и доживљај према Републици Српској и према људима који живе у Републици Српској. Наиме, и сам сам пореклом из ових крајева, али не само да сам пореклом него сам и велики део своје младости провео на овим просторима и знам ко су људи који овде живе. Још из оних времена ми је било потпуно јасно да је мало простора на којима живе Православни Срби, а да су толико органски и нераскидиво дубоко повезани са својом духовношћу и са својом вером и то независно од текућих идеологија које понекад могу бити штетне по себе, а понекад и супотрстављене директно ономе што јесте наше искуство, наше предање и наша традиција“. Након тога, Његову Светост Патријарха српског Господина Порфирија, Високопреосвећене Митрополите Господу дабробосанског Хризостома, црногорско-приморског Господина Јоаникија и Преосвећеног Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја, дочекало је више хиљада људи на Тргу Србија у Источном Сарајеву. Том приликом многобројном верном народу обратили су се Патријарх Порфирије и Митрополит Хризостом. Извор: Телевизија Храм
  7. Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске изазвала је реакцију Српске православне цркве, преко отвореног писма и одговора архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Преосвештенства митрополита Хризостома Јевића. Крах неоусташке идеје на Блајбуршком пољу Велики број званичника и хијерархијски високо позиционираних представника Римокатоличке цркве у Хрвата нису до данас направили прекид са усташком прошлошћу, нити су одбацили хипотеку зле прошлости. Процесије које су се протеклих година вршиле у Блајбургу, као морално оправдање политичког учинка Независне Државе Хрватске или, можда, неки би рекли, нововековног хрватског родољубља, доживеле су крах захваљујући реакцији римокатоличких европских структура. Перцепција Другог светског рата, оштра линија између фашизма и антифашизма, историјска припадност Силама Осовине или антифашистичкој коалицији, као лакмус папир потпољен у постјугословенска друштва, показује отворено стање ствари и праве демократске капацитете појединаца, друштвених чинилаца и верских заједница. Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта, приказују као невине жртве, уз приказивање нацистичких, неонацистичких и усташких симбола, који нигде у свету нису пожељни. Градоначелник Блајбурга Стефан Височниг је, још 2017. године изјавио: „док је год црквени догађај немамо ништа против, али то је манифестација радикалних десничара“, тражећи истовремено забрану усташких симбола. У тадашњој јавној расправи аустријски канцелар Себастијан Курц је 2019. године рекао да је „закон донет због сузбијања радикалних и екстремистичких покрета у које спадају и усташе“. Закон против величања неонацистичких и неофашистичких покрета који је ступио на снагу марта 2019. године утицао је на стварање нове атмосфере: повећан је број полицајаца и појачан је надзор на Блајбуршком пољу. Прошле 2019. године није било највиших представника хрватске државе и владе, већ су били присутни само изасланици. Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга. Наиме, Корушка бискупија из Клагенфурта је 2019. упутила писмо Хрватској бискупској конференцији, која је носећи организатор скупа, рекавши да „организатори нису испунили услове које им је тражио корушки бискуп“. Аустријским римокатолицима је постало јасно да радиклана, екстремистичка и ревизионистичка политика надјачава духовне поруке класичне хришћанске евхаристије, тј. да „миса на блајбуршком пољу јесте део догађаја који се политички инструментализује и део је политичко-националног ритуала који служи селективној перцепцији и тумачњу историје“. Блајбург у Сарајеву – мало историје Сарајевски надбискуп Винко Пуљић и подручна му Надбискупија врхбосанска је ове године изашла у сусрет „почасном блајбуршком воду“ да се одржи „света миса за жртве блајбуршке трагедије“. Римокатоличке апологете сматрају да је у питању искључиво један религиозни чин, тј. молитва за душе „страдалих Хрвата на крижном путу“, дакле сусрећемо се са једним очајним типом аргументације који заиста продубљује релативизацију историјског контекста доносећи историјски ревизионизам. Премештај, тј. „спуштање Блајбурга у Сарајево“, обавља се из прагматичних разлога, иако је миса на Блајбуршком пољу, посматрано из позиције проусташких комемораната, прошле године ограничена, дакле без помпезног церемонијала, политичких обележја, без бискупа, са свештеницима нижег ранга. Говори се да ће ове године она у Аустрији бити обављена на приватном поседу. Са друге стране, изгледа да су проусташки тонови код римокатоличке јерархије у Босни и Херцеговини очекивани, нарочито сада када је председник Републике Хрватске Зоран Милановић јавним ограђивањем од усташке симболике и поздрава „За дом спремни!“ послао неке друге поруке, односно када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није пожељно парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости. Али ту је, ето, Сарајево, и Босна и Херцеговина која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“. Нема сумње да је НДХ била расистичка и геноцидна творевина, држава која је донела расне законе „О заштити части и крви хрватског народа“, држава сателит Сила Осовине која је имала концентрационе логоре и која је организовала систематска убијања Срба, Јевреја и Рома. У самом главном граду Босне и Херцеговине усташки вођи су заиста од априла 1941. године радили по „упутима жупних уреда“, онако како је планирано још у усташкој емиграцији, показавши практичну спрегу и повезаност са Римокатоличком црквом. Српска православна црква је у лето 1941. године трпела сву жестину усташких прогона, у мају, јуну и јулу отпочела су убијања свештеника и верног народа, као и уништавање српских светиња и пљачка српске имовине. Римокатолички жупник у Сарајеву Божидар Брале био је активан у вршењу притисака на Митрополију дабробосанску. По сачуваним сведочанствима он је позвао почетком маја 1941. митрополита дабробосанског Петра Зимоњића и тражио да се избаци ћирилица из службене употребе, односно да се сви црквени печати и администрација воде на латиници. Митрополит Петар је тада дао свој познати одговор: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен“. Исто тако, наредних дана вршени су притисци на митрополита Петра да служи благодарење за „поглавника Анту Павелића“. Митрополит је и то одбио, оставши достојанствен, да не увлачи силе зла у духовну сферу, да се не додворава српским џелатима и не понижава невине жртве. Био је ухапшен 12. маја 1941. године, на празник Св. Василија Острошког. Српски православни митрополит сарајевски и дабробосански је одведен у Загреб, затим у затвор Керестинац код Самобора, изложен тортури и понижењима, обријана му је дуга седа старачка брада и био је тучен. Сваки му се траг губи у Госпићу, где је последњи пут виђен. По једној верзији страдао је у Шарановој Јами на Велебиту. За све то време римокатолички надбискуп врхбосански у Сарајеву Иван Евангелиста Шарић писао је песмице поглавнику др Анти Павелићу. Надбискупу Шарићу је сама помисао на поглавника рађала следеће емоције и песничке слике, које су објављене у време хапшења митрополита Петра Зимоњића (Vrhbosna katoličkoj akciji, travanj-svibanj 1941, br. 4-5, 1): „Земља тад не мирише јадом, Већ сва мирише ми сва, Љубављу, вјером и надом, Кад сунце сја“. Надбискуп Шарић је имао контакте са Павелићем још док је овај био у емиграцији тридесетих година XX века у Италији. Своју „Оду поглавнику“ написану под девизом „За дом! Спремни!“ надбискуп Иван Е. Шарић је објавио у главним сарајевским римокатоличким новинама (Katolički tjеdnik, (1941), br. 51, 13), а она се поентира следећим стиховима: „Доктор Анте Павелић име драго, Има у њем Хрватска с неба благо. Нек Те Он, Краљ Небески, вазда прати, Вођо наш златни“! Занимљиво је да је надбискуп Иван Шарић 1935. године пролазећи кроз православна села Босанске Посавине изјавио „да је рођен у Травнику крај православне свештеничке куће“ и „да му је помајка била Српкиња“ (Novosti, br. 235, 24. VIII 1935, 3). Умро је у Мадриду 1960. године, у истом граду где је годину дана раније своју злочиначку душу испустио др Анте Павелић. Ни Шарићев Травник ни Павелићева Брадина у Босни нису далеко. Земљаци су се добро разумели и имали јаке сентименте један за другога. Изгледа да је под утицајем песмица свога претходника и садашњи надбискуп сарајевски Винко Пуљић, родом из Пријечана, месташца код Бања Луке, уз реку Врбас, које гледа на другу обалу одмах где су села Шарговац, Дракулић и Мотике, тешко пострадала од усташа непуне четири године пре кардиналовог рођења. Када се сагледа сав историјски контекст, сасвим је логична и природна реакција наследника свештеномученика митрополита Петра Зимоњића, садашњег митрополита дабробосанског, Његовог Високопреосвештенства Хризостома Јевића, рођеног у устаничкој Вођеници код Босанског Петровца, који отвореним писмом упућеним надбискупу Винку Пуљићу изражава огорчење хипокритичним усвајањем усташког историјског дела и присталица у хришћанску сценографију и атмосферу светог предања. Суморни светски трендови историјског ревиозионизма Другог светског рата и рехабилитација фашизма није мимоишла ни духовну институцију чији је део Сарајевска врхбосанска надбискупија. Радован Пилиповић. Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција Српске православне цркве / Српска верзиjа WWW.PRAVOSLAVIE.RU Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у...
  8. Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске изазвала је реакцију Српске православне цркве, преко отвореног писма и одговора архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Преосвештенства митрополита Хризостома Јевића. Крах неоусташке идеје на Блајбуршком пољу Велики број званичника и хијерархијски високо позиционираних представника Римокатоличке цркве у Хрвата нису до данас направили прекид са усташком прошлошћу, нити су одбацили хипотеку зле прошлости. Процесије које су се протеклих година вршиле у Блајбургу, као морално оправдање политичког учинка Независне Државе Хрватске или, можда, неки би рекли, нововековног хрватског родољубља, доживеле су крах захваљујући реакцији римокатоличких европских структура. Перцепција Другог светског рата, оштра линија између фашизма и антифашизма, историјска припадност Силама Осовине или антифашистичкој коалицији, као лакмус папир потпољен у постјугословенска друштва, показује отворено стање ствари и праве демократске капацитете појединаца, друштвених чинилаца и верских заједница. Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта, приказују као невине жртве, уз приказивање нацистичких, неонацистичких и усташких симбола, који нигде у свету нису пожељни. Градоначелник Блајбурга Стефан Височниг је, још 2017. године изјавио: „док је год црквени догађај немамо ништа против, али то је манифестација радикалних десничара“, тражећи истовремено забрану усташких симбола. У тадашњој јавној расправи аустријски канцелар Себастијан Курц је 2019. године рекао да је „закон донет због сузбијања радикалних и екстремистичких покрета у које спадају и усташе“. Закон против величања неонацистичких и неофашистичких покрета који је ступио на снагу марта 2019. године утицао је на стварање нове атмосфере: повећан је број полицајаца и појачан је надзор на Блајбуршком пољу. Прошле 2019. године није било највиших представника хрватске државе и владе, већ су били присутни само изасланици. Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга. Наиме, Корушка бискупија из Клагенфурта је 2019. упутила писмо Хрватској бискупској конференцији, која је носећи организатор скупа, рекавши да „организатори нису испунили услове које им је тражио корушки бискуп“. Аустријским римокатолицима је постало јасно да радиклана, екстремистичка и ревизионистичка политика надјачава духовне поруке класичне хришћанске евхаристије, тј. да „миса на блајбуршком пољу јесте део догађаја који се политички инструментализује и део је политичко-националног ритуала који служи селективној перцепцији и тумачњу историје“. Блајбург у Сарајеву – мало историје Сарајевски надбискуп Винко Пуљић и подручна му Надбискупија врхбосанска је ове године изашла у сусрет „почасном блајбуршком воду“ да се одржи „света миса за жртве блајбуршке трагедије“. Римокатоличке апологете сматрају да је у питању искључиво један религиозни чин, тј. молитва за душе „страдалих Хрвата на крижном путу“, дакле сусрећемо се са једним очајним типом аргументације који заиста продубљује релативизацију историјског контекста доносећи историјски ревизионизам. Премештај, тј. „спуштање Блајбурга у Сарајево“, обавља се из прагматичних разлога, иако је миса на Блајбуршком пољу, посматрано из позиције проусташких комемораната, прошле године ограничена, дакле без помпезног церемонијала, политичких обележја, без бискупа, са свештеницима нижег ранга. Говори се да ће ове године она у Аустрији бити обављена на приватном поседу. Са друге стране, изгледа да су проусташки тонови код римокатоличке јерархије у Босни и Херцеговини очекивани, нарочито сада када је председник Републике Хрватске Зоран Милановић јавним ограђивањем од усташке симболике и поздрава „За дом спремни!“ послао неке друге поруке, односно када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није пожељно парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости. Али ту је, ето, Сарајево, и Босна и Херцеговина која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“. Нема сумње да је НДХ била расистичка и геноцидна творевина, држава која је донела расне законе „О заштити части и крви хрватског народа“, држава сателит Сила Осовине која је имала концентрационе логоре и која је организовала систематска убијања Срба, Јевреја и Рома. У самом главном граду Босне и Херцеговине усташки вођи су заиста од априла 1941. године радили по „упутима жупних уреда“, онако како је планирано још у усташкој емиграцији, показавши практичну спрегу и повезаност са Римокатоличком црквом. Српска православна црква је у лето 1941. године трпела сву жестину усташких прогона, у мају, јуну и јулу отпочела су убијања свештеника и верног народа, као и уништавање српских светиња и пљачка српске имовине. Римокатолички жупник у Сарајеву Божидар Брале био је активан у вршењу притисака на Митрополију дабробосанску. По сачуваним сведочанствима он је позвао почетком маја 1941. митрополита дабробосанског Петра Зимоњића и тражио да се избаци ћирилица из службене употребе, односно да се сви црквени печати и администрација воде на латиници. Митрополит Петар је тада дао свој познати одговор: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен“. Исто тако, наредних дана вршени су притисци на митрополита Петра да служи благодарење за „поглавника Анту Павелића“. Митрополит је и то одбио, оставши достојанствен, да не увлачи силе зла у духовну сферу, да се не додворава српским џелатима и не понижава невине жртве. Био је ухапшен 12. маја 1941. године, на празник Св. Василија Острошког. Српски православни митрополит сарајевски и дабробосански је одведен у Загреб, затим у затвор Керестинац код Самобора, изложен тортури и понижењима, обријана му је дуга седа старачка брада и био је тучен. Сваки му се траг губи у Госпићу, где је последњи пут виђен. По једној верзији страдао је у Шарановој Јами на Велебиту. За све то време римокатолички надбискуп врхбосански у Сарајеву Иван Евангелиста Шарић писао је песмице поглавнику др Анти Павелићу. Надбискупу Шарићу је сама помисао на поглавника рађала следеће емоције и песничке слике, које су објављене у време хапшења митрополита Петра Зимоњића (Vrhbosna katoličkoj akciji, travanj-svibanj 1941, br. 4-5, 1): „Земља тад не мирише јадом, Већ сва мирише ми сва, Љубављу, вјером и надом, Кад сунце сја“. Надбискуп Шарић је имао контакте са Павелићем још док је овај био у емиграцији тридесетих година XX века у Италији. Своју „Оду поглавнику“ написану под девизом „За дом! Спремни!“ надбискуп Иван Е. Шарић је објавио у главним сарајевским римокатоличким новинама (Katolički tjеdnik, (1941), br. 51, 13), а она се поентира следећим стиховима: „Доктор Анте Павелић име драго, Има у њем Хрватска с неба благо. Нек Те Он, Краљ Небески, вазда прати, Вођо наш златни“! Занимљиво је да је надбискуп Иван Шарић 1935. године пролазећи кроз православна села Босанске Посавине изјавио „да је рођен у Травнику крај православне свештеничке куће“ и „да му је помајка била Српкиња“ (Novosti, br. 235, 24. VIII 1935, 3). Умро је у Мадриду 1960. године, у истом граду где је годину дана раније своју злочиначку душу испустио др Анте Павелић. Ни Шарићев Травник ни Павелићева Брадина у Босни нису далеко. Земљаци су се добро разумели и имали јаке сентименте један за другога. Изгледа да је под утицајем песмица свога претходника и садашњи надбискуп сарајевски Винко Пуљић, родом из Пријечана, месташца код Бања Луке, уз реку Врбас, које гледа на другу обалу одмах где су села Шарговац, Дракулић и Мотике, тешко пострадала од усташа непуне четири године пре кардиналовог рођења. Када се сагледа сав историјски контекст, сасвим је логична и природна реакција наследника свештеномученика митрополита Петра Зимоњића, садашњег митрополита дабробосанског, Његовог Високопреосвештенства Хризостома Јевића, рођеног у устаничкој Вођеници код Босанског Петровца, који отвореним писмом упућеним надбискупу Винку Пуљићу изражава огорчење хипокритичним усвајањем усташког историјског дела и присталица у хришћанску сценографију и атмосферу светог предања. Суморни светски трендови историјског ревиозионизма Другог светског рата и рехабилитација фашизма није мимоишла ни духовну институцију чији је део Сарајевска врхбосанска надбискупија. Радован Пилиповић. Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција Српске православне цркве / Српска верзиjа WWW.PRAVOSLAVIE.RU Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у... View full Странице
  9. Република Српска усвојила одлуку: Одговор Сарајеву и Западу у осам тачака 17.02.2020 Народна скупштина Републике Српске усвојила је осам закључака на посебној седници чија је једина тачка дневног реда било антидејтонско деловање Уставног суда БиХ. Посланици су са 70 гласова за и два против усвојили следећих осам закључака поводом рада Уставног суда БиХ. 1. Народна скупштина Републике Српске потврђује приврженост Републике Српске Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, посебно изворном тексту Устава БиХ као Анекса 4. 2. Народна скупштина Републике Српске обавезује представнике Републике Српске у институцијама БиХ да предложе у Парламентарној скупштини БиХ усвајање Закона о престанку мандата страних судија и избору домаћих судија у Уставном суду БиХ. 3. Народна скупштина Републике Српске задужује Владу Републике Српске да настави раније започете преговоре са Владом Федерације БиХ са циљем дефинисања граничне линије између Републике Српске и Федерације БиХ, а у складу са Анексом 2 Општег оквирног споразума за мир у БиХ. 4. Народна скупштина Републике Српске обавезује представнике Републике Српске у институцијама БиХ да обуставе доношење било каквих одлука у органима БиХ до усвајања Закона о престанку мандата страних судија и избору домаћих судија у Уставном суду БиХ и његовог ступања на снагу. 5. Народна скупштина Републике Српске наглашава да је Република Српска страна потписница свих анекса Општег оквирног споразума за мир у БиХ, самим тим и Анекса 4 који је Устав БиХ. 6. Народна скупштина Републике Српске потврђује да су високи представници и Уставни суд БиХ кршили Дејтонски споразум и Устав БиХ и на тај начин изменили политички систем супротно Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, а који је уговор међународноправног карактера. 7. Народна скупштина Републике Српске обавезује све институције Републике Српске да не прихватају и не проводе било какве будуће антидејтонске и недемократске одлуке Високог представника и Уставног суда БиХ. 8. Народна скупштина Републике Српске тражи да представници Републике Српске у заједничким органима БиХ обавесте Народну скупштину о провођењу ових закључака у року од 60 дана. Посебна седница заказана је због кризе настале у БиХ услед спорних одлука Уставног суда БиХ. Парламенту су се обратили председница Републике Српске Жељка Цвијановић, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, премијер РС Радован Вишковић, представници парламентарних клубова... Република Српска усвојила одлуку: Одговор Сарајеву и Западу у осам тачака RS.SPUTNIKNEWS.COM Народна скупштина Републике Српске усвојила је осам закључака на посебној седници чија је једина тачка дневног...
  10. Паљењем олимпијског пламена испред СЦ "Скендерија", на месту које је предвиђено за доделу медаља спортистима и хокејашким утакмицама између тимова Шведске и Италије у СЦ "Зетра", односно САД и Канаде у СЦ "Скендерија", на данашњи дан пре 30 година су практично започеле 14. зимске олимпијске игре у Сарајеву. Званични постер ЗОИ `84 (аутор, Мирослав Антонић) Сарајевска регија, са свих страна окружена планинама са више од 100 снежних дана годишње, чинила се као идеално место за организацију зимских спортских такмичења. Надомак Сарајева су постојали терени за скијашке спортове који су имали вишедеценијску традицију. Пале и Јахорина су рецимо између два светска рата били познати скијашки центар, са смучарским теренима, скакаоницама и крос-кантри стазама. Први југословенски смучарски слет је тако одржан на Палама и оближњој Јахорини 1937. године, а почетком седамдесетих, Јахорина добија и сертификат ФИС-а, за одржавање међународних смучарских такмичења. Управо тада се и "јавља" идеја да се у Сарајеву организују ЗОИ. Међутим, град тада није био спреман ни инфраструктурно у смислу објеката и олимпијских борилишта, а није се имало ни новаца. Ипак, припремало се, радило се, израђивали су се пројекти (а у ходу се и зидало и подизало, ако не за Олимпијаду, а за грађане-свеједно) и углавном, сви приступни услови за кандидатуру су испуњени 1976. године, да би 1978. године, Међународни олимпијски комитет (МОК), између Гетеборга, Сапороа и Сарајева, изабрао за домаћина XIV Зимских Олимпијских игара град Сарајево. Званична маскота ЗОИ `84 "Вучко" (аутор, Јоже Тробец) Тадашњи председник МОК-а, лорд Мајкл Киланин је отворено лобирао да Сарајево добије организацију из више разлога, од којих је неколико било пресудно. Сапоро и Јапан су већ раније били домаћини, Гетеборг је само у начелу био кандидат, иначе су борилишта била диљем Шведске, док је Сарајево била "чиста егзотика" и својеврсан изазов и за МОК, а и за саму организацију у СФРЈ. То би биле (и остале су) једине Олимпијске игре у једној комунистичкој земљи, а домаћини Сарајево и СФРЈ као несврстана земља, "обећавали" су превазилажење хладноратовских трвења и бојкота, са којима се олимпијски покрет суочио 4 године раније на ЛОИ у Москви, однозно ЗОИ у Лејк Плесиду. Плато испред СЦ "Скендерија" где су додељиване медаље и на којем је паљењем олимпијског пламена на данашњи дан извршено "праотварање" 14. ЗОИ, а што је наведено у уводу текста, Добијањем организације, приступило се реализацији предвиђених и од стране МОК-а усвојених планова. На почетку, дефинисана су места олимпијских такмичења према спортовима. Бјелашница је била место за одржавање мушких алпских дисциплина, док је Јахоринаслужила истој намени, али само за жене. На планини Игман, на локацији Велико поље су предвиђена борилишта за крос кантри и бијатлон, док је Мало поље предвиђено за скијашке скокове. Планина Требевић је била "резервисана" за боб и санкање, док су у самом граду, на две локације требала да се одрже такмичења у хокеју и уметничком клизању у СЦ "Скендерија", док је СЦ "Зетра", био такође "хокејашки стадион" и простор за такмичење у уметничком клизању, а требало је направити писту за брзо клизање. Речено-учињено. Уз новац од унапред продатих телевизијских преноса, новац добијен од спонзора из земље и иностранства, средства од самодоприноса, започела је изградња олимпијских борилишта и пратећих објеката. Подигнут је СЦ "Зетра" са олимпијском двораном и пистом за брзо клизање. Надомак "Зетре" је комплетно реконструисан стадион "Кошево" за потребе церемоније отварања и затварања ЗОИ. Уз постојећи центар "Скендерија" дозидана је нова дворана. На Требевићу је подигнута боб/санкашка стаза. На Игману уређене стазе за крос кантри и биатлон са стрелиштем, као и скакаонице. Извршена реконструкција постојећих и изградња нових стаза на Јахорини. На Бјелашници комплетно подигнута борилишта за алпску комбинацију. Све поменуто подразумева и пратећу инфраструктуру, плус жичаре (реконструисане и изграђене) на Игамну, Бјелашници и Јахорини, укупног капацитета 16000 скијаша на сат. Поред борилишта радило се и на инфраструктури. Реконструисана је Главна пошта на Обали војводе Степе, а подигнута је и нова и модерна зграда поште у Новом Сарајеву. Дограђени су нови објекти поред зграде телевизије са студијима и интерном сателитском станицом као испомоћ сателитској станици "Југославија" у Приликама код Ивањице, са два линка за Америку, и по једним за Европу, Азију и Аустралију, тако да је преко 200 сати реализованих преноса гледало 2 милијарде људи. Југословенска радио телевизија је преносе радила са амиричким "Еј-Би-Сијем". Такође је реконструисано и Народно позориште, Главна Железничка станица, аеродром "Бутмир", студентски дом у Неџарићима и хотели "Европа", "Босна" и "Стојчевац" у Сарајеву, односно на Илиџи, те хотели "Мразиште" на Игману, "Турист" на Палама и "Јахорина" на Јахорини. Оно што је битно, изграђени су хотели у граду - "Холидеј Ин" и "ЖТО", на Јахорини и Палама чак 5 нових хотела (Бистрица, Кошута, Коран, Фероелектро и Панорама), на Игману и Бјелашници по један (Игман и Фамос), и на Игману Олимпијско село (помоћно) са смештајним и инфраструктурним објектима (менза, амбуланта, собе за спортисте, трим сале, и сл. за 550 спортиста)... А оно што је најбитније и што је остало сарајлијама и имало практичну вредност од ширег значаја (за једно 3000 породица ), то је изградња Олимпијског села на Мојмилу и Новинарског села на Добрињи, односно доградња још једног блока студентског дома у Неџарићима (1000 кревета). Прво се мислило да ће постојећи и овај дограђени део "студењака" бити довољни за прихват спортиста. Али, како су пријаве долазиле и олимпијски комитети држава потврђивали број учесника и делегација, одлучило се на (већ припремљену варијанту Б). Тако је настало Олимпијско село Мојмило са 639 станова (за потребе такмичара "напуњених" са 2250 кревета) и Новинарско село на Добрињи са 2154 стана и 8500 кревета. Сви ови станови су касније предати на коришћење грађанима Сарајева и радним организацијама, а пратећи објекти су пренамењени (нпр. Главна спортска менза на Мојмилу је касније постала Робна кућа-чини ми се) Олимпијско село, Извор Око организационих факта, поменуо бих још да је у организацији Игара било 35000 волонтера, који су "опслуживали" око 1300 спортиста и исто толико делегата и тренера и преко 7500 новинара, све у свему више од 10000 људи са свих меридијана. Сарајевски аеродром је за тих 15 дана "опслужио" преко 300 летелица на редовним и чартер линијама, док је за превоз такмичара и гостију било ангажовано преко 600 путничких аутомобила и око 1000 аутобуса и минибусева. Преноси су реализовани са преко 100 камера, итд, итд... Морам да додам још и да је војска била ангажована на више фронтова Питомци Центра војних школа КОВ-а и Школског центра РВ и ПВО са оближњег аеродрома у Рајловцу су били укључени у оне слетове током церемоније отварања и затварања. Око 1000 војникаје било распоређено на Јахорини, Бјелашници и Игману да притекну у помоћ грејдерима. (То се заиста и десило, када је око 100 војника подигнуто на "жицом" на врх стазе на Пољицама и онда ухвативши се за опасаче и са крпљама на ногама, утабаваху стазу спуштајући се ка Рајској долини). Преко 100 лекара и техничара из Санитетске службе ЈНА је било укључено у здравствено обезбеђење, док је више од 300 официра, подофицира и војника водило рачуна о радио релејним уређајима... И на крају на аеродрому Рајловац је све време злу не требало била приправна једна мешовита хеликоптерска ескадрила са 4 Ми-8 санитетске варијанте те 4 Ми-8 и 4 Газеле за потребе тарнспорта, превожења и снимања из ваздуха. Иначе ЗОИ Сарајево су коштале када се све сабрало и одузело, значи сви трошкови су износили око 130 милиона долара, док су укупни приходи били 10 милиона већи, тако да је ова Олимпијада била једна од ретких ствари које су у оној бившој нам држави била у плусу. А да не би било све ово горе поменуто као у Швајцарској , "побринули" су се тадашњи републички и покрајински "лидери". Обичај ношења олимпијског пламена из Грчке до државе домаћина, те његово ношење кроз разна места, постало је камен спотицања тадашњих републичких врхушки. Никако нису могли да се договоре где када и како да се бакља прими, којим путевима да прође, а ситуација је доведена готово до "пуцања" у тадашњој СР Србији.... Наиме, из разноразних комитета и СИЗ-ова је предложено да свака република добије по једну бакљу, БиХ две, а Србија да има три бакље (укупно 9), које ће све "кружити" по републикама, па када дође време пред отварање, да се скупе на једном месту и предају "босанцима". Међитим, комунари у Србији нису могли да се договоре где ће бити то место сусрета и предаје бакље са Космета и Србије, тј. Војводине, тако да умало да дође до укидања Олиммпијаде Шалим се наравно, али су заиста биле свађе, тако да је сам МОК предложио две бакље, које би обилазиле СФРЈ, једна западном, друга источном трасом и на крају да се на данашњи дан састану у Сарајеву... Траса којом је олмпијски пламен пронешен кроз СФРЈ Олимпијски пламен је 29. јануара запаљен у древној Олимпији и предат југословенској делегацији у Атини. Ова га је авионом пребацила у Дубровник, одакле је пламен "подељен" на две бакље, кренуо у једнонедељни обилазак бивше нам државе... Иначе, бакљу је радио јапански "Мизуно" и током тих неколико дана преко 5000 учесника је носило кроз места као на мапи горе, а 7. фебруара су се те две бакље, једна од Вогошће, друга од Пала, "сусреле" испред СЦ "Скендерија", где је запаљен пламен запаљен на горионику испред места где ће бити додела медаља... Олимпијска бакља ЗОИ `84, Извор Ноћ уочи отварања Олимпијаде, грађани Сарајева и организатори су провели у зебњи и стрепњи. Као и неколико дана пре тога, готово читав јануар, а ево и сад фебруар, Сарајево и околне планине су биле без снега. На планинама помало, а у граду нимало. Добро, граду није ни требало, на планинама су већ биле спремне машине за вештачки снег, све је спремно за церемонију отварања на стадиону "Кошево", спортисти и делегације су стигли, олимпијски пламен је већ на Скендерији, али снега ниоткуда-ни за лек... Све до првих сати после поноћи, у рано јутро 8. фебруара те 1984. године... А тог јутра, 8. фебруара 1984. године, када је требала да се одржи званична церемонија отварања, на Сарајево и околину је нападало готово пола метра снега. Организатори су могли да буду задовољни, док је један део малициозних новинара, без разлике и са западних и источних страна (па и понеки наши из најсеверније Републике СФРЈ), пробудивши се то јутро у топлим собама Новинарског села на Добрињи, очекивао колапс једне босанске касабе у некој тамо несврстаној земљи. Свако је користио епитете примерене својој читалачкој публици... Сарајево пд снежним покривачем Али су их организатори, а још више саме Сарајлије изненадиле. Механизација за чишћење главних путних праваца је савршено радила, а народ се сам побринуо за чишћење споредних улица, тако да никаквих проблема нити колапса није било, у инат извештачима светских и неких наших медија. А у раним поподневним сатима, пажња јавности и љубитеља спорта и Олимпијаде, пребацила се на стадион "Кошево", где је започео церемонијал отварања 14-их ЗОИ. Само неколико сати раније, сарајевски гимназијалци и ЈНА су очистили стадион од велике количине снега нападале тог јутра. А онда је започео програм, у којем је учествовало преко 1000 младих, студената и питомаца војних школа из Сарајева. Након тога је уследио дефиле репрезентација, а потом оне формалности око пријема олимпијксе заставе, полагања заклетви и паљења олимписјког пламена... У свечаном дефилеу, представило се 49 држава, што је био рекорд до тада за ЗОИ. По први пут, на зимске игре су дошли спортисти изМонака, Порторика, Египта, Девичанских острва, Сенегала. Након бојкота претходих игра у Лејк Плесиду, на ЗОИ су се вратилеСеверна Кореја и Кинески Тајпеј, све у свему 1437 момака и девојака који су разним спортским дисциплинама, представљали своју земљу. Заставу за нашу бившу нам државу је носио Јуре Франко, који је касније постао познат по нечем другом... Тренутак када Угљеша Узелац преузима олимпијску заставу... Након дефилеа, тадашњи Председник председништва СФРЈ Мика Шпиљак је прогласио игре отвореним, а онда се "приступило" оним формалностима око полагања заклетве(и)... Али пре тога је олимпијску заставу из руку председника МОК-а Хуана Антониа Самарана, преузео градоначелник Сарајева Угљеша Узелац, човек који је, уз свог претходника Данета Маљковића, професора Љубишу Зечевића и Драгутина Косовца, био међу онима који су досањали вишегодишњи сан и успели да "направе" олимпијаду у Сарајеву, почев од идеје настале у њиховим главама почетком 70-их, па до реализације... Свечану олимпијску заклетву у име спортиста је положио легендарни Бојан Крижај, који је к`о што Драшко рече био збуњен. Отприлике је рекао: "Заклињем се да ћемо на Олимпијским играма наступати у правом спортском духу, да ћемо поштовати правила и према њима се равнати…" Онда је овде стао, туц-муц, али је онда 50000 пари руку аплаузом дало подршку овом Словенцу, који је заклетву завршио речима: "У славу спорта и част своје домовине!" Бојан Крижај и Драган Перовић полажу заклетву у име спортиста и судија, Драган Перовић, међународни судија је положио заклетву у име судија, а клизачица Санда Дубравчић је упалила олимпијски пламен... XIV ЗОИ су на данашњи дан пре 34 годинe и званично почеле... Што се тиче спортских такмичења, за она у затвореном простору није било проблема, док су она на отвореном, задала много муке организацији, која је до пре дан пред отварање имала проблем са дефицитом снега, а сада је падао и није имао намеру да стане... Ипак, након неких одлагања, а уз већ пословичну сналажљивост људи са ових простора, сва такмичења су ипак одржана. Проблем је нпр. настао на Бјелашници, на стази за мушки спуст, где висинска разлика између стартне и циљне равнине, није прелазила 800 метара, како правила ФИС-а налажу. Али су се организатори сетили, па су старт трке, преместили на кров објекта предвиђеног за старт, који је ионако био завејан. Само је на постојећу конструкцију додат "нов" кров, а пребацивањем на виши ниво, "добијено" је оних 800 метара. У трци је победио Амер Бил Џонсон, оставивши иза себе и Пирмина Цурбригена, додуше тада скијаша у успону... Наши се у спусту и нису баш прославили. Јанез Плетершек је био 27, а још један Словенац је био на 30-ом месту... Бил Џонсон на Бјелашници Иначе, треба рећи, да је МОК уочи ове олимпијаде због неговања аматеризма и "бла-бла" разлога, иако су сви скијаши који су се такмичили за бодове ФИС-а добијали новац на тим турнејама, дакле МОК је онемогућио такмичење тада најбољим скијашима-Ингемару Стенмарку, Марку Ђирарделију, Хани Венцел... Ипак, појавили су се неки нови... Нпр., један који је "запалио" Сарајево До тада се није десило да земља домаћин не освоји барем једно одличје. СФРЈ је била први кандидат за такво што. У нордијским дисциплинама и клизањима смо били аматери, као и у санкашким спортовима. О хокеју поред Совјета, Чеха, Амера, Канаде, није било места за нас. Једине наде су се полагале у неколико алпских скијаша и скијашица, те скакача. Највише у Бојана Крижаја. Али... Јуре Франко Прву вожњу велеслалома на Бјелашници, Јурек је завршио на четвртом месту, док је у другој био први, што му је донело сребрну медаљу, прву и једину за Југославију до тада и од тада на ЗОИ. Оставио је Франко тада иза себе и много познатијег Хуберта Штролца и Андреаса Венцела. А још двојица наших су били међу првих десет, Борис Стрел пети, док је Крижај био девети. Грега Бенедик није завршио трку. А то вече, на платоу испред "Скендерије", (!4. фебруар је био), преко 30000 Сарајлија је дошло да поздрави нашег спортског хероја. Остао је тада чувен и транспарент који је направио неки од, вазда на шегу спремних Сарајлија: "Волимо Јурека, више нег` бурека!" Јуре Франко са сребрном медаљом, Извор Јавност је прижељкивала још једну медаљу, сећам се и ја да сам к`о клинац био уверен да ће Бојан Крижај у слалому освојити злато... Ипак, није тако било. Слалом је добио нове хероје, два брата Амера, Фила и Стива Мера, који су били први и други, док је Дидије Буве био трећи... Фил и Стив Мер, златни и сребрни у слалому, Извор Наши су нажалост подбацили. Јуре Франко није завршио трку, Крижај је био седми, Томаж Церковник 11, док је Куралт освојио 13 место. На Јахорини, у женској конкуренцији и нисмо могли ништа да тражимо. У спусту нисмо ни имали такмичарку, док су у велеслалому, Андреја Лесковшек, Вероника Шарец и тада јуниорка у успону Матеја Свет, достигле пласман до 20-ог места. Слично је било и у слалому... Нордијске дисциплине су биле други "адут" и нада која је полагана у неколико словеначких скакача... 70 и 90 метарска скакаоница на Игману Нажалост, транспарент: "ус.а га (Ж)улага", који је раширио на Малом пољу један од 50000 Сарајлија који су пратили ова такмичења на Игману, одлично говори како су прошли наши скакачи. Улага, Бајц, Тепеш су се пласирали преко 20-ог места, Улага је био 57-ми на 70 метара... Али су зато ове игре "крунисале" два нова краља скокова. Мати Никенена и Јенса Вајсфлога, који су "владали" овим спортом наредних неколико година. У крос кантрију и биатлону у обе конкуренције нисмо такође имали неких вртеднијих резултата, али је Сарајево "добило" и једну даму-хероја. Марију Лизу Хермалаинен... Марија Лиза Хермалаинен Она је освојила укупно четири медаље у крос кантрију, и то три златне у трчању на 5, 10 и 20 километара, те бронзу за Финску у штафети 4 пута 5 километара. Фантастичан успех за спортисту. Такмичења у бобу и санкању су такође била занимљива, не толико што се од наших нешто очекивало, већ због саме атрактивности тих дисциплина, где су лидери били Источни Немци у четверцу... Наше две посаде су заузеле 19 и 23 место... А слична ситуација је била у свим поддисциплинама боба и санкања (2-седи, 4-седи,...)... А уметничко клизање у "Зетри" је било посластица. Прво је "лансирало" тада тек пунолетну Катарину Вит. Катарина Вит А затим и британски клизачки пар Џејн Торвил и Кристофера Дина, који су у "Зетри" по многима, извели најбољи клизачки перформанс свих времена, клижући уз "Болеро". Освојили су злато и максималне оцене од свих судија... А (тада) Источна Немица, Карин Енке је са 4 медаље као и горе поменута Финкиња (2 сребра на 500 и 3000 метара и 2 злата на 1000 и 1500 метара), потврдила своју "доминацију" у брзом клизању, коју је започела 4 године раније у Лејк Плесиду. Наши и наше се у клизањима (уметничко, спортско, брзо) нису баш прославили. Миљан Беговић је у мушкој конкуренцији био 21., док је Санда Дубравчић у женској заузела 9-то место. Карин Енке И на крају хокеј, који је био "атомски". Какве су то утакмице биле између Совјета, Амера, Чеха, Канађана. И наша репрезентација је успела да забележи једну победу, и то против Италијана 5:1, док су нас Совјети "напунили" са 9:1 у групи... Олимпијски шампион СССР, Извор Совјети су тада имали најајчи репрезентацију свих времена, Фетисов (носио јуче олимпијску заставу у Сочију) и Касатонов као бекови, а у нападу, чувени КЛМ тројац: Крутов-Ларионов-Макаров... Њихова имена смо ми клинци изговарали са страхопоштовањем као имена фудбалера Партизана ил` Звезде, ко је већ за кога навијао... И на крају још неколико занимљивости са ЗОИ Сарајево `84. Пиктограми дисциплина сарајевских ОИ Према успеху, најбољи су били Источни Немци (9 злата, 9 сребра и 6 бронзи), иза њих Совјети (6 злата, 10 сребра и 9 бронзи) И Америса по 4 златне и сребрне медаље. Ми смо делили 14. место са Јапаном, који је такође освојио 1 сребрну медаљу. Иначе, медаље су исковане у златари у Мајданпеку и укупно је додељено 222 одличја... Овако је изгледала медаља ЗОИ `84 Сенегалац Ламине Гај је био први скијаш црне коже учесник зимских ОИ са "црног континента". Такмичио се у спусту и велеслалому. Ламине Гај Египћанин који се такмичио у слалому и велеслалому имао је најдуже име у историји ЗОИ. Звао се Џамал Џамал Омар Мату Абдул-Алем Абдумалек Омае Мохамед Ел-Реди. А било је још егзотике, типа скакач из Шапаније, санкаш из Португала, или пак скијаш из Аргентине.... Детаљ са затварања са маскотом из Калгарија, домаћина ЗОИ `88 14. ЗОИ су затворене 19. фебруара свечаношћу у СЦ "Зетра". Од стране председника МОК-а , Сарајево и Југославија су добили сва признања за организацију и домаћинство...
  11. Дан успомене Светог Петра, Митрополита дабробосанског, свештеномученика и страдалника, свечано и торжествено је прослављен 17. септембра 2019. године у Источном Сарајеву. Свети Петар (Зимоњић) је крсна слава града Источног Сарајева и парохијског храма у Војковићима у Источној Илиџи. У храму Светог Петра Дабробосанског у Војковићима свету архијерејску Литургију је служио Високопреосвећени г. Хризостом, Митрополит дабробосански, уз саслужење протојереја-ставрофора Јадрана Даниловића и Ранка Билинца, протонамесника Бојана Зекића и Душка Лаловића, јереја Бошка Тошовића, Младена Микавице, Дарка Даниловића и Немање Ђуреиновића, као и ђакона Будимира Гардовића и Божидара Васиљевића. -Свети митрополит Петар је био је прави пастир словесног стада свога којег није хтио оставити иако су му усташке власти директно и индиректно поручивале да се привремено склони из Сарајева. Не! Он је био одлучан пастир који зна своје и који живот свој полаже за овце. И уистину он је попут Господа свога Исуса Христа жртвовао себе на голготи страдања почевши у Сарајеву, па преко Јасеновца, Керестинца, Госпића и све до Велебита, односно Јадовна и Шаранове јаме. Знамо да постоји више претпоставки неголи тачних историјских података гдје је он мученички окончао. Преовлађују она сазнања и сведочанства која тврде да је виђен у усташком логору у Госпићу из које су систематски одводили заточенике на Јадовно и тамо их ликвидирали, беседио је митрополит Хризостом. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Дана 1. јула 2019. године Апостолска нунцијатура у Сарајеву организовала је обележавање Дана папе Фрање. На љубазан позив Његове Екселенције апостолског нунција у Сарајеву монсињора Луиђа Пецута одазвао се и Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Извор: Српска Православна Црква
  13. Трајна опомена Првог марта 1992. године, на Башчаршији у Сарајеву убијен је српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу. Против Николног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву. Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића. Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је на поклон добио пиштољ са посветом. Један од српских сватова Ацо Јованчић присјећа се да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре. Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили. Тога „црног“ 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак био је организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији. Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому. Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе. Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи. Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева. Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао Богословију у Београду. Сестра Нада се удала за свештеника у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом такође у Зворник. http://www.srna.rs/novosti/670580/ubistvo-srpskog-svata-i-paljenje-srpske-zastave---trajna-opomena.htm
  14. У организацији Митрополије дабробосанске и Богословског факултета Свети Василије Острошки' у Фочи одржан је међународни научни скуп посвећен Светом Јовану Златоустом, поводом 1610-годишњице његовог упокојења. Симпосион је одржан у великој сали Административног центра Владе Републике Српске у Источном Сарајеву од 18. до 20. октобра 2018. године. Све је кренуло 2014. године када је тадашњи Епископ зворничко-тузлански, а данашњи Митрополит дабробосански, г. Хризостом одлучио да се организује симпосион у славу и част његовог небеског заштитиника Светог Златоуста (Хризостома). Било је планирано да се научни скуп одржи у Бијељини прошле 2017. године, али је због смене на епископској катерди скуп одложен за годину дана. Ове 2018. године благости Господње, 18. октобра у 18 часова, службено и свечано симпосион је отворио управо Високопреосвећени г. Хризостом. Својим присутвом симпосион су почаствовали и поздравили Његова Узоритост Надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић, министар науке и технологије у Влади Републике Српске проф. др Ален Шеранић, проректор Универзитета Источног Сарајева проф. мр Сандра Ивановић, протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан Богословског факултета Свети Василије Острошки у Фочи. Отварању симпосиона присутвовали су амбасадор Републике Грчке г. Георгиос Илиопулос, начелници општина Пале, Фоча и Трново, директор Секретеријата за вере Владе РС г. Драган Давидовић и други. Симпосион је имао пет сесија, а своја излагања која ће бити објављења у посебном зборнику прочитали су или приложили: Епископ умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије, проф. др Данијел Буда (Румунија), Митрополит загребачко-љубљански проф. др Порфирије (Загреб), проф. др Мирко Томасовић (Фоча), проф. др Здравко Пено (Фоча), архимандрит Јелисеј (Раптис), игуман манастира Симонопетра (Света Гора), доц. др Ненад Тупеша (Фоча), проф. др Свилен Тутеков (Бугарска), Епископ западноамерички др Максим (Васиљевић), Алхамбра (САД), проф. др Матија Косимо Киријати (Барцелона), проф. др Јосиф Вилела (Барселона), проф. др Дарко Ђого (Фоча), доц. др Андреј Јефтић (Београд), дипл. теолог Никола Костић (Солун, Београд). У склопу симпосиона, 19. октобра 2018. године, обављена је промоција српског превода и изданих књига сабраних дела Светог Јована Златоуста. Промоцију су извршили г. Дејан Лучић, професор, преводилац и издавач, епископ Максим Васиљевић и епископ Атанасије Јефтић. Такође, Камерни хор Музичке академије Источно Сарајево у част свих учесника симпосиона одржао је конецерт у холу Административног центра Владе РС у Источном Сарајеву. На крају, сачињени су закључци научног скупа који ће бити службено објављени. Служењем свете архијерејске Литургије 21. октобра 2018. године у Саборној цркви у Сарајеву окончан је рад симпосиона. Извор: Српска Православна Црква
  15. У организацији Митрополије дабробосанске и Богословског факултета Свети Василије Острошки' у Фочи одржан је међународни научни скуп посвећен Светом Јовану Златоустом, поводом 1610-годишњице његовог упокојења. Симпосион је одржан у великој сали Административног центра Владе Републике Српске у Источном Сарајеву од 18. до 20. октобра 2018. године. Све је кренуло 2014. године када је тадашњи Епископ зворничко-тузлански, а данашњи Митрополит дабробосански, г. Хризостом одлучио да се организује симпосион у славу и част његовог небеског заштитиника Светог Златоуста (Хризостома). Било је планирано да се научни скуп одржи у Бијељини прошле 2017. године, али је због смене на епископској катерди скуп одложен за годину дана. Ове 2018. године благости Господње, 18. октобра у 18 часова, службено и свечано симпосион је отворио управо Високопреосвећени г. Хризостом. Својим присутвом симпосион су почаствовали и поздравили Његова Узоритост Надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић, министар науке и технологије у Влади Републике Српске проф. др Ален Шеранић, проректор Универзитета Источног Сарајева проф. мр Сандра Ивановић, протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан Богословског факултета Свети Василије Острошки у Фочи. Отварању симпосиона присутвовали су амбасадор Републике Грчке г. Георгиос Илиопулос, начелници општина Пале, Фоча и Трново, директор Секретеријата за вере Владе РС г. Драган Давидовић и други. Симпосион је имао пет сесија, а своја излагања која ће бити објављења у посебном зборнику прочитали су или приложили: Епископ умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије, проф. др Данијел Буда (Румунија), Митрополит загребачко-љубљански проф. др Порфирије (Загреб), проф. др Мирко Томасовић (Фоча), проф. др Здравко Пено (Фоча), архимандрит Јелисеј (Раптис), игуман манастира Симонопетра (Света Гора), доц. др Ненад Тупеша (Фоча), проф. др Свилен Тутеков (Бугарска), Епископ западноамерички др Максим (Васиљевић), Алхамбра (САД), проф. др Матија Косимо Киријати (Барцелона), проф. др Јосиф Вилела (Барселона), проф. др Дарко Ђого (Фоча), доц. др Андреј Јефтић (Београд), дипл. теолог Никола Костић (Солун, Београд). У склопу симпосиона, 19. октобра 2018. године, обављена је промоција српског превода и изданих књига сабраних дела Светог Јована Златоуста. Промоцију су извршили г. Дејан Лучић, професор, преводилац и издавач, епископ Максим Васиљевић и епископ Атанасије Јефтић. Такође, Камерни хор Музичке академије Источно Сарајево у част свих учесника симпосиона одржао је конецерт у холу Административног центра Владе РС у Источном Сарајеву. На крају, сачињени су закључци научног скупа који ће бити службено објављени. Служењем свете архијерејске Литургије 21. октобра 2018. године у Саборној цркви у Сарајеву окончан је рад симпосиона. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. ЗАВРШЕНА МОЛИТВЕНА ОСМИНА У САБОРНОЈ ЦРКВИ У САРАЈЕВУ Молитвена осмина за јединство хришћана има своју дугу традицију у Сарајеву. Она је настала из велике потребе да се Сарајевски хришћани - прије свега православни Срби и римокатолици Хрвати, иако подјељени расколом из 1054. године, међусобно препознају и сусретну као хришћани и да се моле за јединство свих хришћана свијета. Овогодишња молитвена осмина почела 18. јануара ове 2018. године у 18:00 часова у катедрали Срца Исусова у Сарајеву. Прву молитву у катредали предводио је Кардинал Винко Пуљић, а пригодни и тематску бесједу о једиснтву хришћана произнио је Митрополит Господин Хризостом. Молитвена осмина за 2018. годину завршена је вечерас, 25. јануара 2018. године у саборном храму Рођења пресвете Богородице у Сарајеву. Високопреосвећени митрополит дабро-босански Господин Хризостом началствовао је вечерашњој молитви за јединство хришћана. Саслуживали су му протојереји-ставрофори: Миомир Зекић и Владимир Ступар те епархијски ђакон Будимир Гардовић. Пригодну и тематску бесједу одржао је Кардинал Господин Винко Пуљић. Молитви је осим свештенства и вјерника митрополије дабробосанске присутвовао и велики број рикоматоличких свештеника, редовница, редовника и вјерника предвођених њиховим надбискупом и кардиналом Узоритим Господином Пуљићем. На крају вечерашње молитве и молитвене осмине Високопреосвећени Господин митрополит Хризостом поздравио је Господина Кардинала, његову пратњу и све присутне и позвао их да наставе да се моле за јединство хришћана, за слогу и добру вољу међу свим народима. Пожелио је да се 2019. године поново окупимо на молитвено заједништво.
  17. ЗАВРШЕНА МОЛИТВЕНА ОСМИНА У САБОРНОЈ ЦРКВИ У САРАЈЕВУ Молитвена осмина за јединство хришћана има своју дугу традицију у Сарајеву. Она је настала из велике потребе да се Сарајевски хришћани - прије свега православни Срби и римокатолици Хрвати, иако подјељени расколом из 1054. године, међусобно препознају и сусретну као хришћани и да се моле за јединство свих хришћана свијета. Овогодишња молитвена осмина почела 18. јануара ове 2018. године у 18:00 часова у катедрали Срца Исусова у Сарајеву. Прву молитву у катредали предводио је Кардинал Винко Пуљић, а пригодни и тематску бесједу о једиснтву хришћана произнио је Митрополит Господин Хризостом. Молитвена осмина за 2018. годину завршена је вечерас, 25. јануара 2018. године у саборном храму Рођења пресвете Богородице у Сарајеву. Високопреосвећени митрополит дабро-босански Господин Хризостом началствовао је вечерашњој молитви за јединство хришћана. Саслуживали су му протојереји-ставрофори: Миомир Зекић и Владимир Ступар те епархијски ђакон Будимир Гардовић. Пригодну и тематску бесједу одржао је Кардинал Господин Винко Пуљић. Молитви је осим свештенства и вјерника митрополије дабробосанске присутвовао и велики број рикоматоличких свештеника, редовница, редовника и вјерника предвођених њиховим надбискупом и кардиналом Узоритим Господином Пуљићем. На крају вечерашње молитве и молитвене осмине Високопреосвећени Господин митрополит Хризостом поздравио је Господина Кардинала, његову пратњу и све присутне и позвао их да наставе да се моле за јединство хришћана, за слогу и добру вољу међу свим народима. Пожелио је да се 2019. године поново окупимо на молитвено заједништво. View full Странице
  18. Ванредна седница Епархијског савета у Сарајеву 16. Децембар 2017 - 18:18 Дана 12. децембра 2017. године, у згради Митроплије у Сарајеву одржана је ванредна седница Епархијског савета Митроплије дабробосанске. Осим чланова Епархијског савета седници су присутвовали и позвани грађани Сарајева и суседних општина. Разлог хитног и ванредног сазивања Епархијског савета јесу објављене информације да Кантонална влада Кантона Сарајево намерава да поруши 13 хиљада споменика и гробова на гробљима на Кошеву и другим сарајевским гробљима. Наиме, пре извесног времена по надгробним споменицима излепљене су опомене мртвима да ће бити ископани уколико не буду регулисани дугови за њихово почивање у њиховој земљи - земљи коју су својевремено градили и бранили. Обзиром да су овакве информације и ови поступци узнемирили не само српску већ и друге заједнице у граду на Миљацки и његовој околини Митрополит дабробосански г. Хризостом проценио је сврсисходним сазвати Епархијски савет на хитну и ванредну седницу. У договору са ужим сарадницима процењено је да на седницу буду позвани угледни грађани Сарајева, посебно они којих се највише тиче оваква најава. Након двосатног разговора и саветовања договорено је и закључено да се о овом навонасталом проблему треба озбиљно позабавити, али пре свега одговорно разговарати са локално влашћу и тражити решења за ове проблеме. У том циљу изабрана је Комисија која ће на основу дискусије, предлога и закључака сачинити конкретне предлоге и проследити их Његовом Високопреосвештенству на увид и даљи поступак. Извор: Митрополија дабробосанска
  19. Ванредна седница Епархијског савета у Сарајеву 16. Децембар 2017 - 18:18 Дана 12. децембра 2017. године, у згради Митроплије у Сарајеву одржана је ванредна седница Епархијског савета Митроплије дабробосанске. Осим чланова Епархијског савета седници су присутвовали и позвани грађани Сарајева и суседних општина. Разлог хитног и ванредног сазивања Епархијског савета јесу објављене информације да Кантонална влада Кантона Сарајево намерава да поруши 13 хиљада споменика и гробова на гробљима на Кошеву и другим сарајевским гробљима. Наиме, пре извесног времена по надгробним споменицима излепљене су опомене мртвима да ће бити ископани уколико не буду регулисани дугови за њихово почивање у њиховој земљи - земљи коју су својевремено градили и бранили. Обзиром да су овакве информације и ови поступци узнемирили не само српску већ и друге заједнице у граду на Миљацки и његовој околини Митрополит дабробосански г. Хризостом проценио је сврсисходним сазвати Епархијски савет на хитну и ванредну седницу. У договору са ужим сарадницима процењено је да на седницу буду позвани угледни грађани Сарајева, посебно они којих се највише тиче оваква најава. Након двосатног разговора и саветовања договорено је и закључено да се о овом навонасталом проблему треба озбиљно позабавити, али пре свега одговорно разговарати са локално влашћу и тражити решења за ове проблеме. У том циљу изабрана је Комисија која ће на основу дискусије, предлога и закључака сачинити конкретне предлоге и проследити их Његовом Високопреосвештенству на увид и даљи поступак. Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице
  20. Засад непознати вандали оборили су и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у сарајевском насељу Бријешће. Неки споменици су ишчупани из земље или поломљени, а крстови су преврнути. Сарајевској полицији случај је пријављен око 13:30 сати, али није познато када се овај инцидент догодио, наводи Клиx.ба. Жена која је пријавила случај наводи да је пре седам дана била на гробљу и да је тада све било у реду. РТРС додаје да је полиција обавила увиђај и напомиње да је инцидент пријављен дана, на Митровске задушнице. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:694218-NA-ZADUSNICE-Oskrnavljeno-pravoslavno-groblje-u-Sarajevu
  21. Засад непознати вандали оборили су и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у сарајевском насељу Бријешће Засад непознати вандали оборили су и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у сарајевском насељу Бријешће. Неки споменици су ишчупани из земље или поломљени, а крстови су преврнути. Сарајевској полицији случај је пријављен око 13:30 сати, али није познато када се овај инцидент догодио, наводи Клиx.ба. Жена која је пријавила случај наводи да је пре седам дана била на гробљу и да је тада све било у реду. РТРС додаје да је полиција обавила увиђај и напомиње да је инцидент пријављен дана, на Митровске задушнице. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:694218-NA-ZADUSNICE-Oskrnavljeno-pravoslavno-groblje-u-Sarajevu View full Странице
  22. Vučić u pratnji Ivanića posetio Sabornu crkvu u centru Sarajeva Predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio je Sabornu crkvu u centru Sarajeva, gde je razgovarao sa mitropolitom dabrobosanskim Hrizostom. Izvor: Beta, Foto: Tanjug Vučić je u Sabornu crkvu stigao u pratnji srpskog člana Predsedništva BiH Mladena Ivanića. Ivanić je kazao da je od poslednje posete predsednika Srbije BiH prošlo šest godina, što je samo po sebi veoma pozitivna činjenica i "prestanak blokada". - U pozitivnom ambijentu je prošla današnja poseta. Mnogo konkretnih stvari je otvoreno, a neke su praktično i dogovorene. Ako bude razumnog pristupa Srbija će ići i sa naknadom za potopljeno zemljište, tu je i pitanje stare devizne štednje, a želja je da se ubrzaju prelasci granica, odnosno da roba ne čeka na granicama - rekao je Ivanić novinarima. Autor: Tanjug Prema njegovim rečima, razgovori o razgraničenju BiH i Srbije konačno se vode posle 15 godina. - Bilo bi sjajno kada bi otvorili tu priču. I Brisel bi time bio zadovoljan - istakao je Ivanić. On je rekao da je ekonomska saradnja BiH i Srbije mnogo bolja od političke. Autor: Tanjug - U prošlosti je nedostajalo hrabrosti, odlučnosti i političke širine i u rukovodstvima i u Srbiji, ali u Sarajevu. Današnji razgovor me ohrabrio i nadam se da će se nastaviti pozitivan trend. Ako dogovorimo, a radimo na tome, auto-put i još neke stvari, biće konkretnih i pozitivnih efekata - rekao je Ivanić. Ivanić je naveo da danas nije određen datum posete članova Predsedništva BiH Beogradu. Srpski član Predsedništva BiH je istakao zadovoljstvo što je predsednik Srbije imao vremena da poseti i Istočno Sarajevo. - To mnogo znači narodu tamo, a posetio je gradilište bolnice, a zatim je došao u jedan od simbola prisustva Srba u BiH, a to je Saborna crkva u Sarajevu - izjavio je Ivanić. .
  23. Извор: агенције Vučić u pratnji Ivanića posetio Sabornu crkvu u centru Sarajeva Predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio je Sabornu crkvu u centru Sarajeva, gde je razgovarao sa mitropolitom dabrobosanskim Hrizostom. Izvor: Beta, Foto: Tanjug Vučić je u Sabornu crkvu stigao u pratnji srpskog člana Predsedništva BiH Mladena Ivanića. Ivanić je kazao da je od poslednje posete predsednika Srbije BiH prošlo šest godina, što je samo po sebi veoma pozitivna činjenica i "prestanak blokada". - U pozitivnom ambijentu je prošla današnja poseta. Mnogo konkretnih stvari je otvoreno, a neke su praktično i dogovorene. Ako bude razumnog pristupa Srbija će ići i sa naknadom za potopljeno zemljište, tu je i pitanje stare devizne štednje, a želja je da se ubrzaju prelasci granica, odnosno da roba ne čeka na granicama - rekao je Ivanić novinarima. Autor: Tanjug Prema njegovim rečima, razgovori o razgraničenju BiH i Srbije konačno se vode posle 15 godina. - Bilo bi sjajno kada bi otvorili tu priču. I Brisel bi time bio zadovoljan - istakao je Ivanić. On je rekao da je ekonomska saradnja BiH i Srbije mnogo bolja od političke. Autor: Tanjug - U prošlosti je nedostajalo hrabrosti, odlučnosti i političke širine i u rukovodstvima i u Srbiji, ali u Sarajevu. Današnji razgovor me ohrabrio i nadam se da će se nastaviti pozitivan trend. Ako dogovorimo, a radimo na tome, auto-put i još neke stvari, biće konkretnih i pozitivnih efekata - rekao je Ivanić. Ivanić je naveo da danas nije određen datum posete članova Predsedništva BiH Beogradu. Srpski član Predsedništva BiH je istakao zadovoljstvo što je predsednik Srbije imao vremena da poseti i Istočno Sarajevo. - To mnogo znači narodu tamo, a posetio je gradilište bolnice, a zatim je došao u jedan od simbola prisustva Srba u BiH, a to je Saborna crkva u Sarajevu - izjavio je Ivanić. . View full Странице
  24. Централна банка Блокирано чак 74.837 рачуна: Блокирани и рачуни општина, Српске православне цркве, рудника, јавних предузећа.... Пише: Бука/Т. Чалић / Објављено: 07.09.2017. у 10:10х Према листи за август, укупно је у БиХ блокирано 74,837 рачуна, укупан број фирми којима је блокиран барем један рачун сада је 64,017. У извјештају о блокираним рачунима у Регистру трансакцијских рачуна Централне банке БиХ, побројана су правна лица из свих сфера друштвеног живота, од јавних и привредних предузећа, продавница, фризерских салона, бензинских пумпи, апотека, стоматолошких ординација, кафића и ресторана, до разних агенција, задруга и фирми. На овом попису налазе се и рудници, мјесне заједнице, општине, фудбалски клубови, Српска правослана црква, али и таксисти, аутопревозници, као и други приватници. Ово су само нека од предузећа којима су рачуни блокирани ОПШТИНА БОСАНСКО ГРАХОВО ОПШТИНА ДРВАР СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ОПШТИНА у Сарајеву СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ОПШТИНА Мостарска СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ДАБРОБОСАНСКА У САРАЈЕВУ ЈП АЕРОДРОМ БИХАЋ ДОО БИХАЋ ЖЕЉЕЗНИЦЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ САРАЈЕВО са четири блокирана рачуна ЈП ГЕОДЕТСКИ ЗАВОД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ САРАЈЕВО ЈП Б Х АИРЛИНЕС ДОО САРАЈЕВО Рудници мрког угља УГЉЕВИК, КАКАЊ, ЗЕНИЦА, БРЕЗА.... Издвајају се и имена неких од најпознатијих домаћих клубова. Фудбалском клубу Славија из Источног Сарајева ФК Џаја из Бањалуке Леотар из Требиња Борац из Бањалуке који је један од ''лидера'' по овом основу са шест рачуна блокираних према евиденцији Централне банке. На линку Централне банке прочитајте имена свих власника блокираних рачуна у БиХ
  25. Он је том приликом истакао да су такве установе за децу будућност српског народа. Према његовим речима, свечаност у Источном Новом Сарајеву донела му је велику велику радост: -Моја радост данас је двострука. Једнако ме радује чињеница да је реч о православној установи за васпитање и одгој деце, као и одлука да се обданиште назове по имену највећег српског патријарха Павла, рекао је патријарх Иринеј. Патријарх српски је подсетио да је блаженопочивши патријарх Павле био човек из народа, који је волео свој српски народ и православну, али и сву другу децу. Према његовим речима, овакви пројекти су чврста основа за будућност Републике Српске и српски народ. -Радостан сам и зато што видим да су и данас наш народ и наша Црква заједно, рекао је Свјатјејши Патријарх и подсетио да је Сарајево некада било највећи српски град изван Србије. -Сарајево то данас није, али као што се ласта, када јој се разори гнездо, враћа и обнавља то гнездо, тако и српски народ обнавља своје присуство у Сарајеву и у његовој широј околини", рекао је патријарх Иринеј, преноси Телевизија Храм. Као што се ласта, када јој се разори гнездо, враћа и обнавља то гнездо, тако и српски народ обнавља своје присуство у Сарајеву и у његовој широј околини, рекао је патријарх Иринеј. Након церемоније отварања, патријарх Иринеј је, уз саслужење свештенства Српске Православне Цркве освештао Предшколску установу Патријарх Павле. Церемонији отварања обданишта присуствовали су и председник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић, представници институција Републике Српске, српски представници у заједничким институцијама БиХ, представници града Источно Сарајево са градоначелником Ненадом Вуковићем на челу, амбасадор Србије у БиХ Станимир Вукићевић, као и начелник општине Источно Ново Сарајево Љубиша Ћосић и његове колеге начелници општина са овог подручја Српске, као и бројни грађани. приредио: Никола Станковић, ТВ Храм, фото: Срна Епархијске вести
×
×
  • Креирај ново...