Претражи Живе Речи Утехе

Постоје тренуци када је наша потреба за подршком велика, изгубили смо поверење у живот и укус стварних ствари. С једне стране, потреба, с друге стране, егзистенцијална питања на која до сада није одговорено, приближили су ме оцу Филотеју Фаросу. Многи од вас сте вероватно већ читали његове књиге, неки само “Природа Ероса” због чега су га многи окарактерисали као “револуционара или анархистичког папу”, док други за њега сада чујете по први пут. Једни верујете у Бога, други не. Оно што је сигурно, сви смо створени од истог материјала и тако човек без брига не постоји. “Одрастао сам у Трумби, мој отац је имао берберницу, тако сам имао прилику да упознам и наркомане и проститутке нашега краја. Уверавам вас да сам у тим људима видео више Бога него у наводно побожним људима. Видео сам људе милостиве, саосећајне”. Зашто сте постали свештеник? Како бих испунио своје потребе, да бих се спасио… Од чега? Одрастао сам у једном веома проблематичном окружењу, са родитељима који нису имали никакву комуникацију и ништа заједничко. Мој отац је био алкохоличар… Желео сам од тога да побегнем, да нађем неки спас. То сам пронашао у речима отаца Цркве. Веома је важно да човек себе познаје, али и своје мотиве (покретаче). Нема значај шта радимо и говоримо, већ зашто то радимо и говоримо. Најчешће није проблем “колико имамо”, већ како тиме управљамо.

На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту… И отишао је својим путем (Срђан Печеничић) Пријатељ ме је позвао да се нађемо и попричамо о његовом филмском сценарију који ми је дао да прочитам. Да будем искрен, не волим да читам текстове својих пријатеља. Ако их похвалим, мислиће да тако говорим зато што су ми пријатељи. Ако говорим лоше, изгубићу пријатеља. Смишљао сам разне изговоре да одложим виђење, али није вредело. Пријатељ ми је предложио да се нађемо у једном лепом италијанском ресторану код Конака књегиње Љубице. Мој пријатељ је стигао први. Срдачно смо се поздравили. Рекао сам: „Извини, молим те, да променимо кафану. Ово место ме сећа на неке ружне ствари из мог живота. Ово је кафана у коју сам често долазио као дете.” „Долазио си у кафану као дете? С родитељима?” „Не. Сам. Наравно, није била овако отмена, била је то сиротињска кафана, а власник је био мој отац. Мој отац је држао ову кафану пре рата, за време рата и после рата. Причало се да је био добар и с Немцима и с партизанима. Када су Немци 1941. године ушли у Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га 24 сата у затвору и пустили га. Отац је касније причао да га је то доста коштало, али се исплатило. Кад су партизани 1944. године ослободили Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га у затвору 24 сата. И пустили. Отац је касније причао у пола гласа да га је то скупо коштало, много скупље него код Немаца. Кафана није престајала са радом ни у миру ни у рату. У то време то је била периферија Београда. У кафани су се сакупљали лађари, рибари, лопови, просјаци, посрнуле жене… Талог Београда. Отац и мајка су се развели. Ја нисам као дете тачно знао шта то значи. Нити ми је било јасно зашто отац више не станује са нама. Када је отац отишао, мајка и ја смо остали сами. Мајка није радила. Били смо веома сиромашни. Скоро да нисмо имали шта да једемо. Шта је била моја мука? Једном месечно мајка би ме окупала, лепо обукла и послала код оца. Пошто се он никад није сам сетио да нам помогне. Ишао сам код оца у његову кафану да би ми он при одласку гурнуо у џеп мало новца који сам носио мајци. Али, требало је преживети до тог тренутка кад би се он сетио да ми да новац. Мајка ме је молила да, ако отац није у кафани, седим и чекам док се врати из града. Седео сам за овим столом и чекао оца, често сатима… А онда, кад би он дошао, нисам знао шта да разговарам с њим. Нити је он знао шта мене да пита. Желео сам да ме загрли, помилује по глави, пољуби… Ништа од тога њему није падало на памет. Прилазиле су ми жене које су мирисале на ракију, грлиле ме, љубиле, јер сам их подсећао на њихову децу која су била жива или нестала за време рата. Пијани бродари су ми наручивали пиће… И терали ме да пијем кувану ракију јер је то здраво и тако се постаје „мушко”. Нудили су ми да пушим љуте и горке цигарете. Очи су ме пекле од дима, био сам потпуно мокар од зноја, нервозе, туге што морам да седим у тој прљавој и задимљеној кафани и чекам да ми отац удели мало новца. Али сам знао да тај новац нестрпљиво чека код куће моја мајка… Чинило ми се да би ми било лакше да седнем испред кафане и да просим него да чекам да ми отац удели милостињу. Сваког месеца бројао сам дане до одласка код оца. И мој ужас се повећавао како се ближио тај дан… Било је мучење и понижавање, али смо на тај начин преживљавали и ја и мајка. Питао сам мајку: „Мама, зашто ме отац не воли?” Добио сам утешан одговор: „Воли те, само то не показује.” Отац је старио и почео је да поболева. Обилазио сам га скоро сваког дана. Доносио му воће, чистио стан, помагао му да се окупа. Нисам више хтео да узимам новац од њега. Био ми је некако симпатичан и драг у тој својој беспомоћности. И ако он није волео мене, ја сам волео њега. Једног дана када сам дошао у кафану затекао сам необичајену тишину. Сви су ме љубили, миловали по коси и тихо говорили: „Дете, прими саучешће… Умро је твој отац.” То је значило престанак мог мучења и понижавања. Тада сам први пут у животу попио пола чаше вина. И напио се… Имао сам осам година. Знали смо да је отац имућан и да поред кафане има и неколико станова које је издавао. Није имао никога од родбине, осим мене. Мислили смо да ће отац све оставити мени и мајци. И да ћемо мајка и ја најзад нормално живети. Нажалост, преварили смо се. Пред смрт, кад је већ био тешко болестан, отац се оженио својом младом конобарицом и све оставио њој. Баш све: и кафану и станове. Мени и мајци ништа. И даље смо годинама живели у беди и немаштини… Да ли сам због тога мрзео свог оца ? Не. Волео сам га много више него што је он волео мене. Тако је у животу: волимо највише оне који најмање воле нас… На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту. И отишао је својим путем. Вратио сам се у кафану и сео за сто за којим сам увек седео кад сам чекао оца. Био сам сигуран да ће се вратити… Да ће ме загрлити, пољубити и рећи: сине, тако сам срећан што те видим… Волим те! Седео сам и чекао… И чекао. Нико није дошао. Професор ФДУ http://www.politika.rs/scc/clanak/458760/Pogledi/Otac-koga-sam-voleo

ПРИЧЕСТИО САМ ДЕТЕ ОБОЛЕЛО ОД КОРОНЕ. И ШТА?! НИШТА! + + + У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Данас, Лета Господњег 2020., прочитаћу вам Синаксар који је написан на празник Цвети – Улазак Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим. Срећан празник свима присутнима. Оно што бих још хтео да кажем, браћо и сестре, да се Псалтир чита до Велике Среде, завршава се на Велику Среду. Читање Псалтира је јако важно, и некада су наша деца читала Псалтир у Основној школи. То је било пре око 100 година. Не знам када је тачно то престало, али у 19. веку су деца српска читала Псалтир који је књига јако, јако изванредна за просветлење ума, односно за борбу против зла у себи, а и око нас. Дакле, они који читају Псалтир, завршавају са Средом. Друго шта може да се уради у овој тешкој ситуацији (видите колико нас је на Служби... било би десет-петнаест пута више да је све нормално), оно што је јако важно за даљу борбу против ситуације у којој се налазимо, то је да од Великог Четвртка певамо Часном Крсту „Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство“. Тропар (глас 1). То више пута може да се пева у току дана, и видећете колику душа корист има од тога појања. И не само то. Тропар Часном Крсту је и молитва за победу, односно за очување нашег Отачаства – Србије и српских земаља и народа српског. Он зато служи. И треће, дакле, то све можемо да појимо, да певамо – Велики Четвртак, Велики Петак и Велика Субота. А затим долази Васкрс: „Христос Воскресе из мертвих ,смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав.Христос Воскресе!“ Више пута. Више пута. А звона има да звоне док се не уморимо! Тако објављујемо победу живота над смрћу, Господа нашега Исуса Христа над грехом, смрћу и сатаном. Наш је труд, а Божији је благослов да се то врши, да би наш народ изашао из ове тешке ситуације у којој је, практично затворен у своје станове или своје куће, што, никако, не може бити добро. Ако је овако сунчан дан напољу, он би, човек, требао да буде напољу, на ваздуху, и тако се другачије осећа. И да ради свој посао – ко у пољу - у пољу, ко већ где ради, на другом месту, да ради за шта се спремао и где је запослен, да то обавља. Када би човек могао да искључи медије, да не слуша ништа од тих вести које се сад емитују, онда би друга ситуација била у нама. Онда би се душе наше тако гојиле. А овако – страх. Из страха у страх. Све више страха бива у душама. И то је јако опасно стање. Ја сам то искусио писмом из Шпаније. Добио сам писмо из Шпаније, од једне наше сестре. И шта ми је било чудно на том писму? Уместо марке и печата, била је црна трака и назирала се глава мртвачка кроз ту црну траку. Брат Љубиша, који доноси пошту, он се нашалио и каже: „Чувај се короне“. Ја сам се насмејао, а тек сам после узео писмо. И видео сам шта је. И осетио сам извесни страх у души. Онда сам узео одмах ту марку, одлепио сам је и запалио. А писмо сам прочитао, наравно, и видео сам да нема ту никаквог помена о вирусу нити корони... И тако, пошто ја знам како та борба треба да тече, ја сам после узео Псалтир и бројаницу и за кратко време после није било страха. А мислим се после: не дај Боже да сам се упецао на ту удицу. То је страшно кад... страх, па страх, па страх... Ту нема мира ни покоја. После идеш у апотеку да купујеш лекове за смирење. И тако... ко зна колико се тога троши. Некоме је у циљу да се то све одвија како се одвија. А то су силе, мрачне силе овога света, оне то гледају..., да припреме терен за Антихриста. Ја то тако схватам. Ако неко, можда, другачије схвата, то је његова ствар. Али, пратећи шта се збива – а ово није само код нас, већ је у читавом свету, по свим земљама се то одржава и спроводи се то као борба против вируса... Али, може се само наслутити шта је ту у питању. Оно што до нас стоји је да имамо веру у Живога Бога. Ако се човек плаши, онда иди у шуму, ако ти је тамо мањи ризик и сматраш да ти је ризик овде у цркви. Како може бити у цркви ризик? Наши су храмови, наше су цркве Божија места, они су болнице, извори здравља. Све то је освештано овде: и иконе, и крстови... Све је то извор здравља и никако не могу бити посредници неких заразних болести. Ја увек на крају, кад сви целивају, ја на крају целивам. И шта?! Кад се сви причесте, ја на крају..., свештеник на крају употреби Причешће. И шта?! Ја сам преко 30 година овде! И шта би било? Ко зна колико сам ја овде причестио од рака, од заразних болести, ко то зна? Једини Бог зна, кога све нисам причестио. Причестио сам и једно дете (оболело) од короне. Исто. И шта?! Ништа. Значи, нема никакве ту опасности. Али, ако човек сумња, онда, кажем, у шуму! Ако сумњаш, онда у шуму. Знате како каже народна пословица: „Чега се плашиш, то те стигне!“ Бог наш је свуда присутан, и све што миче, све што је Њиме приведено у биће, оно је под Божијом контролом, под Божијом влашћу. Свемогући Господ све држи под својом влашћу... Дакле, болести су Божије посете. Да се разумемо. То треба знати. Свака је болест Божија посета. Чак и на овом нивоу – светском. То је Божија посета свету, свим народима на планети (То су милијарде људи...), да се тргну, да се опомену, да се пробуде из греховног сна. Да размисле у чему је смисао живота овде. Да ли је то у бесомучном трчању за новцем и стварима, или живот други циљ има... То је оно што је јако важно. Ако човек заглиби у материјално, почне та трка за новцем, он ће да заборави и кад је Велики Петак и кад је Васкрс, све се заборави кроз ту бесомучну трку. Зато, кажем, не смемо то себи никад да дозволимо. Ја сам увек био за поштовање државних власти. Из једног разлога. Једне су по Божијем благослову, а друге су по Божијем допуштењу. Садашње власти, у читавом свету, оне су по Божијем допуштењу. Ја не знам да л' има земља где је Божији благослов. Да (власти) своју власт спроводе са Божијим благословом. Шта значи то са Божијим благословом? То значи да у тој земљи народ припрема душе за вечни живот. А то је, значи, питање хришћанског живота. То је, значи, благослов државе да се народ припрема за вечни живот. А то значи да се омогући мисија Цркви. Код нас је била хармонија у време Светих Немањића... Ако се у једној држави, било којој, шири неморал, и ако нико не стаје на пут томе, за где се тај народ припрема? Да ли за вечни живот, или за вечну погибао?! Али, људима који су без вере – ако човек, уопште, може бити без вере, - њима је свеједно. Они верују да је на гробљу крај. А ја кажем: а шта ако није?! Шта ако није? Па Руси су измерили... ставили су човека који је био пред смртни час, ставили су човека на вагу, прецизну вагу, и када је душа изашла из тела, вага се померила за неких 7-8 подеока. Односно, толико грама. Дакле, душа је ваздушасто тело, али има своју тежину. То је, значи, доказана ствар. То може да се види, да се измери. А да не говоримо о онима који су се враћали из онога света, који су могли да кажу: ја више не верујем, ја знам. То је, значи, искуство Светог Владике Николаја. То је искуство нашег игумана Саве и још других људи..., покојне сестре једне, медицинске сестре из Београда. Сви ти људи су искусили да је све то тако како јесте... Нашем народу је потребно пробуђење, покајање, очишњење и Причешће. Потребно је, дакле, да се обожимо, сложимо и умножимо. Да ли ће бити времена за то, то једини Бог зна. Ми можемо тежњу ту да имамо. Зло је ако немамо такву тежњу. По Богу тежњу. Ако то нема, он је пропао. И овога века, и будућег века. Значи, пропао је и за овај век, и за будући век... Дакле, драги моји, постом, молитвом и милошћу, узраста се у вери, љубави и нади према Богу. Значи, може неко и да те вређа, да те малтретира, да те мучи, али да га не мрзиш. Бог га је послао да те припреми за вечни живот. Тако треба схватити то. Руског специјалца Александра, нису могли Чечени да убију. Они су пуцали изблиза у њега, али – не вреди! Меци се одбијају, или средства не пале. Исто тако, морили су га глађу. Он каже: направим куглицу од земље, закрсти је и поједе и каже – била је слађа од меда. То је Божији благослов. Исто тако грудвицу снега направи. Он је био неколико година у јами. Четири-пет година је био у јами једној, дубокој. После се једна Чеченка у њега загледала, па му спуштала козије млеко. После су га нашли... Руси су га нашли, ту је Чеченку узео, крстила се, прешла у нашу веру, имају сад децу и живе тамо у близини једног манастира. Ето, то је тако кад Бог некога чува. А ко се чува, и Бог га чува. Не може нико ништа да му нашкоди. А камоли вируси и све то... Покојни Фотије Шипунов, он је писао у своје време, вршио је експерименте, у ствари, он је уносио у посудама вирусе грипа, азијске и ко зна какве све друге не, он их унесе на Службу овде, у храм, пре почетка Службе, а после Службе – све је било мртво! Сви су били мртви. Сви вируси су били мртви. Наша Служба има такву моћ... То што они сада нама раде, то ће многе људе да пробуди. Ко је могао да верује, да ће Срби у Црној Гори да се пробуде? Како, Боже? Како њих пробудити? Дошло време, онај непријатељ дошао са акцијама неким својим, са неким својим циљевима, а народ се дигао да брани своје. Најбољи начин је литијски начин да се боримо. Један дух да буде. И молитва Богу. „Не дамо Светиње!“ – како кажу... До нас стоји да се припремимо за то, да наше душе буду окренуте Богу и врлинском животу. Да се тако снажимо. А гресима се човек губи, губи снагу, губи енергију, добија болести и онда је лак плен вируса. Било да је то корона или неки други вирус. То нема везе. Значи, кад сам слаб, кад сам исцрпљен, кад сам душевно осиромашен, духовно, онда сам лак плен свакога јада. Ето, то је оно што треба да знамо, и веру не смемо никада да губимо. А Бог ће помоћи – као што је рекао покојни Патријарх Павле – ако буде имао коме. А Свети Владика Николај, у „Небеској Литургији“ нам говори да ће Срби на крају да се саберу, у Име Живога Бога. И тако ће да певају Живоме Богу: Алилуја, алилуја, слава Теби, Боже... И тај народ заробљени, заточени, ако икако могу, нека читају Псалме. То је јако важно. Као што сам рекао, завршно са Великом Средом... А после, исто тако, реч Божија, реч Новога Завета, је храна за душу, да се душа тако снажи.Човек не живи само о хлебу, каже Господ наш Исус Христос, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Потребан нам је и хлеб за тело, али душа кад је јака и снажна, она држи и тело. И душа када напусти тело, то је, значи, смрт тела. Ако се човек од Бога одлучи, ако Господ остави душу, онда је то смрт душе. То је катастрофа. Не дао Бог то никоме. Данас има много душевних, односно – духовних мртваца. Живот без Бога је велико, велико очајање. Катастрофа. Бог нас је увео у биће, и свака душа је по природи – хришћанка. Треба само човек да размишља о циљу свога живота. О циљу постојања. Зашто смо ми овде. Због чега. Шта је циљ нашег пута. Ми видимо, дете са плачем улази у овај свет, а као одраслога га са плачем испраћају. Испада да живимо у долини плача, онда. У свету плача... Пуно је у нама туге. У нашем роду је пуно туге. Зато, кажем, да се Богу окренемо, да Бога славимо, да Богу певамо... Ово сада, у току је сада епитимија свима нама. Каже: „Свештеници веру оставили, калуђери посте оставили, нити народ за недељу мари, ни за празник, ни обичај стари“. То је истина. Велика истина. Мали је број свештеника који су у вери. Има их, али мали број! Калуђера исто тако. Кол'ко њих једе месо?! Још те како једу, кркају месо, још како! Гледао сам једног, покојнога, јеромонаха, који је гулио овцу у своје време. Чудио сам се: шта сад то значи?! Тако је то. То тако пође, па иде онда како не треба. А кол'ко народа иде на Литургије, и сами знате. То су промили. А Грузијска Црква, најача Црква, могу да кажем, и у вери и у добру, код њих је 25 посто народа на Службама. На Литургијама. То је чудо Божије. И њихов патријарх није екумениста. Није модерниста. Не благосиља те глупости којекакве, него чврсто се држи у вери. Има свештенство своје, своје монаштво, има народ свој. Он је за велико поштовање. Он је светионик овога времена у коме живимо. Нама, православним хришћанима. И зато, кажем, гледајмо како он то спроводи тамо, тако и ми треба, а не да се кријемо у станове. Он је наредио да се кропе улице освештаном водом и да се кади. Да се кади и да се кропе улице. То је начин црквени, а не неки други. Да се кријемо ми?! Од чега, бре?! Од глупости којекаквих! Ја то ништа..., не придајем никакву пажљу томе! Када бих придавао пажњу, онда бих губио снагу! У томе је ствар. Предајеш пажњу некој глупости или нечему, онда губиш снагу! Ја немам страха од тога! Како то? Бог зна. Бог ми је дао да немам страх. И готово. И шта сад ту има?! Овако леп дан и ја да сад мислим о корони?! О, баш ћу да мислим... Пуче ми срце за тим. Ја хвалим Бога, благодарим Богу што је овако леп дан данас. Сунчан. И јуче... Није то лако. Организам је то. Организам је народ. И преноси се то. Дођу људи и донесу ти страх. Они носе са собом страх. Али, треба да будеш одважан, да не примиш ништа од тога. У томе и јесте ствар. Него да им пренесеш мир, ако га имаш. Мир Божији. Бог то даје... Бог даје мир душама људским... И још да они фантазирају, да сумњају да ће се човек заразити кроз Причешће?! Ооо, моји попови и владике! Где то може да буде?! Како то може да буде?! То је несхватљива ствар! Али, треба поставити стражу над собом. Мртву стражу. Ви, хришћани, поставите обичну стражу над својим душама, по питању мисли, жеља и осећања, и молитвом делујте. Или: „Господе, помилуј“, или: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Тако се војује против непријатеља. Против његових предлога. Да се тако не би пецали на њихове удице. Молитвом и постом се тај род, зли, изгони. Тако се изгони: молитвом и постом. Исто тако, за своје непријатеље палите свећице од чистога воска. Кажете: Господе, од Тебе примих и Теби приносим ову свећицу за опоравак мојих непријатеља и за повратак Теби, Живоме Богу. Ако тако чинимо, добро ће нам бити. Шта сејемо, оно ћемо да жањемо. Не може бити друкчије никако. Шта човек посеје, то ће да пожање. Ма ко он био. Био цар, краљ, председник државе, био владика, свештеник, калуђер, народ обичан, верник... Шта сејемо, то ће да жањемо. И зато треба да пазимо шта сејемо. И кроз речи, и кроз дела своја. Да гледамо да наша дела и речи буду сагласна вољи Божијој. То је оно што је најважније. Све се то пише, и доћи ће рачун једнога дана. И онда се прелази у вечну радост, или вечну муку. (Према оном) како смо делали у овоме свету. Бог нам је дао живот, да бисмо вечно живели, а није нам дао смрт, да бисмо умрли. Значи, ако човек носи крст на грудима, онда не треба да се плаши вируса. Крст има страшну силу. Страшну снагу има. Невероватну. Кад слушате, рецимо, ове молитве за освећење Крста, овога ког носимо на грудима – Бог му да силу и он човека од свега чува, ако се човек чува од греха. Ето, то је то. Ко се чува, Бог га чува и сачува. И увек пажљиво да се крстимо. Свети Јован Кронштатски каже: „Ко се немарно крсти, хули на Христа Бога“. Е па видите, шта ми треба већи грех онда? Треба да се пажљиво крстимо. И драги моји, браћо Срби и сестре Српкиње, свој дан почнимо у Име Свете Тројице: у Име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Они, који се више година моле Богу, могу свој дан да почну молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Ето, данас, на празник Цвети, сад ми је већ друкчије. Имао сам мало једну кризу, како да кажем..., као неки терет сам имао мало јуче и данас... Али, ето, видите, хвала Богу, видите како све то прође. Бог то допусти на неки начин, и прође то и данас можемо да се радујемо данашљем празнику, Његовом свечаном уласку у Јерусалим. Све је то Господ тако организовао, и све је претрпео то ради нас и ради нашега спасења... И да гледамо да постимо, сада су сви дани до Васкрса на води. И, ако Бог да, да се причестимо. Можда на Велику Суботу, може да буде и на Велики Четвртак... И ако Бог да, и онима који имају власт над овим временом, над овим, да кажем, временом црквених Служби... то се данас забрањује на неки начин, или се ускраћује, да се то промени, да се народу одобри да иде на своју црквену Службу бар на Васкрс и Велики Петак. Бар на Велики Петак и Васкрс. Бар тада. Значи, на изношење Плаштанице да се одобри то, државна власт да то одобри, и на Васкрс. Ја им то препоручујем. Ако неће то да раде, онда ИМА БОГА! За све нас има Бога. То може да се уради, на прописан начин. Не овде Служба да буде. Напољу може да буде. И да људи буду, по њима, на некој прописаној удаљености. А ко се плаши, он неће ни да дође. Они који се не плаше, њих баш брига. Немају проблем такав. Ето, да Бог да, да се то тако догоди. Да буде народа. Да буде препуно. Све да буде пуно овде, око нас. И напољу и овде. Ми имамо озвучење. Можемо све да испоштујемо што се тражи од нас. Пустимо озбучење и можеш да слушаш у шуми, ако хоћеш. Није проблем. Имамо и трпезарију велику. И тамо је озвучено. Све је озвучено. Ја никог не позивам, али оне који дођу ја нећу да истерам напоље. По речима Господа нашега Исуса Христа: „Који долази к мени нећу га истерати напоље“ (Јн. 6, 37). Ето тако. Да верујемо и да се трудимо, а Бог Живи да благослови, да Господ благослови све наше трудове... Њему нека је слава, Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове векова. Амин.

На мосту на Ђурђевића Тари полиција је синоћ, у току протеста против доношења дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести, повриједила неколико мирних вјерника. Том приликом лакше повреде је задобио и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис разговора О овом немилом догађају за слушаоце Радио Светигоре говорио је Преосвећени владика Методије који се на мосту на Ђурђевића Тари, нашао непланирано. Наиме, на Ђурђевића Тари, Жабљачкој страни полицајци су га зауставили и обавјестили да је с друге стране моста блокада, да се народ окупио и да не може колима даље. На његово инсистирање да му дозволе да прође, речено му је да паркира кола па да пјешке оде до народа, и да се накнадно врати за кола, ако му омогуће даљи пролаз. “И тако сам се ја и задесио међу тим дивним народом који се тамо спонтано почео окупљати. Они су ме, наравно препознали, то су сви људи који иду у цркву, посте и Богу се моле“, казао је владика подсјећајући да их је у том моменту било 20-ак, јер су тек почели да се окупљају. Владика прича да се ту задржао, иако му то првобитно није била намјера, као и да је све вријеме био присутан и кордон полиције која је имала наређење да народ уклони с пута. „Народ је тако диван био, нису то били хулигани, пјевали су духовне пјесме и тропаре, а кад су кренули на нас, ја сам само остао уз свој народ да видим шта ће се са њима десити. “ Окупљени народ је сио на квасан асфалт, ухватили смо се за руке, бранећи једни друге да нас полиција не би одвела. Једног су одмах ухапсили. „Ми смо се држали заједно, ја сам чак једном брату исцијепао јакну, чупајући да га не одведу. “ Присјетио се владика и имена полицајаца, јер им свима на униформама пишу имена. Најкритичнији и најдраматичнији моменат је био, по његовим ријечима, када је полиција кренула да гази и вуче људе на силу. Настала је вика, вјерни народ се молио: Боже помози, Господе помилуј. Онда се владика обратио полицијацу муслиману који је био изнад њега, по имену. “Да ли би ти волио, па га прозовем по имену, да како ти нас газиш и јашеш и ми исто урадимо са тобом, твојом породицом или саплеменицима. Човјек се тако пренеразио, а ја му кажем па требамо ваљда и сјутра живјети човјече! Шта вам ми радимо! Он се пренеразио и свака му част, одмах је стао. То га је на неки начин освјестило и мени је због тога драго.“ Било је доста људи међу њима који нијесу хтјели да користе силу, каже владика, али било је и оних који су хтјели да се у бруталности докажу, иако су познавали добар дио сабраних на мосту. Када се прочуло за драму, људи су почели да пристижу из Жабљака. Пљевља су била блокирана, мада је народ користио шумске путеве и долазио да да подршку и одупре се бруталном терору. „И тако сам ја остао на мосту цијелу ноћ“, прича владика и додаје да је било више покушаја полиције да разбије ланац заштите, а да је приликом посљедњег било доста повријеђених. Полиција је дио људи успјела на силу да ишчупа, а онда, како су сви били рукама повезани, одозго их је навалила на људе који су сједели. „Цијела гомила је пала преко нас и ту смо се највише исповријеђивали. Преко мене је било три реда људи. Мислио сам да је трагедија, а кад сам видио да су изломљени кукови, ребра, испало раме, разбијена глава, рекао сам да није ништа како је могло бити.“ Хитна помоћ је дошла и повријеђене одвезла, прича даље владика и додаје да се полиција није на томе зауставила, већ је наставила, додуше блаже и са промјењеном реториком. Онда је дошао њихов претпостављени, јер се чуло да је са народом владика. Он је био разуман, тврди Епископ. Даље каже да се, Богу хвала, осјећа добро. „Немам ломова, имам нагњечења и малих тегоба, али добро се осјећам, вратио сам се свакодневним дужностима. Али сам у једном моменту мислио да је то крај, на бетону под толиком гомилом људи. Жао ми је тих људи, чуо сам се са њима телефоном.“ Око пола три ујутро, командир је саопштио да су добили наређење да ће свим средствима у три сата да разбију блокаду. Онда је владика Методије послије усвајања закона у консулатацијама са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем казао свештенеству, а они народу да је благослов да се мирно разиђу. „Били смо гладни, жедни, било нам је хладно, бојао сам се да ће пасти морал и да ће доћи до бар вербалног добацивања полицији, али све је остало у најбољем реду и послије се и полиција трудила да тако остане.“ Владика каже да му је с једне стране жао због свега тога што се десило те ноћи, али му је драго је видио да народ има тако високу свијест и зна због чега је дошао. Молитвено, мирно и спокојно, трпељиво и истрајно је стајао и кад је полиција у четири кордона кретала на њих. Епископ диоклијски је упутио своје благослове том народу и изразио задовољство што је потпуно непланирано, али по Божијем плану, ту ноћ био са њима. Извор: Радио Светигора Повезана вест: Полиција ноћас претукла Епископа диоклијског Методија View full Странице

Загреб - Хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић, која је недавно у Книну званично објавила кандидатуру за још један предсједнички мандат, изјавила је у интервјуу “Хрватском тједнику” да јој је жао што су се многи грађани Хрватске осјетили повријеђеним због тога што је позвала предсједника Србије да посјети Загреб, половином фебруара прошле године. Грабар Китаровић је то рекла на констатацију да јој “хрватски народ тешко опрашта позив Вучићу”, не само због његове политике у прошлости, већ и што је управо тих дана имао у УН застрашујући изложбу о Јасеновцу с којом је Хрватску прибијао на стуб срама због лажи о 700.000 жртава”. Упитана зар то није страшно и која је то конкретна корист од Вучићеве посјете, као и зашто јој је он био толико вриједан да увриједи хрватска бранитељска удружења називајући их “рубним и маргиналним”, Грабар Китаровић каже да је за њу страшно то да 20 година након рата, како каже, има толико несталих Хрвата, чије породице је моле да учини нешто за њих. “Онда тај проблем желите да ријешите и дужни сте да барем покушате да га ријешите. Нећу рећи да сам учинила мање зло што сам га (Вучића) позвала, него да га нисам позвала. Рећи ћу да сам хтјела да учиним веће добро”, рекла је хрватска предсједница у веома опширном интервјуу за “Хрватски тједник”. “Хрватски тједник” је иначе портал Хрватског културног вијећа, који дио хрватске јавности доживљава као екстремистичко и “филоусташко” гласило, познато по томе што су папу Фрању прогласили антихристом, а хрватску предсједницу својевремено - бестидницом и лажним патриотом. На констатацију да Милорад Пуповац, предсједник Самосталне демократске српске странке и посланик у сабору, сваке године, како се наводи, “провокативно обиљежава четнички устанак у Србу, одржава комеморацију у Јадовну над “празном Шарановом јамом”, те на питање види ли она “зло које чини тај човјек”, Грабар Китаровић каже: “О тзв. устанку мислим што и већина Хрвата мисли - то није био никакав устанак, него покољ Хрвата. Зато у томе ни на који начин не учествујем. Питање је треба ли то забранити или не треба. Мислим да томе не би требало придавати никакву медијску пажњу. Што се тиче Јадовна, проблем је исти као за Јасеновац и друга стратишта, као што су Мацељ или Јазовка, гдје, како сам обавијештена, има индиција да постоји друга јама, а то је проблем што држава није донијела одлуку да се системски и темељно прихвати форензичкога и ''пуповацархивског'' утврђивања броја жртава и починитеља”, рекла је. Подсјетила је да је у свом предизборном програму имала и ту тачку, али је од ње одустала када је влада основала Вијеће за суочавање с прошлошћу, односно са тоталитарним режимима. То вијеће је, додала је, дало препоруке, али, с обзиром на то да се с тим у вези ништа не догађа, најављује да ће ту тему поново покренути. На питање није ли бивши доживотни предсједник СФРЈ, Јосип Броз Тито, највећи хрватски издајник и злочинац којег комунисти славе сваке године у Кумровцу, Китаровић је јасна: “Ја сам макнула Тита из свог Кабинета. Мислим да јаснија нисам могла бити”. Сагласивши се да су Југославија и комунизам представљали злочин над Хрватском и хрватским народом, Грабар Китаровић је говорила и о Јасеновцу, рекавши да се, наравно, питала гдје су кости тих “83.000 јасеновачких жртава”. Добијала је, каже, свакакве одговоре. Сматра да треба спровести комплетну форензику и додаје да Хрватска још ње проучила архиве који су, како каже, на жалост, још увијек у Београду и које треба вратити у Хрватску. “Тек тада ћемо поузданије моћи да утврдимо шта је жртвама у Јасеновцу, али и са свим осталим жртвама, од Блајбурга надаље. Понављам: сви су тоталитаризми грозни и свакој жртви треба одати почаст. Не прихватам аргументе оних у Хрватској који жртве Блајбурга и Крижнога пута оправдавају тако што кажу да су то биле убице, па их је требало убити. Не! Свако је невин док му се не докаже кривица”, рекла је Грабар Китаровић. Не одустаје, додала је, од “међународне истраге” Јасеновца, али да, с обзиром на то да нема извршну власт по том питању, влада треба да одобри тај пројекат. Предсједница је говорила и о Вуковару, а на питање не чини ли јој се да је форсирање увођења ћирилице у том граду дио “пројекта великосрпске србизације Вуковара како би се сутра, кад се уведе ћирилица на основу вјероватно лажног пописа становништва, Хрватска уцјењивала с подјелом суверенитета и стварања неке српске аутономије”, Китаровић каже да то не долази у обзир, те да је “Вуковар Хрватска и увијек ће бити Хрватска”, без обзира на то колики је постотак Срба у том граду. Грабар Китаровић: Питала сам се гдје су кости 83.000 јасеновачких жртава - Glas Srpske WWW.GLASSRPSKE.COM Загреб - Хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић, која је недавно у Книну званично објавила кандидатуру за још један предсједнички мандат, изјавила је у интервјуу...

После 12 година избеглиштва, породица Цветковић се 2011. вратила у родни град на Бистрици. Једини Србин који се бави занатом по ком је град подно Шаре чувен. Радњу нема, али све што изради нађе купца САЊАО сам Призрен, цвркут птица у мојој Поткаљаји и Цркву Светог Спаса пуних 12 година. Док сам био у избеглиштву, у Љигу и Крагујевцу, није било дана да нисам размишљао о томе како да се вратим своме граду на Бистрици. Знао сам да је наша кућа у којој је живело пет генерација мојих предака запаљена 1999, да се Срби у Душановој престоници могу избројати на прсте, али све моје мисли и жеље стремиле су повратку. И, оствариле су ми се 2011. године. Сада живим у Призрену и бавим се послом за који сам се школовао - призренским филиграном. Овако, за "Новости", говори Синиша Цветковић (62), једини Србин у Призрену који се бави занатом по ком је град подно Шаре чувен вековима. Од стварања накита и украсних предмета помоћу танких сребрних и златних нити, Синиша данас живи. Уз велику помоћ супруге Сунчице (60), потомка старе призренске породице Шемић, ствара наруквице, прстење, минђуше, привеске, кандила, муштикле, чак и макете бродова. Пред ванвременском лепотом свих ових рукотворина, једноставно застаје дах. - Уметности и вештини филиграна нема краја - прича нам Синиша. - Од тура, танких жица пречника од 0,02 па до десетак милиметара, умешан занатлија може да "исплете" све што се нацрта. Али мени цртежи нису потребни. Узори по којима радим исцртани су пре много векова на фрескама древних српских храмова, не само у Призрену, већ широм Косова и Метохије. На њима су српске владарке насликане са изузетно богатим накитом, огрлицама и наруквицама. У Високим Дечанима постоји насликана једна врло изражена филигранска наруквица, а у Грачаници огрлица. То су извори идеја, само понеки уникатни украс додам док радим. Сав прибор за израду филиграна: пинцете, хеклицу, маказе, мале чекиће, неколико врста клешта и бренер - на дување и аутоматски, налази се у његовој кући у Поткаљаји. Радњу нема и не размишља о томе да је отвори, али све што изради нађе купца. - Филиграном се у Призрену традиционално баве Албанци католици и Турци - наставља разговор Синиша. - Њихових радњи има много, а и не могу да им парирам због количине сребра и злата које имају. Једном сам конкурисао за подстицајна средства, али су ме одбили. Много је, међутим, важније што сам у овом занату вешт колико и они, па се, и поред свих потешкоћа, и ван Призрена прочуло за мој рад. И срећан сам због тога, јер је одувек, у свакој генерацији у мом граду, радио бар по један Србин филигранист. Настављам ту традицију, а верујем да ће тако бити и после мене. Сунчица и Синиша у радионици / Фото Љ. Гочај Чувену четворогодишњу призренску филигранску школу, наш саговорник је завршио 1974. године. А ову прелепу вештину заволео је још у детињству. - Док смо као дечачићи играли фудбал са албанском и турском децом, њих би родитељи у неком тренутку позвали да дођу да раде - сећа се Синиша. - Једном сам питао другове Љеку Гочаја и Тому и Штјефана Бљеништа да ме поведу да видим шта раде. Тада сам се заљубио у филигран и решио да изучим школу филиграна. Но, ни у то доба, када сам је завршио, нисам имао средстава да отворим радњу, али сам, поред посла у Управи прихода, филигран радио код куће. Све што сам имао у њој изгорело је 1999, а када сам се 2011. вратио у Призрен, нисам имао средстава да обновим прибор и алат. Али знајући за моју љубав према филиграну, школски друг Љека Гочај купио ми је бренер како бих наставио да радим. За уметничка дела од филиграна, на адресу Синише Цветковића у Призрену данас стижу многобројне наруџбине. Накит продаје углавном Србима који посећују призренску Богословију и светиње у граду на Бистрици, израђује кандила за храмове, посећује етно-фестивале широм Србије... - Некоме се чини да је лако стварати филигран - говори Синиша. - Али сребрна и златна нит нису конац. Мора да се ради онако како се она савија, а не како мајстор хоће. Један погрешан потез и све мора из почетка. Баш као и у животу. КУЋА У ПОТКАЉАЈИ КУЋУ породице Цветковић, спаљену 1999. године, обновио је Дански савет за избеглице, строго се придржавајући плана да споља задржи изглед који је имала пре више од једног века. Налази се у најстаријем делу Призрена, изнад Богословије, у насељу Поткаљаја. До овог насеља под заштитом Унеска, некада насељеног само Србима, води кривудави, уски, врло стрм пут поплочан калдрмом. Изнад куће Синише Цветковића је и Црква Светог Спаса из 14. века коју су албански екстремисти запалили и тешко оштетили 2004. О овој светињи, са благословом свештенства, Синиша се брине од повратка у Призрен пре осам година. ХЕКЛАНИ ФИЛИГРАН - ПОСЛЕДЊИХ неколико година уз супругину помоћ радим јединствени филигран помоћу хеклице - прича нам Синиша. - То је изузетно тешко и само још једна албанска католичка породица која се бави филиграном ради накит овом техником. На то сам врло поносан и волео бих да тој вештини научим унука Уроша Јевтића, који живи у Љигу. Од шесторо унучади, чини ми се да би он био умешан филигранист. Сигуран сам да би он то могао, а мене би бескрајно усрећио. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:791899-Ја-сам-Синиша-филигран-из-Призрена

После шамарања у учионици, многи помињу положај и углед наставника који, истиче Радивоје Стојковић, челник Заједнице гимназија Србије, почива на самопоштовању и поштовању Не само школство, већ и целокупну јавност, протресао је прошлонедељни инцидент из Седме београдске гимназије, где је професор физике ошамарио две ученице, а потом, како тврди, примио ударце од ђака који је тако бранио другарице. Док наставник накнадно објашњава да га је ученица тог дана, као и месецима раније, провоцирала, а колеге које га познају држе његову страну, други део јавности га безрезервно осуђује за насиље над девојком. И док надлежни већају ко је крив, а ко у праву, професори подсећају да ово није шамар ученици, већ комплетном садашњем школском систему, јавност се на форумима и порталима пита да ли је ово коначно и јасан знак деградације наставничког ауторитета. Стручњаци су недвосмислено усаглашени око чињенице да су данашњи ђаци и њихово понашање другачији него десетак година раније, али мишљења се опет размимоилазе кад је реч о постојању наставничког ауторитета. Радивоје Стојковић, председник Заједнице гимназија Србије и директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”, сматра да се апсолутно ништа није променило, сем што су нове генерације ђака све интелигентније и „далеко суптилније читају наставнике”. Овај професор математике и информатике наглашава да је ауторитет увек везан за личност наставника и да је тако било пре два и по века и биће унедоглед. – Кроз његову личност гради се та танана веза поштовања између ученика и учитеља. Ауторитет се гради на самопоштовању и поштовању, а не на функцији и положају. Васпитач својом појавом васпитава. И то холистички. Ставом, односом према сопственом позиву. Ако наставник нешто мора ђаку вербално да објашњава, јер то раније није очитано кроз читав низ других наставничких поступака, онда он има лажни ауторитет. А то је онај који се базира само на његовом наставничком положају и функцији и није га изградио на знању, способности, искрености и читавом систему вредности који је одувек чинио овај позив вредан поштовања – наглашава Стојковић, који признаје да је приступ послу веома много променио од почетка каријере, када је читао стручне математичке књиге, до данас, када трага за оним што доприноси да човек буде задовољан послом. Каже да је научен да је јединица дата ђаку у ствари негативна оцена за професора и наглашава да наставник који има одељење са неколико слабих оцена мора да се запита како да промени приступ ученицима и шта да коригује, јер је ту очигледно да нешто не штима како ваља. – Потребе и интересовања данашњих ђака не мењају се као некад на деценију, или по генерацијама, јер су ђаци буквално из године у годину другачији. И ја им се прилагођавам. Од ученика више не треба тражити просту репродукцију података, то увек могу лако наћи на интернету, него их наставник мора научити како да анализирају и употребе то што прочитају – сматра Стојковић, који је и председник Националног просветног савета. Основна правила игре, сматра Стојковић, јесу поштовање и самопоштовање, које морају имати и наставник и ученик. Он сматра да наставник ђака мора да научи да поштује себе, па ће онда тај ученик да поштује и професора. Од тога, каже, не треба одустати ни када дође ђак који те норме није усвојио код куће, јер се управо у гимназијском добу формира личност човека, па се никада не зна када ће ђаку да „кликне” у глави да усвоји наставнички савет. – Ово што се догодило у Седмој гимназији јесте вапај за помоћ једног детета, чим пркоси и дрско је. Требало је раније да реагују руководећи људи и други надлежни у школи, као и наставничко веће. То је тинејџерски узраст и овакве ствари су предвидљиве и тачно се зна како се реагује и иде испред проблема. Ђаци овде нису криви, а наставницима који имају сличних проблема и не умеју сами да их превазиђу препоручујем да затраже од директора да их шаље на семинаре на којима ће их стручњаци упутити како да реагују у оваквим ситуацијама – истиче Стојковић. Без обзира на то каква им је психичка или физичка повреда претходила, и Бранка Тишма, школски психолог, оштро се противи шамарању ђака. Она, међутим, сматра да се ауторитет наставника потпуно изгубио и то не појединачних особа, него целокупног образовног система. – Ми запослени у просвети генерално више водимо рачуна о потребама ђака, па им и превише подилазимо, све под флоскулом да је то у интересу детета, и не схватајући да им чинимо штету у одрастању. Данашњи ђаци због тога не стичу реалну слику о свом месту у свету и границама које постоје у понашању. Овакви догађаји обично имају дугу историју незадовољства у односу ученика и наставника или школе. Требало је раније да се да сигнал, ово је сукоб који дуго траје, није решаван и проблем се продубљивао. Наставник мора да се обрати директору и више пута ако треба, па ако се проблем не реши на нивоу школе, укључују се друге институције – истиче Тишма. Наглашава да члан 112. Закона о основама система образовања и васпитања дефинише забрану понашања које вређа углед, част или достојанство. У њему стоји да такво понашање једни према другима не смеју починити ђаци, родитељи и запослени у школи, што у преводу значи да нико никога не сме ударити. извор

На­јед­ном сам про­ле­ћем опи­је­на, као на пу­чи­ни њи­шу се ства­ри, и идем пре­ма пе­сми ко­ја из­гре­ва као ме­се­цу ме­се­ча­ри. Има ли ишта вре­ли­је и лу­ђе и чуд­ни­је не­го кад у ср­це се­ме пе­сме уђе и као лист се спре­ма да из­би­је. До ју­че ми све за­кљу­ча­но от­кљу­ча­вам на­јед­ном вол­шеб­ним кљу­чем. И чи­ни ми се да ми је да­но пу­чи­ном да га­зим, у не­бе­са ру­ку да за­ву­чем. Буд­на сам, али као да спа­вам, по­ве­зу­јем ства­ри не­по­ве­за­не, гла­ва ми је чу­да кр­ца­та, и ме­ло­ди­је на­до­ла­зе са сва­ке стра­не.