Претражи Живе Речи Утехе

Iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić, opet se našao u fokusu javnosti. Devedesetih zbog upozorenja na rat i stradanja naroda – albanskog i srpskog, ranih dvehiljaditih zbog svedočenja o stradanju srpskog naroda na KiM-u i pravoslavnih svetinja. Ove godine – prvo, zbog protivljenja izvođenju radova za put Dečani-Plav, koji podržava kosovska vlada, za koje tvrdi da se njima krši Zakon o specijalno zaštićenim zonama, u koju spada i teren oko manastira koji je pod zaštitom UNESCO-a. Potom i zbog javnog upozorenja na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu kojim bi se realizovala ideja podele, i uopšte, snažnih upozorenja o, kako iguman vidi, stradanju naroda koje bi se dogodilo ukoliko bi se realizovali scenariji koje sada javno zastupaju predsednici Vučić i Tači – (etničko) „razgraničenje“, odnosno „korekcija granica“. Iz arhive objavljujemo šta je New York Times 2003. pisao, upravo o ovom igumanu. Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija. Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe. Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima. Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka. “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi: “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.” Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata. Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a. “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama. Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“. “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi: “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.” Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu. “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu: “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.” Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka. Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom. “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je: „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“ Izvor: Kossev View full Странице

У манастиру Грачаница Епископ Рашко-призренски Теодосије синоћ је служио Молебан за страдални народ на Косову и Метохији и позвао вернике да умноже своје молитве и ојачају их постом у току наредних дана. У Грачаници се окупило око стотињак верника са игуманијом манастира мати Стефанидом и сестрама. Узнесене су молитве за наш страдални народ како би Бог помогао да чврсти у вери и међусобној љубави останемо и опстанемо на овим просторима где вековима живимо. Храмом Успења Пресвете Богородице у Грачаници одјекивала је прозба: „Још се молимо Господу Богу нашему да услиши вапаје и молбе страдајућег народа свога на Косову и Метохији и осталим српским земљама, и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања, и да брзо пошаље благодат и силу своју и заштити невино прогањане“, као и завршна молитва Пресветој Богородице: „Пресвета Мајко Богородице, теби се обраћамо и молимо, јер ти знаш боли мајке за Сином кога злочинци неправедно мучише и убише. Утишај боли матера и отаца за децом коју неправедно нападају, прогоне и насиља чине. Задржи руке злочинаца и сачувај и нас и њих од зла и греха.“ Владика је посебно нагласио да треба да се уздамо у помоћ Божију: „Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90 тих, али и тог времена 90 тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније.“ ЦЕО ТЕКСТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА: Драга браћо и сестре сабрани у љубави Господа нашег Исуса Христа, Данашњим служењем Молебана за мир и јединство нашег страдалног народа на Косову и Метохији настављамо и овде, у древној задужбини светог Краља Милутина, да узносимо своје молитве Господу, како би нам био заштитник у овим искушењима која пролазимо. Знамо да је наш верни народ овде на равном Косову Пољу увек био храбар и да смо остали и опстали и у много тежим изазовима. Прегрмели смо са нашом Светом Грачаницом и петовековно турско ропство, и светске ратове и нико нас није искоренио са овог простора. Остали смо уз наше светиње, уз звона грачаничка и пој грачаничких монахиња знајући да Господ никада не напушта своје, посебно када Му се са вером и надом обраћамо. Пролазили смо тешка искушења и 1999. године у рату, и 2004. године када је претила опасност да нас и овде нападну, у те дане када су гореле наше цркве и куће у Косову Пољу, Обилићу, Липљану, Приштини. Остали смо и поред тога, упорни и чврсти у нади, знајући да својом верношћу завету Светог Кнеза показујемо да смо деца Светог Саве и достојни наследници оних храбрих наших предака који су знали да се своје никада не оставља, да се земља не раскућује и да се наше светиње никада не напуштају. Оне су наш путоказ ка Царству небеском, наши светионици у тренуцима таме и утеха у свакој невољи. Прочитали смо у Светом Еванђељу да: „Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима.“ (Лк. 12.2-4) Тешке су и страшне ове речи јер нас позивају све на одговорност за сваку нашу реч, за свако наше дело. Они који помишљају да могу да поделе или раселе наш народ и да нас натерају да оставимо ове наше вековне крајеве, где је уризничена наша душа, где чувамо тапију дату нам од Светих Немањића, дубоко се варају. Нису то успели ни многи моћници раније, ни они иноверни, као ни они који су заборавили на своју веру, и поколебали се у нади. Видели смо снагу оних који су остали верни Христу у тешком времену комунизма и видимо је и сада међу вама који у Цркви својој Светосавској видите светило неугасиво. Господ нас учи: „Ко иде дању, не спотиче се, јер види светлост овога света; а ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у себи“ Јн. 11, 9-10. Учи нас наш Спаситељ да отворимо духовне очи и не ходимо у делима таме, а наше истинско и једино светило јесте Христос, који је једини мерило истине и правде. Немојмо зато браћо да се поводимо за лажима оних који желе да распуде мало стадо Христово, већ останимо чврсти у вери и непоколебиви у нади. Одбацимо од себе сваку мржњу не само према ближњима, него и према непријатељима, да би нас по тој љубави препознао Господ који каже „По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.“ (Јн. 13: 35) Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90-тих, али и тог времена 90-тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније. Зато и ми сада овде, не уздамо се ни у речи људи, већ пре свега верујемо Господу да се истина једино Христом мери, Христовом љубављу и жртвом Христовом. А Христос каже: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце. и бежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају.“ (Јн 10.11-14) Као Христови пастири дужни смо, дакле, да останемо са својим стадом и када дођу тешка времена следујући Христу Првопастиру „који полаже и живот за овце“. А разни најамници нашег времена, који се представљају као пастири, остављају своје када виде свој интерес и не маре за своје овце. Тако бива ако се поуздамо у човека, а не у Христа и оне који Христу следују. Зато будимо мудри, браћо и сестре. Како год моћници овог света одлуче, поднећемо али важно је да ми учинимо колико до нас стоји да останемо и опстанемо на своме. Жалосно је када видим да наши људи продају своје куће и земљу, оно наслеђе своје које су им оставили преци који су се до крви борили да остану као своји на своме. Каквога ту може бити благослова, какве среће, какве наде? Покажимо да имамо снаге да живимо у миру са свима око нас и да нећемо да прихватимо да нас неко премешта тамо-амо као да ово није наша кућа. Има још доста правдољубивих људи у свету који ће видети и помоћи нам. Молимо се усрдно за све, и за оне на власти, и за ближње и за непријатеље наше. Када Бог види нашу љубав и чисто срце отвориће нам и недра свог човекољубља. Чувајмо међусобно јединство и миримо се са онима који нас вређају да би и нама Бог опростио и подарио своју благодат. Најстрашније је када немамо тог јединства и љубави у породици, у колективу где радимо или у нашем друштву. Нисмо сви исти и будимо спремни да прихватимо друге као браћу. На крају све пролази, само љубав остаје, а љубав је када видимо лик Божији у сваком човеку, без обзира где се родио, којим језиком прича и како се Богу моли. На тај начин ћемо бити истински проповедници Христови на шта нас је Господ и позвао говорећи „Тако да се светли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5.15). Умножимо, стога, браћо и сестре, наше молитве и пост ових дана, удаљујући се од свега што нас одваја од Бога, што нас одваја од доброте, од светлости и љубави међу ближњим. Тада ће и наша молитва да се вине високо и призове благослов Божији на наше домове, наше куће и поља и народ наш. Благослов Господњи нека дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Croatian International Airshow Varaždin (CIAV) 2018. održan je osmi put prethodnog vikenda. Uz prisustvo 11 zemalja u zvaničnom letačkom i statičkom programu lokalna inicijativa Aerokluba „Varaždin“, Ministarstva odbarane i drugih ministarstava Hrvatske isporučila je događaj za pamćenje. Pozdrav publici na kraju spektakularne rutine. EF-18A iz 12. Winga baziran u Torrejónu došao je da prikaže šta sve može uraditi sa viškom snage na malim brzinama / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Preambiciozno zamišljen, na mišiće izveden, uz jedno vanserijsko iznenađenje, podosta egzotike i već na CIAV-u viđenih nastupa, letelica i letača, ovogodišnja manifesticija definitivno je nadigrala simpatično lokalno rivalstvo koje je dostiglo vrhunac prošle sezone. Lokalna civilna ekipa koja je poslovično bila pogubljena veličinom onoga što su zamislili bila je većinom rukovođena bivšim vojnim licima koji su ih doveli u red i koji su izneli celu priču. Ostaće zabeleženo da su, svi zajedno, uspeli da, uz pomoć CROCONTROL-a i drugih službi, koordinišu skoro sedmočasovni letački program prvog dana na praktično dva aerodroma – većina ozbiljnijih letelica doletala je u svoj dinamički slot sa Plesa. Uspeti da pozoveš i da ti se pojavi većina od pozvanih tog kalibra poduhvat je vredan divljenja. Poduhvat koji na delikatan i uvek zabavan način izbalansira propuste u organizaciji kojih je i ovaj put bilo. Za početak, pogledajte video najzanimljivijih momentata ovogodišnjeg CIAV-a: Međunarodna vrela gužva Verovatno do sada najposećeniji CIAV. Laici su imali dovoljno hrane i piva, vremenski uslovi ni za trenutak nisu pokvarili odličan porodični open-air događaj / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Ako izuzmemo teror nefiltriranih informacija sa Wikipedije od strane nepripremljenog najavljivača programa, publika je uživala / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Kao CIAV veterani (ovogodišnji nam je četvrti sa kojeg smo izveštavali) možemo sa visokim stepenom sigurnosti konstatovati da je poseta civila (opšte laičke populacije) bila na rekordnom nivou, možda čak i najveća do sada. Bilo je lepo pozdraviti se sa svim prisutnim entuzijastima i profesionalcima ali i videti da je došlo dosta „svetine“ koja je imala veliku šatru, hranu i pivo. Vremenski uslovi su kao i pre dve godine bili pakleni. Curili smo na sve strane. „Jara“ odnosno „haze“ je dodatno poružila fotografije velikog broja onih sa aparatima. Bogovi čuvanja investicija i truda organizatora aero-mitinga osmehnuli su se CIAV-u i najavljena letnja oluja nije se materijalizovala prvog, najbitnijeg, dana. Kratke kišice je bilo pred kraj ali je par nastupa obavljeno i nakon nje tako da je sve na kraju ispalo savršeno. Ove godine nije bilo previše štandova i drugog komercijalnog sadržaja ali je zato prostor za opštu publiku, sa kojima su spotteri bili embedovani na njihovu ličnu i porodičnu tragediju, bio dupke pun. Čini se odgovarajuće veličine i za sve buduće iteracije događaja. Po broju stranaca, pre svega spottera sa prijateljima i porodicama, može se konstatovati da je ovogodišnji CIAV imao značajnu inostranu posećenost. Publika se bazirala i na okolnim putevima i njivama / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Bilo je letanja a bio i je Španac sa svojim Hornetom Na ovogodišnjem CIAV-u prema zvaničnom podatku organizatora bilo je prisutno više od 50 letelica. Višemesečno najvljivanje sa ponekad suvišnim viškom ponosa i nadmetanja nije se materijalizovalo u potpunosti. Bilo je otkaza, pomeranja rasporeda ali sve u skladu sa očekivanom dinamikom ovako kompleksnog hibrida general aviation/vojnog/warbird događaja. Ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova Hrvatske poslale su skoro sve što imaju. Pored MiG-ova, Pilatusa, akro grupe HRZ-a „Krila Oluje“, Air Tractora, Kanadera, helikopterska flota je pored Mi-8MTV i policijske 212-ce bila obogaćena „novim“ Kiowama koje su prvi put nastupile iznad Varaždina. Solo nastup UMD-a na radost stranaca / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six „Novi“ Amerikanci u HRZ-u prvi put iznad Varaždina za publiku / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six …i u paru kao CSAR podrška / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Kompletna rutina „Krila Oluje“ sa jednim avionom manje / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Polivanje piste. Izgovor za nekoliko brisanjaca i prisustvo ovog izuzetnog aviona / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Hrvatski MUP došao je sa Bellom i EC-135 / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Raznovrsnost generalne avijacije i warbird gostiju je zaista bila praznik za oči. CIAV ali i komšijski Čakovec zaista znaju da pozovu sve i svašta na radost publike. Ove godine na Varaždinu statiku je krasio UH-60A European Air Servicesa, kompanije koja se nada da će uspeti da se nametne kao provajder obuke za eventualnu HRZ nabavku američkih helikoptera ovog tipa. Priredba ni ove godine nije mogla da prođe bez Galeba YU tabli iz Slovenije ali i šarenolikih, modernijih, mlaznih aviona namenjenih za obuku vojnih pilota. UH-60A zauzeo je centralno mesto na statici / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six SAAB 105 Ratnog vazduhoplovstva Austrije / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six PZL-130TC-2 Turbo Orlik Ratnog vazduhoplovstva Poljske / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Beechcraft, Beech 18 „Southern Comfort“. Dok je bio u USAF službi nosio je oznaku C-45H. Proizveden 1950. godine / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Andrej Perc, stariji od dva redovna akro-Slovenca koji nastupaju iznad Varaždina / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Čovek sa najkvalitetnijim imenom u akrobatskoj areni / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Na radost stranaca koji koriste svaku priliku da vide MiG-21 u letu, pa još na aero-mitingu, HRZ nije razočarao sa prikazom. Solo nastup UMD-a je bio sve ono što non-display piloti mogu i treba da urade: brisanjci, izvučeni stajni trap, valjci sa izvučenim trapom. Druga interesantna tačka kasnije u programu bila je formacija dva naoružana jednoseda dežurnog para sa Plesa i Pilatusa u okviru scenarija air policing presretanja. Kiowe su štitile CSAR pokazanu rutinu, Kanader je, da prostite, istresao svoj tovar. Nekarakteristični air policing / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six …i odpozadi / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Najveći skandal svakako se dogodio kada je RAF-ov Tajfun odlučio da izvede „a sad nešto sasvim drugačije“ rutinu. Da li je pokazao srednji prst Hrvatima u trenutku preleta Varaždina zbog izbacivanja Engleske u fudbalu nećemo nikada saznati jer je umesto prikaza pilot jednostavno uhvatio pravac piste, dao gas, povukao palicu na sebe, otišao gore. I to je to. Objektivi su se spustili, spoteri se pogledaše međusobno sa užasom na licima, usledio je smeh. Da li je sve vreme zapravo prelet ka prebaziranju do Rumunije bio planiran? Zbog čega organizator to tako nije najavio? Potpuno razočarenje. …aaaaaaand he’s gone / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Zatim je na scenu stupio EF-18A Ratnog vazduhoplovstva Španije. Najspektakularniji nastup u vazduhu CIAV-a, lokalne i regionalne scene nešto je što će se još dugo prepričavati i po čemu će ovogodišnji aero-miting u Varaždinu ostati zapamćen. Radi se o praktičnom dokazu da jedino display pilot, dakle namenski, planski i koreografisano, može i treba da obavlja ovakve nastupe. Matori je došao u display box na leđima na srednjem settingu snage i od prve sekunde rekao: „Hold my beer“. Usledio je high-alpha ples višetonske mrcine sa očiglednim viškom snage, besprekorno izvežbanom rutinom, sporo, upravljivo i baš kako treba ispred publike. Entuzijasti i laici ne zatvoriše usta od prvog do poslednjeg sekunda. Nikakva repozicioniranja od pet minuta da bi uhvatio pravac diplay linea, nikakva gubljenja iz vidokruga, matori je sve uradio u dužini piste, motao ga je pod ručnom kao da je Rus, kao da ima vektorisan potisak. Promene pravca borbenim zaokretima su za žene – Španac je to radio nakon duplog snap-rolla. Spektakl. Zvezda ovogodišnjeg CIAV-a. Vađenje fleka nakon Tajfuna / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Forsaž, minimalna snaga, zaokret, maksimalna snaga, još besmisleniji zaokret, stall warning off / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Scenirana nestabilnost za „…“ kod publike / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Presuda? CAIV 2018 ostaće upamćen po Hornetu, novim HRZ elementima u nastupu, standardno šarenolikim GA prisustvom, vrućini, rekordnoj posećenosti i par sitnih negodovanja. Spotteri nisu bili adekvatno smešteni, najavljivač programa je bio skandalozno neupućen i neskriptovan, muzika je bila jeziva (Tony Braxton umesto AC/DC-a), komunikacija (posebnom putem društvenih mreža) je bila neadekvatna. Ipak, ostaće zapisano da je jedan mali aeroklub kao i svaki put do sada imao hrabrosti da sniva drastično preko svih svojih mogućnosti i da većinu toga i ostvari. Da pozovete EF-18 i da on dođe, da koordinišete toliki broj letelica na dva aerodroma – treba to izvesti. Bravo za CIAV 2018. Sami sebi ste drastično pomerili lestvicu za sledeći put. Sad nema nazad. Ili što bi Španac rekao: „Kako nema nazad, pazi sad ovo…“. Petar VOJINOVIĆ

У оквиру двадесетчетворогодишњице Фестивала вишегласног народног и црквеног појања у Телгарту, којим организатори изражавају припадност ове општине црквенословенској богослужбеној традицији, допутовао је и Хор школе црквеног појања Свети Јован Дамскин из Новог Сада. У петак 13. Јула 2018. године, хор је наступио у Православном храму Рођења Пресвете Богородице у Вернару, где им је добродошлицу пожелео протојереј Јозеф Немчик, заједно са верницима и председником месне заједнице, господином Владимиром Ондрушом. Отац Петар Сорока се, пред сам наступ, обратио са неколико поучних речи о византијској музици и њеном значају. Присутни су у наставку, могли да чују неколико композиција на црквенословенском језику, као на пример: Возбраној Војеводје и Богородице Дјево. По завршетку концерта, председник месне заједнице је рекао: „Срдачно вам захваљујемо, што сте дошли у нашу општину, да нам појете на овај начин. Никада овако нешто нисмо чули, и када сам за време извођења затворио очи, као да сам се нашао у манастирима Свете Горе у Грчкој“. Присутне је у тој мери потресло древно појање на словенском језику, да су многима кренуле сузе на очи. Нешто касније је прота Милан Герка, архијерејски заменик Митрополита Растислава, рекао: „Могло би се рећи да су слично појали и Свети Ћирило и Методије, који су нам донели веру у Моравску. Ово појање би требало да нам буде блиско, иако се данас код нас, под утицајем Запада, пева мало другачије“. Наредног дана су се сви учесници фестивала, сабрали на извору реке Грон, недалеко од општине Телгарт. Са овог места су заједно отишли на Краљев Врх, који је са својих 1946 метара надморске висине, највиши у широј околини. На самом врху, појце је дочекало веома непријатно, ветровито време са маглом, али ни ове ванредне временске прилике их нису спречиле, да отпевају неколико словачких и русинских песама. Овај величанствени викенд на Горегрону, крунисан је Литургијом у богослужбеном простору Православне Цркве у Телгарту, коју је служио прота Петер Сорока, уз одговарање и појање нашег хора. Отац Петар је у својој проповеди, упоредио православне Телгарчане са исцељеним слепцима из Јеванђеља, као оне, који будући окружени неправославним живљем, виде праву веру духовним очима. Поредивши их са неумама, које су повезане једна са другом, прота их је храбрио да и они буду у једномислију и вери, на путу ка Царству Небеском. Посета Горегрону, хора Свети Јован Дамаскин Црквене општине новосадске, била је од великог значаја за овдашње православне вернике, који су, према историјским подацима, потомци русинских Влаха који су се асимиловали у словачко становништво. Православни живаљ је, у општинама Вернар, Телгарт и Шумиац, упркос политичким превирањима 1968. године, задржао веру својих предака до данас. Нека би их Бог још дуго година чувао и крепио. Извор: Радио Беседа View full Странице

У крипти ташмајданске цркве Светог апостола и еванђелисте Марка данас је архимандрит Иларион (Лупуловић) из манастира Драганац одржао предавање на тему „Бејах слеп а сада видим“. Прилог смо преузели са интернет странице Телевизије Храм View full Странице

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и касарни у Прокупљу, те дејством авијације по циљевима на Космету, Бококоторском заливу и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и касарни у Прокупљу, те дејством авијације по циљевима на Космету, Бокоторском заливу и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције „Савезничка сила“, како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали „Племенити наковањ“, а нама је сервирано име „Милосрдни анђео“), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. Нажалост, за 19 година нико није утврдио тачан број… НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака… Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици… Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. СЛАВА ИМ!

Поред нове интернет презентације на адреси www.tvhram.rsТелевизија „Храм“ је гледаоцима омогућила да њен програм бесплатно уживо гледају и на својим мобилним телефонима. Апликацију за андроид мобилне телефоне може се преузети на Google Play продавници преко линка http://bit.ly/2n6idhV, док је апликација за ајфон мобилне телефоне доступна на App Store преко линка https://apple.co/2n845op. View full Странице

Нови Сад, престони град Епархије бачке, 16. новембра 2017. године, свечано је прославио своју славу – празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија ‒ Ђурђиц. На сам дан празника, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијом у Светогеoргијевском храму, уз саслужење Епископа бачког г. Иринеја, архимандрита Исихија, настојатеља манастира Ковиља, свештенства из целе Епархије, градских клирика и верног народа Божјег. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургији су присуствовали градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић са сарадницима, представници Команде Прве бригаде Копнене војске у Новом Саду, јавног и културног живота нашег града. После прочитаног јеванђелског одељка, архипастирском беседом присутнима се обратио Митрополит Порфирије, који је поучио о значају светих мученика – исповедника истините вере. Светитељи Божји су наши заступници пред Господом. Они треба да буду они на које се угледамо и чијим се животима поучавамо. Свети Георгије је и молитвеник за нас и његов живот је нама пример за углед. И данас, када славимо Светог Георгија, нека би Господ дао да његове молитве буду, у све дане живота нашега, са нама, навео је Митрополит загребачко-љубљански. У току Литургије Епископ Иринеј је у чин ђакона рукоположио катихету Ивана Васиљевића, а катихета Бранко Бандобрански је рукопроизведен у чин ипођакона. После отпуста Епископ Иринеј је доделио архијерејске грамате грађанима Новог Сада и јавним установама, који су показали спремност да својом љубављу и ревношћу помогну светој Цркви. Архијерејске грамате су добили: Матица српска, професор др Драган Станић, председник Матице српске, Галерија Матице српске, др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, хор новосадског Саборног храма Свети Георгије и др Богдан Ђаковић, диригент хора Свети Георгије. У просторијама Црквене општине новосадске, љубављу и пажњом црквеноопштинске управе, припремљено је послужење за епископе, градске оце, добитнике грамата, као и за остале госте. Митрополит Порфирије је освештао славски колач и жито, а потом је прослава Ђурђица настављена у Градској кући, благосиљањем славских дарова, уз присуство чланова Градског већа, представника Војске, свештенства Епархије бачке, представника традиционалних Цркава и верских заједница, као и многобројних званица из јавног живота нашег града. Чин благосиљања колача и кољива извршио је Митрополит загребачко-љубљански, уз саслужење протопрезвитера- ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог и ђакона Александра Билића. Свети Георгије је духовни покровитељ, заступник и заштитник пред Богом свих житеља Новог Сада, али и многих људи широм света који му се с молитвом и скрушеношћу обраћају за помоћ, и то не само они који су православне вере, него свих људи који чезну за Богом, рекао је Митрополит Порфирије у својој беседи, честитајући градску славу г. Милошу Вучевићу и свима који живе у Новом Саду. Градоначелник Вучевић је истакао да обележавање овог великог празника – Обновљења храма Светог великомученика Георгија, показује шта је заиста Нови Сад и ко су Новосађани. Учинимо сви макар мало напора да покажемо љубав према ближњима, да заборавимо на гордост, сујету и самољубље, и ствари ће ићи и брже и боље, нагласио је г. Милош Вучевић. Звучни прилози: Звучни запис беседе Митрополита Порфирија: Беседа Епископа Иринеја при подели грамата: Беседа Митрополита Порфирија у градској кући: Обраћање градоначелника Милоша Вучевића: Извор: Епархија бачка View full Странице

View full Странице

У оквиру прославе Дана ослобођења Новог Сада, 9. новембра 2017. године, у порти Успенске цркве служен је помен и положено цвеће на Спомен крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Помен ослободиоцима Новог Сада и свим пострадалима у ослободилачким ратовима служио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма, заједно са свештенослужитељима ове цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У подножје крста, венце су положили градоначелник Новог Сада господин Милош Вучевић, бригадни генерал Жељко Петровић, командант новосадског гарнизона, као и делегације Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1920. године и Удружење потомака ратника Новог Сада из тог периода. У касарни „Југовићево” данас је одржана војничка свечаност и дефиле, у оквиру обележавања сећања на 9. новембар када је 1918. године прва јединица Седмог пешадијског пука Војске Краљевине Србије умарширала у Нови Сад. Следеће године ће бити обележена стогодишњица ослобођења Новог Сада у Првом светском рату. Извор: Беседа

Слободан Антонић Цртица прва: „Вучић је рекао да се на синоћњем пријему америчког председника чак четири пута руковао с Трампом“ (овде). Такође је рекао и ово: „Недељама ћемо радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике. Тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде). Цртица друга: „Немачка индустрија меса Тенис, уз 20 hа намењених за фарме товљеника, закупиће у Србији, на 30 година, више хиљада хектара земље на којој ће узгајати житарице и тако истиснути локалне произвођаче сточне хране. Немачком `краљу свиња` у Србији дозвољава се оно што му није допуштено другде – да увеже у један ланац све фазе производње од това свиња, преко клања и прераде меса до производње хране – уместо да откупљује свиње од мањих газдинстава, како то Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој и Данској. Питање је – зашто се у Немачкој или Данској Тенису не дозвољава да отвори фарме, већ мора да откупљује свиње од других мањих произвођача, а у Србији се то подстиче?“ (oвдe). Цртица трећа: „Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта“. „Србија је једина држава која је у претприступном периоду за ЕУ морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште странцима. Пољска је забранила продају на рок од 12 година после уласка у ЕУ, Хрватска 7 година, Мађарска је имала 11 година мораторијума, а онда је променила устав и дефинитивно забранила продају земљишта странцима. У Србији, међутим, Законом о пољопривредном земљишту (2016) 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни. (…) Јадни Срби, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Школовани ће одлазити у свет, а они који остану радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима“ (овде и овде). Ове три цртице рељефно осликавују пут Србије у статус колоније. Само неко ко има психологију колонијалног чиновника може да се похвали како се „чак четири пута“ руковао с неким из метрополе (не сећам се да је у историји српске диплматије ико хвалио колико се пута с неким руковао), као и да ће његов говор „анализирати 45 дана“ с најближим сарадницима (тај тим чине, претпостављам: брат Андреј, др Небојша, Гашић, Вулин, Д. Ј. Вучићевић и Ж. Митровић… − благо нама!). Само у колонији странци могу да стварају велепоседе, уништавају домаће пољопривреднике и претварају их у најамне тежаке и у служинчад. А Србија крупним корацима иде баш у том смеру. „Тај страх је безразложан“, каже ми један економиста. „Добићемо ефикаснију пољопривреду и више хране“. „Али, та храна неће бит наша“, одговарам, „проблем с колонијом је што она производи храну, али њено становништво гладује“. „Не брини, у Европи нема колонија и нико не умире од глади“, узвраћа ми професор економије. Није тако. Ирска је средином 19. века, као британска колонија, прошла кроз тако велику глад да јој је умрла осмина становништва, тј. милион људи. Ирски пример је поучан и зато би га требало запамтити (в. овде, стр. 975−1015 и овде). Енглези су Ирску коначно покорили 1691. године. То је значило да су реквирирали све велепоседе и постали њихови нови власници. Ирцима је била забрањена свака врста државне или војне службе (осим ако не пређу у протестанте), а економска политика вођена je тако да су, у наредним деценијама, уништени ирска мануфактура, занатство и трговина. Ирци су се, средином 19. века, свели на најамне сељаке. Радили су за колонијалног велепоседника, а заузврат су користили комад земље за сопствене потребе. Велепоседници су производили жито и стоку за британско тржиште, а сељаци су на малим парцелама гајили кромпир за себе. Кромпир је Ирцима био основна храна јер се породица могла прехранити са 4−6 пута мање пoвршине него да се производило жито. А онда је 1845. године гљивица phytophthora infestans, која узрокује кромпирову буђ, уништила целокупан род кромпира. Лондон ништа није предузео да Ирцима помогне, из два разлога: 1) администрацију метрополе није било брига за ирске сељаке; 2) доминантна економска доктрина тврдила је да ће се „тржиште побринути за све“. Ирска је и те 1845. произвела довољно хране да нико не буде гладан, али су жито и месо са колонијалних велепоседа извезени у Британију. С друге стране, сиромашни ирски сељаци тешко да су имали довољно новаца да на „слободном тржишту“ набаве храну за себе и своју породицу. Масовна глад у Ирској 1845. продужила се и следећих година, па је Лондон коначно почео нешто да предузима, али мало и споро. Током три године умрло је милион Ираца, а преко милион и по избегло је из земље. Урушавање друштва наставило се и када је глад минула, што се види по демографској кривуљи: пре „велике глади“ Ирска је имала 8 милиона становника, а у 20. век је ушла с 4 милиона. Кромпирова пламењача је у неком тренутку стигла и у Србију, али у њој нико није умро од глади. Српски сељак био је слободан, свој на своме. Од 1835. године сељак је власник свог парчета земље и једино плаћа порез српској држави. У Србији од 1825. постоје избори, а готово сви сељаци имају право гласа. Србија је једина земља у Европи, а можда и у свету, која у то време има већински сељачку скупштину. Сељак је наоружан и чини основ народне војске. Сељак се жали на чиновништво и књаза, али то је типично наше претеривање. У доба Кнеза Михаила, влада има пет министара и шест министарстава, а чиновника има: у Министарству правде девет, просвете једанаест, иностраних дела тринаест, унутрашњих дела двадесет и три, у војном двадесет и пет, и грађевина двадесет и четири – укупно 105 државних чиновника. Србија је од 1830. године аутономна кнежевина, од 1867. у њој више нема туђе војске, самостално доноси устав 1869, а од 1878. и формално је независна држава. Пошто има сопствену управу, Србија може да се брине за свој народ. Законом из 1865. године (потврђеним и законом 1873) одређено је да се сељаку ради било каквог дуга не могу одузети: кућа, плуг, кола, воловска запрега, кобила са ждребетом, крава с телетом, 10 оваца, 5 свиња, 5 коза, алат, храна до следеће жетве, а што се земље тиче, 5 дана (1 дан = 1.600 кв. хвата) земље и окућница од 1 дана орања. Баш зато што је Србија била слободна, у њој у није забележено да је неко умро од глади – не милион људи, као у Ирској; не сто хиљада, не десет хиљада, не хиљаду – заиста, у 19. веку није забележен такав случај. Били смо сиромашни, али нисмо били гладни – захваљујући томе што смо били слободни. И док је колонија Ирска демографски слабила, слободна држава Србија је јачала: од 0,7 милиона (1834), бројност њеног станповништва се попела на 2,9 милиона душа (1910). Зато што је била колонија, Ирска је заборавила свој језик којим данас, од 4,7 милиона, течно говори тек 30.000 људи (овде) што је мање од 1% становника. Слободна Србија свој језик је употпуности сачувала. Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. Мислимо о томе. (ФСК) http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/put-srbije-u-status-kolonije-gde-su-bili-irci-a-gde-mi-a-kako-je-sada.html

Много ових дана говоримо о планираним медијским ударима на Српску православну цркву као јединог чувара јеванђелске истине и завета наших предака у једном деморалисаном и систематски "слуђиваном" друштву. Данашњи чин најстаријег београдског дневника Политика , по безобзирности и подмуклости, нема равног у историји односа српског новинарства према Цркви. Ако смо на хајкачке нападе Блица, Ало-а и других таблоида на одређене владике, без обзира на њихову бруталност некако навикли, на овакав чин Политике, листа који је половином у државном власништву, никако не смемо да останемо равнодушни. Ову тему постављамо у рубрику Медији, јер руку на срце заиста нема везе са "Епархијом рашкопризренском у егзилу", јер та "Епархија" није пренеле вест о којој пише Политика ни на свом "званичном сајту", ни на сајту свој политичке филијале "Срби на окуп", ни на ФБ страници "Истина је само једна - Владика Артемије." Шта више, у истој данашњој Политици у другој рубрици објављена је и претња тој "Епархији". О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник Политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) у Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији." Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер! Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни. Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфова жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана. Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина". Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву. Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је: - У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају сам водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.) Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа". Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама. This post has been promoted to an article

На празник Крштења Христовог у Саборном храму Свете Тројице у Тбилисију уређено је масовно крштење деце, јавља Sputnik-Грузия. Предстојатељ Грузијске Православне Цркве, Католикос-Патријарх све Грузије Илија Други уредио је 47. по реду масовно крштење деце. До сада је он био кум 800 деце крштене на Богојављење, на дан кад Православна Црква светкује празник Крштења Христовог - Богојављење Господње. -Свима честитам свештени празник и нека благодат овог светлог дана сниђе на све људе. Цела наша породица је веома срећна и радосна што је нашем трећем детету кум лично Патријарх све Грузије и хоћу да му за то заблагодарим, изјавила је за Спутник мати једног од крштене децем, иначе грађанка Тбилисија Маријам Ломсадзе. Католикос-Патријарх крштава треће и свако наредно дете оних родитеља који су венчани у цркви. Циљ ове иниcијативе је да се ублажи тешка демографска ситуација у овој земљи. Прво масовно крштење је организовано у Грузији 19. јануара 2008. у Саборном храму Свете Тројице. Извор: Православие. ру (Р.Р.) View full Странице