Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'сада'.
Found 71 results
-
Хор "Свети Стефан Дечански" из Новог Сада наступа у Сентандреји
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Концерт Хора "Свети Стефан Дечански" из Новог Сада одржаће концерт у недељу 10. септембра 2023. године у 20 часова, у Саборној цркви у Сентандреји. Диригент је проф. др Тамара Адамов Петијевић. На овај догађај је позвала Епархија будимска. Више о "Данима отворених сентандрејских цркава" Извор: Епархија будимска, ФБ -
Добротворна установа Епархије бачке даривала ђаке Новог Сада и Бечеја
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Добротворна установа Епархије бачке „Владика Платон Атанацковићˮ, у светлости празника Успења Пресвете Богородице, а у сарадњи са свештеницима из Новог Сада и Бечеја, даривала је торбе са школским прибором деци предшколског и школског узраста у вишедетним породицама, као и деци самохраних родитеља. Добротворна установа Епархије бачке „Владика Платон Атанацковићˮ захваљује свим добротворима који су својим прилозима и учешћем дали свој допринос да се ово благословено дело реализује пред почетак нове школске године, на радост деце и њихових родитеља, као израз љубави и бриге Цркве према човеку. Извор: Епархија бачка -
Нису сада битни системски узроци, већ да деца виде да ће ово дете бити кажњено
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Психолог др Жељка Бутуровић и клинички психолог Душан Вуковић, гостујући на телевизији Нова с говорили су о последицама трагедије која се у среду десила у школи Владислав Рибникар и начинима да се спречи да се она понови: “Психолошка баријера је сада срушена, а она јако штити цело друштво од тих ствари које људима не падају на памет. А сада је ођедном то постала нека могућност, нешто што и другима може да падне на памет. Та идеја се појавила. Виде да је то могуће. Али такође виде и последице. Мислим да је то сада јако критично. Не да улазимо у те неке системске узроке – не знам ријалити итд. Мислим да постоји овде тенденција да сваку ствар у друштву која се неком не свиђа, и која објективно није добра, сада везујемо за ово,” рекла је Жељка Бутуровић “Лично мислим, као неко ко свакодневно ради са децом и адолесцентима, да он није могао да има свест о томе и свест о самој ширини и тежини злочина. Питање је да ли и овај од 21 године има ту свест – вероватно је могао да има, јер је кроз нека животна искуства могао да прође и кроз различите видове губитака и да на накој сопственој кожи и на неком емотивном плану осети шта значи изгубити неког – под условом да није доказано психопата,” каже Вуковић Да ли је вршњачко насиље могло бити узрок трагедије, и да ли је чињеница да је био миран и тих могла нешто да нам укаже и да је то аларм? “А колико има мирних и тихих, и колико њих је побило оволике људе? Ми можемо сада те неке појаве критиковати, али ја апсолутно мислим да је то тај тип личности, али да се то не дијагностификује лако, јер је то екстремно ретка појава. Ипак су те дијагностичке категорије базиране на некаквим нормалним популацијама и уобичајеним појавама, има ту и доста политике и те категорије се и стално мењају. Биће јако тешко и психијатрима да одреде шта је по среди и да га било где сврстају,” сматра Жељка Бутуровић. Од чега зависи да ли ће млада особа у том развојном периоду бити имуна на те негативне коментаре? “Зависи од његових претходних искустава, живота у породици, чули смо од те мајке да је са њим разговарано, да је то дете вољено… Е сад, бахатост, ок, поред тога што се рађа, али се и негује. Ја се опет враћам на то, и сматрам сопственом обавезом да поновим, да ми треба да се бавимо овде доступношћу оружја. Њега је отац водио у стрељану, учио га да рукује ватреним оружјем. Наша деца уче по моделу, који је дошао не само из Америке, ето имате и Брејвика који је пре 11 година учинио сличан акт. Оно што је заједничко је управо то: “Ја хоћу да будем посебан”,” каже Вуковић. На питање, да ли захваљујући медијима, сада сви млађи од 14 година сада знају шта могу да ураде без одговорности, и да ли то значи пораст криминала, Жељка Бутуровић је рекла: “Буквално је моје дете од 11 година прокоментарисало: “Па чекај, значи ако он није кажњен, онда значи да свако може да убије?” За разлику од случајева у САД где су увек у питању средње школе и где починиоци скоро увек изврше самоубиство, овде имамо дете, ја нисам видела ниједан такав случај, које је све испланирало, које је направило листу за одстрел, које је јако интелигентно и спровело је замисао. И онда је назвао полицију и предао се. Њему ниједног тренутка није пало на памет да се убије. Назвао је себе психопатом и није показао никакво кајање. Неко ће рећи – па то је само дете од 13 година. Апсолутно се не слажем са тим. И деца млађа од њега апсолутно врло добро знају шта раде. Ми смо имали сад пример у Немачкој да су девојчице од 12 и 13 година намамиле своју другарицу на дружење, онда су је изболе ножевима са 50 убода, звале њене родитеље да кажу да је кренула кући, и онда су заједно са другима тражиле ту своју пријатељицу. Наравно, питање је опет да ли и њих чека икаква озбиљна санкција. Зато мислим да је овде много важније од тих неких анализа – ми можемо да се бавимо и тим вршњачким насиљем одвојено, али важно је да се нађе неки начин да се ово дете казни. Да друга деца то виде.” “У својој стручној пракси сам имао неколико деце која су почињавала дела намењена лишавању живота неке друге особе. То су екстремно ретки случајеви у психопатологији деце и адолесцената. Но оно што је карактерисично за ту децу је да одређени сет симптома и јасно видљивих образаца понашања најављују те догађаје. Такође сам имао неколико пацијената до сад који су имали којекакве спискове, и слали одређене поруке, али нису реализовали ова дела. Они такође имају психопатску структуру. Ја већ десет година причам да наш пенални систем према деци и адолесцентима не ваља. и да је управо то кључ како ми можемо да смањимо стопу криминала, да се пенални систем прилагоди, као што је у Енглеској, Америци, Швајцарској, где су деца одговорна од 12. године, а у Америци за тежа кривична дела су пођеднако одговорна као одрасли, и где већ од 10. године треба да одговарају,” каже Вуковић. Обоје гостију су се сложили да би границу кривичне одговорности у Србији требало спустити на 10 година. “У Шпанији родитељи кривично одговарају и иду у затвор за вршњачко насиље које су починила њихова деца и имају добре резултате,” каже Вуковић. “Имате децу која убијају родитеље, то штосте запретели и казнили родитеља, не мора уопште да буде толико значајно када причамо о таквим врстама. Нисам против тога, али мислим да деца морају да буду кажњена, и да то треба да буде јасно, да то буде пример на који сви обраћају пажњу. Јер пре свега деца прате то, деца која тек долазе,” закључује Бутуровић. https://www.detinjarije.com/psiholozi-nisu-sada-bitni-sistemski-uzroci-vec-da-deca-vide-da-ce-ovo-dete-biti-kaznjeno-granicu-spustiti-na-10-godina/ -
Слава Града Новог Сада, празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, биће свечано прослављена у среду, 16. новембра 2022. године. У навечерје градске славе, у уторак, 15. новембра, у организацији Црквене општине новосадске, биће одржана свечана академија на Великој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, са почетком у 19:00 часова. На Ђурђиц, у среду, 16. новембра, света архијерејска Литургија биће служена у Саборном храму Светог великомученика Георгија, са почетком у 9:00 часова. Добро дошли! Извор: Епархија бачка -
Отворена рана је сада залечена
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из Архиепископије охридске
Користим ову прилику и да захвалим за сву помоћ и подршку српске државе македонској држави, за пружену руку у овим временима, препуним искушења Специјално за „Политику” Скопље – Након више од пет деценија СПЦ и МПЦ – ОА нашле су се у поновном загрљају. Литургија помирења служена је најпре 19. маја у Храму Светог Саве у Београду, а затим 24. маја у Храму Светог Климента Охридског у Скопљу, чиме је успостављено литургијско и канонско општење две сестринске цркве. О путу аутокефалности Македонске православне цркве, значају помирења сестринских цркава и перспективама православних верника два братска народа разговарамо с Његовим блаженством архиепископом охридским и македонским г. Стефаном. Сабор СПЦ благословио је признање аутокефалности МПЦ – ОА. Шта то значи за МПЦ – ОА и њене вернике? Препознавање непобитне чињенице о стварности македонске црквене самосталности од великог је значаја не само за нас већ, уверен сам, и за целокупно православље. За нашу јерархију и верни народ немогућност да евхаристијски заједничаримо с нашим истоверним браћом и сестрама из осталих помесних православних цркава представљала је отворену рану, која је сада залечена. Такође, сада нам се отвара могућност за проширење многоврсне сарадње са осталим помесним црквама. Све ово ће донети велике плодове. Можда наше признање неће, на први поглед, променити много тога у нашој цркви, зато што је она и до сада изнутра функционисала као и свака друга помесна црква, исповедајући исту свету веру у оваплоћеног и воскреслог Богочовека Христа, имала исти богослужбени живот, приносила исти евхаристијски принос, имала је апостолско прејемство – међутим, сасвим је природно да ће се многе ствари побољшати због обнове нашег заједничарења са свеправославном екуменом. Сваки сусрет оплемењује и обогаћује, а посебно заједничко литургијско благодарење, заједничке молитве и међусобни разговори са сабраћом из других помесних цркава. Наше признање ће бити од користи и свим сестринским црквама јер знамо да и македонско православље и Македонија уопште имају шта да покажу православном свету. Због стигме одвојености бројни боготражитељи из целог света били су обесхрабрени да посећују Македонију. Сада ће се то променити и наредних година ће добити могућност да виде наше духовно богатство, наше древне цркве и манастире, фреске и иконе, да виде лепоту нашег помесног православља, да виде Македонију и да се увере да наш народ пулсира у ритму православља и да македонска земља слободно може да се назове земљом цркава и земљом крста. Прошли сте трновит пут, али сте стрпљивошћу и мудрошћу стигли до аутокефалности. Ко је пружио највећи допринос остварењу тог циља? Да, заиста, пут није био лак. У односу на преговоре, нажалост, морам рећи да последњих неколико година нашим писмима упућеним црквеном Београду као да се није придавао потребан значај. Ако грешим, нека ми буде опроштено. Зато смо и прибегли захтеву о посредовању Његове свесветости васељенског патријарха г. Вартоломеја. Његово прихватање да размотри нашу молбу одиграло је огромну улогу у нашем коначном окупљању за истим столом са браћом архијерејима СПЦ и у разрешавању нашег проблема. Избором поглавара СПЦ, Његове светости патријарха г. Порфирија, отворена је нова страница у односима наших цркава, због чега смо неизмерно захвални и као народ и као црква. У томе су учествовала и браћа архијереји из Синода и Сабора СПЦ. Да ли су вам политичари помогли или одмогли на путу аутокефалности? Ја не знам да ли је било ко – појединац или нека структура политичке елите Македоније и Србије – одмагао у овом процесу. Ако има таквих, нека им Бог опрости јер нису знали шта чине. С друге стране, већина је била добронамерна и њима ће Бог то, свакако, урачунати у праведна дела, као добронамерно учешће у једном богоугодном делу, делу које је добро за оба братска народа. Након шездесет година српски патријарх је посетио Охрид. Колико је његова посета била значајна за МПЦ – ОА? Управо тако, пре шездесет година, 1962. године, у посети Охриду био је тадашњи српски патријарх Герман, заједно с руским патријархом Алексејем, а дочекао их је архиепископ Доситеј, те су саслуживали на празник Св. Кирила и Методија у Храму Пресвете Богородице Каменско, на Охриду. Иначе, у Светом писму се каже: „Колико је добро и колико је лепо када браћа живе заједно!” Заједништво је насушна карактеристика Свете цркве. Зато нас је много обрадовала иницијатива Његове светости патријарха г. Порфирија да дође и да заједно посетимо величанствени Охрид, свесловенски Јерусалим, тај древни град смештен поред бисерног Охридског језера, испуњен храмовима у којима се више од хиљаду година пева и слави Бог. Сигуран сам да је посета била плодоносна за патријарха и његову пратњу као што је била велика и искрена наша радост и радост верног народа Охрида и Струге, који је у огромном броју дочекао патријарха. Свети синод Васељенске патријаршије, на чијем је челу патријарх Вартоломеј, признао је делимично Македонску православну цркву. Када очекујете томос и шта би требало да пише у њему? О каквом је документу реч? Васељенски патријарх је примио МПЦ – ОА у канонско јединство са свеправославном екуменом. Са неколико македонских архијереја били смо у Константинопољу и заједно служили Божанствену литургију с патријархом г. Вартоломејом, и то на рођендан цркве – на празник Свете Педесетнице. Не знам када бисмо могли да очекујемо званични документ за упис наше помесне цркве у диптих аутокефалних цркава, али након што смо имали могућност да будемо неколико дана у близини константинопољског патријарха и да видимо његово црквољубље и искрену жељу да нам помогне, уверени смо да ће то бити у догледној будућности. Молимо милостивог Бога да нам подари само још мало стрпљења. Признати сте као Охридска архиепископија од Васељенске патријаршије. Да ли је то прихватљиво име за Македонску цркву? Свесни смо осетљивости питања о нашем имену код тзв. грчког блока цркава. Стога нећемо тражити од њих да нас називају именом које они не воле. Будући да смо наследници славне Охридске архиепископије, ословљавање тим именом с њихове стране нама не представља проблем. Међутим, уверен сам да ће и браћа архијереји и уопште веран народ хелефоног православног света схватити да се ми сами не можемо називати никако другачије него Македонци, тј. да је наша црква за нас колико македонска толико и охридска. Ту ће, вероватно, бити ствари које ће морати да се решавају, али вера и љубав могу и планине померати. Ако обе стране покажу да делују у љубави Христовој, лако ће доћи до договора између грчких цркава и наше, Македонске цркве. Да ли је дијалог довољно моћно оружје за превазилажење негативних искустава наслеђених из историје, као и за решавање нових сложених ситуација? У цркви је дијалог од насушног значаја. Православље је саборна вера, вера која је увек била утврђивана на васељенским, регионалним и помесним саборима. Без дијалога нема саборности, а без саборности нема цркве. То је доказано и у случају признања наше аутокефалије. Дијалогом смо увидели да је свима нама црква на првом месту, те је нестало међусобно неповерење из минулих деценија. Након што смо то увидели – као што често воли да каже Његова светост патријарх г. Порфирије – закључили смо да нам је Христос на првом месту, па је све дошло на своје место. Шта бисте поручили верницима у Србији? Верном српском народу препоручујем оно што стално говорим и свом, македонском народу: да зна, да чува и да живи према вери коју су нам наговестили пророци, коју су нам посведочили апостоли, коју су нам пренели и преносе наши оци. Још бих препоручио и да се стално присећају поруке Светог апостола Павла, који у Посланици Ефесјанима каже да јачамо у Господу и у снази Његове моћи, да се обучемо у свето оружје Божје да бисмо се одржали против ђавољег лукавства, па пошто се опашемо истином и обучемо оклоп праведности, да угасимо све ужарене стреле лукавог и да живимо с молитвом. Дакле, да наш живот постане непрестано славословије Богу. Уједно, користим ову прилику и да захвалим за сву помоћ и подршку српске државе македонској држави за пружену руку у овим временима, препуним искушења. Братском српском народу, свим верним чедима сестринске Српске православне цркве желим благодат божју, мир и љубав. Студирали сте у Београду. Какве успомене носите из овог града? Студентске године су од суштинског значаја у животу сваког човека. Време проведено на студијама на Богословском факултету у Београду један је од најдражих периода у мом животу. Нагласио бих да је београдски Богословски факултет и у то време био православни образовни центар на високом гласу. Наши професори, између осталих, били су – сада блаженоупокојени епископи, а тада млади јеромонаси – Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић, врсни богослови и духовници, затим изванредни класични филолог Емилијан Чарнић, па ерудита и апологета Лазар Милин, библиста Милош Ердељан, Димитрије Димитријевић итд. Београд је, не само као политички већ и као културни центар некадашње Југославије, био, а верујем и да је још увек, права метропола која младом човеку омогућава све услове за квалитетно научно истраживање и културно надограђивање, као и за редован молитвени живот и константну могућност присуствовања на светим богослужбама. Нисам заборавио ни бројне позоришне и биоскопске представе, концерте, Сајам књига и разне друге догађаје које смо са задовољством посећивали и пратили. Такође, тих година у Београду, заједно с колегама са факултета, често сам одлазио и на утакмице тадашње врло јаке југословенске лиге. Са студентима Македонцима најчешће сам посећивао утакмице нашег Вардара када је играо на Маракани, на ЈНА или на Карабурми, као и гостовања тадашњих друголигаша из Македоније. Гледали смо, свакако, и међународне утакмице београдских клубова, као и утакмице југословенске репрезентације. Након дипломирања, ретко сам долазио у Београд, али сам у мислима често навраћао у тај прекрасни град на две реке. Често споменем све оне који су ме учили вери, све с којима сам заједно студирао. Носим са собом и отворени дух тог лепог града, који је за мене остао и мој град. Пупиново звоно свакодневно одзвања Охридом „Охрид је центар хришћанства на Балкану”, рекао је Николај Велимировић Михајлу Идворском Пупину, који је даровао црквено звоно, друго по величини у Европи, Цркви Свете Богородице Перивлепте, у Охриду, 1923. године. Да ли откуцаји тог звона звоне и даље за мир и љубав свих верника Србије и Северне Македоније и двеју братских признатих цркава на чијем челу сте патријарх српски г. Порфирије и ви? Охрид је стварно посебно, богомдаровано парче земље с невероватном природом и духовном лепотом, многобројним храмовима и светињама. Познато је да је Свети Николај Велимировић у једном периоду епископовао у Охриду, где је управо поред Охридског језера – надахнут небо-земаљском лепотом тог богоблагословеног краја, нарочито градом са древним храмовима и манастирима, али и питомошћу и верношћу народа – написао значајан део свог велелепног стваралаштва. А црквено звоно које је један од највећих научника рођених на Балкану Михајло Пупин (иначе, пореклом Вевчанин) дао Храму Пресвете Богородице Перивлепте, једном од најлепших средњовековних Божјих храмова, још увек свакодневно одзвања позивајући верне Охриђане и све људе добре воље на молитву. То Пупиново звоно и нама поручује да чувамо успомену на великог научника и човека, захвални на његовом великом дару. ИЗВОР -
ИНТЕРВЈУ: архиепископ охридски и македонски СТЕФАН Отворена рана је сада залечена Користим ову прилику и да захвалим за сву помоћ и подршку српске државе македонској држави, за пружену руку у овим временима, препуним искушења (Фото DESO) Специјално за „Политику” Скопље – Након више од пет деценија СПЦ и МПЦ – ОА нашле су се у поновном загрљају. Литургија помирења служена је најпре 19. маја у Храму Светог Саве у Београду, а затим 24. маја у Храму Светог Климента Охридског у Скопљу, чиме је успостављено литургијско и канонско општење две сестринске цркве. О путу аутокефалности Македонске православне цркве, значају помирења сестринских цркава и перспективама православних верника два братска народа разговарамо с Његовим блаженством архиепископом охридским и македонским г. Стефаном. Сабор СПЦ благословио је признање аутокефалности МПЦ – ОА. Шта то значи за МПЦ – ОА и њене вернике? Препознавање непобитне чињенице о стварности македонске црквене самосталности од великог је значаја не само за нас већ, уверен сам, и за целокупно православље. За нашу јерархију и верни народ немогућност да евхаристијски заједничаримо с нашим истоверним браћом и сестрама из осталих помесних православних цркава представљала је отворену рану, која је сада залечена. Такође, сада нам се отвара могућност за проширење многоврсне сарадње са осталим помесним црквама. Све ово ће донети велике плодове. Можда наше признање неће, на први поглед, променити много тога у нашој цркви, зато што је она и до сада изнутра функционисала као и свака друга помесна црква, исповедајући исту свету веру у оваплоћеног и воскреслог Богочовека Христа, имала исти богослужбени живот, приносила исти евхаристијски принос, имала је апостолско прејемство – међутим, сасвим је природно да ће се многе ствари побољшати због обнове нашег заједничарења са свеправославном екуменом. Сваки сусрет оплемењује и обогаћује, а посебно заједничко литургијско благодарење, заједничке молитве и међусобни разговори са сабраћом из других помесних цркава. Наше признање ће бити од користи и свим сестринским црквама јер знамо да и македонско православље и Македонија уопште имају шта да покажу православном свету. Због стигме одвојености бројни боготражитељи из целог света били су обесхрабрени да посећују Македонију. Сада ће се то променити и наредних година ће добити могућност да виде наше духовно богатство, наше древне цркве и манастире, фреске и иконе, да виде лепоту нашег помесног православља, да виде Македонију и да се увере да наш народ пулсира у ритму православља и да македонска земља слободно може да се назове земљом цркава и земљом крста. Прошли сте трновит пут, али сте стрпљивошћу и мудрошћу стигли до аутокефалности. Ко је пружио највећи допринос остварењу тог циља? Да, заиста, пут није био лак. У односу на преговоре, нажалост, морам рећи да последњих неколико година нашим писмима упућеним црквеном Београду као да се није придавао потребан значај. Ако грешим, нека ми буде опроштено. Зато смо и прибегли захтеву о посредовању Његове свесветости васељенског патријарха г. Вартоломеја. Његово прихватање да размотри нашу молбу одиграло је огромну улогу у нашем коначном окупљању за истим столом са браћом архијерејима СПЦ и у разрешавању нашег проблема. Избором поглавара СПЦ, Његове светости патријарха г. Порфирија, отворена је нова страница у односима наших цркава, због чега смо неизмерно захвални и као народ и као црква. У томе су учествовала и браћа архијереји из Синода и Сабора СПЦ. Да ли су вам политичари помогли или одмогли на путу аутокефалности? Ја не знам да ли је било ко – појединац или нека структура политичке елите Македоније и Србије – одмагао у овом процесу. Ако има таквих, нека им Бог опрости јер нису знали шта чине. С друге стране, већина је била добронамерна и њима ће Бог то, свакако, урачунати у праведна дела, као добронамерно учешће у једном богоугодном делу, делу које је добро за оба братска народа. Након шездесет година српски патријарх је посетио Охрид. Колико је његова посета била значајна за МПЦ – ОА? Управо тако, пре шездесет година, 1962. године, у посети Охриду био је тадашњи српски патријарх Герман, заједно с руским патријархом Алексејем, а дочекао их је архиепископ Доситеј, те су саслуживали на празник Св. Кирила и Методија у Храму Пресвете Богородице Каменско, на Охриду. Иначе, у Светом писму се каже: „Колико је добро и колико је лепо када браћа живе заједно!” Заједништво је насушна карактеристика Свете цркве. Зато нас је много обрадовала иницијатива Његове светости патријарха г. Порфирија да дође и да заједно посетимо величанствени Охрид, свесловенски Јерусалим, тај древни град смештен поред бисерног Охридског језера, испуњен храмовима у којима се више од хиљаду година пева и слави Бог. Сигуран сам да је посета била плодоносна за патријарха и његову пратњу као што је била велика и искрена наша радост и радост верног народа Охрида и Струге, који је у огромном броју дочекао патријарха. Свети синод Васељенске патријаршије, на чијем је челу патријарх Вартоломеј, признао је делимично Македонску православну цркву. Када очекујете томос и шта би требало да пише у њему? О каквом је документу реч? Васељенски патријарх је примио МПЦ – ОА у канонско јединство са свеправославном екуменом. Са неколико македонских архијереја били смо у Константинопољу и заједно служили Божанствену литургију с патријархом г. Вартоломејом, и то на рођендан цркве – на празник Свете Педесетнице. Не знам када бисмо могли да очекујемо званични документ за упис наше помесне цркве у диптих аутокефалних цркава, али након што смо имали могућност да будемо неколико дана у близини константинопољског патријарха и да видимо његово црквољубље и искрену жељу да нам помогне, уверени смо да ће то бити у догледној будућности. Молимо милостивог Бога да нам подари само још мало стрпљења. Признати сте као Охридска архиепископија од Васељенске патријаршије. Да ли је то прихватљиво име за Македонску цркву? Свесни смо осетљивости питања о нашем имену код тзв. грчког блока цркава. Стога нећемо тражити од њих да нас називају именом које они не воле. Будући да смо наследници славне Охридске архиепископије, ословљавање тим именом с њихове стране нама не представља проблем. Међутим, уверен сам да ће и браћа архијереји и уопште веран народ хелефоног православног света схватити да се ми сами не можемо називати никако другачије него Македонци, тј. да је наша црква за нас колико македонска толико и охридска. Ту ће, вероватно, бити ствари које ће морати да се решавају, али вера и љубав могу и планине померати. Ако обе стране покажу да делују у љубави Христовој, лако ће доћи до договора између грчких цркава и наше, Македонске цркве. Да ли је дијалог довољно моћно оружје за превазилажење негативних искустава наслеђених из историје, као и за решавање нових сложених ситуација? У цркви је дијалог од насушног значаја. Православље је саборна вера, вера која је увек била утврђивана на васељенским, регионалним и помесним саборима. Без дијалога нема саборности, а без саборности нема цркве. То је доказано и у случају признања наше аутокефалије. Дијалогом смо увидели да је свима нама црква на првом месту, те је нестало међусобно неповерење из минулих деценија. Након што смо то увидели – као што често воли да каже Његова светост патријарх г. Порфирије – закључили смо да нам је Христос на првом месту, па је све дошло на своје место. Шта бисте поручили верницима у Србији? Верном српском народу препоручујем оно што стално говорим и свом, македонском народу: да зна, да чува и да живи према вери коју су нам наговестили пророци, коју су нам посведочили апостоли, коју су нам пренели и преносе наши оци. Још бих препоручио и да се стално присећају поруке Светог апостола Павла, који у Посланици Ефесјанима каже да јачамо у Господу и у снази Његове моћи, да се обучемо у свето оружје Божје да бисмо се одржали против ђавољег лукавства, па пошто се опашемо истином и обучемо оклоп праведности, да угасимо све ужарене стреле лукавог и да живимо с молитвом. Дакле, да наш живот постане непрестано славословије Богу. Уједно, користим ову прилику и да захвалим за сву помоћ и подршку српске државе македонској држави за пружену руку у овим временима, препуним искушења. Братском српском народу, свим верним чедима сестринске Српске православне цркве желим благодат божју, мир и љубав. Архиепископ Стефан у разговору с нашим извештачем Студирали сте у Београду. Какве успомене носите из овог града? Студентске године су од суштинског значаја у животу сваког човека. Време проведено на студијама на Богословском факултету у Београду један је од најдражих периода у мом животу. Нагласио бих да је београдски Богословски факултет и у то време био православни образовни центар на високом гласу. Наши професори, између осталих, били су – сада блаженоупокојени епископи, а тада млади јеромонаси – Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић, врсни богослови и духовници, затим изванредни класични филолог Емилијан Чарнић, па ерудита и апологета Лазар Милин, библиста Милош Ердељан, Димитрије Димитријевић итд. Београд је, не само као политички већ и као културни центар некадашње Југославије, био, а верујем и да је још увек, права метропола која младом човеку омогућава све услове за квалитетно научно истраживање и културно надограђивање, као и за редован молитвени живот и константну могућност присуствовања на светим богослужбама. Нисам заборавио ни бројне позоришне и биоскопске представе, концерте, Сајам књига и разне друге догађаје које смо са задовољством посећивали и пратили. Такође, тих година у Београду, заједно с колегама са факултета, често сам одлазио и на утакмице тадашње врло јаке југословенске лиге. Са студентима Македонцима најчешће сам посећивао утакмице нашег Вардара када је играо на Маракани, на ЈНА или на Карабурми, као и гостовања тадашњих друголигаша из Македоније. Гледали смо, свакако, и међународне утакмице београдских клубова, као и утакмице југословенске репрезентације. Након дипломирања, ретко сам долазио у Београд, али сам у мислима често навраћао у тај прекрасни град на две реке. Често споменем све оне који су ме учили вери, све с којима сам заједно студирао. Носим са собом и отворени дух тог лепог града, који је за мене остао и мој град. Пупиново звоно свакодневно одзвања Охридом „Охрид је центар хришћанства на Балкану”, рекао је Николај Велимировић Михајлу Идворском Пупину, који је даровао црквено звоно, друго по величини у Европи, Цркви Свете Богородице Перивлепте, у Охриду, 1923. године. Да ли откуцаји тог звона звоне и даље за мир и љубав свих верника Србије и Северне Македоније и двеју братских признатих цркава на чијем челу сте патријарх српски г. Порфирије и ви? Охрид је стварно посебно, богомдаровано парче земље с невероватном природом и духовном лепотом, многобројним храмовима и светињама. Познато је да је Свети Николај Велимировић у једном периоду епископовао у Охриду, где је управо поред Охридског језера – надахнут небо-земаљском лепотом тог богоблагословеног краја, нарочито градом са древним храмовима и манастирима, али и питомошћу и верношћу народа – написао значајан део свог велелепног стваралаштва. А црквено звоно које је један од највећих научника рођених на Балкану Михајло Пупин (иначе, пореклом Вевчанин) дао Храму Пресвете Богородице Перивлепте, једном од најлепших средњовековних Божјих храмова, још увек свакодневно одзвања позивајући верне Охриђане и све људе добре воље на молитву. То Пупиново звоно и нама поручује да чувамо успомену на великог научника и човека, захвални на његовом великом дару. -
Митрополит Антоније (Паканич) : Сада доживљавамо велику кризу љубави
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Ових дана на посебан начин звучи фраза „Страшни суд”. На грчком, „страшни суд“ се преводи као „криза“. Сада доживљавамо велику кризу љубави. Чак ни у ноћној мори се не усни оно што доживљавамо ових дана.. Данашњу Литургију одслужили смо уз звуке канонада и експлозија. Проjектилепуцају већ на граници Кијева, тако да и зидови овог древног манастира – Кијево-Печерске лавре – осећају људски бол, дрхте. Зато Украјинска православна црква, устима Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија, апелује на све од којих зависи – одмах прекините са овом масакром! Сваки дан одузима животе младих људи који су се заклели да ће бранити своју отаџбину. Људи такође умиру од случајних, залуталих хитаца и погодака. Стотине, хиљаде наших сународника, посебно у великим градовима, ноћима нису у кућама, већ у подрумима, са малом децом у наручју. Коjи то сан! Непрекидан стални страх и ужас. За верника постоји једно спасење – ово је молитва. Молитва за своју Отаџбину, земљу, свет, да се чују јецаји оних људи који страдају током непријатељстава. Наша Црква чини све да смири срца свих људи. Наши храмови су отворени даноноћно. Стотине, хиљаде људи сада живе у црквама. Наше парохије деле са својим народом све што имају. И захвалан сам нашим свештеницима, игуманијама и игуманима манастира, који су отварали цркве и примали избеглице. Видимо шта се дешава на граници. Људи беже у страху и паници. Реч хришћанског, православног пастира је реч мира. Знамо заповест Христа Спаситеља да ће се само миротворци синовима Божијим звати. И свако ко себе назива хришћанином треба да учини све што је могуће и немогуће (поготово за политичаре) да заустави овај масакр. Јер нити ће људи опростити, нити ће опростити сам Господ у вечности. Апелујем на све вас, браћо и сестре, речима подршке и посебном молитвом. А посебно апелујем на наше свештенике. Тако да се у часу искушења руководимо црквеним канонима и нашим црквеним предањима. Да, тешко је. Понекад не разумемо шта се дешава. Али ми смо верници и знамо да је у нашој историји било много страшнијих тренутака. Међутим, наши преци су преживели, будући духовници, пастири Цркве Христове, сејали су мир у људске душе, чували веру и црквене каноне чистом. Не можемо да радимо нешто по свом хиру, схватању, морамо да радимо како хијерархија благосиља, да будемо опрезни у речима, осећањима, да не доливамо уље у ватру која се већ распламсава. Али, напротив, делима, мислима и посебно молитвама подржавајмо једни друге. У овом тренутку не морате да „седите на паметном телефону“ и стално пратите вести, већ треба да стојите испред иконе Спаситеља и Богородице и молите се, читате Јеванђеље и Псалтир и предајете се у руке Божије. Управо то су чинили сви православни хришћани, који су доживели времена великих искушења и ратова. Нека нам помогне Господ наш Исус Христос молитвама Пресвете Богородице, равноапостолног кнеза Владимира, који гледа шта се дешава и клечи пред престолом Господњим. Он се моли да ми у светој Кијевској земљи схватимо да се проблеми не могу решавати ратом, већ само преговорима. Али колико ће погинути за ово време, изгинуће најбоља деца наше Отаџбине. Бог вас благословио све! Молитвама свих светих наше земље, нека Господ подари мир и крај овом лудом рату. Верујемо да је све у рукама Божијим и Господ увек чека нашу одлуку. Он ће учинити све да будемо људи, да одговоримо на велики позив који постоји у природи сваког од нас – то је слика и прилика нашег Створитеља. Ово је љубав и милосрђе. То су најбољи квалитети по којима смо се одувек одликовали, а они су били главни подстицај за сва добра дела у нашој историји. Мир и благослов Божији свима нама! Помолимо се на коленима да нас Господ услиши и да рат престане. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sada-dozhivljavamo-veliku-krizu-ljubavi -
Мирослављево јеванђеље од сада и у дигиталном формату
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Управник Аудиовизуелног Архива Српске академије наука и уметности академик Александар Костић уручио је данас дигитализовану копију Мирослављевог јеванђеља, након завршетка поступка дигитализације овог најстаријег сачуваног српског ћириличног рукописа, потпредседници Владе и министарки културе и информисања Маји Гојковић, директорки Народног музеја Бојани Борић Брешковић и управнику Народне библиотеке Владимиру Пишталу, у присуству председника САНУ академика Владимира Костића. Снимање Мирослављевог јеванђеља обављено је на основу Споразума о сарадњи између Министарства културе и информисања, Српске академије наука и уметности, Народног музеја и Народне библиотеке Србије, установа које су уложиле све постојеће људске, техничке и просторне ресурсе како би овај задатак био реализован на најбољи могући начин уз најсавременије европске и светске праксе. „По пријему дигиталног материјала, на коме су констановане одређене промене, Министарство културе и информисања ће формирати независну, стручну комисију, која ће на крају процеса констатовати стање у ком се налази најстарији српски ћирилични рукопис.На бази овог извештаја биће утврђени даљи кораци у циљу враћања документа у најбоље могуће стање и евентуалну превенције од било којих оштећења, а о свему ће јавност бити благовремено обавештена” поручују из Министарства културе и информисања, преноси Танјуг. Снимање овог вредног рукописа из 12. века обављено је у специјално опремљеној просторији у Народном музеју, како би задовољила све климатске и светлосне услове, а читавим поступком су управљали стручњаци из Аудиовизуелног архива САНУ. „Дигитализација културног наслеђа представља важан сегмент у превентивној заштити културног наслеђа, којом се обезбеђује већа видљивост, квалитетнија презентација и промоција националног културног блага.У наредном периоду као следећи корак, који је предвиђен Споразумом, радиће се на постављању дигитализоване копије на сајтове установа које су учествовале у процесу дигитализације, као и на Претраживач културног наслеђа Републике Србије, како би било доступну јавности, а снимци на интернет презентацији биће софтверски заштићени” пише на крају саопштења Министарства културе и информисања, преноси Политика. Извор: Ин4с -
У четвртак, 30. децембра 2021. године, у 12 часова, са благословом Епископа бачког господина др Иринеја, поводом стодвадесетогодишњице од изградње Владичанског двора у Новом Саду, а у организацији Музеја града Новог Сада, Историјског архива Града Новог Сада и Епархије бачке, као и уз подршку Министарства правде – Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и Градске управе за културу Града Новог Сада, у Историјском архиву Града Новог Сада отворена је изложба „Владичански двор у Новом Саду – 120 година од изградње”. Аутори изложбе су др Гордана Петковић, музејски саветник Музеја града Новог Сада, и ђакон Мирослав Николић, управник Ризнице Епархије бачке. У име Музеја града Новог Сада присутнима се обратила др Гордана Петковић, музејски саветник Музеја града Новог Сада, најавивши господина Петра Ђурђева, директора Историјског архива Града Новог Сада. Господин Петар Ђурђев је истакао да ова изложба сведочи о томе колико је било важно што је бачко владичанство дошло у Нови Сад и постало кључни фактор за развијање учености. Присутне је подсетио и на, према његовом мишљењу, најзаслужнијег Новосађанина свих времена, владику бачког Висариона Павловића, који је 1731. године основао прву гимназију која је десет година касније израсла у духовну академију, чиме је уткан пут који ће у Нови Сад довести и Матицу српску 1864. године и који се наставља до данас када је Нови Сад важан универзитетски центар који остварује резултате на свим пољима. Присутнима се, у име градоначелника г. Милоша Вучевића и Градске управе за културу, обратио и г. Далибор Рожић, члан Градског већа за културу, и указао на значај Владичанског двора као архитектонског објекта који краси центар града већ сто двадесет година и није само културно-историјски важан већ представља и велику духовну вредност нашег града. Изложбу је отворио протојереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, који је пружио највећу подршку отварању ове изложбе. Поздравио је све присутне и пренео благослове и поздраве Епископа бачког г. Иринеја и нагласио да је ово прилика да се подсетимо да је у току ове године Владичански двор и обновљен, као и да се сетимо културног наслеђа, које се налази и чува у епархијском двору. Протојереј Миодраг Шипка је нагласио и да је Српска Православна Црква увек била и биће чувар културног добра и очувања културног идентитета нашег народа. Посетиоцима ће бити приказано дело архитекте Владимира Николића, историјат његове градње, али и Владичански двор као ризница разноврсних драгоцености које се у њему чувају – од архивских докумената, рукописних и најстаријих штампаних књига, до оригиналног намештаја и уметничких дела. Изложба „Владичански двор у Новом Саду – 120 година од изградње” биће отворена наредних шест месеци. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Прослава празника Обновљења храма светог великомученика Георгија, славе Града Новог Сада, отпочела је у новосадском Саборном храму служењем празничног бденија у навечерје празника, у понедељак, 2/15. новембра 2021. године. На бденију је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски господин Херувим, уз саслужење новосадског свештенства и ђаконства, а уз молитвено присуство Преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, топличког Јеротеја и мохачког Дамаскина. На дан празника, у уторак, 3/16. новембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму служиће Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе архијереја, свештенства и монаштва Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Епископ мохачки г. Дамаскин служио помен ослободиоцима Новог Сада
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Поводом прославе Дана ослобођења Новог Сада, 9. новембра 2021. године, у порти Успенске цркве служен је помен и положено цвеће на Спомен-крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Помен ослободиоцима Новог Сада и свим пострадалима у ослободилачким ратовима служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење новосадског свештенства. После одслуженог помена, Преосвећени владика Дамаскин је рекао: „Нека је вечан спомен свима онима који су дали своје животе и који су се потрудили за Крст Часни и слободу златну и дали своје животе и којих смо се данас сетили овде пред овим знамењем крсним, јер они нису пожалили живот као највећи дар који су добили од Бога, своју младост, своје образовање и све оно што су имали да би ставили на олтар наше слободе. Они су однели победу над непријатељем на бојном пољу, али су доласком у Нови Сад и ове крајеве донели слободу свима људима; ни од кога ништа нису узели нити су некога обесправили или некога натерали да промени своју веру или промени своју нацију него су свима донели слободу. Зато и ми благодаримо Богу што нам је дао такве претке којима се можемо поносити и да се трудимо да у свему следујемо њима. Нека им је вечан спомен.ˮ У подножје крста, венце су положили господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и госпођица Кристина Караић, заменик председника Скупштине Града Новог Сада, представници Војске Србије, Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1918. и Удружења потомака ратника Новог Сада из тог периода. Извор: Инфо-служба Епархије бачке-
- 1
-
-
- ослободиоцима
- помен
- (и још 6 )
-
Епископ бачки Иринеј присуствовао трибини у Културном центру Новог Сада
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је у петак, 24. септембра 2021. године, трибини под називом „Бескрај и(за) маске: Драган Симеуновић – интелектуалне мене и еволуција пореткаˮ, одржаној у дворани трибине младих при Културном центру Новог Сада. Говорник на трибини био је академик Драган Симеуновић. Госта трибине је присутнима представила госпођа Мирјана Лукић Маринковић из Градске управе за културу Града Новог Сада, а модератор је била госпођа Јелена Делибашић из Центра за културне интеграције. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
6 септембра, 2021 Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе. Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то. Фото: Принтскрин/Митрополија Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО. Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите. Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце. И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине. Велибор Марковић Извор: Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […] -
Рестауратори завода из Новог Сада позлаћују Хиландар пуних 16 година
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
На свечаности у септембру поводом 70. рођендана Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, у пригодним беседама посвећеним низу успешних подухвата биће истакнут и златни “биографски” податак да су се овдашњи експерти, убрзо после пожара 2004. године, заједно са бројним стручњацима свих заната из читаве Србије, укључили у обнову Хиландара, духовног темеља српске нације, васпостављеног на Атосу пре више од осам векова. Минуло је већ шеснаесто лето откако овдашње архитекте, дуборесци, вајари, сликари и позлатари, упослени у новосадском Заводу, сваку своју годину живе по новосадском и хиландарском “календару”. Живеће на релацији Нови Сад – Хиландар барем још деценију. – На Хиландару ће обнова пожаром оскрнављених пострадалих делова комплекса бити завршена до 2023. године, али наши конзерватори ће имати посла и у наредних 10, па и 15 година, јер започето је сређивање Саборног храма. Треба дати нови сјај иконостасу и троновима, те урадити фрескоживопис – открива “Новостима” Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе. Рад на ентеријеру и мобилијару Саборног храма, Милутинове цркве, једне од најмонументалнијих грађевина на целој Светој Гори, новосадски експертски тим започео је пре пет година када им је очинским гласом хиландарски игуман Методије рекао: “Децо моја, доста сте кружили као киша око Крагујевца, време је да уђете у Милутинову цркву и латите се посла у главном хиландарском храму. Идемо у олтар.” До тада, а почевши од 2005. године, новосадски тим удахнуо је нови живот фрескоживопису Светог Саве у Кареји (главном граду Свете Горе). Вештим, филигранским потезима, милиметар по милиметар, урадили су комплетне дуборезачко-позлатарске радове на иконостасу Савине испоснице, који су трајали две године. Рестауриран је иконостас Свете тројице као и иконостас митрополита Симеона из 1635. године. На реду је детаљна обнова Саборног храма, коју није успела да заустави ни пандемија вируса корона. – Нисмо прекидали радове, преко Бугарске смо улазили у Грчку, свесни да смо тамо најзаштићенији од вируса. Јер, на Хиландар вирус није успео да се пробије захваљујући ригорозној контроли. И сада, чак и ако сте вакцинисани морате да урадите пи-си-ар тест пре него што крочите на Свету Гору – каже директор Завода, а затим нам набраја све детаље обнове, који сваки за себе представљају својеврстан подвиг. Током прошле и ове године рестаурирани су тронови Богородице Тројеручице, Светог Николе и Света Три јерарха у Саборној цркви. Урађене су и посебно захтевна демонтажа, конзервација и рестаурација иконе Исуса Христа, на плафону манастирске трпезарије. Икона је рад Георгија Митрофановића из 1625. године и представља ремек-дело наше уметности тог периода. Већ од октобра рестауратори ће се, према распореду стручне службе али и на молбу братства манастира Хиландар, посветити новом изазову – обнови тронова Светог Димитрија, Петра и Павла. Сва три су део Саборног храма. Годинама ће трајати обнова ове, главне хиландарске цркве, прве у низу оних које је краљ Милутин подигао 1293. године. Богослужења у њој трају укупно шест сати дневно, а грађевинске скеле не приличе унутрашњости ове светиње. Златне руке У хиландарском тиму из Новог Сада сликарско-конзерваторским радовима руководи сликар-конзерватор Синиша Зековић, а шеф дуборезачко-позлатарских радова је Растко Ћурчић, вајар конзерватор. Дуборесци су Милош Вујаклија, Лазар Ћурчић, Јован Ћеранић, столари конзерватори – Горан Радаковић, Дејан Радаковић и Бошко Папић. Конзерватори су Мирослав Нонин, Зоран Баришић и Драган Сич. Неки од њих у Хиландару имају дужи “стаж” од појединих монаха. Благослов за дрон и скенер Међу монасима Хиландара на челу са игуманом Методијем није мали број оних који су завршили различите факултете пре него што су се отиснули у тишину Свете Горе. Упућени су у савремене технологије, али мобилни телефони нису им драг изум (у Хиландару ионако нема интернета). Нису, међутим, оклевали да дају благослов новосадском тиму рестауратора да у Саборни храм уместо скела унесу савремени дрон који на најузвишенијој тачки куполе може перфектно да сними и најситнији детаљ. Убрзо је купљен и скенер који уочава сваки деформитет на икони. Са оба апарата, пошто је претходно положио обуку, рукује сликар Владимир Петровић. Закон у припреми На крају овог разговора за “Новости” Зоран Вапа открива нам да ће ускоро бити донет Закон о Хиландару, који ће подразумевати да брига о најзначајнијој светињи изван Србије неће престати у тренутку када се заврши комплетна грађевинска, инфраструктурна и рестаураторска обнова њених делова пострадалих у пожару. – Закон ће предвиђати да средства за Хиландар убудуће буду ставка у буџету јер Хиландар треба да буде брига свих Срба, где год да су – истиче Вапа. Јованка Симић Извор: Вечерње новости -
Ученици ОШ "Ђорђе Натошевић" из Новог Сада осликали 14 икона на дар манастиру Карно
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Ученици Основне школе "Ђорђе Натошевић" из Новог Сада осликали су 14 икона и однели на дар манастиру Карно. Тим поводом, архимандрит Лука деци је поклонио икону Богородице Тројеручице из царске лавре манастира Хиландара са Свете Горе. Манастир Карно, древна задужбина Немањића из XIII века, посвећена је покрову Пресвете Богородице. Храм је1992. године опљачкан и запаљен, а сав инвентар уништен. Изгорео је и иконостас. Племенити млади Новосађани одлучили су да допринесу обнови тог манастира. "Ја сам сликала Светог Илију Громовника, цртали смо у византијском стилу и мислим да је ово било једно непоновљиво искуство. Надам се да ће бити још оваквих прилика да радимо зато што је ово стварно нешто што се ретко добија у животу" каже Тара Лончар из ОШ "Ђорђе Натошевић". "Ја сам сликала Светог Георга, он је поприлично био занимљив, имао је пуно детаља и имао је мач који је било много тешко да се уради где ми је наставник помогао", објашњава Ленка Докмановић из ОШ "Ђорђе Натошевић". "Сликала сам Светог Стефана. Искрено изразито ми је значило што сам сликала ову икону управо зато што ми је то слава, сматрам да је то била једна изразито велика ствар за све нас и да нисмо свесни колику смо велику ствар учинили", истиче Тамара Јокановић из ОШ "Ђорђе Натошевић". Сам процес сликања икона није био лак. Ученици су научили ту технику и шта значи бити иконописац. "Они су се тим начином сликања сретали само на екскурзији где су евентуално видели фреске и иконе, тако да им је цео поступак стварања иконе непознат. Практично сам их ја научио од почетка како се ствара икона", каже Сава Станков, наставник ликовне културе у ОШ "Ђорђе Натошевић". "У време короне долазили су овде у малим групама, кад год су имали слободног времена. Родитељи су највише захвални на томе што су они изашли из оквира својих станова, игрица и телефона и радили нешто креативно", објашњава Недељко Ђорђић, директор ОШ "Ђорђе Натошевић". Овај срдачан допринос оплемењује простор са 14 икона, које дају неки нов живот и почетак. У плану је даља сарадња која ће употпунити манастир Карно и околину. Извор: РТВ -
Епископ Иринеј: „Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање.ˮ Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12/25. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да Христос поступа увек сасвим супротно законима и обичајима палог и огреховљеног света. „Тај свет је пао због гордости и живи нечистим духом гордости. То видимо и ми, у наше време, на сваком кораку. То је обележје сваког нараштаја, осим код истинских, светих људи. Христос – иако Син Божји, Који постаје Син човечји – постаје Богочовек да би заувек све божанско учинио људским и све људско обожио својом природом, сједињеном са људском природом, да би на тај начин, како сликовито кажу црквени песници и писци, људе учинио благодатним боговима а земљу небом”, навео је Преосвећени владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је објаснио и да Христос свечано улази у Јерусалим да би уверио и ученике и све верне потоњих времена, у стварност Свога Васкрсења, али схваћенога и као залог свеопштег Васкрсења. „Тај исти народ, који Га тако свечано дочекује, има то одушевљење које показује зато што је претходно био сведок Лазаревог васкрсења. Народ већ слути, препознаје у Њему Богочовека, Спаситеља света. Као што су Га дочекивали зеленим гранама и дивним мирисним цвећем, тако смо и ми призвани да простремо пред Њега духовно цвеће: цвеће наше вере, наде, љубави, јеванђелских врлина, покајања, смирења, свега онога што је честито, чисто, праведно. То је наше цвеће и то цвеће не вене никада, за разлику од обичног цвећа. Стога, дакле, Христос улазећи скромно, не на неком белом коњу као силни, војсковође и владари овога палога света, него на обичном магарету, али то не смета народу, тај смирени улазак, да у том тренутку препозна у Њему Бога у људском облику и по људској природи. Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање. Стога, и ми да се у овај свети дан радујемо, да то буду Цвети и нашега живота, и овде на земљи и у вечности Царства Божјега”, нагласио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Владика Кирило у Цетињском манастиру замонашио Колумбијца Родрига Јухуму Трухиља Теофила, дао му монашко име Амфилохије Православног Колумбијца и цетињског богословца Родрига Јухуму Трухиља Теофила вечерас је у Цетињском манастиру Епископ буеносајрескли и јужно-централноамерички г. Кирило замонашио и дао му монашко име Амфилохије. Након монашења Владика Кирило је рекао да је нови монах име добио по његовој сопственој жељи у част Светога Амфилохија Иконијског. “А можемо слободно рећи и у част Светога Амфилохија Цетињскога, али нећемо ништа прејудицирати – то ће Бог и Црква света открити и казати у своје вријеме. У сваком случају, то је била жеља нашега брата бившега Теофила, сада Амфилохија због тога што је и њему као и многима од нас наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије био духовни отац”, рекао је Владика буеносајрески. Подсјетио је да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије бринуо и о црквама у јужној хемисфери, па је отуда и Теофило и дошао на Цетиње да би се оправослчавио. “Интересантно је да се он монаши на нову годину. Почиње, дакле, нови живот. Такође се монаши на дан обрезања Господњег и на тај начин показује да и он обрезује свој стари живот и одбацује га, и почиње нови живот у монашком послушању.”, рекао је он. Новом монаху Амфилохију пожелио је да своје име часно пронесе до Колумбије сјећајући се увијек живота Светога Амфилохија Иконијског и свог духовног оца Митрополита Амфилохија. “Који нас је све завиолио и зато смо сад овдје заједно, због његове љубави која је обухватала сав свијет. Тако и прави хришћани треба да воле сав свијет и све људе. То није празни космополитизам него је то јединство у Цркви Божјој”, нагласио је Владика Кирило. Додао је да такође није случајно што је монах Амфилохије постриг примио на празник Светог Василија Великог. “Управо је Свети Василије Велики писао Амфилохију Иконијском један трактат о Духу Светоме. И вама у западним крајевима треба да размијете мало боље треће лице Свете Тројице”, казао је Епископ Кирило. Извор и више фотографија на линку: Владика Кирило у Цетињском манастиру замонашио Колумбијца Родрига Јухуму Трухиља Теофила, дао му монашко име Амфилохије | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Православног Колумбијца и цетињског богословца Родрига Јухуму Трухиља Теофила вечерас је у Цетињском манастиру Епископ буеносајрескли и...
-
Поводом прославе Дана ослобођења Новог Сада, 9. новембра 2020. године, у порти Успенске цркве служен је помен и положено цвеће на Спомен-крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Помен ослободиоцима Новог Сада и свим пострадалима у ослободилачким ратовима служио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Богородичине цркве, заједно са свештенослужитељима тога храма. У подножје крста, венце су положили г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, госпођа Јелена Маринковић Радомировић, председник Скупштине Града Новог Сада, представници Војске, као и делегације Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1918. и Удружења потомака ратника Новог Сада из тог периода. Извор: Инфо-служба Епархије бачке-
- 1
-
-
- помен
- ослободиоцима
- (и још 2 )
-
Епископу Иринеју Новембарска повеља Града Новог Сада
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Градоначелник Милош Вучевић: „Ово је одговор Града Новог Сада – законит, формалан – на све оно што се дешавало у току ове године, а посебно претходних дана и недеља, на нечувене нападе на Епархију бачку. Овако ми одговарамо – не памфлетима и јефтиним објавама на порталима, него признањем за вишедеценијски рад и залагање”. Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју уручена је Новембарска повеља, 23. октобра 2020. године, у Градској кући у Новом Саду. Честитајући лауреатима, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, подсетио је на то да Октобарска награда бива додељена поводом обележавања 23. октобра 1944, Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату, док је Новембарска повеља посвећена 9. и 25. новембру 1918. године, када је српска војска ослободила Нови Сад у Првом светском рату, односно када је Велика народна скупштина Бачке, Баната и Барање донела одлуку о присаједињењу Српске Војводине Краљевини Србији. „Част ми је што могу свечано да објавим да Новембарска повеља Града Новог Сада припада Његовом Преосвештенству, нашем Владици бачком г. Иринеју. Владика Иринеј је већ више од 30 година на челу Српске Православне Цркве у Бачкој и дао је велики допринос обнављању духовног живота и хуманитарној ангажованости у Новом Саду. Владика Иринеј је покренуо међурелигијски дијалог; био свестан своје одговорности као пастир у духовном аспекту живота нашег Града, али и целе Бачке; прожимао је, повезивао и увезивао разне установе културе, институције и грађане; борио се да се чује истина. Ово је и одговор Града Новог Сада – законит, формалан – на све оно што се дешавало у току ове године, а посебно претходних дана и недеља, на нечувене нападе на Епархију бачку. Овако ми одговарамо – не памфлетима и јефтиним објавама на порталима, него признањем за вишедеценијски рад и залагање”, рекао је г. Вучевић. Заблагодаривши предлагачима, члановима Комисије, Скупштини Града и господину Градоначелнику на избору и додели признањâ, Епископ бачки је истакао да у основи октобарских и новембарских догађаја које спомињемо, централно место заузимају слобода и борба нашег народа за ослобођење и јединство. „Када кажемо слобода и ослобођење, не мислимо само на слободу и ослобођење од некога или нечега (например од спољашњих непријатеља и завојевача или пак од унутрашњих зломислитеља и злонамерника) него, у првом реду, на слободу за неког и нешто, конкретно за наше ближње, за правду, мир, добру вољу међу људима, са врхунцем у љубави без условâ и међâ. Нећете ми, верујем, замерити што ћу после више од пола века живљења у монашком руху и после тридесет година епископскога служења – употребити традиционални, новозаветни, православни хришћански појам, појам слободе којом нас је Христос ослободио, појам духовне, суштаствене, онтолошке слободе, слободе за љубав и у љубави, слободе која, с једне стране, превазилази, а са друге стране омогућује и обезбеђује сваку другу слободу, националну, државну, културну, политичку и тако редом. Због тог узвишеног идеала слободе, свима нама који смо данас понели ова велика признања, остаје обавеза да се и убудуће трудимо да будемо у служби нашег народа и свих грађана Новог Сада и Србије”, навео је владика Иринеј, додајући да грађани Новог Сада имају чиме да се поносе. „Што се Епархије бачке тиче, без лажне скромности или неразумног хвалисања, чињеница је да смо се протекле три деценије трудили да будемо отворени за сарадњу са свима који су са нама желели да сарађују, а посебно да наш град, нашу Србију и наш народ откријемо или бар приближимо људима који су нас, у току и после несрећног грађанског рата и НАТО-бомбардовања Србије, гледали као највеће кривце за мал’тене све недаће на овоме свету. Било је тешко, али и часно залагати се за истину о нашем народу и патњама кроз које је прошао, сведочити о порушеним мостовима нашега града и о разореној земљи која је била крива само зато што је желела да буде и остане слободна, целовита и самосвојна. По примеру мојих славних и великих претходника, новчани део ове награде биће прослеђен Добротворној установи Епархије бачке Владика Платон Атанацковић за реализацију пројекта Народне кухиње. Радујемо се што ћемо, ако Бог дâ, за неколико дана извршити освећење просторијâ, чиме ће званично започети рад Народне кухиње. Ово признање заправо и припада нашем верном народу у Новом Саду и Бачкој, као и свим људима добре воље са којима смо сарађивали и сарађујемо без обзира на њихову верску или националну припадност. Нови Сад је отворен град, град за свакога, а ту врлину му је макар једним делом подарио српски народ и његов православни етос, као и многи појединци попут данашњих лауреата који су својим трудом, прегалаштвом, пожртвованошћу и љубављу овај град учинили Српском Атином”, поручио је Епископ новосадски и бачки. Говор Епископа бачког приликом примања Новембарске повеље Новога Сада Клиника за инфективне болести Клиничког центра Војводине, волонтери и волонтерке Новог Сада и директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић добитници су овогодишње Октобарске награде Новог Сада, а Новембарска повеља за 2020. годину уручена је Епископу бачком г. Иринеју, Градској библиотеци и Медицинском факултету Унивезитета у Новом Саду. Извор: Епархија бачка -
Епископ бачки примио Градоначелника Новог Сада са сарадницима
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј угостио је 26. маја 2020. године, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, Градоначелника Новог Сада господина Милоша Вучевића са сарадницима. Састанку су присуствовали викар Епископа бачког Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, председник Црквене општине новосадске господин Никола Перваз, као и свештенство Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Наш администратор форума, популарни "Мартирије" сада је отац јерођакон Амвросије, уједно и професор Богословије у манастиру Крки. Аксиос нашем Амвросију! Много смо срећни и поносни на њега! Остале фотке на овој адреси: https://picasaweb.google.com/110032060462725839688/November232014?noredirect=1# Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
- 46 нових одговора
-
- 34
-
-
- наш
- администратор
- (и још 5 )
-
Епископ Атанасије: Право и правда у живом библијско-народном предању у Срба - раније и сада
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије, одржао је 11. Марта 2020. Лета Госпдоњег предавање на тему: Право и правда у живом библијско-народном предању у Срба - раније и сада. Пред великим бројем сабраних, предавање је одржано у свечаној дворани Правног факултета Универзитета у Београду. Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- епископ
- атанасије:
- (и још 8 )
-
На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини. Звучни прилог радија Светигоре Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, “српска Атина” – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже: „Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.” У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други. Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Извор: Радио Светигора -
Епископ Фотије примио делегацију Покрајинске владе из Новог Сада
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Дана 20. децембра 2019. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини делегацију из Покрајинске владе у Новом Саду: Мирослава Илића, помоћника за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама при Покрајинском секретаријату за културу, јавно информисање и односе са вјерским заједницама и Драгана Ђурицу, помоћника за мониторинг и информационе системе при Покрајинском секретаријату за урбанизам и заштиту животне средине. У срдачном разговору покренуте су теме у вези са пројектима које спроводи Епархија зворничко-тузланска на заштити духовног и културно-историјског насљеђа на простору наше Епархије. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
Изјава координатора Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић поводом информације да је Влада Црне Горе на данашњој сједници утврдила иновирани Предлог закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају верских заједница: „У овом моменту имамо само јавну информацију о утврђивању ”иновираног” Предлога закона и изјаву потпредсједника Владе Зорана Пажина, али не и, како су га крстили, ”иновирани” Предлог закона тако да садржај текста Предлога закона није могуће сада коментарисати. Од момента усвајања мишљења Венецијанске комисије 24. јуна до 5. децембра, дакле за пет и по мјесеци, нама није приказана ниједна одредба Предлога закона у коју су уграђене препоруке Венецијанске комисије. Правни савјет Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке је 27. новембра ове године званично доставио Влади Примједбе на Предлог закона. У том тексту су на 92 странице правно, чињенично и цивилизацијски оспораване бројне одредбе Предлога закона. Одговор на те Примједбе, као ни на оне на Нацрт закона од 2015. године, нисмо добили. Нисам сигуран ни да су их прочитали. Од дијалога није било ни ”д” осим једног састанка 26. новембра у Митрополији на коме су представници Владе на челу са потпредсједником Пажином условљали разговор и покушали да га сведу искључиво на препоруке из мишљења Венецијанске комисије. Јасно смо указали да смо за дијалог, али да се препоруке Венецијанске комисије односе само на неусклађеност Предлога закона са међународно-правним актима. Изнијели смо и став који Пажин и његови сарадници нису хтјели да чују, а то је да сматрамо да је Предлог закона у супротности са Уставом и правним поретком Црне Горе и да се и о томе мора водити дијалог. Предложили смо и да се отвори дијалог о реституцији и обештећењу за одузету црквену и имовину других вјерских заједница послије Другог свјетског рата. Прије тога, потпредсједник Пажин нам је саопштио да су ”доносиоци политичких одлука”, како их је више пута назвао, најважнија питања правне природе прогласили за политичка питања иако она, с обзиром да је ријеч о људским правима, нису и никако не могу да буду политичка и партијска у држави у којој су цркве и вјерске заједнице одвојене од државе. Мени је, износим лични, а и утисак других учесника, све то више личило на симулацију дијалога, о којој сам раније говорио, и покушај да се задовољи нека минимална форма сусрета, али не и институционални, јавни и конструктивни дијалог о једном тако важном и посве осјетљивом друштвеном питању. Видјећемо наредних дана шта пише у тексту Предлога закона, па ћемо се изјаснити. Лично, очекујем још гора решења у тзв. иновираном тексту Предлога закона од оних која су се 16. маја нашла у Предлогу закона. Нисам пророк, али се види да се спрема до сада невиђена идеологизација и политизација права на слободу вјероисповијести“. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- протопрезвитер-ставрофор
- велибор
- (и још 9 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.