Претражи Живе Речи Утехе

У амбијенту јудеохришћанске културе и Кириловско-методијевске традиције формира се икона св. Саве. Она је сведочанство његове духовне борбе у којој је, пре свега, превазишао све расцепе између сакралног и профаног, и сва распадања и осредњости културе. Она је израз Вере као Предања, култа као благодарствене свете Службе. Кроз њу видимо стваралачку синтезу Вере и културе једнога народа. Празнична икона нас обавезује да пригодно слово упутимо онима који изражавају љубав кроз пажњу, слушање и памћење. А то сте ви даме и господо, који сте носиоци племенитости, господства и културе Немањића, која је уткана у ову престоницу Европске културе. Нека би и ово слово било допринос идења у сусрет прославе која је почела вечерашњом службом у Цркви и овом свечаном Академијом. Јер, све што се догодило у мистичној матици небоземног живота, а то је Црква, дело је св. Саве који је нас Дрветом живота увeo у Царство Небеско. Светост његове иконе нас обавезује на озбиљност и одговорност проналажења корена светосавске културе. Однос св. Саве према Божијој Мудрости одредио је рађање духовне културе. Његов универзитет била је Света Гора, где је ушао у матицу живота. У том Источнику богопознања и човекопознања као стваралац био је визионар савременог Универзитета и Матице српске. И дан данас савремене генерације се надахњују духовним стваралаштвом св. Саве. Исконска жеђ за знањем је уткана у човека, има своје порекло у самом стварању света и човека. То свечовечанско искуство и сазнање пронео је кроз себе млади боготражитељ Растко и познао себе у Христу као инок Сава, као св. Сава. Кроз Њега је савладао сву палост, зло и смрт. Пронео је кроз себе адамовску муку зарађивања хлеба у зноју лица свога. Зато кличе у своме слову о мукама: ,,...И пре смрти бива мртав. И пре суда сам се усуђује, пре бескрајне муке, са собом сам мучен од очајања...“ Овим речима св. Сава изражава нарушену хармонију и целовитост човека од стране греха с једне стране, а са друге стране сведочи вековно мноштво знања, које као да задаје муке и бриге, по речи премудрог Соломона. Упознати духовну методику сазнања света и човека, уз етичност научног приступа јесте: ,,почетак мудрости, а то је страх Божији“. Зато се он моли за стваралаштво, следећим речима: ,,О, Божанственом вишњом прмудрошћу испуни ми ум... подај крепост и знање, реч и разум, да Ти од твога твоје принесем...“ И заиста, Господ му је на молитвени вапај подарио мудрост која тече из уста Божијих. Св. Сава је испунио Закон Божији, којим је задобио светост. Познато је да никакво научно истраживање није могуће без методологије. Св. Сава је савладао методологију духовног живота која је услов његовог стваралаштва. Између осталог, истакнимо социјално – психолошку природу везе знања и љубави, коју је формулисао Ап. Павле: ,,...сви имамо знање, али знање надима, а љубав изграђује“ (I. Кор. 8.1). Св. Сава је задобио способност жртвене љубави – разумне и постојане, Љубави која умножава меру Добра и човекољубља. Без љубави којом задобијамо најлепше дарове Духа разума, ниједна култура не може опстати, поготову цивилизација која је у кризи. Основна покретачка сила његовог бића и његовог стваралаштва била је Личност Господа Исуса Христа. О томе говори његова молитвеност, коју су описали његови биографи. Међутим, у овом тренутку треба да се сетимо поруке св. Саве из Жичке беседе: ,,Браћо и чеда, као прво вас молим, положимо сву наду своју у Бога, држимо се, пре свега, праве Вере Његове.“ То значи за нас да се чувамо сујеверја, јереси, раскола и међусобног раздора. Не стидећи се своје Вере православне можемо сведочити Светосавље пред Европом без комплекса ниже вредности, јер савремени човек тежи духовном животу чији је сведок сами св. Сава. Богословље св. Саве је простор молитвеног ћутања, оно је небеска афирмација и позитивни став. Може се подједнако изговарати и речју и ћутањем. Св. Сава је, пре свега, молитвена и богослужбена личност. Из његовог дубоког молитвеног сасуда тече његово богословље и стваралаштво. Зато је то сведочанство – повеља и темељ наше српске културе. То је теологија једноречја, а не култура и стваралаштво противуречења. Зато је он за нас увек савремен, увек актуелан јер је стваралац. И заиста, нема краја неисцрпном изучавању његове личности и дела, јер нас он води Извору живота. О томе сведоче његове речи: ,,...наш ум да буде на небесима у гледању, на красотама рајским, у становима вечним, на анђелским зборовима у зборовима онде...“ При крају овог уводног слова о култури у светлости Иконе св. Саве и њеној иконичности, треба још једанпут следеће нагласити. Христос је Духом Светим васпоставио Његову икону у човеку. Сам дар Духа Светога утиснут у самој људској природи печатом подобија Сина, догађа се да човек заиста буде икона Божија. Другим речима, благодат дарује божански печат, а практиковање врлина утискује у нас својства Божије иконе. Зато трагање за људским лицем Бога од стране св. Саве налази истиниту икону Љубави Божије, и за нас он постаје света икона. Дар слободе стваралаштва и културе дошао је до врхунца све лепоте живљења и красоте нашег постојања у ,,Православљу српског стила и искуства“, које је по речима Оца Јустина за нас Светосавље. Љубав је сама икона Божија св. Саве, јер је у светлости Прволика Божијег засијао. Његовим посредством својим сопственим очима можемо се дивити Лепоти Божијој, која је засијала преко иконе св. Саве. Та љубав траје у времену и простору и оставља трагове у историји. То сведочи култура ових Војвођанских простора. То господство Немањића, између осталих димензија раније хришћанске културе, препознатљиво је и ишчитава се данас у разним облицима врлине, које треба открити у равницама и у овој новосадској градској средини. Благодарећи Вашој љубави и пажњи, препознајемо тему иконе св. Саве настале у својеврсном културном амбијенту, где се у начелу култура као таква превазилази. То превазилажење културе у светлости иконе св. Саве у оквиру свете Службе, јесте и нада да ће се у светлости ,,Осмог Невечерњег Дана“ превазићи и рукотворена икона, не само св. Саве, него ће се преобразити целокупна култура као таква. Истина будуће стварности већ се предокуша и заиста можемо да кажемо да ће се целокупна култура преобразити, и овим ставом отварам други део излагања о хришћанској култури у Светлости Иконе Христове. Почео бих овај део мишљу Виктора Бичкова: ,,Могућа је синтеза основних карактеристика источне грчко – римске културе према којој је логика историјског развоја усмеравала јелинизам. Ова синтеза која је значила активно превазилажење културе античког света на новом нивоу, заправо је и почела да се остварује у оквирима хришћанског јелинизма.“ Иако је хришћанска уметност у много чему блиска антици, ипак је чињеница да је она од самог свог почетка себи поставила један нов задатак, а то је учинила због тога што Хришћанство има сасвим другачији поглед на свет и човека. Реч је о увођењу новог стила у уметности, новој тематици и њиховом облачењу у нове облике. На првом месту је било од посебне важности да се на иконама прикаже духовни садржај, односно да се пред гледаоца изнесе она небеска стварност која се не види телесним него духовним очима. Једном речју, „са појавом новог човека појављује се и нови образ који му одговара. – Хришћанство гради свој сопствени принцип живота, своје сопствено светозрење, свој топствени „стил“ у уметности. Насупрот античком погледу на живот и облицима уметничког изражавања који му одговарају, појављује се другачије поимање уметности, другачије уметничко виђење које прекида са оним на коме је почивала уметност античког света“. У изради тог новог хришћанског стила, као што правилно закључује В. Н. Лазарев, били су уложени сви стваралачки напори хришћанских уметника. Из горе изложеног се види да је по православном трезвеноумљу икона, а то значи и култура, неодвојива од Литургије, то јест органски је са њом повезана, испуњена је светошћу и саставни је део литургијске тајне. Дакле, литургијски садржај је један од главних садржаја православне хришћанске иконографије. Уколико би се култура одвојила од Литургије, она би тада изгубила свој свештени карактер, позив и мисао. Као што свету икону као култни предмет не можемо разумети ван Литургије, тако исто ни културу не можемо разумети ако је одвојимо од Литургије, јер Литургија је њен животни простор. Света икона је утемељена на Христу и сва је усмерена Христовим путем. Њен циљ је, по речима преподобног Јустина Поповића, да што више божанског унесе и оствари у човеку и свету око човека; другим речима: да оваплоти Бога у човеку и свету. Другачије речено, „када је истинита, култура, настала из култа, враћа се на своје литургијске корене. У својој суштини, она је потрага за јединственом неопходношћу која ће је извести из њених сопствених граница“. Православну – хришћанску културу бисмо могли окарактерисати као црквену културу, јер она има духовне корене, садржај и димензије. Свети Василије Велики је изнео свеправославно мишљење по којем у човеку постоји пламена и урођена жеља за лепим. Међутим, лепота у литургијском живопису је духовна лепота, а не телесна. То и јесте разлог што у православној (= византијској) уметности влада категорија узвишеног, и у њој је све јасно, једноставно, богодолично и човекодолично. У православној хришћанској култури Дух Свети је њен унутарњи покретач и динамична чињеница, и због тога је православна хришћанска иконографија богословска уметност. Истинска култура је незамислива без утицаја Светога Духа, а духовна слобода је немогућа изван културе која органски израста из култа и из богослужења, сачувавши дубоко јединство са њим. Управо је слобода најзрелији плод културе, и то плод хришћанске и у суштини европске културе, чији је носилац Црква. Имајући у виду богооткривену истину да је човек створен по лику Божијем, и да је личносна икона Живога и Тројичнога Бога, тада слободно можемо рећи да је „земаљска култура икона Царства Небеског“. Неопходно је поменути да је икона у развоју православне хришћанске културе одиграла и игра значајну улогу јер је она савршено оваплоћење естетског. Међутим, потребно је рећи да иако је Хришћанство најузвишенији израз културе, јер је реч о новом и – најсавршенијем култу, новом начину богослужења живом Богу и општења са Њим, ипак постоји суштинска разлика између световне и Црквене уметности. Црквену уметност, за разлику од световне уметности, одликује светост и присуство нетварних Божијих енергија у духовном пресаздавању и обликовању тварнога света. Управо се у томе и састоји суштинска разлика између православане – хришћанске уметности с једне стране, и световне уметности, с друге. ,,Духовна уметност не подражава ни природу, ни материјални свет, ни произвољне ликове из људске маште, него ствари које припадају царству духа, служећи се при том сакралним и симболичним формама и мистичким бојама. Она није извештачена и уображена, него једноставна и смерна. Не служи људским страстима, него Богу. Није индивидуална, него свечовечанска, јер није вођена личним, субјективним склоностима, или световним укусом свога доба, него Предањем и Божанском благодати. Византија је пример једне такве уметности“. Још ћемо рећи и то да је „мисао Отаца једна грандиозна филозофија стварања. Она је много више од оправдања културе. Када буде служила у Царству Небеском, култура је та која ће оправдати историју, човека и његов свештенички позив у свету“. Као што је правилно примећено од стране православних истраживача, „култура је коришћена за проповед Јеванђеља, премда није увек била прихватана као органски елеменат хришћанске духовности. С друге стране, тешкоћа је у самој природи културе. Принцип на којем је заснована грчко-римска култура је савршена форма у границама коначног времена, што је потпуно супротно идеји бесконачног, Откривењу. Не прихватајући смрт која погађа и њу саму, она не прихвата ни оно што је трансцендира, опире се есхатону и затвара у ток историје. Међутим, ,,обличје овога света пролази“, и треба пазити да се не праве идоли, да се не падне у илузију ,,земаљских рајева“, чак ни у утопију да се Црква поистовети са Царством Божијим. Православље је одувек имало позитиван став према култури, или боље речено, култура је прожета Хришћанством и без њега она је незамислива и била би мртва. Чувена је мисао Јустина Мученика и Философа да све оно што је од било кога прелепо, припада нама хришћанима. Заиста је тачна Јустинова примедба када се има у виду чињеница да је Хришћанство при свом ходу пригрлило елементе са којима се срело и обликовало их својом мишљу и снагом. Тако је хришћанска уметност позајмила хеленске и оријенталне елементе, обликовала их и уклопила у своју материју да би се развила. Отуда у уметности Православља туђи елементи нису остали недирнути, онакви кави су нађени у својој природи, него су отеловљени у хагиографи ју тек онда кад су духовним рођењем променили стил и структуру“. Дакле, православни хришћански уметници иако су се у свом раду користили античким уметничким наслеђем, ипак су у трагању за новим уметничким исказима свему томе давали једну потпуно нову садржину, продуховљеност, нов смисао и све су прилагођавали служењу хришћанској вери, хришћанском погледу на свет и човековом спасењу. У том смислу, по православном поимању, васцели човеков живот, а то значи и култура, требало би да има своју основу на догматском учењу и да се на том учењу темељи, то јест потребно је да Православље постане правоживље јер, како дивно каже Свети Григорије Нисијски, хришћанство је огледало природе Божије. У наставку истичемо да је православна (црквена) иконографија неодвојива од догматског учења Православне Цркве и да управо због тога она изражава одређене богооткривене истине; Ликови Светих на иконама су слике једног другачијег света од овоземаљског, пролазног, трулежног и смртног света који сав у злу лежи. Ликови Светих на православним светим иконама узносе и узводе човека иконопоштоваоца у тај духовни и небески свет, док западна уметност оставља човека у овом земаљском свету безнадежног и безоријентисаног. Једном речју, западна религиозна уметност је до краја захваћена духом овога света (= секуларизацијом), док је православна свештена уметност у ствари католичанска, општесветска, а не индивидуалистичка и уско национална, уметност која је сва прожета нетварним Божијим енергијама и неодвојива је од црквеног, саборног и богослужбеног живота. Слажемо се са мишљењем Павла Евдокимова, када он говорећи о култури карактеристично примећује да култура, ограничена каква јесте, продире у ствари и бића све до Божије мисли о њима, до откривања логоса бића и њихове преображене форме. Икона у томе успева, али се смешта ван културе као „слика водиља“, јер садржи непосредну визију, отворена врата ка „осмом Дану“. Али, овде ћемо још додати да „само православни култ рађа православну културу“, и да је без знања Светога Предања и патристике немогуће разумети европску културу. И зато је незамисливо да онај који не познаје Божије Откровење, које је изражено у Светом Предању и Светом Писму, које је уствари кључ културе и ко хоће да ишчита хришћанску, православну, српску, свесловенску културу, он треба да познаје свето Писмо и Свето Предање, а то је немогуће без Светих отаца. Нека би дао Бог да идемо у том правцу да очувамо меру живота, ону коју су задобили Свети оци и свети Сава, меру између вере, културе и живота, између науке, богословља и уметности. Тешкоће нашег времена нису условљене само процесима промене друштвеног уређења, него и непоколебљивим ауторитетом науке, културе и књижевности. Тек када се обрате истинским изворима моћи ће да васпоставе своје погажено достојанство. Не треба се удаљавати од општег културног процеса – као што је очување Светосавског (Косовског) Завета стални процес – увек осмишљавајући место и улогу националне културе. Нека би дао Господ да мудро узајамно радимо на Доброти, Истини и Лепоти. Пре него што завршимо са словом о Светлости од Светога Саве, треба нагласити да је код њега знање од Светлости, а не Светлост од знања, а то потврђује уместо закључка поменуто слово: Похитајте, браћо, и с љубављу сачувајте заповести моје да рајских радости истинити наследници будемо и достојни Славе небеске светлости коју нам доликује у Господа молити. Не оне Светлости што на Истоку исходи и на Западу заходи, што с временом окончава и што се наиласком ноћи одељује, коју заједно са животињама видимо Но молимо Светлости коју видети можемо с једним анђелима, којој ни почетак не почињен ни крај не ишчезава. Епископ Јован (Пурић)

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је прву Пасхалну Литургију у на Васкрс у поноћ крипти Храма Светог Саве на Врачару, уз директан пренос ТВ "Храм" који су слушаоци могли пратити и на нашем програму, као и пренос на првом програму РТС. Свјатјејшем Патријарху Иринеју саслуживало је више свештенослужитеља АЕМ, а Васкршњу Посланицу СПЦ својој духовној деци прочитао је јереј Иван Штрбачки, сабрат Светосавског храма. На светој Литургији појала је Дивна Љубојевић са својим чувеним Ансамблом "Мелоди". Извор: Инфо-служба СПЦ / Радио Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је у четврту недељу Великог поста, свету архијерејску Литургију у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару. Благодарећи Телевизији Храм, доносимо видео запис Литургије.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 28. фебруара 2020. године Српску православну парохију Светог Саве у Сан Петерсбургу на Флороди. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Патријарха српског г. Иринеја и Епископа шумадијског г. Јована дочекао је домаћин, Епископ источноамерички г. Иринеј, заједно са Епископима новограчаничко-средњезападноамеричким г. Лонгином и западноамеричким г. Максимом и многобројним верницима. После доксологије епископ Иринеј је пожелео срдачну добродошлицу Свјатјејшем Патријарху: -Ваша Светости, најдражи нам оче у Христу Господу Спаситељу нашем! Добро сте нам дошли! Од свег срца Вас поздрављам у име мог свештенства, монаштва, у Христу ђаконства, у име овог богобојажљивог верног народа. Добро сте нам дошли и благословите нас Вашим речима, Вашим духовним благословом, покажите нам пут светосавски који води у живот да бисмо и ми заједно са Вама увек били на тој стази, на том путу, као једна Светосавска Црква и један светосавски народ. Уважена браћо архијереји, добро сте дошли у ову нашу Епархију, нека је благословен и ваш долазак! Хвала вам што сте се сабрали око нашег Патријарха и нашег вернога народа. Нарочито користим прилику да захвалим Епископу шумадијском г. Јовану, који је дошао у пратњи Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, и протођакона Дамјана Божића, који се такође налази са нама. Ваша Светости! Управо смо завршили дводневно заседање наше Епархијске скупштине. Скупштина је протекла у љубави, миру и слози. Тражили смо да нам дођете Ви, да нас благословите Вашим присуством, јер ћете бити срећни, надамо се, са духовном децом Ваше свете Цркве, који су овде чланови по посвећењу или по избору ове наше годишње Скупштине Српске Православне Епархије источноамеричке. Све одлуке које смо донели у току овог дводневног заседања, надамо се да ће бити на корист и добробит наше свете Српске Православне Цркве. Знајте да су овај народ, ово свештенство и монаштво - да су они нераздељиви део наше свете Светосавске Цркве и тога ради смо толико Богу благодарни што сте Ви, као наш духовни отац, дошли овде да нас озарите Вашим очинским благословом јер нам долазите из првопрестоног града српског Београда и доносите нам благослов Светог Саве и свих светих из рода српскога! Добродошли! Благословите нас и укажите коју поучну реч из богате ризнице Вашег знања и Вашег искуства овом нашем добром народу, добром свештенству и монаштву који су се сабрали на данашњи дан да покажу Вама част и поштовање. Изволите Ваша Светости! Патријарх српски г. Иринеј обратио се бираним речима: -Хвала, драги Владико, на предивним речима поздрава мојој скромности. Браћо архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре! Надам се да сам као свој својима дошао. Наша света Црква, Светосавска Црква је и ваша историја и ваше духовно наслеђе - вас који из многих разлога нисте у својој Отаџбини, јер сте нашли нове домове у овом свету, али не само у Америци него у читавоме свету. Многи сте од вас силом прилика били принуђени да оставите своје домове у Отаџбини и да оставите своје домове у Божјој земљи, али се надамо, иако нисте тамо где су ваши преци били, да чувате веру њихову, Цркву њихову, историју њихову и све оно што је везано за нашу свету, мученичку и страдалну историју. Молим се Господу да сачувате оно што је највредније у животу свих нас, а то је света вера православна. У тој вери су крштени и живели ваши преци. Ту веру као највеће духовно и морално наслеђе да чувате и ви у своме животу. Нећете ми замерити, али мени је жао што доста брзо губите оно што се мора сачувати - а то је свој језик. Један народ се карактерише и познаје по томе, по вери и по своме језику. Ви имате овде прилике да чујете о оном старом народу, израиљском народу, који је две хиљаде година раштркан и расејан по читавоме свету, али своју веру чувају и свој језик чувају. А ако они могу да за две хиљаде година у свету сачувају свој језик - можете и ви! Наш језик је диван језик, наслеђен од наших родитеља, на њему су написана дивна дела која нису само за једно време и за једну генерацију, него једно богатство за сва времена нашег народа. Ми смо народ који је Господ даровао умом, мудрошћу и који лако учи друге језике. Постоји пословица: `Човек вреди онолико колико језика говори`, али матерњи је први и најважнији језик. Дакле, преко Цркве своје, животом у Цркви пратите, чувајте и следите свој матерњи језик. И оно друго што је веома важно: како вама овде у Америци, тако и нашем народу у Аустралији, у Африци и у Европи - чувајте оно што нас је сачувало кроз нашу историју, а то је јединство! Ми, нажалост као народ мали бројем у односу на многе народе, можемо да се одржимо и опстанемо само ако будемо чували веру и ако будемо чували оно што је наше, наше наслеђе, нашу историју и наше историјско предање. Овде, у овој држави, постоје многи народи и верујем да чувају своје народне особине, своју културу, своју веру, свој језик. Чувајте и ви то исто! Ми смо дошли да вас посетимо као свој своје! Дошли смо да смиримо и умиримо неке гласове који се чују са ових простора, гласове који нас не квалификују као један мудар народ. Истину ћемо утврдити, али често се нешто мало деси, па се од тога малога направи нешто велико и, да не кажем, страшно. Али све се ипак своди на то да будете верни својој Цркви, својој вери! Наша Црква увек је била са својим народом! Радовала се онда када је народ њен напредовао у свакоме добру, онда када је стварао историју, када је стварао велика дела, градио манастире, цркве и друге културне и духовне вредности, али је и страдала онда када је и народ њен страдао. И страдање народа увек се тицало и Цркве његове. Таква нам је историја, таква нам је судбина и морамо бити поносни што смо увек са својом Црквом, јер осећамо велики благослов Божји и благодат која се преко Цркве излива и на народ њен. У име Цркве наше, ми вам желимо свако добро у овој богатој земљи. Потрудите се да све добре особине покажете овде, да би нас они вредновали и ценили као народ који има значаја у историји. Не заборавите да гледајући на вас, на ваше понашање овде и на ваш однос према држави, према раду и према средини у којој се налазите, цене и нас који смо остали у нашој Отаџбини. Нажалост, у последње време ми смо представљени у јако лошем издању пред лицем овога света. Наше комшије са којима делимо живот, све своје особине и своја зла дела која су према нама применили, приписали су нама у односу према њиховоме народу. Богу хвала, то мишљење се полако мења, јер људи увиђају где је истина, а где је лаж и неистина. И још нешто желим да вам пренесем, поред поздрава нашега народа вама. Србија се полако опоравља од својих великих невоља и искушења које је доживела у својој блиској и даљој прошлости, нормализује се живот, обнавља се економија и привреда, тако да мислите и о томе да се вратите тамо где сте поникли по оној Његошевој: `Где је зрно клицу заметнуло, нека онде и плодом почива`. Нека вас Господ благослови, вас и вашу децу, благослов Божји нека вас и цео српски народ, ма где он се налазио, прати у животу, а по речима великог Апостола: `Када је Господ са нама, ко ће против нас? Нека нас све Господ благослови и благослов Божји на свима вама, сада и увек и векове векова. протођакон Дамјан Божић Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ тимочки г. Иларион казао је да је дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести постао трн у духовном оку и црвени аларм, будилник, помало или прилично успаваном народу Светог Саве и Светог Симеона. Повезана вест: Епископ тимочки Иларион за Радио "Светигору": Манастир је кошница где живе духовне пчеле стичући духовни мед! ,,Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана овим дискриминаторским и антиуставним законом, који штети једино Српској православној цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свјесног и савјесног, често и литугијски неактивног народа, у литијама на улицама у читавој Црној Гори, али тако и у Србији па и на свим просторима васељене гдје живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм, будилник, помало или прилично успаваном народу Светог Саве и Светог Симеона“, рекао је Владика Иларион Радију „Светигора“. Владика Иларион подсјећа да је на крстовданској литији у знак подршке нашој Митрополији у нашој борби за очување светиња, било десет пута више људи него на најпосјећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увијек има Своје скривене и тајне слуге, које, како каже Свето писмо оставља Себи по избору благодати. ,,Осим литије у Зајечару донедавно смо свакодневно служили литургију за спас светиња. Молебан Пресветој Богородици читамо четвртком после Вечерње службе, управо да би у том термину показали конкретно заједничарење са вјерним народом који литијама свједочи своје ставове, своју вјеру, своје хришћанско и православно опредјељење. Прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори укључили смо од првих дана у сва богослужења“, каже Владика. Владика Иларион наглашава да је парадокс то што „ми који смо ван Црне Горе, који се свако на свој начин и по мјери својих могућности, трудимо да пружамо подршку праведној и хришћанској борби вјерног народа за своја основна и људска права, управо сами бивамо подржавани и благосиљани од фасцинантних и величанствених призора са литија које се одржавају свуда по Црној Гори, гдје се заиста пројављује и чојство и јунаштво“. ,,И нека би Господ милостиво помогао да се из ове ситуације изађе без људских жртава, те да од Бога буде примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вјере православне. Увијек се морамо сјећати ријечи из Светог писма да ће сви који хоће да побожно живе у Христу Исусу бити гоњени. Али сјећајмо се и Христових ријечи упућених Свом словесном стаду, које нам изнад свега дарују утјеху: Не бојте се, Ја побиједих свијет. Нека би ове Господње ријечи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима знајући да читаво небо гледа доље на нас на земљи. Треба такође и да будемо сигурни да гдје су двоје или троје сабрани у име Моје онда сам и Ја мађу њима, како пише Свети апостол и јеванђелист Матеј. Ако је Господ са нама, ко ће против нас. Нека се, зато, сви труде и наставе оно нашта нас Господ призива, а пројава славе Божије сигурно неће закаснити ни изостати“, каже Владика тимочки. Говорећи о својим првим монашким данима у свештеној обитељи манастира Буково, надомак Неготина, преосвећени Владика Иларион каже да је манастир и кошница гдје живе духовне пчеле стичући духовни мед, али је и арена, бојиште, духовни Газиместан, гдје је човјек готово непрестано на духовном мегдану са својим старим човјеком и својим наличјем, али и са духовима злобе у поднебесју, како нас учи Свети апостол Павле. ,,Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава његовог унутрашњег стања, унутрашњих дешавања у њему, унутрашњих борби или се пак негдје по Божијем промислу то дешава ради напредовања у духовном узрастању монаха, кроз невидљиву борбу“, каже Владика Иларион. Као дугогодишњи настојатељ буковске светиње, Владика Иларион поучава, следујући познатим ријечима да је послушање важније од поста и молитве, о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште. На хиротонији и устоличењу Владике Илариона 2014. љета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који га је заједно са његовим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Владика каже да и до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку. Владика је говорио и о Фестивалу хришћанске кулутре који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој и о Мисионарском центру Епархије тимочке „Гостопримницаˮ који веома успјешно врши своју мисију. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Храм Светог Саве на Врачару известио је о посети Митрополита волоколамског др Илариона (Алфејева), викара Патријарха све Русије Кирила и председника Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије. У пратњи викарног Епископа ремезијанског г. Стефана и академика Николаја Мухина, Митрополит Иларион је разгледао радове на мозаику и ближе се упознао са током радова на уређењу Храма Светог Саве, у којем учествују уметници из Русије, уз свесрдну помоћ Руске Православне Цркве, Председника и Владе Руске федерације - речју, целокупног руског народа. У свом каснијем обраћању 17. фебруара 2020. у крипти Храма, током представљања његове књиге, Митрополит Иларион је истакао да, увек када је у прилици, жели изблиза да се упозна са радовима на уређењу храмова, јер је тада могуће сагледати сву истанчаност и размере уметничког рада који се касније утопи у целокупни простор. Храм Светог Саве у извештају је навео: "Наш драги гост није крио одушевљење и радост што се унутрашње украшавање и уређење Храма Светог Саве спроводи одлучно и са завидном динамиком радова". Извор: Радио Слово љубве

Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније. О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли. Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви. „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао: „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“ Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије. Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани. „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“ „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј. О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани. „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј. Слово митрополита Илариона Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу. Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту. Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву. Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице. Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива. Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије. Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи. Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу? Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу: оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело. А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи. Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца. Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама! Гости на представљању књиге Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места. Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион. Зорица Зец Извор: Инфо-служба СПЦ

У суботу 25. јануара 2020. године, по благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске Православне Московске Патријаршије, у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Чин освећења храма обављен је и по благослову митрополита минског и заславског Павла, патријаршијског егзарха све Белорусије. Поштовање Светог Саве у Белорусији води дубоке историјске корене и датира од 15-16. века. Познато је да је његово име међу најзначајнијим словенским светитељима навео Франциско Скорина у календару своје „Мале путничке књиге“ (1522.г.), а Захарија Копистенски је у свом трактату „Палинодија“ (1621.г.) поменуо Светог Саву Српског као образац за подражавање. Епархијска управа представља место где се доносе важне одлуке за читаву епархију, па је за епископску службу у савременим условима веома важан не само пример великог епископа Христове Цркве какав је Свети Сава био, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно изражајне уколико му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму, подигнутом у његову част. Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и за Србе и за Белорусе, јер јача духовне везе двају блиских православних народа, што је посебно важно данас када се односи између Србије и Белорусије развијају на свим нивоима. Пре освећења и прве одслужене Свете Литургије, у домски храм је, уз благослов Његове Светости патријарха српског Иринеја, донета икона Светога Саве, да би одмах потом био служен молебан Светом Сави. Епископ моравички Антоније је, после одслуженог молебна, подарио новој цркви комплет литургијских сасуда, а потом је уследило освећење самога храма. Освећење престола и Божанску Литургију служили су епископ борисовски и мариногорски Венијамин и епископ Антоније Моравички, представник СПЦ у својству старешине Подворја СПЦ у Москви. Молитвено учешће на богослужењу узео је и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Литургијске напеве на српском језику изводио је дечји хор при саборном храму Христовог Васкрсења из Борисова, под руководством диригента Ксеније Качановске. После богослужења присутнима су се обратили владике Антоније и Венијамин. Владика Венијамин је уручио архијерејске грамате православном публицисти Ранку Гојковићу и професору Ивану Алексејевичу Чароти. На крају службе је Преосвећени Венијамин делио верницима иконице с ликом Светог Саве. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Хиландару је свечано прослављена ктиторска слава, празник Светог Саве, Првог Архиепископа српског. Дан уочи празника, 26. јануара, пристигли су многобројни гости, међу којима и монаси из осталих светогорских манастира и епархија Српске цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Главни гост је био игуман Манастира Григоријата, Високопреподобни архимандрит Христофор, који је началствовао празничним богослужењем, свеноћним бдењем и Светом литургијом. Лепоти богослужења допринели су појци из Григоријата за десном певницом, док су за левом били хиландарски монаси и појци из хора Свети Симеон Мироточиви. У беседи на славској трпези, која је уследила одмах након завршетка Литургије, игуман Хиландара Методије је нагласио да је данашњи празник наставак прослављања 800 годишњице хиротоније Светог Саве, хиландарског и светогорског монаха, за Првог Архиепископа аутокефалне Српске цркве, која се прослављала целе претходне године. Такође, исказао је радост што је по благослову блаженопочившег игумана Григоријата, Георгија Капсаниса, заживела нова пракса да хиландарски игуман долази у Григоријат на празник њиховог ктитора, Преподобног Григорија Горњачког, а да григоријатски игуман долази у Хиландар на празник хиландарског ктитора, Светог Саве. Игуман Христофор је у својој беседи покушао да пронађе одговор на питање – како је млад принц Растко одлучио да остави престо, богатство и славу овога света и да од најраније младости себе посвети на службу Богу. По његовом мишљењу, то дело је учињено јер је Растко – Свети Сава увек имао дубоку веру у Господа, љубав према Њему и зато што је смисао свог живота пронашао у речима „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан.“ (Мат: 10:37) и „И који не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан.“ (Мат: 10:38) . Такође, нагласио је да је за њега циљ живота на Светој Гори био исти као код свих светих људи – обожење, које се задобија када се срце, претходно кроз подвиге, очисти од страсти. На овај начин он је постао изабрани сасуд Духа Светога, па је преко њега задобио спасење цео један народ. Срби су били у његово време пред великим изазовима и вероватно би на крају, да није било Светог Саве, подлегли утицају римокатоличког запада, закључио је игуман Христофор. Извор: Манастир Хиландар

По благослову Његове светости Патријарха московског и читаве Русије Кирила дана 25. јануара 2020. освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске православне у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Поштовање Светог Саве у Белорусији има дубоке историјске коријене и датира од 15-16 вијека. Познато је да његово име међу најзначајнијим словенским светитељима наводи Франциско Скорина у календару своје „Мале путописне књиге“ (1522.), а Захарија Копистенски у свом трактату „Палинодија“ (1621.) помиње Светог Саву Српског као узор за понашање. Епархијска управа је мјесто гдје се доносе важне одлуке за читаву епархију, зато је за епископску службу у савременим условима веома важан не само примјер великог епископа Христове Цркве, какав је Свети Сава, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно опипљиве ако му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму подигнутом у његову част. Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и Србима и Белорусима и још више ојачава духовну повезаност два блиска православна народа, што је посебно драгоцјено и значајно данас када се односи Србије и Бјелорусије развијају на свим нивоима. Прије службе за домски храм, уз благослов Његове светости Патријарха српског Иренеја, донијета је икона Светог Саве. Послије молебна Светом Сави, архиепископ Српске православне цркве, Епископ моравички Антоније поклонио је новоосвећеној цркви комплет литургијских сасуда. Затим је услиједило освећење самога храма. Освећење престола и божанску литургију служили су владика борисовски и мариногорски Вењамин и Епископ Антоније моравички, представник Српске православне цркве. На богослужењу се молио и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Литургијске напјеве на српском језику изводио је дјечји хор саборног Храма Христовог васкрсења из Борисова, под руководством регента Ксеније Качановске. Након богослужења присутнима су се обратиле владике Антоније и Вењамин. Владика Вењамин је удостојио архијерејских грамата српског православног публицисту Ранка Гојковића и професора Ивана Алексејевича Чароту. На крају је преосвећени Вењамин дијелио вјерницима иконице с ликом Светог Саве. С руског М.Ж. http://borisoveparhia.by/novosti-eparhii/sostoyalos-osvyashhenie-domovogo-khrama.html

Доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско – Приморског Г. Амфилохија на тему „Богословље Светог Саве„, одржао у Никшићу 10. јуна 2011. годинеу оквиру симпосиона посвећеног Светом Сави и Светосављу. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Књига Номоканон (Законоправило) Светог Саве из 1219. године је наша лична карта у цијелој европској историји, култури, цивилизацији и законодавству, о чему свједоче слова исписана руком Светог оца нашег Саве, казао је у Будви, уочи Савиндана, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи код Будве. Он је на Богојављење пред неколико хиљада Будвана сабраних на литији за обрану светиња, држећи у руци Номоканон, стару, дебелу књигу, говорећи о Законоправилу Светог Саве као личној карти српског народа, истакао да је у овој књизи сабрано и записано све оно најважније, што сваки владика, патрика, властелин, цар, законодавац и законољубац, и онај који жуди за правдом и истином Божијом треба да зна. У њој је записано и старозавјетно право – Мојсијево законодавство, сабрано је хеленистичко римско, претхришћанско и сво хришћанско законодавство од цара Јустинијана и Теодосија, па редом све до времена Светога Саве: „Свети Сава је симбол нашега живота и нашега мјеста у читавој медитеранској, европској и свјетској цивилизацији и правном поретку.“ Подсјетио је о. Павле да је Свети Сава у Законоправилу сабрао све најбоље из црквеног и световног законодавства и дао десеторици својих ученика, међу којима је био и Епископ зетски Иларион, приручник како да се управља и влада: Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога! Поред тога у књизи је записана симфонија, сарадња световних и духовних власти за добро народа Божијег, а не за добро овог или оног властодршца, чега смо, нажалост, данас свједоци на овим просторима: „Ова књига је темељ нашега живота“, нагласио је др Кондић истичући да су управо одредбе у Законоправилу Светога Саве биле чврсти темељ за законодавство цара Душана, Душанов законик из 1349, 1354. године. По његовим ријечима у Паштровићима, у Прасквици, најдуже су се на снази задржале одредбе Душановог законика управо преписане из Савиног Законоправила: „Књига коју држим у руци је најстарији сачувани препис из 1262. године из манастира Михољска Превлака, Иловички препис , књига којом се крмани – води брод Цркве Божије.“ Међу малобројним преписима Номоканона, који су сачувани, је и Морачки препис из 1615. године, што показује колико је велико и знаменито духовно језгро простор Зете, приморја и брда. Даље је монах др Павле Кондић објаснио да су се на овој књизи училе генерације владика и монаха, да је преписивана и штампана вјековима и у Русији. „У овом зборнику црквеног и канонског права – Законоправилу Светог нашег оца Саве је сабрано све оно што људски ум у односу правног система, може да размишља о себи. Ово је књига коју у рукама треба да имају сви властодршци, сви који се баве законом, пишу законе или траже било какву правду. И ови наши садашњи законодавци који су на силу прогласили законом овај бесправно правни пројекат, треба да узму ову књигу па да у њој потраже правило како се пишу закони о односу између Цркве и државе“, каже монах др Павле Кондић и закључује да тада сигурно неће погрешити. Истакао је да смо 30 година непрекидно изложени неописивој и несагледивој тортури на наше духовне и историјске темеље, те зато посежемо за овом књигом, јер ту нећемо оманути: „Ова књига и свих осам вјекова наше духовне самосталности свједоче да је наш историјски и духовни пут утемељен на истини и правди Божијој. Осам вјекова имали смо успона и падова, али смо народ Божији који је много страдао, највише у овом апокалиптичном, да не кажем, проклетом 20. вијеку. То су велике трагедије и трауме за један мали народ, какав је српски народ, те се зато враћамо својим темељима, свом историјском и духовном наслеђу.“ Појашњавајући да је важно ко смо и коме припадамо, који су наши коријени, отац Павле је казао да треба да имамо снаге да се одупремо нападима на наше духовно историјско биће, којима је у дужем периоду изложен наш народ, свуда гдје се налази: „Али, бистра подигнута чела, узвишеног срца и духа, свакога можемо погледати у очи, јер нисмо ми, српски народ ником на сенку стали, већ смо непрекидно жртве. Зато је ова наша одбрана светиња бити или не бити. Ово што је нама Бог дао ових дана, да изађемо и сваки својим ликом, а сваки лик од нас је икона Божија, да свједочимо овим молитвеним ходом са овим знамењима, ко смо и шта смо, и коме припадамо. Нити је ово било у досадашњих осам вјекова наше духовне и историјске путање, нити ће бити, и зато морамо имати свјести и достојанства да ходимо путем Светог оца нашег Саве и свих великана и прије и послије њега до дана данашњег, како нам је то Бог дао кроз велике Божије људе као што је наш Патријарх Павле“, поручио је монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 13. јануара 2020. године на платоу испред Спомен-храма Светог Саве на Врачару молебан на почетку Нове године и упутуо молитве за спас народа у Црној Гори, Косову и Метохији и свим српским крајевима. Саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског г. Стефана, настојатеља храма Светог Саве. После молебана, у поноћ, на радост многобројног верног народа престонице приређен је традиционални ватромет. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 7. јануара 2020. године, на радосни празник Рождества Господњег - Божић, светом архијерејском Литургијом у Спомен храму Светог Саве у Београду. Торжественом празничном богослужењу су, поред многобројног благочестивог народа, присуствовали изасланик Председник Републике г. Никола Селаковић, престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, министар спољних послова г. Ивица Дачић, помоћник директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Марко Николић, градоначелник Београда др Зоран Радојичић, апостолски нунције у Београду надбискуп Лучано Суријани, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, чланови дипломатског кора и личности из културног и јавног живота престонице. Божићну посланицу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве прочитао je Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, који је, иначе, у поноћ началствовао светом Литургијом у крипти Спомен храма Светог Саве. Његовој Светости Патријарху је саслуживало свештенство Архиепископије београдско-карловачке, уз појање појаца и хора храма Светог Саве. Богослужење је директно преносио Јавни сервис Радио телевизија Србије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поноћну Божићну Литургију у крипти храма Светог Саве служио је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан. Салслуживали су протојереј Ненад Јовановић, јереји Предраг Продић, Бранислав Кличковић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Радомир Врућинић и Синиша Дувњак. Светој Литургији присуствовали су министар одбране г. Александар Вулин, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић и председник Општине Врачар проф. др Милан Недељковић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј предводио је 6. јануара 2020. године, на Бадње вече, освећење бадњака и празнично бденије у храму Светог Саве на Врачару. Поред многобројног верног народа престонице, духовној светковини су присуствовали Председавајући Председништва Босне и Херцеговине.г. Милорад Додик, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, директор Управе за сарадњу са традиционалним црквама и верским заједницама др Милета Радојевић и припадници Министарства одбране и Војске Србије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ сјеверно-амерички и канадски г. Сава на својој Фејсбук страници објавио је видео-клип са поруком подршке коју је упутио, како је казао, свом учитељу Митрополиту Амфилохију и Српској православној цркви у Црној Гори: „Тзв. закон о слободи вјероисповјести, који је донијела црногорска власт, је безакоње. Оне који су донијели тај закон, питам гдје су прочитали и у којој су демократској држави видјели сличан закон. С којим демонским силама сте се договорили да објавите рат против Василија Острошког и Петра Цетињског. Годинама пратим дешавања у Црној Гори, и сада сасвим сигурно, потврђено могу да кажем да је тзв. закон о слободи вјероисповјести, донијет против Српске православне цркве у Црној Гори. Браћо моја православна, ја сам са вама и уз вас у тој борби. Мир Божији нека буде са нама, Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други и настојатељ Светосавског храма у Новом Саду, одржао је предавање 28. децембра 2019. године, у дворани Светосавског дома у Жабљу, на тему „Мошти Светога Саве”. Звучни запис предавања Духовне вечери у Жабљу уприличене су током Божићног поста, а поводом прославе великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Храм Светога Саве на Врачару у Београду постао је символ српско-руске сарадње, показује љубав између два народа и две помесне Цркве, као и вековне духовне и братске везе српског и руског народа, поручено је у среду, 18. децембра 2019. године, у Руском дому у Београду, где је одржано закључно заседање Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве. У раду Комисије учествовали су представници Руске и Српске Православне Цркве, Министарстава спољних послова Србије и Русије, Министарства културе Русије, Росотрудничества, Руског дома, компаније Гаспром њефт, као и руски и српски уметници. Израда олтарског простора и централног дела храма у техници мозаика је завршена, као што је и планирано, до најважнијег датума Српске Православне Цркве – прослављања 800 година аутокефалности Српске Цркве. Укупна површина мозаика олтара и централног дела храма износи скоро 2000 квадратних метара, што заједно са претходно израђеном куполом чини тај пројекат уређења ентеријера Храма Светога Саве једним од највећих у свету примера мозаичке декорације. Пројекат је финансирала руска компанија Гаспром њефт, а на изради мозаичке композиције радио је колектив руских и српских уметника под руководством г. Николаја Мухина, народног уметника Русије. Г. Александар Васиљевич Радков, председник Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве, обраћајући се на заседању, казао је да је за све у Комисији велика част да учествују у том пројекту и истакао да то није велики догађај само за Србију и Русију, већ за читав православни свет. Амбасадор Русије, г. Александар Боцан-Харченко, казао је да посебан значај изведени радови имају и ако се узму у обзир сви односи између Србије и Русије, како историјски, тако и духовни. Према његовим речима, Храм Светога Саве важан је и за Руску и Српску Православну Цркву и стајаће на бедему одбране Православља, као и на бедему будуће сарадње две земље. Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије казао је да има пријатну част и обавезу да пренесе благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и захвалност пре свега руском народу, Цркви и држави који, како каже, своју љубав према нашем народу, Цркви и држави показују на сваки начин одувек. Митрополит је изразио радост Српске Православне Цркве због једне фазе која је завршена на постављању мозаика у Храму Светога Саве на куполи и додао да је радост због завршене декорације на олтару већа због чињенице да се, после много деценија од када је почео да се зида, Храм завршава у години када наша помесна Црква слави осам векова од добијања аутокефалности. Тај духовни догађај – добијање аутокефалије, оставио је плодове и резултате на свим другим пољима живота. Тим догађајима Свети Сава је поставио светлост у центар нашег духовног живота и одредио идентитет нашег народа, који је, пре свега, духовна стварност, а тај идентитет је да су Срби православни хришћани и то чини нас Србе да имамо исти духовни идентитет са Русима, као и са идентитетом свих других православних народа, казао је Митрополит загребачко-љубљански. Протојереј Виталиј, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду, казао је да Храм Светога Саве, грандиозни пројекат, сведочи о сарадњи, али да се, захваљујући њему, и продубљују и шире духовне везе и вековна сарадња српског и руског народа. Извор: РТВ

Дана 16.12.2019. године, Богословију Светог Саве посетила је делегација ФК Црвена Звезда. Велику част нашој школи указао је овогодишњи учесник Лиге Шампиона а сама посета изазвала је велику радост наших ученика. Испред делегације првака државе у фудбалу били генерални директор фудбалског клуба господин Звездан Терзић, тренер фудбалског клуба господин Владан Милојевић Владан и господин Светозар Мијаиловић, председник клуба. Поред управе клуба, присутни су били и играчи Марко Марин и Милош Дегенек. Поред разговора и фотографисања са ученицима, наши гости обишли су интернат и учионице наше школе. Ректор Богословије протојереј-ставрофор др Драган Протић свечано је уручио фудбалском клубу Црвена Звезда икону Свети Оци и Богослови Богословије Светог Саве. Извор: Богословија Светог Саве у Београду