Претражи Живе Речи Утехе

Током тродневног поклоничког путовања на Косову и Метохији, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, разговарао је са више пастира Цркве Христове. Међу њима и са архимандритом Савом (Јањићем), игуманом манастира Високи Дечани који је под заштитом Унеска пуних 15 година. Светиња је и даље под заштитом међународних снага због лоше безбедоносне ситуације у последњих 20 година. Отац Сава подсећа на најважније проблеме, говори о спору око манастирске земље, са поносом истиче да је братсво бројно и да постоје многи добри људи који помажу богомољи. Посебну пажњу отац Сава посвећује Видовданском етосу који је аутентичан израз јеванђеља. Апелује на све Србе да предаја, поклањање или уступање Косова и Метохије води ка проклетству читавог рода српског. „Ако дамо Косово, бићемо претворени у племе које ће се изгубити у овој општој глобализацији“. Извор: Радио Источник

Сви свети, посебно Свети мученици – страдалници који су својим мучеништвом и земаљским животом положеним за Христа ради задобијања Небеског живота, показали су да су деца будућег века и светионици у тами који нам показују пут којим треба да ходимо, казао је данас у Недјељу Свих светих, архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у пастирском слову сабранима на Светој литругији у овој древној немањићкој светињи. Задужбина српског краља Светог Стефана Дечанског је имала данас и посебну радост, у току Свете службе Божије крштена је и миропомазана мала Ивона. „Свако је позван да понесе свој крст. Нико не може знати шта нас све чека, али крст је управо у томе да примимо са благодарношћу и љубављу све што нам Господ даје, и ако је лако и ако је тешко, са чврстом надам да је то добро за нас и баш оно што нас уводи у живот вечни. Да не ропћемо и не одбацујемо тај крст, већ да заблагодаримо Господу да нас преко тих малих мука и невоља, кроз које често пролазимо у овоме животу, уведе у много већу радост која почиње сада и овде, већ у овоме свету, и траје у векове векова“, казао је архимандрит Сава. Отац је нагласио да би ми, људи по своје слабости, волели вечни живот и васкрсење, али без крста: „Волели бисмо да нам све некако буде лакше. Волели бисмо да нам духовни живот буде једна утеха и бег од мука и невоља овога света, а не оно што треба да буде, а то је начин како да се суочимо са невољама и проблемима у овоме свету, и лепим и ружним, на начин који ће нам помоћи, не само да сачувамо своју душу и духовно узрастамо и сазремо, већ да будемо утеха и онима око нас.“ И зато Црква стално, као и светитељи, подсећа да наше Царство није од овога света, као што ни ми нисмо од овога света, бесједио је о. Сава и појаснио да су хришћани у свакој земљи домаћи и свака земља им је отаџбина, али у свакој земљи су странци. „Дакле то је живот хришћански! Ми пролазимо кроз овај свет идући као путници ка Царству Божијем које је заправо, и Господ каже: Царство небеско је у вама, у нашим срцима и када нађемо то обиталиште тихо мира и радости, то је онај мир о коме Господ говори: Мир Свој дајем вам. „ Објаснио је игуман дечански да тај мир није од овога света и да нам га не могу одузети моћници и силници овога света, који мисле да могу да поробе оно што се поробити не може, а то је слобода коју имамо у Христу Господу спаситељу нашем. Тај мир када човек задобије, без обзира да ли је у здрављу и снази или у болести и самрти, у младим или старим годинама, осјећа радост и благодари Господу и постаје благовесник те радости свима другима и извор неизмерне утехе, као што су и светитељи били кроз историју: „Такав је био и међу светима и просјавши Свети краљ Стефан Дечански, чије свете мошти овде почивају већ скоро седам стотина година, који је у свом животу прошао много искушења и страдања иако је био царскога, краљевскога рода, али његов живот, као и многим владарима, краљевима, није био лак.“ Говорећи о животу Светог краља Светог Стефана Дечанског, отац Сава је подсјетио на велика страдања овог Божијег угодника која су га пратила кроз цео његов живот, због којих је и он могао да се запита чему све то, који је смисао живота. „Нема те светске славе која није угорчена страдањем, нити младости која није угорчена неким болом, патњом, губитком који нам Господ допушта не да би се играо са нама и зато што је то Њему потребно, већ зато да бисмо познали дубоко, суштаствено, пролазност свега и да се не бисмо ни за шта везали. Када човјек није везан ни за шта од овога света, он је најслободнији, јер тада му нико ништа узети не може.“ По његовим ријечима када смо везани за новац, славу, положај,богатство, углед у свету, човјек живи у сталном страху и борби да гурне другога, да себе постави на боље место, не видећи заправо да гурајући другога гура самога себе, да газећи другога гази сам лик Христов у другоме и у ближњем: „Господ нас све време учи да схватимо и разумемо колико смо међусобно повезани и колико смо сви синови, не само по нашој заједничкој људској природи у паломе староме Адаму, већ пре свега, у новој освештаној људској природи коју је сам Господ – Логос – Син Божји предвечни узео и вечно сјединио са божанском природом како бисмо у њему нашли вечно покојиште и радост, вечни смисао живота.“ Управо је то смисио и Света тајне крштења коју је данас примила наша мала сестра Ивона, казао је архимандрит Сава и додао да је то смисао и монашког живота: „Ми долазимо овде да се подсетимо то крштенског завета да док не умре у нама стари човек са својим жељама, идејама, маштањима, амбицијама, неће се родити нови човек у Христу Исусу, а када заживи у нама Христос, то је нови истински живот који почиње већ сада и овде.“ У Господу нема ни прошлости, ни будућности, већ све је један велики тренутак који стално бива, истакао је отац и додао да онај који уђе у заједницу са Господом сада је већ и у вечности истовремено, али у овоме свету, и доживљава ту неизмерну радост која се излива благодаћу Духа Светога и божанским енергијама испуњава и блажи васцелу творевину. Како ми то често затворених очију не видимо и живимо старим човеком и поново се враћамо својим старим навикама и обичајима, ту су светитељи који нас стално подсећају да је то смисао нашег живота да постанемо нова твар, јер на крају Господ ће престворити и небо и земљу, и настаће ново небо и нова земља, као што и говори последња књига у Јеванђељу Откровења и као што сведоче многи светитељи који су имали откровења о томе. „У том новом небу и тој новој земљи живеће само они који су заиста живели Христом, који могу са апостолом Павлом да кажу: Не живим више ја него живи Христос у мене“, закључио је архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у литургијској бесједи на празник Свих светих. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, 09. јуна 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИОДРАГ АНДРИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА. Извор: Радио Беседа

Мисија, допринос и живот Светог Саве сагледава се из различитих углова у прошлости и садашњости а његова улога и значај превасходно за свој народ је немерљива и недовољно позната. Ипак, најзначајније што нам је први српски архиепископ посведочио је тајна и уникатност сусрета човека са Богом. У том сусрету, живот по Јеванђељу постаје једино мерило живота, у том сусрету Господ чини да Други дође до изражаја и да човек своје биће устројава за Вечност. Истом јеванђељском логиком живели су и Свети Оци Сабора у Никеји, који су свој темељ вере узидали на љубави која рађа непропадљиву односност, којој ни смрт не може ништа. Како треба разумети да је Свети Сава био изнад Истока и Запада, какве су историјске околности биле у којима је Свети Сава издејствовао аутокефалност наше Цркве, послушајте у новом издању емисије ”Ритрето у пола девет.”

У фебруару ове године, владика браничевски и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, г. Игнатије је посетио Епархију западноамеричку и том приликом дао интервју за магазин Стаза Православља [The Path of Orthodoxy: The Official Publication of the Serbian Orthodox Church in the United States and Canada]. Колеге су нам дозволиле да ми премијерно објавимо тај разговор, на чему им најтоплије захваљујемо. Ваше Преосвештенство, били сте гост Епископа Максима 2012. године, сада ево по други пут, ове јубиларне године када славимо 800 година аутекефалности Српске Православне Цркве, доносите нам благослов из отаџбине. Као главни предавач Института Светих Мардарија и Севастијана поделили сте са нама теолошке мисли на тему „Црква, човек и данашњи свет“. Како савременом човеку објаснити повезаност ове три реалности са еклисиолошког и антрополошког гледишта? И како да човек данашњег света то разуме а онда и да и буде подстакнут на литургијско учешће и делање ради Царства Божијег и у заједници љубави Божије? Најпре, Црква се увек код светих отаца на Истоку поистовећивала са литургијском заједницом. To значи, да је Црква један догађај сабрања око епископа за приношење дарова Богу, али и ради благодарности Богу. Зато је служба, уствари, и названа Евхаристијом; то је грчка реч евхаристија која долази од глагола εὐχαριστῶ (благодарим, захваљујем), и управо централна молитва Евхаристије је та благодарност. Ту, пре свега, благодаримо Господу што нас је довео из небића у биће, што нам је дао биће, послао Сина свога, и што је све учинио да нам да и будуће Царство Божије. Управо то изражава и Литургија, она је, онако како је чува Православна Црква, икона тога будућег царства, икона једнога стања, како ћемо ми живети, како ће бити кад Господ дође и кад буде свеопште васкрсење и када буде укинута смрт. Сама Литургија је код православних народа, па и у нашем српском народу, била увек парадигма за свакодневни живот, како на нивоу друштвеног, тако породичног, и начелног односа човека према свету. Наш човек никад није учио из конвенција или из неких принципа који су постојали на западу, нпр. етички принципи. Напротив, он је градио своју етику, свој морал на том литургијском искуству, онако како је то видео да Литургија показује. И то је живот који уствари је црквени живот. Он нас показује, као чланове Цркве, не онаквим какви смо ми сада, него онакви какви ћемо бити. То је та тзв. есхатолошка димензија цркве. Управо и ова наша прослава 800-годишњице аутокефалности и рукоположење Светога Саве за првог архиепископа српског је управо та захвалност Светоме Сави, да је он у свом народу и сарадњи са онима који су га пратили, епископе које је он изабрао, пренео тај дух литургијски на све сфере нашег живота, како друштевног, државног, исто тако породичног и личног, тј. свакодневног. И то је уствари изградило један идентитет нашег народа који је уско повезан са нашим народом. Из ове литургијске перспективе меримо овај свет у коме живимо, и на основу те мере можемо видети шта је у овом свету добро а шта није. Иначе ако заборавимо то па узмемо само неке моралне вредности, заповести, јер те моралне вредности се мењају. Али ово литургијско искуство се не мења, јер оно пројављује будуће царство Божије. Зато је оно поуздано мерило за наш живот у свету. То је, дакле, нешто што би сваки свештеник, па и епископ и народ требало да зна и да уче, да то преносе, тј. да то буде мерило. Наравно, то не може бити мерило ако неко није присутан на Литургији. Зато је битно да будемо на Литургији и да имамо то литургијско виђење нашега живота и света. С друге стране, Литургија није само један показатељ како треба живети, она је у исто време и реални живот и сусрет са Господом. Литургија чини да се сусретнемо са Господом. Тај догађај не произилази из неке природне рутине, као што је природна рутина смењивања дана и ноћи, итд. Литургија је догађај који је утемељен на слободи, како човека према Богу, тако и Бога према човеку. Битно је да схватимо да Литургија није само један образац, да је довољно да то једном видимо, па ћемо имати образац како ћемо живети. Литургија је догађај нашег живог сусрета са Господом. Господ је постао човек; Бога нико никада није видео, али Син који је постао човек, Он га објави и зато нас Он упућује на човека да би могли да имамо заједницу са Богом. Све чешће чујемо и примећујемо у раду са народом да је човек данашњице преокупиран тзв. „економским“ питањима више него духовним. Да ли је могуће бавити се тим неизбежним „бременом“ епохе у којој живимо и истовремено живeти у заједници са Богом и ближњима? Најпре треба појаснити сам појам „егзистенцијална питања“. Ту се не ради о томе да ли ћемо имати новца, хлеба, крова над главом, премда је, наравно, и то потребно. Егзистенцијална питања су питања која се тичу живота и смрти, тј. на који начин ми можемо да превазиђемо смрт. Зато уствари све што радимо и што једемо, и куће тражимо да станујемо, и што новац стечемо итд., ми све то уствари чинимо да би смо се некако одбранили од смрти. Међутим, то у ствари не можемо да постигнемо са тим; смрт не може бити побеђена на тај начин. Смрт може бити побеђена само од стране Бога, дакле, сусретом са Њим. И то је за нас егзистенцијално питање. У хришћанству нема поделе на духовно и егзистенцијално. Та подела је дошла из јелинске философије где се све делило на духовно и материјално. У хришћанству нема те поделе, у хришћанству свет је јединствен, као што је и живот један. Није овај живот којега ми сматрамо привременим нешто друго, ми тражимо његово продужење, у смислу да он буде вечан. Господ ће доћи овде. Не идемо ми нигде са ове земље. Други долазак Христов је Његов долазак овде код нас и васкрсење мртвих, и то је ново небо и нова земља. Дакле, треба се старати о томе, и о томе отварати народу очи. Црква лечи од смрти. Литургијска заједница и литургијско сабрање, како каже Свети Игнатије Богоносац, јесте лек против смрти. Нема дубљих егзистенцијалних питања. Црква говори о преблему смрти. То је питање сваког човека и сваке епохе, без обзира где живео. И зато то нама недостаје данас да уочимо тај проблем. Ми у Цркви говоримо о решењу тога проблема, тј. проблема смрти и то нам нуди Црква. На почетку поменусмо прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве (1219–2019) која је неразделиво везана за Светог Саву. Реците нам нешто о значају саме аутокефалности из еклисиолошке перспективе, затим, шта је, ако можемо да кажемо, био кључни фактор за Светог Саву у тражењу исте у оквиру организације наше цркве. На почетку сам напоменуо да нам је Свети Сава пренео кроз Цркву једну визију живота Царства Божијега, али не само и визију, него и живо присуство Божије, наравно у икони, још увек не у потпуности, кроз Литургију. Управо је то био његов задатак, да на један начин, тиме што ће језик богослужбени бити језик његовог народа, обичаји се сачувају који се нису директно супростављали хришћанском начину живота. Да то све укључи у Цркву и тако их учини причасницима Царства Божијег. А то је чинило да се народ лакше укључи у литургијски живот и стицање Царства Божијег. Очување литургијске заједнице и посвећење људи у литургијску заједницу подразумева оснивање више епархија. Литургија се не служи без епископа. Зато је епископ неопходан као јединство цркве. И зато је Свети Сава почео организацију цркве оснивањем епархија, а у циљу да би народ увео у цркви. На тај начин он је изградио идентитет нашег народа. Наш идентитет је, захваљујући Светом Сави, произашао из тог литургијског виђења света. На томе је утемељена и Савина визија државе. Православна Црква, па ни Српска, као аутокефална, никада није претендовала да то буде клерикална црква. Она је увек служила јединству народа и учила га је да буде члан литургијске заједнице. Али, с друге стране, она никада није допуштала да цареви владају и да они по своме нахођењу мењају литургијски етос, тј. црквено устројство, да на неки начин имамо цезаропапизам у Цркви и да владар буде тај који је одређује, као што је то понекад било у Византији. Колико год ми гледали на Византију као на један хармонични однос између Цркве и државе, ту је било трвења, али трвења су управо била на тој линији: да не би цар нешто урадио што би пореметило ту структуру Цркве. С друге стране, Црква је врло пазила да се не претвори у државу, као што се то десило на Западу. Црква је чувала тај баланс, јединство народа, епископ је увек радио своју службу, али је уважавао и царску службу, као што је и цар уважавао епископску службу. То је била једна симбиоза која је пожељна и да се оствари и данас. Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за „преиспитивање“ свога делања и духовног ходења, а тако исто и ова осмовековна прослава. Са овом мишљу а из есхатолошке перспективе која питања да поставимо себи као један народ који је имао узбуркану историју, који је ходио путем Христа Спаситеља, да би у овом и у будућем времену остали верни јеванђелским начелима и косовском завету и где тражити одговор на њих? Наравно, то питање увек морамо да постављамо, тј. колико ми као народ држимо и чувамо тај хришћански идентитет и литургијски етос који смо наследили од Светог Саве. Јер ако се одвојимо од Литургије тада ћемо избити литургијско виђење света. Идентит једног бића и једног народа се мења уколико се мења тај однос на основу чега се тај идентитет изграђен. Нпр. дете док је мало оно је везано за родитеље, али када порасте оно се веже за неке друштвене ствари, па родитељи кажу ово није наше дете. Зашто то они кажу? Па зато што се догодила промена односа. Односно, дете мења идентитет. Ми се налазимо под великим искушењем данас да променимо наш идентитет тиме што смо унели западну културу у наш свакодневни живот и почели смо да црпимо свој идентитет из односа са том цивилизацијом. И дошли смо у такву ситуацију да не знамо наш прави идентитет. Нити смо више то што смо били, нити смо постали оно што смо хтели да будемо. Јер, још увек нам то не даје простора да се одрекнемо нашег идентитета, тај литургијски етос је дубоко усађен у нас. Али изазови су велики са запада и од савремене цивилизације. И управо је потребно да стално будемо будни и да упућујемо на то, дакле, шта значи наш идентитет који је везан за Литургију, које су његове предности, и с друге стране, овај идентитет који нуди запад и његов начин живота, шта су његове мане, шта треба одбацити, а шта узети. Али то увек треба да стражаримо и да меримо из овога нашега досадашњега литургијског идентита, онога основнога, наравно, ту се догађају увек нове ствари. Толико за Ваш лист. Хвала стрпљену и на интересовању за ова питања. Извор: Теологија.нет

У недељу, 19. маја 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској,ПРОТОНАМЕСНИК ВЕЛИМИР ВРУЋИНИЋодржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА - МОНАХ - АРХИЕПИСКОП - ПАСТИР. Извор: Радио Беседа

На дан молитвеног сећања на догађај Преноса нетљених моштију Светог оца нашег Саве из Великог Трнова у милешевску обитељ, 19. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Спасовој цркви манастира Милешеве. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/05/Vladika-Mileseva-19-05.mp3 Саслуживали су архимандрит Леонтије, секретар Митрополије црногорско-приморске јереј Игор Балабан и протођакон Никола Перковић. За певницом су одговарале милешевске сестре и деца основних школа др Драган Херцог и Миодраг Матић из Београда. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика је освештао славско жито и славски колач и поучио сабрани народ: – Живећи Васкрсењем Христовим, и данас славимо спомен на Христу сличнога, Његовог угодника, Светога Саву. Ми прослављамо све што је везано за његов живот. Данас славимо његов долазак из Трнова на овај простор, на ово место, у Милешеву, не место где је он дуго почивао. Њега је Бог дао нашем народу и целој Цркви Христовој да увек буде у њој присутан и да својим присуством чини да Бог кроз њега дејствује. И они који су долазили овде, долазили су код светитеља, а тако су и Богу прилазили, и са Богом општили, и Бог им је био свима учитељ и исцелитељ. Истина је, тело Светог Саве је спаљено али он је осветио просторе којима је пролазио. Он је осветио ово место својим боравком овде. Остала је његова сила, благослов Божији је остао, тако да они који са вером овде приступају, добијају дарове Божије молитвама Светог Саве. Тако се и ми обратимо Богу, да Бог његовим молитвама излије своју благодат и своја добра непрестано да нам даје. Извор: Епархија милешевска

Замолили смо оца Драгана да управо и говори о значају дела Светога Саве, нашем данашњем односу не само према том бесцен наслеђу, већ и према лику овог великог сина нашег рода, чије немерљиво дело неки перфидно покушавају да унизе и сведу на ниво традиционалне прославе и фолкора. "Не можемо бити као Свети Сава, али треба увек да следимо његов пример" напомиње о. Драган који подвлачи да је светитељ у ствари "само спроводио Божије идеје". http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/10.05.19 - Rec pastira - o. Dragan Radovanovic.mp3 Извор: Радио Слово љубве

У Сремским Карловцима данас је настављена дводневна прослава 8 векова аутокефалности СПЦ. Торжественом Литургијом која је служена у Саборном Николајевском храму у Сремским Карловцима, началствовао је Епископ канадски г. Митрофан уз домаћина Епископа сремског Василија, а саслуживали су архијерејски намесници намесништава Епархије сремске и други свештенослужитељи. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/03.05.19 Episkop sremski Vasilije u Karlovcima.mp3 После Литургије пригодном беседом се обратио Епископ Митрофан, а по завршетку службе, предвођени српском заставом и децом у народним ношњама, отачаствени архијереји и свештенослужитељи упутили су се у свечану салу Карловачке гимназије где је одржана Свечана академија под називом "Жича и Студеница памте". Надахнуто слово о Светоме Сави произнео је Епископ сремски Василије, који је између осталог рекао да „наше јубиларно сећање на Светог Саву, осам векова аутокефалности Српске Цркве, представља доказ да наша генерација има толико духовног здравља за посматрање наше историје и толико моралне свести, да се у њој лик Светог Саве може огледати као у чистом огледалу“. У богатом културно-уметничком програму наступили су основци карловачке школе, богослови, фолклорна група "Брнаково коло" и "Вила" из Новог Сада, као и драмске уметнице Гордана Ђурђевић Димић и Тијана Максимовић. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

У недељу, 14. априла 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИЛОРАД МИРОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА - ЧОВЕК БОГОЧОВЕКА ХРИСТА. Извор: Радио Беседа

У години када обележавамо велики јубилеј 800 година аутокефалије наше помесне Цркве, пажња свих нас посвећена је том великом историјском догађају који се збио 1219. године. Из различитих историјских, канонских и догматских перспектива покушаваћемо да осветлимо и на најбољи могући начин схватимо величину и важност тога дела које је Свети Сава извршио за нашу Цркву и за наш народ. Међутим, да ли је Свети Сава само једна важна личност из наше историје, скривена испод талога осам дугих векова, неко ко је имао значаја само за људе своје епохе? Може ли се пак Светом Сави приступити као једној вечно живој, облагодаћеној личности, која нас и данас надахњује и руководи, или је он био „наставник и учитељ пута који води у живот“ само људима своје генерације? Другим речима, може ли Свети Сава, као једна историјска личност из 13. века, бити узор и идеал једном младом човеку у 21. веку? Уколико један модерни Србин, макар и одгојен и васпитан без вере у Христа, пође путем преданог изучавања своје националне историје и тако дође до личности Светога Саве, са ким ће се то срести и кога ће то упознати? Видеће једнога младога принца који, удивљен идеалом живота потпуно посвећеном Богу, напушта дом очев и сва блага овога света те хита на Свету Гору где би своје аскетске тежње могао у потпуности да оствари. Видеће како тај младић тамо борави од своје 16. до 33. године, те како своју младост посвећује духовном усавршавању и учвршћивању у себи вере која га је породила и од Растка учинила Савом. Видеће како се тај, сада већ зрели човек, иако у потпуности погружен у тајну побожности и мистички живот у Христу, сада враћа у своју земљу како би, сам усавршен у вери, у њој учвршћивао и народ из кога је потекао. Упознаће тај модерни Србин једног архијереја и пастира који „земљом ходи, а неба се држи“, који је савршени пример равнотеже молитве и акције, који се стара и о души и о телу повереног му стада. Упознаће обоженог, Духом Светим ношеног човека, који је у исто време и мудри дипломата, градитељ и просветитељ, оснивач нових епархија али и првих школа и болница. Човека који је омиљен свуда и од свих; који одржава пријатељске односе са католицима, радо је дочекиван и угошћаван међу источним патријарсима, па му чак и египатски султан указује гостопримство и обезбеђује му пратњу по својој земљи. Шта су то у њему сви они видели, због чега су га толико волели? Видели су и препознали савременици у Сави савршено јединство ортодоксије и ортопраксије, односно јединство праве вере и исправног живљења. Уствари, препознали су људи у њему Христа. Како је говорио Свети Владика Николај: „Као благодатни брат Христа, Сава је прилазио свима крштеним народима као браћи Христовој, а не као странац странцима. Народи су то осећали и зато су Саву са љубављу примали, с поштовањем слушали и с тугом испраћали. Он није ходао по свету да прославља српски народ но да прославља Христа, љубав над љубављу. Због тога је свет заволео и њега и његов народ због њега“. Зар није Свети Сава, као такав каквог смо га представили, један свевремени узор и парадигма за сваког ваљаног Србина свих епоха? Ако архијереји траже себи узор за мудро управљање стадом Христовим, имају га у архиепископу српском Светом Сави. Ако монаси требају пример за погруженост у молитву и успињање у духовне висине, ето им хиландарског, карејског и студеничког испосника, Светог Саве. Ако свештеницима треба надахнућа и укрепљења за предано делање на њиви Господњој, нека се угледају на неуморног свештенослужитеља Христовог, Светог Саву. Ако ли државници желе да се боре за истинске интересе свога народа и да остану по добру упамћени у историји, бољи им пример од Саве није потребан. Српски лекари, научници, просветари, уметници…сви они могу Светог Саву да сматрају својим почетком и својим узором. Светог Саву, као човека у потпуности оствареног. Свети Сава јесте неко ко неуспављиво бди над Србима кроз векове. Његово очинско старање и мисионарење није престало ни онда када је у Трнову свој дух предао љубљеном Творцу, нити пак када је Синан паша његове мошти предао огњу. Свети Сава неуморно наставља да нас буди, теши, опомиње и крепи све до данас. Стога песник каже: „Свети Сава прошлост није, славна, света, ал далека, Свети Сава будућност је што на небу Србе чека“. Шта нам је дакле чинити, и нама Србима 21. века? Не губећи време, идимо Савиним трагом. Знајмо да је то „пут који води у живот“. Беседа Епископа сремског г. Василија изговорена 10. априла 2019. године на сабрању свештенства архијерејског намесништва шидског у Бингули Извор: Српска Православна Црква

У оквиру свечаности поводом прославе Светог Симеона Мироточивог, патрона Митрополије црногорско-приморске, синоћ, 22. фебруара, у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржано је Косовско-метохијско вече на којем су представљене књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића). Прилог радија Светигоре (звучни запис) Промоцији су присуствовали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски чувар најсветијег Трона пећкога г. Амфилохије, Њихова преосвештенства господа епископи милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије и архимандрит Сава (Јанић), игуман манастира Високи Дечани, бројно свештенство и монаштво, вјерни народ. Епископ милешевски Атанасије казао је да је поимање Косова и Метохије одређено самим поводом окупљања око личности Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве и њиховог дијела, 800-годишњице самосталног организовања Српске православне цркве односно, како је невео, 800 година зрелости управљања собом. „Наш народ српски, просторе на којима живи доживљава у свјетлости Јеванђеља Христовог с обзиром да су наши преци током 800 година организованог живота и дјеловања на овим просторима изабрали да слиједе задатак који је Господ Исус Христос дао својим ученицима: Ви сте свјетлост свијету.“ Он је казао да када говоримо о Косову и Метохији треба да имамо пред собом оно шти су наши преци већ створили на том простору, имајући на уму Христове ријечи: Ко хоће за Мном да иде нек се одрекне себе и узме свој крст и иде за Мном. „Ми смо на испиту, али то је одговоран испит који није само за нас јер слиједимо Христову мисију- спасење свијета“, казао је владика и рекао да је врло битно да се сабирамо око онога око чега су се окупљали и наши преци. Књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“ је представио протојереј-ставрофор др Велибор Џомић који је подсјетио да је Меморандум СПЦ о Косову и Метохији Свети архијерејски сабор усвојио 2003. године, и да је он од тада званични документ наше Цркве. Прво издање је објављено убрзо по усвајању, док је друго издање објављено 15 година касније: „Меморандум, о КиМ Светог архијерејског сабора СПЦ је један од најбољих, а свакако и најсажетији документ о косовско- метохијској рани и проблему. Сав саткан од чињеница и истине, лако провјерљивих, али и потресних података, Меморандум служи српском читаоцу, али и иностраном како би се лакше упознао не само са ставовима и предлозима СПЦ о КиМ, него и са његовом историјом и проблемима, о којима не само говори него и свједочи Српска црква кроз свој епископат, свештенство и вјерни народ вјековним присуством, животом, страдањем и старањем за живот, безбједност, опстанак и напредак Срба, али свих осталих на КиМ.“ Говорећи о књизи „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, отац Велибор је казао да косовско- метохијски циклус Епископа Атанасија започет прије шест деценија, није завршен и да управо то потврђује ова програмска књига о КиМ у којој је објављено десет писама и апела: „Епископ Атанасије и овом приликом, на свој начин, али из новог угла зацјељује живу косовско- метохијску рану свог народа кроз јасно указивање на погубан наум дириговане режимске трансформације КиМ као срца Србије у некакав “ Гордијев чвор“ или „канцер Србије“. Епископ Атанасије је један од ретких, чак и у нашој Цркви, који је то међу првима препознао и јавно реаговао.“ Прота Велибор је истакао да су „Апели и писма“, без сумње, зборник новијих историјских извора о КиM у једном од најтежих периода у његовој историји, чији смо тужни, али не и безнадежни савременици. Од десет објављених докумената један је из 1982. године и један из 1999. а остали су новијег датума, од 2012 до 2018, што се поклапа са доласком Српске напредне странке и Томислава Николића на власт у Србији коме је у писму 2012. године указао на смисао и значај КиМ: „Још тада је, иако у том тренутку то нико није помињао, готово пророчки скренуо пажњу да се косовско- метохијско питање не може решавати референдумом и упозорио да ниједна Српска Влада, најмање Председник Србије, нема право да потпише било какву одлуку којом би судбина КиМ била предата у руке пљачкашима, окупаторима, злочинцима над Српским народом и његовим Светињама.“ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да су „Апели и писма“ програмска књига за очување Србије на КиМ, али и Срба на КиМ и кроз њих свих нас који смо, како је истакао, недостојни тог великог залога и благослова који смо наслиједили од предака и задужили од потомака: „У овој књизи се налазе одговори и на питања шта треба и шта никако не треба радити на КиМ.“ Сабранима се обратио и архимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је пренио поздраве и благослове Епископа рашко-призренског г. Теодосија и дечанске братије, а прије свега благослов Светога краља Стефана Дечанског. Свједочећи о стању на КиМ, отац Сава је говорио о забринутости нашега народа који је, поред свих страдања, храбар и одлучан да остане на својим вјековним огњиштима. „Забринут је наш народ због опасности, можда и први пут у својој историји, да се сами сагласимо са одсјецањем КиМ једном заувјек, не само политички већ од бића самога нашега народа. Суочавамо се са наставком раније, посебно за вријеме комунизма, започетог процеса тјерања да се сами одрекнемо КиМ и да народ и Црква прихвате то као најбоље рјешење.“ Игуман дечански је казао да владика Теодосије са свештенством и монаштвом свједочи све што се дешава на КиМ и да је њихов посао да пале свијетло, а да народ мора да нађе начина да не дозволи да се одрекнемо КиМ. „КиМ није питање политике и територије. За нас је Косово и Метохија ризница нашег хришћанског идентитета. Без њега можемо лако да престанемо да будемо народ Божији јер се на њему налазе светиње које стално казују и опомињу нас ко смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, казао је архимандрит Сава и додао да су косметске светиње и светитељи обиљежили КиМ као свештени простор који је наш ДНК. Црква о КиМ говори вјековима, својим дијелима и молитвама, а у новије вријеме је врло јасно изнијела и свој став кроз Меморандум о Косову и Метохији и саопштења Светог архијерејског сабора СПЦ, који су јасно и недвосмислено рекли шта не би смјело да деси: „Ми тиме не преузимамо улогу политичара, нити намјеравамо да водимо револиције, али не смијемо да ћутимо и да се саглашавамо са оним што обесхрабрује наш народ. Људи су заплашени, збуњени….Већ су спремили кофере, бојећи се шта ће они, од којих су очекивали да буду заштитници Срба, не само сјеверно већ и јужно од Ибра, да договоре на тајним састанцима са онима са којима се добро разумију и кроје нам судбину. А они хоће да подијеле КиМ – тијело српскога народа.“ Он је казао да је то само увод у једaн шири пројекат и процес расрбљивања, рассветосављења нашега народа и нагласио да је КиМ за нас Свети олтар коме се приноси хљеб и вино: „Хљеб са косовских житница а вино из метохијских винограда. Сво КиМ је у знаку хљеба и вина – Тијела и Крви Господње и зато је то простор који нико нема право да отуђи, преда, да га се одрекне. Ако треба вјековима да чекамо слободу борићемо се за бољи живот. Треба разговарати, радити на унапријеђењу нашега живота, али никада на овај начин када се говори о коначном рјешењу који ће неки договорити на тајним састанцима и онда обавјестити народ и Цркву. “ Архимандрит Сава (Јанић) је упозорио да ћемо понијети велико проклетство, и као народ и појединачно, уколико будемо ћутали и позвао на молитву Богу да спријечи оне који одлучују о КиМ да учине зло. Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је у свом слову о КиМ указао на дугогодишњу комунистичку забрану, коју је усвојио и садашњи режим у Србији, помињања назива Метохија због тога што се из самога имена закључује да се ради и манастирском посједу. „Ријеч КиМ испуњује цијело биће, срце и душу нашега народа. У овим књигама се бавимо њиме. Меморандум је био поклич једног слободарског, поносног и јуначкога народа, док власт жели да питање КиМ ријеши издајом. Најновија је тврдња да ћемо добити Републику Српску. Али не можемо мијењати, давати срце наше за једну покрајину.“ Владика је нагласио да је посебно важно да наш народ остане на КиМ и да треба да помажемо свој народ. Указао је на недомаћинско понашање власти у Србији и лицемјерство Европе која је створила гасне коморе за дјецу, и сад ћути над свим што се дешава православним хришћанима у срцу Европе. „Сада на КиМ имамо око 1300 цркава и манастира, а највеће и најважније су у Метохији. Иако је власт избрисала Метохију, она се не може избрисати јер је дубоко укоријењена у наше биће заједно са Косовом и зато увијек треба говорити Косово и Метохија“, казао је владика Атанасије и додао да ћемо издржати, само треба да се стално молимо Богу да буде: Догодине у Призрену. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је благословио Косовско-метохијско вече истичући да косовско-метохијски разговор траје без прекида већ 600 и више година: „КиМ је у жижи свјетских збивања од 1389. године када су звонила звона у Нотр Даму у Паризу, а тако је то и у ово наше вријеме. На Косову је настављена битка свјетских размјера и представља почетак оног што се данас догађа у Украјини, Блиском истоку, Палестини. Та збивања су, дакле, наставак онога што се догађало на КиМ.“ Осврнуо се на признање тзв. независног Косова од стране актуелне власти за коју је рекао да је рођена из Брозове Црне Горе: „Нема срамнијег чина за Црну Гору од тог признања, а следбеници истога, бившег, господара у Србији настављају ту причу. Кад ствари мјеримо историјски, мислим да Црна Гора и Србија никада нијесу пале на тако ниске гране као сада у ово наше вријеме.“ Додао је да Црква, која је 500 година чувала душу и образ КиМ, нашега народа и цијелог Балкана, наставља то да ради и данас а да је ово што се догађа данас наставак пето вјековног ропства: „Наставља се шесто вјековна прича на Балкану, ми смо носиоци тога, а ове књиге које вечерас представљамо су свједочанства онога што је Црква радила и што ради и данас“, казао је Митрополит и подсјетио да не треба изгубити из вида још једно изузетно свједочанство, Задужбине Косова и Метохије које су доживјеле допуњено издање. Он је казао да је утјеха у мрачном времену издајства, али и смушености народа, то што никада није толико написано значајних дјела о КиМ као посљедњих 30 година. „Толико је написано драгоцјених свједочанстава о КиМ из којих проговара изворна душа народа. Црква је све вријеме робовања и под турском влашћу, и прије ових савремених следбеника султана Мурата, била уз народ и чувала његову душу. Носећи крст, наша Црква чува душу хришћанске Европе Светих Петра и Павла, Светих римских епископа … душу Европе Фрања Асишкога.. Виктора Игоа, Шарл де Гола… То је Европа која је сада нестала.“ Своје обраћања, на представљању књига „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића), Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је завршио стиховима Ловћенског Тајновидца: Нада нема више ни у кога, до у Бога и у своје руке. Надање се (не безнађе) наше закопало на Косову, у једну гробницу: „Нема светије, пророчкије ријечи од те ријечи владике Рада записане 1847. године када су Косово и наш народ били у много тежем положају него што је данас, али народ није изгубио наду, него је на тој косовско- метохијској гробници саградио наду и будућност.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

У другу припремну седмицу пред Часни Пост, у Недјељу блудног сина, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Свету Литургију служио је Архимандри Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, саслуживали су му: Протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон овога Храма - Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе За пјевницом је појала мјешовита пјевница, коју предводи диригентица Ратка Вујачић. Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је началствујући архимандрит Сава. Отац Сава се у свом пастирском обраћању дотакао дубље суштине и поуке прочитане јвенђелске приле о блудном сину. Будући да нас она поучно подучава о тајниу гријеха, али и тајни покајања и праштања: "Ова нас јеванђелска прича поучно учи, о тајни греха, тајни праштања и о томе како да поново успоставимо изгубљену заједницу са Богом, јер, заправо грех и није ништа друго, дп одвајање од Бога. Одвајање је када тежимо да живимо у греху, а стање пребивања у греху је животни промашај, промашај оног живота који је усмерен ка испуњавању сопствених страсти и сласти." - Подсјетио је он. Отац Сава је нагласио да је назначење човјека у заједници, а да гријех дезинтегрише човјека: "Грех је потпуна дезинтеграција човека као бића које је створено да живи заједно, да у тој заједници позна Бога и да позна оне око себе." У даљем свом обраћању архимандрит Сава се осврнуо на суштину покајања, која по његовим ријечима није садржана у самој свијести о томе да смо нешто погријешили, већ је садржана у дубокој спремности и ријешености о промјени свога живота, прије свега што ћемо на тај начин себе и отворити за Божију благодат која истински обнавња и преумљује човјека: "Није покајање само кајање и свест о томе да смо нешто погрешили. Већ је то дубока унутрашња промена и свест и спремност да променимо свој живот и отворимо себе за Божију благодат, за љубав Божију, да би се Божијом помоћу и променили. Међутим, то не значи да постанемо нешто за што нас Бог и није створио, него управо да постанемо оно за шта нас је Бог наменио и намерио по својој великој љубави да будемо." "И Бог као овај отац из јеванђелске приче, који је чекао блудног сина да му се врати - чека наш повратак Њему, чека наше отрежњење, освешћење. Господу није потребна наша патња, Господ није судија, као судије овога света који морају све да казне. Једноставно, највећа казна коју можемо добити јесте одвојеност од Бога, одвојеност од љубави, то је неспособност да све око себе видимо као неизрециви, чудесни, јединствени дар Божије љубави и доброте." - Подсјетио је све присутне архимандрит Сава. Он је у другом дијелу свог пастирског слова подвукао да у духовној традицији цркве нема добрих и лоших људи: "Ова нас прича јеванђелска такође подсећа колико требамо да се радујемо покајању, обраћењу свакога грешника. Човек који је у греху, он није свој и није присебан. Зато се тамо у јеванђелској причи и говори за блудног сина да он дође к себи. Јер, пребивајући у греху, блуду, он није био свој. Зато у нашој цркви, у њеној духовној традицији нема добрих и лоших људи. Има људи који живе у потпуном слепилу и незнању и чине неразумна и бедна дела и каљају лик Господњи који им је утиснут љубављу Божијом. Има оних који су у процесу оздрављења, који постају све више свесни својих слабости и полако отварају срце за Бога, подвигом, трудом, молитвом, постом, добрим делима и пре свега милосрђем и праштањем другима. И они бивају исцењени и светлост Божија улази полако у њих, у њихове душе. А имамо оних који су већ примили исцељење, а то су светитељи који су сами засијали, као дрво које се стави у огањ, па ако је пуно влаге, оно прво испушта ону пару и чврчи и не може да се запали, због тога што тс влага није још увек изашла. Међутим, када се дрво осуши у ватри, оно само гори и добија својство ватре, онда и смао делује јао огањ и преноси ту топлоту на све што се са њим нађе у контакту. Тако и Бог нас сједињује са Собом и ми постајемо синови Божији по благодати, не губећи у том сједињавању наш идентитет кони нам је Бог дао, али са друге стране ми тако постајемо Христови, постајемо Божији." "Чудесна је тајна Божије љубави, па нас Бог позива да се припремајући за светле дане Часнога Поста и за све радосни празник васкрсења Христовог духовно обновимо, да се вратимо Богу и да се вратимо самим тим себи. Дакле, Бог нас позива да радимо на исправљању својох слабости полако и постепено и да лоше навике које су се урезале у нашем срцу огреховљеном променимо и да отварамо наше срце за деловање Божије, јер срце је центар човековог, нешег бића." - закључио је архимандрит Сава. Напослијетку, протојереј Мирчета Шљиванчанин је у име свештеног братства Саборног храма и у име вјерног народа и дјеце, заблагодарио Архимандриту Сави на молитви и поуци, али, прије свега заблагодарио је на благослову Светога краља Великомученика Стефана Дечанског, посебно благодарећи на свједочењу Крста (распећа) и Васкрсења Господњег на распетоме Косову и Метохији од стране Преовећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, као и свештенства и монаштва и цијеле Богом спасаване Епархије рашко-призренске. Отац Мирчета је пожелио да уз Божију помоћ, Бог да снаге свима да и даље хришћански и људски чине и свједоче крст и васкрсење као и до сада, поручивши да је и заједница хришћанска у Црној Гори са њима и да смо једно у Христу и да ћемо увијек тако остати једно, а и опстати. Архимандрит Сава је изразио дубоку захвалност на бризи, подршци и радости коју у сваком смислу коју Црква и заједница црквена са ових простора пружа распетој Епархији рашко-призренској, поручивши да ће се све буре, олује и искушења пребродити заједницом у Христу, те да нам тако и ваља ходити ка дому очинском, ка Царству Оца, Сина и Светога Духа. Извор: Храм Васкрсења Господњег у Подгорици

Почетак светосавске традиције у Црној Гори, датира из 13. вијека, када Свети Сава оснива три светосавске столице, епархије Зетску, Хумску и Будимљанску, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у емисији „Са српског становишта“ која се емитује на Српској телевизији. „На основу љетописа који су савременици Светог Саве, и житијима који су писали његови савременици, или људи који су живјели непосредно после његовог времена, по другим црквеним зборницима и историјским документима, и по првим нововјековним записима црногорских митрополита, Свети Сава, архиеписком жички, или Свети Сава архиеписком српски, Свети Сава Немањић, син Стефана Немање, је на територији данашње Црне Горе, основао три епархије. Основао је он много више епархија Жичке ариепископије, али сад говоримо о Светом Сави у Црној Гори“, казао је о. Гојко. Са оцем Гојком Перовићем разговор је водио Веселин Матовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Осим команданта ЦО РВ и ПВО пп Антанасијевића Саше обалежавању крсне славе присустовали су војни свештеници отац Стеван Стевановић и отац Предраг Докић, претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са децом, дечији црквени хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости. Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО, након чега су им додељени пакетићи. Ана ДРАКУЛ, Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ

У недјељу 35. по Духовима, 27. јануара 2019. љета Господњег, у острошкој светињи свечано и молитвено је прослављен празник Првог Српског Архиепископа Светог Саве – Савиндан. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Никита, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј, протојереј Илија Зекановић парох Комана, Бандића, Загарача и Загреде, те јерођакони Роман и Зосима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никита, који је подсјетио на ријечи Апостола Павла да ко се свеже са Господом бива један дух са Њим и да Господа треба прославити и духом и тијелом. – То је у потпуности испуинио Први Српски Архиепископ Свети Сава. Он је Богу служио и духом и тијелом. Он је своје тијело изнуравао да би своју душу и свој дух уздигао изнад тијела, да би тијело било слуга духу и души, а не обрнуто – казао је о. Никита. Он је додао да је Свети Сава велики светилник наше Цркве пред престолом Божијим. – Сваки народ, свака црква имају своје велике светилнике. Као што Кесаријска црква има Светог Василија Великог, Цариградска Светог Јована Златоустога, Александријска Светог Атанасија Великог, тако редом све остале цркве, тако и наша Црква има свог великог светилника Светог Саву – казао је о. Никита. Велика је тајна што је Господ изабрао баш њега, принца, сина великог жупана Стефана Немање, казао је о. Никита. – Господ је изабрао њега, који се одриче све земаљске славе и части и своју царску порфиру, свилену хаљину, своју доламу, замјењује за монашку просту ризу. Та монашка риза била му је дража него сва богатства и сва блага овога свијета. Достојно је носио ту ризу и свој живот и дивили су му се сви европски владари и цареви. Дивили су се томе како је једам млади престолонасљедник замијенио земаљску славу ради небеске славе – казао је о. Никита. Потом је о. Сергије са саслужитељима благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а у част Светог Саве који је издејствовао аутокефалност Српске Православне Цркве прије 800 година, принијела острошка монашка обитељ. О. Сергије је казао да осторшки сабрат о. Никита ових дана креће путем Светог Саве, да шири православље у Јужној Америци и кријепи душе гладне и жедне Бога. – О. Никита креће на апостолски пут својом жељом. Као дијете је дошао у Острог, а сад иде далеко да служи свом роду који је тамо отишао одавно. Иде ради интереса спасења душа и благослова Светог Саве и свих светих из нашег рода који су све учинили за наше спасење – казао је о. Сергије. Он је изразио жаљење што се данас у школама промовишу накарадна бића и вјештице, умјесто најсветијег из рода нашег Светог Саве и заблагодарио Господу што је у цркви велико присуство дјеце, што даје наду да ће дјеца славити и прослављати онога који је достојан њихове дјечије чисте душе. Дјеца су потом пјевала Химну Светом Сави, а о. Сергије је на крају богослужења најмлађима подијелио светосавске поклоне. Извор: Манастир Острог

Његово Преосвештенство Епископ зворничко–тузлански г. Фотије служио је данас свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Вршанима поводом крсне славе овог храма, након чега је обављено ломљење славског колача. Његовом Преосвештенству Епископу г. Фотију на евхаристијском сабрању саслуживали су архијерејски намјесник бијељински, протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, пензионисани свештеници Јово Јовић и Љубомир Ђокић, протонамјесник Предраг Гаврић и протођакон Богдан Стјепановић. "Заиста је Свети Сава наш духовни отац и наш духовни руководитељ. Велико је дело учинио Свети Сава у своме народу. Учинио нас је народом православним, народом културним, народом европским-речено савремним речником- народом достојанственим, народом који има своју цркву, државу и свој језик", поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Ваша Светости, Господине Господине Иринеју! Ваше преосвештенство чествовани оче Декане Иринеју! Ваша преосвештенства Епископи! Високочасни и часни оци наши! Уважене екселенције и добродошли гости! Часни оци и сестре монаси! Господо студенти! Драга браћо и сестре! — пред вама као пријатељима Православног богословског факултета и Српске православне цркве, припала ми је, ево, незаслужена част да поводoм данашњег црквеног Празника искажем скромне али искрене речи о великом пријатељу Христа (Лк 12, 4; Јн 3, 29; Јн 15, 14), сâмим тим о вашем пријатељу — о Светом Сави Српском! Зато, како би он сâм препоручио, затражићу од њега благослов и подршку како бих га, иако немушт, покушао достојно међу нас да призовем, Кондаком 1 Акатиста Светом Сави: „Изабрани од Цара силâ, Господа Исуса Христа, и, благодаћу призвани од краљевскога рода у монаштво и архијерејство, први светитељу Српске Цркве, богоносни оче Саво, допусти нам да Те хвалимо са љубављу од Бога дарованог нам пастира и учитеља…“ 1. Идентитет је прича о томе ко смо, одакле долазимо и чему идемо. Из тог разлога идентитет је и размишљање о томе ко сам ја и ко су моји други. Идентитет је и свест о том питању. Идентитет је и савест којом се на то питање тражи или даје одговор, и то уживо: у индивидуалној и колективој историји, пошто никад нисмо сами. Идентитет се остварује утемељењем у осовинским вредностима. А вредности су све оно што служи чистом и добром животу. Свети Сава је наш идентитет јер он је наша основна вредност и наш темељни смисао. Зато Јован Дучић њега с правом препознаје као „велики печат српске историје“. О Сави Црква даје предање као свету причу: да не бисмо изгубили идентитет. Кад Црква о Светом Сави прича, тад он говори. Тад се он обраћа нама из нас сâмих. Јер Цркву је Србима даровао Свети Сава. Он је нас усиновио Богу Оцу у Христу. Ми смо стога њихова деца а они наши духовни родитељи. Ништа мање од тога Свети Сава нама није дао. А то нам је Сава могао дати јер се он идентификовао безостатно са Господом Исусом Христом, Сином Бога Живог. Христос и Црква два су лица исте Љубави Бога Оца према људима. Прва страна посматра тебе лично, друга страна посматра нас саборнолично. Љубав Очева према свеколикој твари, видљивој и невидљивој, предата је нама кроз Сина његовог Исуса Христа како не бисмо били плен смрти и како бисмо имали живот вечни, како бисмо тај живот започели у Христу – овде и сада. „Какав дар!“, говори наш Светитељ, „да не умремо никад!“ То је смисао наше личне борбе и саборне историје. То је пут Светοг Саве. То је динамика светосавског идентитета. Како је казао Васко Попа: „И земљу од старе храстовине / За стајаће звезде везује / Пере шапе својим вуковима / Да трагови мрачне земље / На њима не преживе / Путује без пута / И пут се за њим рађа“. Осведочивши се у Христов Пут као Истину, у ту Истину као Живот, Свети Сава је одлучио да се са Христом поистовети — до смрти. Он је то учино за Христа, а Христос за њега. То је дело: то је пут диван (Откр 15, 3). То дело Светитељ је остварио испунивши правило побожности и закон богоподобности. Такво законоправило води спасењу и надасве љубави према Богу и свему Божијем. У српскословенском језику израз „идентификација“ преводи се управо речју поистовећење. У Цркви као заједници спасења „идентитет“ се утемељује на основу поистовећења са животом Исуса Христа, стога и као живот у Исусу Христу. С ким се поистоветимо с њим ћемо везати своју судбу: у њему ћемо засновати битије и житије, и будућност. Тај неко, или то „нешто“, биће наш идентитет. Свети Сава је свој идентитет свезао Исусом Христом. Најмлађи син Стефана Немање тако је изгубио Растка, старог себе, а стекао Саву, то јест вечног себе. Он се погрузио у себе, сакривши се греху, а њега је изронио у јавност наше повести Спаситељ. Сакрио се Сава греху, не и слави од Христа. Путовао је он по безданима самопреиспитивања, а допутовао до нас – да нам светошћу постави питање: ко сте, где сте, чему следујете – и чему све то, ако не води поврх греха, зла и смрти. Ако одговор буде светост, онда српство може реализовати светосавље као свој идеални идентитет. Лице Савино јесте саподобно Образу Исуса Христа. То је икона оваплоћене божанске Љубави. Та Љубав лично даје смисао, енергију и подршку Савином свеживотном пројекту. То је пројекат охристовљења, одуховљења и освећења српског рода и народа. Другим речима, то је светосавље. ┼ Криза идентитета српског народа, и сваког појединца у њему, кад бисмо Саву питали, није друго него криза поистовећења са Исусом Христом. Тачније, наши расколи, лутања, страдања пре свега јесу израз кидања односа поистовећења са Господом Љубави и његовим Светитељем, Равноапостолом, Архијерејем и Пастиром. А тај пастир учинио је све да израстемо у народ Божији (1Пет 2, 9), Нови Израиљ (Мт 15, 24), како би се отели сваком фараонском ропству. То је назначио Бранислав Црнчевић када је казао: „Не знам стадо толико раштркано / па пастира толико запосленог: / цркве су Савине и Хиландар и Јасеновац, једном руком ваља упалити милион свећа / јеси ли се уморио, Свече“. Нису нас раштркавали само непријатељи. Ми смо најболније раштркани неозбиљношћу грехâ, као и грешном неозбиљношћу нашег односа према Светом Сави. То је поигравање са нашим идентитетом. Како идентитет не би био упитан упутно је ићи према Сави. Јер он је задати отац, а даровани брат – да нас мири, призове памети и на подвиг упути. То је надасве подвиг покајања и рада – пре свега рада на томе. Остало ће се од Бога нама додати кроз светитеље у којима је диван (2Сол 1, 10). До тада опомињу речи Љубомира Симовића: „… На Твом смо гробу, оче Саво, оставили штаке, ал’ не стигосмо куд смо наумили!“ 2. Пошто је Исус Христос лично пунина мира и љубави што превазилазе сваки ум (Фил 4, 7), Свети Сава живот и смисао у Христу штити управо миром и љубављу — другим речима, светошћу. Светост и није друго него сушти Свети, то јест Бог. Бог живи ради даривања мира и љубави Другоме. Отуд Сава светост штити Светим: животом по Христу, у Христу, ка Христу и за Христа. Светост је тако себеодрицање које Љубав и Мир дарује другом. Кад то постигнемо у нас се усељују (а) Дух Бога кроз Христа, (б) Божији начин постојања и сâмим тим (в) светост и сви свети, то јест Црква. Како нам је показао Свети Сава као српски образ Христа – начин постојања Бога одређен је драговољним жртвовањем. Жртва и жртвеник, тако, извиру из срца божанског живота: Син је све предао Оцу, а Отац Сину – Духом Светим (Јн 19, 30). И за нас важи, жртва је словесна и богоугодна ако се њоме отржемо од себе ради неког другог, у име Бога. То се постиже (а) покајањем ради прочишћења, то се пројављује (б) просветљењем ради учења, то се усавршава (в) одуховљењем ради освећења и обожења у Истини. Све то заједно јесте круна славља којем нас призива највећи међу нама – светитељ српски Сава. Претходно је Сава ходао бос. Савине стопе симболишу разрешење од ỹза богупротивног света. Оне уједно симболишу искреност огољења свег срца, свег ума и све снаге његове пред јединим Светим (Мр 12, 30, 33; Лк 10, 27). Сава је Светом Гором, и касније Светом Земљом, ходао достојно јер је проходао светошћу. Табани груби, образ мекан. Суровост према себи, према другима недорецива благост служења. ┼ У босим стопама Савиним видимо то преко потребно покајно самоогољење пред Богом, како бисмо се у Божији благослов обукли. Како би он нама казао, као њему његов телесни отац: „Благословен да си благослове мој“. Свети Сава се пред Богом оголио, али се Христом Богом опасао. Уколико нисмо на то спремни, утолико себе и нашу народно-националну историју самопрепознајемо као разголићену и распојасану. Наше кризе тако нису само кризе идентитета већ и кризе спремности на светост по образу светосавског Христа. Безобразност је тако реч која означава губитак идентитета и светости, губитак достојанства и достојности, односно испалост из повести спасења. 3. Светост јесте једино средство којим се присуство Бога у простору и времену може сведочити и штитити, колико стоји до људи помогнутих Богом. Врлином светости, и то Савине, долазе нам и сва богодолична и богоносна утемељења којима српски хришћански народ штити присуство свог свештеног призвања, којим народ стоји и пада. Речју: Свети Сава утемељује светост како се наши темељи не би обесветили, како се не би љуљали нити осипали – никад. У то прониче реч Војислава Илића: „Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи, / Векови су прохујали и многи ће јоште проћи – Ал’ то дете јоште живи, јер живи његова слава“. Другим речима, светост Савина истáче светлост и славу Христа у наше темеље. Она то чини будући да Духом Светим осведочава присуство Христа у сили. То присуство јесте „крајеугаони камен“ (1Пет 2, 4; 2, 6) што подлежи сваком добром назидању. Светост Савина осведочава силу Христа као темељну „рекапитулацију“ (Еф 1, 22; 1Кор 15, 24) сваког дамара нашег бића и жића, као фундамент сваке личности, сваке историје, сваког дела — ако жели да преостане. Отуд легат Светог Саве јесте следеће: свака просвета – и манастирска и факултетска – мора да рекапитулира своју посвету, свака власт – и црквена и државна – мора да рекапитулира своју бестрасност, свака делатност – и дипломатска и културна – мора да рекапитулира своју духовну обзирност. Из тих разлога Свети Сава је утемељио литургијски, евхаристијски и причасни свеуслов наших односâ: као благослов нашој будућности — а то је: сједињење са Христом. Једино се евхаристијом можемо у потпуности поистоветити са Христом и са другима. Једино тако можемо обнављати залог идентитета, светости и утемељења у сили Божијој (Рим 1, 16). Врлином описаних подвигâ Светог Саве ми смо православна заветна заједница у Исусу Христу којим се причешћујемо и којим живимо (Еф 8, 10). Ево из уста Светог Саве наших заветних устава: „Ми који смо хришћани обећали смо: молити се своме Богу свагда, држати заповести његове и творити вољу његову. Јер je ‘вера без дела мртва’ […] Jeр духовна наука није игра, нити речи безумља људских, него је то […] света вера Божија на којој су основани свети чинови у Христу Господу нашем…“, „као на невидљивом крајеугаоном Камену црквеном“; „ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове ви који сте примили веру Божију и сачували је у чистоти“. Управо из тих разлога Свети Сава је утемељио Законоправило (посинивши нас Tеодосију I, Фотију, Методију) примио Синодик православља (посинивши нас оцима седам Васељенских сабора: Атанасију, Максиму, Теодори, Дамаскину) и огласио Беседу о правој вери (посинивши нас огњеном Павлу, бистроточном Григорију и златоустом Јовану). Чему ти и такви закони? Закони су ту да штите Љубав дакле Цркву. Чему та и таква љубав? Љубав је ту да буде мерило правде свих закона: правда сваком крштеном у Христа, и сваком грађанину. Није то претензија на стапање државе и Цркве него је то позив на сарадњу ради најпотребнијег: ради слободе у Истини. Господ Исус Христос узакоњује и заповеда управо Љубав према другима (Јн 13, 34; Рим 13, 8). Јер о љубави „висе сав закон и пророци“ (Мт 22, 40; 7, 12). Утолико Господ нама заповеда живот по Светом Сави, за Светог Саву, ка Светом Сави. ┼ Ми бисмо требали на то да одговоримо, да будемо одговорни, па да узвратимо: „Све за Светог Саву, Светог Саву – низашта!“ Нажалост није увек тако… Дотле босоноге стопе Савине остају столпови са којих, као некад са Старог Русика, он, као столп у столпу, баца на нас своје рухо као покривало благослова. То је покривало равноапостолског архијерејства, пастирства, учитељства и светитељства: покривало хришћанског начина наше историје, нације и културе. Како сведочи Десанка Грачаничка, из подножја Русика гледајући Растка-Саву: „… резаће свети оци моје власи; / и душа под небом јутарњим као шéва биће високо“. Светитељ наш је закон Божији испунио безостатно. Стога је он изабрани законополагатељ наших најфундаменталнијих установа. А то су Црква – као жртвена љубав према ближњем ради васкрсења живота свих и свега, Држава – као преговор, договор и правило ради добробити свих и свега у слободи и праву, Саборност – као себежртвена солидарност ради добробити и Цркве и Државе, ради добра и наших других, Заветност – као верност Истини у Христу, Светосавље – као православље српског стила ради очувања наше посебности у сабору свих и свега што је Свето. Како казује Доментијан, у својој Архиепископији, и Сава и брат му Стефан „гораху Духом Светим о исправљениј божественом и о законје вјерје светјеј“. 4. У темељима тих установа, као камен у камену, као Бог у времену, као светлост у тами, као оријентир у распућу, стоји Савина делотворећа реч о двојединству праве вере ради правог делања и правог делања ради праве вере. Обоје постоје другог ради. А наш Други је све, па и живот свој, дао другима. Зато је наш Сава живот свој поклонио нама. ┼ Одступање од правоверја и правоживља, како наша државна и друштвена криза показују, води у пометњу, расипање и страдање. Катаракта нашег безумља, огрезлост у греху и забораву, закрива катарку Савину која је опловила свет. Она се притом није разбила о спрудове непријатељске. Она није потонула у испалост из свештене повести. Напротив: она је допловила у све што је у свету вредно Богом: у Хиландар као главни град Србије, у Медитеран као утробу цивилизације, у Јерусалим где се васкрсење точи из Крста, у Цариград где се добија пунина вере, у Студеницу и Жичу где се блато претвара у бронзу да живи као красота, у Исток и Запад, и у још даљи Исток где њега иноверни Султан призна за пријатеља и господина: најзад, укотвила се у Оног који је срце Истока и Запада – у Исуса Христа. Из тих разлога треба да одговоримо Светом Сави који је одговорио Богу. Да одговоримо поштено – жртвом љубави у Духу и Истини (Кол 1, 6). Та жртва је Савин живот. Наша је дужност да том житију следујемо. Зато треба да будемо одговорни и да прихавтимо Савину радикалност и Савин рад. Тако ћемо избећи радикалне проблеме. Притом не сумњамо да Светитељ стоји близу – присан као корен, чист као овај снег, – и не двојимо да његова љубав покрива наше недостатке, као снег блато, „како не би храмао“ живот наш. Све нам је дао Свети Сава: идентитет и пажњу — од Христа светост и брижност — од Христа утемељење и верност — од Христа: дао нам је очишћење, просветљење, обожење одговорност и одговор — од Христа завет и обећање — од Христа: дао нам је Цркву, државу, саборност, заветност и светосавље наду и будућност — од Оца кроз Христа Духом Светим дао нам је себе а ми смо себи додали себе и своје без Христа неки од нас су Светом Сави дали све од себе ради Христа – како би пред собом, својима и другима „били људи“: људи Христови. Стога допусти Свети Саво Српски и свехришћански, теологијо, философијо, поезијо и науко наша!, озбиљности наша, да ти молитвено захвалимо, како и доликује, другим делом Кондака 1 Акатиста Теби, ево, неседећи макар у овом часу пред Тобом: „… а Ти, који имаш слободу пред Господом, моли се непрестано, заједно са оцем и братом својим по телу, Симеоном Мироточивим и преподобним Симоном, за спасење рода свога, православног народа српског, и за нас грешне, избављајући од свих зала, невоља и жалости нас, који Ти кличемо“ радуј се Свети Саво српски светитетљу и просветитељу“. Нека прва и друга половина Кондака Сави буду јабука нашег здравља и славља: јабука непресечена а сједињена – не јабука раздора већ плод достојан покајања. Радимо на томе. Амин! Светосавска беседа на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 27. јануар 2012, објављена у: Богословље 1 (2012), 34–40. Извор: Теологија.нет

Богојављењску литургију у манастиру Високи Дечани са игуманом дечанским архимандритом Савом (Јањићем) служили су игуман манастира Клисина о. Василије и дечански јеромонаси о. Серапион и о. Кирило. По окончању Свете литургије, којој су сем братства манастира присуствовале и игуманија Богородичиног манастира у Ђаковици мати Теоктиста са сестром Јоаникијом и десетак мирјана, отац Сава је честитао празник и у беседи између осталог рекао да се "Христос не може мерити само нашим трудовима". Одмах потом је служена молитва освећења воде у припрати, где се пред фреском свете лозе Немањића налази и мермерна крстионица. Освећење су заједно обавили отац Сава и отац Василије, уз дивно појање дечанских монаха. Отац Кирило је све присутне покропио освећеном водом, коју су сабрани понели својим кућама као велику светињу, извештава сестра Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/19.01.19 o. Sava Decanac.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Поводом празника у којем наша Света Црква прославља Крстовдан протојереј-ставрофор проф. др Драган Милин уз саслужење протођакона доцента др Саве Милина служио је свету Литургију у цркви Ружици на Калемегдану. На литургији су се окупили и чланови Краљевског реда витезова и пливачи за крстовдански крст. На крају сабрања у храму на Калемегдану протођакон доцент др Милин је произнео беседу у којој, пошто је честитао благи дан, прво поставио питање „Да ли се спремамо за Царство Небеско?“ и наставио. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве

У суботу, 22. децембра 2018. године, одржано је четврто предавање у овогодишњем божићњем циклусу предавања које организује Црквена општина у Загребу. На тему „Свети Сава и суд човечанству“ говорио је архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница. На почетку предавања Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије представио је присутнима оца Тихона зажелевши му добродошлицу у Загреб. Своје предавање отац Тихон је базирао на сачуваним списима Светог Саве, говорећи највише о Студеничком типику, књизи правила коју је Свети Сава написао и оставио у наслеђе монасима манастира Студеница као заједници која по том типику треба да живи, али и као упутство живота у Цркви читавом нашем народу. Основна нит која се провлачила кроз ово предавање је била намера Светог Саве да поменути Типик пише и предаје генерецијама које долазе после њега до свршетка света, а као путоказ ка коначном циљу коме тежимо, које је Царство Небеско. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У навечерје празника Светог Краља Стефана Дечанског, ктиторске славе манастира Високи Дечани, игуман ове светиње архимандрит Сава (Јањић) дао је интервју Радију ,,Светигора“ Уочи ктиторске славе манастира Високи Дечани ситуација око ове светиње није нимало мирна. Албанци, испровоцирани неуласком у ИНТЕРПОЛ, почели су најприје да пале српске производе, што је прерасло и у друге провокације а кулминирало хапшењима Срба 23. новембра ујутру, наводно, због убиства Оливера Ивановића? Каква је ситуација у околини Дечана? Јесте. Нажалост, свједоци смо једне дестабилизације која је иницирана искључиво од представника косовских власти. Они су покренули увођење такси, односно тарифа на робу из Србије и Босне и Херцеговине, прво 10%, па 100%, док роба са других простора може нормално да долази на Косово. То је једнострани акт који је у супротности са договором о слободној трговини у централној Европи (CEFTA), што је јако лоше. Како смо чули, то су званично осудили и представници Европске уније и тражили од власти Косова да повуче такву одлуку. Амбасадори западних земаља још једном су, о свему томе, разговарали са премијером тзв. Косова и нагласили да је потребно да се ситуација држи мирном. Такође, уведено је и правило да из Србије не може да улази роба која на својој царинској декларацији не носи ознаку ,,Република Косово“, не може чак да пише ни само Косово или Косово и Метохија. Тиме се опет дискримише роба из Србије. На роби, која на Косово долази са других простора не мора да пише то ,,Република Косово“, може да улази само под ознаком Косово. Овим најновијим завхтјевом, практично се онемогућава увоз било какве робе са територије Србије. Штавише, најављује се да се те мјере могу укинути само ако Србија призна Косово. Овако отворене политичке уцјене, прије свега, имају за циљ да изврше притисак на власти у Београду, док је највећа жртва (колатерална штета), наш народ овдје који не може нормално да се снабдијева и пролази једну драматичну ситуацију. Не могу да нам долазе енергенти, гориво, пелет за Призренску богословију, не може да стигне угаљ за манастир… Имамо проблем са лијековима, разном хуманитарном робом, намирницама, које долазе посебно на сјевер Косова и српске средине. У Каменици су, на примјер, све српске продавнице затворене, јер продају већином српску робу, а чак постоји и опасност да им инспекција ту робу заплијени. Видјели смо ових дана и демонстративне примјере уништавања српске робе, што је једно иживљавање и примитивизам. Овакво понашање Албанаца, највише штете може да направи управо Косову, посебно ако Србија узврати додатним мјерама. Извоз из Србије на Косово је доста мали, само 3% те се, према томе, то суштински не може много одразити на привреду Србије, али се одражава на живот косовских Срба, грађана који овдје живе и које косовске власи на тај начин систематски малтретирају. Истовремено, на снази је и долазак специјалних полицијских снага, и та одлука да баш сада ухапсе наводно осумњичене за убиство Оливера Ивановића. Нисам сасвим сигуран да је то стварно случај, јер већ мјесецима на том плану није направљен никакав напредак. Све је то, и ствари, искоришћено да би се тензије додатно подигле, док су у питању неки сасвим други обрачуни. Хвала Богу све је то мирно прошло. Наши људи у Сјеверној Митровици били суздржани, није било никакве реакције, осим мирних протеста. Веома је важно сачувати присебност и мир и ни на какав негативан начин не узвратити на овакве провокације Албанаца. Надамо се у Господа да ће разумни људи у свијету видјети њихово неодговорно, безобразно понашање првенствено према обичним грађанима, пацијентима у нашим болницама који се суочавају са недостатком лијекова. У митровичку болницу не може да дође кисеоник… и још много тога. Албанци покушавају да угуше наш живот овдје. То, с чим се ми овдје суочавамо већ двадесет година, у ствари је систематско настојање да се Косово очисти од Срба и коначно претвори у један етнички, албански простор. Намјере косовских власти су потпуно јасне. Надамо се да Београд неће попустити и да ће инсистирати на томе да се Албанци придржавају споразума који су сами потписали. Придржавање споразума је основна цивилизациона тековина било којег цивилизованог друштва, да се испуњава оно што се обећа и потпише. Србија није прекршила ни један споразум. Косово отворено крши споразуме, и то међународне споразуме, који су међународо гарантовани и према томе они морају да сносе одговорност и да своје одлуке што прије повуку. Надамо се да ће ситуација остати мирна и да се неће одразити на безбједност. Важно је да нема провокација са српске стране, нити треба да буде тријумфализма, јер је и то један примитиван начин да се се сеири над нечијом невољом и неуспјехом. Политику треба пустити политичарима. Ми, када говоримо о неким политичким питањима, говоримо искључиво с позиције очувања нашег народа. Кад год видимо да се нека ситуација одражава на наш народ, не само да имамо одговорност него и моралну обавезу да дигнемо свој глас и кажемо шта није у реду. И да упозоримо! Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема јер су неки наши свештеници били свједоци кретања јаких полицијских снага према Митровици, што је јасно указивало да се нешто спрема. Албанци су чак провоцирали и наше свештенике. Једном свештенику, полицајац је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. Али…то су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли. Оче Саво осјећа ли се страх код Срба због последњих дешавања на Косову и Метохији? Срби на Косову и Метохији су јако храбри, и ја то не бих назвао страхом. Сигурно да постоји једна забринутост, али ми смо на све то навикли. И кад питају како је овдје, кажем, овдје се од Косовске битке никад није смиривало. Људима који овдје живе просто је ушло у крв да се са оваквим проблемима носе храбро….Живот се редовно наставља. Обавили смо и трговину и нисмо примјетили ништа што би указало на неку већу забринутост. Наш манастир је, такође, под заштитом КФОР-а.. Колико се можемо као Црква, чије су највеће Светиње управо на КиМ, ослонити на власт (Србије), с обзиром да управо они говоре о разграничењу. Подсјетите наше слушаоце још једном шта би значило разграничење за наш народ на Косову? Доста је прича о такозваној подјели, разграничењу. Више пута смо изнијели свој став о томе и ми одавде, али и наша Црква, прије свега Свети архијерејски сабор, који је на мајском и новембарском засједању врло јасно изнио став наше Цркве да смо против било какве врсте признања Косова као самопроглашене државе, али исто тако и против било какве врсте подјеле територије. Јер подјела територије, или разграничење, или демаркација, сви ти називи у ствари су само ублажени израз за довршење етничког чишћења које би се спровело. На тај начин би се Албанцима на Косову дали они простори на којима живи већина косовских Срба и гдје се налазе наше највеће светиње. Јужно од Ибра живи већина Срба, за разлику од сјевера Косова гдје Срби јесу компактинији као становништво, али нас има мање и мањи је број толико важних светиња, јер су наше најважније светиње управо овдје јужно од Ибра. Овдје је и готово цијела наша историја. Према томе то је једна губитничка политика, који они подржавају. Уколико спроведу тај свој паклени план, остаће записани на најсрамнијим страницама историје нашега народа, јер не само да ће се одрећи дијела територије, него ће практично принудити и људе на исељавање и омогућити стварање једног етнички чистог албанског друштва овдје, које никад у историји није постојало. Овдје су увијек живјели Срби. Говорити о некој врсти заштите Срба или светиња, у случају подјеле је апсолутно апсурдно. То многи не разумију, мислећи да ће Срби јужно бити заштићени, док ће ови на сјеверу припасти Србији и да ће све бити добро. Међутим, то неће бити тако уколико би Србија одлучила да, не дај Боже, призна цијело Косово. Албанци ни сада не прихватају неку суштинскију заштиту Срба, нити неку заједницу српских општина. Србија чак није ни преговарала о заштити светиња што је скандалозно, што је и поменуто у саопштењу Светог архијерејског сабора. Апсолутно нема никакве бриге о нашим светињама. Ови садашњи на власти у Београду, никад никога из наше Цркве нису контактирали у вези заштите наших манастира и светиња, што је једноставно неопростиво и незамисливо нормалном човјеку. Дали су само пар медијских изјава, али то питање у Бриселу никада нису покренули. Заправо, у случају подјеле, ситуација би била још тежа за преостале Србе. На простору, гдје су Албанци још више иритирани губитком сјевера Косова, заштита Срба била би практично немогућа. То је нешто козметички замишљено, и то Албанци сигурно не би поштовали, а с обзиром како поштују и друге споразуме врло је јасно каква би била ,,владавина закона“ и како би се, у том случају, односили према преосталим Србима и према нашим светињама. Искрено се надамо да су они који су на власти у Србији свјесни, ако не потпуно, али макар у крајичку своје савјести, да би тиме кумовали довршењу једног етничког чишћења и наношењу највеће срамоте у историји српског народа. Наше светиње, светитељи и монаштво су највећи браниоци Свете земље – Косова и Метохије. Један од чувара Кивота Светог краља Стефана Дечанског сте управо Ви и Ваша братија у манастиру Високи Дечани. Поред свега тога доживљавате да Вас оптужују да се превише мијешате у политику, или да кажемо, да превише браните Свету српску земљу од зла домаћега и оног другог зла. Оптужбе иду чак и дотле да Вас оптужују и што нас извјештавате о реалној ситуацији преко друштвених мрежа, док ми одвје једва чекамо да нађемо неку вашу објаву како би сазнали каква је стварна сигуција у косовском гету? Те оптужбе долазе из једне, већ познате, атеистичке свијести која је на овим просторима створена још у доба комунизма, када је Цркви било забрањено да каже било шта. То није мијешање у политику. Ми немамо ни политичку странку, нити се сврставамо у било какве политичке ешалоне. Некада се наши ставови могу подударити са ставовима опозиције, некада са позицијом, у зависности колико су блиски ономе што је наш главни интерес, а то је очување Цркве. За нас Црква нису само грађевине. Црква је, за нас, наш вјерни народ. Црква је један евхаристисјки догађај прије свега, који се пројављује када епископ и свештеници служе Свету литургију са вјерним народом у светињама, нашим црквама и манастирима. То је Црква! И кад год је та Црква угрожена ми имамо не само право, него и обавезу да дигнемо свој глас, јер би било апсолутно неопростиво да ћутимо. Онда би нас људи с правом оптуживали да смо поткупљени или уцијењени да ћутимо. Наравно, не изазивамо ми неку револуцију, ни промјену власти, јер је то потпуно у домену оних који се баве политиком и једног демократског система, који би, ако ништа друго, требао да функционише, иако нисмо увјерени у то. Што се тиче начина на који комунициамо са људима, знамо да је Црква вијековима почивала на комуникацији. Зар није управо на Цетињу отворена и прва штампарија на овим просторима, јер су управо монаси и свештеници осјетили важност штампе за комуникацију, преношење ријечи истине, једне свијести. Није то само проповиједање вјере него и очување нашег етоса, односно нашег националног бића које у потпуности почива на светосавској традицији. Без обзира да ли живимо у ужој Србији, на Косову и Метохији, у Црној Гори, или Херцеговини…Српство у том смислу није једна етничка категорија, него прије свега духовна, културна категорија која нас повезује са оним вриједностима које су наши Свети Немањићи развили, сачували и оставили нам у аманет. Твитер или Фејсбук су само неки од начина како се може пренијети информација, јер они не подлијежу никаквој цензури. Док, као што видимо, данас тешко можемо говорити о слободним медијима, јер су они, већином, у рукама владајућег режима који њима манипулише. Зато је веома добро да имамо алтернативни начин информисања и преношења информација, тако да после нико не може да каже да нисмо ништа рекли. Ми кажемо шта се спрема и шта може да се деси, тако да, уколико се то стварно деси, после се не може рећи да се десило случајно и да нико није упозорио. Остаће забиљежено, ако не негдје друго, оно у историји. Оче, сугурно су Вас и медији натјерали на овакав вид општења са јавношћу? Ријеч медији за таблоиде у Србији је исувише озбиљна и поштована ријеч, јер је то једно медијско смеће које се потура људима како би им се уништила свака савјест и свијест, једном комбинацијом лажи, политичких трачева, порнографије и свакаквих глупости, који заједно са rijaliti shou-има и свим другим, има задатак да умртви свијест нашег народа. Коначан циљ оних који ово раде je, а на свакоме од вас је да сам закључи ко иза тога стоји, не само одузимање Косова и Метохије, већ промјена једног духовног кода, духовне свијести нашег народа, који од једног светосавског народа треба да постане народ без лика и обличја у том једном melting pot-у свих разних народа у свијету, који једноставно губи контакт са својом културом, традицијом. Улога Цркве је да ту традицију сачува јер нас је управо она вијековима сачувала у Православљу. Народном поезијом и сјећањем на Косово, нарочито у Црној Гори, која је Српска Спарта, гдје је то посебно и његовано, сачувана је српска и косовско-метохијска, лазаревска свијест, која је омогућила да наш народ сачува своју вјеру и традицију кроз вијекове османске окупације. Тешко би то било урадити да није било тих начина комуникације и преношења наше традиције. То нема никакве везе са мијешањем у политику. То је проблем само оних који се осјећају прозвани у својој савјести јер су разоткривени шта раде. Они ће морати да дају одговор и пред Богом, и пред савјешћу, уколико наставе овако како су кренули. Ми који живимо на слободи, изван Косова, исто тако и политичари који одлучују о нашим и судбинама наших sветиња на Космету, не можемо ни да замислимо један ваш дан, када наоколо бјесне Албанци и њихова РОСУ, када се помиње чак и формирање косовске војске. Кажете да страха нема, и наравно да су Срби на Косову храбар народ, али сигурно има забринутости. Не можемо ни да замислимо какав је један дан вас, који покушавате да заштитите свој манастир и остале наше светиње, и оних домаћина који покушавају да заштите своје породице. Причајте нам о томе? Који су највећи проблеми Срба на Косову? То је на првом мјесту безбједност, која је, у сваком случају, побољшана у односу на године непосредно након рата 1999. године. Али ја обично кажем да ситуација није -8 него је -2 или -1, али је далеко од тога да је прешла 0 и да је кренуло нешто позитивно јер су Срби и даље дискриминисани на разне начине, што се овдје осјећа на сваком кораку. На примјер, ми имамо одлуку Уставног суда Косова, дакле највишег суда Косова, који нам је потврдио право на 24 хектара земље. То одлуку директно блокира нико други него Рамуш Харадинај, који је, успут речено, ,,премијер“ Косова и који би требало да, у неком нормалном друштву, штити закон и правила. Међутим, нити њихове институције ишта ту предузимају, нити то раде међународни представници, који једноставно пуштају и допуштају да један такав беспоредак функционише двадесет година. Сад се, као, чуде, шта се сад дешава и како Србија и неке друге земље не могу то да прихвате и зашто не могу да им дају визну либерализацију и тако даље…Заправо не виде да су створили једно дисфункционално друштво одржавањем једног система криминала и кланова који заправо уништавају будућност самих младих косовских Албанаца, којих је мени много жао, јер ту има јако добре дјеце, која су рођена у једном дисфункционалном друштву. И они траже будућност, као и сва друга дјеца, и нису унапријед формирани за мржњу али су стално подстицани на мржњу према Србима, да не би гледали на проблеме у сопственом друштву. То је класичан начин одвраћања пажње од суштинског проблема. Проблем Срба је приступ имовини, добијање назад узурпиране имовине…па насумична оптуживања људи… хапшења… Прије неки дан су ухапсили човјека у аутобусу, који је, као, неки ратни злочинац. Путовао је са ћерком од девет година. Живи као повратник у једном селу поред Клине. Сјутрадан су га пустили. Али његово дијете је, тог дана, само наставило путовање аутобусом, са свом траумом коју је доживјело. Наравно, људи су се побринули да дјевојчицу доведу кући, али… можете само замислити шта је то дијете прошло и шта је тај човјек прошао јер су они, наводно, ,,направили грешку“. То је намјерна провокација која је, исто тако, противзаконита, јер по закону не може бити ухапшен родитељ уколико се не предузму посебне мјере да се дијете сачува од трауме и да му се помогне. Имамо потпуно кршење свих законских процедура, иако Косово има јако добрих закона који се, већином, не примјењују. Седам косовских министара у косовској Влади су под криминалном истрагом, водећи косовски лидери су под разним званичним или незваничним оптужбама за злочине, трговину органима и тако даље…Дакле, ријеч је о једном потпуно хаотичном друштву које се урушава у сваком погледу и које пријети да запали читав један регион. Потребно је јако много опреза. Србији је све ово, додатно, разлог више да са таквим друштвом не може направити било какав договор, нити може да остави свој сопствени народ на милост и немилост таквима који сјутрадан не би поштовали никакве законе ни правила, за разлику од њихових предака који су макар имали бесу и поштовали је. Били су овдје стари Арбанаси који су чували манастир, и погинули би чувајући ову Светињу. Иамо дивних примјера из прошлости. Међутим, данас не видимо такво понашање барем код ових који су сада на власти, иако сам убијеђен да њихово мишљење не дијели већина људи али да и код њих влада велики страх и нико не смије да се супротстави тој владајућој олигархији. У свим друштвима имамо сличан проблем, гдје имамо мањину која држи дисфункционалним једно друштво, које функционише на комбинацији криминала и манипулације законима, што јако много отежава живот младих људи, који бивају принуђени да напуштају своју земљу тражећи будућност у иностранству. Ми као Црква не можемо бити у потпуности равнодушни јер наши вјерници одлазе, не само са Косова и Метохије већ и из Црне Горе, централне Србије чак и из Хрватске, иако је она земља Европске уније, управо зато што на Балкану, мање-више, функционишу таква друштва која су већином базирана на једном безбожном национализму, који нема везе са хришћанским народољубљем. Аутентично, искључиво у нашем народу постоји тај један, да га назовем светосавски национализам који је прије свега, заснован на нашој вјери и основним принципима и постулатима Хришћанства. Све то је, нажалост, злоупотријебљено од бивших комунистичких лидера и идеолога који су се 90-их преко ноћи претворили у вјернике а сада завршавају као глобалисти, европејци или чак неопагани, враћајући се словенској религији или постајући агностици. То је један класичан пут људи који никада нису ни доживјели духовни преображај, али ипак сматрају да су баш они предодређени да воде народ. И наравно, воде га у потпуну пропаст. Довољно је да Албанцима не буде испуњена и једна овако неоснована жеља, као што је то био улазак у ИНТЕРПОЛ, који им је, очигледно био обећан, па да они изгубе стрпљење као што је то било претходних дана и да опет на дјелу видимо њихов, добро познати, бијес. Како то коментаришете? Ми се не мијешамо у та питања. Сигурно постоје разлози зашто Косово није ушло у ИНТЕРПОЛ, постоје процедуре, правила, борба против криминала је сигурно јако важна а то се овдје злоупотребљава на разне начине. Просто је немогуће замислити како једно друштво, које не поштује сопствене законе, може да се придржава међународних принципа борбе против криминала. У сваком случају ово не треба да буде повод неком тријумфализму јер све то кошта. То једно вулгарно понашање, које смо могли да видимо код појединих политичара, који су одмах потрчали да прославе велику побједу, и тиме, заправо додатно отежају живот нама овдје. Много би било боље да и сами побјеђују у поштовању закона, који најчешће не поштују. Оче Саво свима је познато да су и Албанци долазили и тражили помоћ код Светог краља Стефана Дечанског. Да ли је и данас тако? Нажалост, врло ријетко. Долази нам, све чешће, доста православних хришћана и римокатолика из Албаније. Са Косова прилично ријетко, што је баш жалосно имајући у виду да у историји имамо заиста дивних примјера гдје су Албанци, не из интереса, иако је било и тога (плаћано им је или су заузврат користили манастирску земљу), сматрали и чашћу да чувају манастир. Уосталом, како би се сачували Дечани и Пећка патријаршија у условима власти једне исламске државе као што је било Османско царство, да није било свијести међу локалним становништвом да су то ипак хришћанске светиње, чије поријекло и идентитет нико није доводио у питање. Не можемо рећи да је ситуација увијек била лоша, али су кроз историју, монаси имали доста проблема. Увијек је било тих група и породица које су стварале проблеме, долазили да пљачкају и понашали се агресивно. Ипак, има и добрих примјера. Волио бих да они буду узор данашњим косовским Албанцима јер је, прије свега, циљ свих нас да живимо у миру и међусобном поштовању, свако у својој вјери и традицији. То би једно друштво, без обзира какво је оно и гдје су границе, требало да обезбиједи. *** Дођуте нам ко год може На крају инервјуа отац Сава је топло, са познатом дечанском гостопримљивошћу, позвао све, да кад год се се укаже прилика за братски сусрет, дођу у дечанску светињу. ,,Дођите нам, ко год може. Велика нам је радост и драго нам је што нас људи не заборављају, што остају везани за Дечане и наше Косово и Метохију. Увијек сте добродошли на Косово и Метохију. Посебно имамо доста посјетилаца из Црне Горе и то нам много значи. Јако је важно да се наше везе одржавају, јер су нас те братске везе вијековима и одржале као један народ и дјецу Светог Саве. Помените нас у вашим молитвама. Благослов Божји и молитве Светог краља Стефана Дечанског“, благословио је, поред моштију Дечанског чудотворца, отац Сава (Јањић) игуман манастира Високи Дечани. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска