Претражи Живе Речи Утехе

Извор: Српска Православна Црква

Са радошћу смо примили групу православних студената теологије и верника из Албаније, са академије манастира св. Власија у Драчу. Са нашом браћом и сестрама из Албаније дошао је и о. Никола свештеник из Драча. Верници из Албаније су се причестили на св. Литургији, поклонили моштима св. Краља Стефана, а након братског разговора и обиласка манастира отпевали су нам и пар црквених песама на албанском језику. Наши поклоници из Драча посетили су такође и Пећку Патријаршију и светиње Призрена. И ми и наши гости растали смо се обогаћени овим братским сусретом са чврстом жељом да се поново видимо и заједно прославимо Бога. Архимандрит Сава Дечанац, ФБ

Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије

Сви знамо да се на Балкану границе никада не договарају, већ се цртају крвљу и милиони људи на просторима бивше Југославије и те како знају како то изгледа. Последице екстремних идеја које се заснивају на етнички чистим територијама добро познају и Срби и Албанци на Косову и Метохији, а да не говоримо о другима. Време је да се одговорно траже решења на основу међународног права које признају све чланице УН, ЕУ, ОЕБС-а итд. Изузеци лако постају правила и круг насиља се наставља. Дијалог између Београда и Приштине треба да допринесе пре свега успостављању владавине права, закона, међуетничке толеранције, права на повратак, права на имовину и пуном поштовању културне баштине која је важна како за поједине заједнице којима она припада, тако и за све остале и читав свет. Од Европе и осталих земаља света очекујемо управо да помогне да се остваре ти стандарди (на КиМ 19 година након рата) јер ће Балкан у противном остати фактор нестабилности, без обзира како се владајуће структуре ”договоре” званично или незванично. Једнострани и селективни приступи нажалост само су поспешили трагедију распада бивше Југославије са трагичним последицама које сви осећамо. о. Сава Јањић, ФБ

У митрополитанској Саборној цркви Свете Марије Магдалине у Варшави сабрали су се поштоваоци српског светитеља. Литургији су присуствовали архијереји Свете Пољске Цркве, архиепископи Авељ, Јаков, Георгије и епископи Атанасије, Павле, Андреј и Варсонофије, као и више свештених лица. Поред многобројног верног народа, Литургији су присуствовали представници градских власти, оружаних снага, пољског Екуменског савета Цркава, Хришћанске духовне академије, Богословије, православних манастира и Православног братства. Сви су хтели да учествују у духовној радости Његовог Блаженства. Литургијом је началствовао Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење Архиепископа хородницког г. Александра, Епископа јужњенског г. Диодора ј (Украјинска Православна Црква), осам свештеника и три ђакона. После свeте Литургија служено је благодарење и прочитане молитве за добро здравље, напредак и долгоденствије Предстојатеља Пољске Цркве. Најбоље жеље и честитке у име Архијерејског Сабора изразио је архиепископ Авељ, који је нагласио допринос митрополита Сава у обнови монашког живота Пољске Цркве и активирању издавачке делатности чији је резултат је управо објављено дело Православно монаштво у Републици Пољској из пера митрополита Саве. Напомена: Предстојатељ Пољске Аутокефалне Православне Цркве митрополит Сава замонашен је у манастиру Ваведење у Београду као докторанд на београдском Православном богословском факултету узеши монашко име Сава по највећем српском светитељу. Извор: Српска Православна Црква

Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала. Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”. Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду. Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије. Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманиј а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту. Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама. За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе. Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ! Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се! Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и? У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу. Протојереј-ставрофор Радован Биговић Преузето са Живим за Есхатон

Рођен је 8. априла 1938. у месту Сњатиче (у близини Замоска), као Михаило Хрицуњак; завршио је Богословију и Богословски факултет 1961. године. Исте године почео је предавати на Православној духовној семинарији у Варшави, а почев од 1962. на Хришћанској богословској академији, где и данас предаје. Године 1966. одбранио је докторат из Новог Завета на Православном богословском факултету у Београду, после чега је замонашен у манастиру Ваведења Господњег у Топчидеру у Београду узевши име Сава по првом српском Архиепископу. Исте године је рукоположен за јеромонаха и постављен за секретара кабинета Митрополита варшавског. У звање архимандрита произведен 1970. и одређен за настојатеља манастира Светог Онуфрија. Архимандрит Сава је до 1970. године предавао догматско и морално богословље на Хришћанској богословској академији. Исте године хиротонисан је у епископски сан и изабран за епископа Лођ-познанске епархије, да би 1971. био умољен да пређе на Бјалисточко-гдањску епархију. За архиепископа је изабран 1977. године. Године 1990. председник Републике Пољске потврдио је архиепископа Саву у звању професора богословља. Од марта те године он је шеф катедре Православног богословља на универзитету Бјалистока. Пошто је 1994. године у Пољској армији основан Православни ординаријат, по благослову Светог Синода, постављен је за старешину тога Ординаријата, да би 1996. био унапређен у чин бригадног генерала; ова служба му је престала 1998. године. Свети Синод је једногласно изабрао архиепископа Саву за архиепископа варшавског, Митрополита све Пољске 12. маја 1998. Устоличење обављено 31. маја 1998. године. Извор: Српска Православна Црква

Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма - Од 1945. до 1985. године комунистички режим на доживотну казну затвора осудио је шест епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства СПЦ од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски Г. Милутин крунисао је Орденом Светог Владике Николаја-

У свечаној сали Дома Војске Србије у Београду, која је до последњег места била испуњена љубитељима књиге, данас је представљено дело које је у основи докторска теза коју је аутор одбранио 2013. године не Учитељском факултету Универзитета у Београду. Представљању књиге присуствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, нишки Арсеније и моравички Антоније. Уводно слово и благослов данашњем скупу произнео је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј који је казао да је докторска дисертација уваженог проте Саве Јовића драгоцена бесцен књига у овом времену када помало заборављамо историју и традицију и да указује на епску песму која је одржала наш народ у најтежем времену. -Захваљујући необразованим али људима пуног духа и љубави, преносила се истина путем предања, са колена на колено, а то што се песмом преносило је суштина Новог завета и Јеванђеља. Све истине хришћанске налазе се у народној песми, а праведни песник који је проносио епску народну песму живео је вером и Јеванђељем Христовим, рекао је патријарх Иринеј подсећајући и да су најумнији људи попут Николе Тесле и Михајла Пупина налазили узор и снагу у епској песми. Говорећи о нашем времену, првојерарх Српске Цркве је указао да је данас мало скрајнуто наше духовно благо и да се њему мора указати већа пажња, а задатак наше просвете и веронауке јесте да приближи младима улогу и значај народне епске песме. -У том духу, смислу и циљу и јесте књига Јеванђељски мотиви у епским народним песмама протојереја-ставрофора др Саве Јовић, а књига врши пуну мисију на Њиви Господњој. Многобројној публици обратили су се и г. Зоран Гутовић, директор издавачке куће Православна реч која је издавач књиге, и проф. др. Александар Јовановић који је и потписао предговор књиге. Он је присутне упознао са методологијом и структуром књиге: -Анализе протојереја-ставрофора др Сава Јовића су нам осветлиле и оно што смо до сада осећали и фрагментарно знали: свет епских јунака - карактеристичан по физичкој снази, оружју, сјајној одећи и оклопима, моћним коњима, двобојима - у српској народној поезији прожет је духовношћу и служењем највишим етичким идеалима, а то је оно што нашу епику чини уметнички изузетно вредном и истовремено значајном за морално васпитање српског народа. Аутор је анализирао 60 песама са јеванђељским мотивима из Вукових књига народне епске поезије, укључиво и све одговарајуће из наставног програма за основну школу. Ово је први пут да су у нас издвојене, пописане и анализиране песме са хришћанским мотивима. Проф. др Зона Мркаљ, писац поговора књиге која ће бити на ползу свима, казала је између осталог: -При читању, истиче се да је рукопис намењен младима, али и њиховим учитељима и наставницима, као и да надилази оквире до сада постојећих интерпретација наше народне епике и упућује на потребу за преиспитивањем разумевања поступака јунака у њој. Зато се Јеванђељски мотиви у епским народним песмама могу читати не само као монографија намењена настави књижевности и веронауке, већ као збирка прича о вредности добра, племенитости, милосрђа, намењена сваком појединцу који на живот гледа божанским очима... Пажљиво читање књиге крстоносног проте Јовића омогућава нам да разумемо на којим вредностима почивају људске слободе, којима се у савремено доба најчешће тежи, а књига сагледава истовремено и три нераздвојива аспекта: књижевноинтерпретативни, наставни (тј. методички) и васпитни односно морални. Из многих разлога, па и ових, претходно наведених, књига оца Саве Јовића јесте књига која треба да дође до сваког нашег ученика и студентских богословских школа и факултета, као и вероучитеља, када ће се она показати у свом пуном светлу. Надахнуто је говорио и академик Матија Бећковић: -Речено је да је српска народна поезија - рачун српства пред светом. Ми бисмо поводом књиге крстоносца др Саве Јовића могли додати - не само рачун пред светом него и пред Богом... На крају данашњег сабрања присутнима се обратио и аутор дела Јеванђељски мотиви у епским народним песмама протојереј-ставрофор др Саво Јовић који је заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју на благослову, подршци и слову о овом сочињенију, као и свима који су допринели да књига угледа светло дана. Крстоносни прота Саво Јовић је казао да се време и околности у којима су настајале народне песме чини различитим од времена данашњег, али једно им је заједничко: потреба за заједништвом. Отац Саво је споменуо да је у наше време приметно да смо изложени оку и уху других на друштвеним мрежама и да виртуелни свет који се нуди савременом човеку чини да он постаје заједничар са самим собом, али се нада да до тога неће у потпуности доћи и његов позив је да ми као наследници сопствене културе помогнемо да се у нама пробуди оно што је племенито и непролазно. Данашњем празнику књиге присуствовали су високопреподобни архимандрити Стефан, настојатељ Спомен-храма Светог Саве на Врачару, и Нифонт из манастира Богородице Тројеручице у Богоштици; протојереји-ставрофори др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; и Предраг Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; и проф. др Владимир Вукашиновић и Мирко Вилотић, архијерејски заменик Епископа шабачког; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве; др Зоран Недељковић, управник Патријаршијске библиотеке; представнци Архива Српске Православне Цркве, Информативне службе Српсле православне Цркве, листова Православље, Гласник и Светосавско звонце, Радија Слово љубве, службеници Патријаршије српске, проф. др Димитрије Калезић, проф. Горан Раденковић и бројне угледне личности јавног и културног живота престонице и многобројних медија који су испољили видну заинтересованост. Директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић као и његови сарадници др Марко Николић и г. Гаврило Грбан увеличали су представљање књиге у Дому Војске Србије где је у својству домаћина и организатора скупа био пуковник Стевица Карапанџин. У име начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића промоцији је присуствовао пуковник Саво Иришкић, начелник Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије. У уметничком делу програма учествовали су хор Станковић, певачка група Вез, етно појац и композитор Љубомир Манасијевић, гуслар Бојана Пековић као и драмски уметници Ана Сакић и Виктор Савић. Извор: Српска Православна Црква

Архијерејска Литургија и излет на колеџу Светог Саве у Сиднеју среда, 04.10.2017. Датум последње измене 04.10.2017. 17:00 С обзиром на чињеницу да се приводи крају прва завршна фаза изградње Колеџа Свети Сава, у минули нерадни понедељак продуженог викенда 2. октобра 2017. године, Његово Преосвештенство епископ Силуан у молитви и дружењу сабрао је клир и верни народ сиднејске регије. Неколико стотина људи сабрало се најпре на светој Литургији након које су уследили наступи дечијег оркестра „Наслеђе“ под руководством Жељка Гламочанина, те разне фолклорне групе из Сиднеја и Волонгонга. Позив је гласио „Дођи и види“! И тако је учињено. Уз некелико икона и привремених орнамента у простору који ће бити параклис Колеџа, служење свете Литургије је свима пружило окус онога што тек треба да буде преображено у богослужбено место за нашу децу и њихове породице. Хор цркве Лазарице из Александрије је допринео лепоти службе, као и свештеничке одежде те олтарске пресвлаке начињене у епархијској радионици „Риза“. Управо сада је под кровом затворено 2400 квадратних метара те је Управни одбор Колеџа решен да се одмах приступи уређењу унутрашњег и спољашњег простора. Нису сви могли наћи место за седење у простору који ће бити претворен у прве четири учионице Колеџа, али је зато напољу било обезбеђено додатних места где су и пристуна деца имала огроман простор за игру и забаву. Српско православно омладинско удружење „SOYA“ је било заузето припремањем хране и пића. Његово Преосвештенство владика Силуан се, у лично име и у име Цркве, обавезао да ће се посатрати да се градња Колеџа заврши што пре. У време драматичних промена које се збивају у Аустралији када прети опасност да се измени дефиниција брака Његово Преосвештенство позвао је све да се држе библијског учења о браку и стварању. Позвао је верне да се одупру радикалним идеологијама које се већ изливају на јавно друштвои које ће се интензивирати уколико тренутни плебисцит буде успешан. У свом пастирском писму које је дељено верницима навео је: „Мајке и очеви, не дајте се заварати! Никоме у овом свету није више стало да ваше деце од вас самих. Ни једној влади, ни једној школи, ни једном учитељу, никоме! У школама широм Аустралије родитељи су принуђени да морално и духовно образовање своје деце повере творцима срамних програма попут „Безбедних школа“ (“Safe Schools”). Званично се више не налази у програмима школа Новог Јужног Велса, али се поново враћа у другим паковањима“. „Отварање Колеџа Свети Сава је најважније дело наше цркве у Аустралији“, рекао је Преосвештени владика, позвавши све присутне да подрже овај пројекат од општег значаја. Ово је пројекат од несагледивог значаја за нашу децу и унучад. У наредним недељама позиваћемо људе да се укључе у рад неких од наших под-одбора како би нам помогли у свему: од начина прикупљања средстава, до начина ширења информацијама и организовања пригодних догађаја. Ми ћемо изградити Колеџ Светог Саве, али ће и Колеџ Светог Саве изградити нас“ рекао је Његово Преосвештенство владика Силуан. ФОТОГАЛЕРИЈА: http://soc.org.au/sr/vesti-sr/815-arhijerejska-liturgija-i-izlet-na-koledzu-svetog-save-u-sidneju

Фото: РТС Колико смо као хришћани осветљени ликом Христа, толико морамо и као Срби да будемо вођени ликом Светога Саве. Као што бисмо без Христа били бесловесни и не бисмо имали осећање за тајну човека, тако и без Светога Саве не бисмо осећали историју и у њој тајну Срба. Били смо сведоци многих (неуспелих) покушаја да се научно (па и философски) реши питање шта је то човек и шта је нација, па и покушаја да се научно (без душе и вере) одгонетне по чему је неко Србин и шта је то српски народ; но, шта је да је, то је народ Светога Саве, те може и да се одржи само као НАРОД СВЕТОГА САВЕ. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја. Протекле 1989. године славили смо шест стотина година од Косовске битке. Али значај те битке није у њој самој, него у завету! Косово је било искушење: да ли ће наши преци, на челу са Светим Кнезом (а онда са његовим ликом-иконом) остати верни завету и кад изгубе земаљско царство? и онда кад, као старозаветни Јов, изгубе сву земаљску, световну моћ? Наши преци су одолели Лукавом („демонском Месији“, како га назива владика будимски Данило), одолели Великом Кушачу (Матеј 4, 1–11) и остали верни завету: света река Светог Саве није пресушила, историја није прекинута. Зато смо ми могли читаве прошле године да славимо – не саму битку, него – њихову верност завету. То славље нас је пробудило и уздигло. Ми смо сад опет нови, препорођени. Но, завет којем су Свети Кнез и Косовски јунаци остали верни, а који ми славимо и који нас препорађа и чува – завет је СВЕТОСАВСКИ. Ако су Срби народ заветни, онда значи да су се Срби – и у свом Косовском завету, кад су били без одбране, земаљске силе и државе! – потврђивали од Косова и Светога Кнеза до данас само као НАРОД СВЕТОГА САВЕ. Јер Косовски завет не би био могућ да није током стотину и седамдесет година (од 1219. до 1389) био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светога Саве и Немањића. Но искушења не престају. Недавно смо у новинама видели оглас књиге „Срби, народ најстарији“, која нам се нуди као „плод дугогодишњег научног истраживања“ и као „теза одбрањена на Сорбони“! Можда то годи сујети (некаквој опасној националној сујети!), али нас та сујета одвраћа колико од истине (јер најстарији народ су наша браћа Јевреји!), толико и од Светога Саве, духовног оца Срба, па тако и од могућности да постанемо и останемо свесни себе! Јер заводећи нас и „ласкајући“ нам представом о Србима као „народу најстаријем“ – старијем и од појаве Христа! – они траже наш идентитет у паганству! у варварству! Тако је у 15. столећу чувени хуманистички, грчко-ренесансни философ Георгије Гемист Плитон препоручивао својим сународницима Грцима да се врате паганству, јер би само тако могли да стекну варварску снагу потребну за отпор Турцима, као што су стари Грци побеђивали Персијанце (Иранце). А да би своје сународнике и наговорио на повратак паганству (снази варварства као „младости народа“), Плитон је – са далеко више разлога него у наших српских етнолога (универзитетских пагана хуманиста!) – настојао да докаже како су Грци „народ најстарији“, тј. да су они народ по вери која је у њима тобоже једина изворна и жива, а старија од Христове! На то је цариградски патријарх одговорио Плитону: „Ми нисмо Грци! ми смо православни Ромеји!“. Грци су, наиме, крштавањем постали сасвим други народ; преображајем су стекли другачији идентитет! „Гле, све је ново!“, каже зато апостол. Ни ми више нисмо онај (заиста пагански, варварски) народ који су били наши телесни преци (али само телесни!) пре Светога Саве, нашег духовног оца! На Бадњи дан по подне је београдска телевизија преносила дивну бадњачку свечаност са трга испред Народног позоришта; али је при томе позвала етнолога (професора универзитета, универзитетског хуманисту, тј. неопаганина) да коментарише ту свечаност; он је покушао да нас увери у изворност и животворну историјску вредност „српског паганства“ и у пагански карактер Бадњака, очуван „упркос Цркви“ или захваљујући „мудрости Цркве“ да се не противи паганству! После тих коментара наступила је група девојака звана „Паганке“. Тај коров неопаганизма гаје, после Велике Сеобе (1690), наши хуманисти као „младост и снагу“ нашег националног „универзитетског неопаганизма“. У свом спису „О врховном богу у старој српској митологији“ Веселин Чајкановић је настојао да лик Светога Саве прикаже као маску јединог живог и и присутног „српског божанства“: паганског гневног божанства, „Вучјег пастира“, божанство „Доњег света“ (попут Мефиста Фаустовог, како га је тумачила романтичарска школа немачке етнологије, све до Хитлера). Тако је испало да Срби нису заветни народ Светога Саве, народ вођен иконом Небеске Србије, него вучје стадо које, у интересу цивилизације, треба тек да буде крштено или истребљено! Тако је у Србима несвесно изазивано осећање кривице потребно њиховим (нашим) непријатељима! Додуше, сви смо ми пагани у оној мери у којој смо острашћени, грехом оптерећени. Смисао хришћанства и завета је зато у томе да у сваком човеку пробуди и одржи свест о сопственом греху, да бисмо се чистили и, одазивајући се позиву завета, уздизали у Небеско царство Цркве, Небеске Србије, Светог Кнеза и Светога Саве. У томе уздизању се ослобађамо идола и фетиша који годе нашој острашћености, који требају нашем Греху, а којима смо робовали, до јуче бесловесно! Комунистичка идеологија је приказивала паганство као безазлену идеологију „бескласног друштва“, а пљачку и безакоње као правду револуције! Но српски народ се најзад усправио. И читава источна Европа се усправља у свом достојанству, спремна да одбаци паганство. Бог нас је погледао. Уздизање је тек почело. Оно је пред нама као задатак и позив да се тек освестимо. Икона и завет Светога Саве – историјски потврђен заветом Косовским! – јесу тај позив. Он нас не позива у „предисторијске прашуме“ паганства, него у висине у којима и Европа треба тек да се потврди. И наше Сеобе су показале да ми вером нисмо везани за тло и земаљско царство (хтонском вером, као пагани), него заветом за Небеско царство које је у човеку! Ко историју и супстанцију српског народа тражи у паганству (или утопији хуманиста), тај не разуме ни Косовски завет, ни Светог Кнеза, ни Светога Саву. А без њих ми нити имамо историју нити можемо знати ко смо! Извор: Православље, бр. 548 (15. јануар 1990), стр. 2. Текст прекуцао: Дарко Стефановић

Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евхаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја те моле“. Епископ источно амерички и канадски (потоњи шумадијски) Сава, "О заамвоним молитвама", Гласник СПЦ

У византијској Литургији молитва полагања руку добила је назив „заамвона молитва“ – ευχη οπισζαμβωνος јер се читала од стране епископа или презвитера иза амвона, где се и данас чита, али без приклањања главе и дељења благослова.(6) Ради успомене на овај стари обичај, ђакон пред лицем свију приклања главу пред иконом Спаситељовом, као да он моли и прима благослов од самога Бога.(7) У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евахаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја Те моле.“(8) Хришћани више нису учествовали у тако садржајном мољењу, јер су молитве Свете евхаристије, изузев заамвоне, за њих постале „тајне“. Од тога времена доступни су им само јектеније и возгласи. Ако се Литургија служи на разумљивом језику, онда их и неки возгласи збуњују, јер су завршетак молитве коју они нису чули, те добијају утисак да ту нешто недостаје, а недостаје оно што је најсадржајније. То је, вероватно, руководило и цара Јустинијана да својом 137. новелом нареди епископима и презвитерима, да божанствено приношење не врше тајно (non insecreto). Прво хришћанско сазнање, каже архимандрит Кипријан, гледало је на народ као на активног учесника у тајнама, као на саучесника, или ако желите, чак као на саслужитеља, а не пасивног посетиоца храма, гледаоца и слушаоца.(9) Слично мишљење је изразио и чувени француски теолог Louis Bouyer, рекавши: „У хришћанској старини, чак ако је епископ или презвитер сам говорио евхристијске молитве, сви хришћани, клир и световњаци, који су се молили са њим, у истом положају, у истом правцу, одговарајући му у почетку и на крају, били су перфектно свесни факта, да је све оно што је он говорио било речено у име свих.“(10) Сједињење пастве и свештеника за време Литургије има у виду и друга молитва за верне на Златоустовој Литургији у којој се, између осталог каже: „Подари, Боже, и онима који се моле са нама... да Ти свагда са страхом и љубављу служе...“ Литургија је толико савршена „Божанствена“ служба, каже професор Скабаланович, да се православна Црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха.(11) Зато литургијска пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама, изузев заамвоне молитве. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, топара, кондака, песама које се поју место Трисвете песме, прокимена, ирмоса и причасног стиха.) Заамвона молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била изменљива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургијске године славила. Описујући 162 литургичка рукописа у свом капиталном делу Описание литургических рукописей, хранящихся в библиотеках православного Востока,(12) професор Дмитриевски (Алексей Афанасьевич Дмитриевский) је објавио осам заамвоних молитава. Осам година доцније ће професор М. Орлов објавити текстове заамвоних молитава из Евхологиона епископа Порфирија Успенског. Овај драгоцени Евхологион, из IX или X века, има двадесет седам заамвоних молитава: тринаест је изложено иза Литургије светог Василија Великог, једанаест после Литургије светог Јована Златоустог, а три после требника, на крају рукописа. Све ове молитве је набројао, али погрешно, архимандрит Кипријан Керн у свом делу Евхаристија.(13) Наиме, молитава има двадесет седам, а не двадесет осам, како каже архимандрит Кипријан. Ни називи молитава не слажу се са оригиналом. Пре четири године појавила се у Америци збирка од тридесет осам заамвоних молитава у издању Дејвида Петраса (David Petras).(14) Најстарија молитва потиче из IX-X века, а најмлађа из XVI века. Приликом састављања ове збирке, Петрас је узимао рукописе који се чувају у разним библиотекама, од којих су неки публиковани. Из Порфиријевог Евхологиона узео је само седамнаест молитава. Изоставио је оне молитве које се понављају и молитве које немају натписе, тако да његова збирка садржи молитве за следеће празничне и недељне дане: Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење часног Крста, Сабор светог архангела Михаила, Ваведење, Недеља светих Отаца – пред Христово Рођење, Навечерје Христовог Рођења, Рођење Христово, Свети архиђакон Стефан, Образање Господње, Навечерје Богојављења, Богојављење, Сретење, Благовести, Рођење светог Јована Крститеља, Свети апостоли Петар и Павле, Преображење, Успеније Пресвете Богородице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Месопусна субота, Месопусна недеља, Сиропусна недеља, Прва недеља Васкршњег поста, Друга недеља поста, Трећа недеља поста, Четврта недеља поста, Пета недеља поста, Субота светог праведног Лазара, Цветна недеља, Велики четвртак, Велика субота, Ускрс, Ускршњи понедељак, Ускршњи уторак, Недеља Антипасхе, Преполовљење, Вазнесење, Недеља свете Педесетнице и Недеља свих Светих. Из Порфиријевог Евхологиона Петрас није унео, дакле, следећих десет молитава: у Пету недељу поста, ваји, молитва заамвона (без натписа), заамвона молитва на празнике, заамвона молитва на Свето Христово рождество, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, на Успеније и заамвона молитва друга светога Василија. Када овим молитвама додамо још две заамвоне молитве за Велики четвртак и Велику суботу, употребљаване у Јерусалиму у IX и X веку, а које је објавио професор Дмитриевски још 1894. године,(15) онда су нам данас познати текстови педесет заамвоних молитава. Све наведене молитве употребљаване су на Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог. На потпуним, дакле, Литургијама. Из заамвоне молитве која се данас употребљава на пређеосвећеној Литургији, дало би се закључити да је она у старини употребљавана само за време свете Четрдесетнице, јер прва три дана Страсне седмице имала су своје посебне заамвоне молитве у којима се говорило о догађају који се тога дана славио.(16) Многа места у овим молитвама узета су из Светог писма, јер је православна Црква „Црква Библије par exellence“(17). Целокупно богослужење православне Цркве (разне Литургије, свете тајне, молитвословља, октоих, триод, пентикостар, минеји, часосослов и евхологион) је под врло великим утицајем Светог писма.(18) У свим овим заамвоним молитвама које се више не чују у нашим црквама, открива се на ванредно леп начин смисао празника и објашњава њихов значај у икономији нашег спасења. Примера ради наводимо у целини заамвону молитву на Антипасху: „Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму. Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши(19) и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој! И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“ Возглас: „Јер Теби приличи свака слава, част, благодарност и поклоњење, заједно са пречистим Твојим Оцем и Свесветим и Животворним Твојим Духом, сада и увек.“ Познато је да су у свим Литургијама, изузев коптске Литургије Григорија Богослова и Testamentum Domini nostri Iesu Christi, евхаристијске молитве упућене Богу Оцу. Међутим, двадесет осам заамвоних молитава упућено је Богу Сину, једна Богу Оцу, једна Богу Оцу и Богу Сину, једна Пресветој Богородици, а једна светом Јовану Крститељу, чиме се стварала дисхармонија у евхаристијском канону.(20) Данас обе византијске Литургије, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, имају заједничку заамвону молитву за целу литургијску годину: „Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају... “ Постоји мишљење да се ова молитва употребљавала само у обичне дане.(21) Са њом се срећемо први пут у почетку VIII века у јерменској верзији Златоустове Литургије.(22) Барберинијев кодекс, из следећег века, такође је има, али само у Литургији светог Василија Великог.(23) Велика је штета што се тако велики број садржајних заамвоних молитава више не употребљава на богослужењу, јер би ове молитве и данас „по дубини мисли служиле веома назидавајућим средством за просвећење оних који се моле у духу православне побожности“(24). Да завршимо речима епископа Порфирија Успенског: „Значи, заамвоне молитве су јако старе? Да! Зато што је и мој Евхологион врло стар. Да ли је могуће обновити читање обих молитава у наше дане? Не само да је могуће, већ би и требало, зато што се у њима назидавајући објашњава суштина празника.“(25) НАПОМЕНЕ 1 Ова пракса је постојала у Источној сиријској Цркви још 708. године. Casimir Kucharek, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Allendale, N. J., 1971, 729. 2 Књига о судијама, 18, 6. 3 F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western: Eastern Liturgies, Oxford 1896, 67. 4 Марко, 11, 9; Лука, 19, 38. 5 Missal Ambrosianum, 1912, 183. 6 Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика. Други посебан део. Друго издање, Београд 1966, 122. 7 Исто. 8 Luis Bouyer, The Final Synthesis of the Eucharist of St. James, Eucharis, Notre Dame, Ind., 1968, 237. 9 Профессор Архимандрит Киприан (Керн). Евхаристия. (Из чтений в Православном Богословском институте в Париже), 1947. 10 Luis Bouyer, Liturgy and Architecture, Notre Dame, Ind., 1967, 59. 11 М. Н. Скабалланович, Толковый Типикон: Объяснительное изложение Типикона с историческим введением, Киев, Вып. 3, 1915, 13. 12 Т. II, ib., 1901. 13 Архимандрит Киприан, наведено дело, 335. 14 Ambon Praayers of the Byzantine Church. For various feasts. Parma, Ohio 1072, 67 15 Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во св. Иерусалиме в IX–Xвв., Казань 1894. 16 Исто, 50-53, 64-67, 80-83. 17 Demetrios J. Constantelos, The Holy Scriptures in Greek Orthodox Worship, Brookline, Mass., 1966, 7. 18 Исто, 8. 19 У овој заамвоној молитви се каже да је свети апостол Тома опипао Спаситељева ребра, као што се о томе говори и у служби Томине недеље, а такође се представља и у иконографији. Међутим, апостол Тома то није учинио, а што се види из Јовановог Јеванђеља 20, 26-28: „И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијеху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.“ 20 Дисхармонију имамо и данас у евхаристијском канону, јер је уношењем тропара трећег часа у молитву епиклезе нарушена не само граматичка целина, већ и сам смисао молитве. Види о томе Архимандрит Кипран, наведено дело, 277-286. 21 Casimir Kucharek, наведено дело, 730. 22 G. Aucher, La versione armena della Liturgia di San Giovanni Chrysostomo, in:ΧΡΙΣΟΣΤΟΜΙΚΑ (Rome 1908), 397-398. 23 F. E. Brightman, наведено дело, 343-344. 24 Архимандрит Киприань, наведено дело, 335. 25 Орлов М. И., прот. Литургия св. Василия Великого, СПб., 1909, 321. Извор текста: http://zlatousti.org/clanakview/index?id=66 Извор фотографије: http://www.spc.rs/sr/episkop_sava_vukovitsh_izabrani_bogoslovskoistorijski_radovi