Претражи Живе Речи Утехе

На данашњем заседању Светог Синода РПЦ, под председништвом патријарха Кирила, а уочи сутрашњег почетка Освештаног Архијерејског Сабора Руске православне цркве, између осталог, саслушан је реферат председника Синодске библијско-богословске комисије, Високопреосвећеног митрополита волоколамског Илариона о изучавању резултата Сабора Предстојатеља и јерараха 10 Помесних цркава одржаном на Криту од 18-26. јуна 2016. године. Реферат је примљен на знање и одлучено је да се Архијерејском Сабору упуте на разматрање закључци Синодске библијско-богословске комисије. Тако можемо да очекујемо да ће највише тело Руске цркве наредних дана (Сабор се одржава од 29.11 - 2.12) донети свој став о рецепцији Критског сабора.

Данас, 27.11.2017., је у Москви у Сретењској духовној семинарији под председништвом Свјатешег патријарха московског и све Руси г. Кирила, уз учешће епископа јегоровског Тихона, секретара за црквену анализу царских остатака и већег броја руских архијереја и научних радника одржана је Дискусија - о убиству царске породице: нове експертизе и архивски материјали. У уводној речи сверуски патријарх је подвукао да Руска црква никада није признала резултате судско-медицинских налаза наводних остатака чланова царске породице из деведесетих година прошлог века. Ово питање нема само свој научни, већ у првом реду свештени карактер и о њему последњу реч може да изрекне само Сабор Руске православне цркве, уважавајући и налазе стручњака. Данашњи рад конференције директно је преношен на ТВ каналу Сојуз, интернет-порталу Московске патријаршије и порталу православие.ру. Закључујући рад конференције Свјатејши патријарх Кирил се сложио са оним научницима који су рекли да су потребна додатна истраживања и промишљања резултата до сада добијених налаза.

Благословом Његовог Преосвештенства, Епископа источноамеричког господина Иринеја, оделење за Црквену Просвету је 16. септембра 2017.године организовало Први православни породични Сабор у манастиру Нова Марча. У мирно и сунчано суботње јутро у манастирској цркви се окупило педесеторо деце. Заједно са својим родитељима, бакама и декама, дошли су да саборују и сазнају нешто више о основама Православља. Још је Георгије Флоровски блажене успомене написао да сабори представљају најбоље средство за сведочење заједничког поимања Цркве. Исправно је додати да је свако црквено сабирање, у ствари, саборно учвршћивање у радосну вест Христовог васкрсења и долазећег Царства небеског. Свету литургију су служили архимандрит Леонтије из манастира Светог Марка, свештеник Драган Гороњић, парох јангстаунски и архијерејски намесник кливлендски и ђакон др Јован Аничић, референт за Црквену Просвету Епархије источноамеричке. За певницом су појали сестра Анастасија из манастира Нова Марча и професор Никола и Сузан Ресановић. Свештеник Алекса Павићевић, парох цркве Светог Георгија из северног Акрона је водио бригу о фотографијама. На нашу радост Светом причешћу је приступило мноштво деце. По Светој литургији дружење је настављено кроз више едукативних програма. Поделили смо се у секције, допустивши да нас освоји дечја радост и радозналост. Ко је желео, могао је чути красоту литургијског појања, али и лепоту српске традиционалне песме. Дечји гласови су одзвањали манастирском црквом. На пространом манастирском поседу доминирало је фудбалско надметање. Девојчице су убедљиво надјачале дечаке у вучењу конопца и победу гласно прославиле. За то време, мало старија група је у цркви слушала предавање о односу светлости на сликама и иконама. Професорка Драгана Црњак са државног универзитета у Јангстауну је поучила децу о томе како се светлост поима из угла ликовне уметности али и угла православне иконографије. Анђелка Милојевић је стрпљиво помагала малишанима док су бојили колаж са ликом пророка Мојсеја, састављајући делове у једну целину. Деца су, такође, кроз велики илустровани православни буквар могла да сазнају основе православне вере. Кроз покретне слике дирљивог грчког краткометражног филма "Шта је оно?" (Τι είναι αυτό;), уверили смо се да људско тело пролази и кроз фазе страдања. Овај филм указује да сви физички здрави људи понекад немају саосећања према онима који пате од тешких оболења. Крај филма је дочарао да је стрпљење основа хришћанског живота а љубав Христова покретач свега доброг. Сетили смо се патријарха српског Павла блажене успомене и његових речи да су болесни и људи са инвалидитетом на један начин благословени, јер препознају своје недостатке! Нисмо ни слутили да ће долазак ватрогасне јединице изазвати толику радост. Идеја Николе Замиске, шефа ватрогасне службе у Брексвилу, је била одлична, а топлина људи у црвеним шлемовима открила зашто их деца толико воле и поштују. Труд родитеља, бака и дека је био немерљив. Без њихове помоћи не бисмо имали овако леп догађај. Они су радо учествовали у "радионицама". Неки читајући приче о животима светитељима, други слажући едукативне коцке са темама великих црквених празника, трећи играјући игру о врлинама и манама. Како се наше дружење приближавало крају, владало је једномислије које је гласило да ова сабрања треба да су чешћа. Верујемо да ће ово наше прво православно породично сабирање још више ојачати и да ћемо кроз таква окупљања деци показивати само дела љубави, како је говорио преподобни Пајсије Светогорац. Само тако ћемо сви расти у Христове висине, дубине и ширине. Оделење за Црквену Просвету се овом приликом захваљује Епископу Иринеју на свесрдној подршци, манастиру Нова Марча на несебичном гостопримству, свему присутном свештенству на доласку, свим волонтерима и родитељима на помоћи а нашој деци на осмесима и поверењу! Ђакон др Јован Аничић Извор: Епархија источноамеричка

Предиван дјечији сабор на Цетињу! Од ИН4С 2 септембар, 2017 Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио у Цетињском манастиру Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије, на Цетињу је јутрос почео традиционални, осамнаести по реду православни дјечји сабор, који је и ове године окупио око 1500 малишана из свих крајева Црне Горе. Манифестација је ове године посвећена нашим светородним династијама и одвија се под слоганом: Свети владари – вјере чувари. Поздрављајући учеснике манифестације, Митрополит Амфилохије је, након што је произнио молитву за благословен почетак школске године у Цетињској Богословији и у свим школама у Црној Гори, на крају Свете службе рекао да је најчудесније што се догађа на свијету то што нас цјелива Господ Бог. „У светом причешћу нас сам Господ грли и цјелива. А и ми Њега цјеливамо и грлимо. И од Њега се учимо правом знању“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је казао да од родитеља примамо земаљски хљеб, од учитеља знање из разних наука… „То је све Богом благословено, али у овој Божјој школи, у Цркви Божјој прима се хљеб живота, Оњ који нам даје, не само мудрост и живот на земљи, него нам даје мудрост вјечну, непролазну мудрост и знање, и науку. Такв је био и пророкСамуило, кога данас прослављамо и није случајно да баш данас, када се одржава овај сабор прослављамо пророка Самуила“, рекао је Митрополит Амфилохије. Манифестација је настављена на платоу испред Цетињског манастира наступом црквеног дјечјег хора „Златица“ из Подгорице и њиховим извођењем саборске химне „Крстим се са три прста…“. Онда је Митрополит Амфилохије отворио радни Сабора ријечима ријечима да су дјеца оно најљепше што постоји на земљи.„Зато је Свети отац Јустин говорио да ће нас дјеца и цвијеће оправдати пред Богом“, казао је господин Митрополит. Он је рекао да су свети владари – вјере чувари: Војислављевићи, Немањићи, Балшићи, Црнојевићи, Петровићи и Карађоревићи. „Радујем се се што ми одрасли од вас учимо како треба ићи Божјим путем, путем светих владара – вјере чувара“, рекао је Митрополит Амфилохије. И ове године биће проглашен најбољи вјероучитељ у Митрополији црногорско-приморској. Посебни гости манифестације су ученици цетињске Основне школе „Његош“, који су се представили извођењем игроказа „Долазак Змаја на Цетиње“. У току дана малишани ће, предвођени својим вјероучитељима, показати своје умијеће у хорском и соло појању, цртању, игри, спортским надметањима… На крају ће бити одржан квиз знања из вјеронауке, са проглашењем побједника. Сабору присуствује амбасадор Србије у Подгорици Зоран Бингулац.

Сазван Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 12. Мај 2017 На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео је одлуку да, на основу члана 59. Устава Српске Православне Цркве, сазове Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у његово редовно заседање. Свети Архијерејски Сабор свечано ће започети светом архијерејском Литургијом са чином Призива Светог Духа у храму Светих Апостола у Пећкој Патријаршији. Радни део заседања започеће 15. маја 2017. године у Сали за одржавање седница Светог Архијерејског Сабора у Патријаршијском двору у Београду.

Свети и Велики Сабор Једне, Свете, Саборне (Католичанске, свеобухватне) и Апостолске Цркве представља аутентично сведочење вере у Богочовека Христа, Јединородног Сина и Логоса Божјег, Који је Очовечењем, целокупним делом на Земљи, крсном жртвом и Васкрсењем Својим открио Тројичнога Бога као бесконачну Љубав. Стога једним устима и једним срцем упућујемо реч о нашој Нади (ср. IПетр. 3, 15) не само духовној деци најсветије Цркве наше него и сваком човеку, ономе који је далеко и ономе који је близу (ср. Еф. 2, 17). Нада наша (IТим. 1, 1), Спаситељ света, открио је Себе као Бога с нама (Мат. 1, 23) и као Бога за нас(Римљ. 8, 32) „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (IТим. 2, 4). Проповедајући милост Божју и не скривајући доброчинство Његово, свесни речи Господњих „небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи” (Мат. 24, 35), ми са потпуном радошћу (ср. IЈов. 1, 4) благовестимо реч вере, наде и љубави, загледани у „дан без вечери, без временског наследника и без краја” (св. Василије Велики, Коментар на Шестоднев, 2: PG 29, 52). Чињеница да је „наше живљење на небесима” (Филипљ. 3, 20) не укида него оснажује наше сведочење у свету. У овоме следимо Предање светих Апостола и светих Отаца наших који су благовестили Христа, а преко Њега и спасоносно искуство вере Цркве, богословствујући на „рибарски”, односно апостолски начин док су се обраћали људима сваке епохе како би им пренели Јеванђеље слободе „којом нас Христос ослободи” (Гал. 5, 1). Црква не живи за себе. Она приноси себе читавом човечанству да би узвисила и обновила свет и да би од њега начинила „нова небеса и нову земљу” (IIПетр. 3, 13) Стога и пружа јеванђелско сведочанство и раздаје васељени дарове Божје – Његову љубав, мир, правду, помирење, силу Васкрсења и очекивање вечности. I Црква: Тело Христово, слика Свете Тројице 1. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте богочовечанска заједница по слици Свете Тројице, предокушање и доживљај Есхатона (коначне реалности будућега века) у божанственој Евхаристији и откривање будуће славе. Као трајна Педесетница она је неућутни пророчки глас у свету, присуство и сведочење Царства Божјега које је дошло у сили (ср. Марк. 9, 1). Црква као Тело Христовосабира (ср. Мат. 23, 37) око Њега, преображава свет и напаја га водом „која тече у живот вечни” (Јов. 4, 14). 2. Апостолско и светоотачко Предање, следујући речима установљења свете Тајне Евхаристије које је изрекао Господ и Оснивач Цркве на Тајној Вечери са ученицима Својим, истицало је ознаку Цркве као Тела Христова (Мат. 26, 26; Марк. 14, 22; Лук. 22, 19; IКор.10, 16 – 17 и 11, 23 – 29) и увек ју је повезивало са тајном Очовечења Сина и Логоса Божјег од Духа Светог и Марије Дјеве. У том духу свагда је наглашаван нераскидиви однос како целокупне Тајне божанског Домостроја у Христу са Тајном Цркве тако и Тајне Цркве са Тајном свете Евхаристије, која се стално потврђује у светотајинском животу Цркве дејством Светога Духа. Православна Црква, верна овом једногласном апостолском Предању и светотајинском искуству, представља аутентични продужетак Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве како је исповедамо у Символу вере и како је потврђује учење Отаца Цркве. Тако она још више осећа своју одговорност не само за аутентично доживљавање овог искуства од стране црквеног Тела него и за веродостојно сведочење истине пред свим људима. 3. Православна Црква јесте, у свом јединству и у својој саборности (католичности, универзалности, свеобухватности), Црква Саборâ, од Апостолског сабора у Јерусалиму (Дела ап. 15, 5 – 29) до данас. Црква сама по себи јесте Сабор који је Христос установио, а Дух Свети њиме руководи, сагласно апостолском начелу: „Угодно би Светоме Духу и нама” (Дела ап. 15, 28). Преко васељенских и помесних сабора Црква је благовестила и благовести Тајну Свете Тројице, откривену Очовечењем Сина и Логоса Божјег. Саборско дело се у историји наставља преко познијих сабора од свеопштег ауторитета, као што су, рецимо, Велики Сабор у време светог Фотија Великог, патријарха цариградског (одржан 879/880. године), Велики Сабори сазвани у време светога Григорија Паламе (1341, 1351. и 1368.), на којима је потврђена иста истина вере, особито пак истина о исхођењу Светога Духа и о човековом општењу са Богом преко нестворених божанских енергија, затим Свети и Велики Сабори одржани у Цариграду: Сабор из 1484. године, одржан ради поништавања одлукâ унионистичког Флорентинског сабора (1438 – 1439), па Сабори из година 1638, 1642, 1672. и 1691, сазвани у циљу побијања протестантских веровања, као и Сабор одржан године 1872. ради осуде етнофилетизма као еклисиолошке јереси. 4. Човекова светост је незамислива ван Тела Христова које је Црква (види Еф. 1, 22 – 23). Светост извире из Личности Јединога Светога. Она је човеково учешће у светости Божјој унутар „заједнице светих”, као што се објављује када свештеник на божанственој Литургији узглашава: „Светиње светима!” и када верни на то одговарају речима: „Један је Свети, један Господ, Исус Христос, на славу Бога Оца! Амин.” У том духу свети Кирил Александријски наглашава да се Христос, „Који као Бог јесте по природи Свети, (...) нас ради освећује у Светоме Духу (...). Христос је исходиште светости за нас, а не за Себе, да би тако од Њега и у Њему, Првом Примаоцу првине освећења, благодат освећења прелазила на сав род наш” (Коментар на Јеванђеље по Јовану, 11: РG 74, 548). Следствено, по светом Кирилу, Христос је наша „заједничка личност” будући да се у Његовој људској природи овозглављује (рекапитулира) васцели људски род: ,,Јер, сви бејасмо у Христу и заједничко лице човечанства поново оживљава у Њему” (Коментар на Јеванђеље по Јовану, 11: РG 73, 157 – 161). Стога Он и јесте једини извор човековог освећења у Духу Светоме. У овом смислу схваћена, светост је човековог освећења у Духу Светоме. У овом смислу схваћена, светост је човеково учешће како у Тајни Цркве тако и у њеним светим Тајнама, са центром у божанственој Евхаристији, која представља ,,жртву живу, свету, угодну Богу” (Римљ. 11, 1). „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради Тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање. Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога Који нас је заволео” (Римљ. 8, 35 – 37). Свети оваплоћују есхатолошки идентитет Цркве као вечно славословље пред земаљским и небеским престолом Цара славе (Пс. 23, 7) и изображавају (иконизују) Царство Божје. 5. Православна Католичанска Црква се састоји од четрнаест помесних, свеправославно признатих, аутокефалних Цркава. Начело аутокефалности не може, међутим, да функционише на уштрб начела саборности (католичности) и јединства Цркве. Сматрамо, дакле, да стварање епископских сабрања у православној дијаспори – у чији састав, у свакој од одређених области, улазе сви епископи признати као канонски, припадајући и даље оним канонским јурисдикцијама којима до данас припадају – представља позитиван корак у правцу њиховог канонског организовања, док доследно функционисање тих сабрања представља јемство за поштовање еклисиолошког начела саборског (синодалног) устројства Цркве. II Мисија Цркве у свету 6. Апостолско делање и проповедање Јеванђеља, познато као мисионарство, спада у сâмо језгро идентитета Цркве. То је држање и чување заповести Господње: „Идите, дакле, и научите све народе...” (Мат. 28, 19). То је дах живота који Црква удахњује у људско друштво и њиме оцрквењује свет оснивајући свуда нове помесне Цркве. У овом смислу православни верници јесу и морају да буду апостоли Христови у свету. Ово послање не треба испуњавати на агресиван начин већ у атмосфери слободе, са љубављу и уз уважавање цивилизацијско-културног идентитета појединаца и народâ. У овом подухвату дужне су да учествују све Православне Цркве, уз дужно поштовање канонског поретка. Учешће у божанственој Евхаристији извор је апостолске ревности за евангелизацију света. Суделујући у светој Евхаристији и молећи се за васељену на свештеном литургијском сабрању, осећамо се позванима да наставимо „Литургију после Литургије” и да сведочимо истину наше вере пред лицем Бога и људи, делећи дарове Божје са читавим човечанством, у послушности према недвосмисленој заповести Господњој, датој пред Вазнесење Његово: „И бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље” (Дела ап. 1, 8). Речи које литург изговара пред свето Причешће – „Ломи се и раздробљава Јагње Божје, Које се ломи, а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје но освећује оне који се причешћују” – показују да се Христос као Јагње Божје (Јов. 1, 29) и каоХлеб Живота (Јов. 6, 48) даје нама као вечна Љубав, сједињујући нас са Богом и међусобно. Тако нас Он учи да раздељујемо дарове Божје и да сами себе дарујемо свима на христолики начин. Живот хришћана јесте истинито сведочење о обновљењу свих и свега у Христу: ,,... Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође; гле, све ново постаде” (IIКор. 5, 17). Он је уједно позив свим људима на лично, у слободи остваривано учешће у вечном животу, у благодати Господа нашега Исуса Христа и у љубави Бога и Оца, како би у Цркви доживљавали заједницу Светога Духа. „Тајна спасења јесте искуство оних који хоће, а не оних који су робови тираније” (св. Маским Исповедник, Коментар на молитву „Оче наш”: РG 90, 880). Поновна евангелизација Народа Божјег у савременим секуларизованим друштвима, као и евангелизација оних који још нису упознали Христа, представља непрекидну обавезу Цркве. III Породица – слика љубави Христове према Цркви 7. Православна Црква сматра нераскидиво јединство мушкарца и жене у узајамној љубави ,,Тајном великом” која нас упућује на однос Христа и Цркве (Еф. 5, 32), а породицу, која произилази из брака и представља једино јемство за рађање и васпитавање деце, сматра ,,малом Црквом” (св. Јован Златоуст, Коментар на Посланицу Ефесцима, 20: РG 62, 143) и пружа јој одговарајућу пастирску подршку. Савремена криза брака и породице последица је кризе слободе схваћене као одговорност, њеног свођења на евдемонистичко самоостваривање и њеног поистовећивања са индивидуалном самодопадљивошћу, самодовољношћу и аутономношћу, губитка светотајинскога карактера сједињења мужа и жене и заборављања жртвеног етоса љубави. Савремено секуларизовано друштво гледа на брак на основу чисто социолошких и прагматичних критеријума и сматра га једноставним обликом односа међу свим другим односима који имају једнако право на институционалну афирмацију. Брак је радионица живота у љубави, у Цркви утемељена, и ненадмашни дар благодати Божје. ,,Узвишена рука” Бога, ,,Сјединитеља” брачникâ, ,,невидљиво је присутна и спаја их” са Христом и међусобно. Венци који се женику и невести стављају на главу при вршењу свете Тајне брака упућују на димензију жртве и њиховог потпуног предавања Богу, при чему се предају и једно другом. Ти венци се односе и на живот у Царству Божјем откривајући есхатолошко назначење Тајне љубави. 8. Свети и Велики Сабор се са посебном љубављу и топлином обраћа деци и свима младима. У великом шаренилу дефиницијâ идентитета дечјег узраста наша најсветија Црква даје предност речима Господњим: ,,... Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско” (Мат. 18, 3), а затим: ,,... Ко не прими Царство Божје као дете, неће ући у њега” (Лук. 18, 17). Исту важност Црква придаје и изјавама Спаситеља нашег о онима који спречавају децу да се приближе Њему (види Лук. 18, 16) и о онима који децу саблажњавају (види Мат. 18, 6). Црква младима не нуди просто ,,помоћ” него им нуди истину новог, богочовечанског живота у Христу. Млади православни хришћани и хришћанке морају бити свесни тога да су носиоци вековног и благословеног Предања Православне Цркве, а истовремено и његови настављачи који ће смело чувати и на динамичан начин неговати вечне вредности Православља како би пружали људима животодавно хришћанско сведочанство. Из њихове средине понићи ће будући служитељи Цркве Христове. Млади нису, дакле, само ,,будућност” Цркве него су и делатни израз њеног богољубивог и човекољубивог живота у садашњости. IV Васпитање и образовање у Христу и за Христа 9. У наше доба се на пољу васпитања и образовања примећују нове тенденције у односу на садржај и циљеве образовања, као и по питању погледа на дечји узраст и на улогу како учитеља и ученика тако и савремене школе. Уколико се образовање односи не просто на оно што човек јесте него и на оно што он треба да буде, сâмо по себи се разуме да наша слика о човеку и о смислу његовог постојања одређује и наш поглед на његово образовање. Секуларизовани индивидуоцентрични образовни систем, данас доминантан, ствара велике тешкоће младом нараштају, а проблем је и за Православну Цркву. У средишту пастирскога старања Цркве налази се образовање које није усмерено само на развијање ума већ и на изградњу и развој целога човека као психосоматског и духовног бића, у складу са тројединим начелом Бог, човек, свет. У свом катихетском говору Православна Црква са љубављу и топлином позива Народ Божји, а посебно младе, да свесно и активно учествују у животу Цркве и негује у њима „најбољу чежњу” – чежњу за животом у Христу. На тај начин христоименита пуноћа Народа Божјег налази у богочовечанској заједници Цркве егзистенцијално упориште и доживљава у њој васкрсну перспективу обожења по благодати. V Црква пред савременим изазовима 10. Црква Христова је данас суочена са екстремним – па и провокативним – изразима идеологије секуларизма, смештеним у политичке, цивилизацијске и друштвене правце развитка. Основни елеменат идеологије секуларизма свагда је била – и до данас је остала – потпуна аутономизација човека у односу на Христа и на духовни утицај Цркве, и то путем произвољног поистовећивања Цркве са конзервативизмом, као и путем историјски неоснованог давања Цркви атрибута тобожње препреке сваком прогресу и развитку. У секуларизованим савременим друштвима човек, одсечен од Бога, поистовећује своју слободу и смисао свога живота с апсолутном самосталношћу и са еманципацијом од вечног назначења свога бића и живота, што за резултат има низ погрешних схватања и намерно погрешних тумачења хришћанске традиције. Тако се, рецимо, сматра да учење о давању слободе у Христу ,,одозго”, од Бога, и о човековом напредовању ка духовном савршенству, ,,у меру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13), стоји у супротности са његовим стремљењем да сâм себе спасава. Саможртвена љубав се вреднује као нешто што се не може усагласити са индивидуализмом схваћеним као поставка о централном значају индивидуе, појединца, док се аскетски карактер хришћанског етоса оцењује као неподношљиви изазов за индивидуални евдемонизам, за уживање наместо живљења. Поистовећивање Цркве са конзервативношћу, неускладивом са напретком културе и цивилизације, произвољно је и злонамерно. Јер, свест хришћанских народа о сопственом идентитету има неизгладиви печат дуготрајног доприноса Цркве не само њиховој културној баштини већ и здравом развитку профане цивилизације уопште, будући да је Бог човека поставио за управитеља Своје творевине и Свог сарадника у свету. За разлику од савремене вере у ,,човекобога”, Православна Црква промовише Богочовека као коначно мерило свега: ,,Ми не знамо за обоготвореног човека него за очовеченог Бога” (св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере 3, 2: РG 94, 988). Спасоносну истину о Богочовеку и о Телу Његовом, Цркви, Православље доживљава као истину о месту и начину живота у слободи, као ,,истиновање у љубави” (ср. Еф. 4, 15) и учешће, већ овде на земљи, у животу Васкрслога Христа. Богочовечански карактер Цркве – који ,,није од овога света” (Јов. 18, 36), али храни и усмерава њено присуство и сведочење ,,у свету” – неспојив је са ма којим обликом саображавања Цркве свету (ср. Римљ. 12, 2). 11. Услед савременог развитка наукâ и технологије наш живот се из корена мења. Али оно што доводи до промене човековог начина живота захтева расуђивање с његове стране пошто се, поред значајних добрих страна, као што су, рецимо, лакши свакодневни живот, успешно лечење тешких болести и истраживање свемира, сучељавамо и са негативним последицама научног прогреса. Постоји, наиме, опасност од манипулисања људском слободом, од употребе човека као обичног средства, од постепеног губљења драгоцених традиција, од претње очувању природне околине или, штавише, од њеног уништавања. Наука, по самој својој природи, не располаже, нажалост, средствима потребним за профилаксу и терапију многих бољки које изазива, непосредно или посредно.Научно знање не мобилише моралну вољу човека, који, мада су му опасности познате, наставља да поступа као да за њих не зна. Одговор на човекове озбиљне егзистенцијалне и етичке проблеме и на питање о вечном смислу његовог живота и живота света не може се дати без духовног сагледавања. 12. У наше време широко је распрострањено одушевљење за импресивни развитак на пољу биологије, генетике и неурофизиологије мозга. Ради се о научним достигнућима чија широка примена може да изазове веома озбиљне антрополошке и етичке дилеме. Неконтролисана примена биотехнологије на почетку, у току и на крају живота доводи у опасност његову аутентичну пуноћу. Човек све интезивније, на екстреман и опасан начин, експериментише са властитом природом. Зато је у опасности да се претвори у некакву биолошку машину, у безличну друштвену јединку или у механизам контролисане мисли. Православна Црква не може да остане на маргини дискусије о тако важним антрополошким, етичким и егзистенцијалним питањима. Она се ослања на критеријуме које је научила од Бога да би показала актуелност православне антропологије наспрам савременог рушења свих вредности. Наша Црква може и мора да пред светом изрази своју пророчку свест и савест у Исусу Христу, Који је при Очовечењу Свом узео на Себе – или у Себе – читавог човека и Који је апсолутни узор обнове људскога рода. Он истиче светињу живота и карактер човека као личности од самог зачећа. Право на рођење прво је међу људским правима. Црква као богочовечанска заједница – у којој сваки човек представља јединствено биће, унапред одређено за личну заједницу са Богом – опире се сваком покушају свођења човека на објекат и његовог претварања у мерљиву величину. Ниједно научно достигнуће не сме да вређа достојанство човека и његово божанско назначење. Човека не дефинишу само његови гени. На овом основу је утемељена биоетика са православног гледишта. У епохи у којој се слике о човеку међусобно сударају православна биоетика, насупрот профаним аутономистичким антрополошким виђењима која сужавају човека, заступа став да је човек створен по слици и прилици Божјој и да има вечно назначење. Она тако, помоћу библијске антропологије и духовног искуства Православља, обогаћује философску и научну расправу на биоетичке теме. 13. У глобалном друштву, оријентисаном према поседовању и индивидуоцентризму, Православна Католичанска Црква ставља у први план истину о животу у Христу и по Христу, животу који се оваплоћује у свакодневном животу сваког човека кроз његова дела ,,до вечери” (Пс. 103, 23). Њима он постаје сарадник вечног Оца (IКор. 3, 9: ,,Ми смо Божји сарадници”) и Сина Његова (Јов. 5, 17: ,,Отац Мој до сада дела и ја делам”). Благодат Божја освећује Духом Светим дела руку човека који сарађује са Богом и показује их као афирмацију живота и људског заједништва. У овај оквир ваља сместити и хришћанско подвижништво, радикално различито од сваког дуалистичког аскетизма који човека одсеца од живота и од другог човека. Хришћанска аскеза и уздржање повезују човека са светотајинским животом Цркве и не тичу се само монашког начина живота него су обележје црквеног живота у свим његовим појавним облицима и опипљиво сведочанство присуства есхатолошког духа у благословеном животу верникâ. 14. Корени еколошке кризе су духовне и етичке природе, а крију се у срцу свакога човека. Та криза је у последњим вековима све тежа услед сваковрсних раздора, изазваних људским страстима – као што су похлепа, грамзивост, себичност и отимачко расположење – и њиховим последицама по планету, као што је промена климе, која већ увелико угрожава природну околину, тај наш заједнички дом. Раскид односа између човека и природе није ништа друго до одступање од аутентичне употребе творевине Божје. Решавање еколошког проблема на основу начелâ хришћанске традиције изискује не само покајање за грех бездушног искоришћавања природних ресурса планете – а покајање значи корениту промену начина мишљења и понашања – него и аскезу као лек за потрошачки менталитет, за обоготворење људских потреба и за поседнички став према природним добрима. Жеља да се превазиђе еколошка криза претпоставља и нашу највећу одговорност према природи, што ће рећи нашу обавезу да долазећим нараштајима предамо природну средину у којој се може живети и да им оставимо у аманет да је користе онако како Бог хоће и благосиља. У светим Тајнама Цркве однос према Божјој творевини јестекатафатички (афирмативни, позитивни) однос. Оне укрепљују човека како би фунцкицонисао – или литургијски служио – као њен управитељ, чувар и ,,свештеник” који је доксологијски приноси Творцу – ,,Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све...” – и тако негује евхаристијски однос са творевином. Овим православним јеванђелским и светоотачким приступом Црква нам такође скреће пажњу на друштвене димензије и на трагичне последице уништавања нашега природног окружења. VI Црква пред глобализмом, екстремним појавама насиља и миграцијама 15. Савремена идеологија глобализма – која се тихо намеће и муњевито шири – већ је почела да изазива тешке поремећаје у економији и друштву у светским размерама. Њено наметање је створило нове облике систематске експлоатације и социјалне неправде. У њено име је испланирана постепена неутрализација препрекâ које могу да приреде националне, верске, идеолошке, па и разне друге традиције које јој се супротстављају. Она је већ довела до слабљења или, штавише, до коначног разграђивања социјалних тековина, и то под изговором да је, наводно, потребно извршити ревитализацију светске привреде и економије. Тиме она заправо шири јаз између богатих и сиромашних, подмеће динамит под темеље друштвене компактности и изазива нове пожаре затегнутих односа у свету. Насупрот булдожеру безличне хомогенизације, стављеном у погон кроз процес глобализације, али и крајностима етнофилетизма, Православна Црква предлаже заштиту идентитета свих народа и јачање њихове самосвојности. Као алтернативни образац за јединство човечанства она нуди структуру и организацију саме Цркве, засновану на равноправности помесних Цркава. Црква се противи изазивачкој претњи упућеној савременом човеку, као и културама и традицијама народâ, иза које стоје глобализам и начело ,,самосталности економије” или ,,економизма”, односно одвајање економије од човекових животних потреба и њено претварање у сврху саме себе. Она, напротив, предлаже животно оријентисану и одрживу економију, утемељену на начелима Јеванђеља. На тај начин она, користећи као компас реч Господњу по којој ,,не живи човек само о хлебу” (Лук. 4, 4), не повезује напредак људског рода само за подизањем животног стандарда или са економским развојем на уштрб духовних вредности. 16. Црква се не меша у политику у уском значењу тога термина, али њено сведочење, као брига за човека и његову духовну слободу, ипак има у суштини политички карактер. Реч Цркве увек је била препознатљива и трајно ће остатидужно залагање за човека. Помесне Православне Цркве су данас позване да изграде нови конструктивни однос узајамности и сарадње са секуларном правном државом у новим оквирима међународних односа, у складу са библијском поруком: ,,Подајте ћесарево ћесару и Божје Богу” (Мат. 22, 21). Овај однос узајамности треба да чува засебност идентитета Цркве и државе и да обезбеђује њихову искрену сарадњу на корист човека, у функцији заштите његове јединствене вредности и његових права која одатле проистичу, као и ради остваривања социјалне правде.