Претражи Живе Речи Утехе

На данашњем заседању Архијерејског Сабора РПЦ, митрополит волокаломски Иларион (Алфејев) председник Синодалне библијско-богословске комисије, изнео је закључке о документима Сабора одржаног на Криту јуна прошле године. Указујући да у многим елементима припреме и одржавања Сабора није поштован свеправославни консензус, митрополит је Саборске документе поделио на оне који су раније били усаглашени и оне који су донети на самом Сабору (Посланица и Енциклика). Од раније усаглашених докумената на Сабору на Криту нису претрпеле битне измене документи "О значају поста и његовог придржавања данас" и "О аутономији и условима њеног проглашавања". Ти документи су прихватљиви за Руску цркву. Другу групу докумената чине они који су претрпели садржинске суштинске измене на Криту: "Православна дијаспора", "Однос Православне цркве са осталим хришћанским светом", "Тајна брака и препреке за њега" и "Мисија Православне цркве у савременом свету". У документу о "Православној дијаспори" уведена је забрана аутокефалним црквама да додеју "оне архијерејске титуле које већ постоје". То решење, по Руској православној цркви, захтева додатно разматрање на свеправославном нивоу. Документ "Однос православне цркве са осталим хришћанским светом" унео је највећи немир у православну јавност. Чак ни на самом Криту око њега није постигнуто једномислије: није га потписало 21 од 161 архијереја учесника Сабора, у том броју 17 од 25 архијереја СрпскеПЦ. Најкритикованији су термини "црква" за инославне заједнице, као и "тражење" или "васпостављање" јединства хришћана. Руски предлози у предсаборском конципирању документа нису прихваћени. Документ "Тајна брака и препреке ка њему" претрпео је пуно измена које га суштински мењају. Тако је формулација "Црква не признаје могућим за своје чланове склапање истополних савеза", замењена је са "Црква не признаје својим члановима могућност склапања грађанских бракова, како истополних, тако и оних са супротним полом". Документ "Мисија цркве у савременом свету" оставља утисак да је Оваплоћењем сав људски род већ сабран у Христу, спасен и обожен. Што је изазвало критику у православној средини. "Посланица" и "Енциклика" Критског сабора у целини нису у супротности са социјалним учењем РПЦ, али садрже читав низ нејасних формулација који захтевају даље разматрање на свеправославном нивоу. Због свега тога, Руска црква сматра да је пројектима-докумената Критског сабора потребна даља дорада и усвајање консензусом свих Помесних цркава, како би били и обавезујући за све православне. Овај став Синодске библијско-богословске комисије који је изнео пред Архијерејским Сабором РПЦ митрополит Иларион, највероватније, ће бити озваничен од самог Сабора. View full Странице

Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5071605.html На данашњем заседању Светог Синода РПЦ, под председништвом патријарха Кирила, а уочи сутрашњег почетка Освештаног Архијерејског Сабора Руске православне цркве, између осталог, саслушан је реферат председника Синодске библијско-богословске комисије, Високопреосвећеног митрополита волоколамског Илариона о изучавању резултата Сабора Предстојатеља и јерараха 10 Помесних цркава одржаном на Криту од 18-26. јуна 2016. године. Реферат је примљен на знање и одлучено је да се Архијерејском Сабору упуте на разматрање закључци Синодске библијско-богословске комисије. Тако можемо да очекујемо да ће највише тело Руске цркве наредних дана (Сабор се одржава од 29.11 - 2.12) донети свој став о рецепцији Критског сабора. View full Странице

Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. АУДИО: Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Седми васељенски сабор о иконама Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Преузето: Ризница литургијског богословља и живота Рубрика: Недељна Еванђеља View full Странице

Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана. View full Странице

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду од 14. до 24. маја 2017. године Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана, одсутног из здравствених разлога. На почетку прве саборске седнице Патријарх је као председник Сабора, у уводном обраћању сабраним архијерејима, указао на витална питања црквеног живота данас, у времену великих духовних и егзистенцијалних изазова, с једне стране, и великих могућности за мисију Цркве и духовну обнову народа, са друге стране. Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, односно Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да вечном Сабору светих приброји или канонизује: 1. Патријарха пећког Пајсија Јањевца, чији ће се спомен славити 2/15. октобра; 2. архимандрита Стефана Јовановића, чији ће се лик, под називом преподобни Стефан Троношки, славити 4/17. септембра; 3. митрополита скопског Викентија (Крџића) и игумана Владимира (Протића) као свештеномученике и пострадале од бугарских окупатора у Сурдулици као мученике, који ће се празновати 16/25. маја; 4. зверски побијене страдалнике пивске као мученике, чији ће годишњи спомен бити сваког 25. маја/7. јуна, и страдалнике величке и горњеполимске, такође као мученике, чији ће се празник славити 15/28. јула, и 5. монаха Јакова (световно име: др Радоје Арсовић), под називом преподобни Јаков Нови Тумански, који ће се празновати 8/21. августа. Сабор је прихватио извештај о раду Критског сабора, односно Светог и Великог Сабора, одржаног у јуну прошле године. Сабор је, такође, упутио писмо подршке и молитвене солидарности Патријарху московском и све Русије г. Кирилу поводом дискриминације и обесправљености којој су изложени епископи, свештенство, монаштво и верници највеће и једине канонске Цркве у Украјини, аутономне Украјинске Православне Цркве у саставу Руске Православне Цркве. Као и сваке године, Сабор је посветио дужну пажњу црквеној просвети и школству. Донете су одлуке које имају за циљ побољшање духовних и материјалних услова живота и рада у Богословијама, а посебно на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу код Чикага. Анализиране су и опште прилике у епархијама Српске Православне Цркве у Западној Европи, Америци и Аустралији. У том контексту донета је и одлука о премештању седишта Епархије источноамеричке из Ворена (Њу Џерси) у Парк Хилс (Јонкерс, Њујорк). Донета је одлука да се при Светом Синоду оснују Одељење за бригу о светињи брака и породице, Одељење за биоетику и Одељење за праћење разбијачке делатности јеретичких организација, секти и неканонских групација. Сабор подржава изградњу Меморијалног центра на Старом Сајмишту као трајног спомен-обележја српским жртвама у 20. веку, као и жртвама Јевреја, Рома и свих осталих народа који су са српским народом поделили његову горку судбину у томе трагичном столећу. Сабор се позабавио и питањем црквеноправног (канонског) статуса православних војних свештеника у Војсци Србије. Одобрено је Епархији рашко-призренској да, поред свог историјског седишта у Призрену, може установити, из практичних разлога, и административно седиште у древноме Расу (Новом Пазару). Сабор сматра, као што је и раније сматрао, да земним остацима српског и светског великана Николе Тесле никако није место међу музејским експонатима – ова чињеница представља јединствен преседан и васељенску срамоту – него у гробници, и то у Храму Светог Саве на Врачару или, алтернативно, на платоу испред њега. Саслушан је, са благодарношћу Богу и са молитвеним страхопоштовањем, извештај о недавном обретењу (проналажењу, откривању) моштију светога владике Мардарија (Ускоковића) Либертивилског у стању потпуне очуваности и нетрулежности, што је знак да га је Господ прославио на изузетан начин. С тим у вези, прихваћен је предлог да 14. и 15. јула ове године у Либертивилу буде свечано обележена стота годишњица његовог доласка у Америку. Са задовољством је прихваћен и извештај о току обнове Храма Светога Саве у Њујорку. Сабор је констатовао да су свештеници и верници Српске Православне Цркве у току овог извештајног периода уложили велики труд на сакупљању средстава у добротворне сврхе и за ублажавање тегоба пострадалог народа. Сабор је пажљиво саслушао више важних извештаја, у првом реду извештај Светог Синода о његовом раду у протеклом периоду, са посебним нагласком на успешном раду Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и патријаршијске Библиотеке. Следили су извештаји Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве, Патријаршијског управног одбора, добротворне Фондације Човекољубље, поклоничке агенције Доброчинство и других црквених тела и установа. Сабор је, такође, размотрио питање антиканонског и цркворушилачког деловања расколничке групе познате под именом артемијевци, по некадашњем имену г. Марка Радосављевића, формалног вође групе. Тим поводом је Сабор упутио и посебно обраћање верном народу у којем позива вернике на духовну будност, трезвеност, расуђивање и истинску, јеванђелску верност и ревност, насупрот расколничкој, секташкој ,,ревности не по разуму”, а расколнике на покајање, једино спасоносно, и на повратак у крило Мајке Цркве. Притом је одлучио да Горана Мирковића, такозваног хорепископа хвостанског и барајевског, уствари свргнутог јеромонаха Наума, трајно искључи из црквене заједнице, с тим да ово изопштење или екскомуникација престаје да важи једино у случају искреног и делатног покајања. Сабор је са великом жалошћу констатовао да Румунска Православна Црква не само што наставља са својим антиканонским упадима у јурисдикцију Српске Православне Цркве него их још и интезивира и проширује на читаву српску канонску територију. Уколико она са том крајње небратољубивом и етнофилетистичком праксом не престане у најскоријој будућности, Свети Синод ће, по овлашћењу са овог заседања Сабора, бити приморан да начини мучан, али једини могући корак – да прекине литургијско и канонско општење са овом Црквом све до њеног повратка ,,к познанију права”. Сабор је размотрио и један излишан и у суштини бесмислен проблем. Реч је о уплитању групе наставникâ и асистената Православног богословског факултета у Београду у јавну расправу о Дарвиновој теорији еволуције, у међувремену ,,догматизованој” у мање-више атеистичком смислу, што је у медијима хорски проглашено за подршку дарвинизму у његовом најгорем издању и за посредно оспоравање богооткривене истине о Богу као Творцу света и библијске повести о стварању. Потписници тога текста су се обратили Сабору са исповедањем аутентичне хришћанске вере у Бога Творца (здрави и прави креационизам). Сабор је то прихватио, али са напоменом да нам читава та распра, без обзира на њихове намере и замисли, уопште није била потребна. Сабор је одликовао Патријарха српског г. Иринеја орденом Светог Јована Владимира, а Епископа шабачког г. Лаврентија, поводом 50-годишњице његове архијерејске службе, орденом Светог Саве првога степена. Попуњене су скоро све упражњене епархије Српске Православне Цркве. За митрополита дабробосанског изабран је досадашњи епископ зворничко-тузлански г. Хризостом, за епископа зворничко-тузланског досадашњи епископ далматински г. Фотије, за епископа далматинског архимандрит г. Никодим (Косовић), досадашњи настојатељ манастира Крке, за епископа милешевског досадашњи епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије, за епископа бихаћко-петровачког досадашњи епископ франкфуртски и све Немачке г. Сергије и за епископа нишког досадашњи викарни епископ топлички г. Арсеније, док је за администратора епархије франкфуртске и све Немачке изабран епископ аустријско-швајцарски г. Андреј. У Светом Синоду престао је мандат епископима бачком г. Иринеју и рашко-призренском г. Теодосију, који остају чланови заменици, а за нове чланове Светог Синода изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и епископ ваљевски г. Милутин. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице