Претражи Живе Речи Утехе

У Московској патријаршији изразли су забринутост за стање душевног и духовног здравља представника Константинопољске патријаршије Архиепископа телмиског Јова, који је изјавио да канонска Украјинска православна црква више не постоји. „То је веома алармантна изјава Архиепископа Јова. Ако је потребно, ми смо спремни да помогнемо лијечењу сабрата или упућивању њега у неку од семинарија наше Цркве“, казао је РИА Новостима прес-секретар Патријарха московског и све Русије свештеник Александар Волков. Архиепископ Јов је претходно у интервјуу украјинском бироу Би-Би-Сија изјавио да, по његовом мишљењу, након решења о отпочињањеу процеса додјеле аутокефалије неканонским црквеним структурама у Украјини, Украјинске православне цркве више нема. По његовим ријечима, сви архијереји на Украјини сада су, де факто, архијереји Константинопоља и дужни су да чекају његову директиву о даљим дејствима. Осим тога, архиепископ није искључио разматрање тренутног статуса Руске православне цркве „ако Васељенски патријархат сматра да је то неопходно“. Извор: Православие.ру View full Странице

Коментаришући наводе да ће Цариградска Патријаршија дати аутокефалност тзв. Украјинској Православној цркви, јеромонах Игнатије Шестаков, гостујући на радију „Источник“, каже да је Руска Православна црква прекинула евхаристијско служење са Цариградском Патријаршијом, да то није добро, посебно не за вернике који живе у расејању. Оца Игнатија питамо који је интерес Цариградске Патријаршије да подржава тзв. Украјинску Православну цркву, затим колико је народ пометен и збуњен оваквим исходом ситуације и како ће се ови проблеми одразити на православни свет у будућности. View full Странице

У Руској Православној Цркви је демантована вест о томе да се тренутно наводно разматра питање припреме посете Папе римског Фрање Москви. „У вези с још једним питањем псеудоинсајда диванских и других незналица: питање посете Папе римског Русији није на дневном реду,“ – написао је шеф синодалног Одељења за односе између Цркве и друштва и медија Владимир Легојда у понедељак ујутру на свом Telegram-каналу, преноси Интерфакс. Као што је саопштено, у понедељак су се у руској блогосфери појавиле информације и припреми за посету папе Фрање Москви. По речима Владимира Легојде руководилац Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион (Алфејев) није разматрао дату тему ових дана у току свог сусрета с кардиналом Куртом Кохом који руководи Папским већем за унапређење хришћанског јединства. Са своје стране, митрополит Иларион који се дан раније у Ватикану срео с понтификом у интервјуу за италијански лист „Месађеро“ је изјавио да ће се питање ове посете решавати у току билатералних разговора Римокатоличке цркве и Московске патријаршије. Притом није прецизирао ни рокове посете, чак ни време за почетак разматрања овог питања. Извор: Православие.ру View full Странице

Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59. View full Странице

Јуче је у Светотројицкој Сергијевој лаври прослављен празник преподобног Сергија, игумана радоњешкога, саопштава patriarchia.ru. По завршетку Божанствене литургије приређена је братска трпеза, на чијем завршетку се сабранима обратио Свјатјејши Патријарх московски и цијеле Русије Кирил. Он је истакао да празници преподобног Сергија сабирају у великом броју епископат, духовенство и мирјане у зидовима Тројице-Сергијеве лавре чинећи их сваки пут видљивим доказом јединства Руске православне цркве. Међутим, то јединство се сада оспорава. По ријечима Његове Светости, „све силе зла шаљу се да би отцијепиле Украјинску цркву од јединствене Руске православне цркве чији је почетак у – Кијевској купељи крштења“. „Али ево што је важно да сви запамтимо: закони, којима Господ управља Црквом – нијесу људски закони, и сваки пут када Цркву изнутра нападне политика, они неизбјежно трпе пораз“, наставио је Свјатјеши Патријарх. „Довољно је споменути нашу постреволуционарну прошлост, када је власт нападала Цркву провоцирајући обновљенски раскол. Био је хапшен Патријарх Тихон, хапшени су и најпосле стријељани многи свештеници, епископи. Власт је тада била ријешила да је с Црквом завршено, да смо ми мртви. Али ево, ми смо живи, и почела је нова епоха – епоха буђења Цркве по молитвама оних који су објавили вјерност Христу до смрти, наших новомученика и исповједника“, нагласио је предстојатељ Руске цркве. „Ми смо дужни да се руководимо, не по свјетским критеријумима, него по критеријумима духовним, дужни смо да видимо оно што не виде свјетски људи. Дужни смо да будемо свјесни да је јединство Руске цркве – изнад свих људских граница. Оно је посвједочено подвигом наших јерараха, монаха, свештеника, мирјана током многих стољећа. И данас, када одређене политичке снаге оптерећују Украјину, када оне покушавају да откину Украјинску цркву од Руске цркве, да разруше наше јединство, ми знамо: све то ће се завршити потпуним промашајем“, убијеђен је Патријарх Кирил. „Веома је важно да сви наши архипастири, гдје год да врше службу, – у Руској Федерацији, на Украјини, у Белорусији, у другим државама – пребивају у јединству. И ми смо обједињени не силом политичких фактора, не спољашњом принудом – нас обједињују наша убјеђења, наша вјера и наша вјерност Господу Исусу Христу, Његовој многострадалној Цркви и светим канонима. Молимо се да никакви потреси не разруше то јединство“, навео је Свјатјејши Владика. „Вјерујем у вјеру и благочестивост украјинског народа. Обични људи данас чувају јединство наше Цркве. И знам како храбро они штите то јединство, како стражаре своје храмове, како се супротстављају покушајима њихове отимачине, како се боре буквално на првој линији – и не просто за једниство наше Цркве већ за чистоту православља. Велико је да сав епископат Украјинске цркве, обједињен око Блажењејшег Митрополита Онуфрија, чврсто стоји на тим позицијама. Данас ми свијету објављујемо исту чврстину, исто јединство које је свијету објавила наша Руска православна црква након страшних догађаја 1917. године“, нагласио је Патријарх. „Надамо се да ће по милости Божјој и читава васељенска Православна црква проћи кроз присутна искушења. Но наш главни задатак је – не колебати се и не изгубити чистоту православља. Ми ћемо се молити за то да присилно одвајање, узроковано недоличним дејствима Константинопоља, не буде диоба во вјеки, као што се десило у 11. вијеку, када се претензија Епископа римског на универзалну моћ претворила у диобу једне Цркве. Тако и данас, када константинопољски Патријарх претендује на православном архијереју несвојствену универзалну моћ, ми ступамо на страну правде, на страну православља. И ми ћемо чувати тврдо наше православне каноне, нашу вјеру, наше благочешће и васпитавати у томе благочешћу наш народ“, посвједочио је Патријарх. „Све вас, моје драге владике, позивам да се посебно молимо за нашу Цркву, за наш народ, како у Русији, тако и на Украјини, да би нам Господ помогао да надвладамо те тешкоће. А успјех у надвладавању тих тешкоћа много ће зависити од нашег духовног и канонског јединства, које ми данас објављујемо увјерени да је Руска православна црква способна да и у тешким моментима једним устима и једним срцем свједочи правду Божју“, закључио је Свјатјејши Патријарх московски и читаве Русије Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Засједање Свештеног синода Руске православне цркве под предсједавање Патријарха Кирила одржаће се у Минску 15. октобра, потврђено је РИА Новостима у птаријаршијској прес-служби. Посјета Патријарха московског и све Русије Кирила Минску планирана је од 13. до 15. октобра. „15. октобра у Минску ће засједати Свештени синод Руске православне цркве“, саопштено је из прес-службе предстојатеља. У оквиру посјете Патријарх ће такође богослужити у катедралном сабору Минска и обавити чин великог освећења храма-споменика у част Свих Светих у дан празовања Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 28. септембра 2018. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Александра Васиљевића Чепурина, амбасадора Руске Федерације у Републици Србији. View full Странице

Данас, 14. септембра 2018. лета Господњег у московском Даниловском манастиру, Свештени Синод Руске Православне Цркве, на предлог синодалне комисије за богослужбена питања, одобрио је текст последовања опела за некрштену децу. Извор: Патријархиа.ру / извор ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ПОВЕЗАНУ ВЕСТ: View full Странице

Под председавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, у Даниловском ставропигијалном мушком манастиру у Москви данас, 14. септембра 2018, почело је ванредно заседање Свештеног Синода Руске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5264344.html Свети синод Руске православне цркве, издао је данас, 8.09., Саопштење поводом јучерашњег Саопштења Генералног секретара Светог Синода Васељенске патријаршије којим се именују два егзарха Цариграда у Украјини. Тим поводом, Синод РПЦ саопштава: Решење Константинопоља донето је без сагласности са патријархом московским и све Руси Кирилом и без сагласности са митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем и представља грубо кршење црквених канона који забрањују епископима једне Помесне цркве да се мешају у питања друге и то: Друго правило II Васељенског сабора, 20. правило Трулског сабора, 13. правило Антиохијског сабора, 3., 11. и 12. правило Сардичког сабора. Ово решење такође противуречи до данас неоповргнутом ставу константинопољског патријарха Вартоломеја да сматра Блажењејшег митрополита Онуфрија јединим поглаварем Православне цркве у Украјини. Одлука Константинопољске патријаршије да узме у разматрање питање давања аутокефалности "православним верницима Украјине" донета је мимо воље епископата Украјинске православне цркве, који се једнодушно изјаснио за очување садашњег статуса. За оправдање свог мешања у послове друге Помесне цркве Константинопољски патријарх даје лажна тумачења историјских факата и приписује себи искључива овлашћења, која он нема нити је икада имао. Наведено деловање води у ћорсокак односе РПЦ и Константинопољског патријарха и представља претњу очувању јединства светског православља. Свештени Синод Руске православне цркве изјављује да пуна одговорност за наведено антиканонско деловање припада патријарху Вартоломеју и оним лицима који га подржавају. Одговарајуће противделовање Московског патријарха биће у најближе време. View full Странице

Свети Синод Руске Православне Цркве изражава одлучан протест и снажно негодовање поводом саопштења Генералног секретаријата Светог Синода Константинопољског Патријархата у којем је саопштено да су два јерарха ове Цркве – Архиепископ памфилијски Данило (САД) и Епископ едмонтонски Иларион (Канада) – постављени за „егзархе“ Константинопољског Патријархата у Кијеву, преноси patriarchia.ru. Ова одлука је донета без усаглашавања с Патријархом московским и све Русије Господином Кирилом и Митрополитом кијевским и све Украјине Господином Онуфријем и представља најгрубље гажење црквених канона којима се епископима једне помесне Цркве забрањује да се мешају у унутрашњи живот и послове друге помесне Цркве (2. правило Другог васељенског сабора; 20. правило Трулског сабора; 13. правило Антиохијског сабора; 3, 11. и 12. правило Сардичког сабора). Она у потпуности противречи ставу који су до данас стално изражавали Константинопољски Патријархат и лично Патријарх Вартоломеј, који је више пута изјавио да Његово Блаженство Митрополита Онуфрија признаје за јединственог канонског поглавара Православне Цркве у Украјини. Одлука Константинопољске Патријаршије да узме у разматрање питање о давању аутокефалности „православним верницима у Украјини“ донета је упркос вољи епископата Украјинске Православне Цркве који је једнодушно изразио мишљење о томе да треба сачувати њен постојећи статус. Оправдавајући своје мешање у послове друге помесне Цркве, Константинопољски Патријарх наводи лажна тумачења историјских чињеница и позива се на наводна искључива овлашћења, која он заправо не поседује и која никад и није поседовао. Ове радње доводе Руску и Константинопољску Цркву у ћорсокак и представљају озбиљну претњу за јединство целог светског Православља. Свети Синод Руске Православне Цркве изјављује да сву одговорност за ове антиканонске радње сносе лично Патријарх Вартоломеј и лица у Константинопољској Цркви која их подржавају. Узвратни кораци Московске Патријаршије ће уследити у најскорије време. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

III Традиционалне вредности и секуларни стандарди Вратио бих се сада европским интеграцијама и изнео поједина запажања која се тичу могућих практичних последица уколико би се секуларни систем вредности наметнуо Европској унији. У ситуацији када верске заједнице немају никакве повластице, колизије и сукоби између религиозних институција, са једне стране, и секуларног света, са друге, јесу неизбежни. Ове колизије ће се одвијати на разним нивоима и у вези са различитим питањима, али није тешко предвидети да ће се у већини случајева водити око питања људског морала и различитог разумевања тог питања од стране религиозних заједница и савременог друштва. Већ постоји огроман раскорак између система вредности присутним у традиционалним религијама и онога који је карактеристичан за секуларни свет. Причу која следи испричао је министар за интеграције једне од европских земаља и добар је пример те неусаглашености: „Исламски вођа… је јавно изнео тврдњу да је хомосексуалност болест. То је узроковало негодовање… не толико због његовог мишљења – свакоме је дозвољено да има сопствено мишљење – већ зато што се ради о јавно исказаном мишљењу верског вође. (…) Хомосексуалци су се осетили угрожено и ја сам се као задужен за европске интеграције осетио обавезним да разговарам са исламским свештенством и муслиманским вођама и објасним им какав утицај такве изјаве имају на толеранцију, прихватање и поштовање међу грађанима и различитим народима.“ Ово је, по мом мишљењу, типичан пример колизије између становишта религиозних вођа, са једне стране, и стандарда модерног секуларног друштва, са друге. У вези са тим приметне су три ствари. Пре свега, горе поменути министар задужен за европске интеграције поима сексуалност као општеприхваћен феномен, и било какав негативан или критичан став према томе се сматра „издвојеним мишљењем“. Друго, сматра се да ако верске вође могу да имају издвојена мишљења, тј. она која нису у складу са стандардима савременог секуларног друштва, она им неће бити забрањивана, али га не смеју изражавати јавно. Треће, када се мањине осећају „угрожено“ услед изјаве неког верског вође, сматра се да им је потребна заштита, и државне власти су у обавези да „воде дијалог“ са верским вођама по том питању. Дакле, видимо да верске вође са својим издвојеним мишљењима могу да делају приватно, али не и јавно: кад год пређу границе свог гета и искажу становишта која се не слажу са јавним мишљењем, секуларне власти морају да интервенишу. Погледајмо сад шта Руска Православна Црква каже о истом том питању у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве (XII, 9): „Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, видећи у њима порочно изопачење човекове природе каквом ју је Бог створио. (…) Православна Црква полази од непоколебивог уверења да се брачна заједница мушкарца и жене, коју је Бог установио, не може упоређивати са изопаченим испољавањима сексуалности. Она сматра да је хомосексуализам греховно оштећење људске природе, а да се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и човековом личносном узрастању. Хомосексуалне тежње, као и друге страсти које муче палог човека, лече се светим тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, у хришћанском заједништву са верницима који су спремни да пруже духовну подршку. Црква се са пастирском одговорношћу односи према људима који имају хомосексуалне склоности, али се истовремено одлучно супротставља покушајима да се та греховна тенденција представи као „норма“, а поготово као предмет поноса и пример за подржавање. Управо због тога Црква осуђује свако пропагирање хомосексуализма.“ Како би ове тврдње могле да одговарају западним секуларним стандардима? Да ли ће државне власти бити у обавези да интервенишу и „воде дијалог“ са лидерима Руске Цркве како би их убедили да своје мишљење задрже за себе? Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве није приручник за приватну употребу: то је јавни документ у којем Руска Црква отворено и експлицитно исказује своје становиште. Језик тог документа се разликује од језика секуларног друштва: помињање греха, на пример, не налазимо у секуларном речнику. Па ипак, Црква верује да има пуно право да јавно искаже свој став не само када је истоветан са општеприхваћеним мишљењима, већ и када се не слаже са њима. Постоје и многи други ставови који су изражени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве који не одговарају секуларним стандардима. Примера ради, Црква се противи абортусу као „смртном греху“, сматра га једнаким убиству, и тврди да „сваки насртај на живот будуће људске личности, од тренутка зачећа па надаље, јесте злочин“. Црква се, такође, противи такозваном „сурогат материнству“, као и било каквој врсти вантелесне оплодње, сматрајући их „противприродним и морално недопустивим“. Клонирање се посматра као „несумњиви изазов самој природи човека, изазов лику Божијем уграђеном у њега, од којега су неодвојиви слобода и јединственост личности“. Фетална терапија се сматра „апсолутно недопустивом“. Еутаназија „обликом убиства или самоубиства“. За промену пола се тврди да је „побуна против Творца“ коју Црква не признаје: при чему ће особа која је то учинила приликом приступања крштењу бити крштена „као припадник или припадница у полу у којем је рођена“. Претпостављамо да ће их, све док Православна Црква овакве ставове користи само за сопствену употребу, модерно друштво толерисати (сличне ставове има и Римокатоличка црква). Међутим, шта ако одређена држава усвоји нека од ових становишта и начини их делом свог законодавства након европских интеграција? Зар се то неће сматрати извитоперењем уобичајених европских стандарда? До сада је свака европска земља имала право да доноси сопствене норме vis-à-vis људском моралу. Од суштинског је значаја да у новој Европи свака земља и даље има право на то, и да се ниједан појединачни стандард не намеће свим члановима увећане Европске уније. Једнако је важно да цркве и верске заједнице имају право да изразе своја становишта о моралним питањима не само приватно већ и јавно, а да не буду оптужене да се уплићу у утврђене норме или да угрожавају права мањина или промовишу дух нетолеранције. Цркве морају за себе да обезбеде право да следе сопствене канонске традиције, бирајући њих уместо секуларног права у свим случајевима у којима се преклапају или где постоји очигледна контрадикторност међу њима. Према књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, „у случајевима када људски закон потпуно пориче апсолутну божанску норму и мења је у њену супротност, тада он престаје да буде закон и постаје безакоње, ма каквим се правним формулацијама маскирао“ (IV, 3). Стога: „У свему што се односи искључиво на земаљски поредак ствари, православни хришћанин обавезан је да се повинује законима, независно од тога колико су они савршени или пак неуспешни. Када, међутим, захтеви закона угрожавају вечно спасење, када закон налаже одступање од вере или извршење неког несумњивог греха према Богу или ближњима, хришћанин се позива на подвиг исповедништва ради правде Божије и спасења своје душе за вечни живот.“ (IV, 9) Очито да је непослушност грађанском праву екстремна мера коју би одређена црква требало да примењује само у посебним околностима. Таква могућност се не може искључити ако одређени систем вредности постане једини важећи у Европи. Како би се избегле овакве ситуације, европско законодавство мора да буде довољно свеобухватно и допусти да у њему буду представљена разна становишта, укључујући и традиционалне ставове водећих европских верских заједница. IV „Срце Европе“ и међуконфесионална солидарност Жак Делор, тадашњи председник европске комисије, 1992. године је рекао: „Нећемо успети са Европом ослањајући се искључиво на темеље правне експертизе или економске умешности… Ако у наредних десет година не будемо успели да Европи дамо душу, духовност и смисао, игра ће бити завршена.“ Господин Делор је вероватно имао на уму потребу да се препозна духовна димензија европских интеграција, а не да се осмисли нека нова „европска духовност“. Заиста, Европа има душу и вековима дугу духовну традицију. Та традиција мора поново да се открије и врати Европи у добу када су све традиционалне вредности доведене у питање. Још један бивши председник европске комисије, господин Жак Сантер, тврдио је да је „Европа надахнута хуманизмом заснованим на сопственом јудео-хришћанском наслеђу“ и да „то треба да се одрази на декларацију о основним људским правима“. Слажући се у основи са оваквим поставкама, желео бих да назначим да значај јудео-хришћанског наслеђа није лимитиран на формирање хуманистичке цивилизације: и јудејско и хришћанско предање је живо предање, и њихов значај, заједно са исламским и традицијама других народа, мора се препознати сам по себи. Хуманистички „заједнички именитељ“ се не сме применити на све традиције без разлике, јер њихови системи вредности нису увек у складу с њим. И док европске цркве и религијске традиције имају различите ставове о савременим проблемима, уједињене су у захтеву на право на очување, јавно изражавање и примену сопственог система вредности, остајући истовремено витални део процеса европских интеграција. Већина хришћанских европских цркава, преко Конференције европских цркава и Римокатоличке бискупске комисије европске заједнице су већ формулисале заједничке предлоге у вези са црквама и верским заједницама око конститутивног законодавства Европске уније: „Европска унија признаје и поштује право цркава и религијских заједница да се слободно организују у складу са националним правом, сопственим уверењима и статутима, и да следе своје верске циљеве у оквирима основних људских права. Европска унија поштује нарочити идентитет и допринос цркава и религијских заједница јавном животу и одржава структуралан дијалог са њима. Европска унија поштује и не гаји предрасуде према статусу цркава и религијских заједница земаља чланица у оквиру њихових националних права. Унија једнако поштује статус философских и неконфенсионалних организација.“ Ови чланови, који су били поднесени Конвенцији за будућност Европе, ради укључивања у адекватне одељке будућег европског устава, одражавају заједнички ум (the common mind) римокатолика, православних, протестантских и осталих хришћанских цркава. Верујем да се солидарност међу хришћанима Европе мора постићи и више испољавати при напретку процеса образовања заједничког европског система вредности. Хришћани ће само заједно са представницима других традиционалних конфесија у Европи бити у могућности да заштите сопствени идентитет, изборе се са „милитантним секуларизмом“ и супротставе се другим изазовима савремене цивилизације. Руска Православна Црква је спремна да сарађује како на међуконфесионалном и међурелигијском нивоу, тако и на политичком, социјалном и осталим нивоима, са свима који нису индиферентни према будућем идентитету Европе и са свима који верују да су традиционалне религиозне вредности интегрални део тог идентитета. * * * На крају, желео бих да поставим следеће питање: да ли градимо сасвим секуларну и атеистичку Европу, у којој ће Бог бити избачен из социјалне сфере и религија сатерана у гето приватног живота, или ће нова Европа постати истински дом различитих религија бивајући истински свеобухватна и плуралистичка? Сматрам да то питање треба да поставе европске цркве и верске заједнице и да политичари треба да дају одговор. Око тог питања је потребно водити дијалог између верских заједница и европских политичких институција. Извор: Теологија.нет View full Странице

II На који начин Руска Православна Црква може да допринесе „Европском пројекту“? Речи господина Продија указују на то да је интерес за сарадњу између европских политичких институција и Руске Православне Цркве узајаман. Али који је посебан допринос Руске Цркве „Европском пројекту“ и на који начин би се наша Црква старала о његовом примењивању? Ова питања је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Алексеј упутио господину Продију 3. октобра 2002. године, у писму сачињеном приликом отварања мисије Руске Православне Цркве у представништву Европске уније у Бриселу: „Руска Православна Црква дела ради конструктивног доприноса развоју духовних, философских и моралних темеља сарадње између европских народа преко својих верника који живе у различитим државама, као и путем директног дијалога између ауторитета Московске Патријаршије и европских међувладиних институција. (…) Руска Православна Црква је спремна на сарадњу са агенцијама ЕУ на пољу развоја интегралне димензије уједињења Европе. Можемо да учествујемо у дискусији о проблемима међуетничких и међурелигијских односа и у елаборацији наслеђа које би регулисало статус религијских заједница. Штавише, представници Цркве могу да допринесу дијалогу о философским основама закона, комуникацији међу цивилизацијама, заједничкој европској безбедности, превенцији и надилажењу конфликата, социјалним проблемима, етици примењивања савремених технологија, миграцији, итд.“ [види: Europaica, № 1] Руска Црква је, стога, спремна да сарађује са Европском унијом на разним заједничким пољима. Једна таква тема је дискусија о европској будућности која је постављена на Европској конвенцији 28. фебруара 2003. године. Одржавање Конвенције би требало да резултира доношењем законског документа на нивоу читаве Европске уније, неке врсте европског устава, или, како се сада назива „уставним споразумом“. Овај процес је од суштинског значаја за будућност идентитета европског континента. Многе цркве и организације повезане са Црквом су већ изразиле интересовање за дискусију о том документу, јер ће утицати и на њихову будућност. Основно питање које се поставља у вези са документом је на којим вредносним системима ће бити заснован и какво ће место бити додељено религији. Интерес Руске Православне Цркве у дискусији условљен је чињеницом да су неке њене епархије и парохије већ присутне у земљама Европске уније и да ће се њено присуство у значајној мери увећати са ширењем Уније у 2004. години. Штавише, ова дискусија омогућава Руској Цркви сталну могућност да истакне улогу православне традиције у Европи која се уједињује, и да подели своја запажања са европским политичким институцијама. Ширење ЕУ ће појачати значај неколико културних и религијских традиција чији је утицај на процес интеграције и улога у обликовању паневропског система вредности до сада био поприлично ограничен. Православна традиција ће, свакако, бити једна од њих. Заједно са другим помесним православним Црквама, Руска Црква је забринута због неопходности ојачавања духовних и моралних димензија процеса интеграције, што ће омогућити да православно становиште у потпуности буде представљено у уставним документима Европе. За Руску Цркву је неприхватљиво постојање једног идеолошког обрасца, нити једног система духовних и моралних вредности који се може наметнути свим европским земљама. Руска Црква има визију Европе засновану на истинском плурализму, где је разноликост културних, духовних и религијских традиција у потпуности изражена. Та разноликост се, такође, мора рефлектовати у законским документима будућег европског устава. Ако је устав искључиво заснован на принципима укорењеним у западном секуларном хуманизму, са таквим поимањем мира, толеранције, слободе, поштовања људских права, итд, постоји ризик да не буде прихваћен од стране великог броја становника Европе, посебно од оних који припадају одређеној религиозној традицији и имају другачије виђење тих принципа. У складу са становиштем Московске Патријаршије, које је исказано у саопштењу њеног Одељења за спољне везе, донетом на Конвенцији о будућности Европе, западни секуларни модел у нормалним околностима не претпоставља било какву везу између религиозних вредности и социјалног поретка. Истовремено, религиозни фактори су од суштинског значаја у образовању политичких и социјалних учења на многим местима ван западне цивилизације. У неким земљама, као што је Иран, религија је основа не само социјалног поретка, већ и политичке структуре. Постоје подручја, попут Тибета, где религија продире у све нивое социјалног живота, образујући национални идентитет тога народа. Наведени су примери земаља ван Европе, али и унутар ње можемо наћи многе различите ставове о улози религије у друштву. Штавише, утицаји различитих религиозних струјања у Европи постају уочљивији. Стога, Руска Црква поставља следеће питање: „Ако је Европска унија позвана да постане дом многих народа, да ли либерални хуманистички модел политичке структуре има право монопола у њој, само зато што је владајући модел у већини западноевропских земаља и у Северној Америци? Зар не би требало са крајњом озбиљношћу да узмемо у обзир пораст религиозног, конкретно православног као и исламског и неохаризматског утицаја у социјалном поретку? Зар није дошло време да схватимо да друштво које је лишено могућности да појми идеју религиозности као основну и централну може, такође, да буде лишено стабилне будућности? Скорашњи узнемирујући догађаји у Америци показали су колико може да буде опасна колизија два „глобална пројекта“, либерално хуманистичког и радикално конзервативног, који се сматрају јединим алтернативама и имају монополистичке претензије. Потискивање једног од њих од стране другог, које се понекад отворено показује, није решење, него пут ка самоубиству. Зачетници либерално-хуманистичке визије морају истински да прихвате плурализам идеја и становишта свих европских простора, морају признати право различитих заједница да очувају свој културни и духовни идентитет, чије језгро често образује религија.“ Ова основна запажања навела су Одељење за спољне везе Московске Патријаршије да сачини конкретне предлоге који се тичу клаузула које треба увести у будуће конститутивно законодавство Европске уније. Треба посебно нагласити, да многи верници божанске заповести поимају као извор универзалних вредности, док неверујући немају исту полазну основу. Религијске организације треба третирати као представнике посебног сектора друштва; њихова слобода да имају сопствено виђење основних вредности се мора поштовати. Слобода сваког појединца се мора изједначити са конститутивним законодавством Европе у складу са слободом културних и религиозних заједница, које имају право на заштиту сопственог интегритета и очување вредности на којима је засновано њихово постојање. Ширење Европске уније према Истоку, наводи се даље у саопштењу Одељења за спољне везе, не треба да подразумева ширење стандарда који су страни култури и начину живота „земаља кандидата“. Тоталитарна диктатура не сме бити замењена диктатуром паневропских управљачких механизама. У проширеној Европској унији свака култура и нација мора да има слободу испољавања и приступ механизмима доношења одлука. Треба да постоји јасна подела између одговорности и права Европске уније и држава чланица. Свака држава, према званичном становишту Руске Цркве, треба да има право на сопствено законодавство у погледу уређења брака и породице, биоетичких питања, образовних система. Земље православне традиције, примера ради, не прихватају правне прописе који легализују еутаназију, хомосексуалне бракове, продају дроге, вођење бордела, порнографију итд. Штавише, свакој држави би требало да буде дозвољено да развије сопствени модел односа између Цркве и државе: „Законодавство које обезбеђује само право грађанима на остваривање верских слобода ствара услове за „дивљу конкуренцију“ између конфесија. Заједно морамо да створимо такве услове унутар којих демократске слободе појединца, укључујући његово право на религиозно самоопредељење, неће угрожавати права националних заједница на очување сопственог интегритета, оданости сопственој нацији, социјалној етици и религији. Ово је посебно важно када приступамо законодавству које се тиче активности псеудо религија, деструктивних и екстремистичких покрета, као и када смо сведоци нарушавања религиозних слобода од стране традиционалних конфесија, чија експанзија у појединим деловима Европе угрожава јавни и социјални поредак. У многим европским демократским земљама религиозна слобода сваког појединца је у складу са подршком традиционалних вероисповести на правном и социјалном нивоу. Неопходно је да очувамо разноликост модела односа између Цркве и државе које је европско наслеђе током историје, допуштајући различитим земљама и људима да слободно одређују степен међусобног прожимања Цркве и државе, њиховог партнерства у социјалним, хуманитарним, едукацијским, културним и другим подручјима. Како би осигурали овај принцип, важно је да Appendix 11 Амстердамског уговора, који покреће питање одређивања статуса религијских организација који искључиво одређују националне владе, укључимо у нови документ Европске уније.“ Горе наведене тврдње показу да је Руска Православна Црква озбиљно узела у разматрање питања која се односе на будућност Европе и њихов утицај на конститутивне документе Европске уније. Међутим, дијалог између Руске Цркве и европских политичких институција је само почетак. Надајмо се да ће дијалог бити на корист и једнима и другима, и да ће самој Цркви користи блиска сарадња са европским политичким институцијама. За Руску Цркву која је још увек у процесу самодефинисања, уз поштовање савременог друштва, такав дијалог је од суштинске важности. Говорећи о доприносу Руске Правословне Цркве „Европском пројекту“ највише сам усредсређен на теоријска питања која су повезана са будућим европским уставом. Али постоји и низ практичних питања која се тичу и Руске Цркве и европских институција. Новоотворено представништво Московске Патријаршије у Бриселу ће, стога, имати двоструки задатак: учествовање у теоријским дискусијама које су већ у току у Европској унији и јачање практичне сарадње између Руске Цркве и европског друштва. Приоритети су, такође, међухришћанске и међурелигијске активности, као и контакти са западном штампом. Извор: Теологија.нет View full Странице